Paziti ili zgaziti crvenu liniju?

Srbija nije prva država koja se na putu u EU, uprkos briselskoj retorici o „dijalogu“, suočava sa ucenama zemalja koje se već nalaze u tom klubu, ali je zato Srbija jedina zemlja od koje se traži da se daleko pre ulaska u EU zvanično odrekne dela svoje teritorije i svojih građana na njoj.

U srpskoj javnosti sve češće proturane tvrdnje kako EU ne može da prihvati Srbiju kao kandidata ili člana Unije ukoliko ne reši pitanje granice i probleme sa Kosovom - predstavljaju neistinu. Slovenija je, na primer, ušla u EU još 2004. godine iako ni izdaleka nije imala rešen problem granice sa Hrvatskom. Ni na kopnu ni na moru! Sada u EU ulazi Hrvatska iako bi sa susedima (BiH, Srbijom i Crnom Gorom) tek trebalo da se dogovori oko granice. Španija je davno ušla u EU uprkos sporenju sa Velikom Britanijom oko Gibraltara. Francuska i Italija se još uvek svađaju zbog granice na Mont Blanku. Španija i Portugalija nikako da reše otvoreno pitanje grada Olivenca, a Austrija i Nemačka (i Švajcarska, koja je van EU) godinama se glože oko međe na Bodenskom jezeru. Uprkos tome, nijedna od nabrojanih država nije komšiji zatvorila put u punopravno članstvo u Evropskoj uniji.



Kosovo je nezavisnost proglasilo u suprotnosti sa osnovnim principima Međunarodnog prava, a proglašenje je uz to neposredna posledica nezakonite upotrebe sile, zbog čega bi čak i dobrovoljno pristajanje Srbije na „novu realnost“ zapravo značilo odustajanje od miroljubive politike i pristajanje na prekrajanje granica silom.

Čak i naknadno priznanje zakonitosti nasilja i legalizacija otimačine sopstvene teritorije, što je politika sadašnje vlade, jeste u suprotnosti sa Međunarodnim pravom.standard.rs

Koliko je politika „puzajućeg priznanja“ naopaka, najbolje svedoče primeri iz prošlosti. Uzmimo, recimo, Nemačku, državu koja sad tera Srbiju da se odrekne sudske i zakonodavne vlasti u Kosovskoj Mitrovici, važnih atributa državnosti. Nemačka se posle Prvog svetskog rata ljuto usprotivila poljskoj nacionalizaciji „Nemačke kontinentalne kompanije za gas“ (Deutsche Continental Gas-Gesellschaft). Nemačka je tvrdila da u dotično vreme nije priznala Poljsku kao državu te je zato nacionalizacija nezakonita. Uz to se pozvala na činjenicu da, u skladu sa međunarodnim pravom, učestvovanje na nekim konferencijama, pa čak i potpisivanje multilateralnih međunarodnih ugovora – ne znači i priznanje neke države. U datom slučaju – Poljske. Međunarodni sud koji je o sporu odlučivao zauzeo je, međutim, oprečno mišljenje. Sud je utvrdio da je poljska delegacija bila pozvana da učestvuje na mirovnim pregovorima i da je Nemačka, učestvujući na mirovnoj konferenciji, prećutno priznala Poljsku jer su „puna ovlašćenja poljske delegacije bila bezrezervno priznata od delegacije koja je pregovarala u ime Nemačke“.
Štaviše, sud je zauzeo stav da se „čini van sumnje da potpisivanje ugovora takve vrste, bez bilo kakvih rezervi, implicira potpuno priznanje države sa kojom je ugovor bio potpisan… U skladu s tim, poljska država je od strane Nemačke bila priznata još pre 10. januara 1919. godine“. Ukratko, Nemačka je, zahvaljujući učešću u pregovorima na konferenciji i posledičnog potpisivanja sporazuma sa Poljskom, priznala postojanje Poljske kao države i potom više nije mogla da tvrdi da Poljska za nju nije država.
Poznato?

Možda nisam u toku -no kod nas "crvenu liniju" je pomenuo jedino ministar policije Ivica Dačić-a da i on nije definisao šta je "crvena linija " ?
Ostatak političara se slaže samo u jednom - nepriznavanju Kosova kao nezavisne države , no ne možemo ignorisati da ga neke države priznaju (Gabon i još neko juče ) a i da se predstavnici Kosova pozivaju na razne medjunarodne konferencije , koje se tiču i nas , te se ne može ostati pri sistemu "ako su oni tu -mi nećemo" jer to nanosi direktnu štetu Srbiji -neretko i ekonomsku .
Dakle ,uopšte nije definisano šta MI možemo,a šta ne možemo da prihvatimo kao država ,jer smo u procesu pregovora (valjda ?? ) a uspešne pregovore čine kompromisi sa obe strane .
Stiče se utisak da bi sada rado prihvatili "crvenu " (i graničnu ) liniju koja bi obuhvatila 4 opštine na severu Kosova -što Albanska strana ne vidi kao mogućnost .
Pošto nemam bolji odgovor -evo teksta iz današnjih (naših ) novina :

