Zaboravljeni stari zanati

Stari zanati bačeni u zaborav?
Stari bosanski zanati prikazani kroz slike i riječi

Abadzije

Abadžije su se bavile izradom seoske odjeće od domaćeg platna. Danas se izrađuju dijelovi odjeće kao suveniri.


Arakijadzije

Arakijadžije ili kapari postoje u Sarajevu od 16. st. Bave se izradom svih vrsta kapa, ali i tradicionalnih fesova.




Filigransko kujundzijski zanat

Obrada i iskorištavanje metala je zauzimala značajno mijesto u zanatskoj proizvodnji.

Među zanate koji su se bavili obradom metala spadaju: kovači, tufekčije, sabljari, zildžije, bravari, kazandžije i kujundžije.Finom, umjetničkom obradom metala bavili su se: kazandžije i kujundžije. Kujundžije su majstori koji su izrađivali nakit od zlata i srebra. Kujundžijska čaršija nastala je u prvoj polovini 16. stoljeća na mjestu današnje Gazi Husref-begove ulice i Malog Kujundžiluka. I danas u tim ulicama većinom rade zlatari. Filigranski zanat je nastao u okviru kujundžijskog, a vremenom su se majstori filigrani usavršavli i pojedini osamostalili.

U početku su kujundžije izrađivali komade nakita, dok su filigrani pravili ispune savijajući i pletući od srebrene žiceprecizne ornamente, kojima su se punile praznine na komadima nakita ili su se samo lijepili po površini. Sama riječ filigran je latinskog porjekla i znači „nešto precizno". Turska riječ za filigran je „telkar", pa je pretpostavka da je filigransko umjeće u naše krajeve došlo preko Dubrovčana. Srebro koje su koristili naši majstori se uglavnomdobivalo od raznih ruda iz okoline Kreševa i Srebrenice.Prvo bi se sačinila tanka žica koja se zatim velikom preciznošću „plela" i letovala za podlogu specijalnim srebrenim prahom. Od žice su nastajali i danas nastaju savršeni oblici, te se filigransko umjeće s pravom svrstava u umjetnost ili, kako se obično kaže, u „umjetne zanate". Odvajanjem od kujundžija, filigrani počinju praviti ne samo nakit, već i predmete upotrebne vrijednosti, kao što su: kutije za čuvanje nakita i novca, ženske torbice, lule, cigarluke... Oni su pored nakita ukrašavali oružje, odnosno ručke za sablje i razne vrste puški.Od nakita su izrađivali, ali izrađuju i danas, belenzuke i halhale-vrste narukvica, naušnice, broševe, privjeske, teperluke-ukrase za ženske kape, pafte-kopče za pojas, ali i čitave pojase. Filigranski i kujundžijski zanati su se sačuvali i do danas i postoji nekolicina majstora koji čuvaju tradiciju u izradi nakita. Nadamo se da će svoje umjeće prenijeti mlađima, te da ovaj zanat, odnosno umjetnost obrade srebra i zlata, neće izumrijeti nanašim prostorima.

Kaligrafi

Kaligrafija se s pravom smatra jednom vrstom umjetnosti. Razne vokacije i poruke ispisane do savršenstva dovedenim arapskim pismom, predstavljaju prava remek-djela. Ovi natpisi su izrađivani na papiru, drvetu, koži, metalu i sl. Danas se izrađuju levhe i razni ukrasni predmeti sa kaligrafskim natpisima


Kazandzijski zanat

Kazandžijski zanat je dio esnafa kojem pripadaju i kalajdžije. Jedni izrađuju predmete od bakra, a drugi ih prevlače klajem. Budući da se predmeti od bakra, naročito posuđe, nije samo klajisalo, nego i ukrašavalo ornamentima i gravurama, to je davalo i umjetničku dimenziju ovim proizvodima. Posao ukrašavanja su uglavnom radile žene, a naziva se savaćenje. To je vrsta ukrašavanja,tipična za Sarajevo, koja se održala do danas.



Zanat je u Bosnu i Hercegovinu došao sa dolaskom Osmanlija i od 16. stoljeća, na istommjestu gdje se nalazi i danas, locirana je Kazandžijska čaršija. Mada su se kazandžijski dućani mogli vidjeti i na Vratniku, centar ove djelatnosti je oko ulice Oprkanj na Baščaršiji. Ova Čaršija je podmirivala potrebe za kazandžijskim proizvodima u cjeloj BiH. Mogli su se pohvaliti sa najmnogbrojnijim priborom za rad i sa više od sedamdeset različitih proizvoda, među kojima izdvajam: kuhinjsko posuđe i posuđe za serviranje raznih vrsta i veličina; posuđe u kojem se donosila i držala voda, đugumi, ibrici i leđeni; pribor za kompletno posluživanje kahve-table, ibrici, džezve, zarfovi; različiti sakralni predmeti- proizvodi za rasvjetu, za brijačnice, za banje...



Glavne sirovine za rad su bakar, kalaj, olovo, nišador, te peći sa visokim temperaturama u kojima su se ovi elementi topili i izlijevali u pripremljene kalupe. Posao je bio izuzetno naporan i zahtjevao je posebnu opremu, tzv. zavita, koja se morala održavati vlažnom. Prvi kazandžija se pominje u Sarajevu 1489. godine da bi njihov broj vremenom rastao, te su početkom 16. stoljeća već mogli osnovati esnaf. Postojale su porodice koje su se ovim zanatom bavile kontinuirano preko 150 godina. Ujedno, ovo je prvi esnaf u kojem su se članovi počeli baviti i trgovinom bakra, kalaja i kazandžijskih proizvoda. Prve podatke o ovome susrećemo početkom 18. stoljeća, dok se kod ostalih zanatlija ovaj prelazak javlja tek polovinom 19.stoljeća. Zahvaljujući Austro-Ugarskoj vlasti osnovana je posebna radionica za umjetne zanate koja je dala dodatni poticaj razvoju ove djelatnosti.

Kazazi

Ljetopisci i putopisci ostavili su brojne tragove o životu naše Baščaršije. Zanatlije su bile brojne, toliko brojne da su imale svoje ulice: Sarači, Abadžiluk, Kazazi, Terzijska čaršija... Bilo ih je na desetine. Mnogo šta im je prijetilo: požari-od onog prvog 1480. do onog najstrašnijeg, kad je cijelo Sarajevo nastradalo, 1697; poplave, bolesti i druge nedaće. Samo u pedeset godina 18. stoljeća pomrlo je 145 terzija, 118 kazaza, 64 abadžija i mnogo drugih. Uprkos tome, zanatlije su ovdje živjele i htjele opstati. Čuvali su svojom voljom i ljubavlju zanat, ali i Baščaršiju. Ostalo ih je veoma malo, ali oni svjedoče o dugogodišnjoj tradiciji, ljepoti krojenja i umjeću ukrašavanja, kako gradske, tako i seoske tradicionalne nošnje. Manufaktura, industrija i navike učinili su svoje...





Kovaci

Kovački zanat se pojavljuje dosta rano i jedan je od zanata koji izumire. Oni su izrađivali razne predmete od gvožđa i željeza, od dijelova za gradnju kuća do raznih vrsta alata za druge zanate i obradu zemlje. Danas, pored ovih, proizvode se i razne vrste svjetiljki, halke za kapije itd.

Papudzijski zanat

Gledano kroz historiju nošenje obuće je u uskoj vezi sa kulturom stanovanja. Još u drevnim civilizacijama Starog istoka, gdje nastaju prvi gradovi (urbane sredine), bila je odvojena vrsta obuće po namjeni. Strogo je bila odvojena obuća koja se nosila vani i ona koja se nosila unutar kuće ili hrama.



Smatralo se bogohuljenjem ući u hram ili kuću sa obućom koja se nosila van ovih prostora. Takav odnos prema kući i hramu se zadržao kroz historiju u sve tri monoteističke religije, s tim što se kod kršćana ovo donekle izmjenilo prilikom sažimanja ove religije sa Rimskim carstvom. Papuče tako postaju obuća koja se nosila isključivo u kući i oko kuće. Dolaskom Osmanlija u Bosnu započinje proces urbanizacije naše zemlje osnivanjem gradova tzv. levantskog tipa, gdje je jasno odvojen privredni od porodičnog života u mahali. Papuče su dakle sinonim za kulturu stanovanja u gradu ili za gradsku kulturu. Sama riječ papuča ima korjen u arapskoj riječi „babuš", koja se u perzijskom izgovara „papuš",a do nas je došla u obliku kao „papuča".Osmanlije su izvršile organizovanje zanata u esnafe (cehove), a zanatlije koji su se zatekli u Bosni uklopili su se u novoformirane organizacije. Papudžijski zanat je pripao čizmedžijskom esnafu. Ovom zanatu su pored papudžija i čizmara pripali i mestvedžije i firaeldžije. Papudžije se u defterima prvi put spominju 1530.g. i tu se vidi da su zastupljeni u neznatnom broju, ali već od polovine 16. st. broj ovih zanatlija je veoma narastao.

