Kratke i poučne priče

Sanjam noćas, vedro i čisto nebo, sunce sija iz sve snage, sanjam kako igram fudbala ispod Gradine.
Sanjam kako moja ljubav stoji pored terena, navija za mene, i kad postignem gol ljubi me po kosi.
Sanjam idem u školu, čitam pismeni ispred razreda i Profesor Jokić sav zadovoljan češka bradu. I svi moji školski drugari, i živi i pokojni su tu i bodre me.
Sanjam stojim na livadi i kosim travu zajedno s pokojnim djedom,a baba nam nosi vode sa bunara. Sanjam da igramo košarke pored osnovne škole i svi smo zajedno, i Srbi i Hrvati, i radujemo se svakom postignutom košu.
Sanjam Borovaču i kako ja i buraz Vlade sjedimo pored jezera i on me ubjeđuje da se nije tu utopio, da me je neko slagao. I ja ga grlim čvrsto i pitam ga gdje je bio cijelo ovo vrijeme…
Sanjam moga starog kako stoji ispred Zvijezde, nakrivio zera kapu, i pita me hoću li sa njim u Drvar na neku proslavu, pa ćemo poslije u Knin da kupimo rakije i vina da ima za slavu.
Sanjam razvilo se kolo našim ulicama, igramo svi zajedno, i ja, i stari, i stara , i seje moje, i drugovi, i drugarice, i Srbi i Hrvati, i svi ljudi koje sam volio i koji su me voljeli…

Sanjam... da nije ni bilo rata...

Srbo Peuljanac (preuzeto sa sajta Carstvo Lokvanja)

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi.
Odveć rano zamoren životom
samo čemer osjećam u sebi.



Jesenjin
_________________
[You must be registered and logged in to see this image.]

"Ja bih ostavio krcme javne.
Ni stihove ne bih pisao zanesen.
Samo bih ti ruke i kose tavne
milovao cvetom, nezno u jesen."

Snaga pozitivnog mišljenja...ili?

"Jedna drevna legenda priča o tri muškarca, koji su nosili svaki po dvije vreće.
Ali teret nisu osećali jednako. Vreće su im, jedna spreda a druga straga, visele obješene na drvenoj motki na ramenu.
Upitali prvog čoveka što ima u vrećama. Odgovorio je: "Svi moji uspesi, sva dobra dela mojih prijatelja, sve životne radosti - u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći spreda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, promatram, proučavam, mozgam šta ću. Stalno sam s njima, i mislima i osjećajima. Stalno radim na njima."
Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unatrag, mučio nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čovjeka upitali isto. Rekao je: "U vreći spreda nosim moja dobra djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kamo god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške."

Treći je čovjek odgovorio: "Na prednoj vreći napisao sam riječ "dobrota". Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih dela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju napred. Vreća na leđima ima natpis "loša sećanja" i prazna je, jer samo joj odrezao dno.
O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje kadikad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu."

Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24 časa na dan nije dovoljno, setite se tegle kiselih krastavaca... i kafe...


Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.

Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedu loptica.
Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna.
Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jedared da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.
'’Sada!'’, rekao je profesor, dok je smeh zamirao, '’hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.

Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari.

Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom.

Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se
ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.'’

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa.
Profesor se nasmejao. '’Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.'’

...Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.
Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje....

Zovem se Ljubav

Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.
Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.
Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.
Ali sam tuzna kada me se bojite.
Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.
Ali sve sam zbog vas izdrzala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.
Ne bojte se.
Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.
Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.
Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.

U SRCU ...

Jednoga dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali, trazeci od Njega sve i svasta. Zato je resio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih:
- Gdje da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?
Jedan mu je odgovorio:
- Na vrh najvise planine na svetu.
Drugi je rekao:
- Na dno okeana, tamo te niko nece pronaci.
Treci je dodao:
- Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Meseca, to je najbolje mesto, ko bi te tu pronasao?

Na kraju , Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:
- Gde da se sakrijem?
Andjeo se nasmesio i odgovorio mu:
- Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze.

Бајка о љубави


Почетак приче иде далеко у прошлост, када је неки мушкарац казнио своју петогодишњу ћеркицу, јер је изгубила неку врло драгоцену ствар, а пара је у оном времену било врло мало.
Био је Божић. Следећег јутра је девојчица донела малу кутију на поклон и рекла: “Тата, то је за тебе!”
Тати је било врло неугодно, а када је отворио кутију и видео, да унутра нема ничега, јако се наљутио. Ћеркицу је прекорио: “Ако нешто поклониш, очекује се да се у кутији нешто нађе!!”
Девојчица га је жалосно погледала и с сузним очима рекла: “Тата, али није празна. До врха сам је напунила пољупцима само за тебе”
Тата је био ганут. Клекнуо је пред ћеркицу, јако је загрлио и замолио је за опроштај. До краја живота чувао је ту кутију поред кревета и увек, када се осећао изгубљено и очајно, узео је, отворио, и из ње узео један пољубац и сетио се љубави коју је ћерка спремила унутра.

Велика срца воле, мала траже да буду вољена


Драгуљар је седео за столом и кроз излог своје отмене трговине посматрао пролазнике.
Нека се девојчица приближила трговини и прислонила носић на излог. Као небо плаве очи радосно засијаше кад угледа један од изложених предмета.
Ушла је одлучно и прстом показала огрлицу од модрог тиркиза.
"То је за моју сестру. Можете ли ми је запаковати као поклон?"
Трговац с неверицом погледа девојчицу и упита: "Колико новца имаш?"
Она се подиже на прсте, стави на сто лимену кутију, отвори је и испразни. Било је ту неколико мањих новчаница, шака ситниша, неколико шкољки и фигурица.
"Хоће ли бити довољно?" упита поносно.
"Желела бих старијој сестри купити поклон. Откада немамо маме, она обавља све послове и нема ни тренутка времена за себе. Данас јој је рођендан. Уверена сам да ће је поклон веома обрадовати. Њене су очи исте боје као тај драги камен."
Трговац је отишао у малу просторију и у златноцрвени папир запаковао кутијицу.
"Узми и пажљиво понеси", рече девојчици.
Она узе пакетић као победнички пехар и поносно изађе из трговине.
Сат времена касније у трговину уђе прекрасна девојка с косом боје меда и дивним модрим очима. Стави на сто кутијицу коју је трговац пажљиво запаковао и упита:
"Ова је огрлица купљена у вашој трговини?"
"Да, госпођице."
"Колико је коштала?"
"У мојој трговини цене су ствар поверења, тичу се само мене и мојих купаца."
"Моја сестра је имала нешто ситниша, сигурно није могла платити овако вредну огрлицу!"
Трговац затвори кутију, сложи омот и врати је девојци.
"Ваша је сестра платила највишу цену: дала је све што је имала".

