| | DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма | |
| | Autor | Poruka |
---|
Danubius Čuvar Vatre
Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008
| Naslov: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Ned Jul 28, 2013 7:09 pm | |
| First topic message reminder :Печалбарска писма из власотиначког краја [You must be registered and logged in to see this image.] Портал Порекло објављује ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА-ПОВЛАСИЊЕ, која је прикупио и обрадио локални етнолог и писац песама и прича на дијалекту југа Србије Мирослав Б. Младеновић МирацНАПОМЕНА: Десно факсимил печалбарског писма моје мајке Марице (Маре) Младеновиић (1925.г) оцу печалбару из с. Преданча (Г.Дејан) општина Власотинце… ПОСВЕТА:Свим печалбарима из власотиначког и црнотравско-лужничког краја, који су крајем 19. века и у 20. веку били мученици у печалбу борећи се за голи живот. Тај дух печалбара, да се досегне слобода и исконска борба за биолошки опстанак нас је одржала и дала крила да негде одлетимо далеко у свет. Никада се нисмо вратили, иза нас осташе села, осташе пусте развалине, напуштена поља, њиве у коров и пуста гора која стално јечи од наше патње и бола за својим родним завичајем. Нека се смилује та наша планина, наша мајка живота и нека нас барем у тешким временима стави под своје крило, како не били лутали свуда по свету…. * * * ПРЕДГОВОР„Печал“-„печалба“, туга, тешка мука. Печаловник-печалбар, као сезонски радник ишао у печалбу, да се некако преживи од немаштине на посној и голој земљи у планини. У печалбу су ишли: дунђери, зидари, пинтери и циглари…. У овом крају печалба је почела преко Македоније крајем 18. века, па се тако у нашем крају наставила у 20. и 21. веку. Све до педесетих година 20. века живело се у планини са стоком, као и надничарењем у рудницима – па се тако остајало неписмено; краће се заостало по свему у животу. Наши преци тако неписмени су у печалбу одлазили у туђи свет: Бугарску, Влашко, Енглеску, Америку, Немачку, а да се неки никада нису више ни вратили у родни крај. Свако написано писмо, написано после ослобођења 1945. године од Немаца и Бугара, постало је преко деце први излаз у свет писмености, која су писала писма својим очевима печалбарима. До тада су њихове неуке мајке писала писма и по месец дана, када се није радило у поље, када је падала киша. Та писма су била самоука, исписана „кривудавим“ словима која су научили на течајевима. Тамо у печалбу се мучило од тешкога рада од сванућа до заласка сунца и овамо када се радило са стоком и у поље. Очеви печалбари ни мајке сиротице мученице нису знале како је тамо или овде живот у немаштини, беди и његовој тежини – да се некако преживи и очувају полугладна и полубоса деца у планини. За печалбаре се знало, једино ако неко стигне на вашар и каже неку реч о нашим очевима, а зато су и та печалбарска писма била „кратка“ и веома тешком муком написана „кривуданим рукописом“ измучених родитеља од тешкога рада у печалбу и у планини. Тако се догодило једне године педесетих година 20. века да нисам као дете препознао свога оца печалбара. Годину дана није се појављивао у породици из печалбе, оплануо и онемоћао као скелет од тешкога рада на цигларским пословима негде у белом свету. Тог тренутка није могао да личи на мога оца. Често се у време одмора пронашла снага да се напише самоуком руком печалбарско писмо, али што је могуће краће, јер су те речи и садржај били јасни. Ту није било никаквих знакова, сем слова кривудавим шкрабописом написана жуљевим рукама. То су била искрена, а и често писма личне драме и исповести тежине живота. АУТОР ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА: 1. Живо здраво буразере, овамо ти је жега, нигде лада нема. К’д сл’нце опекне у главу удара, цел д’н ли пече, ли пече… Сас калуп праимо цигле. Работим ко чирак, куј простира цигле на плац. Мајстор само си по мене вика: „ пожури дете, ‘ајде дете , ко да си килаво“. Нек’д по целу недељу не ‘едем, тешка ги њина вода за пијење, е’ да ми је она наша ‘ладна од наш кладенац да малко пинем, па да му легнем у пладне под буку да гу отспим, док овце пландују, а да с’њам само клопотар како тропа. Ајд у здравје. * * * 2. Мајко куде ме посла у туђ свет. Колко тежак цигларски калуп, толко још гори крвопија мајстор. Тепа сас прут кад немогу да стигнем да на време прострем цигле. Спимо ко стоке у колибе од сламу на земљу-испод сламу турамо наше пандиље. Покривамо се сас кожуци-које нам дају овчари, када се залади и падне киша. ‘Рана никаква. Само проја ‘леб и некад нам дају пасуљ-куде сас кашику можеш зрна да тражиш. Газде Бугари-неки баксузи људи-ко мајстор. Цел д’н се ради. Устанемо к’д свањује, а легамо онда к’д се по мрак све цигле здену и напраји место за сечење цигле за други д’н. Не знам ни к’д свањује, ни к’д мрак пада, ни к’д спим-јер с’м св’ки д’н ко на онај свет-у бунило. Немогу да издржим терет. Аман помагај мајко, куде да се денем одовде. Снага нејака, а терет за стареји. Снага ми је болна-све ми је сломљено. Не знам куде се наодим, руке подбунуле-рапаве од жуљеви, очи само на мене, толко сам се исушил да ме не можеш ни препознаш. Питујем си се дал ћу да си овај терет да издржим. Пуста нек остане печаловина, куј гу измисли-да се мучимо. Да си дома дојдем и да никуд не идем од овце и наше село. * * * 3. Бре Рајко дооди дом, ‘оче ли да дојдеш ел’ нечеш. Стално ми оку по комшилук да си добра жена муж би ти дошал на Трновку. Деца се само мају ич ме не слушу, работим колко могу. Рајко ја ти се надам да дојдеш, овој неје неки живот, ти тамо ја овамо и све ни пројде живот у работу на две стране. Ич не слушам комшије, ти знаш да те Трновицу. Че ти се израдујемо и ја деца. Еве тe поштујем. Малко сам загорела. Прaћам абер по мајстора, а писмото чу ставим у куфер затворен да ги нико не читује. Миросика * * * 4. Здраво Бајо. Ево бијемо ли бијемо уз мешалицу. Прајимо малтер та боли. Мајстор задовољан, а и газда ни добро рани. Неје тешка работа ко у циглари ко што си га ти најебувал. Овдек може да се малко и забушава-вата кривина, нема да те јури машина за цигле или цреп. Чул с’м од мајстора да си још дома због косидбу, а сигурно ћеш да будеш и за вашар. Мене мајстор не пушта, мора да се заврши малтерисање зграде. Па затој Бајо нешто убоди и за мене. Појури ги по букову шуму докле буднеш мог’л на Чобанац. Ватај ги и целивке им давај место мене. Т’ј д’н на Светилију ћу се добро изнатрескам овдек пред селску продавницу. Туј се сабирамо сви зидари и циглари из наш крај. Малко ми је потешко што морам нек’д у руке да носим на спратови кове сас малтер, ал’ к’д се дзида наносим им све што им треба:малтер, цигле, дачице, подупирачи-па си се ондак сњи зајебавам. Има и зајебанти. Неки се зајебаву и сас газдарицу. К’д се заврши работа сас малтерисање , идемо да работимо на једну кућу кров. Туј ће падне и дар. Помалко и вискам. Турам цигле и малтер, а забацујем малтерком и малтер. Нека се и приучим нешто од зидарине. Знам и да шалујем да работим сас арматуру: гвожђе-армирам, пуним стубови. Мајстори ме почесто зајебавају:“Учо, немој бре ће ни преузмеш занат, к’д завршиш школу, неће има куј да учи децу у школу“.Ја им прозборим: “бре мајстори, злу нетребало-занат си је занат“. Барем ће ми треба к’д нек’д купим плац у град и праим си кућу. Бајо ајд’ ми у здравје-уколико те пут нанесе у наш правац да и ти дојдеш Негде у близину су дзидари или циглари. Сврни овам к’д се врташ од вашар Светилију да се извидимо. Ће се испричамо кво си све доживел и какој је било на сабор. Ако несврнеш, ондак к’д почне школска година ће се изоратимо на танане. Ајд Збогом Бајо до јесен. Твој другар-Баја школарац. * * * 5. Мој муже, чула с’м од мајстори а и од комшије да млого пијеш. Да се ноћу мајеш по женске и певаљке гледаш целу ноћ. Мислиш ли ти сас мене кућу да кућиш, децу да изранимо и да ги очувамо. Какој те неје срам од овај чељад што ко голишава пилитија у гњездо-само пружају главицу и траже да се ране и чувају. Марен те утепал, гром те утепал, ако ми такој работиш и даље. Све ћу да кажем на твоји дома, ил се мењај и престај да цевчиш и да се мајеш по кафане и јуриш певаљке. Ће те буде срам к’д сви печаловници дојду дома и к’д се за Крстовдан купује, а ти ће попљуцкујеш целу зиму за дуван. Мислиш ли ти кво ће да једу деца, скво ће ги обучемо да иду у чколу. Мислиш ли ти да сам ти ја жена, женке те убиле. Ће те пита зима куде ти је било лето. Муже, у памет се узни док још неје касно. Повучи се, слушај мајстора и немој више да трошиш паре. Нек стоју код мајстора па ги узни на крај, к’д се заврши работа. Буди нам у здравје и малко се сети да дома имаш жену и децу. * * * | |
| | |
Autor | Poruka |
---|
Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:05 pm | |
| -наставак- Брана царевска, Миљан Ранчић Сва деца у Царевци окала су ју „баба Меда“, а не пантим више што. Да ли што имаше крупни очи, па је могла и да заличи на деца на меду играчку, ил', па, што мажеше на децата (нас) мед на 'леб и јуреше ни сас њег', док, по цел д'н „летимо“ по двор и јабукарник?... Не знам. Неје више ни важно.
„Бобо Меда“ доживе осомдесе' и две-три године. Иако су гоџа године сељачћи живот остајиле траг на њојно лице и снагу, могло је се закључи да је к'о млада била млого убава. Ко што веч реко', очити си вој до крај остадоше крупни ко коврждање. Па и стас и висинку си је и ко баба имала. Лична жена. Неје се била ни потутила, нит' је, па, дозволила да се ишћембави, ко што жене у постаре године умеју. Топр'в се пред крај малко пови у грбину. Она је као „варошка“ девојћа била дошла у село. Из „Мазненкови“. Они су били једна од неколко (кол'ко-тол'ко) „староседелачће“ фамилије у таг'шњу Бабушницу, измеџу два рата (лужничћи: две размирице). Зачињал је се туј там'н, па' чу речем как'в-так'в, граџансћи слој. Углавно оди занатлије и понекојег чиновника (пуравелника). Кафеџије, ковачи, содаџије, писари, калдрмџије, црепари, трговци, бербери, бонбонџије, казанџије, понећи школуван човек (правник-адвокат, доктур, поп, учитељ, наставник...), мутавџије, лимари, ћурчије, шнајдери, касапи, вуновлачари, бојаџије, фотографи, пандури, општинсћи и школсћи послужитељи, опанчари...
Мазненкови су веч били „'ватили корен“. Почели и да школују деца, што ји је турало у напредни, дек у оној време тој неје бил чес' случај. Сам „Мазненко“ бил је полицијсћи писар и с потекло из Дучевци. Бранислова је имала повиш' браћа и сестре и веч је била излезла на глас као убава девојћа. Помалко убавилото, а повиш' кућа из коју је, чинили су да је у тој време била једна од најпожељне удаваче у Лужницу. Додуше, због неколко сестре (а и онак'), неје се мог'л очекује, богзна как'в, мираз. Али тој неје ни требало свакому.
