О крсној слави

Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље.
Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Апостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо веру своју у прави циљ и смисао нашег људског живота и овде на эемљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божје Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, те онда неће славити никакве лажне богове ни пролаэне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који иэ овог пролаэног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити эаједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.
Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и эато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показују и сведоче већ први хришћански Мученици, који су за славу Божју и саме своје жиаоте положили. Тако, на пример, Свети Мученик Карп (који се слави 1З. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтео да слави лажне богове, нeгo само Христа - јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: "Истинити богопоклоници, који се по божанској речи Христовој клањаjy Богу у духу и истини, уподобљавају се слави Божјој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа Логоса (Бога Слово), док се они који служе лажним боговима уподобљавају ништавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао''.
Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и Праведнике, и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали, и ми задобијамо вечну славу Божју и наслеђујемо живот вечни. Ово древно хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми Православни Срби од Светог Ћирила и Методија и од Светог Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој паро-хији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског Заштитника, кога истога дана славе и сви православни хришћани у свету. Отуда, света Слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божјих Светаца, није само српски обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Српски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну српску домаћу славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу српску породичну Славу: да свака срп-ска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши преци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је, дакле, наша српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ с правом каже: "Ко Крсно Име слави, оно му и помаже''.


Наша Крсна Слааа, коју славимо посебно у сваком дому и саакој породици (ако се нисмо одрекли вере Xпристове и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизо-вали, када смо се и наши преци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовили и охристовили, када смо се уцрквили и оцрквили, да бисмо се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин.
Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима; и то је наша заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са остал-им православним хришћанима у Цркви, на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутни и сви Божји Анђели и сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима и пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову са њим. Јер је и он, као и сваки човек, слика Божја и брат Христов и наш.
И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо, и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, ѕатим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење. и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у славу Божју и у част Светога чији се свети спомен тога дана слави. Слављење Бога и Његових Светитеља, и у древној хришћанској Цркви и данас у читавом Православљу, неодвојиво је од заједничке Свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од Бога благословено: у заједници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу Богочовеку. У Њему који је "Првенац међу многом Браћом", а Браћа су Његова, пре свега, Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.
Света Крсна Слава управо и Има тај Смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у Свету Цркву као сабор Божји, као сабрање деце Божје, те зато Крсно име и славимо у славу Божју и у част Светих, на наше спасење и обожење, на очовечење и охрис-товљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко Њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.
Стога се на свакој домаћој и црквеној Слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше свете Славе:

"Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом
Христовим на себи говоримо: Благословен који долази - Христос
и Светитељ - у име Господње: Слава Богу на висини!"

Прослављање славе је, дакле, израз наше благодарности Богу за сва добра, којима нас је обдарио и молитва Њему (и нашем Светитељу да буде нашим молитвама посредник пред Господом) - да нас Господ сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу. Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића. Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога Светитеља, кога славе, и упоредити са његовим животом свој живот и дела. Уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према Светитељевом примеру, јер ће Тиме најбоље и најлепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.
Пред пресеченим и црвеним вином преливеним славским Колачем, треба свечар да се сети велике Жртве, коју је Господ наш Исус Христос поднео за нас Страдањем својим на Крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике Жртве! Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје као што је то дужан да чини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио?
Да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот, отклонио беду и yмањио муке? Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то у будуће чини кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.
"Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем - вели апостол Христов Јаков - јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогоњеноra од света".
"Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га вера може спасти?" "Јер као што је тело без духа (без душе) мртво, тако је вера без добрих дела мртва", говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27, 2:14, 2,26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.
Зато, нека пламен славске свеће воштанице осветли наш ум, нека згреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота и показали се у своме животу као истинита деца Божја.
Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишене.

Шта је потребно припремити за славу



Шта је потребно припремити за прослављање Крсног Имена - славе?
Пре славе у дому свечара обавља се водоосвећење: свештеник освећује воду - свети водицу; а на дан славе у цркви или у дому благосиља кољиво (жито) и славски Колач, који унакрст пресече и виномпрелије.
Дакле, за славу је потребно:

- осветити водицу у своме
- припремити славски Колач од пшеничног брашна
- славску свећу
- жито (кољиво)
- црвено вино
- тамјан
- и зејтин. У
богослужењима Православне Цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је такои код славских обреда.