Saraci

Sarači (sedlari) spadaju među najstarije i jedne od najznačajnijih zanatlija. Pojavljuju se već 1489. godine i opstaju do danas. Ranije su se bavili proizvodnjom konjske opreme, opreme za putnike, kao i proizvodnjom nanula i opanaka. Danas su više okrenuti proizvodnji opreme za pse, kožne galanterije, a od tradicionalnih proizvoda proizvode: zembilja, nanule i papuče. Pored toga bave se i popravkama proizvoda od kože.



Vezilje

Sarajevski vez je nadaleko poznat. Vezli su se dijelovi nošnje, koje je kasnije dovršavao terzija. Vezilje su radile po kućama i nisu imale zasebne dućane. Tek dolaskom Austro- Ugarske Zemaljskavlada otvara vezioničke radionice. Danas postojevezionički dućani u kojima se izrađuju vezeni stolnjaci, salvete,jastuci, odjevni predmeti i sl.

web portal ljutibosanci.com

LICIDARI


U liciderskoj radionici porodice Janović, u Somboru, od 1911. godine, neguje se liciderski zanat, koji je u izumiranju. Proizvode se liciderska srca, lizalice, bonbone, sveće. Svaki proizvod se izrađuje ručno, a mnogi su unikatni. Posetioci mogu da vide proces šaranja liciderskih srca, dok je proces proizvodnje strogo čuvana tajna. U radionici je moguće kupiti proizvode.

KLOMPARI


Drvene klompe su tradicijska drvena obuća panonske zonem uglavnom kao obuća seljačkog stanovništva. U tom kontekstu klompe se nose kao omiljena svakodnevna obuća pri poslovima oko staje, na dvorištu i pri svakidašnjim poslovima u selu. Najčešće su nošene u zimskom dijelu godine po blatu i snijegu. Tada su ih nosili s obojcima (komadima vunenog tkanja kariranog uzorka za omatanje nogu) i uz to bi ih ispunili slamom ili sijenom, te tako dobili zdravu i toplu, a jeftinu obuću. Kasnije su klompe nošene najčešće uz debele sive ili bijele vunene čarape, koje su zvali fusekle. Međutim, ovu vrstu obuće nosili su naši Šokci i ljeti, ali tada na bosu nogu.

Drvene klompe su izrađivali priučeni seljaci-obrtnici od mekih vrsta drveta, najčešće lipe ili vrbe, posebnim kompletom alata i pomagala. Seljaci su klompe najčešće izrađivali u zimskom periodu, kada nije bilo većih poslova u polju. Izrađivale su se u svim veličinama, pa su ih jednako rado nosili i stariji i djeca.
Pojava ove vrste obuće u nas podudara se sa značajnijim doseljavanjem podunavskih Švaba u Vojvodinu .

Grnčarija
Tradicinionalno grnčarstvo se u Srbiji najviše sačuvalo u Zlakusi i okolini Pirota.

Selo Zlakusa se nalazi u nedaleko od Užica, Karakteristično za grnčariju iz Zlakuse je da se proizvodi na isti način kao i pre mnogo vekova. Proizvodnja grnčarije na ovakav način u Evropi je sačuvana jedino u pojedinm delovima Španije. Hrana pripremljena u keramičkim posudama iz Zlakuse ima posebano dobar ukus.

Sredinom XIX veka, Pirot je bio jedan od centara grnčarije u Srbiji. Prema sačuvanim zapisima, imao je tada čak 40 grnčarskih radionica. Proizvodilo se čak 70 vrsta sudova, različitih oblika i namene. Osnovna sirovina za dobijanje keramike bila je glina, koja se mlela ručnim mašinama, dok se danas za tu namenu koriste električne mašine.

METLARI


I s metlom se može u Evropu. Ko ne veruje, neka proveri u Bačkom Petrovcu. To mesto, na dvadesetak kilometara od Novog Sada ka Odžacima, naseljeno mahom Slovacima, centar je naše metlarske industrije već sedam decenija. Metla sirkovača iz Vojvodine, zahvaljujući izuzetnom kvalitetu, na evropskom tržištu ima izuzetno visok rejting. Podatak da je lane u bačkopetrovačkoj opštini i Selenči (opština Bač) proizvedeno gotovo tri miliona metli i da je 90 odsto proizvodnje otišlo put Evrope – dovoljno govori o njenoj tražnji i danas .

TKAČI DAMASTA

Tkačnica svilenog damasta „Novitet-Dunav”
Kulturno dobro pod zaštitom države

Tradiciju tkanja do danas je sačuvala i održala zanatska radionica – tkačnica svilenog damasta „NOVITET-DUNAV” Bezdan. Na naše prostore je krajem XIX veka iz Češke i Mađarske preneto zanatstvo umetničkog tkanja, oprema i razboji. Umetnički tkač, Janoš Šmit, koji je u Bezdan doselio 1871. godine unapredio je tkačku tradiciju, napustio je dotašnji rad sa kudeljom i lanom i prešao na tkanje damasta od uvoznog, specijalno obrađenog lana iz Češke i Engleske. Tada se tkalo najsavremenijom tehnologijom koja se, u neizmenjenom stanju, održala do danas. Posle drugog svetskog rata bezdanski privatni tkači – zanatlije udružili su sredstva i 1951. godine osnovaju tkačku zadrugu „DUNAV”. Izrada proizvoda i danas se vrši isključivo na ručnim razbojima žakard tkanja sa bušenim karticama, koje datiraju iz 1871. godine. Proizvodnja se vrši na 18 drvenih razboja. Sirovinski sastav materijala je 49% pamuk i 51% rayon svila. Proizvodni program sačinjava ručno tkani svileni damast – stolnjaci, nadstolnjaci, salvete i navlake za posteljinu. Svaki proizvedeni predmet je unikat i odiše stilom i bogatstvom osećaja za sklad i lepotu.




TKAČNICA (sve pa i video )

Cetkari

Ne zna se tačno kada su se počele izrađivati
četke u pravom smislu te riječi, ali je poznato
dasu još u drevnoj Kini, još prije 6000 godina,
izrađivane četkice od dlaka crnog zeca, zelene
lasice i bijelog jarca, a korištene su u kaligrafiji.


3000 p.n.e, Egipćani su koristili četkice za
pisanje hijeroglifa na papirusu (pravljene su od
trske koja je omekšana). Istovremeno su
pravljene i četkice koje su se koristile prilikom
šminkanja. U starom Rimu su za raščešljavanje
kose korišteni češljevi (pecten), a koristili su ih
podjednako i muškarci i žene.Nije sigurno da li
su se koristile i četke, iako bi mnogi držači,
koje obično smatramo dijelom ogledala, mogli
biti njihovi dijelovi.


Jedno je sigurno da su se u doba Rimljana izrađivale krijeste za centurione i to sličnom metodom izrade današnjih četki od konjske dlake. Četkarski zanat na ovim prostorima ima, može se reći, višestoljetnu tradiciju i nekad je ovaj, sada već neobičan zanat, brojao veliki broj zanatlija. U Cazinu postoji zadruga četkara, ali niko se tamo više tim zanatom ne bavi. Četkarski zanat i sam način izrade nije se u biti promjenio. Četke se i danas izrađuju ručno, visoke kvalitete i raznih namjena: za kućanstvo, četke za mašine, pekarske, dimnjačarske, pčelarske, četke za molovanje, farbanje i sl. Od materijala se koriste: konjska dlaka, goveđi rep, dlake od svinje, jazavca, kune, najlon, konac, željezo i drvo.





Četkar je zanatlija koji pravi četke. Četke se prave uglavnom od dlake ali danas sve više od plastike ali i od sirka (biljka od koje se prave metle, ribaće četke).

Četaka ima raznih da pomenemo neke:

slikarske četke, kistovi, prave se od veoma fine i meke dlake
četke za zube. Danas se sve više prave od plastike.
četke za brijanje. Najbolje su one od dlake jazavca.
četke za farbanje sa lak i uljanim farbama. Danas ih sve više potiskuju valjci od veštačkog sunđera i krzna
molerske četke
frizerske četke (berber ošiša onda sa tom četkom skine odsečene dlake se vrata i odela
hirurške četke ili četke za pranje ruku. Njima hirurzi pre operacije dugo peru ruke.
četke za kupanje sa dugom drškom da dohvate i leđa
četke za četkanje frizure
četke za pranje posuđa
četke za ribanje poda
partviši za skidanje paučine
četke za cipele, one male za nanošenje imalina i velike za glancanje...
... i mnoge druge.