А имала си је ђувеглију. Ко што је т'г обично и бивало, из комшил'к. Ратко. Гледали су се. И он из добру кућу. Лоза на чувеног Видена Станковића, куји је сас добровољци и српску војску ослобаџал Лужницу од Турци. Једино се имотат што га је Виден, овак' или онак', спечалил у мутното време, малко порастурил. Остало само име и час'. И памет. И Видановићи (по старејуту им је остало презиме) се школују. Још од прву школу у Бабушницу. Отворену 1886., осом године по ослобођењето. Неје, даклем, ни он лоша прилика. Тој знају и друђе девојће.
Ал' не мере сви сас исту мерку. Видановићи се не мире л'сно што је секнул некад'шњити газдал'к и бујерство. Мож' да би се некво малко и могло поврне сас добре женидбе. Тражили су мирашчиће. А к'о што реко', Брана тој неје била. Тека они вере Ратка сас Наду из Извор, а да га несу ни питали. Нада „тврда“ мирашчика. Он, веч верен, у јад отиде на Мазненкову порту и изока Брану. Не знаје сирома' кво че! А она дочула! Сас очи „сече“ куде погледа! Кад је чула да ју он од порту ока, ст'вни вој се и доване однекуде теслу. Залети се и „ни пет ни шес'“, мл'сне га у чело! Сас теслу!!!
Носил је челенку још за гоџа време, а белега си му је остала до век. Бележила га. Њовој је, па, од т'г остал прекор „тесларка“.
Дошло време да се Брана удава. Да ју удавају! И она и Ратко се још онаџували, ако је он верен.
Али, не буџевља увек онак' како ми очемо. „Од нигде“ т'г искача мој деда-чича, Ратибор-Борко Царевсћи! На мојега деду Драгослова-Цара роџен (помлад) брат. Рано остали без башту, па се сами женили.
Царевци! Јака фамилија (т'г)! За голему причу. Чорбаџије. У турско време је најголем дел од Злокучање бил њин. Друђи су се после досељували и од њи' зевњу купували. Од њини слуђе (да не кажем чивчије) су основане некоје фамилије и мале'. Циглане и црепане по Лужницу, али и по Србију! За њи се никад неје ни причало да су из Драгинац, него само из Царевци.
(Големити оџак комто Драгинац ко да пркоси на љуђи и време и бори се да послегњи остане како Мохиканацат, да од њино време сведочи. Докле и њег' не униште. Још се на постаре куће у Лужницу мож' најде бибер-цреп на који писује „Браћа Манић“. Ја чувам неколко примерка. Тај и још некоје друђе циглане-црепане су им (како и гоџа зевња и браништа) отете '45-у годин' од народнуту државу. А они, Царевци, се, до овој време, дал Бог, позатрли и раселили, да се испуни песниковата: “ко би доли сад је гори, ко је гори бит ће доли“.)
Да се врнем на причуту...
Борко личан! Силан! Млад газда! Осем сас потекло, Господ га наградил и сас голему снагу телесну. (До преди неку годин' још је имало живи љуђи куји су пантили и причали како је за опкладу одил на руће оди Царевци до Бабушницу!) Али џабе му све! Брани си је срце у друђега. А и у колћи год да је газдал'к, у село је. Сељак! Њовој душа оче „варошанина“. Али, веч реко', девојћа се не удава, него ју удавају!
Стари Мазненко се неје млого премишљал. Гоџа души у кућу. Черће пристигле за удаву, нема више за кво да ји дом чува. Бер че гледа да ји удоми љуцћи. А овде је имот и сигуран 'леб. И за Брану и за њојна деца јутре. Отиде Брана у Царевци. Меџу сељаци. Љута!
Неје 'тела да пооди без њојан големи, двокрилан, орман-шифоњер. Докаран из Пирот. Од пуно, тешко дрво. Једно крило сас полице и пречанће – за 'аљине, а у друго - само големо огледало! Прави девојачћи. Понела си га је у мираз. Донела је и једну убаву комоду. „Орманче сас вијоће“, описували су ју у Царевци.
Неје вој било л'ко да се свикне на нов дом. Ем што је одма' морала да „удари“ у цврсту работу у поље (на кво б'ш неје била научила), ем што је дошла како је дошла – против своју вољу и срце. Па још жене царевсће! Завидне, к'о и све жене, у свако време. А имале су и на кво. Млада, убава, стасита, „к'о гронћа“! Па још „варошанка“! Е, тој се не мож' опрости! Због големити очи, одма' вој наденуше прекор „коколан“, а ни старити (тесларка) несу заборављале. Ал' она се неје давала. Кад год ју некво поткаче, „усева“ сас очити и прети: „ Мој башта је полицијсћи писар!“.
Живот и време никуга не чека.
Навикну се Брана на нов дом и фамилију. Још, каква је била вредна и врвурна, постаде „перјаница“ меџу Царевће! И да окопа; и да навади; и да ожње; и да обере; и у сено да отиде (па ако требе, и да окоси!); и да уготви; и да опече; и да опере; и да очисти; и да исплете и да изаткаје и да дочека и да пречека... Све! А пијац је њојан д'н. Т'г се премени, да је на понос Борку и на сви Царевци, слезне у Бабушницу, пазари си кво вој за дом требе, па си сврне у своји. Поседи, па надзад. Дечица ју чекају. Родила је два сина. Манојло (Моша) и Страшимир (Страшко). Брже је излезла и на голем глас као готвачка (куварица). (До пред смрт је окана да буде главна готвачка на свадбе и испраћаји у војску.) Пантило је се једење од њојне славе! Крсна царевска – Ранџеловд'н и селска Драгиначка – Трој'ца. Т'г вој и њојни издооде, па вој још померак да спреми и пречека.
Човек се нада кад је млад и кад работи и печали, да че му сас време буде све подобро и подобро. Има праву на тој. Тој га води и гура. И Брана је се од тој надала. Пошла вој је напредица.
Али, не потраја све тој гоџа. Испаде да су вој теј године биле најбоље у цел живот и да вој се више никад нема врне тија мир и благороднос'. Нићи не знаје кво ни „иза ћоше“ чека. Облакат понекада ветар донесе одједнуш и од нигде. Кад се не надаш.
Там'н кад си је заволела мужа и кад је дом на који је дошла, почела је да осеча како свој и да га унапреџује и светли му образ на сваћи корак, сас с'в ак'л, способнос' и умешнос', што вој је Бог дал, „колата“ појдоше низа страну! Размири се. Деца ситна. Теј неколко године се некако прекараше, к'о и при друђи. Али на Борка су изгледа остајиле белег. Дл'бок. У груди.
-наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:06 pm | |
| -наставак-
А утут'к по размирицу, у општенароднуту слободу, и он и мој деда Драгослов изгубише с'н. Апање прсти у стегнуте песнице, сас савијену грбину и главу комто зевњу, да се само ознојен тил види. Једноглед. По с'у ноч. Тој деца панте до век. Истопи се Боркова силина. „Откуп“! И у Лужницу је морало да се најду тија „кулаци“. Додуше, неје ји имало млого, а другови „одозгоре“ траже резултати. Постадоше кулаци и гоље и тежаци. Бер т'г су, јадни, убројени у газде. И тека испоштувани. По грбину. Од народну и слободарску, сељачку и радничку влас'. Од малобројнити „прави“ кулаци „вади се маз“ и за друђи. При њи је главната „врша“.
Две зиме су Драгослов и Борко, сас сву чељад и ма'л, живели на вересију. Од добри љуђи, роднине и пријатељи из Сурачево. У њи' су и зајмили жито и још кво је требало, да испуне „квоту“ коју им је влас' зарачунала. У пролет, '47-у годин', Борко умре'!!! У 33 године. Неје имал време ни да постане домаћин како требе. Јевтика. Онаква снага! Раслабила га мука за некол'ко године. Неје издржал.
Остаде поносита Брана удавица сас две пилетија непролетела, у три'јесту годину! Млада жена, кад свет мож' да „помера“! Кад вој муж и домачин нај требе. За неколко године, од „царицу“ до „црну кукавицу“. Свата радос' и надање... Тој је живот.
Сигурно се одавна питујете куде штуче љубав из причуву? Бранислова, какву ју Бог здал, неје никад била за осрегњос'. У ништа. Па ни у жалос' и удавиштво, ако вој је тој судено. У тој време у Лужницу неје било ни ретко ни немогуће да се и жена сас две детети преудаде. Нарочито таква! Млада. Још че ју пре човек подледа, него гоџа девојће. У напон животни. Још две-три некому да роди и друго гнездо и домаћинство свије и напраји. Има она снагу за тој. Али нече! Нече на дотаг'шњи 'леб да пљуне, који је сас својега човека јела. Башту на своја две орлетија. Ни дом си нече напушта. Деца да си резили. Тој је њојан дом! Што че вој друђи? Она је Царевка! Не може нова Брана с'г да постањује.
- Нечу си ја својега Борка издадем! Неје он тражил да од мен' отиде! Он је мој човек до век и друђи ми не требе! Он че си ме чека! Овај деца су Царевци, у Царевци че расту и туј љуђи да постану. Ил' нигде! Нема пасторчетија да буду! Она свој дом и својег башту имају и знају!
У жалос' и муку, како и у бес и љутину, човек изговори свашта. Жена још по! Нарочито млада. Кад тој пројде, а све сас време прооди, тија се речови знају забораве. Човек је слаб. Оратата му нема млого тежину. У ветар отоди. На жену у теј године, сас туј снагу, памет и убавило, човек и муж нај требе. Сваћи разборит тој знаје. Нићи, па ни Царевци, вој не би мог'л замери да је тој што је оратила, погазила. Гоџа су године биле пред њу... ако Бог даде. И малко куј би, на њојно место, и мог'л да у такву одлуку тврд остане. Тој је голема жртва! Имате ли пре'ставу, љуђи и жене лужничће, кол'ка? Живот је јед'н. Резер'ни нема. А брже мињује! Ал' Брана може! Поносита Царевка из Мазненкови таква и остаде. Још педесе' и две-три године по тој! За углед и пример на љуђи и жене. Како светилник. Да светли и сведочи какво је човек и кво му је Бог дал да се разликује од простога скота. Гоџа су ју жене кроз живот обикаљале и гледале да ју не сретну. Како огледало у које се не смејеш погледаш.
А чуло би се да неје тека било! Све се у село знаје. Нићи ништа неје скутал. Нарочито такво. Чује се и куде ништа нема, а кам' ли куде има. Од гоџа удавице и распуштенице, па и од удате жене, је искочила таква ората. Искочила би и оди њу, да је макар и трунћу повод дала. Ал', које је од расну сорту, оно си знаје кво да чини и како се образ чува. Никад се никуј сас такву орату оди Брану неје ни прошалил.
Минуше године. Тури си Брана себе у темељ на кућу. Напраји од синови љуђи. Ижени' ји. Врну песму и цвркање у кућу... Ижени' унуће. Дочека параунучета. Све! Сама.
А пантим нарочито, у целуту њојну историју, две приче. Урезале су ми се у памет и душу. Оне давају пре'ставу од дл'бину и тежину коју је, тека тврдо и цел живот, носила. До гроб. Оди њи' се јежим!
После петнајес'-двајес' године удавиштво, кад је одавна „прегорела“, моја мати, као дево'ћа, ју пита:
- Стрина Бране, знам да си одавна решила да се неч' преудаваш и да је са' за такво касно и кад би 'тела. Ал' ми, де, речи, кад би... онак', као могла... за куга би се једино могла удадеш?
- ... За Ратка.
... !!!... Кво ли је у туј душу било и оди как'в материјал је тај душа и тај жена била напра'јена?!...
А другуву, пак, ретко причам и не могу ју ни испричам, а да ми глас не заигра на крај. Испричала ју је бобо Бранина сестра Марија (Марића), помлада гочка оди њу, на јед'н од парастоси за мојега ућу Мошу, бобо Браниног сина (пошто је се и он прекарал преди некол'ко године).