Славски Колач представља жртву - жртву благодарности Богу што смо кроз Господа Исуса Христа и Његово Cтрадање спасени од пропасти која би нас постигла због наших грехова. Крстообразно пресецање славског Колача представља Cтрадање Христово ради нас, а преливање пресеченог Колача вином (које символички представља Крв) -значи да смо Христовом Крвљу очишћени од грехова својих.
Славска свећа, која треба да је од чистог пчeлињeг воска, такође означава жртву- -најчистију и најневинију: као што пчеле праве мед, скупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисавих цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и неукаљане мирисне душе. Осим тога славском свећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њоме се joш изражава и то да су свечари и чланови његове породице синови Светлости, која просветљује свакога човека (Јов. 1:9), а не синови мрака. Јер као што светлост свеће разгони мрак, тако и светлост Христове божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе. Славска свећа је, дакле, символ жеље и тежње свечара:
- да упознају Светлост живота Господа Бога и Његовог Сина Исуса Христа,
- да светлост Божија просветли разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима i uputi их да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу
- и да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихове славске свеће!

Славско жито - кољиво. (Занимљиво је поменути како је кољиво установљено. Цар Јулијан звани "Апостат" - отпадник - који беше примио хришћанство у младости, а кад је постао цар одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ хришћана, знајући да хришћани посте Велики пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да се све што се на тржници налази за јело, покропи крвљу жртава које се приносе идолима, како би се хришћани оскрнавили. Али св. Теодор Тирон преко патријарха цариградског Евдоксија јави хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво - пшеницу са медом - и то једу. Они тако и учине и целе прве недеље Великог поста јели су само кољиво. У спомен тога Православна Црква је увела кување кољива и оно се даје народу у петак и суботу прве недеље Великог поста после службе. Доцније је уведено у употребу и при прослављању Крсног Имена - славе. И сада се у петак прве седмице Великог Васкршњег поста (уочи Теодорове суботе) за успомену на св. мученика Теодора Тирона, код свих православних хришћана освећује кољиво истом молитвом као што се код нас освећује о Слави).
Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен Светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке који су у вери живели, и на оне који су за веру дали своје животе.
Славски обреди и обичаји врше се за живе на земљи - за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сети и живих душа својих умрлих предака и сродника, и да се помоли Богу за њих приликом прославе Светитеља, њиховог заједничког заштитни-ка, којег су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали.
Треба нарочито нагласити: да се кољиво о слави не спрема за покој душе оног Светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су Светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници! Зато се славско кољиво спрема за све славске дане, па и за св. Арханђела Михаила, св. Илију, као и за Богородичне и Христове празнике!
Шећер који се меша са куваном пшеницом, означава блажен живот - живот небеске сладости праведних хришћана после смрти, који су они својим животом и делањем на земљи заслужили. Зејтин, који се у кандилу прислужује, такође представља жртву Богу.

Тамјан, односно кађење тамјаном, означава нашу молитву која треба да потиче из чистог срца како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамјана и измирне, којима се кади.

Шта се ради уочи славе



Уочи славе нека домаћица са освећеном водицом замеси славски Колач и скува пшеницу за кољиво, а домаћин нека набави славску свећу, тамјан, црвено вино и зејтин. Препоручује се да сама домаћица, или ко од домаћих умеси славски Колач, а не да се готов купује. Нека и тај славски Колач, умешен од домаћих, буде израз захвалности Богу и Светитељу што им је дат живот и здравље да и те године дочекају дан своје славе - нека он буде молитва Господу за благослов. Али ако славски Колач спрема неко ван куће, онда га, када се кући донесе, треба покропити освећеном водицом.

Послове око спремања за славу треба тако распоредити да се одвоји време за одлазак у цркву на вечерње или бденије (када ће се обично понети и предати зејтин и тамјан као свој прилог цркви, а у спомен Светитеља). У цркви нека свечари запале свећу за здравље своје и своје породице и нека упуте топле и искрене молитве Свевишњем, молећи се за заступништво свога Светитеља. Нека се сете и својих драгих покојника и прислуже свећу и за покој душа њихових.