OŠTRAČI

Noževi, makaze , alat....sve se to oštrilo ručno, tocilom i vodom -i naravno , to je radio majstor .

Vunovlačar

Vunovlačar je zanatlija koji obrađuje vunu. Kada se vuna ošišane ovce opere i osuši, nosi se kod vunovlačara. On je tada stavlja u mašinu koja „vlači“ tj. razčešljava vunu, čini je vazdušastom i spremnom za dalju obradu. Kod vunovlačara vuna se izčešljavanjem oslobađa nečistoća, kao što su iglice četinara i slično koje je su se u vuni ovce nakupile tokom vremena.
Ranije su postojale radionice "vunovlačare" koje su radile na pogon vode slično vodenicama da bi kasnije radile na pogon elektromotora.
Tradicionalno, žene na selu upredaju vunu pomožu preslice i vretena. Potom izvlače nit koja se zatim koristi za štrikanje.
Vunovlačar radi i poslove razčešljavanja stare vune iz jorgana ili dušeka koja se na taj način prerađuje tako da se od nje mogu ponovo praviti jorgani i dušeci.
Danas je industrija toliko modernizovala i ubrzala ove postupke da se ovaj zanat više ne isplati raditi na tradicionalan način. Lakše je i jeftinije kupiti gotovu vunu ili gotove proizvode od vune. Industrijski proizvedena vuna je mekša, često hemijski zaštićena od moljaca i obojena različitim bojama.

Bačvar

Bačvar je čovek koji pravi burad, bačve, kace i kačice. Pored termina „bačvar“ koristi se još i „pinter“ (ponegde i „pintor“) i „kačar“. Pinter je verovatno povezan sa anglosaksonskom merom za zapreminu tj. tečnost pinta, a kačar za reč „kaca“.
Burad, bačve, kace i kačice su posude u kojima se drže vino, rakija, pivo (burad, bačve) ili sir, kajmak, kupus, turšija (kaca i kačice).
Kod buradi i bačvi, dno je u obliku kruga, a bočne strane, koje se zovu duge, jer su lučnog oblika kao duga, da bi bure bilo trbušasto, moraju dobro da se upasuju da tečnost iz bureta ne bi curila. Kada se sve dobro napasuje na burad se nabacuju metalni prstenovi koji drže duge da se ne raspadnu. Sipanjem tečnosti u bure, drvo nabubri pa prstenovi stežu nabubrelo drvo te dolazi do zaptivanja među dugama. Bure ne sme da se rasuši jer može da se raspadne, tj. sila koja drži duge napete kada su vlažne može sušenjem da oslabi.
Za burad se koristi drvo različitog porekla (bagrem, dud, hrast) ali hrastovo je najcenjenije.
Primera radi konjak ili njegov "rođak" vinjak moraju da odleže u hrastovim buradima najmanje tri meseca. Pri tome dolazi do hemijskog procesa između buradi (odnosno drveta) i konjaka, a kao posledica konjak dobija lepu, zlatno-žutu boju.
Burad imaju jednu rupu na koju se sipa tečnost a potom se rupa začepi čepom. Kada se želi istakanje čep se izbije, a umesto njega se ubacuje drvena slavina, zvana „šajtov“.
Pre svake upotrebe burad se peru i sumporišu protiv gljivica, a kod proizvodnje tzv. „barikiranih“ vina burad se dime.
Zapremina se kreće od nekoliko litara do više desetina hiljada litara.
Burad u kojima odležava vino su u podrumima, jer je tu stalna temperatura.
Bačvari su bili obavezni članovi posade jedrenjaka. U buradima se držala voda za piće ali i vino i rum, a burad su se koristila i za odlaganje upecane ribe koja bi se pre toga usolila.
Bačvari su neophodni u velikim vinarijama i pivarama, a takve bačve su prečnika i po nekoliko metara.
Pojavom plastične buradi i ovo zanimanje postaje retkost, mada dobro vino i ostala alkoholna pića i dalje sazrevaju isključivo u drvenim buradima.
U prošlosti je u Srbiji svako imućnije domaćinstvo imalo posebnu zgradu gde su se držale kace i burad za proizvodnju vina i rakije, a ta se zgrada zvala „kačara“.

Sajdžija


Sajdžija ili časovničar je majstor zanatlija koji popravlja satove (časovnike). Ranije je sajdžija popravljao isključivo mehaničke satove, dok savremene sajdžije popravljaju i električne časovnike, a često im i menjaju baterije za napajanje. Sajdžija je obično univerzalan majstor, pa popravlja džepne, ručne, stone, zidne i druge satove.

Sajdžija radi u sajdžijskoj radnji i koristi poseban alat i pribor.

Sama reč „sajdžija“ je izvedena kao turcizam od reči „sat“ (tur. saatci) i dodatka „džija“.

Pored ove reči u nekim delovima bivše Jugoslavije se koristi reč „urar“ (majstor koji popravlja „ure“, jer se za sat još kaže i „ura“).



Covjek je prvo poceo da kroti vrijeme uz pomoc stapa i kanapa, a onda je shvatio da su mu ipak potrebnije tacnije sprave koje valja opremiti na odgovarajuci nacin i tako su časovničari postali prvi ljudi ...
Suncani sat kompas, koriscen na brodovima, izradjen je od slonovace, u prvoj polovici 17. stoljeća u majstorskoj radionici Jakoba Karner u Nürnbergu

Malo tko je u ona vremena mogao da se mjeri s časovničar.
Bili su, tada, toliko ugledni da im je pripadalo mjesto uz samog vladara koji im je - vjerovali ili ne - omogucavao raditi kad i koliko hoce.
Jer, njihov zanat cijenjen je ne samo kao vrhunska umjetnost, nego su i ondasnji vladari voljeli pored sebe, na oku, imaju one koji su vladali vestinom krocenja vremena.
A vladari su oduvijek imali potrebu da sve drze pod svojim ogrtačem, pa zasto ne i vrijeme.
Ipak, sve do pocetka druge polovice 16. stoljeća časovničari su, reklo bi se nezasluzeno, imenovani samo kao bravari ili je to, pak, bilo namjerno s obzirom da je njihovo umece podrazumijevao svojevrsnog ključar vremena.
Tek, ljeta 1565. ozvaničen je prvo urarsku cehovske udruzenje koje su novi clanovi primali strogo po pravilima.

Najbitniji detalji koji upadljivo svedoče o ličnom ukusu i statusu jesu nakit, dugmad za manžetne, igle za kravate, satovi, tabakere...

UŽARI

Užad od konopljinog vlakna , za sve namene, od brodogradnje do poljoprivrede , sve se to pravilo manje više ručno, uz pomoć nešto malo primitivnih mašina .Strašan i mukotrpan posao .Konkretno, u mom gradu je postojala i fabrika, sada ima samo jedan užarski majstor .





[img]

Sodadžija



Sodadžija je u prošlosti bio zanatlija koji je pod pritiskom obogaćivao običnu vodu ugljen-dioksidom, da bi se dobila tzv. soda voda, tj. gazirana voda. Ukus takve vode je bio veoma sličan današnjim jako gaziranim kiselim vodama.
Soda voda se pakovala u tzv. sifonske boce, koje su se proizvodile od stakla i na kojima je bio montiran metalni mehanizam sa ručkom. Kada bi se pritisnula ručka, soda voda bi pod pritiskom tekla u mlazu kroz cevčicu na sredini boce.
Pored soda vode "sodadžije" su pravile i osvežavajuća pića dodavanjem ekstrakta i šećera pa se dobijao: klaker, oranžada i kokta. Ovim pićima su se punile male flašice ili litarske boce (kao za kiselu vodu ili vino) sa specijalnim zatvaračem (takozvani pivski zatvarač).
Soda voda je bila jeftino piće i koristila se za uklanjanje simptoma jake kiseline u stomaku, pravljenje špricera itd. Sifonske boce su se koristile po više puta, i kad bi se ispraznile nosile se kod sodadžije na ponovno punjenje.
U Mađarskoj je jedno vreme postojala praksa punjenja sifonskih boca kod kuće. Koristili su se posebne metalne boce koje su u ručki imale ležište sa metalnom patronom sa kompresovanim ugljen-monoksidom. Sifon bi se otvorio, napunio vodom, ponovo zatvorio a onda bi se ušrafila metalna patrona.
Lokal ili zanatska radnja gde se proizvodi i prodaje soda voda se naziva sodara ili sodadžijska radnja.