Марића се удала у Београд и постала голема госпођа. Пунђа, тесан струк, штикле, „парадно“ 'одење, глава усправна... Кад појде, к'о да је на Теразије расла. У једну прилику, Брана била при њу, у Београд, на госје некол'ко д'на. Јед'н д'н улезне Марића у купатило при њу да вој даде пешћир после мијење. Учини вој се да је још у снагу очувана и убава, кол'ко веч може да буде жена комто шесе' године. И каква је, помлада, по нарав радознала и на језик брза, она ју пита:
- Дадо, гледам те, још си ми лепа... па ми нешто дошло да те питам... као сестра и жена...
- Какво?
- Па, интересује ме... да ли те је икад, после бата Борка, дотакла мушка рука? И покаја се одма' Марића! Пресекоше ју очи сестрине и посрамише ју:
- У ЈЕД'Н ГРОБ ДА ТУРИМ И МОШУ И СТРАШКА, ако сам дала да ме некуј пипне од како ми је се Борко пре'ставил!!! ...!!!...!!!...!!!...!!!...!!!...!!!...!!!...!!!...!!!...!!!...!!!...!!!...!!...!!!...!!!...!!!...!!!...!!!...!!!...
Има ли поголема клетва и заклетва???!!! Смеје ли се тој, тићем тека, изговори?! У срце ју је убола сестра сас питање своје. Цел је живот за тој жтрвовала! Једини куји има!
Час' и чес'!
Господ знаје куј кол'ко мож' да понесе и как'в му терет мож' натовари. Да не падне, него да га сас усправну главу кроз живот пронесе и тека и Њега прослави. Бира кому че какву улогу да додели. Најбољи добивају најтешку. Али и најсветлу и најславну! Они че ју најбоље одиграју. Затој су и благословени. Тој је њина утеха и награда.
На царевсћи рид више не блају јагњишта. Бар не царевска. Суши се голема крушка. Она панти млого. Ал' н'умеје да орати. У њу је записана прича оди Брану царевску и оди некоји друђи љуђи, из друго време, сас другојачу пре'ставу од љубав и волење. Ја ју могу чујем. Осечам да че крушкуту, кото и големити оџак од царевску циглану, да одсечу и оборе нови љуђи; који нема да умеју да чују њинете приче... Тека тој иде, а ви са' ценете да ли сам промашил тему и да ли је овој била љубавна, или некаква друга прича. „Баба Меда“ ми нема замери, како да је.
-наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:07 pm | |
| -наставак- БАБИН КОВЧЕГ, Драгослав Манић-Форски
Рано цвеће рано вене
Јела, чере, јела си при мене!... Ја сам сама, немам с' кога реч да продумам. По некол'ко д'на ћутим, па почнем сама да си оратим, да ми се уснице не слепе... Поседи малко при мене, да си пооратимо и да си те поглеткам. Ти ми млаго личиш на моју покојну Мару. Тај' коса, теј' веџе, тај снажица. И она имаше мадешч'к на лице. И кад се усминеше, исто као ти, имаше вадице на обрашчичи. И у гроб си отиде убава. Е, к'о са' да ју гледам...
Там'н се задевојчи. Поче да се дари. Кад би на Б'гњу вечер, поседа'мо сви на сламу. Ја бео' намесила лебови, зељаник, колач, коврждање. Башта си вој узе колач, преломи га преко главу, па рече: „Како се овија 'леб са' преломи, тека летос кола да се сломе под жито!“ После ломи кравај. Пара се паде на моју Мару. Њој мило. После си појде по башту да види како че да износи зељаник пред врата. Он ока: „О, Џермане! Дојди са', а летос нигде да те нема!“ Како рече: „О, мечко, на ти зељаник!“, она кад си бутну беж' па у собу. Беше божљива. Ја расипа' ореси на цргу. Она и' троши с'с зуби. Ја вој се љутим.Терам ју да си лега, она нече. Оче да дочека колеџање. Једва ју накара' да иде на спање. Она узе залчак лебац. Шче ти? „Баба си ме научи да турим залчак под колено, па после под јест'к да си сањујем момче!“
Јутред'н ми износимо б'гњ'к, а она се умислила. „Кво ти је, чере?“ Она си ћути. Виде си бабу. „Нечу га, бабо! Неје убав!“ Она и баба су убаво спореџувале. Само шушуричу.
- Бапће, србу ме образи.
- Оговарају те момчетија.
- Бабице, што л'цкам?
- Спомињају те момчетија.
- Бабо, а које је моје?
- Да бројиш девет ночи по девет дзвезде, десету ноч има да га сањујеш.
Ја се умеша':
- Па, ти си га сањувала на Б'гњу вечер.
- Нечу њега! Нечу!
А који је - ја тој нес'м знала. Оне су си знале. Она тражи да иде на Водице. Ја вој не дадо', и она се расрди на мене.
Пукну пролет. Поче'мо овце да муземо. Она тражи да вој давам да огриба котле. А што? Да се гребу момчетија за њу. Једе руб од 'леб - да си ју воли свекрва. Пази се да ју не замитам... Кад би у плевење, она ванула калину, турила ју на руку, па вој орати: „Калино - малино, кажи ми од куде че да дојде момче за мене!“ Ми вој се смејемо, она се жали при бабу, баба ни ружи... Баба си ју учеше како да сади цвеће: да 'укне на чепку, да вој се приване; да не сади украдено цвеће, оно нече да пртвеје.
С'с бабу си иде на белило, за уму. Све с'с бабу.
Пред Цветнице поче да одлати прекај мене: „Нанће, да ме научиш да појем“. А што? „Очу да идем у Лазарицу“. Добро. Доодише вој друшће, учи и'... Дојде и тија д'н. Она се премени: шамија с'с л'скавчета, јелече, вутара сукња, везене чарапе, правени оп'нци. Сплитовн до појас. Убава! Убава!
Отидоше. Свекрва ми рече: „Овој наше девојче млого убаво, стра' ме некој че да га урочи!“ Ма, к'о да га урече. Како се врну, она си рече:
„Лелће, нанће, боли ме главица!“ Свекрва му гаси углење, и оно пројде.
Пости'мо за Велигден. Пости'мо за Петровдан. Работа не иде. Ниша нема, зевња тврда. Че молимо бога га да ни даде ћишу. Спремају додолицу. А Мара: „Нанће, да идем и ја?“ Немој, чере! Стра' ме. Јок, Отиде она. Врну се она насмејана, мокра... Ночту вану ју ватра. Ја згреја' воду, строши' у њу јајца, окупа' ју. Она си лежи. Нема боље. Ја узо' од њу белег и однесо' при вра-жалицу. Она ни даде травће. Вари и - помогну. Дојде време за брање грснице. Ја и свекрва беремо, а Мара чапка по градину. Човек ископа у реку топило. Натопи'мо и'... Дојде време да и' вадимо. Оче и Мара. Ја не давам. Она - с голе нође у топило! Па' ју нападе ватра. Па' вари' травће.
Очука'мо грснице на трлицу, очисти'мо и' с'с гребенци. Испредо'мо, уведо'мо, изатка'мо. Требе да пром'кнемо пртено платно кроз воду. Ја узо' буаљћу и појдо' на врело сама. Т'м'н поче' да раобтим, те ти ју Мара. Оче да помага. Ја узе' покриву и напуди' ју.
Зајесенн се. Почеше седенће. Че иде и она. Мен' неје слободно, па идем и ја с'с њу. Једну вечер она ми рече: „Нане, немој више да идеш с'с меие на седенћу, смеју ми се!“... Ја разману' да идем, али не заспим док се она не врне. Јесење ночи студене, а она нежна. Једну вечер она утрча при мене. „Нанће! Нанће!“ Кво је, чере? „Плашила!“ Ја брже упали' гасарче. Она помодрела, тресе се к'о прут. Ја вој реко' да си лизне длан, да си 'укне на у'о. Леже при мене. Заспа. Дремну' и ја. Кад се пробуди', она - гори. Па' ватра! ... Згреја' воду, купа', вари' травће... Аја! Девојче поче да вене...
Прекара туј зиму. Кад се запролети, она се малко оправи. Поче да излази пред врата. Мужат ми рече: „Да терамо ми девојче при доктора“. А свекрва не даде: че се чује да ни је девојче нед'гаво, нече никој да га узне...
Закла' ја кокошку за копачи. Погледа: на кобилицу рупа! Неје на добро! Поче почесто да ми игра лево око.
За Цветнице дојдоше лазарице. Појаше вој и отидоше си. Она после вика, вика... Увечер се уапа' за усницу. Леле, реко', че ме једе нешто јад! Ночту сањува': човек оре, а бразда му црна, дл'бока... Пробуди се. Чујем: куче завија, завија. Упали гасарче, да видим Мару. Она сва у зној! Обриса' ју с'с пешћир. Дадо' вој водицу. Седо' вој при нође и - тека ос'вну. Кад се развидели, она отвори очи. „Нане, дај ми руку.“ Тури ми шаку меџу прсти и - умре. К'о да заспа. Увену моја Мара к'о рано цвеће.
Т'г _ме_заобле под груди и - не ману ме више. Не мога да ју прежалим. И д'н'с тугујем за њу.
С'в дар си је понела. Еве, остало само једно јелече. Ако 'очеш, узни га... Де га облечи, да видим како ти стоји... Убаво, убаво!
На ми ти дуњу! Узми, чере! Ја немам зуби.
Па, дооди си при мене почесто. Ја сам стара, не знаје се... Мене си чека моја Мара.. . Еве, овде сам си одвојила премену... А овој је дар за човеци који ми ископају гроб. Еве и свече. Чере, да ми запалиш једну свечу! ...
Стра' ме, чере! Чула ли си да су у Ралин нашли једу жену мртву, а поганци вој изели уши и нос! ... Да бог сачува! Ајде', иди ми у здравје! И - дооди си при мене, кад год можеш. Поздрави се на мајчицу! -наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:09 pm | |
| -наставак- БИЛИ БАБА И ДЕДА, Анкица Николић
Они били сиротиња, ко с'в остал' свет у тад'шње време. Имали малецку колибицу, једно прасе и кучку Галку. Ранили се сас качамак и морузницу али се баби пријело месце, па стално питује деду, када че кољу прасето. А деда, кад год га баба пита, он рече:
"Кад му потече на дупе маз'к"
Баба чекала, чекала, ал' вој досадило, па се смислила како да превари деду.
Једно јутро, кад ранила прасето, узне она м'зк и намаже га, па ока деду:
-Дедо, дедо, ајде брзо. На прасево потекал маз'к на дупе, Ајде га кољи, па после узни решето и трчи да ми донесш воду да га омијем!
Деда узне те закоље прасе а баба му даде решето и прати га наводу и рече му: - Немој да се врташ, док ми не наточиш воду...
Отишл деда на кладенац да наточи воду. Он наточи - она истече...Он па наточи - она па истече...Тека се деда мајал окол водуту повише време.
У некоје добо долети оса:
- Зуууууу, зууууууу(т'нко зујање) - песком, дедо, песком, песком...
Деда се сети, запиши рупе с песак, наточи воду, појде си - она па истече. Мучил се деда некоје време, ка ете ти бунбар....
- Зуууууууу, зуууууууууу (арно дебело зујање ), калом дедо, калом, калом...
Деда запиши рупе с клаљиште, наточи воду, понесе..она па истече. Деда пиши руше , мучу се, точи воду...она му па истече.
Ете ти ју пчелица:
-Зуууууууу, зууууууу.....воском дедо, воском, воском.....
Деда узне восак, запиши рупе, наточи воду и понесе баби.....
Затој време, док се деда мајал сас решетото наводу, баба уватила прасе, заклала га, испекла и појела ( овде мора да кажем, да сам стално питувала бабу, како је могла бабата све тој толко брже да уработи, беше ми малко чудно - али прича је прича. Баба оратеше "тој сине, само у причу мож' да буде").