ЕКСЕРИ У ОГРАДИ


Једном беше мали дечак који је имао лошу нарав. Његов отац дао му је кесу пуну ексера и рекао му да сваки пут када побесни и изгуби контролу над собом, закуца један ексeр у ограду. Првог дана дечак је закуцао 37 ексера у ограду,током следећих неколико месеци научио је да контролише свој бес и број укуцаних ексера смањивао се. Открио је да је лакше контролисати своју нарав него закуцавати ексере у ограду.
И тако је дошао дан,да током целог,дана дечак није побеснео.Рекао је то свом оцу,и отац му је казао да свакога дана током којег успе да контролише своје понашање ,из ограде ишчупа један ексер.Дани су пролазили, и једног дана дечак је био у стању да каже свом оцу да је почупао све ексере .Отац је узео сина за руку и одвео га до ограде , те му рекао :»добро си урадио, сине мој,али погледај све те рупе у огради.Можеш човека убости ножем и извући нож;после тога није важно колико пута кажеш да ти је жао ране остају»
Вербална рана је исто толико болна колико и физичка.Пријатељи су заиста ретки драгуљи .Они чине да се смешиш,охрабрују те да успеш у нечему,они су спремни да те саслушају,да промене твој бол ,имају лепе речи за тебе и увек им је срце отворено за тебе.Покажи твојим пријатељима колико ти је стало до њих.
Молим те, опрости ми ако сам икада направио рупу у твојој огради..

Knez sa tuznim ocima - Ivo Andrić

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces."

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

Неки старац и његов ученик уђоше на капију великог града. Намера им је била да житељима причају о хришћанској вери.

Један хришћанин, иначе житељ тога града, приђе старцу и рече му:

- Оче, зар заиста мислиш да је житељима овога града потребна твоја проповед?

О не, они су каменог срца и истини се противе. А што је још горе, они уопште и не желе да уче. Зато, не траћи на њих своје драгоцено време!


Старац га пажљиво погледа, па рече:


- У праву си.


Након неколико минута старцу приђе други хришћанин и рече му:

- Оче, молим те, немој ни једног тренутка да посумњаш да ћеш у овом прелепом граду с радошћу бити примљен.

Људи те чекају и надају се да ће од тебе чути драгоцене речи јеванђељског учења. Заиста су већ уморни од жеље за знањем и спремни су да служе. Њихова срца и њихов ум спремни су за тебе.


Старац га пажљиво погледа, па рече:

- У праву си.

Ученик не издржа, па упита старца:

- Оче, молим те, објасни ми како то да си обојици рекао исто, иако су ти они рекли потпуно супротне ствари?

А старац му одговори:

- И ти си у праву. Но вероватно си приметио да су обојица рекли истину која одговара њиховом схватању света.

Први од њих у свему види само лоше, а други тражи оно што је добро. Обојица схватају свет онаквим каквим очекују да га виде. Сваки од њих полази од свог искуственог схватања света. Ни један од њих није слагао, него су обојица рекли истину. Али не потпуну истину.

.

Imao otac sedam sinova,i kada je bio na samrti okupi ih oko sebe i reče im: "Uzmite svaki po jedan prut pokušajte ga slomiti!" Svaki sin slomi svoj prut bez muke. "A sada mi dajte sedam prutova…" Otac zaveza sedam prutova zajedno konopcem i reče: "A sada da vidim ko će moći da slomi ovo!" Svaki od sinova pokuša slomiti sedam štapova povezanih zajedno, ali ni jednom to nije uspelo. "Zapamtite pouku", reče otac. "Budete li zajedno, nitko vam ništa neće moći!"

Kada je stvoren organizam, svi organi su zeleli da budu Sef.

Mozak je rekao: "Posto upravljam svim delovima tela, ja cu biti Sef"

Noge su rekle: "Posto nosimo organizam tamo gde Mozak zeli i izvrsavamo sve sto se naredi, mi trebamo da budemo Sef".

Istu zelju su izrazili i Oci, Ruke, Srce i Pluca... Svi organi su hteli da budu Sef.

Najzad je i Dupe izjavilo da hoce da bude Sef.

Svi su se nasmejali i rekli da je apsurd - da jedno dupe bude Sef. Dupe se uvredilo, skupilo i odbilo da obavlja svoj zadatak, sto je izazvalo dalekosezne posledice: Mozak se pomutio, Oci izbecile, Noge su pocele da klecaju, Ruke su pocele da drhte, a Srce i Pluca su imali velikih teskoca u obavljanju svojih funkcija.

Na kraju su svi molili Mozak da dozvoli da Dupe bude Sef.

Tako je i bilo. Sada svi normalno obavljaju svoje zadatke i funkcije, a Dupe samo sedi i sere.

NARAVOUCENIJE:

DA BI NEKO POSTAO SEF NE MORA DA BUDE GENIJE, DOVOLJNO JE DA BUDE DUPE.

Jednog dana covek udje u restoran u pratnji ogromnog noja.
Sta biste zeleleli? - pita ih kelnerica.
Tip kaze: "Hamburger, pomfrit i pivo.", a onda se okrenu prema noju:
"A ti?" "Ja cu isto !" - odgovori noj.
Posle nekog vremena, kelnerica se vrati sa narudzbinom i kaze: "To bi bilo $9.40".
Tip stavi ruku u dzep i izvuce tacno $9.40.

Sledeci dan tip opet udje u restoran sa nojem i ponovo naruci:
hamburger, pomfrit i pivo.", i opet pita noja: "A ti?"
"Ja cu isto !" - odgovori noj.
Posle nekog vremena, kelnerica se vrati sa jelom: "To bi bilo $9.40".
Tip stavi ruku u dzep i izvuce tacno $9.40 i plati.