Mutavdžija

je „pletilja“ ili tkač. To je stari zanatlija koji se bavio tkanjem seoskih torbica (torbaka) od kozije dlake (kozline), a u kojima se ranije nosilo vino, so, sir, hleb, pogača ili rakija kad je seljak odlazio da radi na njivi ili deca u školu. U nekim delovima Srbije (npr. užički kraj) ta torbica se zove „šarenica“. Svaki kraj je imao svoju boju, tj. svoju kombinaciju boja, kao znak raspoznavanja. Tkanje se radi na razboju. To je pomagalo pomoću kojeg se mogu tkati različite tkanine. Od tepiha, preko vreća za žito i torbica, do krpara.
U filmu „Boj na Kosovu“, glumac Drago Čuma ima torbicu u kojoj nosi glavu Kneza Lazara. Tu torbicu izrađuje (tka) mutavdžija. Na jugu Srbije, po okolnim selima, i dalje se koristi ova reč. Poneki seljaci se, i danas, bave ovom delatnošću.


Smatra se da je taj zanat star koliko i koze. Posebno je bio razvijen u vreme Turaka, a broj mutavdžija se povećao u vreme Drugog svetskog rata kada je industrija posustala. Sa donošenjem zakona o zaštiti šuma 1948. godine, kada je zabranjeno čuvanje koza, ovaj zanat je počeo da izumire, sve dok se nije konačno ugasio.

Kolari.....

Kolari obradom drva izrađuju dijelove za zaprežna kola i fijakere, koje zatim spajaju u cjeline. Te dijelove izrađuju od većih komada drva (trupaca, oblica, cjepanica), koje obrađuju piljenjem, tesanjem, blanjanjem, brušenjem, bušenjem, glodanjem i dubljenjem.....
Kolarski poslovi obavljaju se u obrtničkim radionicama, najčešće u selima....
Osim izrade novih proizvoda, bačvari i kolari održavaju, popravljaju i restauriraju stare bačvarske i kolarske proizvode sto takodje nije ni malo lak posao,ali na zalost sve je manje ovakvih zanatlija...

Терзијски занат




ЉУБА ИЗ ДИВОСТИНА – ПРВИ СРПСКИ МОДНИ КРЕАТОР




„Није свака капа за свачију главу.“ (Пословица)




Занатлије које су се бавиле кројењем, шивењем и украшавањем градске ношње називане су терзије. У терзијски занат по градовима, како су тврдили у Призрену, убрајала су се три заната: чохаџијски, кафтанџијски и клашњеџијски, а поред њих постојало је и неколико њима блиских заната и других проистеклих из њих. Чохаџије су кројиле хаљетке од чохе (чоје) и везлe их срмом или свиленом бућмом (бикмом). Од чохаџија су се издвојили вешти мајстори за везење искључиво срмом и називани су срмаџије.


Терзијски занат је имао сопствени еснаф, са строго одређеним правилима организације рада. Тако је у срмаџијском занату мајстор морао да зна све врсте радова, док су радници и калфе радили само поједине процесе. У мањим местима где је било мање посла, један занатлија обављао је све радње. Терзијски рад текао је следећим редом: исписивање орнамента сапуном на материјалу (пре веза), пришивање хартије, тј. фишека с наличја материјала нa коме се изводи вез, затим сам чин везења и на крају пеглање и постављање поставе с наличја.



Сматра се да је било педесетак делова одеће које су терзије производиле. Наводимо неке најраспрострањеније: чакшире, гуњ, џамадан, долама (мушка); либаде или либада, салта, копоран, ћурдија (женска); јечерма, ћурче, фермен, антерија, џубе (мушка и женска). Тканине које су терзије употребљавале за израду ношње само су делимично биле народне израде. Обично је то била индустријска и занатска роба с истока, или касније фабричка са запада: чоја, кадифа, атлас, кумаш, шамалаџа, ћитабија... Најчешће је „чова“ и „срма“ стизала из Беча, свилен гајтан из Скадра и Ђакова, златна и сребрна жица најпре из Цариграда, касније из Аустрије. Те терзијске рукотворине најчешће од чоје, а затим свиле и сомота, биле су различитих врста и квалитета. За украшавање разних хаљетака употребљаване су разне врсте гајтана (вунени, свилени, златни и сребрни), бикма (свилена и срмена), шљокице и разне врсте ширита које су израђивале занатлије казаси. Поред гајтана од сребрне и златне нити, доминантни су били гајтани црвене, зелене и плаве боје.



За терзијски и друге поменуте занате, изузимајући клашњеџијски, може се сасвим поуздано тврдити да су оријенталног порекла. Они су посредством Турака донети на Балканко полуострво, где су даље наставили да се развијају. О томе сведоче њихови називи и терминологија. Тако реч терзија води порекло од derzi (перс.) и terzi (турс.) и значи кројач. Терзијски занат је за време турске владавине био један од бројнијих и јачих заната по варошима. О његовој старости на Балканском полуострву има доста података, а према документима из Сарајева, међу терзијама је било више муслимана, што се објашњава већом бројношћу тог градског становништва. Било је терзија муслимана који су претежно радили за муслимански живаљ и терзија хришћана за хришћанско становништво.



У околини Тетова у Македонији радила се „скопска везма“, веома тражена у Отоманској царевини. Било је и терзија печалбара које су одлазиле сезонски да раде ван свог краја и шију сељацима „хаљине“. Међу њима су били познати Мијаци из Смиљева који су радили по јужној Македонији, затим терзије из Колашина које су ишле по Косову, као и терзије из Сиринићке жупе које су у време сезоне шиле за различите етничке групе на Косову и Македонији. О терзијском занату у трећој деценији 19. века може се судити на основу преписке кнеза Милоша с београдским занатлијама којима се он обраћа због израде одеће и набавке материјала. Те поруџбине најчешће су упућиване терзијама Атанаску Николићу и Јованчи Марковићу. Ношња градског дела становништва била је слична и под оријенталним утицајем у свим градовима Србије Драгана Стојковић Гружа, 1928. година Ниш, 2006. година 35 у прве три деценије 19. века. Одевање у оријенталном стилу пратили су занати као што су терзијски, ћурчијски и папуџијски. По мишљењу стручњака, оријентални хаљеци делимично су ношени скоро до средине 19. века и послужили су као претходница и основ грађанској ношњи која ће у наредном периоду понети атрибут „српска“.




У време Кнежевине Србије у Крагујевцу је радио чувени мајстор Љуба терзија, родом из оближњег села Дивостина. Он је креирао и израђивао мушку и женску ношњу тог доба у својој крагујевачкој радионици. Љуба је обучио том занату читаву генерацију младих и одличних терзија, које су касније по српским градовима развијале овај уметнички занат. Кнез Милош је учинио много за развој терзијског заната у Србији јер се код тих мајстора креирала и шила одећа за његову породицу, као и за потребе најбогатијих људи у Србији. Такође и прва униформа српске коњице била је креација крагујевачких терзија.


До опадања и гашења терзијског заната долази крајем 19. и почетком 20. века, с прихватањем европског начина одевања и променама које утичу и на изглед градске ношње. Оријентална ношња најдуже се задржала у јужним и југоисточним крајевима Србије, на Космету и Македонији, где су такође забележене промене после 1912. године.



Међутим, до тих промена није долазило нагло, већ постепено у виду одбацивања појединих хаљетака и њихове замене европским одевним предметима. Промене у одевању доводе и до одумирања појединих заната, уместо којих почињу да се развијају други везани за долазеће новине у одевању. Појављују се савремени кројачи, а почетком 20. века и прве шиваће машине.




Док су, с једне стране, терзијске рукотворине биле скупе и намењене претежно богатијем слоју становништва, постојале су абаџије које су правиле једноставну сукнену одећу. Сеоска ношња која се разликовала од градске и по кроју и по квалитету била је израђивана по кућама, а поједини хаљеци били су дело сеоских терзија – абаџија (или раније Београд, 2007. година Терзијски занат 37 клашњеџија) које су били и хришћани и Турци. Ти мајстори су били веома цењени у старој београдској чаршији. То су били домаћи мајстори најчешће пореклом из Србије, али било их је и из Босне.



