Kratke i poučne priče

First topic message reminder :

Sanjam noćas, vedro i čisto nebo, sunce sija iz sve snage, sanjam kako igram fudbala ispod Gradine.
Sanjam kako moja ljubav stoji pored terena, navija za mene, i kad postignem gol ljubi me po kosi.
Sanjam idem u školu, čitam pismeni ispred razreda i Profesor Jokić sav zadovoljan češka bradu. I svi moji školski drugari, i živi i pokojni su tu i bodre me.
Sanjam stojim na livadi i kosim travu zajedno s pokojnim djedom,a baba nam nosi vode sa bunara. Sanjam da igramo košarke pored osnovne škole i svi smo zajedno, i Srbi i Hrvati, i radujemo se svakom postignutom košu.
Sanjam Borovaču i kako ja i buraz Vlade sjedimo pored jezera i on me ubjeđuje da se nije tu utopio, da me je neko slagao. I ja ga grlim čvrsto i pitam ga gdje je bio cijelo ovo vrijeme…
Sanjam moga starog kako stoji ispred Zvijezde, nakrivio zera kapu, i pita me hoću li sa njim u Drvar na neku proslavu, pa ćemo poslije u Knin da kupimo rakije i vina da ima za slavu.
Sanjam razvilo se kolo našim ulicama, igramo svi zajedno, i ja, i stari, i stara , i seje moje, i drugovi, i drugarice, i Srbi i Hrvati, i svi ljudi koje sam volio i koji su me voljeli…

Sanjam... da nije ni bilo rata...

Srbo Peuljanac (preuzeto sa sajta Carstvo Lokvanja)

PRIČA PO KOJOJ SE ŽIVI Bila jednom djevojka koja je samu sebe mrzela zbog toga što je bila slepa. Ona je mrzela svakog osim svog voljenog dečka. On je uvijek bio tu za nju. Rekla mu je: 'Kad bih samo mogla videti svet, udala bih se za tebe.' Jednog dana neko je donirao par očiju za nju. Kada su joj odstranili zavoje mogla je videti sve, uključujući i svog dečka. On je upita: 'Sada kad vidiš svet, hoćeš li se udati za mene?' Ona ga pogleda i uoči da je slep. Prizor njegovih zatvorenih očnih kapaka je šokira. Nije to očekivala. Sama pomisao da ih mora gledati čitav svoj život povede je da odbije udati se za njega. Njen momak joj u suzama kaže: 'Dobro čuvaj svoje oči, draga moja, jer pre nego što su bile tvoje, te su oči bile moje.' Eto kako ljudski mozak najčešće funkcionise u takvim situacijama. Veoma retko se čovek seća kakav je život bio pre, ko je uvek bio tu za nas u najtežim situacijama. Život je poklon. I danas, pre nego kažeš neku ružnu reč - pomisli na one koji ne mogu govoriti. Pre nego se počneš žaliti na ukus hrane - pomisli na one koji nemaju šta jesti. Pre nego se požališ na svoga dečka ili curu - pomisli na one koji se mole Bogu da im podari bracnog druga. I danas, pre nego što se požališ na život - pomisli na one koji su umrli prerano. Pre nego što se počneš svađati s onim ko nije očistio kuću - seti se onih ljudi koji žive na ulici. Pre nego se počneš žaliti za dužinu puta koji moraš preci vozeći - seti se onih koji istu tu udaljenost hodaju svojim nogama. I pre nego i pomisliš uperiti prst u nekoga i počneš ga osuđivati, seti se da niko od nas nije bezgrešan. A kada te loše misli počnu bacati u depresiju - ti stavi osmeh na svoje lice i pomisli: 'Ja sam živ i još sam tu!'

U srednjem vijeku postojala je žena u Indiji koja je kao kućnog ljubimca imala pitona, zmiju koju je mnogo voljela.

Ta njena zmija od 4 metara je odjednom jednostavno prestala jesti. Nakon nekoliko nedelja pokušavanja njene zabrinute gazdarice da je nahrani, nudeći joj sve živo što jedna zmija može poželjeti da zadavi i pojede, očajna žena ju je odnijela veterinaru.