Да превари деду, она заклала и кучку, па и њу испекла. Кад видела одолек деду да иде, она се нпрајила болесна, па брзо легла у кревет. Иде деда и одолек ока: - Ајде, бабо! Еве ти вода а ти турај прасето да једемо, млого с'м гладан.
Баба почела да слешче и да кука, па орати деди:
- Мен' нешто неје добро, млого ме боли глава,А ете, опекла с'м прасено, ете га на трпезул, па узни да једеш..ја нешто не могу.
Деда седал уз трпезу, и почел да једе. Огладнел, па му се усладило...а одавно неје јел месце. Како коју кочину оглоџе, врљи ју пред врата и изока:
- Кучка Галка, на ти деда кос'.
- Кучку једеш, кучку мамиш - пробрбости баба у кревет.
- Какво кажеш бабо? - питује деда
- Ништа, ништа, бајем си на главицу да ме мане И тека неколко пут, док деда не прислушнул побоље и чул кво баба орати.
- Тека ли је, бабо - рипне се он, извлече бабу из кревет и исврљи ју надвор.
- Да се више неси врнула у овуја кућу ....
Баба клечала, молила га, кумила...јок деда ју не пушта...Баба почекала, почекала...обрнула се и отишла у шуму...
Мучила се она там некоје време..ал' пол'к, пол'к, па се скућила. Припитомила и козу и свињу и запатила кокошће, наватала вуеду, сирењице..Има од све - негладује. ( како- "само у причу")...
Прошло погоч'ка време, ал' си она, малко, малко па се сети на деду: Какво ли он са работи, кво једе, куј га пере... и реши се она че иде да га види. Ал' не смеје да пријде поблизо, него изоколо...
Понела си она сиренце, вурдицу, јајчанца...знаје да деда нема ништа за једење. Назрнула малко кроз прозорче, види, деда седи при огњиште, оно угасло а он џарка сас тојагу по пепел'т и орати си:
-Где си ми са бабо, само да те видим - огрнул се сас гуњ и тресе се.. Баба била, малко мангупеста. Укачи се на кров и кроз оџак му пушрти б'ш у скут малко вурдицу...Деда погледа, некво бело му паде на колено, узе га сас прс', помитиса, малко лизну, па га све олиза. Посвидело му се, па че рече:
- Серни ми сврако, још малко . - Баба му са пушти малко сирењце... Он па узне и тури у уста, добро му...
- Де, де, серни ми сврако још малко-...и тека на неколко пути... Кад деда малко једнул и заситил се, сети се да погледа кво му тој одозгор пушта 'рану. Подиже он главу, кад види, баба надзрнула кроз оџак...
Деда се зарадува, рипни се и ока бабу:
- Бабћицеле, ти ли си ми? Кво работиш гор? Ајде слази....
И тека, баба слезе од кров, деда не мож да вој се нарадује....А кад му она исприча кво све има у њојниту новуту колибу, још повише се зарадува....
Деда и баба идоше те прекараше све што је она имала там' па наставише да си живе у њинуту стару колибу. Само што су са имали све повоше....и више никад несу били гладни!!!
Ако је некво за наук, сваћи нек си га најде!!!!
-наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:11 pm | |
| -наставак-
Прича о Мари, Анкица Николић
Иде Мара пеко шљивар комто кућу а у опнци вој гмичка ко да је газила кроз кој знаје колко дл’боку воду. Оно синоч роснула ћишица, травуљина се намокрила , она се мајала по њу па вој се оп’нци напунили сас воду.
Преко једно рамо преврљила цедилку сас покриве. Туј, близо, уз слог беоше се подмладиле а њој се извела мишчетија туј прве, још се не беоше ни исипала па да им ји свари . Под другу мишку сеца муар ,што га беше наскубла за свиње.
Слнце там’н беше изгрејало, па се капћете од синочнуту ћишу сјаје ко да је нећи расврљал стаклетија по ливадуту или онија каменчичи што ји турају у скупоцени прстење. Она малко застану те се разгледа около, узда’ну па си па појде. Дојде под шупу, сврљи цедилкуту и испушти травуљинуту. Руће вој беоше прекапале, нешто од студ, ако беше лето а нешто и од тешку , мокру траву што ју досеца ч’к довде. Седе на мертек, собу си опнци, навали ји на цепенку и обрну комто слнце да се суше, стури и чарапе па тека, боса појде комто басамаци.
Иде она нагор уз басамаци, пази се како штрапа, има понећи камен се раклимал а она боса, сас мокре нође, може л’ко да се прзне а не дај боже да падне, туј би си тека остала кој знаје колко.
Врата беоше отворена и она чу окање из кућу:
- Маро, Маро! Оооо, Маро! Ма куде ли се џевоса оваја жена? Ете , тека, одмаје се нанегде, штукне, ко да је узем пропадла – нити знам куде је, нити када че се врне – слуша си она свекрву како надокује по кућу.
-Еве ме , нане – испол’к, уилно рече Мара - идо до њивчено преко ваду да малко поплевим лучкан. Урасал у трава а са меко... падла чишица па се уаво и л’ко плеви - темељно и пол’к орати Мара.
- Море убило те плевење у главу, видиш ли да ти се огњав угасил – све појако ока постарата жена – Не могу на мир ни да полежим, од сабајле се растропаш по кућу а убаво знаш да ми неје добро. Еве, па ме заболе главешњакава – поче да лелече Стојанка.
– Па де, нане , иди легни, немој се сећираш. Ја чу па да га подкладем, еве има жар, не би угасло. Ја по’ита, нес’м заборавила да сам га оставила – Мара испол’к орати.
- Кво ш’пчеш? Орати ко човек, ништа те не чујем. Оратиш ко да ти душа на нос излази дере се Стојанка колко може – Никад нема домаћица од теб’ да буде а ни твојна девојчетишта за никакав матрак несу...
Мара уздану, па седе на троношку пред шпорет, отвори вратанца, натура тресће и поситна сува дрвца на жарат па поче да дува у њег. Дрвата зачурише, жижће се разлетеше и дрвцата увати, прво т’нак пламенч’к па се распири у поголем огањ. Она затвори вратанцата, увати си једну руку у други па ји прекрсти на пазуће. Некво вој дожалне, очи вој засл’зише... Она подиже руће те си пребриса очи :
- Ту да га...улезе ми чур у очи – једва изорати. Стојанка беше излезла из кујну и чује ју како тропа по њојнуту си собу. Мара, још боса, седи уз шпорет и гура сукари да се побрж увати огањ да тури да свари каве на свекрву. Она тој не пропушта. Откако је ишла при помладотог сина у варош нагосје, од т’г стално пије каве и носи у џеп од опрегљачу коцће шићер или шарене бонбоне да дава на деца кад ји сретне. Мисли, тека че јим омилнеје, повиш че ју воле. А деца најубаво умеју да познају куј је добар а куј лош човек. При Мару приоде и кад нема ништа, и кад им суне само спарушену јабуку извадену из сламу где скута по некоју да има зими да некво даде на унучетија.
- У, бабо, што је блага јабукава – орате децата
Све тој прооди Мари кроз главу док седи уз шпорет. Беше турила лонче сас воду за каве и чека да водата заћипи. На нође навлекла некакви стари, сцепени оп’нци , па кад оди, она ји повиш влачи него што подиза нође.
„Никад не могу да вој угодим: ако запржим манџу – млого мрсно, не мож’ да једе, има притисак. Ако га напрајим посно – и тој неваљаје – врти вој се у главу, толко се испоснила. Ако омесим леб, све комшиће ме ’вале како убаво месим, само њој неваљаје. У њиву нење надзрнула а знаје да неје убаво уработено, не пипа по кућу, ни окол’ кућу а ја не видим од работу где одим. Деца си нес’м гледала како њу гледам и поштујем. Има свекрве не давају на снашку рус да падне а она мен’ не може сас очи да гледа. Кад би могла, у капку воду би ме удавила, живу би ме узем закопала...“
Мара се туј запотаји, утрча, повиш се додуше одвлече до њојно сопче и трутну се на кревет. Сл’за сл’зу претица. Оче да мане, да се не ћине више ал’ не може... Спузољи се низ кревет и клече уз санд’к што стојеше уз дувар до креветат. Тури руће на њег па леже преко њи. Тресе вој се цела снага кол’ко вој дожалнело. Цел живот тека, еве још малко па че шесе године да напуни, тегљи и сеца, ко’ да влачи кола пуна сас камење ил’ железо уз големо брдо, па кад ји извлече, она јурну нанадол, протандрчу преко њу..а она тека, смалтена поседи, поседи, па се па попридигне и па почне да ји сеца...
Малко се беше посврнула, седе уз санд’кат, подиже поклопацат па га пол’к отвори. Ко да се врну тријес, четерес ( ни она се б’ш не сеча више колко) године назад:
Тија санд’к вој напунише сас спрему кад ју испрачуваше од дом... Ееее, кво све неје било у њег. Шес човека су га товарили на воловска кола. Па кревет од пуно дрво ( ете га са’ при Стојанку у собу). И још једн, по неугледан санд’к али и он пун. Али овија санд’к...У њег’ кадивен заб’н и јелек од кадиву, неколко беле кошуље сас чипку опшијени рукави, и још сва премена и за њу и за мужа вој. Труба сас ћенарно платно и још једна сас пртено, па тканице а црђе и пешћири башка, у друђити санд’к.
Отвори га и погледа у њег’...скоро праз’н. Само кадивено јелече, једна шамија, бела од поубаво, т’нко платно сас ласкавчетија около и једно старо марамче Она се суну, узе марамчето, размота га и загледа се у ћитку с коју ју беоше заћитили на свадбу.. Она беше још убава, ко да ју је јучер турила туј: жл’те трешње, пропрскане сас црвендаресте тачће по њи...зелене држчице и листовчичи напрајени од некакво т’нко платно, па ко да се лелеју кад пу’неш у њи. Трешњете беоше пет и тека напрајене да повиш личе на гроз ’ него на трешње само што се по листовити и по боју познаваше да су трешње.
-наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:12 pm | |
| -наставак- Мара тури тој настран, па гурну руку подл’боко под дроњци што ји беше туј натурала и извади једну металну кутићу. Кутијата беше веч зарџавела али она ју пол’к отвори.У кутијуту беше голема артишна пара, куј знаје из коју годину и у помалецку артишку замотано некво. Размота артишкуту, кад се бл’сну зл’тица и она се зарадува што је туј што ју види и што ју још има... - Марооо, жено, куде си? Исћипе ти водава...
Она брзо стисну артишкуту у руку, врну ју у кутијчето па га па гурну поди дроњцити и зарвори сандкат.
- Еве ме преобувам се!
Брзо натура црђе на санд’кат и преврљи кожув преко њи, па пол’к, ко никад до са’, врну се у кујну.
Синоч је седела до који ред, чешљала је кл’чишта па и са у уста осеча ко пуздер да је јела. Навлекла вој се прашињак, па се с време на време закашље, некво ју задавља. Одоцутра се тавнином дигла, беше вој д’н да меси леб. Упалила гасарче (беше дошла струја у село, ал’ она навикла да поприштеди, па дак је сама и нема голему работу, ни лампу не пали), заклала огањ, просејала брашно (квас’ц си беше још синпоч подмесила) и замесила за леб.
Са пријде до текнето, тестото беше почело да стасује. Она га испипа там – овам, покри га па се брзо обрну и излезе надвор.
- Кудеч мори?А за мен’ каве? – ока Стојанка по њу.
Мара си беше спремила вурњу за потпалу. Узе лопатицу и врну се у кућу, тргну жар на лопатицуту и однесе у вурњу. Огањ вој се брзо потпали, она наврља суве шашће и пот’нка дрва , да се побрж вурњата напали. Она си за тој време спреми кову сас воду и на дл’гу мотку врзану крпу, да помете вурњути од пепел. Па напуни вурњуту сас дрва па отиде да размешује лебови.