Богатству кроја и декорација наше народне ношње и грађанског костима дивили су се многи домаћи и светски дизајнери и у њима налазили изворе неисцрпне инспирације. Александар Јоксимовић или Жан Пол Готије остајали су неми пред колоритом и складом са којим су направљени одевни елементи које су носили наши преци. Иако се дуги низ деценија значио потпуни заборав умећа терзијског заната он је спорадично опстајао да би се данас све више појављивала потреба за њиховим производима, постало је модерно венчавати се у народној ношњи или грађанском костиму, у свечаним приликама носити либаде или неки други део традиционалне одеће.

Izvor:starizanati.gov.rs

EAGLE ::

Kisobrandzije

Kišobrandžija Bajram kaže da ga uništiše Kinezi




Žice meke k'o blato

ZAJEČAR - S kišom i lošim vremenom u Zaječar je stigao sedamdesetogodišnji Bajram Ramadanović iz Leskovca i na ulazu u zelenu pijacu postavio svoju oštračko-kišobransku mašinu. Trbuhom za hlebom, ovaj zanatlija obilazi srpske gradove ne bi li prehranio sedmočlanu porodicu. Specijalnost mu je oštrenje noževa, makaza, berberskog i krojačkog alata, mlinova za rezanje salama, pedeset operacija za popravku kišobrana.

- Teško se danas od ovog posla živi - smatra ovaj zanatlija. - Kinezi su nas satrli sa svojim jeftinim kišobranima. Dođe čovek i kad čuje da tražim 50 dinara za popravku kaže mi da će da kupi nov kišobran kod Kineza. A njihovi kišobrani nikakvi. Lepi na oko ali nemaju srce. Žice im meke kao blato, pa ko to kupi jednom ga otvori i pozdravi se sa njim. A mi kišobrandžije više gladni nego siti.

Bajrami, koji se ovim poslom bavi gotovo 45 godina i koji je zanat učio u Sloveniji, u svakom gradu ostaje i po više dana, zavisno od toga koliko ima posla. Onda utovari svoju mašinu na voz, pa putuje dalje. Kada je bio mlađi, na putu je provodio i po više meseci, sada ga stigle godine i umor, pa jedva izdrži nedelju dana.

Ovakav putujući rad odabrao je jer nije imao dovoljno novca da, otvori radnju. Sada je, kako veli, to tek nemoguće. Ni narod, kaže, nije više kao što je bio. Mnogo je onih koji ugovore posao, donesu kišobran ili alat na popravku, pa posle neće da plate. Ali, život ide dalje i kišobrandžija čeka retke nove mušterije.

U mom gradu nije bilo "stalnog" nego su periodično navraćali Romi -majstori iz Bosne (bar se tako pričalo )
Uglavnom , majstor je celu svoju radionicu imao na ledjima , neka limena "kutija" sa "alatom" i tronožac na kome majstor sedi .
Stane na ugao ulice pa se razdere "Kiiišššobraneee poprav-ljaaaM! !"tako da ga čuju i u tri druge .
Popravka na ulici , ili ako je bolja domaćica pozove majstora u kuću i skuva kafu dok radi .Donesu se svi kišobrani iz kuće , nekada donesu i komšije ako čuju za majstora .
Danas , uhvati te kiša-udjes kod prvog Kineza i kupis kišobran , skoro su za jednu upotrebu , toliko je jeftino .

:329340:

KORPARI

U Apatinu obnovljen korparski zanat






Sombor/Apatin -- U Apatinu je počeo da radi pogon za prozvodnju pletenih korpi od pruća koji je otvorilo beogradsko preduzeće "MK Polet".

Korparski zanat ima dugu tradiciju u Apatinu


Trenutno se 30 radnika obučava za korparski zanat i oni će biti uključeni u proizvodnju, saopštila je opština Apatin.

Pogon je otvoren u prostoru koji je "MK Poletu" bez naknade na korišćenje ustupila opština.

Razgovori sa beogradskom firmom počeli su krajem prošle godine kada je "MK Polet", registrovan za proizvodnju i promet korpasko-pletarskih proizvoda i nameštaja, predstavnike apatinske opštine upoznao sa nemerom da ponovo pokrene korparsku proizvodnju u tom gradu.

Nekada se tom proizvodnjom bavilo društveno preduzeće "Korpara" koje je sredinom 70-tih godina prošlog veka imalo oko tri hiljade radnika i kooperanata.

"Korpara" je prodata 2003. godine na aukciji. Privatizacija je bila neuspešna pa je prodaja poništena, a "Korpara" ne radi od 2005. godine.

Vlasuljar je majstor-zanatlija koji pravi perike (vlasulje). Perika (vlasulja) kao predmet spada u proizvode primenjenih umetnosti, i svrstava se u oblast kostimografije, gde se kategoriše kao jedan od pomoćnih umetničkih zanata. Vlasuljari su ranije perike pravili isključivo od prave kose ali se danas prave i od veštačkog, sintetičkog, materijala. Najkvalitetnije i najskuplje su perike koje se prave od prirodne kose i to ručno. Svaka vlas se malim čvorićem ručno poveže za potku dok se napravi perika, da pokrije celu glavu.
Vlasuljari su ranije imali svoje radionice (zanatlijske radnje) gde su pravili perike. Danas vlasuljari imaju svoje samostalne umetničke radionice ili rade u preduzećima, gde se perike proizvode u serijskoj (masovnoj) proizvodnji.

STARI ZANATI UMIRU -radjaju se novi

Na početku ima reklama od 10 sekundi...otrpite pa pogledajte video .
E jeste "zanat budućnosti"

.

Ćurčija





Ćurčija se bavi izradom odevnih predmeta od kože. Naziv dolazi od reči „ćurak“, kožni prsluk od jagnjeće kože sa ošišanim krznom na unutrašnjoj strani. U južnim delovima Srbije ćurak se zove gunj, a ponegde i kožuh, kožuv. Za raliku od krznara, koji se bavi skupocenim krznima, praveći elegantne bunde, ćurčija pravi prsluke uglavnom od ovčije ili jagnjeće kože.
Ipak, pravi majstori ćurčije umeju da naprave ćurke ukrašene malim komadima kože druge boje i oblika, da se „poigraju“ i naprave mala umetnička dela.
Čest je slučaj da ćurčija radi sa kožom koja nije do kraja obrađena kako treba. Tada se oseća karakterističan, ne baš prijatan, miris. Godine su potrebne da taj miris iščili.
Ćurčije rade kod kuće, a svoje proizvode najčešće prodaju na pijacama, vašarima...
U narodu postoji izraz „...okrenuo ćurak naopako...“ , kada se neko naljuti, promeni narav... Ponegde postoji i prezime Ćurčić.

Livenje



U stare zanate ubraja se i livenje. Ovom temom hteo bih da diskutujemo i razmenimo iskustva iz ove oblasti ,kako se zanat ne bi zaboravio. Da li neko ima iskustva ili zna da li je moguce istopiti gvozdje u peci sa grafitnim loncem koja se zagreva sa gorionikom na preradjeno ulje.

Asurdžijski zanat



Neverovatni predmeti se mogu dobiti od ševara, biljke koja raste kao divlja u močvarama. Kada ševar dobije žutu boju, jula ili avgusta spreman je za berbu. Nakon berbe sledi klasiranje i sušenje. Osušeni ševar se pre rada seče na trake određene dužine i potapa u vodu kako bi postao dovoljno elastičan za pletenje. Iz jedne stabljike se može dobiti između četiri i osam traka. Asurdžije kompletan posao obavljaju ručno, a od alata koriste: sekač, nož, čekić, zaglavce i razboj.

Filigrani - kujundžije





Obrada i iskorištavanje metala je zauzimala značajno mijesto u
zanatskoj proizvodnji. Među zanate koji su se bavili obradom
metala spadaju: kovači, tufekčije, sabljari, zildžije, bravari,
kazandžije i kujundžije. Finom, umjetničkom obradom metala
bavili su se: kazandžije i kujundžije. Kujundžije su majstori koji
su izrađivali nakit od zlata i srebra. Kujundžijska čaršija nastala
je u prvoj polovini 16. stoljeća na mjestu današnje Gazi
Husref-begove ulice i Malog Kujundžiluka. danas u tim ulicama
većinom rade zlatari. Filigranski zanat je nastao u okviru
kujundžijskog, a vremenom su se majstori filigrani usavršavli i
pojedini osamostalili. U početku su kujundžije izrađivali komade
nakita, dok su filigrani pravili ispune savijajući i pletući od srebrene
žice precizne ornamente, kojima su se punile praznine na
komadima nakita ili su se samo lijepili po površini. Sama riječ
filigran je latinskog porjekla i znači „nešto precizno“. Turska riječ
za filigran je „telkar“, pa je pretpostavka da je filigransko umjeće
u naše krajeve došlo preko Dubrovčana. Srebro koje su koristili
naši majstori se uglavnom dobivalo od raznih ruda iz okoline
Kreševa i Srebrenice.Prvo bi se sačinila tanka žica koja se zatim velikom preciznošću „plela“ i letovala za podlogu specijalnim srebrenim prahom. Od žice su nastajali i danas nastaju savršeni oblici, te se filigransko umjeće s pravom svrstava u umjetnost ili, kako se obično kaže, u „umjetne zanate“. Odvajanjem od kujundžija, filigrani počinju praviti ne samo nakit, već i predmete upotrebne vrijednosti, kao što su: kutije za čuvanje nakita i novca, ženske torbice, lule, cigarluke... Oni su pored nakita ukrašavali oružje, odnosno ručke za sablje i razne vrste puški.Od nakita su izrađivali, ali izrađuju i danas, belenzuke i halhale-vrste narukvica, naušnice, broševe, privjeske, teperluke-ukrase za ženske kape, pafte-kopče za pojas, ali i čitave pojase. Filigranski i kujundžijski zanati su se sačuvali i do danas i postoji nekolicina majstora koji čuvaju tradiciju u izradi nakita. Nadamo se da će svoje umjeće prenijeti mlađima, te da ovaj zanat, odnosno umjetnost obrade srebra i zlata, neće izumrijeti na našim prostorima.