I tako je sve preraslo u rutinu.
Posle dve nedelje, oni ponovo dodjose u restoran.
"Isto?" - pita kelnerica.
"Ne, danas je petak i danas cu uzeti sniclu, salatu i pivo ", rece tip.
"Ja cu isto !" - odgovori noj.
Uskoro, kelnerica se vrati sa narudzbinom: "To bi bilo $35.57".
Tip stavi ruku u dzep i izvuce tacno $35.57.
Ovaj put kelnerica nije izdrzaja i morala je da pita:
"Izvinite..ali kako uvek imate u dzepu tacno toliko para koliko iznosi racun?"
"Pa,..pre nekoliko godina cistio sam tavan i nasao staru lampu.
Probao sam da je ocistim i kad sam je protrljao i iz nje je izasao duh i rekao da ce mi ispuniti dve zelje.
Moja prva zelja je bila da u dzepu uvijek imam tacno toliko para koliko mi treba da bih platio racun.
Svaki put kad kupujem nesto u dzepu se pojavi tacno toliko novca koliko mi treba."
"Pa to je super!" rece kelnerica. "Vecina ljudi bi trazila milione, ali
vi cete ovako biti bogati zauvek bez obzira koliko trosite!"
"Bas tako!...Ako trazim litar mleka ili najskuplja kola, uvek cu ih moci platiti!"
"...a zasto vas uvek prati noj?"
Covek uzdahnu i rece:
"...moja druga zelja je bila da uz mene do kraja zivota bude pilence
dugih noga i velike guze koje ce se uvek sloziti sa svim sto ja kazem !"

U potrazi za pravom



Dok sam bio decak, mastao sam da cu jednog dana imati devojku.
Sa sesnaest sam je nasao, ali tu nije bilo nikakvih emocija, pa sam zakljucio da mi treba emotivnija devojka.
Sa devetnaest sam nasao emotivnu ribu, ali ona je bila previse
emotivna, non stop je plakala i pricala kako je ne razumem. TAko da sam
odlicio da mi treba neka stabilnija licnost.
Na fakultetu sam upoznao takvu devojku, ali ona je bila mnogo dosadna,
svaki dan nam je bio isti, pa sam odlucio da potrazim veseliju devojku.
Sa dvadeset sest sam pronasao devojku koja je bila skroz luda,
avanturista, sa njom je sve bilo nekako spontano, nisam mogao da pratim
korak sa njom i nije imala nikakav cilj u zivotu, pa sam dosao do
zakljucka da mi treba ambicioznija cura.
Sa dvadeset devet sam nasao ambicioznu devojku i nju sam i ozenio. Ona
je bila toliko ambiciozna da se razvela od mene i uzela mi sve sto sam
imao.
Sada sam stariji i mudriji, pa trazim devojku sa velikim grudima....

i ovo je zivot

Ženidba - Uputstvo:

Čvrsto rešen da se ženim, bila je potpuno razumljiva želja mojih roditelja da upoznaju roditelje buduće snajke. Kontaktirali su ih telefonom. Budući prijatelji su se, kao sto je i red, najavili dva dana ranije. Dovoljno da se obave pripreme.
Važno je bilo ostaviti utisak na tri polja:
1.
estetski utisak
2.
intelektualni utisak
3.
finansijski utisak
Radovi su počeli u nedelju uveče. Iz dnevne sobe izbačen je televizor marke 'kamakraun', ekran 37 cm, i od komšija pozajmljen 'sony', ekran 72 cm. Moja mama je od ujne pozajmila bisernu ogrlicu ( doneo ujak iz Nigerije, gde je gradio mostove ) i tri prstena od belog zlata (doneo ujak iz Zimbabvea, gde je gradio brane ). Obukla je svečani kombinezon koji je kupila u Istočnoj Nemačkoj 1987. Potpuno demode, ali veselih boja. Da ne pomisle prijatelji da je depresivna osoba. Sklonjene sve stvari koje su propale: tepisi i izbledeli abažuri noćnih lampi. Korpa za voće ( nakon nekoliko godina ) bila je oslobođena veštackih banana i jabuka, i napunjena pravim jabukama i bananama, a kupljen je i limun - to ekskluzivno voće sa južne hemisfere. Moja mama me je naučila da voće ne treba jesti mnogo često, jer izaziva hiper-vitaminozu i bubuljice. Kupljeni su osveživači za wc.

Uparadio se i moj otac. Od prijatelja je pozajmio kopiju 'seiko' sata, promenio potkošulju nakon pet, a okupao se nakon deset dana. Oprao je zube. Mama se naljutila na njega, jer prljavštinu koju je za sobom ostavio u kadi nije mogla oprati običnim vimom, pa je morala pozajmiti specijalni - američki - kojim se peruprekookeanski brodovi. Nakon pranja zuba, otekle su mu usne, jer je koža reagovala na prisustvo strane supstance kao što su fluor i soda bikarbona. Obukao je crno odelo koje je nosio na mom krštenju, plus braon čarape, plus crne mokasine, plus braon kravata. Na šaku stavio ( odmah do burme ) pozlaćeni prsten-pečat sa četiri S. Nije hteo da stavi dezodorans, jer samo pederi mirišu.

Frižider napunjen do vrha. Na zid dnevne sobe okačena fotografija cele porodice, svi nasmejani i srećni.
Sa polica sklonjeno kinesko veštačko cveće u kineskim plastičnim vazama u špajz, a od komšija doneto nekoliko kompleta knjiga: Tolstoj, Solohov, Dostojevski, Andrić, Selimović,
Dučić, Desanka Maksimović, Momo Kapor. A da se vidi da smo zdrava porodica, svoje mesto našli su Rika Zarai, Barbara De Andjelis, Artur Džanov. Na stočiću pored kreveta, nehajno bačene misli Šopenhauera, Ničea i Prusta. Sve oko 500 listova. Iz dnevne sobe sklonjena tatina diploma sa 'slaninijade 1998.', osvojena za najbrže pojedenu kobasicu obima 12 cm i dužine 38 cm, tešku 200 grama. Pojeo ju je za 7 sekundi.

