Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор
Миха́йлович Достое́вский) rođen je u Moskvi 11. novembra (30. oktobra
po starom kalendaru) 1821. godine, a umro je 9. februara (28. januara
po starom kalendaru), 1881. godine u Sankt Peterburgu. Jedan od
najvećih pisaca svih vremena.

Završio je vojnu školu. U
dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji biva
osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom
radu u Sibiru.

On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske
književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu
svetski je pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog
predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu jer njegovo stvaranje
upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa
aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu
zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije,
dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega
preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i
preteča egzistencijalizma.

Fjodor je bio drugi od sedmoro dece
Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih
imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih
(grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire
pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837 godine, on
i brat Mihail su bili poslani u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu.
Godine 1839 umire mu i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni
alkoholičar, koji je služio kao doktor u bolnici Marinski za siromašne
u Moskvi. Pretpostavlja se da je Mihail ubijen od strane svojih
kmetova, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni
Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Pretpostavnja se da su ga ubili
tako što su ga vezali i sipali mu votku u usta dok se nije udavio. Po
drugoj priči, Mihail je umro prirodnom smrću, a nasilno objašnjenje
njegove smrti je skovao susedni zemljoposednik da bi lakše kupio njegov
posed.

Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u
Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao.
Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de
Balzaka, i 1843 je čak preveo jedno od njegovih najvećih dela Evgenija
Grande na ruski. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u
ovo vreme, i 1846 pojavio se njegov prvi roman u formi epistolarne
proze Bedni ljudi, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar
(Visarion Belinski) je napravio čuvenu izjavu: “Rođen je novi Gogolj!“.

Dostojevski
je uhapšen i zatvoren 23 aprila 1849 pod optužbom da je učestvovao u
revolucionarnim aktivnostima protiv Car Nikolaja I. 16 novembra iste
godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu
intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Posle lažnog streljanja
gdu su mu vezane oči i kada je ostavljen na hladnom vremenu da čeka na
hitac od strane odreda za streljanje, Dostojevski je pomilovan na
prisilni rad u Katorga radnom kampu u Omsku u Sibiru. Tokom ovog
perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku
predispoziciju. Godine 1854 je pušten iz zatvora da bi služio u
Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo sledećih pet godina kao
poručnik u sedmom bataljonu koja je bila stacionirana u tvrđavi u
Semipalatinsku u današnjem Kazahstanu.

Ovaj period se smatra za
prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke
stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je
ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filosofije nihilizma. U to vreme
je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira,
kojom se potom oženio.

Godine 1860 se vraća u Sankt Peterburg,
gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom
Mihailom. Dostojevski biva izuzeno potresen smrću žene 1864, i odmah
zatim smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciju, a morao
je da izdržava i udovicu i decu svog brata. U to vreme je potpnuo
utonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se.

Dostojevski
je imao problem s kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih
dela Zločin i kazna napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno
da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo
je ostao gotovo bez novca. U isto vreme je napisao i knjigu Kockar da
bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem.

Dostojevski je u ovo
vreme putovao u zapadnu Evropu. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu
vezu sa Apolinariom Suslovom, dosta mlađom studentkinjom, ali je ona
odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je
uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je
radila kao stenograf, kojom se oženio 1867. U ovom periodu je napisao
svoja najveća dela. Od 1873 do 1881 izdaje ovaj put uspešan mesečni
književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o
aktueulnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Časopis je doživeo ogroman
uspeh.

Dostojevski je 1877 održao počasni govor na sahrani
pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontraverze, a godine
1880 dao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u
Moskvi.

Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u
Novgorodskoj oblasti nedaleko od St. Peterburga. Umro je 9. februara
(28. januara po starom kalendaru), 1881 od problema sa plućima koji su
bili izazvanim njegovim epileptičnim napadima. Sahranjen je na groblju
Tihvin pri manastiru Aleksandar Nevski u Sankt Peterburgu u Rusiji.
Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani. Na
njegovom nadgrobom spomeniku piše: “Zaista, zaista vam kažem, ako zrno
pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre,
mnogo roda rodi." (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf
njegovog poslednjeg romana Braća Karamazovi.

Najpoznatija dela
su mu Zločin i kazna i Braća Karamazovi. U Zločinu i kazni glavni lik,
siromašni student, iskušava sebe ponet idejama o "velikim ljudima" i
socijalnoj pravdi. Živeći u najvećoj bedi izgrađuje pogled na svet koji
se zasniva na ideji da je društvo suštinski nepravedno, jer omogućava
beskorisnim i iskvarenim ljudima da uživaju u bogatstvu dok istinski
vredni ljudi propadaju u siromaštvu bez mogućnosti da razviju i ostvare
svoje sposobnosti. Pravosuđe osuđuje sitne zločine, a istorija slavi
ljude poput Napoleona koji su odgovorni za smrt hiljade ljudi. Odlučuje
da iskuša sebe i da počini zločin koji će mu omogućiti novac za
školovanje i čoveka dostojni život. Međutim, pod teretom savesti na
kraju se predaje policiji. Braća Karamazovi je poslednja knjiga
Dostojevskog. To je roman složene strukture u čijem je središtu sudbina
porodice Karamazovih. Osim toga poznati su mu i romani Kockar i Idiot.

Stvaralaštvo
i ime Dostojevskog je vremenom postalo sinonim za duboku psihološku
analizu. Dugo vremena, psihološka analiza i kontradiktornost njegovih
likova, činile su da u poređenju, sistematske psihološke teorije
značajnih psihologa izgledaju površno. Mnogi teoretičari psihologije,
uključujući i samog Sigmunda Frojda, smatrali su Dostojevskog
začetnikom psihološke teorije i analize. Osećaj za zlo i ljubav prema
slobodi, učinili su njegovo delo vrlo relevantnim za 20. vek, vek dva
svetska rata, masovnih ubistava i totalitarnih režima. Njegove ideje i
inovacije u formi književnog dela, duboko su uticale na mnoge filosofe
i pisce, Fridriha Ničea, Albera Kamija, Žana Pola Sartra, Mihaila
Bulgakova, itd. Dela sklopljena od kombinacije običnih i svakodnevnih
tema sa univerzalnim pitanjima kao što su vera, patnja i značenje
života, i danas bude živo interesovanje čitalaca širom sveta.

Preminuo
je 9. februara po novom ili 28. januara po starom kalendaru, 1881.
godine u Sankt Peterburgu. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na
groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Takva počast
odavana je jedino telima preminuluh ruskih careva.

Romani:

Bedni ljudi, 1846 - roman u pismima
Dvojnik, 1846 - psihološka studija na temu razdvojene ličnosti
Bele noći, 1848 - sentimentalni roman
Netočka Nezvanova, 1849 - nedovršeno delo, prekinuto hapšenjem i odlaskom u Sibir
Selo Stepančikovo, 1859 - napisano u Sibiru, komični roman s temom o provincijskoj vlasteli
Poniženi i uvređeni, 1861 - roman-feljton, apologija ljubavi
Zapisi
iz mrtvog doma, 1861 - roman o zatočeništvu, jedan od najbogatijih
karakteroloških spisa u istoriji, bilo da je reč o čisto psihološkim,
antropološkim ili konkretno literarnim ostvarenjima
Zločin i kazna, 1866 - prelazni oblik prema modernom romanu, virtuozni roman na temu savesti
Kockar, 1866 takođe vrsta autobiografskog spisa, roman o urvinama kockarske strasti
Idiot (roman), 1868 - apologija dobrote, pravoslavlja i lepote
Zli dusi, 1871-1872 - "antinihilistički roman"
Mladić, 1875 - filosofsko razmatranje motiva i cilja, neverovatno poniranje u dubinu mlade ljudske duše
Braća
Karamazovi, 1879-1880 kruna piščevog stvaralaštva, smatra se najvećim
književnim delom u istoriji svetske literature, filozofsko tumačenje
svetlosti pravoslavnog hrišćanstva, roman, koji po pravilu, menja
čitaočev život.

Novele:

Zapisi iz podzemlja, 1864 - intimna filosofska ispovest čoveka iz "podzemlja"
Krotka, 1876 - objavljena unutar piščeva dnevnika, "jedna od najpotresnijih novela očaja" u svetskoj književnosti.

MLADIĆ

Nikad neću sesti da pišem autobiografiju, pa ma živeo i sto godina.
Mora čovek biti baš odvratno zaljubljen u sebe, pa da bez stida piše
sam o sebi.

Razmišljanja će, možda, biti čak i vrlo banalnih jer je lako moguće da ono što čovek sam ceni nema nikakve vrednosti za druge.

Otkud to da je u pametna čoveka ono što je izrazio mnogo gluplje nego ono što je ostalo u njemu?

Ne može nas svako uvrediti... Nije svako dostojan da na njega obraćamo pažnju.

Veruj, život svake žene, ma šta ona inače govori, sastoji se u večnom
traženju da se kome potčini. Tako da kažem, želja za potčinjavanjem. I
zapamti, bez izuzetka.

Cher, biće šteta ako na kraju života budeš morao kao ja reći: znam sve,
ali ne znam ništa što je dobro. Prosto ne znam zašto sam živeo na ovom
svetu.

Tajna svest o snazi je nepodnošljivo prijatnija od javne vlasti.

U duši ostaje beskrajno više od onoga što se izrazi rečima. Vaša misao,
i kad je glupa, dok je u vama unutra - uvek je dublja, a rečena -
smešnija je i ružnija. Sasvim obrnuto biva samo kod pokvarenih ljudi.
Oni neprestano lažu, te im je lako; a ja se trudim da napišem istinu a
to je užasno teško!

Nisu sve prirode jednake; kod mnogih se logički zaključak pretvara u
najsilnije osećanje koje zahvati celo biće, i koje je teško oterati ili
preraditi. Da se izleči takav čovek, potrebno je u takvom slučaju
izmeniti i samo to osećanje što je moguće samo ako se zameni drugim
koje je isto tako snažno. To je uvek teško, a u mnogim slučajevima
nemoguće.

Ništa nije teže nego odgovoriti na pitanje: "Zašto je neophodno biti
plemenit?" Ima tri vrste podlaca na svetu: prvo naivni podlaci, to jest
oni koji su uvereni da je njihova podlost najveća plemenitost; zatim
podlaci koji se stide sopstvene podlosti, ali je ipak ne napuštaju; i
najzad prosto podlaci, čistokrvni podlaci.