Mutavdžija




je „pletilja“ ili tkač. To je stari zanatlija koji se bavio tkanjem seoskih torbica (torbaka) od kozije dlake (kozline), a u kojima se ranije nosilo vino, so, sir, hleb, pogača ili rakija kad je seljak odlazio da radi na njivi ili deca u školu. U nekim delovima Srbije (npr. užički kraj) ta torbica se zove „šarenica“. Svaki kraj je imao svoju boju, tj. svoju kombinaciju boja, kao znak raspoznavanja. Tkanje se radi na razboju. To je pomagalo pomoću kojeg se mogu tkati različite tkanine. Od tepiha, preko vreća za žito i torbica, do krpara.
U filmu „Boj na Kosovu“, glumac Drago Čuma ima torbicu u kojoj nosi glavu Kneza Lazara. Tu torbicu izrađuje (tka) mutavdžija. Na jugu Srbije, po okolnim selima, i dalje se koristi ova reč. Poneki seljaci se, i danas, bave ovom delatnošću.


Smatra se da je taj zanat star koliko i koze. Posebno je bio razvijen u vreme Turaka, a broj mutavdžija se povećao u vreme Drugog svetskog rata kada je industrija posustala. Sa donošenjem zakona o zaštiti šuma 1948. godine, kada je zabranjeno čuvanje koza, ovaj zanat je počeo da izumire, sve dok se nije konačno ugasio.

Sodadžija



Sodadžija je u prošlosti bio zanatlija koji je pod pritiskom obogaćivao običnu vodu ugljen-dioksidom, da bi se dobila tzv. soda voda, tj. gazirana voda. Ukus takve vode je bio veoma sličan današnjim jako gaziranim kiselim vodama.
Soda voda se pakovala u tzv. sifonske boce, koje su se proizvodile od stakla i na kojima je bio montiran metalni mehanizam sa ručkom. Kada bi se pritisnula ručka, soda voda bi pod pritiskom tekla u mlazu kroz cevčicu na sredini boce.
Pored soda vode "sodadžije" su pravile i osvežavajuća pića dodavanjem ekstrakta i šećera pa se dobijao: klaker, oranžada i kokta. Ovim pićima su se punile male flašice ili litarske boce (kao za kiselu vodu ili vino) sa specijalnim zatvaračem (takozvani pivski zatvarač).
Soda voda je bila jeftino piće i koristila se za uklanjanje simptoma jake kiseline u stomaku, pravljenje špricera itd. Sifonske boce su se koristile po više puta, i kad bi se ispraznile nosile se kod sodadžije na ponovno punjenje.
U Mađarskoj je jedno vreme postojala praksa punjenja sifonskih boca kod kuće. Koristili su se posebne metalne boce koje su u ručki imale ležište sa metalnom patronom sa kompresovanim ugljen-monoksidom. Sifon bi se otvorio, napunio vodom, ponovo zatvorio a onda bi se ušrafila metalna patrona.
Lokal ili zanatska radnja gde se proizvodi i prodaje soda voda se naziva sodara ili sodadžijska radnja.

ĆILIMARSTVO


Ćilimarstvo je individualan zanat. Ponekad i umjetnost.
Zna se da su šare na ćilimima smišljali same Tkalje, kako bi se znalo koji je čiji rad.
Tako su nastala: kandila, razbacani đule, gugutće na Direc, čenđeli ... željće.
Doduše ima i šara koje odmah odaju svoje maloazijske, kavkaski, perzijsko ili anadolijsko porijeklo, odakle je i tehnika tkanja ćilima prije mnogo stoljeća najvjerojatnije i stigla na Staru planinu.
Ćilim je jedno od najkarakterističnijih obilježja naše tradicije, svjedok svakodnevnog života našeg naroda i njegov vjerni pratilac kroz stoljeća.

Ћилим за успех и свекрвину милост


Неко верује, неко не верује. Ја сам милион пута закључила да ћилим није само оно што голим оком видимо. Ћилим је енергија а шара пиротског ћилима је енигма као ДНК, каже Славица Ћирић, директорка пиротске задруге „Дамско срце”„Бомбе“ : симболишу мушку снагу. Ћилим са овом шаром поклања се мушком детету кад се роди или кад крене у школу Р. Крстинић

Ко хоће да му крене посао, нека тражи „бомбе”, да освоји жену „разбацане ђулове“, а за заштиту од урока ту је „Кондићева шара“. Двадесетак уникатних пиротских ћилима са мустрама којима се вековима приписује магична моћ продају се вечерас на аукцији у просторијама Туристичке организације Србије у Београду.
Један заинтересовани суграђанин посетио је предаукцијску изложбу као потенцијални купац и истакнуте почетне цене у распону од 13.900 до 32.000 динара прокоментарисао као „превисоке“.
„Налазио сам много веће комаде на Каленићу за 10.000“, рекао је господин који није желео да се представи.
Ипак, иза наизглед високе цене стоје сати и сати рада. Да би изаткала осамдесет квадратних центиметара, жена је погнута поред разбоја осам сати дневно пуних месец дана.
– Ако је нешто хитно и приморамо ћилимарку да остане дуже, осети се одмах на квалитету. Затим, основа је затегнута као струне на виолини, па жице цепају прсте. Фластер се стави само док не заустави крв и онда скида, јер осећај је у јагодицама прстију ћилимарки, а око је њихов метар. За пиротски ћилим не постоји шема, све је у глави – објашњава Славица Ћирић, директорка задруге „Дамско срце“ из Пирота из које ови ћилими долазе.

„Разбацани ђулови“: ђулови на дирецима и разбацани ђулови означавају женску лепоту. Ови први су за питоме, а ови други за „даме лепршаве као пољско цвеће“

Пиротски ћилим је по много чему јединствен. Географски је заштићен, прави се искључиво од вуне оваца из пиротског краја и предиво не сме да буде дебело. Израђује се на вертикалном разбоју техником која омогућује ћилимарки да изради производ са два идентична лица, без наличја, и у односу на турски ћилим нема ограничења у ширини.
– Покушавале су ткаље из сјеничког и новопазарског краја да копирају тај пиротски ћилим, али нису толико веште. Ипак је то знање које се преноси с колена на колено, то како се ови орнаменти у луковима савијају – каже Славица Ћирић.
Занат који је пре три године потпуно замро оживео је захваљујући пројекту пиротске општине, уз помоћ Министарства економије и регионалног развоја и америчког програма USAID.
Ћирићева, професорка информатике, која је због пиротског ћилима пре више од десет година оставила посао, сећа се како је још давно њена мајка комбиновала шаре за што бољу заштиту.
– Шаре су вековни симболи. Сви који су се бавили пиротским ћилимом истраживали су како је која шара настала, али оне су енигма као ДНК. Неко верује, неко не верује. Ја сам милион пута закључила да ћилим није само оно што голим оком видимо. Ћилим је енергија – истиче Славица Ћирић.
Такозване бомбе означавају мушку снагу. Ћилим са овом шаром поклања се мушком детету кад се роди или кад крене у школу. Мајке су некада ткале синовима овакве ћилимчиће кад су кретали у тешке борбе, а данас се траже за бољи успех у послу. Кондићева шара са насмејаним лицима у средишту купује се и поклања „да штити од лоших погледа“. Ђулови на дирецима и разбацани ђулови означавају женску лепоту. Ови први су за питоме, а ови други за „даме лепршаве као пољско цвеће“. Млада која се спремала за удају правила је „свекрвин језик” (процветали кактус) да свекрвине бодље претвори у цветове. Венац са врашким коленима штити од лоших намера, да ђаво пребије ногу.
Два спојена срца на „Дамском срцу“ значе почетак с љубављу и тај мотив се поклања за рођење детета или за ступање у брак. У задрузи која носи исто име представља љубав ткаље и ћилима и почетак новог живота за занат који је претио да се угаси.
Циљ задруге и читавог пројекта јесте да се организованом производњом сачува традиција, смањи сиромаштво и одржи квалитет.