Saslušavši cijelu priču i muku gazdarice, veterinar ju je upitao: “Da li vaša zmija spava s vama noću, obmotava se oko vas ili dogmiže jako blizu te se raširi cijelom svojom dužinom?”

Žena je iznenađeno sa mnogo nade odgovorila: “Da! Da ! Ona to radi svakodnevno i to me čini tako tužnom, jer vidim da nešto traži od mene, a ja joj ne mogu pomoći da se oseća bolje.”

Veterinar je zabrinutim tonom u dahu odgovorio: “Gospođo, vaš piton nije bolestan, on se priprema da vas pojede. On je, svaki put, gmižući i “grleći” vas, obmotavajući se oko vašeg tijela, provjeravao veličinu kako bi odmjerio koliko ste velik obrok i koliki on mora biti prije napada. I da, ne jede, kako bi imao dovoljno mjesta da vas lakše svari pošto vas udavi i proguta.

Pouka i poruka priče je: Moraš prepoznati zmije oko sebe i njihovu istinsku namjeru. Samo zato što je neko u vašoj blizini, “grli” vas često i ljubi, ne znači i da su njegove namjere dobre.

Podijelite ovu priču sa svojim prijateljima i ukažite im na ”zmije” oko sebe!

Studenti su zapitkivali svog profesora zašto nikad nije imao suprugu.
- Vi ste tako mudri i iskreni. Svi vas poštuju, žele da vas oponašaju
i slede. Ali ipak, sve nas jako zanima jedna stvar, zašto se još uvek
niste oženili?
Profesor, zatečen ovim pitanjem, u početku se snebivao, ali ubrzo je
počeo da se otvara. - Vidite, ja sam uvek tražio savršenu ženu -
uzvratio je.
- U tom traženju, proputovao sam mnogo zemalja. Jednom sam voleo jednu
prelepu devojku. Bila je neverovatno, neverovatno lepa. Nijedan
muškarac nije mogao da odoli njenoj lepoti. Ali nažalost, njena duša
nije imala takvu lepotu, pa smo se nakon izvesnog vremena i razišli -
nastavio je profesor.
- Posle toga sam sreo još jednu mladu devojku. Ona je bila i lepa i
pametna i obrazovana. Ali nažalost, karakteri su nam bili potpuno
različiti i morali smo prekinuti našu vezu. Video sam od tada mnogo
predivnih žena, ali ja sam još uvek tragao za onom svojom savršenom -
zbunio je studente ovakvim odgovorom.
- I šta se dogodilo, zar niste nikada sreli takvu? - upitali su ga
ponovo.
- Jesam. Sreo sam je! Jednog dana pojavila se baš takva: savršena žena
- pametna, lepa, očaravajuća, produhovljena, elegantna, dobra…prostim
rečima savršenstvo - rekao je profesor.
- I tada ste se oženili?! – oduševljeno i nestrpljivo upitaše
studenti.
- Ne! Na moje veliko razočarenje, ispostavilo se da ona traži
savršenog muškarca. Mnogi traže savršenstvo kod drugih, ali ne rade na
svom savršenstvu - zaključio je on.

Slusao sam pricu kako je jedan prezivjeli iz prvog svjetskog rata,opisivao jednom plemenu sa Novog Zelanda kakav je to grozan rat bio i koliko je samo u jednoj bitki pobijeno ljudi da ih se moglo poslagati jednog do drugog na livadi na kojoj su se nalazili, pa da prekriju tu livadu,na to ce poglavica,koliko vam je vremena trebalo da ih sve pojedete,zgrozen pitanjem govornik je rekao mi smo hriscani,mi ne jedemo ljude,na sta poglavica logicki postavi podpitanje;pa zasto ste ih onda ubijali toliko?!!!!!

PRIČA O 4 SVEĆE: Jedna se nikada neće ugasiti, a evo i zašto

[You must be registered and logged in to see this image.]

Četiri sveće su gorele polako. Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.


Prva sveća reče: "Ja sam MIR – ljudi me ne uspevaju sačuvati, nema potrebe da gorim, mislim da ću se ugasiti." I odmah se ugasila.

Druga sveća rekla je: "Ja sam VERA – nažalost, mnogi ljudi imaju površnu veru i ja ih ne zanimam, nema smisla da gorim i dalje." Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

Treća sveća je žalosno progovorila: "Ja sam LJUBAV – nemam više snage, ljudi često zaboravljaju na mene." I istog momenta se ugasila.