Dopustite mi da ja znam šta je moj interes: to više vredi. Šta me se
tiče šta će biti kroz hiljadu godina s tim vašim čovečanstvom, ako za
sve to po vašem kodeksu ne budem imao ni ljubavi, ni budućeg života, ni
priznanja za moje podvige?

Mnogi vrlo ponosni ljudi vole da veruju u boga, naročito oni koji malo
preziru ostale. Mnogi jaki ljudi imaju, izgleda, neku prirodnu potrebu
da nađu koga bilo ili šta bilo čemu će se klanjati. Jakom čoveku često
je vrlo teško da podnosi svoju snagu. Uzrok je jasan: oni izaberu boga,
da se ne bi klanjali ljudima; pokloniti se bogu, to nije toliko
poniženje.

Svi bolji ljudi sad su sumanuti. Jako se ističu samo mediokriteti i ništavila.

Možda je i bolje što ljudi vređaju: bar vas spasavaju od nevolje da ih volite.

... a sve što je vrlo prosto, shvata se tek na kraju, pošto je čovek oprobao sve što je nerazumljivije ili gluplje.

... usamljena i spokojna svest o snazi! Ovo je najpunija definicija slobode oko koje se svet toliko muči!

Gospodo, zar vam je toliko teška nezavisna misao, makar bila i najmanja? Blago onome koji ima ideal lepote, makar i pogrešan.

Jevtine, lake ideje usvajaju se neobično brzo; neizostavno ih usvaja i
masa, neizostavno cela ulica; ne samo to, smatraju ih najvećima i
najgenijalnijima, ali samo onoga dana kada se pojave. Ono što je
jevtino, nije trajno. Brzo shvatanje dokazuje samo banalnost onog što
se shvati.

Žan Žak Ruso u svojoj ispovesti priznaje da je, dok je bio mladić,
voleo da se sakrije iza kakvog ugla i da izvadi delove tela koji se
obično drže skriveni, i tako da čeka žene koje bi prolazile.

Najviše vole nerad baš ljudi iz naroda koji večito rade!

A, i ti ponekad trpiš što misao nije našla oblik u rečima! To je
plemenit bol, i imaju ga samo izabrani; budala je uvek zadovoljna s
onim što kaže, i , uz to, uvek kaže više nego što je potrebno; voli da
ima zalihu.

Čudno je koliko mnogo sporednih misli može da prođe kroz glavu baš onda
kad je čovek sam potresen kakvom značajnom vešću, koja bi, u stvari,
morala ugušiti ostala osećanja, i razagnati sve sporedne misli,
naročito sitne, a sitne naprotiv baš onda najviše i nadiru.

Poslednje misli često su vrlo ništavne. Jedan samoubica se žali, u
istom takvom dnevniku što mu u takvom važnom času baš nijedna "viša
misao" ne nailazi, nego, naprotiv, sve neke sitne i beznačajne.

U jednom trenutku je sveta istina, a u drugom je laž.

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato,
kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo
poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako
možeš, "seti se da si i ti čovek". Naravno moraš s njima biti strog,
ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. LJudi su po
prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi,
i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri,
jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da
sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. LJubiti bližnjeg
svoga, a ne prezirati ga - to nije moguće. I "ljubav prema čovečanstvu"
treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam
stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav
prema sebi samom - i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

Svi ti unapred davani spasonosni saveti su samo uvlačenje u tuđu savest
na tuđ račun. Dosta sam upadao u savest drugih ljudi i, na kraju
dobijao samo uvrede i podsmeh. Naravno, na podsmeh i uvrede ostajem
ravnodušan, ali je glavno to da na taj način ništa ne postižeš, niko te
ne sluša... a svi te omrznu.

I pošto sam sav bio sastavljen iz tuđih misli, odakle sam mogao uzeti svoje kad su mi bile potrebne za samostalne odluke.

Kad Rus samo malo iziđe izvan utvrđenog koloseka, ozakonjenog običajima, odmah ne zna šta treba da radi.

To je bilo ono što biva uvek: koga najviše voliš, najviše ga i vređaš.

Ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne
posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače. ili kako se
uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako
se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

Postoji prostodušnost koja ima poverenja u sve i svašta, i koja ne
sluti podsmevanje. Takvi su ljudi uvek ograničeni, jer su spremni da iz
srca iznesu pred prvoga koga sretnu i ono što im je najdragocenije.

Nemoguće je da ima čoveka koji se nečem ne klanja; takav čovek ne bi
sebe mogao podneti i nijedan čovek ne bi mogao. Ako odbaci boga, on se
klanja idolu, drvenom ili zlatnom, ili zamišljenom. To su sve
idolopoklonici, a ne bezbožnici.

Hiljadu puta sam se čudio toj sposobnosti ljudi (koja, izgleda, postoji
naročito kod Rusa) da neguju u svojoj duši najviši ideal uporedo s
najvećom podlošću, i sve to potpuno iskreno. Pitanje je da li je to
širina svojstvena Rusima, koja će ih daleko odvesti, ili prosto
podlost.

Ima slučajeva kad pobedilac ne može da se ne stidi pobeđenoga, baš zato što ga je nadvladao.

Advokat je najmljena savest.

Osobina prostog naroda: nije zadovoljan opštom idejom, ako ga je stvar
zainteresovala, nego bezuslovno traži najpouzdanije i najtačnije
pojedinosti.

Inače, žene nisu srećne u oceni muške pameti ako im se čovek dopada, i
vrlo rado smatraju paradokse strogo logičkim zaključcima, ako su samo
saglasni s njihovim ličnim željama.

Muškarac je u nesumnjivom moralnom ropstvu žene; naročito kad je
velikodušan! Žena je kadra da velikodušnog čoveka uveri u sve što joj
je volja.

Čovek je tako složena mašina, da ga u izvesnim slučajevima nikako nije moguće razumeti, naročito ako je taj čovek - žena.

Za lupeške poslove potrebni su čestiti ljudi više nego ma gde!

Fotografski snimci retko kad ispadnu slični, i to je pojmljivo; i sam
original, to jest svi mi, retko kad smo slični sebi. Samo u retkim
trenucima ljudsko lice izražava svoje glavne crte, svoju glavnu crtu.
Umetnik proučava lice i pogađa tu glavnu misao mada u trenutku dok
slika nje uopšte i nema. A fotograf snima čoveka onako kakav je, i
sasvim je moguće da Napoleon u jednom trenutku ispadne glup, a Bizmark
nežan.

A usrećiti bezuslovno makar jedno biće za svoga života, i to praktički,
to jest stvarno, postavio bih za pravilo svakog inteligentnog čoveka;
kao što bih postavio pravilo ili dužnost svakom seljaku da zasadi bar
jedno drvo u svom životu.

Viši čovek, umno razvijen čovek, koji ide za višom idejom, često se
sasvim odvoji od stvarnosti, postaje smešan, ćudljiv i hladan, čak,
mogu da ti kažem, i glup; i ne samo u praktičnom životu, nego, na
kraju, glup i u svojim teorijama.

Ima bolnih uspomena, koje pričinjavaju istinsku bol; njih ima gotovo
svaki čovek, samo ih ljudi zaboravljaju; ali se dešava da ih se
najedanput sete, makar samo u jednoj jedinoj crti, i posle ne mogu da
je se oslobode.

Ti što vređaju, još u detinjstvu, još u porodici se od matera svojih nauče da vređaju.

Čovek koji ne veruje u čuda je, čak najviše sklon predrasudama.

Grattez le Russe, et vous verrez le Tartare.(Zagrebi Rusa i naći ćeš Tatarina)

BRAĆA KARAMAZOVI

U većini slučajeva ljudi, čak i zločinci, mnogo su naivniji i prostodušniji nego što mi o njima mislimo. I mi sami takođe.

Ta starica, očevidno, nije bila zla, ali je bila nepodnošljivi despot usled parazitskog života.


Jer socijalizam nije samo radničko pitanje ili takozvanog četvrtog
staleža, već, pre svega, ateističko pitanje, pitanje savremenog
ovaploćenja ateizma, pitanje Vavilonske kule koja se podiže upravo bez
boga, ne da se od zemlje dosegne nebo, već da se nebo spusti na zemlju.


Starac je monah koji uzima vašu dušu i vašu volju u svoju dušu i svoju
volju. Kad izaberete starca, vi se odričete svoje volje i predajete je
njemu, pristajući na potpunu poslušnost, na potpuno samoodricanje.

A glavno je, ne stidite se toliko samog sebe, jer od toga sve i dolazi.

Glavno je ne lažite samog sebe. Onaj ko laže samog sebe i svoju laž
sluša, dolazi dotle da već nikakvu istinu ni u sebi ni oko sebe ne
primećuje, i prema tome, ne poštuje ni sebe ni druge.

Postoji u narodu nemi jad koji se dugo podnosi; on se zatvara u sebe i
ćuti. Ali postoji nevolja neizdržljiva: ona se izliva u suzama i od tog
trenutka prelazi u naricanje. To se naročito dešava kod žena. Ali ona
nije lakša od neme nevolje. Naricanje utoli bol samo utoliko što još
više otruje i pozledi srce. Takav jad i ne želi utehe i hrani se
osećanjem svoje neutoljivosti. Naricanje je samo potreba da se stalno
pozleđuje rana.

Ja volim čovečanstvo, ali čudim se samom sebi što više volim
čovečanstvo uopšte, to manje volim ljude konkretno, to jest posebno,
kao pojedince.

I možda bih stvarno pristao da me raspnu za ljude, kad bi to odjednom
od mene tražili, međutim, ja nisam u stanju ni s kim da proživim dva
dana u istoj sobi, i to znam iz iskustva. Čim je on blizu mene, već
njegova ličnost pritiska moju sujetu i ograničava moju slobodu. Za dan
i noć ja mogu omrznuti čak i najboljeg čoveka, samo zato što dugo jede
u toku ručka, drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje.
Ja postajem neprijatelj ljudima samo ako me dodirnu. Zato se uvek tako
dešavalo: što sam više mrzeo ljude kao pojedince, utoliko je moja
ljubav prema čovečanstvu uopšte postajala vatrenija

Izbegavajte laž, svaku laž, a naročito laganje samoj sebi... To što vam
se čini gadnim u sebi, čisti se već samim tim što ste to primetili...
Aktivna ljubav, u poređenju sa onom iz maštanja, predstavlja surovu i
zastrašujuću stvar.