Sve tanja srpska crvena linija


Srbija da zaboravi svoje crvene linije ako hoće u EU



Evropska komisija
preporučila je da se Srbiji da status kandidata zbog unutrašnjih
reformi koje je sprovela, "u potpunosti zadovoljavajuće saradnje s Haškim tribunalom", kao i za "rastuću aktivnu ulogu u jačanju pomirenja u regionu". Međutim, Komisija je formalizovala i sve "nemačke uslove" vezane za Kosovo.
Kandidatski
status uslovljen je nastavkom dijaloga s Prištinom, a za dobijanje
važnog datuma za početak pregovora uslovi su sledeći: Prištini omogućiti
učešće u regionalnim skupovima, Euleksu prepusti sud na severu Kosova, rešiti pitanje telefona, struje i priznavanja diploma.
U 13 strana dugom mišljenju Evropske komisije o spremnosti Srbije da postane zemlja kandidat za članstvo u EU
ima mnogo pohvala za brojne donete zakone usklađene sa Evropskom unijom
i decidno i poimence navedenih uslova koji se tiču Kosova. Naravno,
Srbija je dobila samo preporuku, a da bi dobila i status kandidata,
potrebno je da do decembra, kada je sastanak ministara EU, učini
napredak u pogledu rešavanja kosovske krize.
Na prvi pogled je
jasno da bez prelaženja crvenih linija i na osnovu politike "I Evropa i
Kosovo" Beograd ne može da ispuni navedene uslove. Sagovornici "Blica"
slažu se u tome da će biti teško čak i nastaviti pregovore s Prištinom u
situaciji kad EU podrazumeva da je dogovor o carinama postignut i da o
tome nema šta više da se pregovara, kao i da treba brzo ukloniti
barikade na Jarinju.

Slovenija, koja je gotovo celog 20. veka delila sudbu sa Srbijom u istoj državi, odličan je primer kako se zacrtavaju i brane „crvene linije“ kada je u pitanju sopstvena teritorija. Kada su pre dve godine slovenačke diplomate, pročešljavanjem nekoliko hiljada stranica dokumenata (koje je Hrvatska poslala u Brisel kako bi tokom pristupnih pregovora otvorila, odnosno zatvorila nova pretpristupna poglavlja) u njima otkrile tekst i geografske karte na kojima je granica u Piranskom zalivu ucrtana na polovini zaliva (što Slovenija odbacuje), službena Ljubljana je odmah blokirala hrvatske pregovore o punopravnom članstvu u EU. Blokada je trajala gotovo godinu dana a Slovenija je potez pravdala i pravilima međunarodnog prava jer, ako država ne reaguje na protivpravni akt druge države, to potom može biti protumačeno kao „prećutni pristanak“. Tačnije, prema sudiji Međunarodnog suda u Hagu Fitzmorisu, „ako postoji dužnost ili potreba da se govori ili deluje, a to se ne učini, to znači pristajanje“, zato muk „bez sumnje proizvodi legalne efekte“.
Da hrvatski dokumenti i prateće mape sa jednostrano ucrtanom granicom (u kojima Ljubljana vidi pretenzije na slovenačku teritoriju) ne bi u procesu hrvatskih pregovora postali „evropski dokument“ i kasnije bili upotrebljeni „protiv interesa Slovenije“ borila se ne samo diplomatija desničarske vlade Janeza Janše nego i potonja (levičarska) vlada premijera Boruta Pahora. Obe vlade zahtevale su izuzeće spornih hrvatskih papira. Iako je tadašnji predsednik Hrvatske Stjepan Mesić tvrdio da Hrvatska ne može da se „odrekne vlastitih dokumenata“, Slovenija nije odustajala. Američke depeše koje je objavio Vikiliks otkrivaju kako je slovenački ministar spoljnih poslova Samuel Žbogar odolevao pritiscima američke diplomatije da što pre okonča spor sa Hrvatskom. Žbogar je, istina, američkom ambasadoru u Ljubljani Jusufu Gafariju rekao 4. decembra 2008. godine da je on (Gafari) prvi ambasador iz celog diplomatskog kora koga je primio po preuzimanju funkcije ministra spoljnog, i to zato što je on lično – Žbogar – „proamerički nastrojen“, ali kasnije, kada se njegova „nastrojenost“ kosila sa američkom podrškom hrvatskim interesima, Žbogar je citirao premijera Pahora da će Slovenija, ukoliko bude morala da bira, onda „izabrati svoje interese“. I to „pred evropskim“. U konkretnom slučaju – i uprkos američkim.
Povodom hrvatskih dokumenata koji su, kako je tvrdio, jednostrano menjali stanje na terenu, odnosno (prejudicirali nerešenu) granicu sa Slovenijom, Žbogar je rekao da vlada u kojoj sedi želi da nađe rešenje kojim bi „sačuvala obraz“ pred domaćom javnosti. Zato bi aminovanje hrvatskih dokumenata koji prejudiciraju granicu „ugrozilo slovenački položaj u vezi sa važnim nacionalnim interesima“. Slovenija je dakle bila spremna da se, uprkos pritiscima iz Brisela i Vašingtona, do balčaka bori za procenat svoje teritorije i nekoliko kvadratnih kilometara slane vode, u kojoj ne živi nijedan slovenački građanin.
Kompromis je na kraju postignut tako što su velmože iz SAD i EU primorale Zagreb na popuštanje.
To je tipičan primer kako neka država zna koliku težinu imaju na prvi pogled nevažni dokumenti i koja ume da postavi svoje „crvene linije“, pozicije, i da ih srčano brani. Za razliku od opisanog primera, oni koji teraju Srbiju na stalno uzmicanje i pristanak na beskonačna uslovljavanja – uništavaju kredibilitet sopstvene države. U diplomatiji je dobro poznato da, ako neka država samo priča da će nešto uraditi a nikad ne uradi ništa, takvo tvrđenje pazara dobija nalepnicu „čip tok“ (trabunjanje). Što je možda najbolji opis patetičnih govora vodećih srpskih političara na čelu sa predsednikom države na temu Kosova, što kod sagovornika iz evropskih država izaziva jedva suzdržan podsmeh.