- Маро, чере, ајде тури за мен једно кравајче, нешто мекачко ми се пријело – улезе Стојанка при њу и поче да се омилкује.
Мара савила главу на једну страну и намешује лебови. Преко две столице турила д’ску, на њи пртен чаршав. Како који леб тури, повлече чаршават до лебат, па тури друђи – да вој се лебовити не залепе кад нарасту.
- Несу ли големшћи? – обзинзује Стојанка, не може да ћути - Е, тија , са па омали....
Мари дојде да се обрне па да ју залепу сас лебат преко сред лице. Него неје таква, одћута си она. Размеси лебовити, преврљи кра од чаршават ,што висеше преко њи.одвоји тесто за једно кравајче размеси га и па излезе при вурњуту. Разгрну жар, тури кравајат на лопату па га пол’к гурну у вурњу. Почека малко. Обрну га, па седе на труп. Увати се за главу, па се замисли... Поседе тека док се испече кравајчето. Она га извади, замота га у опрегљачу и улезе у кућу: - На, најеџ се, не најела се никад, да Бог да – први пут, за све овеја године, Мара овака изорати. – Не питујеш ме када сам се дигла, могу ли све сама да постигнем, и прекај кућу и по поље; и да уготвим, омесим, оперем; и да посејем, окопам, оберем... Само ману наодиш!!!
Стојанка држи кравајат у руће, отворила уста , па ји нумеје затвори.
- А кво ти работиш цел’ д’н? Болујеш од притисци...а не питујеш ме могу ли ја...кво је мен’... Малко, малко па легнеш а мен’ не видиш ни када легам ни када се дизам. Залок леб не могу на мир да поједнем ,све на постој’к, по пут идем и једем; гизем стар леб и жилавим лук а теб мећи кравјци стално прајим кад месим. На мој кревет спиш, у моје се црђе увијаш...ја те перем...
Туј се Мара оћута, обрну се, довати даску сас лебови и излете надвор. Стојанка остаде насред собу сас жежак кравај у руће. -наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:13 pm | |
| -наставак- Бранина прича, Анкица Николић
Брана погледа кроз прозор да види чија деца толко окоју, цичу и галаме надвор. Цело јутро се нада да вој дојде најстарата унука.Одавно се решава да вој проорати кво вој на душу лежи. Оче да се тој запанти, да се не забораји...она постарачка, а куј знаје кво доноси д’н и ноч.
Виде девојчето где трчи по пут комто портиче на долњуту страну па се зарадува:.
“Са има да манем све работе...“ продума си сама за себе, узе пешћирче те си обриса руће, отвоти врата и стану на басамаци:
- Мико, чере, ајд’ при бабу – девојчето се мучеше окол капијицуту, слабачко у руће па немож да ју отвори – Де пол’к, гурни железото нагор, па тргни капијуту к’мто теб’.
Девојчето некако промуљи руку кроз тарабу те гурну и отвори капијчето. Потрча комто Брану, раширило руће ко да че полети:
- Бабо, бабо, има ли блажичће у јабукуну?
- Има , сине, има – слази Брана низ басамаци и понела крошњице – ајд’ да идемо тамо да наберемо.
Девојчето дотрча, пригрну бабу, поћута тека уз њојне пазуће па се отргну , увати бабу за руку те заједно појдоше комто шљивар.
- Сине, баба оче да ти исприча некво, да запантиш убаво па после ти на твоја деца и унучетија да изоратиш. Немој да заборајиш, тоја ми млого важно, најважно што се сечам кад сам била малецка, помалецка и од тебе. Једва пантим, ал овој не заборављам – орати Брана на детето а оно иде, шутира кво вој се најде пред нође и искосо поглечкује у бабу.
Дојдоше у шљивар до јабукуту, Брана довати грањћу и отћину неколко јабуће. Оне ситне, жл’те, рано зреју па сва деца дооде да беру. Под јабукуту беоше нападале неколко, она и њи збра у крошњичето, увати девојчето за руку, стури од грањћу пртен чаршав што туј стојеше, простр’ га па седе и примакну девојчето у скут:
- Де , чере да ти баба исприча а ти убаво запанти – девојчето гризе јабуку и усмивка се. Гледа по шљиварат има ли некоја зрела слива и чуди се на бабуву кво ли вој је са дунуло у главу.
– Слушај убаво и панти: Кад бео ја малечка, туј негде пешес године ако сам имала, једва, ко кроза с’н се сечам овоја што чу са да ти изоратим - де мирна буди, немој се ћикотиш, слушај бабу:
„ Беше тој у брање морузу. Убава јесен, још топло, слнце огрејало ко да је лето. Дворови пуни сас обрану морузу, жл’теје се олупено класје, наврљано на купови, суши се шашње навалено окол плот... Ја збирао свилу од класје и сплитам ју у сплитови, убирам класови што беоше расврљаи по двор. Низа сокак иду Станча и Песа, пуна кола скрцају , претоварена сас морузу , накривила се на једну страну. Ко са да гледам, ока Станча :
- Стуууу Булка, стууу Шарка – устукује говедата – Персооо, кочи...завртај..ајде по’итај...Стттуууу- уокал се он а морузата само што се не изврне. Ја стојим при капију и гледам кво че буде. Наиде Боћа, а Станча се уока:
- Боћо, де привати од овуја страну за конопциви да ми се морузава не стовари овде на сред пут Боћа, малеч’к ситан човек, увати се за конопцити, оно ко да је мушица прилетела на краву. Перса пријде оди другу страну те сас вилу потпр’ морузуту. Ја тека гледам и чекам ако се све изврне, има ји затрпа...
- Брано, Брано – чу како ме мати ока од врата.
- Еве ме , нане, - дотрча до њу. Видим она се некво превија, услешчала се – какво ти је нане?
- Трчи., чере ,до стрина Милицу - једва орати маћа ми- Речи вој да одма дојде при мен’.
- Мамо, ја нечу да те остављам, кво требе, кво те боли, ја чу ти помагам, само ми казуј како.
- Ма иди ти, речи вој да брже дојде. Речи вој: маму млого боли у’о. Ја отрча и све се обртам комто маћу ми. И са ко да ју гледам: потпрла се на врата и уватила се за мешину, сл’гнула главу и тека стоји.
Ја све трчечћи дојдо до стрина Милицу, не беше долеко и од порту се уока. Стрина Милица одма излезе, ко да је чекала при врата. Забради друго шамиче, оми си руће, узе некву торбицу и појде. Ја појдо по њу али се она обрну и рече ми да останем туј, при њојна девојчетија, да се играмо а она че се брже врне.“
Бранината унука се смирила. Седи вој у скут, изгризла јабукуту и огризљакат заборави- ла да врљи, још га држи у руку и гледа у бабу. Манда с једну ногу, савија прсти и с њи ћине траву около.
„ Остадо ја при стрина Миличини, али ме не држи место. Малко се поигра па се обрну и реко да мора да си идем. Бобо Велика излезе, сапира ме...ака..отидо си. Све трчечћи дојдо до дом и право на врата. Кад оно - закључано. Ја стану испред њи, убаво чујем слешчање и стрина Милицу:
- Де пол’к...еве,еве, још малко – па па тишина, ништа се не чује. Ја седо на праг и ћутим. Кад етети ју одоздол моја баба:
- Брано, кво туј работиш,ајде доле при бабу - ока ме она. Ма јок, нечу, залепила сам се за врата и не мрдам.
- Ајд’, ајд’ још малко еве са че – чујем стрина Милицу – ајде са, са се напни...текааа, - некво закмеча и само чу кад Милица рече – девојченце!
Баба беше пришла до мен, трже ме за руку и рече:
-Ајде да те водим и лозје да беремо трешње – знајеше она да сам млого волела да идем у лозје да берем трешње.
- Ма, бабо, какве трешње са у јесен , нема тој – али она ме одсеца и отидомо негде, да ли у градини или некоју њиву, заборајила сам.“
Брана заћута, девојчето ју гледа у вр’ очи и не трепче. Не разуми млого од овоја кво вој бабава прича али наслучује да је некво важно а и поче ју залима какво че вој још исприча.
- А, бабо, долеко ли идосте? Када се врнусте и кво после би? – тела би све одједнуш да чује.
- Де пол’к, поред...све чу ти испричам а ти да пантиш. Мож’ да неч све да рзбереш са, ал’ још малко кад попорастеш па се сетиш за овуја моју причу, т’г че све да знаш.
Девојчето се свлече из бабин скут, седе на цргуту до Брану и чека да вој она доприча.
„ Тека се мајамо с мојту бабу до нећи ред и надокраћу се врнумо дом. Сл’нце још беше височко, топло. Врата отворена и ми улезомо. Мати се беше навалила на кревет а при њу некакво замотано у постилци, ко на купч’к дронци да су натурани. Па чу кмечање ко одоцутра, само са појачко и погласно. Баба ме приведе до креветат и рече ми:
- Еве, Бране, имамо си бебенце . Нашла ти га мати, девојче. Са си имаш сестру. Ја гледам одолек, испод очи.Баба ме гура да пријдем а мен’ некво и стра и мука ми неква..Уватила сам се баби за сукњу, па ју не пуштам. Т’г мати испружи руку, увати моју и пол’к ме привлече комто креветат. Ја боље погледа у оноја што беше замотано и кмечи. Зацрвенејало се у личенце, малечко, набрчкано, и црвено и модро... Баба се бркну у џеп од опрегљачу, извади некво и тури на бебето на чело:
- Еве да си купиш санч’к и момче кад порастеш – изорати она. Другуту пару, помалечку, суну на мен и рече ми да и ја турим на чело на бебето. Мен се не даваше парицата ал’ направи како ми рекоше. И не теја више да седим него побего надвор.“
- Бабо, тој ли се т’г родила бобо Стана – питује детето бабу. Брана се оћута, притргну унукуту поблизо па ју стисну:
- Погле, погле, па ти повиш знаш од мене – насмеја се Брана – тека је, чере, т’г се родила бобо Стана а на мен рекоше да ју је мати нашла у покриве.
„ Од јутред’н почеше да доде жене. Прво баба ми од маћу и њојна најстара јетрва. Омесиле свака по кравај, донел по грутку сирење, црни лук и сол и кво се на коју нашло при руку. Баба испекла пиле и шићерч’к у артишку понела а свака даде и по пару. Нуде маћу ми да узне од све помалко; лук да гризне да има млеко с кво да доји бебе, од сирење – да бебето има бело лице, малко шићерчак да буде млеко благо... Ја седим настран и гледам.
Терају ме да узнем да подржим бебето.а’ка, јок, не може ме наговоре.Кад га купеоше, натурају парете у водуту где га купу, незнам закво..ја т’г бегао и кутао се , млого викаше док га купу..
Тека за нећи д,н поселе се навико. Поче да ју узимам у руће па ју не давам ником. Кад завика и ја почнем да викам, одма ме стра да ју некво боли па затој вика. Уплашим се че умре па више нема да имам сестру. Џабе ми мати оратеше да сва бебетија тека викају. За гоџка време, кад год завика, ја се уплашим: кво ли вој је са; што ли са вика?“
Брана се пол’к диже, протегни се, утрнела од седење, отресе сукњу, сл’гну се па приграну унуку си ,узе ју у руће па ју подиже.
- У што си ти порасла, немож баба више да те држи, тешка си...или сам ја остарела - Бабо, а ти поверува ли да су бобо Стану нашли у покриве. Па куј би бебе там оставил, б’ш у покриве... -наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:14 pm | |
| -наставак- Ставрија, Јоб Кир
Е, кво ја све нес'м прош'л и каква се чудишта нес'м нагледал. Знам ја кво је и качамак и кво је морузница и расол и ћиселина. Знам кво је и баница и колачи. А знам и какво је поблаго оди тој, па и оди баницу и оди колачи. Ако очеш, оди тој ти могу причам од с'г па до јутре.