Ali i mučenik ponekad voli da se zabavlja svojim očajanjem - od očajanja.

Evo ti zaveta: u nevolji traži sreću.

Kod tih izuzetno poštenih, ali strasnih ljudi postoji granica koju ne treba prelaziti. Inače će i rođenog oca nožem izbosti.

Kad se čovek zaljubi u neku lepotu, u telo žensko, ili čak samo u jedan
deo ženskog tela (to sladostrasnik može shvatiti), onda će za nju dati
svoju decu, prodaće oca i majku, Rusiju i otadžbinu; iako je pošten,
otići će i ukrasti; iako je krotak, zaklaće, mada je veran, izdaće.

I upravo je ova neobjašnjivost straha povećavala u njemu strah.

Lepota - to je strašna i užasna stvar! Strašna zato što je
neodredljiva, a odrediti je nemoguće zato što je bog zadao sve same
zagonetke. Užasno je to što lepota nije samo strašna već i tajanstvena
stvar. Tu se đavo sa bogom bori, a bojno polje su - srca ljudska.

Eto kunem ti se, nju sam tada jedno tri ili pet sekundi gledao sa
strašnom mržnjom, sa onom mržnjom koju samo jedna vlas deli od ljubavi,
od bezumne ljubavi.

Shvataš li ti da se od izvesnog ushićenja čovek može ubiti.

Došao je do one granice pijanstva kada neki pijani, do tada mirni, odjednom obavezno zažele da se razbesne i da se pokažu.

Eto te nežne gospođice i vole takve, pijanice i podlace!

Kod nas u Rusiji pijani su najbolji ljudi. Najbolji ljudi kod nas u najveće pijanice.

Uvređenom čoveku je strašno teško kada svi na njega počnu gledati kao dobrotvori.

Po mom mišljenju, najbolje se upoznavati pred rastanak.

Pitao sam sebe mnogo puta: ima li na svetu takvog očajanja koje bi
pobedilo u meni tu ludu i možda nepristojnu žeđ za životom, i zaključio
sam da, čini mi se, nema takvog očajanja, to jest do tridesete godine,
a posle neću više ni sam želeti, tako mi se čini.

- Ja mislim da svi treba, pre svega na svetu da zavole život.
- Da zavole život više nego njegov smisao?
- Obavezno tako, da zavole pre logike, obavezno pre logike i tek tada će i smisao shvatiti.

Bog je ženi poslao histeriju jer je voli.

Oni koji u boga ne veruju, oni počnu razgovor o socijalizmu, o
anarhizmu, o preuređenju sveta prema novom modelu, a to ti je isti
đavo, ta ista pitanja, samo sa drugog aspekta.

U osamnaestom veku bio je jedan stari grešnik koji je kazao da kad boga ne bi bilo trebalo bi ga izmisliti.

I tebi savetujem da nikad ne misliš o tome, a pre svega o bogu: postoji
li ili ne postoji? Sve su to pitanja potpuno nesvojstvena umu stvorenom
sa pojmovima samo o tri dimenzije.

Glupost je plitka i naivna, a um vrda i krije se. Um je podlac, a glupost je iskrena i poštena.

Upravo je bližnje, po mom mišljenju, nemoguće voleti, već možda samo daleke.

Da bismo zavoleli čoveka, potrebno je da se on sakrije, a čim pokaže
svoje lice - ljubav nestaje... Retko će čovek pristati da prizna drugog
za patnika (kao da je to neki čin)... Apstraktno se još i može voleti
bližnji, pa čak ponekad i izdaleka, ali izbliza gotovo nikad.

Ponekad se govori o ”zverskoj” surovosti čoveka, a to je strašno
nepravedno i uvredljivo za zveri: zver nikada ne može biti tako svirepa
kao čovek, tako virtuozno, tako umetnički svirepa.

Ja mislim, ako đavo ne postoji, već ga je, prema tome, stvorio čovek, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici.

Ja pouzdano tvrdim da postoji kod mnogih ljudi i naroda u čovečanstvu
posebna osobina - sklonost ka mučenju dece, i samo dece. Prema svima
ostalim subjektima ljudskog roda ti isti mučitelji odnose se čak
blagonaklono i smireno, kao obrazovani i humani Evropljani, ali veoma
vole da muče decu, i u tom kontekstu čak i vole decu... Naravno, u
svakom čoveku se krije zver, zver gneva, zver strasne raspaljenosti od
vriske mučene žrtve, neobuzdana zver puštena sa lanca, zver bolesti
stečenih u razvratu, podagri, bolesne jetre i ostalog.

Jer u tom slučaju sveukupno saznanje sveta ne vredi onih suzica detenceta upućenih "bogi".

Ja ništa ne shvatam, a sada i neću ništa da shvatam. Hoću da ostanem uz
činjenice. Odavno sam odlučio da ne shvatam. Ako zaželim da nešto
razumem, odmah izneverim činjenice, a ja sam odlučio da ostanem uz
fakta...

Slušaj: ako svi moraju da pate, da bi patnjom platili večnu harmoniju,
šta će tu deca, reci mi, molim te? ... Potpuno se odričem te apsolutne
harmonije. Ne vredi ona suzice ni onog jednog namučenog deteta, koje je
tuklo sebe u grudi malenom pesnicom i molilo se u smrdljivom klozetu
svom "bogi" neiskupljenim suzicama svojim.

I ako su stradanja dece otišla na popunjavanje one sume patnji koja je
bila neophodna da se plati istina, onda ja unapred tvrdim da cela ta
istina ne vredi toliko.

Jer ništa i nikada za čoveka i ljudsko društvo nije bilo nepodnošljivije od slobode.

Shvatiće da je nezamislivo da slobode i hleba zemaljskog ima dovoljno
za sve, jer nikad, nikad, neće umeti da podele među sobom ono što
imaju! Takođe će se uveriti da nikada ne mogu biti ni slobodni, zato
što su nemoćni, poročni, ništavni i buntovnici.

Nema trajnije i mučnije brige za čoveka od toga da, kad ostane
slobodan, što pre nađe pred kim da se pokloni. Briga tih jadnih
stvorenja ne sastoji se samo u tome da nađu to pred čime ću se ja ili
neko drugi pokloniti, već da nađu nešto tako u šta bi svi poverovali i
poklonili se pred njim, i to obavezno svi zajedno. Eto, ta potreba
kolektivnog klanjanja i jeste oduvek glavna muka svakog čoveka i celog
čovečanstva. Zbog sveopšteg klanjanja oni su uništavali mačem jedni
druge: "Ostavite vaše bogove i dođite da se poklonite našim, inače smrt
vama i vašim bogovima! " I tako će biti do kraja sveta, čak i onda kad
nestanu u svetu bogovi: svejedno, kleknuće pred idolima.

Ali slobodom ljudskom ovladaće samo onaj ko će umiriti njihovu savest.

Ali ti nisi znao da čim čovek odbaci čudo, odmah odbaci i boga, jer čovek ne traži toliko boga koliko čudo.

Ti nisi sišao sa krsta kad su ti vikali, ismevajući te i izazivajući:
"Siđi s krsta i poverovaćemo da si to ti." Ti nisi sišao zato što nisi
hteo da porobiš čoveka čudom i žudeo si za slobodnom verom, a ne za
izazvanim čudom. Želeo si slobodnu ljubav a ne ropsko oduševljenje
nevoljnika pred moćima koje su ga zaprepastile jednom zauvek.

Nespokoj, smetenost i nesreća - to je današnja sudbina ljudi... Mi
(crkva) smo ispravili podvig tvoj i zasnovali ga na čudu, tajni i
autoritetu. I ljudi su se obradovali što su ih ponovo poveli kao stado
i što su, najzad, sa njihovih srca skinuli tako strašan dar (sloboda
izbora), koji im je doneo toliko muka.

Sloboda, slobodni um i nauka zavešće ih u takve prašume i dovesti pred
takva čuda i nerešive tajne da će jedni od njih, nepokorni i svirepi,
uništiti sebe, drugi - nepokorni, ali slabi uništiće jedni druge, a
treći koji ostanu, slabi i nesrećni, dopuzaće do naših nogu i zavapiće:
"Da, vi ste imali pravo, jedino ste vi znali njegovu tajnu i mi se
vraćamo vama, spasite nas od nas samih."

O, mi ćemo im dozvoliti i greh, oni su slabi i nemoćni, i voleće nas
kao deca zato što smo im dozvolili da greše. Mi ćemo im reći da će
svaki greh biti oprošten ako je učinjen sa našom dozvolom; a
dozvoljavamo im da greše zato što ih volimo, i kaznu za te grehove
uzećemo na sebe, neka tako bude.

Jer, ako postoji neko ko je najviše zaslužio našu lomaču, onda si to ti. Sutra ću te spaliti, Dixi. (Inkvizitor Hristu)

Svako je kriv pred svima za sve ljude i sve grehe. Kad ljudi budu
shvatili ovu misao, nastaće za njih carstvo nebesko i to ne u snovima
već stvarno.

Nema dragocenijih uspomena za čoveka od onih iz ranog detinjstva u
roditeljskoj kući, i to je skoro uvek tako, ako u porodici ima bar malo
ljubavi i sloge.

Stara tuga u velikoj tajni života ljudskog postepeno prelazi u tihu
dirljivu radost; umesto mlade vrele krvi dolazi smirena vedra starost.

Gospodo moja, je li mogućno da je sada, u naše vreme, tako čudno sresti
čoveka koji bi se sam pokajao za svoju glupost, i javno priznao svoju
krivicu?

Nikada ljudi nikakvom naukom i nikakvim kriterijem koristi neće umeti
da podele pravedno svoje vlasništvo i svoja prava. Uvek će biti svakom
malo, i svi će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog... Sada
svako nastoji da što više izdvoji svoju ličnost, hoće da u samom sebi
oseti punoću života, međutim, iz svih njegovih napora umesto punoće
života, rezultira samo pravo samoubistvo, jer umesto konačnog
definisanja svog bića, zapadaju u apsolutno otuđenje. Jer su se u našem
veku svi izdelili na jedinke, svako se usamljuje u svojoj jazbini,
svako se udaljava od drugog, skriva se i skriva šta ima, i završava
time što se sam odbija od ljudi i sam ljude odbija od sebe.