Nedugo zatim u sobu je ušlo dete. "Šta je ovo", upitalo je dete. "Trebalo je da gorite do kraja." I rekavši to, počelo je da plače.

Tada se oglasila četvrta sveća: "Ne boj se, dok god ja gorim, moći ćemo da upalimo ostale sveće. Ja sam NADA."

Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze jednu narandžu u ruke i zagonetno upita publiku: “Ako stisnem iz sve snage ovu narandžu, šta će izaći iz nje?”
Neka mlada djevojka iz prvog reda prva dobaci: ”To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete narandžu onda će iz narandže izaći sok od narandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje.”
Stručnjak reče: ” Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog zašto će iz narandže izaći narandžin sok je zato što je u narandži samo sok od narandže.
A sad ako proširimo metaforu i zamislimo da neko vas tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas neko ogovara, da vas neko uvrijedi, da vam nanese bol i sl.
I iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba itd. Vi biste rekli da to što je izašlo iz vas je zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da ono što iz vas izađe, je ono što vi već imate u sebi.
I zato upamtite, iz vas će uvek, i baš uvek, izaći ono što je već u vama kada vas neko ‘stisne’.
Iz narandže nikada neće izaći sok od jabuke.
Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama.”

Ovo je potpuno istinita priča, bez imalo dodataka i oduzimanja, samo su imena malo promenjena.

Role i Miša su bili najbolji drugovi još od detinjstva. Znaju se još iz obdaništa i majke su im se družile, dok su ih puštale da se igraju u parku. One su sedele, ćavrljale i bacale povremeno oko na njih u gomili dece. Išli su u isti razred u onovnoj, pa i u srednjoj školi. Vojska ih je razdvojila na godinu i po ali su posle toga nastavili po starom. Kao mladi radili su puno različitih poslova, išli na more, na šverc ture u Trst, Solun i Istambul. Nekoliko godina su radili u Nemačkoj, zaradili nešto novca, dovezli dobre aute u svoju ulicu. Role se prvi oženio, imao je starog kuma ali je Miša bio glavni na svadbi za pravljenje užarene atmosfere. Postali su taksisti, radili puno i zarađivali pristojno da izdržavaju svoje porodice. Kad je zarada počela da se smanjuje, Miša je potegao neke stare veze i počeo da uvozi svake sedmice po jedan dobar auto, na kom bi zaradio neku stotku da popuni kućni budžet koji je počeo da se buši kao francuski sir. Ubacio je i Roleta u posao. Roletu je trebao svaki dinar, ćerka Jana mu je porasla, ostala trudna sa dečkom, svadba je došla pre nego što su mislili. Mišina deca bila su manja, uspeo je da zaposli ženu na rudarskom fakultetu. To mu je davalo neku sigurnost.
Jedne jeseni Role je promenio ponašanje. Njegova kuknjava da dobije na zajam koji evro je postala sve češća. Miša je provalio da se uvalio u nešto. Pomislio je da se njegov drug odao kocki, onim aparatima, koji su naštelovani da vam sve uzmu do gole kože. Međutim nije bilo to. Roleta su odale kolege koje su ga videle u Žarkovu sa mladom crnkom. Role se zaljubio u 25 godina mlađu devojku, koja mu je izvlačila svaki dinar iz izlizanih pantalona. Potpuno je odlepio za njom. Kad bi ga nazvala ostavljao je i posao i dom i porodicu i drugare i trčao kod nje, predhodno cedeći svaku paru koju je imao. Zadužio se kod svih kod kojih je mogao, u kuću ništa nije davao. Umesto da radi bio je sa devojkom. Uzalud mu je Miša govorio da će se tako ubiti. Njihovi odnosi su zahladneli. Javljali su se jedan drugom kad se sretnu na taksi stanicama ili na kafi sa kolegama. Svi su primetili da je Role sluđen i da se sve to neće dobro završiti. Završilo se još gore od svakog takvog scenarija. Role je doživeo strašan infarkt, pukla mu je glavna srčana aorta. Umro je na putu do urgentnog centra. Na sahrani je bilo preko 100 kolega, skupili su preko 2000 eura za porodicu. Znali su da im nije lako. Miša je predao kovertu ali je naišao na veoma hladan prijem kod Roletove žene. Uzela je pare i promrmljala nešto. Mislio je da je to od stresa i žalosti, nije joj uzeo za zlo. Posle desetak dana doživeo je pravi šok kad ga je Roletova udovica nazvala i tražila da joj vrati pare koje mu je Role dao na zajam. Njen ton nije bio ni malo prijateljski. Pokušao je da joj objasni da nikada nije uzeo nikakav novac od Roleta. Prećutao je to da je Role uzimao od njega. Bio je duboko povređen i rezigniran. Nije želeo da potkaže mrtvog druga, da je imao zahtevnu ljubavnicu, a opet nije mogao ni da trpi uvrede i ponižavanja bez trunke krivice. Posle supruge, zvala je i Roletova ćerka. Ono malo žgepče s kojim se toliko puta igrao, kome je oduvek kupovao poklone, možda i više nego svojoj deci, sada ga je vređalo i pretilo mu. Jednom prilikom su mu ispred negove zgrade došle Roletova ćerka i njen muž. Digli su dreku, tražili da im da ključeve od kola uz slične manire kriminalaca. Miša se hvatao za glavu, trpeo je neviđeni stres, počeo je da se oseća loše, da povraća, gubi svest, morila ga je nesanica, preznojavanje, lupnjava srca.
Jednog jutra ga je probudila lupnjava na vratima. Unutra su gotovo provalili Roletova žena i neki lokalni kriminalac. Poturili su mu neki papir na kom su potraživali 10 000 evra glavnice plus kamatu od 6000. Miša je bio korektan momak ali nikako nije bio slabić Provrištao mu je mozak. Otišao je u kuhinju i uzeo oklagiju. Desetak udaraca tvrdim drvetom je završilo na telu kriminalca. polomio mu je ruku, potkolenicu i dva rebra. Vezao ga je i pozvao policiju. vezao je i udovicu. Plakao je od muke koja ga je snašla, a o kojoj je toliko dugo ćutao kao zaliven, zbog lojalnosti prema svom mmrtvom drugu. Pred svojom ženom, policijom i pred uterivačima je ispričao sve što zna. Rekao im je adresu devojke sa kojom je Role trošio novac tolike godine, između ostalih i njegov. Priču su potvrdili i drugi koji su znali za Roletovu tajnu.
Sve se smirilo. Miša se vratio svom uobičajenom životu. Izgubio je najboljeg druga i njegovu porodicu. Izgubio je zdravlje, koje će pokušati da vrati u danima koji su pred njim. Na taksi stanici kod poslastičarnice je sve ređe, češće šeta niz reku i seća se dana kad su Role i on bili bezbrižna deca.