Море, каква баница, какви колачи, кад се само сетим, како сам ч'к у Швапско иш'л заради тој, што га ви с'г модерно зовете секс. А тој је тој, што је поблаго, белћим, и оди баницу а богами и оди колачи.
Бео млад ко ти. Т'м'н поче гаче да облачим, јербо су т'г гаче носили само онија који су порасли, па требе вечем да се жене. До т'г се носило само пртена кошуљћа па незнајеш које је мушко које женско.
И поче башта да ме прачује на оро, да заглеџујем девојчетија. Али мен'ме млого беше срамота. Срамота па нема куде. Чу цркнем оди срам. Ако се некоје девојче увати до мене да игра ја се зацрвенејем ко перашка и увати ме некак'в стра' немогу се курталишем од њег. Срамота ме и тој ти је. Почеше и бркови и длака да ми расту и по два сата се у огледало оди лампу, гледам, св'ћи д'н. Укара вечем и седомнајесту годин а још ме стра' оди женско чељаде. У дзагње време, поче се и кутам оди људји. Још не бео девојче ни за руку уватил а кам ли па да ме питујеш за онојајете, целивување мислим. Видоше, башта и мати, да нешто сас мене неје ас'лно па рекоше че ме воде при нек'квујете бабичку да ми пребаје, можда ми је нећи направил маџије. Море, какве маџије мен бре само срамота а и овај девојчетија из нашево село, каквогод да им речеш, како су наџапичава, одма те наране без потребе. Скутам се, тека, иза плот па гледам како прооде. Смеју се, чушкају се, штипу се, цвркају и подрипкују. Убави заб'њи, па шамије, везене чарапе, па јелечетија че им испрскају груди. На понекоје се одвржу пекље на чарапе, па се слагне да и приврже а оно вој нодје беле, па мазне, па меће ко вуна. А мен' ми с'де прооде жм'рци кроз мешину а срце ми рипа ко ждребе, уши ми се угреју, чини ми се, запале - че изгоре.
Једнуш, тека, ч'идем да гледам, онуја, Младенку знаш, онуј с'с големоно дупе. Не мож' ју бумбар облети за пола сат. Она се купеше у шталу. Оздол, до пут, имаше м'лецко прозорче али млого високо, беше. Та ја узо, туј имаше, нек'в цреп испод кућу. Нареди га па озгор тури покровац да не скрца док се качим уз њега. Улезе она у шталу да се купе. Затвори врата на шталу, зарези ји, чујем соблече се и поче вода да бобоче. Ја се поткачи на цреп и промуљи главу унутра кроз прозорче. Погледа унутра оно се дигал чур оди жешку воду, једва се види. Пром'кну главу повише и погледа, оно има кво и да видиш. Први пут у мој живот видо голу жену. Нодје ми се почеше тресу, очи ми се усвиткаше а уши ми се, чини ми се, запалише па изгореше. Кроз мешину поче некво да д'шче а дамари се учукаше че ми излезну нанос.
Она се испрво, беше обрнула на там а дупе на вам. Оно бело, па мазно, па големо ко широка ливада. Пол'к, пол'к, па поче се обрта на вам. Погледа горе оно сисће брнче ко рожнице на литре, мож се наденеш на њи. Погледа надол' оно да ти не причам. Нешто ми се прицрнеја у главу, ст'вни ли се, јебем ли га. Сурину се цреп, какво ли би, ја друсну одзем. Бео се сколкал оди цреп, преко плот па ч'к у Савин двор, преди вурњу уз басамаци. Туј се бео сапрл. Распучи си главу и с'в се утепа, еве и с'га имам на тил челенку.
Кад испуца, Сава истрча из ижу и приока:
- Леле, дали је зевњотрес! Ама, бре Ставријо ти ли си? Одокле бре испаде? Ко да си од бога падал!
Ја га чујем, али не могу да оратим, саде зевам ко кокошка кад се задави сас перо оди лук. Једва ме поврнуше.
Овај па, кад се уплашила, онака гола истрчала на сред двор и лелече ли лелече:
- Лелће, бошће, какво ли је!
- Рутаво! - мислим се, али ми неје за смејање, него ми дошло да викам.
После се само оди тој причало по село. Само да си је бил њојнити муж утепал би ме ко куче.
Убрзо, после тојајете, беше ми дош'л ућа, неје роџени, из [вапску. Па прича како там живе људји. Како све има да купиш за паре па и жену ако требе. И мојви, башта, га наговори да ме поведе сас њега там, саде да ме некако саставе сас женско, па белћим и за паре. Вели, млого време пројде а ја ништа не направи. Продаде башта њиву у Рид и браниште у Радованову Дувку. Лелће бошће, тој да ви не причам, како сам до там стигал. Испрећида се од страови. А, там у Берлим, куће големе, камиони ко куће, па трамболеји што носе мотће на рамо, ко да су оди Николинску сорту. Људи, ко да су се сабрали на вашар у Бабушницу. Господа, нешишани, небричени, зарутавели ко четници што беоше. Купују, продавају, окају, карају се, поју и свиркају и јебавају свакакве але. Али тој чу ти причам друдји пут.
Рече ми ућа де се окупем, па да се пременим сас њигово одело што му беше за прекај дом али беше поубаво оди моје. И ја се премени али облеко си моје везене чарапе. Одведе ме он у једну кавану. Седомо. Ја преврљи ногу преко ногу па зазви малко ногавицу да ми се виде везене чарапе.
Он штуче, ко подзем да отиде. Нема га, нема, па ететига иде.
- Ајд, овам! - рече, и увати ме за ошвице и угура у нек'кв кодник. Ајд, там - оно неква врата и на њи некво писује. Кво писује, јебем ли га. Ја и нашинсћи незнам да читам а кам ли па швапсћи. Кад улезомо, леб'ц му јебем, да видиш кво је било! Голема соба а у њу женсће. женсће колко ти компир оче. И све убаве, и све нацрвене а дибидус голе. Да те мешина заболи од напињање. Само по једно, ели две крпчетија покривају им дупетија и срамотно а сисће голе дибидус.
- Пробери си једну! - вели ућа. Ја сам зинул ко теле у шарена врата. Ударил сам у једноглед, ни там - ни овам. Он виде да од мен' нема лебац, па узе једну за руку и угура ме сас њу у једно ма'лцко сопче. У сопчето, саде јед'н кревет, прекривен сас кадиве ли је, памук ли је, јебем ли га од какво је. Али меко, меко ко душа. Она обрну кључ у врата и запали црвену свечу. Сопче беше сво црвено, али незнам, дали оди свечуту јел се мен' зацрвенејало у очи.
- С'г си га најебал Ставријо! Овај че ти смрси конци! - помисли си усебе а срце ми рипа че ми излезне нанос.
Она сврљи онојате крпче што имаше на дупе а ја се аметом истрови. Поче се тресем ко прут.
Сисће вој беоше тврде ко камен, округле ко лубенице а на вр' шиљаве ко рожница. Дупе вој беше ко шиник, што продаваоше цигањи на вашар у Паланку. Кад га пипнеш оно само скрцка подруће - крк, крк, крк...
Увати ме подруку, а оно вој мишка жешка мож јајце да свариш на њу. Соблече ме, пол'к, и тури у кревет ко м'лецко дете. Пол'к се укачи преко мен и стисну ме сас бутине те ми се, чини ми се, жилће оладише. Т'г ме увати нек'кв зор ко да имам ватру а на пупак ми се стопли и ко да се омакну у некву рупу жешку ко напалена вурња. Смрчи ми се пред очи и некако ми дојде снага па кад си ју ја грабну. Држ' недај. Поче малтер да отпада оди дзид, боже сачувај. Пуче ми у главу ко да ме Свети Илија закова сас тресак.
Тија чу д'н да славим. Как'в свети Јован, как'в свети Тодор овија чу д'н да славим. Сестру ли им, тамо њину, да неје била онај швапска жена 'тел сам се сам штројим. Али она ме спаси, мој ућа и ако неје роџени, онај њива у Рид и оноја браниште у Радованову Дувку. -наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:15 pm | |
| -наставак- Сречко Талдуда, Јоб Кир
Почесто сам чул' како мати на дете ел' нећи на нећега рече: - Бре, прави си Талдуда!
Имаше у наше село јед'н так'в. Родил се питај бога куде. Саде га нашли у шливар у Сливовик голог и неомијеног. Подојили га на овцу и тека сас овце и говеда порасте у Јорћину кућу.
Порасал човек ко горун. Мож' вола да тури на рамо и да га носи. Мож' му рогови сас дување исправи. Мож' да му реп искубе док си трепнул. Беше слуга код Николу и Јорку. Руће кад рашири небо зац'лне. Кад окне, дрвја се савијају дозем. Кад појде пред говеда не влаче га говеда него он њи. Кад се истрови овца, не докарује ју него ју донесе. Ако се кола изврну никога не ока, сам исправи кола и тој пуна. Мож' уструпачћи да прерипи пасуљансћи плот а он највисок у село. Кад појде комто теб' чини ти се има те згмечка ко грмутку снег. Може једно ћило рећију да испије на једну гл'тку. Да те шибне јед'н пут има те узем накара. Има да те запотаји. Куј смеје да га сретне јебал си је чворка. Сас песницу камен белут'к строши а у нос може да загњете мертечћи ексер. Мож' и усијано железо да лизне. Мож' кво очеш.
Ако притребе да се нешто закове туј је Талдуда. Ако требе нешто да се ископа туј је Талдуда. Ако требе нешто да се подигне туј је Талдуда. Ако се говедо уштркља Талдуда че га сапира. Ако нећи поблесавеје у село, Талдуда че га вата. Куде год требе да се запне, куде год требе снага туј је Талдуда. Али, ако коза л'же мож' и рогови да изл'жу. Беше га стра ко нићег нигде. Само да му подокнеш он у шише. Не мож' га стигнеш комто Прекоп. Неце бијес! Неце бијес! - прича ко малецко дете и само ситно трепче ко сојћа на југовину.
Ако му дадеш да једе, колко му дадеш толко изеде. Дадеш му цел' вурњак и пуну шерпу сас попошће, све има да отепа. И кад га питаш, дали је јел' он само вели:
- Једе малко. Колкогод да изеде он вели једе малко. Ко мечава све ома'а. Коњ ли је - ала ли је? Ветар ли је - снага ли је? Кад легне - не диза се, кад се дигне не стиза се. Ни му крека - ни му врека. Једна коза једно легало. Колко има - толко му и стигне. Повиш му и не требе.
Не вреви млого, јербо од вревење нема вајда. Само знаје да свири у дудук. Ако му рекнеш да свири, тија цел божји д'н нема да се мане.
- Талду дул ду, талду дул ду ... докле не цркнеш.
- Дај дуц да цвилим кад ти потражи, дај му дудук па си гледај работу. А кад засвири. Издл'бин па издолек. Кожа му се на прсти опруди од стискање. Стисне дудук че га расчеврљи. Свирне тужно, па т'нко, па до небо. Планина зајечи преко Редак, од Коритњичће ли¬ваде до Бласкун, од Николине ливаде до Церак. Преко Црвену страну и Ћитку па Разбојницу до Изворско и Провљеничко. Сливовчањи мож' у коло да се вану на сред Сливовик а Стрижевчањи у сред Стрижевац. Чује се дорим и до Средорек.
А тужно свири, мешина да те заболи. Кад те промл'не њигова свирка кроз кочине дорим прооди. Тужно ти је у мешину, тужно у грбину, тужно у нодје, тужно у руће. Тужно ти ч'к и на прсти.