Ali kako to često biva, svi zločini koji se izvršavaju sa neobičnom drskošću najčešće uspevaju.

Tuđa nesreća ne opameti čoveka.

Voli čovek pad pravednikov i sramotu njegovu.

LJudi žive radi zavisti jednog prema drugom, radi ugađanja telu i razmetanja.

Koliko je na zemlji, u istoriji čovečanstva, bilo ideja koje su deset
godina ranije bile nezamislive, i koje su se odjednom pojavljivale, kad
je dolazio na njih tajanstveni red njihov, i širile se po celoj zemlji?


Krotka ljubav je strašna snaga, najmoćnija, kojoj nema ništa slično na svetu.

Naročito upamti da ne možeš nikome biti sudija. Jer niko ne može na
zemlji biti sudija zločincu pre nego što sam sudija ne oseti da je i on
isto takav zločinac kao i onaj što stoji pred njim, i da je, možda, on
najviše kriv za zločin tog što pred njim stoji. A kad to shvati, onda
može postati sudija.

Ne boj se ni slavnih, ni silnih, nego uvek budi mudar i plemenit. Znaj meru, znaj i pazi rokove.

Kod pametna čoveka razumu će uvek doći vreme.

Ja se ne bunim protiv svog boga, ja samo njegov svet ne primam.

Nemoguće je čak i zamisliti svu sramotu i moralni pad s kojima je
ljubomoran čovek u stanju da se saživi bez ikakve griže savesti.

Otelo nije ljubomoran, on je lakoveran. (Puškin)... Ljubomorni najpre i opraštaju, i to sve žene znaju.

Osuđujem sebe za sav život, ceo moj život kažnjavam.

Ocena jednog Nemca o ruskoj školskoj omladini: "Pokažite ruskom učeniku
kartu zvezdanog neba, o kojoj on do tada nije imao pojma, on će vam
sutra vratiti tu kartu popravljenu." Nikakvih znanja i beskrajna
uobraženost.

Danas se gotovo svi sposobni ljudi strašno boje da ne budu smešni i zbog toga su nesrećni.

Postoje trenuci kada ljudi vole zločin.

Mnogi su ljudi pošteni zahvaljujući tome što su glupaci.

Ponekog je bolje imati među neprijateljima nego među prijateljima.

Neka te bog sačuva da bilo kad tražiš oproštaj od voljene žene za svoju
krivicu! Naročito, od voljene, naročito, ma koliko bio kriv pred njom!
Hajde, pokušaj da pred njom priznaš krivicu, "kriv sam, kaži, oprosti,
izvini", odmah će se sručiti kiša prekora! Nikako ti neće oprostiti
otvoreno i jednostavno, već će te poniziti kao neku prnju, nabrojaće ti
i ono što nije bilo, sve će uzeti, ništa neće zaboraviti, dodaće svoje,
i tek će ti tada oprostiti. I tako će najbolja, najbolja od njih!
Poslednje mrve će sastrugati i sve će ti sasuti na glavu, takav
strvoder živi u njima, u svima do poslednje, ja ti kažem, u tim
anđelima bez kojih mi ne možemo da živimo!

Kakva je to vera ako je nasilna? Pored toga, u veri ne pomažu nikavi dokazi, naročito materijalni.

Satana sum et nihil humanum a me alienum puto. (Satana sam i ništa ljudsko mi nije tuđe)

Na žalost, istina je gotovo uvek neinventivna.

Bio sam kod cele medicine: da postave dijagnozu, znaju odlično, celu će ti bolest detaljno izložiti, ali, da izleče, ne umeju.

To je u našem veku reakcionarno verovati u boga, a ja sam đavo u mene se može.

Kada bi na zemlji sve bilo razumno, onda se ništa ne bi dogodilo.

Ali kolebanja, nespokoj, borba vere i neverovanja, to je ponekad takvo mučenje za čoveka sa savešću, da je bolje obesiti se.

O, mi smo (Rusi) prirodni, mi smo zlo i dobro u najčudnijoj simbiozi,
mi smo ljubitelji Šilera i prosvećenosti, a istovremeno pravimo
skandale po krčmama i čupamo brade pijandurama, kompanjonima u
pijančenju. O, mi smo dobri i divni, ali samo onda kada je nama dobro i
lepo. Naprotiv, mi smo obuzeti najplemenitijim idealima, ali samo pod
uslovom da se ostvaruju sami po sebi i da nam na sto padaju s neba, a
što je najvažnije, da budu badava, badava, da za njih ništa ne platimo.


Osećaj niskosti pada isto tako je neophodan tim razuzdanim i strasnim prirodama kao i osećanje najuzvišenije plemenitosti.

Ljudi koji mnogo pate od epilepsije, prema dokazima najiskusnijih
psihijatara, uvek su skloni neprestanom i naravno, bolesnom
samooptuživanju.

Ali što je jača vlast, tim je strašnija njena primena!

Ta srca veoma često žude za nežnošću, lepotom i pravednošću, i to
upravo radi kontrasta sebi, svojoj neobuzdanosti, svojoj surovosti,
žude nesvesno, i upravo žude.

LJubav prema ocu, koju otac ne opravda, besmislena je i nemoguća. Ne
može se ljubav stvoriti ni iz čega, ni iz čega samo bog stvara.

Onaj koji rodi, nije još otac, a otac je onaj koji rodi i zasluži.

Isteraj prirodu na vrata, ona će uleteti kroz prozor.

Znajte da nema ničeg uzvišenijeg, jačeg, zdravijeg, i korisnijeg za
budući život od neke lepe uspomene, naročito ponete iz detinjstva, iz
roditeljske kuće... Ako čovek sakupi mnogo takavih spomena i ponese ih
sa sobom u život, onda je spasen za sav život... Čovek često ismeva
dobro i lepo: to je samo od lakomislenosti.

Ne bojte se života! Kako je lep život, kada uradiš nešto dobro i pravedno.

***

Ta gospoda sveznalice susreću se ponekad, čak dosta često, u izvesnim
društvenom sloju. Oni sve znaju, sva nemirna radoznalost njihovog duha
i sposobnost usmerene su nezadrživo na jednu stranu, svakako zbog toga
što nemaju važnijih interesa i ideja u životu.

Ubijati zbog ubistva je nesrazmerno veća kazna nego sam zločin. Ubistvo
po presudi je nesrazmerno užasnije nego razbojničko ubistvo. Taj koga
ubijaju razbojnici, bilo da ga kolju noću u šumi ili na drugi način,
taj se, svakako, još do poslednjeg trenutka nada da će se spasti. Bilo
je slučajeva da je već grlo presečeno, a on se još nada, ili beži, ili
moli. A ovde te poslednje nade, s kojem je deset puta lakše umirati,
nasigurno lišavaju; tu je presuda, i u tome što sigurno nećeš izbeći, u
tome i jeste užasna muka i na svetu nema muke jače od te. Ko kaže da je
ljudska priroda kadra da to izdrži i da sačuva zdrav razum? Čemu to
izrugivanje odvratno, nepotrebno, uzaludno? Ne, sa čovekom se ne sme
tako postupati.

Uostalom, poznato je da čovek suviše zanet strašću, naročito ako je u
godinama, potpuno zaslepi i spreman je da gaji nadu tamo gde je uopšte
nema; i ne samo to, gubi pamet pa makar zvezde s neba skidao.
Od dece se duša izleči.

“O lepoti je teško prosuđivati; ja se još nisam pripremio. Lepota je zagonetka”

U Ganjinom glasu se već osećala ona mera ozlojeđenosti kad čovek gotovo
i sam uživa u ozlojeđenosti, predaje joj se bez ikakvog obuzdavanja i
maltene sa sve jačom slašću, ma kud ga ona odvela.

Još jedna nepredviđena, ali najstrašnija tortura za taštog čoveka -
crvenilo stida zbog svoje porodice, i to u svojoj kući - pala mu je u
deo.

Ima žena koje valjaju samo kao ljubavnice i više nisu nizašto.

Nitkovi vole poštene ljude - to niste znali?

Ne sudi dok nemaš iskustva.

Imajte u vidu, mili kneže, da ništa nije uvredljivije za čoveka našeg
vremena i plemena nego mu reći da nije originalan, da je slabog
karaktera, bez osobitih talenata i običan čovek.

Novac je zbog toga najpodlija i najmrskija stvar što daje čak i talenat. I davaće ga dok je sveta i veka.

A jeste li primetili da je ona strašno nevešta i da se malopre u nekim trenucima zbunjivala! A baš takve i vole da gospodare.

... jer je znao kako se lako kalemi na čoveka navika na raskoš i kako
je teško posle odučiti se od nje, kad raskoš malo-pomalo postane
neophodnost.

Meni se sve čini da na svetu ima mnogo više lopova nego nelopova i da
čak nema takvog najpoštenijeg čoveka koji bar jedanput u životu nije
nešto ukrao.

Baš onako kao što je majci radost kad primeti prvi osmeh svog deteta,
isto takva je radost bogu svaki put kad opazi s neba da mu se grešnik
počinje da moli od sveg srca. To mi je prosta žena tako duboku, tako
istančanu i istinski religioznu misao kazala, u kojoj je sva suština
hrišćanstva odjednom izražena, to jest sav pojam o bogu kao o našem
rođenom ocu i kako se bog raduje za čoveka, kao što se otac raduje za
svoje rođeno dete - a to je glavna misao Hristova! Suština religioznog
osećanja ne potpada ni pod kakva mudrovanja, ni pod kakve prekršaje i
prestupe i ni pod kakve ateizme; tu je nešto drugo i večito će biti
nešto drugo; tu je nešto po čemu će ateizmi samo kliziti i uvek
govoriti drugo no što treba. No glavno je što ćeš to na ruskom srcu
zapaziti, i to ti je moj zaključak.

Samilost je najvažniji i, možda, jedini zakon bića svega čovečanstva.

Tako ponekad biva s ljudima: nepodnošljive iznenadne uspomene, osobito
one što su skopčane sa stidom, obično, zaustavljaju čoveka za časak na
mestu.

Kao i svi ljudi koji piju, general je bio vrlo osetljiv, i kao svi
pijanci koji su se suviše srozali, nije lako podnosio uspomene iz
srećne prošlosti.

Ničega boljeg od "sirotog viteza" nema.