Ако из неких нарочитих разлога не могу да оду у цркву, а они сви нека се по свршетку посла окупе пред иконом свога Светитеља, прислуже му кандило и помоле се Богу и Светитељу за срећу, здравље и свако добро. Домаћин нека тамјаном окади икону, све присутне и све одаје у кући. Он или ко млађи нека очита молитву Господњу:
Оче Наш... и Богородице Дјево... Ако знају нека отпевају тропар Светоме и очитају молитву њемy посвећену. Нека њиховe молитве буду смерне и из чистог срца, јер ће само тада бити услишене.

Шта се ради на дан славе



Нека се домаћин чисто обуче, запали кандило пред иконом Светога, па са још којим чланом породице нека оде у цркву на Свету Литургију. Понеће славски Колач и кољиво увијене у чисту белу мараму, затим мало црвеног вина у бочици и малy свећу коју ће ставити у жито и запалити је да гори док се обред освећења Колача обавља. Ако је могуће, сам домаћин треба да Колач однесе у цркву, а ако он не може онда нека то учини неко од чланова његовe породице, а не неко други! Родитељи који носе Колач у цркву, треба да поведу са собом у цркву и децу да и она учествују у Литургији и овом молитвеном чину и да се сви заједно причесте Светим Христовим Тајнама, пошто су се за то достојни припремили постом и исповешћу (како свештеник или духовник одреди), као и да би се у њиховe младе душе што дубље урезале успомене на ове лепе дане и лепе наше обичаје.

Када се заврши Литургија, свештеник ће окадити славско кољиво, Колач и вино, отпеваће тропар светитељу, па ће онда очитати молитву над кољивом и благословити га. У тој молитви свештеник се моли да Господ Бог благослови дарове, који су у част светитеља спремљени, да их умножи, како у дому који слави тог дана, тако и у целом свету, да очисти од греха и освети све оне који су то спремали, као и оне који ће од тога окусити, да онима који су то кољиво спремали и поднели га на освећење и благослов (а у част и за успомену на свога Светитеља кога славе) испуни све молбе и све жеље, које се односе на њихов живот на земљи и на небу.

Затим свештеник благосиља вино и славски Колач, молећи Бога да прими принесену жртву у спомен Светитеља који се слави. Онда узима Колач, сече га са дoњe стране унакрст, прелива га вином унакрст, а затим га са свечаром окреће певајући ове три песме:
У првој песми говори се о Мученици-ма и Светитељу кога славимо, који су молитвеници наши пред Богом и учитељи вере и духовног и телесног подвига хришћанског: " Cвјати Мученици, иже добрје страдалчествовавше и вјенчавшесја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим''. ("Свети Мученици који добро пострадасте и овенчасте се, молите се Господу да помилује душе наше").
У другој песми прославља се Христос, који је похвала Апостолима и радост Мученицима: "Слава Тебје, Христе Боже, Апостолов похвало, Мучеников радованије, ихже проповјед Тројица Јединосушнаја''. У трећој песми се исказује јављање Сина Божјег у људском телу - - рођењем: "Исаије ликуј, Дјева имје во чревје и роди синв Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже величајушче Дјеву ублажајем''.
Затим преломе Колач на пола и држећи сваки своју половину састављају га. Љубећи Колач свештеник говори: "Христос посреди нвс" ("Христос између нас"), а свечар такође љуби славски Колач и одговара: ''И јест и будет''. ("И јесте и биће").Ово чине три пута. Потом свечар прима Колач од свештеника, узима кољиво и носи га својој кући, где га ставља на сто или пред икону.
Запали тада код куће славску свећу, окади је, а затим и икону и све домаће, а онда се сви заједно помоле Господу и своме Светитељу, као што су и уочи славе радили. После молитве, чланови породице честитају славу домаћину и једни другима, и љубе се.
Ако се Колач ипак сече у дому, домаћин са још којим чланом породице, пошто се врати из цркве са јутрења или Свете литургије, очекује долазак свештеника, који ће, ако је позван да дође у дом, у заказано време доћи да пресече славски Колач. Сто са славском свећом треба наместити пред иконом како је већ речено. на столу мало напред стоји славска свећа, са леве стране постави се славски Колач, с десне жито (кољиво), у средину чаша или бокалић с црвеним вином, уз Колач нож, тамјан, и хартија на којој су исписана имена свих чланова породице (и упокојених!) да би их свештеник у молитви поменуо. Жеравица такође треба да буде припремљена да се стави у кадионицу. Кандило пред иконом упаљено је још изјутра.