Pored kasetofona poslagane komšiničine kasete: Pavaroti, Debisi ( u izvođenju mladog Norvežanina Olafa Gunarsona ), Klajderman, Stefan Milenković. Njihove kasete sklonjene u špajz: Nada Obrić, Beki Bekić, Novica Urošević - ujka Nole, Lepa Brena. A za kraj prijatne večeri pripremljen album sa fotografijama naše kuće, na našem placu, blizu naše njive. Fotografije su pravljene iz takvog ugla da kuća izgleda kao da ima 120, a ne 40 kvadrata, a dvorište i njiva iza njega izgledaju kao dva fudbalska terena, a veličine su odbojkaškog. Naš kućni pas-mešanac, Milutin, poslat je na selo, a od komšija pozajmljena persijska mačka i egzotični kanarinac ogromnog kljuna i neprirodno buljavih očiju.

I zaista bi mi obezbedili svadbu, da prijatelji nisu otkazali posetu, prasila im se ljubimica, inače šampion sela u kilaži. Nije važno, neki drugi put...

Dosao jednom jedan lijepo obučen gospodin, odsjeo u jedinom hotelu koji je postojao u selu i objavio na cijeloj stranici lokalnog lista da plaća za svakog majmuna koji mu donesu 10$.

Seljaci koji su znali da je šuma puna majmuna pojuriše loviti majmune i čovjek ih je uredno isplaćivao, kako je objavio. Kad je ostalo malo majmuna i postalo teško uloviti ih, seljaci su ih prestali i donositi.


Gospodin je tad obećao 20$ za majmuna i seljaci su ih opet potrčali loviti. No opet je majmuna ponestali pa je gospodin povećao cijenu na 25$ i lovci su ulovili onih nekoliko preostalih, ali i tome je došao kraj. Sad je gospodin obećao 50$, ali majmuna vise nije bilo....


On je otputovao pa se njegov ortak uputio seljacima i rekao:
- Pogledajte ove kaveze, puni su majmuna koje je moj šef kupio za svoju kolekciju. Predlazem vam da ih kupite za 35$ i kad se šef vrati, on će vam ih otkupiti za 50$, što je bila posljednja cijena.


Seljaci skupiše ono sto su uštedjeli cijelog života i kupiše na tisuće majmuna koji su bili po kavezima pa stanu čekati povratak onog gospodina.


No od tog dana nisu više vidjeli ni jednoga ni drugoga. Jedino što su vidjeli su kavezi puni majmuna, koje su kupili životnom šteđevinom.

Sad imate jasnu ideju kako funkcioniraju financijske burze.

Ljudi sa crvenom ruzom u reveru

Dozvolite mi da vam ispricam jednu pricu.Uostalom, treba da znate da ja
mnogo volim da pricam price zato sto imam tako dobre citaoce kao sto
ste vi. Danas cu vam pricati pricu o ljudima sa crvenom ruzom a vi
cete, verujem, i iz ove price moci da izvucete neki koristan zakljucak.

Ne znam da li ima medju vama onih koji dobro poznaju Njujork jer
dogadjaj se zbiva u Njujorku negde kada je rat, II svetski rat zavrsen.
Dogadjaj se dogadja na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku. O cemu se
ustvari radi? Radi se o jednom mladicu, mladom coveku koji je na
Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku trazio osobu koju nikada nije
video a koju je voleo. Naime, o cemu se radi: ovu pricu sam procitala u
jednoj knjizi i toliko je zanimljiva pa bih je kvarila i oduzimala od
drazi ako bih to ispricala. Zato, dozvolite mi da taj deo procitam.
Osoba, mladic je oficir i njegovo ime je Dzon Blanckort.
"Ustao je, kaze, sa svoga sedista sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj
Centralnoj stanici u Njujorku , zategao svoju vojnicku uniformu i poceo
da pazljivo posmatra masu ljudi koja se kretala kroz veliku Glavnu
Centralnu Stanicu u Njujorku. Trazio je devojku koje je njegovo srce
poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna. Devojku sa crvenom ruzom.
Njegovo interesovanje za ovu devojku pocelo je 13 meseci ranije u
jednoj biblioteci na Floridi. Kad je sa police uzeo jednu knjigu,
zainteresovao se ne za onim sto je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u
toj knjizi, vec sa zabeleskama koje su se nalazile na margini skoro
svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog
rukopisa stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um.
Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika.
To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda i
pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku. Napisao joj
je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju. Sledeceg
dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu kao
vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog
meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama.
Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa. Blancard je u
jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku ali devojka je odbila
da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije. Ona je smatrala da,
ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za njega kako ona
izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta,
dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj
Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku.
" Prepoznaces me", - pisala je devojka" - po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru."
I tako, u 7 sati uvece on je bio na stanici i trazio ocima devojku koju
je njegovo srce volelo ali cije lice nikada do tada nije video.
I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ruzom" kaze, dopusticu da sam
Blancard prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.
"Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka . Njena plava
kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile plave kao neki
cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odrazavale
cvrstinu ali i odlucnost. Obucena je bila u svetlozeleni kostim i
izgledala je kao prolece koje je ozivelo. Krenuo sam ka njoj potpuno
zaboravivsi da ona na reveru svog odela nema crvenu ruzu. Dok sam joj
prilazio mali provokativni osmeh je presao preko njenih usana i rekla
je samo:
"Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".
"Skoro nekontrolisano, - pise mladic dalje, - nacinio sam jos samo
jedan korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel,
osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu. Stajala je upravo
nekako iza ove prekrasne devojke.
Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta vec
iznosenim sesirom. Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama
su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu
odlazila je vrlo brzo.Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se
razdvojio na pola. Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom
kostimu ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s
mojim i buzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno
bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno; njene sive oci su
imale svetlucavi i svetli sjaj.
Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to
je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne
treba da bude ljubav vec nesto posebno, nesto cak i bolje od ljubavi.
Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam
se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,i ako dok sam
govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.
Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel.
Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.Da li biste
prihvatili da vas izvedem na veceru?" Zenino lice se rasteglo u
prijatan osmeh.
"Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu" - odgovorila je. " Ali
mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla, zamolila me
je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput. I rekla je da ako me
pozovete na veceru, da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu
preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa."
Nije tesko razumeti mudrost ove devojke, gospodjice Mejhel.Prava
vrednost ljudske duse se vidi u odgovoru na neprivlacno. Neko je
napisao: "kazi mi koga volis i ja cu ti kazati ko si".
Ko nosi crvenu ruzu? Obicno oni koji nisu za primecivanje.Obicno oni za
koje mislimo da ne treba da nose crvenu ruzu. Da li ste se ikada pitali
kako postupamo sa njima, u nasim svakodnevnim kontaktima. Da, sa onima
koje svaki dan srecemo sa crvenom ruzom na reveru...