S knezom se zbivalo ono što u ovakvim prilikama često biva kod suviše
snebivljivih ljudi: on se toliko zastideo tuđeg postupka, toliko
zastideo za svoje goste da se u prvi mah bojao i da ih pogleda.

To je bila ona tačka dugo uzdržavanog pa najzad rasplamsanog
negodovanja kad glavnom pobudom postaje trenutna bitka, trenutna
potreba da se što pre na bilo koga kidiše.

Ali ja znam vas, vi ste dobri, knez takođe... mi smo svi do komičnosti predobri ljudi.

Naši liberali nikad ne mogu dozvoliti nekom drugom da ima svoje lično
ubeđenje a da ne odgovore odmah svom protivniku pogrdama ili nečim još
gorim...

Da, priroda je podrugljiva! Zašto ona stvara najbolja bića da im se
posle podruguje? Učinila je tako da jedno biće koje su na zemlji
priznali savršenim... učinila je tako da je, pokazavši ga ljudima,
upravo njemu namenila da kaže odo zbog čega se docnije prolilo toliko
krvi da, kad bi se prolila sva odjednom, ljudi bi se u njoj sigurno
podavili.

(napad turberkuloznog kašlja Ipolita sa grčevitim ridanjem) Ali u
takvim prilikama prisutni, čak ako ih ima i više, obično odgovaraju
ćutanjem i pasivnom radoznalošću, ne želeći da primaju neke obaveze, i
svoje misli iznose tek mnogo docnije.

No znate li, kneže, da je kod mene sve u mašti i, tako da kažem, u odvažnosti, a u stvarnosti ništa ne uspevam.

Vidiš, kneže, biti filantrop prijatno je, ali ne mnogo.

Devojka svojevoljna, šašava, razmažena, kad se u nekog zaljubi, glasno će ga grditi i u oči mu se podsmevati.

Nedostatak originalnosti svuda, u celom svetu, od pamtiveka se smatrao
kao glavna osobina i najbolja preporuka za vrednog poslovnog i
praktičnog čoveka.

No čini se da je izvesna nedotupavnost skoro neophodno svojstvo ako ne svakog javnog radnika, a ono bar svakog koji zgrće pare.

Nema sumnje da su njene porodične nevolje bile bezrazložne, imale
beznačajan uzrok i bile do smešnog preuveličavane; ali kad neko ima na
nosu ili na čelu bradavicu, onda mu se stalno čini da je svima na svetu
bilo i jeste najvažnije da gledaju tu bradavicu, smeju mu se i osuđuju
ga zbog nje, makar on i Ameriku otkrio.

Kad je gledala svoje kćeri, mučila je je sumnja da ona neprestano nečim
smeta njihovom uspehu, da joj je narav smešna, nedolična i
nepodnošljiva, zbog čega je, razume se, vazda krivila i kćeri, i Ivana
Fjodoroviča i po ceo dan se s njima svađala, premda ih je, inače,
volela do samoodricanja i gotovo do strasti. (II -12)



Bar jedna će njena kći, bar Adelaida, najzad biti udomljena. “Makar
jedna da mi se skine s vrata”, govorila je Lizaveta Prokofjevna kad je
trebalo govoriti glasno (u sebi se ona izražavala neuporedivo nežnije)

Ruski liberalizam nije napad na postojeće društveno uređenje, nego je
napad na samu suštinu našeg bivstvovanja, na smo biće, a ne samo na
uređenje; ne na ruske prilike, već na Rusiju.

Uzeli ste pojedini slučaj pa ste izveli iz njega opšte pravilo, dakle, klevetali ste.

Razlika je u tome što se ranije u nas manje čula javna reč, a sad se
počelo glasno govoriti, čak i pisati o tome, zato se čini da su se ti
zločinci tek sada pojavili.

Ono što govorim nije u skladu sa mislima, a to ponižava misli.

Baš zbog toga što si na mene digao ruku, zato tvoja mržnja i ne prolazi.

Znaš li da je žena kadra da izmuči čoveka okrutnošću i porugom, a da
pri tom ne oseti nimalo griže savesti zato što će svaki put, gledajući
te, misliti u sebi: “Neka, sad ću ga izmučiti do smrti, ali ću mu zato
posle sve svojom ljubavlju nadoknaditi... ”

Da, zakon samouništenja i zakon samoodržavanja su podjednako jaki u čovečanstvu.

Od svoje strane mogu primetiti da je gotovo svaka stvarnosti, mada ima
svoje neosporive zakone, ipak skoro uvek neverovatna i nestvarna... I
čak ukoliko stvarnija, utoliko ponekad manje liči na istinu.

Knez tvrdi da će lepota spasti svet.

Neka me onaj, kome moje “objašnjenje” dospe u ruke i ko bude imao
strpljenja da ga pročita, smatra za sumanutog ili čak za gimnazista, a
najtačnije, za osuđenog na smrt, kome se dakako počelo pričinjavati da
svi ljudi, osim njega, premalo cene život, navikli su da ga suviše
jevtino troše i da se suviše tromo, suviše nesavesno njime koriste,
dakle, svi do jednog nedostojni su života! ... Stvar je u životu,
jedino u životu, u njegovom neprekidnom i večnom otkrivanju, a ne u o
otkriću... U svakoj genijalnoj ili novoj čovekovoj misli ili čak,
prosto, u svakoj ozbiljnoj čovekovoj misli koja se rodi u nečijoj
glavi, uvek ostaje nešto što se nikako ne može preneti drugim ljudima;
sve da ispišete čitave knjige i da svoju misao tumačite trideset pet
godina; uvek će ostati nešto što ni po koju cenu neće hteti da izađe
ispod vaše lobanje i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti ne
saopštivši, možda, nikome ono najglavnije u vašoj ideji.

Sve je to bilo prirodno, ljudi su stvoreni zato da jedan drugog muče ... Kažu da je krotkost ogromna sila.

Već na prvi pogled meni se učinilo da su oni oboje, i gospodin i žena,
pristojni ljudi koje je sirotinja dovela do takvog poniženja kada nered
naposletku savlađuje svaki pokušaj borbe protiv njega i dovodi ljude do
mučne potrebe da baš u tom neredu, koji se svakog dana povećava, nalaze
neko gorko i kao osvetničko osećanje zadovoljstva.

Ima ljudi kojima je slatka njihova preosetljiva uvredljivost, naročito
kad se u njih izrazi u poslednjem stepenu (što se dešava uvek vrlo
brzo); u takvim trenucima kao da im je prijatnije da budu uvređeni nego
neuvređeni. Ti razdražljivi ljudi kasnije se uvek strahovito muče zbog
kajanja, naravno ako su pametni i mogu smisliti da su se ražestili
deset puta više nego što je trebalo.

Ko poseže na pojedinačnu “milostinju” taj poseže na čovekovu prirodu i
prezire ljudsko lično dostojanstvo. Pojedinačno dobročinstvo će ostati
večito, jer je ono potreba ličnosti, živa potreba neposrednog uticaja
jedne ličnosti na drugu.

Kad bacate svoje seme, svoju milostinju, svoje dobro delo, bilo u kojem
obliku, vi dajete jedan deo svoje ličnosti i primate u sebe deo druge;
vi se jedan drugom uzajamno pridružujete.

Ne sme se ostajati u životu kad on poprimi takve čudne forme koje me vređaju.

Znajte da ima granica stida u svesti o svom ništavilu i nemoći od koje
čovek ne može dalje, i posle koje počinje da i u svom stidu oseća
veliko uživanje... Mnogo pravilnije je pretpostaviti da je tu, prosto,
ustrebao moj ništavni život, život atoma, da bi se dopunila celina neke
sveopšte harmonije, radi nekog plusa i minusa, radi nekog kontrasta i
slično, isto tako kao što su svakodnevno potrebne žrtve miliona života
bez čije smrti ostali svet ne bi mogao postojati... Ja se slažem da se
drukčije, to jest bez stalnog uzajamnog proždiranja svet nikako ne bi
mogao urediti.

Čak i pored sve svoje želje, nikad nisam mogao zamisliti da nema ni
budućeg života, ni proviđenja. Najverovatnije da sve to postoji, ali mi
ništa ne znamo o budućem životu i njenim zakonima... Mi suviše
ponižavamo proviđenje, pridajući mu svoje pojmove od jeda što ne možemo
da ga dokučimo.

U krajnjim slučajevima postoji takav stupanj poslednje cinične
iskrenosti, kad se nervozan čovek, razdražen i izvan sebe, već ničega
ne boji i spreman je makar i na svaki skandal, čak ga i priželjkuje;
kidiše na ljude, a pri tom ima nejasnu ali čvrstu nameru da se minut
kasnije strmoglavi u provalikju i time reši odjednom sve nedoumice ako
ih bude. Obeležje tog stanja je, obično, nastupajuća iscrpenost fizičke
snage.

Za te nenadarene, nestrpljive i pohlepne ništarije zločin je sasvim obično utočište.

U jednih sve uvek ispada lepo, a u drugih ni nalik na nešto...

U vas nema nežnosti: gola istina, a prema tome je nepravedno.

Kad lažeš i spretno umetneš nešto ne sasvim obično, nešto ekscentrično,
no, znate, nešto što sasvim retko, ili čak uopšte ne biva, onda laž
postaje kudikamo verovatnija.

Može li čovek da voli sve, sve ljude, sve svoje bližnje? Naravno da ne
može, to je čak neprirodno. U apstraktnoj ljubavi prema čovečanstvu
čovek voli gotovo uvek samo sebe.

Ograničenom “osrednjem” čoveku nije ništa lakše nego da uobrazi da je
neobičan i originalan i, bez imalo kolebanja, da uživa u tome...
Trebalo je da neko na reč prihvati nečiju misao ili da pročita jednu
stranu nekog teksta bez početka i kraja pa da odmah poveruje da su to
“njegove misli” i da su se rodile u njegovom mozgu... Drskost naivnosti
- samouverenost glupaka u svoj talenat.

Kod pametnog “prosečnog” čoveka, ako čak i uobrazi neki put (a možda i
za ceo život) da je genijalan i veoma originalan, ipak ostaje u duši
griža sumnje, koja dovodi dotle da pametan čovek gdekad na kraju pada u
krajnje očajanje, a ako kapitulira, onda je već potpuno zatrovan
potisnutom taštinom... Ti ljudi se katkad neobično dugo džilitaju,
počev od mladosti do oronulog doba, a sve od želje za originalnošću.