Он нумеје да вреви с'с уста, он вреви с'с дудук. С'с њег' ти мож' каже какво му је надушу. Сам ли је, у душу какво му је. Цвеће јели шушљак. Дали му се једе јели пије? Дали је гладан јели ожеднел? Дали су му све козе на број, ели несу? Људи се подшољћују сас њег а њег боли пиштољ. Људи га гледају напорачћи а он се смеје. Људи му се смеју и он се смеје. Ништа му не можеш а он ти ништа нече. Ал' што човеку дојде мора и да трпи. Сви су мислили залос се родило па че залос и да умре.
Очеш ли да те женимо, Сречко? питујеше га Јорка.
Оце малко! - вели он.
За кво очеш да те женимо питује га Зиза.
Оце малко пикацку да лебам - претрупи га Талдуда.
Неје за смејање, неје за викање. Бог си га знаје кво си праји и кво си работи. Кад појде на орање ко у лов на зајци да је пош'л. Не мож да га стигнеш. Штрапа ко жељћа преко угар. Повиш он гура плуг него што га говеда сецају. Пекље се разврзале и разлетеле на све стране. На главу, оди ретију, накачил некак'в склепан качкет. Косељак ко трмчило, свако влакно на по једну страну се отранчило. А беше малко и штрб. Велеше да је иш'л при доктора та му р'гали некве ложице по уста и више не иде ни ако га заболи зуб. Сам си га извади сас гардје. Талдудо, исписниче! Који ти је андромољац те се линдриш ко пичкурина? Теб бре изгледа све пот'м'н. Ништа ти не достиза ели престиза. Кол'ко има толко ти и доста. Дај бре врцни се малко на вам да видимо убав ли си, да те проженимо надве натри зајебава га Вилча.
Овија се прозине и исц'кли сас очи у њи ко вапир. Па се зазре не мож се одваркају од њег. Зинул ко куче из јендак.
Подчушкују га, шољћају се с њег, подрчкују га, подриткују га, чепе му се, док се не уплаши или док се на разбеснеје. А т'г боље бегај него да си поблизо, јербо че ти једе дупе баницу без леб. Има да једеш немијен и да раздувујеш ћисало млеко. Талдуда је бил млого вредан човек. Трчи јадан не скаџује се. Где га не сејеш туј никне. Ако се скуташ у габрак да се посереш још неси ни прднул, он излезне од негде. Кво работи и кво тражи, јебем ли га. Ако нешто очеш да ш'пнеш некоме, он излезне од негде и све чул. Како је чул питај бога! Све разуми али неје загулен него добар. А добар ти је исто ко и замлатен. Ако мислиш да је замлатен, зајебал си се. Ако мислиш да је паметан па си се зајебал. Ако мислиш да је обадве још повиш си се зајебал. Не може тој да се напише ни у књидје. Тој је неквојете које се не зна.
Завалија. И оно оче да се прца. А мож ли се кози које се неје прцало.
- Деда Мајене, деда Мајене, посејем ти се на јеџбик ко маче на пуздеј - вели Талдуда - и посра се на човека ко ништа. Незнам да ли и завреџује човек друго, него да га усереш ко пупуњ'к јербо за никак'в кур'ц и неје. Замлатен цел свет. Све мој до мојега. Боли њега, мислиш, чук за свет окол' њега. Пуа уз ветар и низ ветар. Однел га ветар. Јебал луд збуњеног те се родил замлатен. Сламчица му виси на дољну усницу а капа обрнута на дванајес сати. Сас штрапће мери време. Талдуда, тој ти је закон оди природу и од бога. Закон да кво те куче залаје кад се родиш лаје те док не скапеш. -наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:16 pm | |
| -наставак- Милена, Славиша Ранђеловић
...Умрела сам ка нап'лни шесе и једну годин. Поболе се оди живот. Разболе се оди муку и сећирацију па ми у болницу у Пирот одсекоше левуту ногу. Седмити д'н оди аперацију дојдоше ми нагосје некаква дечица. Убава у-лице, па чисто и бело облечена па ме окају да си идем сас њи. А ја ји окам да пријду до мен, да видим која су, чија су, не познавам ји. Ама ка ји побоље загледа, оно бре, асли мојата дечица, синовети, што ми умреоше ка беоше бебетија. Оди три сина, другата два умреоше оди сиромаштију, оди незнање. Ветар ти и крвне групе. Ли има доктури, умеју ли да вреве. Другото дете ми поживе петнајес д'на. Море, муж'т ми га и у општину пријави. Па, би преди неколко године, додек ми првити син беше у војску, дојде ми оди општинарете позив за војску, за мртвог Милорада. А оно ми се под-груди напраји гручка голема како балон:
-Па, ћорче ћораве, е ли смо из исто село, ли знајете да си само једно дете имам! Осамнајес године прошле су, па ја ли че га кутам толће године!
А они ми орате дека је закон исти за свити и да они морају да ми даду позиват, па ји ич неје ни брига ако Милорад нече ил не може да иде у војску. Па се мислим само, какве школуване будале има на овија свет, мани, мани.
Кво да прајим, узо позиват, па ка си они заминуше, ја га сцепи. Да га не показујем на мужатога ка дојде оди терен. Првити син је сазнал да си је имал два брата ка се врну из војскуту...
А Милорад ми испушти некрштену душицу у-руће ка се вртамо оди лекара. Т'гај немаше превоз до Пирот, него си са мојег Стевана на мотор а бебето у средину па ај по доктури. И ка се вртамо, б'ш по Долњи-пут, Милорад само врисну, испишта, испишта црвачћи и више му не чу глас...
Мој башта Бранко га сарани негде у авлију, ама ја нес'м смејала да гледам куде је. Ли се орати у народ, ако на невестуту умре некрштено бебе, неје добро ако она види куде су јој детето закопали. И трећото дете беше мушко. Ама на њег ни име не стигомо да дадемо. Оди одма си не ваљајеше. И доктурити ни рекоше, јоште у болницуту ка лежа, да га нема буде. Само што га донесо оди болницу, ни пет д'на не поживе. Баштами га закопа покре Милорада...
Тека си ми остаде само једно дете, мој Славиша. Море и за њег се, ка беше бебе, плаши да му неје нешто лоше. Ли се, мори, мину четирес д'на како се роди, а оно се поболе. Леле, кве сам муће видела. Четирес д'на сам лежала сас њег у болницу. Па га одведу оди мен у другото сопче па га сас некакве игле боду у грбину тува куде му је кичма. А детето пишти оди болови, пишти па извива. А мен се срцето ћине оди муку. Уф, ка се само сетим и с'га ми је мука и тужно ми под-груди. И д'н-д'н'с, тека ка сам сама, ја си чујем како ми децата пишту...
Па тека, тека, па се мину малко време, па ми Славишко порасте, па еј, би да појде у школу. А ја га гледам, па си оратим сама, само да му неје нешто, само да га не боли. И, а ми се оно пожали, тека, да га боли глава ил нешто друго, а ја претрним оди стра да неје нешто смртно.
Море, муће сам имала оди како си знајем за мен. Док бео девојчурљак, беомо си дома сирома до пртку. Гладна сам била сваћи д'н. Преко зиму, корће оди дрво смо варили, жељни за чорбу. Најела сам се моружњак за цел живот. Па једва чекамо сас брата ми да дојде пролет, да стигну младе покриве. Да напрајмо чорбу сас јајце. Испостили смо се па мани га, па ка ни некој даде парченце оди мрсночу, оно ни после стомак боли.
А ка отидо за Стевана, решимо, че почнемо да прајимо кућу. А паре нема. Па Стеван отиде на терен там по Босну, по Београд а ја турим две крошње на кобилку па ај на њиву. У једну крошњу дете а у другуту дуван за садење. И сретне ме Лепка из Горњу-малу:
-Милено, кам ти га детето?
-Те га у крошњу.
-Како, мори, у крошњу?
-Те, погле ако не верујеш.
А она подигне покривкуту оди крошњу па смеје:
-Леле, леле, луда жено, куде се па само сети?
-Па, оно куде чу га? – оратим ју ја.
Па по цел д'н на Баир. Савила сам се до-зем. Детето вржем у љуљћу за ореј па трчим до Нишаву да заватим воду сас канту. На сваћи струч'к дуван мора да се сипне водица, да се прими. Па трчим до орејат да видим да ми детето неје с'лнчосало.
И тека сваћи д'н, јутрам, рано, па додек се не ст'вни, трчи у дуван, трчи у морузу. Оно једна ли је работа. Па исто јурење ка дојде време за брање, па низање. Јутрам рано брање а у пладне низање. Па се оди брање и низање прсти улепе, поцрнеју како катран. А дете си тражи његово, тражи једење, премену. Па куде голема работа, куде се требе слушаш.
Море, мани, мани...
И тија дуван неје једина работа у-поље. Трчи у Будин-дел, трчи у Парасиње, па на Плужницу, иди у Сл'бачко Поље и Свође, трчи у Матавију, на Баир, па на Тупанар и у Бресје. Ли се требе окопа, опраши, загрне, оплеви, ли се требе градина расади, па да се навади, да се опрска и лозје и дуван и жито и градина. А градина, пуста остала, ч'к у Матавију, у Црвенско. У-свет далек. Ал' мора там, там има вода, има ваде за наваџување. Ма, имаомо си ми њивчетића за градине и поблизо, ал' немаомо си мотор за наваџување. Требе се вода доведе ч'к оди Нишаву. Па дојде лето, муж узне одмор за жетву. Па рано, у четри саата дидзање, па по цел д'н на њиву, на с'лнце. Дете у љуљћу па под ореј, а у руће срп, па трпај снопови, дизај крстине. Па требе свозење оди њиву а кој да га свози. Немамо си ни кола ни краве. Па моли једног, моли другог а никој нече џабе. Па јутре трчим по његовете њиве да се раздужим. Давам му сламу оди вршу. А у вршу се наг'лтам прашину позади вршалицуту, па мани. Оћоравејем оди осиље. И неје једна врша. Ли се требе зајмим, да ми врну ка мен требе да вршем.
Оди силну работу, почнем да се питујем када че дојде зима, да си душу одморим, а оно очеш. Стигал дуван за пакување. А дуванат ж'лт како злато, убав, целу кућу замерисал. По цел д'н седим у собу покре картонсће кутије па листовити оди дуванат пакујем, а у прву класу, а у другу класу. А ка га предадем у Нишавску долину, они га туре у четврту класу. Вреве дека неје добар, испуцал, има рупе, буђав, грчкав. Па они га нече пале сас цели листови, мислим се, него че га мељу, че га роне у-ситно. И целуту годину, целуту мојту муку, мојти зној они туре у четврту класу. И који су па тој стручњаци за дуван ка понапред заједно идомо у школу. И они и ја имамо само четворолетку оди школу. И с'га че ми они мојту зараду туре у четврту класу. Ветар ти дуван и класу.
И тека сваћи д'н, тека сваку годин. Море, пуста младос остаде у работу и трчање. Ка дојде ноч, ја успим детето па си легнем ал' нече с'н на очи. Руће се запалиле оди работу па гору. Мука у-нође оди одење по њиве, па се целу ноч обртам и превртам, слешчем како куче на с'лнце. И т'м'н ме пред-зору спање превари, а оно вечемка стануло јутрам. Да се дидза па па на работу. Па ми тека додек лежим, дојде нешто у-главу, како на м'лечка деца, па ми дорим смешно кво све на човека мож да дојде у б'к'лицуту. Ли старити орате да се злато тражи и наоди само ујутру, ка с'лнце излази. Тагај се, вреве, злато познава по сијање у травуту, назем, у камање. Море, оштурело га дабига, ли се толка јутра дидза рано а само работу најдо и само муку видо. Сецање, работење, трчање, те текво си је моје злато...
О, леле, леле, мислим се, када че умрем да се малко одморим. Ал' па, погледам детето па се помислим кво че оно прај ка остане само сас башту си. А и баштаму је у десет године сироче остал. Па, ли га требе некој опере, да му даде једење, да га покрије ка спи да не одзебне, да му вреви душо мамина. Тој код мачаву нема, тој мачава не дава...