Jednog dana siromašni mladić Howard Kelly, idući od vrata do vrata,
prodavajući robu kako bi platio studije, ostao je sa samo 10 centi u
torbi… a bio je strašno gladan!

Stoga odluči od sljedeće obitelji zamoliti nešto za jelo.
Vrata mu je otvorila uglađena dama, koja ga je smela do te mjere da,
tako smeten, nije znao drugo osim zamoliti čašu vode umjesto hrane.
Žena je primijetila da je mladić gladan, pa mu je umjesto vode donijela veliku šalicu mlijeka.
Mladić je polako pio, a zatim je upitao gospođu:
"Koliko dugujem?"
"Ne duguješ mi ništa", odgovori. "Moja majka me učila da se ne traži ništa za ono što se daje braći iz ljubavi."
"Onda vam od srca zahvaljujem."

Kada je Howard Kelly izašao iz ove kuće, ne samo da se osjećao jačim,
nego je osjetio da je u njemu poraslo povjerenje u ljude i vjera u Boga.

Puno godina kasnije ona žena je teško oboljela.
Mjesni liječnici bili su zbunjeni njezinim slučajem i nisu mogli pronaći lijek za njezinu bolest.
Odlučili su je poslati u bolnicu u glavni grad. Nazvali su glasovitog dr. Howarda Kellya za hitni savjet.
Kad je čuo ime mjesta iz kojeg dolazi pacijentica, neobično svjetlo mu je ispunilo oči.
Odmah je otišao u sobu pacijentice i prepoznao staru gospođu.
Srce mu je zadrhtalo od uzbuđenja.
Odlučio je učiniti sve moguće kako bi spasio život.
Od tog trenutka sva njegova briga bila je bolesnica, a sve svoje dane
posvetio je traženju lijeka za ovu strašnu bolest koja je gospođu
vodila kraju.
Nakon duge borbe pacijentica je pobijedila bolest.
Potpuno je ozdravila!
Kad je pacijentica bila potpuno izvan životne opasnosti i sasvim
zdrava, dr. Kelly je u administrativnom uredu zamolio da napišu
troškovnik i pošalju njemu u ured.
Kad ga je imao u rukama, potpisao ga je i odobrio, te na dnu lista dodao napomenu.
Zatim je zamolio da se uruči bolesnici.
Gospođa se bojala otvoriti kovertu, strahujući da će naći račun koji nadilazi njezine mogućnosti.
Konačno se odlučila, ali nešto je privuklo njezinu pozornost.
Na dnu troškovnika pisalo je:
"Plaćeno prije puno godina jednom šalicom mlijeka!"

Mladi par se doselio u ulicu.
Sledećeg jutra, kada su doručkovali, žena je opazila svoju komšinicu kako širi veš.

"Kako joj je prljav taj veš..." – rekla je.
"Možda treba nov prašak za pranje, kako bi bolje oprala. Uopšte ne zna prati! "

Muž je ćutke posmatrao događaj, ali nije ništa rekao.

Svaki put kada bi komšinica širila veš, komentar bi bio isti…

Mesec dana kasnije, žena je bila u čudu,
kada je jedno jutro videla kako je komšinicin veš čist,
rekla je mužu:
"Pogledaj! Konačno je naučila dobro oprati veš. Ko li ju je naučio?"

Muž joj odgovori:

"Niko. Ja sam danas ustao ranije i oprao prozore. .."

Kako se cuva ljubav

Tata i decak hodaju plazom.
U jednom trenutku decak upita:
- Tata kako se cuva ljubav?
Tata ga pogleda i odgovori:
- Zgrabi malo peska i stisni u saku
Decak stisne saku i sto je vise stiskao, to je vise peska curilo iz nje.
- Ali tata pesak mi bezi!
- Znam ali sad potpuno otvori saku.
Decak ga poslusa, ali u tom casu dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
- Ni ovako neuspevam zadrzati pesak.
Na to tata sa smeskom na licu rece:
- Sada uzmi opet malo peska u ruku i drzi dlan kao da je u obliku
kasike, dovoljno zatvoren da ga zastitis a dovoljno otvoren da bude
slobodan.
Decak ucini kako mu je receno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zasticen od vetra, i slobodan a da ne klizi kroz prste.
- Eto tako se cuva ljubav

Priča jedne učiteljice...


Zvala se gospođa Tompson.
Prvog dana školske godine svojim đacima petog razreda je ispričala jednu laž.
Poput većine učiteljica rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to
je nemoguće jer je u prvom redu poguren za klupom na svom mestu sedeo
dečak, po imenu Tedi Stodard.

Gospođa Tompson je posmatrala Tedija prethodne godine i primetila da se
slabo igra sa ostalom decom, odeća mu je neuredna i da se ne kupa
redovno.
Tedi je takođe umeo da bude neprijatan. Došlo je dotle da je gospođa Tomson
zaista uživala da piše velike masne kečeve crvenom hemijskom na
njegovim zadacima. U školi gde je gospođa Tomson predavala, nastavnik
je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o
svakom đaku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina.
Gospođa Tomson je
ostavila Tedijev izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje.

U prvom razredu, za Tedija je pisalo, "Tedi je bistro dete i uvek se
smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga."

U drugom razredu, "Tedi je odličan đak, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna."

U trećem razredu, "Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko
može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne
promeni, to će loše da se odrazi po njega."

U četvrtom razredu, "Tedi se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo drugova i ponekad spava na času."


Gospođa Tompson je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još
joj je gore bilo kada su joj đaci doneli božićne poklone umotane u
ukrasne papire, svi osim Tedija koji je svoj poklon doneo nespretno
umotan u običnu braon papirnatu kesu.

Gospođa Tompson je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između
svih ostalih. Neka deca su počela da se smeju kada je otkrila ogrlicu
od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do
pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečiji smeh tako što je rekla
da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je kanula sebi
na nadlanicu. Tedi je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao
"Gospođo Tompson, danas ste mirisali kao nekada moja majka."

Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat. Od tog dana je prestala da
predaje deci, gramatiku i matematiku. Umesto toga počela je da ih uči.

Gospođa Tompson je obratila posebnu pažnju na Tedija. Kako je radila sa
njim, tako je živnuo. Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Na
kraju godine Tedi je postao jedan od najboljih đaka u razredu, pored
toga što je slagala da podjednako voli svu decu Tedi je postao njen
omiljeni đak. Sledeće godine je pronašla poruku ispod vrata od Tedija,
da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.

Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Tedija.
Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da
je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu. Posle četiri
godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je
završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je gospođu Tompson da
je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Posle
četiri godine stiglo je još jedno pismo u kome je pisao da je odlučio
da idalje nastavi sa studiranjem. Pismo je bilo potpisano sa Dipl. Ing.
Teodor F. Stoddard.

Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Tedi
je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj
je da mu je otac umro pre nekolko godina i pitao je gospođu Tompson da
li bi pristala da na venčanju uzme mesto obično rezervisano za
mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Tompson pristala. I kao što
već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.

Zagrlili su se i Dr. Stoddard joj je šapnuo, "Hvala gospođo Tompson što
ste verovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam
posebnim i da mogu da postigem nešto u životu."

Gospođa Tompson, je sa suzama u očima, šapnula "Tedi, grešiš, ti si taj
koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Pre tebe nisam umela
da učim druge."

Dragoceno vreme

Bojažljivim glasom i očima ispunjenim ljubavlju dečačić pozdravi oca
koji se vratio s posla. - Tata, koliko zaradiš za jedan sat? Prilično
iznenađen, pogledavši svog dečaka blistavim pogledom, otac odgovori: -
Nemoj me sada gnjaviti. Umoran sam. - Ali, tata, samo mi reci, molim
te!? Koliko zaradiš za jedan sat? - navaljivao je dečak. Otac je na
koncu popustio odgovorivši: - Dvadeset dolara na sat. - OK, tata. Možeš
li mi posuditi deset dolara? - upitao je dječak. Pokazujući svoj umor i
izrazitu uznemirenost, otac je viknuo: - Znači, zato si me pitao koliko
zaradim, zar ne? Idi spavaj i ne dosađuj mi više! Već se smračilo i
otac je razmišljao o onome što je rekao, osećao se krivim. Možda je
njegov sin želeo nešto kupiti. Konačno, želeći sebi olakšati misli,
otac je otišao u sinovu sobu. - Spavaš li, sine? - upita otac. - Ne,
tata. Zašto? - upita dečak dremajući. - Evo novac koji si tražio - reče
otac. - Hvala, tata! - obradova se sin. Stavi svoju ruku pod jastuk i
izvadi nešto novca. - Sad imam dovoljno! Imam dvadeset dolara! - reče.
Otac se zagleda u sina pokušavajući odgonetnuti šta se događa.
- Tata, hoćeš li mi prodati jedan sat svoga vremena?

Bakšiš

Desetogodišnji dječak sjeo je u poslastičarnicu. Konobarica mu je prišla.

“Koliko košta porcija sladoleda?” upitao je dječak.

“50 centi” odgovorila mu je konobarica.

Dječak je izbrojao svoje novčiće.

“A koliko košta ovaj sladoled u čašici ?”

Tada su u poslastičarnicu počeli da dolaze drugi gosti i konobarica je
polako gubila strpljenje. “35 centi” grubo mu je odgovorila.

Djecak je još jednom prebrojao novčiće i odvratio: “Donesite mi onda sladoled u čašici."


Konobarica mu je donijela sladoled i račun. Dječak je pojeo svoj
sladoled, platio račun na blagajni i otišao. Kad se konobarica vratila
do stola da pokupi posude, počela je da plače. Na rubu tanjirića dječak
je ostavio 15 centi bakšiša.

Jedna porodica uzivala je na plazi. Deca su se kupala i pravila kule u
pesku, kada se pojavila neka starica u prljavoj i iscepanoj odeci,
njena seda i rascupana kosa vijorila je na vetru. Mumlajuci
nerazumljive reci, sakupljala je nesto iz peska i trpala to u kesu.
Roditelji su pozvali decu i rekli im da se klone ove starice. Kada je
prosla pored njih, osmehnula im se, ali oni nisu uzvratili na njen
pozdrav.

Tek pred povratak, posle nedelju dana, doznali su da ta starica uvek
sakuplja komadice stakla po plazi, da se deca ne bi posekla.

Jednog dana, jedan dobrostojeci otac odveo je svog sina da provede
jedan dan i noc s veoma siromašnom obitelji koja nije imala novca na
trošenje.

Drugog dana na povratku kuci, otac priupita sina o tome kako je on doživeo taj susret sa siromaštvom i šta misli o svemu tome.
Decak odgovori:
tata, ovo je jedno veliko iskustvo za mene,
Video sam da mi imamo jednog psa a oni imaju cetiri, mi imamo lep
bazen pred našom kucom, a oni imaju reku i ravnicu kojom ona tece, mi
imamo stakleni krov a oni imaju nebo i mesec i zvezde, mi imamo
krasan trem s velikim vrtom a oni iza kuce imaju citavu šumu.

I dok je sve to sin govorio, otac je od zaprepaštenja ostao bez reci.

Na kraju još sin doda: Hvala ti tata, što si mi pokazao koliko smo siromašni!

Jedan stari Čiroki Indijanac, ispričao je svom unuku:

" U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je Zlo. To je strah, gnev, zavist , žalost, kajanje , pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni
ponos, superiornost i ego.

Drugi je Dobro. To je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost,
dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost
i vera."

"I koji vuk pobeđuje?" - upita unuk, sa očima koje su sijale od
radoznalosti.

Stari Čiroki odgovori:
"Onaj koga hraniš"

Muž i žena odu na odmor na jezero. Jednog jutra se muž vrati umoran od
pecanja i odluči da odrema. Njegova žena, iako ne poznaje jezero,
odluči da uzme čamac i da se provoza. Izvezla se nedaleko od obale,
usidrila se i počela da čita knjigu.