Motivi ljudskih postupaka obično su neizmerno složeniji i raznovrsniji
nego što ih mi uvek docnije objašnjavamo, i da se retko jasno
ocrtavaju.

Gotovo nikakve koristi od njega nisu imali, ali ima ljudi koje je zbog nečeg prijatno videti kraj sebe u teškim časovima.

Ima čitava kategorija književnika koji jako vole da se preko štampe proglase kao prijatelji velikih, ali umrlih pisaca.

Rimski katolicizam čak nije ni vera, već: apsolutno nastavak Zapadnog
Rimskog Carstva, i u njih je sve, počev od vere, podvrgnuto toj ideji.
Papa je zaposeo zemlju, zemaljski presto i uzeo mač, od tog vremena sve
tako i ide, samo su maču dodali laž, lukavost, prevaru, fanatizam,
sujeverje, zločinstvo; igraju se najsvetijim, najiskrenijim,
prostodušnim, plamenim osećanjima narodnim; sve, sve su promenili za
novac, za nisku zemaljsku vlast. I zar to nije antihristovo učenje?
Kako i ne bi od njih potekao ateizam?

I socijalizam je plod katolicizma i katoličke suštine. On je, kao i
njegov brat ateizam ponikao iz očajanja, kao suprotnost katolicizmu u
moralnom smislu, da zameni izgubljenu moralnu vlast religije, da utaži
duhovnu žeđ ožednelog čovečanstva i da ga spase ne preko Hrista, nego
nasiljem! I to je sloboda preko nasilja, to je takođe ujedinjenje mačem
i krvlju.

Čitavu Evropu začudila je u takvim slučajevima naša ruska strastvenost:
kad naš čovek pređe u katoličanstvo, on će neizostavno postati jezuita,
i to onaj najzadrtiji; ako postane ateist, odmah počne da traži
iskorenjivanje vere, i to nasiljem, to jest mačem. Zašto to? Zašto
odjednom tolika pomama? Zar vi ne znate? Zato što je našao svoju
domovinu, koju je ovde prevideo, pa se obradovao; obalu, kopno je
našao, pa je pohitao da ga ljubi! I ruski ateisti i ruski jezuiti ne
postaju samo iz sujete ili samo zbog rđavih oholih osećanja, nego i
zbog duhovnog bola, zbog duhovne žeđi, zbog čežnje za velikim delima,
za sigurnom obalom, za domovinom, u koju su prestali verovati jer je
nikad nisu ni poznavali! A Rus lako može da postane ateist, lakše no
iko na celom svetu! I naši ljudi ne postaju prosto ateisti, nego će
neizostavno poverovati u ateizam kao u novu veru, nikako ne primećujući
da su poverovali u nulu.

Oni (svet) očekuju od nas samo mač, mač i nasilje, zato što, sudeći po sebi, ne mogu da nas zamisle drukčije nego kao varvare.

Zadivio sam se do koje mere čovek može da izgleda glup.

Zašto mi nikad ne možemo da saznamo sve o drugom, kad je to potrebno. Kad je taj drugi kriv!

Dosta je tog zanošenja, vreme je i pameti poslužiti. I sve ovo, sve ovo
inostranstvo, i sva ta vaša Evropa - sve je to samo fantazija, i svi
smo mi u inostranstvu samo fantazija... upamtite što kažem, videćete!

(IDIOT)

JADNI LJUDI

Kažu da kajanje olakšava dušu – naprotiv!

Uspomene, bile one radosne, ili gorke, uvek su mučne, barem je tako dok
mene; ali i to mučenje je slatko. I kad je srcu teško, kad ga obuzmu
bol, tegoba, tuga onda ga uspomene osvežavaju i oživljavaju kao što
kapi rose u vlažno veče posle vrelog dana osvežavaju i oživljavaju
jadni usahnuli cvet, spržen dnevnom jarom.

Ipak je prijatno s vremena na vreme odati sebi priznanje.

Književnost – to je slika, to jest u izvesnom smislu slika i ogledalo;
izraz strasti, veoma prefinjena kritika, pouka s naravoučenijem i
dokumenat.

Dešava se tako, živiš, a ne znaš da ti je pred nosom knjiga u kojoj je sav tvoj život izložen do pojedinosti.

Naš čovek ništa ne uradi dok mu ne zapretiš, svako gleda samo da se
negde na spisku vodi, da, eto, kaže ja sam tu i tu, a od posla se
podalje drži... Sklanja se ponekad čovek, sklanja, skriva se zbog nečeg
za šta nije kriv; ponekad ni nos ne sme da pomoli – bilo gde, zato što
se plaši spletke, zato što iz svega što postoji na svetu, iz svega će
ti paskvilu napraviti i, eto, već sav građanski porodični život tvoj u
književnost je ušao, sve je naštampano, pročitano, ismejano,
pretreseno!

Ah, prijatelju moj, nesreća je zarazna bolest. Nesrećnik i jadnik
moraju da se klone jedan drugoga da se ne bi još više zarazili.

Volim Dostojevskog,njegove knjige sam čitala u osnovnoj školi.

Evo odlomka:

Prošlo
je čitavo pola godine i došao vetrovit i kišni oktobar. Na mamu sam
sasvim zaboravio. Oh, tada se već uvukla u moje srce mržnja, potmula
mržnja prema svemu i sasvim ga osvojila; iako sam savkoga dana čistio
Tušarevo odelo kao i ranije, sada sam ga mrzeo iz sve snage i svakoga
dana sve jače i jače. U to doba stao sam jedanput, jednog tužnog
večernjeg sumraka, da preturam po svojoj fioci i, najednom, u uglu,
spazim njenu plavu batistanu maramicu; tu je bila još od vremena kako
sam je tada gurnuo. Izvadih je i pogledah s izvesnom radoznalošću;
jedan kraj maramice još je sačuvao trag nekadašnjeg čvora; i čak se
jasno mogao videti okrugao otisak monete; uostalom, odmah sam ostavio
maramicu na mesto i zatvorio fioku. To je bilo uoči nedelje i zvono
zabruja na večernje. Pitomci su se posle ručka već razišli svojim
kućama, ali ovog puta je Lambert ostao za nedelju; ne znam zašto po
njega nisu poslali. Mada me je on i dalje tukao kao ranije, ipak mi se
u mnogim stvarima poveravao i tražio me. Cele večeri razgovarali smo o
pištoljima Lepaževog sistema, koje nijedan od nas, ni on, ni ja, nije
nikad video, o čerkeskim sabljama i o tome kako se njima seku glave, o
tome kako bi dobro bilo da osnujemo jednu razbojničku četu. Na kraju
Lambert pređe na svoje omiljene razgovore, na izvesnu ružnu temu, koju
sam, pored svega što sam se u sebi čudio, ipak voleo da slušam. Ali
ovoga puta mi najedanput postade neizdrživo, te mu rekoh da me boli
glava. U deset časova smo legli da spavamo; zavukao sam se s glavom pod
pokrivač i ispod jastuka izvadih plavu maramicu: jedan čas ranije opet
sam je, ne znam zašto, izvadio iz fioke i, čim su nam postelje bile
nameštene, gurnuo sam je pod jastuk. Odmah sam je pritisnuo na lice i
počeo da je ljubim: "Mama, mama" - šaptao sam, a uspomena mi je
pritiskala grudi kao sinji teret. Pokrio sam oči i video njeno lice s
uzdrhtalim usnama kad se krstila prema crkvi, kad je zatim blagosiljala
mene, a ja joj govorio: "sramota je, gledaju". "Mmice, mama, svega
jedanput u životu si bila kod mene... Mamice, gde si sada, ti moja
daleka gošćo? Da li se još sećaš svog jadnog deteta kome si dolazila...
Pokaži mi se makar za trenutak, dođi mi makar samo u snu, da bih ti
rekao koliko te volim, samo da te zagrlim i da poljubim tvoje plave
oči, da ti kažem da te se sad nimalo ne stidim, i da sam te i tada
voleo, i da mi je srce tada bilo tužno, a ja sam tamo sedeo kao lakej.
Nikad, mama, nećeš saznati kako sam te tada voleo! Mamice, gde si sada?
Čuješ li me? Mama, mama, a sećaš li se onoga goluba u selu?
- Ah, dođavola...Šta ti je! - poče da gunđa iz svoje postelje Lambert - čekaj, sad ću ti pokazati! ...

JOJ Sonia, što je tačno to što si rekla. A ja sam, eto, to danas uradija. Baš bezveze, moramo se menjati. Volim kada me opomenu.
Inače Dostojevski, uvek.

Zli dusi

"Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku
ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i
izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je
nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez
proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne
možete je više prepoznati... Ne!"

"Ne može se voleti ono što se ne poznaje. Bilo da je reč o čoveku ili o
narodu. Budite sigurni da svi oni koji svoj narod prestaju da razumeju
i gube vezu sa njim, odmah i u istoj meri gube i veru očeva, postaju
ili ateisti ili ravnodušni ljudi."

(Zli dusi)

...O, kunem se! Nisam zlopamtilo ni osvetljivac. Nesumnjivo, uvijek sam imao gotovo bolesnu zelju da se osvetim kad me ko uvrijedi, ali kunem se, samo velikodusnoscu, ali tako da osjeti, da shvati - time bih bio zadovoljan!

...Covjek koji je toliko pravican i velikodusan da odaje drugome priznanje cak i na svoju stetu, takav je covjek po svome dostojanstvu gotovo visi nego svi drugi.

...Za smijeh je, prije svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smijeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najcesce smiju pakosno. Iskren i nezlobiv smijeh znaci veselost, a zar ima kod ljudi u danasnje vrijeme veselosti i umiju li ljudi da budu veseli? Veselost covjeka je najvidnija crta njegova, koja ga najvise odaje. Jedan karakter dugo ne mozete upoznati, ali cim se covjek bar jedanput nasmije sasvim iskreno, pokazace vam se njegov cijeli karakter odmah kao na dlanu. Samo covjek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka umije da bude veseo i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodusno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o cijelom covjeku. Na taj nacin, ako zelite da prozrete covjeka i da upoznate njegovu dusu, ne posmatrajte kako suti ili kako govori, ili kako place, ili cak kako se uzbudjuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smije. Ako se dobro smije, znajte da je dobar covjek. (...) Ja zato dobro znam da je smijeh najsigurnija proba duse. Pogledajte dijete: jedino djeca umiju da se dobro smiju do savrsenstva i zbog toga i jesu privlacna.