„Кондићева шара“, са насмејаним лицима у средишту, штити од лоших погледа Р. Крстинић

– Квалитет пиротског ћилима је у његовој танкоћи и густини. Ако проспете воду, задржаће капљице. Можете да ходате колико хоћете, али испод њега неће бити прашине. Исто тако, ако шара није добра, растурамо – каже наша саговорница.
Пиротски ћилим је тренутно врло тражен поклон за државничке посете. (Шведски краљ Карл Густав Шеснаести је од председника Тадића добио један.)

Licidar je čovek zanatlija čije je zanimanje pravljenje licidarskih kolača. Ovo zanimanje (zanat) je ranije bilo veoma rasprostranjeno u našim krajevima. Licidarski kolači su više za gledanje nego za jelo. Neki licidarski kolači uopšte nisu za jelo jer sadrže pored brašna i gips (da bi bili lepši i čvršći). Osnovna namena im je da budu ukras i da se okače oko vrata ili na zid. Zato nije bilo bitno da li su sveži već kako izgledaju.
Licidari svoje proizvode prodaju u svojim radnjama ili na vašarima. Deca su na vašarima želela da im roditelji kupe taj šareni licidarski kolač (bar onaj za jelo). Licidarski kolači mogu biti u obliku: srca, papuče, gitare, krave ... Najčešće nisu ukusni.
Ipak najpoznatiji kolač u obliku srca je Licidarsko srce. To srce pored raznih ukrasa ima i malo ogledalo. To su momci poklanjali devojkama na vašarima kao znak svoje simpatije.
Istorija

Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začinim čine osnovni sastav mednog testa, od kojeg se prave licitarski (liciderski) kolači a zanatlije koji ih prave su licitari. Još u starom Egipta su postojale velike radionice u kojima su se pravili obredni medeni kolača. Prilikom arheoloških iskopavanja piramida, uz sarkofage su se često mogli naći i medenjaci, kao i kalupi za njihovu izradu. Kalupi su bili različitih oblika – životinja, čovek, oružje... Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.

Reč licitar dolazi od austro-nemačke reči Lebzelter, ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač.

Najveći procvat licitarskog zanata je bio u doba Austrougarske monarhije. Veliki broj zanatlija, medokolačara, bavio se ovim poslom koji iziskuje mnogo umešnosti, vremena i truda. Svaki primerak licitarskog kolača, bilo da je on u obliku životinje, čoveka ili srca, unikatan je, jer se svaki kolač ukrašava ručno i nikada nema dva ista primerka.

Vunovlačar



Vunovlačar je zanatlija koji obrađuje vunu. Kada se vuna ošišane ovce opere i osuši, nosi se kod vunovlačara. On je tada stavlja u mašinu koja „vlači“ tj. razčešljava vunu, čini je vazdušastom i spremnom za dalju obradu. Kod vunovlačara vuna se izčešljavanjem oslobađa nečistoća, kao što su iglice četinara i slično koje je su se u vuni ovce nakupile tokom vremena.
Ranije su postojale radionice "vunovlačare" koje su radile na pogon vode slično vodenicama da bi kasnije radile na pogon elektromotora.
Tradicionalno, žene na selu upredaju vunu pomožu preslice i vretena. Potom izvlače nit koja se zatim koristi za štrikanje.
Vunovlačar radi i poslove razčešljavanja stare vune iz jorgana ili dušeka koja se na taj način prerađuje tako da se od nje mogu ponovo praviti jorgani i dušeci.
Danas je industrija toliko modernizovala i ubrzala ove postupke da se ovaj zanat više ne isplati raditi na tradicionalan način. Lakše je i jeftinije kupiti gotovu vunu ili gotove proizvode od vune. Industrijski proizvedena vuna je mekša, često hemijski zaštićena od moljaca i obojena različitim bojama.

Bačvar


Bačvar je čovek koji pravi burad, bačve, kace i kačice. Pored termina „bačvar“ koristi se još i „pinter“ (ponegde i „pintor“) i „kačar“. Pinter je verovatno povezan sa anglosaksonskom merom za zapreminu tj. tečnost pinta, a kačar za reč „kaca“.
Burad, bačve, kace i kačice su posude u kojima se drže vino, rakija, pivo (burad, bačve) ili sir, kajmak, kupus, turšija (kaca i kačice).
Kod buradi i bačvi, dno je u obliku kruga, a bočne strane, koje se zovu duge, jer su lučnog oblika kao duga, da bi bure bilo trbušasto, moraju dobro da se upasuju da tečnost iz bureta ne bi curila. Kada se sve dobro napasuje na burad se nabacuju metalni prstenovi koji drže duge da se ne raspadnu. Sipanjem tečnosti u bure, drvo nabubri pa prstenovi stežu nabubrelo drvo te dolazi do zaptivanja među dugama. Bure ne sme da se rasuši jer može da se raspadne, tj. sila koja drži duge napete kada su vlažne može sušenjem da oslabi.
Za burad se koristi drvo različitog porekla (bagrem, dud, hrast) ali hrastovo je najcenjenije.
Primera radi konjak ili njegov "rođak" vinjak moraju da odleže u hrastovim buradima najmanje tri meseca. Pri tome dolazi do hemijskog procesa između buradi (odnosno drveta) i konjaka, a kao posledica konjak dobija lepu, zlatno-žutu boju.
Burad imaju jednu rupu na koju se sipa tečnost a potom se rupa začepi čepom. Kada se želi istakanje čep se izbije, a umesto njega se ubacuje drvena slavina, zvana „šajtov“.
Pre svake upotrebe burad se peru i sumporišu protiv gljivica, a kod proizvodnje tzv. „barikiranih“ vina burad se dime.
Zapremina se kreće od nekoliko litara do više desetina hiljada litara.
Burad u kojima odležava vino su u podrumima, jer je tu stalna temperatura.
Bačvari su bili obavezni članovi posade jedrenjaka. U buradima se držala voda za piće ali i vino i rum, a burad su se koristila i za odlaganje upecane ribe koja bi se pre toga usolila.
Bačvari su neophodni u velikim vinarijama i pivarama, a takve bačve su prečnika i po nekoliko metara.
Pojavom plastične buradi i ovo zanimanje postaje retkost, mada dobro vino i ostala alkoholna pića i dalje sazrevaju isključivo u drvenim buradima.
U prošlosti je u Srbiji svako imućnije domaćinstvo imalo posebnu zgradu gde su se držale kace i burad za proizvodnju vina i rakije, a ta se zgrada zvala „kačara“.

Pisar je starinsko zanimanje osobe koja zna da čita i piše. U davna vremena posao pisara je bio veoma cenjen, jer je pismenih ljudi bilo malo, a poznavanje pisma se smatralo velikom veštinom. Pisari su bili državni službenici koji su obavljali sekretarske i administrativne poslove kao što su poslovi korespodencije, pisanje po diktatu ili knjigovodstvene poslove, a takođe i poslove popisa stanovništva i dobara za oporezivanje. Za pisanje pisar je koristio: dleto (za glinene, drvene ili kamene pločice), ugljen, pero, olovku, naliv-pero, hemijsku olovku (za pisanje na papiru). U današnje vreme posao pisara obavlja daktilograf, stenograf ili posebni programi za diktiranje.

Staklar


Staklo kroz stoljeća



Prije 3500 godina u Mezopotamiji i Egiptu pomoću tehnike pješčane jezgre bila je poznata izrada stakla, koja će svoj puni procvat doživjeti u helenističkom razdoblju klasične Grčke.
Ovom tehnikom rastaljena staklena masa lijevala se u mramorni, željezni ili drveni kalup, nakon čega bi se prešanjem i rezanjem odredio željeni oblik - šalice, zdjelice, tanjuri, ogrlice, privjesci, prstenje, ukrasi ...
Tadašnje staklo bilo je najčešće plave boje.

Svoju široku primjenu nalazi u kasnoantičkoj izradi prozorskih stakala, koja su predstavljala apsolutni statusni simbol, a vrhunac ove tehnike je mozaičko staklo za ukrašavanje poznato kao «staklo tisuću cvjetova».
Tako su Rimljani uveli staklo u arhitekturu.