Dok je čitala, priđe joj lovočuvar u svom čamcu i obrati joj se: "Dobar dan, gospođo. Šta radite?"
"Čitam knjigu", ona mu odgovara i misli: "Zar nije očigledno?".
"Vi se nalazite u oblasti u kojoj je pecanje zabranjeno", kaže joj lovočuvar.
"Žao mi je, ali ja ne pecam. Ja čitam."
"Da, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, vi svakog trenutka možete da zabacite udicu. Moraću da vas privedem."
"Ako to učinite, tužiću vas za seksualno zlostavljanje.", kaže mu žena.
"Ali nisam vas ni dodirnuo.", odgovara joj lovočuvar.
"To je tačno, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, svakog trenutka biste mogli da počnete."
"Doviđenja, gospođo. Uživajte u danu.", reče lovočuvar i ode.

Naravoučenije - Nemoj se raspravljati sa ženom koja čita.
Veoma je verovatno da ume i da razmišlja...

hrabrost

Pre mnogo godina, dok sam radila kao volonter u bolnici Stenford,
upoznala sam devojcicu po imenu Lizu, koja je bolovala od jedne retke
bolesti. Pokazalo se da je jedina mogucnost da ozdravi bila da joj se
transfuzijom da krv njenog petogodisnjeg brata, koji je na neki
neobjasnjiv nacin uspeo da prezivi istu bolest, tako da su se u
njegovom organizmu stvorila antitela koja mogu da savladaju tu opaku
bolest.

Lekar je njenom malom bratu objasnio kakva je stuacija i pitao ga da li
zeli da da krv za svoju sestru. Decak je posle samo jednog trenutka, duboko uzdahnuo i rekao :
- Da, spreman sam ako ce to spasti Lizu .

Dok su vrsili transfuziju, lezao je u krevetu pored sestre i smesio se.
I ostali su se smesili gledajuci kako se devojcici vraca boja na
obrazima. Onda je njegovo lice ubledelo i sa njega je nestalo smeska.
Pogledao je u lekara i drhatvim glasom upitao:
- Hocu li odmah poceti da umirem?

Posto je bio mali, decak je pogresno shvatio doktora, mislio je da ce sestri dati svu svoju krv.
Ja sam tada naucila sta je hrabrost.

Devojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Pošto je
trebala dugo čekati, odlučila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze
prošlo.
Uz knjigu kupila je i paketić keksa.
Sela je u VIP čekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao.
Kraj nje je bila stolica na kojoj su bili keksi, a sa druge jedan gospodin koji je čitao novine.
Kad je ona počela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala, ali nista nije rekla i nastavila je čitati knjigu.
U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila...

Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovek pored nje, ne obazirući se ni na šta, uzimao je isto tako jedan.
Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka pomisli: baš me zanima sta će sad napraviti!!!
Čovek uze posljednji keks i podeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previše, poče da uspuhuje šokirana, uze svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz čekaonice.

Kada se osećala malo bolje, nakon što ju je prošla ljutnja, sela je na
mesto gde nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neprijatne događaje.
Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda
paketić keksa koji je jos uvek bio netaknut.
Postide se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio
od gospodina koji je sedeo pored nje, ali koji je, bez šokiranja, nervoze
ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno
suprotno od nje, kojoj su bili povrijeđeni ponos i osećaji.

Zelela bih da sam ... debela Zivka, koja sedi za kasom u "Pekabeti", ima
muza Milomira i debelo potomstvo koje cine dva komada debele dece, (rod
neodredjeni.) Milomir je mesar i svako vece donese svojoj familiji veliki
komad masnog mesa, pa se oni lepo najedu i presele u dnevnu sobu, napunjenu
regalom, dva stola (veliki je za proslave i slave, jednom godisnje,) slovima
i brojem cetiri ( 4 ) knjige od kojih je jedna biografija druga Tita. Na
zidovima vise gobleni, uramljeni u debele zlatne ramove, kao i par slika iz
serije ...dete koje place. U uglu je gramofon sa longplejkama i singlovima,
naravno narodnjaci... U drugom je slovima i brojem dvanaest (12) saksija
cveca, koje prete da osvoje celu sobu. Cvece je, pored Milomira Zivkina
velika ljubav, jer je ono podseca na bastu, okucnicu, njivu rodnu grudu,
Krivi Vir... Naravno centralno mesto zauzima novi televizor... Onda oni
sednu na trosed, Milomir ubrzo zaspi, a Zivka ga gleda sa puno ljubavi i
divi se kako je on lep, debeo i rumen. Onda i ona zaspi, a debela deca
(neodredjenog pola) kradu sitninu iz njihovih dzepova i kupuju cigare, koje
posle puse sa svojim drugovima iza skole. Zivka sanja o koncertu Ere
Ojdanica i Serifa Konjovica za koji je krisom kupila karte, da iznenadi
Milomira za godisnjicu braka...

...da sam Zivka... (Vesna Mrdjanov, Stockholm)

Bila sam nespremna za vezu,kada sam srela Rajka
i zaljubila se.Koliko god sam se trudila uciniti nesto,i biti dostojna
te veze,jer nisam mu mogla ponuditi nista,osim ljubavi.A
to mi se nije cinilo poneka dovoljno....

Vjerovala sam da je to sve vec odavno
iza mene.Rijetko da bih se sjetila,mogla sam pomisliti na njega
ali grc bi se u stomaku stvarao...Pitanja koja cesto prolaze
kroz misli,Jeli sve zaista tako moralo biti....
Miroslava sam voljela,bez imalo stida...
Cesto bi se vidjali,setali pored keja rijeke Save.
Ali kako su dani prolazili
skola se zavrsila,moralo se poci u snalazenje
za opstanak zivota...Meni se pruzila prilika da odem u Njemacku
sto sam naravno iskoristila...Ali sa sobom sam povela i njega...
Kako bi veza trajala ako dvoje nisu skupa....
Ali ljepota te veze je trajala samo par godina...
On se odlucijo vratiti a ja
odlucila ostati...
Znala sam da cu izgubiti osobu koju prvi put iskreno volim.
Ali zivot mi nije dao drugu mogucnost da biram...
Rajko sada pripada proslosti koju sam davno pokopala
i teskim kamenom poklopila...
Bili je tesko,boljelo je,dugo godina....
Mnogi su mi rekli da vrijeme ce izlijecti rane,proteklo je ono
i ostadose bolne uspomene...A i ovo moje ludo srce bas danas
sjetilo se toga,dana kada tragove peru kise....