Odličan,teško svarljiv pisac. Sramim se...jer još nisam uspela da pročiatam sva njegova dela,a imam godina. Do duše,neka sam po dva puta čitala...

SMIJEH
Za smijeh je, prije svega, potrebna
iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smijeh je potrebna
nezlobnost, a ljudi se najčešće smiju pakosno. Iskren i nezlobiv smijeh
znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vrijeme vesel
osti
i umiju li ljudi da budu veseli? Veselost čovjeka je najvidnija crta
njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati,
ali čim se čovjek bar jedanput nasmije sasvim iskreno, pokazaće vam se
njegov cijeli karakter odmah kao na dlanu.

Samo čovjek vrlo
visokog i vrlo sretnog razvitka umije da bude veseo i da zarazi druge,
to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom
razvitku, nego o karakteru, o cijelom čovjeku. Na taj način, ako želite
da prozrete čovjeka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti
ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim
idejama, nego bolje da pogledate kako se smije. Ako se dobro smije,
znajte da je to dobar čovjek.

Ja zato dobro znam da je smijeh
najsigurnija proba duše. Pogledajte dijete: jedino djeca umiju da se
dobro smiju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.

Dostojevski

Dostojevski o podeli ljudi (odlomak iz dela Zločin i kazna):

Citat :

„Što se, pak, tiče moje podele ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona donekle proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, njima je i u obavezi da budu poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu.
Prva kategorija je uvek gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga ka cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.“

Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati i kamenjem gađati svakog psa koji laje na tebe, nikad nećeš stići na cilj.
Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao.
Apstraktno čovjek nekako i može voljeti bližnjeg, ili čak neki put iz daleka, ali iz bliza skoro nikad.
Da bi se postupalo razumno – malo je imati samo razum.

Fantazija je prirodna snaga u čovjeku i ako joj se ne udovolji, ona će ili nestati ili obratno – razbuktat će se prekomjerno a to je i štetno.
Glupan koji je postao svjestan da je glupan nije više glupan.
Jedna je pamet dobra, dvije su još bolje.
Jednoga se bojim: ne biti dostojan svojih patnji.
Kada se djevojačko srce sažali, razumije se da je to najopasnije za samu djevojku.
Kako god živio – samo da živiš.
Koliko je ljudi koji ne misle sami, nego žive od misli koje su izmislili drugi.
Ljubiti nekog čovjeka znači vidjeti ga tako kako ga je Bog zamislio.
Mladost je čista već samim tim što je mladost.
Na cijelom svijetu zasigurno nema naroda koji bi se toliko tužio na svoju sudbinu, poniženje, stradanje, mučeništvo, kao što su Jevreji. Pomislio bi čovjek da doista nisu Jevreji ti koji gospodare u Evropi, upravljaju berzama, politikom, moralom jedne države. A što bi bilo da u Rusiji nije tri miliona Jevreja nego Rusa, a Jevreja osamdeset miliona? Šta bi bilo od Rusa? Ne bi li ih odmah pretvorili u robove? I još gore: ne bi li im i kožu ogulili? Ne bi li ih posve iskorijenili, uništili?
Nastojim voljeti život više od njegova smisla
Nekoga je bolje imati među neprijateljima nego među prijateljima.
Ništa na svjetu nije teže od iskrenosti i nema ništa lakše od laskanja.
Oni koji znaju da govore, govore kratko.
Podla duša, oslobodivši se jarma, sama ugnjetava.
Pohvala je uvijek čedna, laskanje zaudara na lakejstvo.
Postoji srdačnost koja se povjerava svima i svakome, ne računajući na zlobne podsmjehe. Takvi su ljudi uvijek ograničeni jer su spremni da sve najvrijednije izvade iz srca i polože pred prvoga na kojeg naiđu.
Prije nego što kažeš ljudima kako treba da žive, pokaži to na svom primjeru.
Rad je zadovoljstvo razuma a nerad je naslada mašte.
Razum i postoji zato da bi čovjek postigao ono što želi.
Samo činjenica što mi je žena pružila ruku značila je čitavu epohu u mom životu.
Srcu koje istinski ljubi ili ljubomora ubija ljubav, ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strašću.
Svaka ljubav prolazi, a neslaganje ostaje zauvijek.
Svemu ima granica, koju je opasno prekoračiti, jer kad je prekoračiš, ne možeš više nazad.
Svi ideali svijeta ne vrijede suze jednog djeteta.
Što god je korisno čovječanstvu, to je i plemenito.
Što je vlast veća, to je strašnija njena upotreba.
Tajna čovječjeg života nije u tome da samo živi, već u tome zašto živi.
U srcu koje iskreno ljubi ili ljubomora ubija ljubav, ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strašću.
Uništite moje želje, izbrišite moje ideale, pokažite mi nešto bolje i ja cu poći za vama.
Velikodušno srce može se zavoljeti iz samilosti.
Voljeti znači moći drugog čovjeka vidjeti onakvim kakvim ga je bog stvorio.
Za čovjeka nema ništa primamljivije od slobode njegove savjesti, ali ni nista teže.
Zaljubiti se ne znači voljeti. Čovjek se može zaljubiti i mrzeći. (Braća Karamazovi)
Bože, čitav minut blaženstva. Pa zar je to malo, makar i za čitav život čovječji. (Bijele noći)
Da, kad smo nesrećni, mi jače osjećamo i nsreću drugih; osjećanja se ne razbijaju, usredsređuju se … (Bijele noći)
Uvreda je laž samome sebi o svojoj veličini.
Ako raj nije u samom tebi, nikad nećeš ući u njega.

Bjesovi - svezak I.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Bjesovi su jedno od najznačajnijih djela slavnog ruskog pisca F. M. Dostojevskog i istinsko remek-djelo svjetske književnosti. U ovom svom najsloženijem, ali i najvidovitijem romanu, Dostojevski na sebi svojstven neponovljiv način slika mračnu stranu čovjekova bića, osobnog i kolektivnog, onu demonsku snagu što potiče na najrazornije ideje i djela.
Kroz priču koja se odvija u malom ruskom provincijskom gradiću sredinom 19. stoljeća autor nam živo dočarava sliku svijeta što se grčevito borio opstati na ruševinama tradicije pred nadirućom snagom što se razvijala u grudima njegovih likova.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Bjesovi - svezak II.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Drugi dio romana što gotovo proročanski, pedeset godina prije Listopadske revolucije, Prvog i Drugog svjetskog rata, upozorava na neminovnost stravičnih povijesnih događaja koji će se, po autoru ne bez demonskog nadahnuća, odigrati u stoljeću koje slijedi. Ovaj roman o ateizmu, komunizmu i nihilizmu i čovjeka današnjice podsjeća na nužnost izbora: ili svijet s Bogom ili svijet bez Boga sa svim posljedicama koje idu uz to.

"Kada
bih prestala da verujem u zivot,kada bih posumnjala u voljenog
coveka,kada bih prestala da verujem u poredak stvari,i cak se
ubedila da je sve prokleti,anarhicni i djavoli haos,kada bi me
zadesili svi uzasi ljudskog razocarenja -ja cu ipak zeleti da zivim,i
kada sam prionula usnama za taj pehar,necu se odvojiti od njega sve dok
ga ne iskapim!"
Braca
Karamazovi

"Velike misli ne nastaju toliko od velikog uma,
koliko od velikog osećanja."
- iz romana "Večni muž"

"Ne pomaže mi pamet - a eto,pomaže đavo!"
- "Zločin i kazna"

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Zapisi iz podzemlja

Bilješke o djelu:
“Zapisi iz podzemlja” samo je jedna novela iz zbirke pod nazivom “Zapisi iz mrtvog doma” – zbirke poznatog ruskog realista Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Novela “Zapisi iz podzemlja” u sebi sadrži mnoge ideje o čovjeku, njegovom životu te o individui i njezinom ponašanju i uklapanju u društvo. Individua tj. glavni lik ove novele bolje nam predočava samog sebe a ujedno preko sebe izriče pravu istinu o čovjeku. Prema njegovim riječima čovjek je negriješeno biće, pakosno biće, nezahvalno biće, stvaralačka životinja, lakosmisleno biće, nedolično biće te biće koje u svemu ima cilj i teži ka ostvarenju tog cilja…

Људи понекад користе израз бестијална (животињска) окрутност, то је неправда према животињама. Животиње не могу и никада неће бити тако окрутне као човјек - тако артистички окрутне. Тигар растрга своју жртву и то је све. Тигар никада не би ни помислио да жртву прикује на крст.

''Da bi napravio paprikas od zeca, treba najpre imati zeca...''

Na temu socijalizma i ''Svaki za sve i svi za svakoga...''  , Furijeristima, Francuzima... tema, preoblicena , ali i danas jako aktuelna..

'' Medjutim, i tu iskrsava zagonetni problem: uzmimo da mogu potpuno da obezbede coveka, obecavaju mu da ga hrane i poje, nadju mu posla- a za sve to od njega traze samo trunku njegove licne slobode, za opste dobro, samo jednu jedinu trnuncicu.
Ali ne, covek ni pod kakvim uslovima nece tako da zivi, njemu je i ta trunka slobode draga. Njemu onako glupom sve nekako izgleda da je to tamnica, i d aje mnogo bolje ziveti sam za sebe, jer je- potpuno Slobodan. I mada ga na slobodi tuku, posla mu ne daju, umire od gladi, i u stvari slobode nikakve nema, njemu se, budali, ipak cini da je svoja sloboda najbolja. Naravno, socijalst mora na to da pljune i da mu kaze da je budala, d anije dorastao, nije sazreo, i ne razume svoju licnost, da je beslovenski, sicusni mrav pametniji od njega, jer je u mravinjaku sve tako dobro i sve tako uredjeno da su svi siti i srecni, svako zna svoj posao- sve u svemu, gde ce covek da se meri sa mravima..

Kako je propao...i ostalo...

Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nađete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"

Braća Karamazov

Ali bolje da vam pripovedam o drugom mom sastanku, lanjske godine, s jednim čovekom. Tu je bila jedna vrlo neobična okolnost - zapravo neobična zbog toga što se jako retko događa ovakva zgoda. Taj je čovek, zajedno s drugima, izveden bio jednom na stratište, te mu je pročitana smrtna osuda, da bude streljan zbog političkoga prestupka. Nakon dvadesetak minuta pročitali mu i pomilovanje te mu je dosuđena druga kazna. Ali ipak, u razmaku te dve osude, proživeo je on dvadesetak minuta, ili barem četvrt sata, u nesumnjivu uverenju da će za nekoliko minuta naglo umreti. Silno sam voleo slušati kad se sećam ponekad svojih tadašnjih dojmova, I nekoliko sam ga puta stao iznova zapitkivati. Sećao se svega neobično jasno i govorio je da nikad neće ništa zaboraviti iz tih časova.

Dvadesetak koračaja od stratišta, oko njega je stajao narod i vojnici, bila su u zemlju pobodena tri stupca, jer je prestupnika bilo nekoliko. Prvu trojicu odveli su k stupovima, privezali ih, navukli im smrtnu odoru (duge, bele ogrtače), a na glave im ponaticali bele kape, da ne vide puške; zatim pred svaki stup stala četa od nekoliko vojnika. Moj je znanac stajao osmi na redu, trebalo je dakle s trećom grupom da ode stupovima. Svećenik s krstom obišao je sve njih. Bilo je još pet minuta života, nije bilo više. Govorio je da mu se tih pet minuta učinilo beskrajnim rokom, silnim bogatstvom. Činilo mu se, za tih će pet minuta proživeti tolike živote te ne treba sada još ni da misli na poslednji trenutak, pa je još i uredio štošta: izračunavao je vreme da se oprosti s drugovima, odredio za to dve minute, zatim je još dve minute odredio da poslednji put pomisli o sebi, a zatim da se poslednji put ogleda oko sebe. Vrlo se dobro sećao da je uredio baš to troje i da je baš tako izračunao. Bilo mu je na smrti dvadeset i sedam godina, bio je zdrav i jak; kad se opraštao s drugovima, seća se da je jednomu od njih zadao prilično sporedno pitanje i silno se zanimao za odgovor. Zatim, kad se oprostio s drugovima, nastale su one dve minute što ih je odredio da misli o sebi; znao je unapred o čemu će misliti: hteo je zamisliti, što god može brže i jasnije, kako je to: evo sad on jest i živi, a za tri će minute biti već nešto, neko ili nešto - ko dakle? A gde? Sve je to mislio da reši za te dve minute! Nedaleko bila je crkva i vršak joj se s pozlaćenim krovom blistao na jarkom suncu. Sećao se da je silno upiljio oči u taj krov i u zrake što odsevaju od njega; nije mogao da se otrgne od tih zraka: činilo mu se da su te zrake nova priroda njegova, da će se za tri minute nekako sliti s njima ... Neizvesnost i zaziranje od toga novoga, što će biti i što će odmah nastati, bili su strašni, ali on veli da mu ništa u taj mah nije bilo teže nego neprekidna misao: »A što kad se ne bi umiralo! Da mi je vratiti. život - kakva bi bila beskrajnost! I sve bi to bilo moje! Svaku bih minutu onda pretvorio u ceo vek, ništa ne bih izgubio, svaku bih minutu sračunavao, ništa ne bih protratio uludo! Govorio je da mu se ta misao napokon prerodila u toliku pakost te je već želio da ga što brže ustrele.
Idiot

'...Kako vi imate čudnu narav, Makare Aleksejeviću! Vi isuviše sve primate k srcu; zbog toga ćete ubek biti najnesrećniji čovek. Pažljivo cčtam sva vaša pisma i vidim da se vi u svakom pismu mučite i brinete zbog mene, kako nikad o sebi niste brinuli. Svi će,naravno, reći da imate dobro srce, a ja kažem da je ono i suviše dobro. Dajem vam prijateljski savet Makare Aleksejeviću. Ja sam vam zahvalna, veoma sam vam zahvalna za sve što ste za mene učinili; ja to sve i te kako osećam; pomislite kako mi je kad vidim da vi i sada, posle svih vaših nevolja, kojima sam ja bila nehotican uzrok- da vi i sada živite samo onim čime ja živim: mojim radostima, mojim žalostima, mojim srcem! Kad čovek sve tuđe prima k srcu, i kad tako duboko u svemu saoseća, onda nije ni čudo što je najnesrećniji. Danas kad ste s posla dosli k meni, uplašila sam se gledajući vas. Bili ste tako bledi, preplašeni, očajni; bili ste izobličeni- i sve zato što ste se plašili da mi ispričate o svom neuspehu, bojali ste se da me ne ožalostite, da me ne uplašite, a kad ste videli da se ja umalo nisam zasmejala, pao vam je kamen sa srca. Makare Aleksejeviću, ne tugujte, ne očajavajte, budite razumniji- molim vas, preklinjem vas. Videćete da će sve biti dobro, sve će se promeniti nabolje; inače će vam biti teško da živite večito tugujući i pateći zbog tuđe nevolje. Zbogom, prijatelju moj; molim vas, ne brinite suviše za mene." V.D.

Bedni ljudi

To je od reči do reči ono što mi je pričao, uostalom, odavno već, jedan lekar - primeti starac. - To beše čovek već u godinama i nesumnjivo pametan. On je govorio tako isto otvoreno kao i vi, iako šaleći se, ali šaleći se tužno; ja, veli, volim čovečanstvo, ali se čudim samome sebi: što većma volim čovečanstvo uopšte, tim manje volim pojedine ljude, to jest svakog zasebno kao pojedinca. U svojim maštanjima ja sam često - veli on - dolazio do čudnih misli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude kad bi se to najedared odnekud zahtevalo - a međutim, ni dana nisam kadar provesti ni s kim u jednoj sobi, znam to iz iskustva. Tek što se taj nađe blizu mene, a već njegova ličnost guši moje samoljublje i stešnjava moju slobodu. Za jedan dan sam kadar i najboljeg čoveka omrznuti: jednog zato što dugo za ručkom jede; drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje. Ja, veli, postajem neprijatelj ljudi čim me se oni i najmanje' dotaknu. Zato se uvek tako dešavalo da što sam više mrzeo ljude pojedince, tim je vatrenija postajala moja ljubav prema čovečanstvu uopšte.

Braća Karamazovi

"Kad je već toliko voliš, pa zar ne bi mogao poželeti da zaslužiš njeno poštovanje? A ako želiš, zar nemaš nade? Eto, ja maločas rekoh da je za mene čudna zagonetka: zašto ona za tebe polazi? Pa premda ne mogu da odgonetnem, ipak mi je nesumnjivo da tu mora da ima kakav uzrok razuman i dovoljan. U tvoju ljubav ona je uverena; a jamačno je uverena da imaš i nekih dobrih osobina. Drukčije ne može biti! A što si sad rekao samo još potvrđuje to. Jer ti, eto, i sam reče: kako je našla mogućnost da govori s tobom sasvim drugim jezikom no što ti se pre obraćala i govorila. Ti si sumnjalo i ljubomoran, pa stoga i uveličavaš kad što nepovoljno primetiš. A već, naravno, ona ne misli tako rđavo o tebi kao što ti govoriš. Jer inače bi značilo da ona svesno u vodu ili pod nož ide time što se udaje za tebe. A zar bi to moglo biti? Ko bi još svesno u vodu ili pod nož srljao?"

Idiot

I ko zna (niko ne može da garantuje) , možda se na ovoj zemlji sav cilj kome čovečanstvo teži sastoji jedino u toj neprekidnosti procesa postizanja tog cilja, drugačije rečeno- u samom životu, a ne, u stvari, u cilju koji, naravno, ne može biti drugo nego dva puta dva su četiri, to jest formula, a dva puta dva je četiri, gospodo, nije više život, već početak smrti.Čovek se, u najmanju ruku, uvek plašio tog dva puta dva je četiri, a ja ga se i sad bojim... :?

Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti- a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim časkanjem.

Zapisi iz podzemlja

Da, neki put se najdrskija misao, misao na prvi pogled nemoguća, toliko jako učvrsti u glavi da je čovek najzad smatra kao nešto ostvarljivo...I ne samo to: ako je ta ideja u vezi s nekom jakom, strašnom željom, onda je čovek, bogami, smatra, na kraju krajeva, kao nešto fatalno, neizbežno, unapred odredđno, kao nešto što nikako ne može da ne bude, što se mora dogoditi. Može biti da je u vezi sa tim još nešto, nekakva kombinacija predosećanja, neko neobično naprezanje volje, samootrovanje svojom sopstvenom mastom; ili možda još nešto drugo, ne znam...

Vi znate šta je to što je mene progutalo. I pošto nema nikakve nade , a u vašim očima sam nula, zato i govorim otvoreno: svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zasto i kako vas volim- ne znam. Znate, vi možda uopšte i niste lepi? Zamislite, ja uopšte i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Čak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit- i to je vrlo verovatno. (...)
Znate li da ću vas jednog dana ubiti? Neću vas ubiti zbog toga što ću prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto ću vas ubiti jer me neki put nesto vuče da vas pojedem."

"A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje sami šetamo. Mene je već mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretučem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga neće doći? Vi ćete me dovesti do bunila. Tek valjda neću od skandala prezati? Ili od vaćeg gneva? Šta se mene tiče vaš gnev? Ja volim bez nade i znam da ću vas posle toga jos hiljadu puta više voleti. Ako vas ikad budem ubio, moraću, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguće duže neću ubijati, kako bih taj neizdržljivi bol da budem bez vas osećao što duže. I znate li još jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve više, a to je takoreći nemoguće."

Kockar

...što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kazu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali lične crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezni biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponizilo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojecćg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.

Zločin i kazna

"Ne može se voleti ono što se ne poznaje. Bilo da je reč o čoveku ili o narodu. Budite sigurni da svi oni koji svoj narod prestaju da razumeju i gube vezu sa njim, odmah i u istoj meri gube i veru očeva, postaju ili ateisti ili ravnodušni ljudi."

Ama, našto da se pozna to djavolsko dobro i zlo kad toliko staje? Pa vaskoliki svet poznanja ne vredi one suzice detenceta. I ako su patnje dečije otišle na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da se plati ta istina - onda tvrdim unapred da sva ta istina ne vredi te cene! Suviše skupo cene tu harmoniju, nije za naš džep da platimo toliku ulaznicu."