Boja kod stakla igra važnu ulogu, jer uz oblik daje osobnost ambalaži.
Obojeno staklo nastaje kad se rastaljenoj smjesi dodaju određene tvari.
Zahvaljujući moderim tehnologijama bojenja, može se stvoriti bezbroj varijacija boja.
Bijelo staklo predstavlja najskuplji proizvod, jer se uz lom-staklo koristi najveći postotak skupog kvarcnog pijeska.

BORKED


Ovako izgledaju izrezani i obruseni komadi stakla po bojama i oblicima na nacrtu.
Ovim postupkom rezanja komada stakla po oblicima i bojama, ne odostupajuci od nacrta, zavrsavamo fazu izrade vitraza rezanja stakla.
Ovaj postupak je ujedno i priprema za spajanje komada stakala, bakarnom folijom i kalajem.

Umjetnosti keranja


Pored vezenja, poznato je bilo i keranje, tj izrada čipke od tanke svilene ili pamučne niti pomoću šivaće igle, zatim izrada čipke zvane mekik pomoću batića, te kitanje, tj. izrada pamučnih ili svilenih sitnih kićanki na raznim predmetima, kao što su sofra-bošće, marama, peškiri i sl.Prozračna, šupljikava, pomalo krhka tvorevina nazvana čipka, proizvod je ljudskih, najčešće ženskih ruku, rađena na našim prostorima, godinama oblikovana maštom i vještinom bosanskih žena.

Oni koji su stručnjaci za ovu oblast i oni koji su imali priliku da iglom iz tananog konca stvaraju poeziju oblika i motiva jedini su kompetentni da kažu koliko u svakoj kukici, svakom keranom lančiću i motivu ima uzdaha, sjete, maštanja i nadanja.

Inkrustacija



Inkrustacija je jedan veoma stari zanat
koji gotovo da više i ne postoji na našim
prostorima.
Riječ je o ukrašavanju drveta srebrenom žicom.
Često se ova tehnika mogla vidjeti na drvenim dijelovima starog oružja.

Filcovanje vune


Filcovanje vune je jedan od starih zanata koji ne potiče sa naseg podneblja već potiče sa Tibeta,i jedan je od prvih zabilježenih načina primjene vune u svijetu prije nego što su ljudi počeli da vunu predu i da je na taj način koriste.
Svi radovi se rade ručno sa vunom,vodom,i sapunom koji se na kraju ispire jer on vuni pomaže da se brže veže i oblikuje.
Svi proizvodi su unikatni i ručno rađeni a moguće je praviti gotovo sve što zamislite bez šivenja i bilo kakve obrade, inače svi proizvodi su dugotrajni jer sto ga vise koristite on će sve više da se čoha i samim tim biće i jači i čvršći.

BRICA ZA SVA VREMENA
Zanimljiva ideja jednog Zaječarca ,kako da se oduper navali super modernih frizerskih salona ,pogledajte video .

Sаrаčki zаnаt
Sаrаčki ili remenаrski zаnаt se ubrаjа u vrlo stаre zаnаte, а nаziv sаrаč je аrаpskog poreklа. Konjskа opremа se izrаđuje od kаko se koriste konji zа jаhаnje i vuču. Zаbeleženo je u srednjem veku dа ovu opremu izrаđuju mаjstori-sаrаči i sedlаri.



Sаrаčki zаnаt je veštinа prаvljenjа rаznih predmetа od kože kаo što su: opremа zа konje, opаsаči, kаiševi, torbe , kubure, bisаge, bensilаsi, ''kubure'', pletene kаndžije, remenje i sl.

Sаm proces prerаde i pripreme kože je podeljen u tri fаze, а nаjpre ih je sаm sаrаč obаvljаo, zаtim se kožа nаbаvljаlа od vаrgi i nаposletku, sаrаči su počeli dа koriste fаbrički obrаđenu kožu.

Sаrаčki аlаt je mnogobrojаn i podrаzumevа mnoštvo rаzličitih noževа , sečivа , mаkаzа , zumbi, kаlupа … Ovo je zаnаt koji je dаnаs jаko redаk i nа izdаhu, jer industrijskа proizvodnjа u potpunosti zаmenjuje potrebe nekаd neophodnih sаrаčkih rаdionicа.

Sredinom XX vekа se zаnаt nаglo gubi usled modernizаcije poljoprivrede i proizvodnje plаstičnih mаsа. Nа tržištu se tаdа pojаvljuju odgovаrаjući jeftiniji proizvodi kojimа ručni rаd ne može dа pаrirа sа cenаmа.

Poslednji izučeni vršаčki sаrаč je do 1975. godine izrаđivаo zаprežnu opremu, а kаsnije se preorijentisаo nа drugu sаrаčku gаlаnteriju: kаiševe, okovrаtnike, futrole zа britve, noževe i pištolje, kаiševe zа pse i dr.

Prosjačenje spada u stare zanate. Iako ovo izgleda bizarno, prosjačenje je na zapadu postalo pravi biznis. Pojedinci su zaradili toliko novaca da su sazidali i kuće, a ne mali broj ih ima i poveće bankovne račune.
Naravno, većina prosjaka je na rubu materijalne i moralne egzistencije, ali postoje i oni kojima posao cveta. Prema navodima policije, neki prosjaci zarade koliko inženjeri i profesori uglednih koledža.

Od 1979 godine u Njujorku postoji i škola prosjačenja u kojoj učenici uče umetnost prošenja. Jedna od lekcija izgleda ovako: U metrou ili na autobuskoj stanici treba da kleknete ispred osobe i histerično se proderete da Vas svi čuju: Molim Vas, udelite ... ovo obično upali jer je osobama neprijatno i daće Vam novac samo da Vas se reše. Ne treba odustajati dok osoba ne popusti i da Vam novac.

Jedan od najpopularnijih prosjaka u Americi je bio Breadline Charlie. Njegov trik je bio da krišom iz džepa ispusti komadić hleba ispred osobe koja prolazi. Kad bi osoba došla blizu hleba koji je stajao na ulici, Charlie bi kriknuo kao da je našao milion dolara na ulici, zatim bi uzeo hleb sa pločnika i pojeo ga kao da nije jeo danima a sve na očigled prolaznika. Ova scena bi ganula prolaznike i svi bi mu dali nešto novca.

Druga legenda prosjačenja je bio George Gray koji je prema vlastitom priznanju zarađivao 10.000 dolara godišnje, jer je znao fantastično da odglumi srčani ili epileptični napad. Čak su i lekari rekli da je George prirodni talenat koji svojom voljom može da ubrza ili uspori rad srca ili da ga isprekida pa na EKG u izgleda kao da je stvarno imao srčani napad. Novac su plaćali prolaznici da bi se ovom nesretniku pružila lekarska pomoć.

Kad je još jedna zvezda prosjačenja Robert Ingels umrla, kod njega je nađena štedna knjižica Manhatan Banke na kojoj se nalazilo 2.500 Dolara. Otkriveno je još 42 štedne knjižice sa ulozima koji su prelazili 100.000 dolara.

Rose Dym, kčerka prosjaka i beskučnica, je verovatno jedna od največih legendi prosjačenja u Americi. U početku je njen stil bio da toliko iznervira prolaznika da ovaj plati samo da je se reši. Posle je počela da moli za novac i toliko je bila dobra da su se Holiwoodske zvezde utrkivale da joj daju novac. Posle je prihvatala samo novac koji joj se spusti u ruku a nije uzimala onaj koji je bačen na pločnik pored nje. Poznati bokser Jack Dempsy bi svaki put istrčao iz lokala kad bi video Rose samo da joj da nešto novaca. Rose je toliko napredovala u poslu da nije htela da uzme novac od običnih ljudi. Ako bi ovi i pokušali da joj utrpaju nešto novaca u ruku ona bi ljutito vrisnula: Idi nabavi sebi neku reputaciju pre nego što od tebe uzmem ovaj sitniš.

Još jedna od legendi prosjačenja je i tip koji je izgledao kao da ima Lepru (teško kožno obolenje od koga odpadaju komadi mesa, pa čak i celi organi, op.a.). On bi prilazio prolaznicima i rekao: Izvinite, ja imam lepru i da li bi mogli da spustite nešto novaca na pločnik. Pri tome se približavao prolazniku a ovi su grabili prvu novčanicu koju pronađu u džepu, bacali je na zemlju i onda bežali glavom bez obzira. Nekad su se tu nalazile i novčanice od 50 ili 100 Dolara.