Pismo iz CKM magazina


Molio bih vas za savet o jednoj vrlo važnoj stvari! Naime, već duže
vreme sumnjam da me žena vara. Na to upućuje mnogo toga - kada smo
zajedno i nju neko zove, ako se ja javim, ona spusti slušalicu. Osim
toga, često izlazi sa “prijateljicama”, a kada je pitam sa kim ide,
kaže da su to neke sa posla koje ne poznajem. Pokušavao sam da ja vidim
u taksiju kada dolazi kući, ali uvek izađe stotinak metara ranije pa
ostatak prepešači. Tu sam ja shvatio da je moguće da se ona i ne vraća
taksijem, pa sam rešio da proverim celu stvar. Pre neko veče, u vreme
kada se obično vraća kući, izašao sam i sakrio se iza svog automobila -
odakle imam pregled na čitavu ulicu - u nameri da proverim ko to nju
vraća kući. Dok sam čučao iza auta, primetio sam da mi je čitav zadnji
desni blatobran zarđao sa unutrašnje strane. Molim te, gđo, Saveta, da
mi odgovoriš na sledeće pitanje: Treba li da promenim ceo blatobran,
ili da probam da sastružem rđu i premažem blatobran zaštitnim sredstvom?

Zivot cine trenuci

U treptaju oka i otkucaju srca uvek je stajao
ceo zivot,a u uzdahu ljubav,a sve to samo u dusu stati moze i ceo
svemir ispuniti u trenu..

Kad nadu prelijes iskrenom zeljom i
sve to uvijes meko u ljubav, sve ce se zvezde nasmesiti i pogledati
tvoju... nemoj se tada zbuniti samo.

Esencijalna vrednost
ljudskoga uma i lepote je u simbolici i gestovima,samo ih treba
prepoznati,a to se naravno jedino srcem moze i zato cuvajte srce svoje.


Koliko god praznina bila duboka i teska,ako je ispunjavamo
lepim mislima i zeljama, mnogo cemo je olaksati i smanjiti njenu
dubinu,a praznine se uvek premoscavaju pogledom u buducnost.

Nikada
ne napustaj sopstvene snove,jer ce ih neko pokrasti,a ti ces onda
ispunjavati tudje i biti nesracan i tuzan celoga zivota..

Samo na stazi ljubavi,cvece mirise na srecu,a sunce ima zlatan sjaj i mozes ga slobodno gledati.

Ne otvaraj dush na vetrometini,jer ces prehladiti emocije,a one se od toga tesko i sporo lece.

Tvoj zivot je,samo tvoja kutija za nakit i ne ubacuj u nju nepozeljne stvari nikada dragi moj.
_________________
Ljudi misle da oni oblikuju price ....Zapravo je obrnuto....

ZA SVE STO NEMAJU VREME ZBOG POSLA

Čovjek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.
SIN: 'Tata, smijem li te nešto pitati?'
OTAC 'Da, naravno, reci, što je?
SIN: 'Tata, koliko zarađuješ na sat?'
OTAC: 'To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?' kaže gnjevno
SIN: 'Samo sam želio znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?'
OTAC: 'Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat.'
SIN: 'Oh,' dječak odgovori, spuštene glave.
SIN: 'Tata, molim te, možeš li mi posuditi 25 dolara?'
Otac
je bio bijesan 'Ako je jedini razlog što me pitaš da ti posudim 25
dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada
se okreni i odi ravno u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne
radim svaki dan za takve dječje idiotarije!'
Dječak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovjek je sjeo i postao još ljući zbog dječakovog pitanja...kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?'
Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:
Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često novac...
Čovjek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
'Jesi zaspao, sine?', upitao je.
'Ne, tata, budan sam" odgovori dječak.
'Razmišljao
sam...možda sam bio prestrog prema tebi maloprije. Imao sam težak dan i
iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.'
Dječak
se uspravio, smiješeći se. 'Oh, hvala ti, tata!', poviknuo je. Tada,
posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.
Kad je vidio da dječak već ima novac, opet se počeo ljutiti.
Dječak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
'Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?', planu otac
'Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.', odgovori dječak.
'Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra doma ranije. Želim večerati s tobom."
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost.
Ovo
je samo kratki podsjetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smijemo
dozvoliti da vrijeme prolazi mimo nas bez da provedemo neko vrijeme s
ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Sjeti se
podijeliti tih 50 dolara s nekime koga voliš.

Da
umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zamijeniti. Ali
obitelji i prijateljima koji ostanu za nama nedostajat ćemo do kraja
života.

Secaš li se onog dana kad sam te molila
da mi pozajmiš svoj novi auto, koji sam zatim slupala?
Mislila sam da ceš me ubiti,
ali ti to nisi ucinio...
A secaš li se kad sam te nagovorila
da podemo na plažu iako si ti govorio da ce padati kiša,
i kiša je zatim i padala?
Mislila sam da ceš viknuti: »Jesam li ti rekao?!«
Ali ti si ostao miran...
Secaš li se kad sam ocijukala sa svima
da kod tebe izazovem ljubomoru,
i ti si bio ljubomoran.
Mislila sam da ceš me ostaviti,
ali ti to nisi ucinio...
Secaš li se kad sam prevrnula tortu od jagoda na tepih tvoga auta?
Mislila sam da ceš me istuci,
ali ti to nisi ucinio...
A seticeš se sigurno i one veceri
kad sam ti zaboravila reci da na slavlje treba doci u vecernjem odelu,
pa si došao u farmerkama?!
Mislila sam da ceš me ostaviti,
ali ti to nisi ucinio...
Istina, mnogo toga nisi ucinio.
Ali uvek si bio sa mnom strpljiv,
voleo si me i štitio.
Za mnoge stvari bih te molila za oproštenje da si se vratio iz rata
Ali, ti se nisi vratio...

Zlatno pravilo:
Samo jednom živimo na ovom svetu.
Sve ono dobro što ga jedni drugima možemo uciniti, ljubaznost koju možemo iskazati, ucinimo odmah.
Ne odgadjajmo to i ne zanemarujmo, jer ovim svetom necemo proci drugi put.