Када свештеник дође у дом свога парохијанина, улазећи поздравља га јеванђелским речима: "Мир дому овом и онима који живе у њему!" На овај поэдрав домаћин одговара: "Амин. Боже дај!". Пошто се домаћи сви искупе и домаћин запали славску свећу, свештенику се одмах даје жеравица у кадионици, он ставља тамјан и прво кади дом. Смисао кађења лепо изражава стих црквене песме: "Нека се узнесе молитва моја као кадило пред Тобом, Господе!". Затим свештеник чита молитву за освећење жита (кољива), славског Колача и вина. Потом пред иконом подиже славски Колач као нашу жртву у славу Божју и част Светитеља кога славимо. Затим пресече Колач и унакрст га прелије вином; окреће славски Колач и пева горенаведене три песме: "Свјати Мученици...", "Слава тебје, Христе Боже..." и "Исаије ликуј...". Цео црквени обред је много свечанији и души ближи кад цела породица заједно са свештеником пева ове песме, зато их треба научити. Кад се све три песме отпевају свештеник ломи Колач са домаћином или оним који га замењује, а затим сви чланови породице прилазе и целивају Колач. При том нам се свештеник обраћа речима: "Христос посреди нас", што значи: "Христос међу нама!" А ми одговарамо: "И јест и будет!, што значи: "И јесте и биће!''. Укућане треба поучити да тако одговарају свештенику. После тога свештеник говори молитву у којој помиње имена свију укућана, која су исписана на посебној хартији што се налази спремна на столу. На крају обреда сви присутни приступају да целивају Крст.
Све што је за богослужење потребно нека буде спремно пре него што почне свети обред, а кад обред почне цела породица треба да је на окупу, да мирно и побожно сви стоје и да узносе заједно са свештеником молитве Господу, топло и искрено, Јер, свештеник не долази као какав службеник који треба да обави обичај ради осталог света - он долази ради молитве, ради духовних потреба породице. Зато сви присутни на овом домаћем богослужењу треба да се понашају као у храму Господњем и да с пажњом прате обред и учествују у њему молећи се и крстећи при помену имена Божјег.Ми се овом приликом молимо Богу за здравље и напредак свој и свих наших живих и за покој душе умрлих, па зато и ради свога добра, и из љубави и поштовања према нашим драгим покојницима треба и овом приликом да се молимо Богу побожно, смерно и од свег срца.

Срби се свуда поносе славом и труде се да је што достојније прославе и у слободи и у ропству, у својој земљи и у туђини. Ова наша домаћа бoгocлyжeњa и обичаји с њима повезани, развијају код наше деце и верска и национална oceћaњa. Деца се радују домаћим свечаностима, а дужност је нас родитеља да децу посветимо у прадедовску веру православну и образујемо их у Цркви, њеним Светим Тајнама и њеним Пpeдaњем, и да их као живи принос, Богуугодан, приводимо Богу и Његовим Светима и у храму Божијем и у сопственом дому, на cпaceњe њихово и наше.
Амин.

"Подизање крсне славе "

У неким крајевима Србије, и у београдским породицама које славе крсну славу више деценија, постоји обичај "подизања славе".

После вечерње службе која почиње у пет поподне, за столом се окупља породица и служи се свечана вечера. То је подизање крсне славе.

Крсна слава се слави три дана. Првог дана долази родбина, кумови. Другог дана гости су пријатељи, а трећег дана долазе комшије.

Иначе, крсна слава су колач, жито, вино и свећа. Све остало је избор домаћина-домаћице и припрема се у складу са могућностима.