Kćer je došla plačući tati - Toliko sam umorna, život je pretežak. Tek kad nadvladam jednu prepreku pojavi se druga! Ne mogu ovako živjeti..." Otac je zagrli, obriše joj suze i odvede u kuhinju. Stavi kuhati tri posude s vodom. U jednu posudu s kipućom vodom stavi krumpir, u drugu jaje u treću kavu...Nakon nekog vremena kaže - "Dobro pogledaj kćeri"...Sve tri stvari suočile su se s istom preprekom. Krumpir je bio tvrd i snažan, sad je mekan i slab. Jaje je bilo meko i krhko, sad je snažno i tvrdo...Ali kava nije promijenjena zbog vode. Kava je promijenila vodu! U nešto novo i lijepo...Što si ti od ovoga? Hoćeš li zbog života ti oslabiti, osnažiti ili prepreku pretvoriti u novu priliku.

Verovatno ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu,sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je celo palmino drvo korisno – plod, lišće, grane i stablo.
Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih je mislila da je druga biljka više vredela.
Oko posetioca koji je slušao samo žalbe, zaustavilo se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: “Zašto se i ti ne žališ kao svi ostali?”
Cvet je odgovorio:”Pa i ja sam posmatrao kokosovu palmu i zavidio joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželio sam i da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam shvatio da, da je bog želio da budem kokosova palma ili mango, on bi to tako i napravio. Međutim on je želio da budem mali žuti cvet pa zato i ja želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikada postojao.