И те тека, ћутала сам, трпела сам, мучила сам се, па се мислим, еј на там, че даде Бог да буде по-л'ко, по-арно и на мен и на детето и на мужатога.
Па даде Бог, кућу напрајимо, па ми детето порасте па се ожени па ми даде унучетија. Једно мушко и једно девојче, изела ји баба. Марко и Теа. Моје Маринче и моја Тека, моја унучетија - дал им Бог здравље, нек су само жива и здрава. Па сво оној мучење, сва работа коју претури преко грбину, дојдоше ми некако по-л'ко ка се унучетијата почеше мотају покре мен. И лебат ми је по благ ка су она тува.
И с'га ка требе да си живујем и ка има за какво да живујем, суђеницете дојдоше по мен. Додек је требало да се на грбину дом носи, тагај нес'м имала време да мислим оди здравље. А с'га, ка се малко ослободи, целити мојти живот, сва онај мука, работа и сецање, с'га се претворише у болес. И чини ми се некако, додек бео поди работу, бео некако по здрава, ко да ми не беше ништа. А с'га – болес. Куде па тој? Е, па, нече ми Бог даде два добра одједнуш па мани. И Бог је криводеља, криво дели. На онија што имају, дава још. А на сирома, који си ништа немају, који су си жељни за све, узне и оној кво имају.
Море, што ме, мајћо, неси родила поди срећну дзвезду па ме и на ђубре после врљај!
Него, кво чу - тека су ми онеј суђаје записале ка сам се родила Да нес'м у болницу, ја би у њиву умрела. Знајем да си мојти син њега окривљује за мојту мречку јел из село отиде да живује са жену и деца ч'к у Ниш. Па си он мисли да сам се разболела оди тугу и јадување за децата... Ама дете, немој си будалесто, никој ми неје крив. Сама сам си крива. Нес'м си разбирала. Нес'м се пазила.
А жал ме највише за децата, неје ме жал за мен. Моје си прошло, младити да имају. Жал ме што ми Бог не даде још некоју годин да припомогнем на мојти. Да јим исплетем још јед'н џемпер, још једне наглавће. У крошњето, дом, остаде ми једна цела и једна до половин, на игле, неисплетена. Останул ми у шерпу васуљ бези запршку, недоплевен расадник преди врата, остаде до половин испричана приказница на унучетијата...
Те толко ти оди живот - јурење, сецање, отимање, трчање, работење, влачење, мучење. А надокрајће че се свити свртимо у једну рупу. Земља ни је све давала па че си с'га земља и узне. А тува, ка стигнемо до крај, е тува нема чинови, нема м'лечћи и големи. И светсћи цар и селсћи свињар - исти ји црвје изеду.
Затој, деца, гледајте да си кроз живот минете без сећирацију, без карање у кућу, сас комшије да си живујете, да се помагате. Видите ли какво је време стануло – не знаје се кој че када и кој че по куга.
мојој мајци Милени, уместо епитафа (1941-2002) -наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Čet Nov 14, 2013 8:17 pm | |
| -наставак- Кигијена - истинска' прича, Ч`а Мила Богосов врзачов и жена му Стеванка пред рат су живели у Београд. Богосов је бил трговац, а Стеванка прва жена из наш крај која је носила шешир. Стеванка је у тој време била права госпођа. Београд вој неје пријал, в'здан је осечала тугу под-груди. Наговори Богосова да се врну у село. Направе нову кућу, с'с терасу комто друм. Била је тој једина таква кућа у наш крај. Кад је нећи "ћисел" д'н, Стеванка тури шешир на главу и в'зд'н уз пут низ пут, а народ се саири. Богосов к'о Богосов, волел је да цугне и одма да запоје, али ник'д да треви праву песму. После рат, кад је бил обавезан откуп, отимање од народ, од сељаци, Богосов споје песму: ''Друже Тито што нам узе жито, узни крошњу па иди у прошњу''. Одма га пролетери пријаве и откарају у апсу на нећи месец. Кад се врнул, причал је да га ник'д несу тепали. На славу је осем роду, звал и пописмени љуђи из наш крај. На једну славу је тека позвал и Косту, марвењака из Пирот, који је по в'зд'н гледал у Стеванћин шешир. Кад Стеванка поставља ђувечарће с чорбу, тањири и ложице, увек ји пребрише с'с руку да нема на њи прашина. Гледа ју Коста па му чудно, госпођа с'с шешир а с'с прс' брише ложице, па че вој речее: ''Стеванће тој неје хигијенски''. Стеванка си прећути. Поставља леб на астал и пред сваког госјанина тура по камат 'леб, а пред Косту не тури. Т'г че Коста пита: ''Стеванће, а куде је пред мен леб?'' Стеванка че му одговори: ''Епа, доктуре, видим да си гадежљив, а овеј руће су и тија леб месиле, па мислим можда неје кигијенски''. Доктор виде че остане гладан па брже боље заборави на кигијену и узе комат леб преди Богосова. --------------------------------------------------------------------------------------------- Приредила Мр Јовановић Александра Извор: [You must be registered and logged in to see this link.] Поставио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије Постављено: 14. новембар 2013.г. Власотинце, република Србија * * * | |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Ned Dec 08, 2013 5:34 pm | |
| Вуково интересовање за “Шоплук” и “Шопове” из књиге: Срби и Бугари. 1804-1878. Чланци и расправе, Прометеј, Нови Сад, 1995, стр. 155-159. Успомена на пок. проф. Владана Недић - великог поштоваоца Вуковог дела и мог доброг и драгог пријатеља - Владимир За познавање језичких, етнографских и културно-историјских прилика пограничних крајева Србије и Бугарске у првој четвртини XIX века Вук Караџић је дао неколико незаобилазних података и изнео нека своја веома значајна схватања. Његова казивања о томе су двоструко значајна: (1) што су прва у науци саопштена знања о пространом региону који се дуж источних граница Србије из времена Првог српског устанка - са Дунава простирао поред Старе планине даље ка југу и истоку, и (2) што су та казивања била проверена на начин који је, уопште, био карактеристичан за Вуков хеуристички и књижевни рад. У овом случају реч је о пограничној територији која је, касније, у науци била позната под уопштеним именом Шоплук, односно његовим синонимом Торлак - са нешто суженим географским значењем. Ова територија простирала се између Видина, Пирота, Софије и Враце, па и даље према истоку и југу. Вуково интересовање за ове крајеве поникло је, најпре, из жеље за скупљањем народних песама и лексичке грађе за Српски рјечник, да би се, потом, пренело на његова шира занимања за етнографска, језичка и историјска питања.[1] Од споменутих градова и крајева, Вук је из аутопсије познавао, унеколико, само Видин куда је ишао по налогу Карађорђа и Правитељствујушчег Совјета 1812. године, у политичку мисију Мула-паши, тадашњем гувернеру Видинског пашалука. Службујући у Брзој Паланци и Неготину, Вук је - по свој прилици - долазио у додир и са бегунцима - емиграцијом која је из видинског краја била прешла преко Тимока и населила се у пограничним селима ослобођене Србије. Тако, на пример, познат је онај Вуков податак да су ти досељеници - бегунци из Бугарске славили славу[2] исто тако као и народ у Србији. Међу њима могли су се наћи, свакако, и људи из предела од Старе планине према Дунаву, идући од Белоградчика и Ћипровца ка Лом Паланци и Враци. То су били тзв. Загорци, становништво Загорја, за које се знало у Србији Карађорђева времена, што Вук и спомиње у свом каснијем књижевном и научном раду. Једну лепу и свежу лирску песму у којој се опева Загорје Вук је објавио још у Малој простонародној славено-сербској пјеснарици[3] Девојка са три љубовника "Кажи Радо, кажи брати: Колко имаш љубовника. Ја и имам до тројицу: Један ми је у Загорју, Други ми је у Поломљу, У јужне пределе данашње Србије, за време Првог српског устанка тада у Турској, Вук за живота није имао прилике да оде, али је, на пример, долазио у додир са Пироћанцима и пиротском емиграцијом која је, у ослобођеној Србији, била знатна и позната по својим војводама Мити и Маринку Петровићу, на југоисточном фронту српско-турског ратовања до 1813. године. По свој прилици, међу њима је Вук и могао да нађе учитеља Проку и да од њега унесе у своју прву књигу Српских народних пјесама две лепе пиротске лирске песме:[4] Крштење Христово - "од неког учитеља Прока, родом из Пирота, с бугарске границе", и Сестра брату зарукавље везе. Слично је било и са софијском емиграцијом, која се растурила по Србији, и међу којима је било и знатнијих људи у војно-политичкој историји српског ратовања са Турцима, а које је Вук, бесумње, могао упознати понајпре у Београду: на скупштинама устаничких старешина, у Совјету, београдском магистрату и иначе приватно у вароши. Исто тако, после 1814. године, живећи у Бечу, Вук је имао прилике да дође у додир са многим "турским" трговцима који су, из разних крајева Балканског полуострва, долазили у престоницу Аустрије где су понеки од њих често били објект за научна истраживања, нарочито из области језика и етнографије. Имајући ово у виду, како период проучавања из времена Првог српског устанка тако и време проведено у Бечу и, затим, опет у Србији кнез-Милошевог периода, заинтересован и знатижељан, Вук је дошао до извесног броја података о приликама у пограничним крајевима у Турској. Радећи живо не само на скупљању народних песама већ бавећи се, све више, и питањем језика, Вук је, још на почетку своје књижевно-научне каријере, уочио једну етнографско-језичку појаву која се, у различитом степену сличности и разлика, уочавала код становника поменуте шопске одн. торлачке области. Најпре, у Српском рјечнику Вук под одредницом "Торлак" пише: "човјек који нити говори чисто Српски ни Бугарски".[5] Из овога се може извући закључак о Вуковом, условно, уочавању једне интересантне зоне на додиру српске језичке територије са бугарском, односно - могуће - дијалекатској варијанти (у основи) српског говора која је, према истоку и североистоку, обухватала знатно географско пространство. Тако, у познатом писму П. Ј. Шафарику из 1827. године, алудирајући на Шафариково професорско-кабинетско поимање језичке и етнографске проблематике лимитрофних српско-бугарских подручја, Вук изричито каже: " Сад ћу нешто да Вас опоменем. Немојте Ви Србе бугарити. Не само што Љесковчани и Приштинци нијесу Бугари, него и сами Видинци и Ћипровчани и Пироћани по језику су ближе к Србима, него к Бугарима (премда не говоре чисто ни једним језиком) недајте се Ви преварити којекаквим Бугарским Ћифтама, које су, као сваки човек, ради свој род умложити."[6]
Доиста, јасно, одређено и категорички, Вук оцртава језичку (дијалекатску) и етничку ситуацију у западним пределима Шоплука, сматрајући да Видин, Ћипровац и Пирот, са својим подручјима, укупно узев, показују преимућства битних особина српског језика над бугарским. Овакав његов закључак сматрао се двоструко инструктивним: што је, у посебном смислу, поближе одредио говорне квалитете становништва реченог подручја, и што је - grosso modo - одредио његов дијалекатски однос у укупној структури српског говора на читавом етничком простирању српског народа. (Ово Вуково схватање касније је методом критичког испитивања потврдио низ филолога и етнолога: Стојан Новаковић, Александар Белић, Павле Ивић, Милан Ђ. Милићевић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Николић, Маринко Станојевић и, разуме се, Јован Цвијић). Али, далеко од тога да од једне појаве чисто научног интересовања прави политички проблем у српско-бугарским односима, Вук је и даље настојао да о пограничним српско-бугарским крајевима изнађе нове факте. 1820-их и 1830-их година он више пута изражава жељу да испита говорне особине јужних предела, више од онога што му је већ било познато и што је изнео у писму Шафарику. (Повод за то могла је бити и критика која је, са више страна - како од слависта тако и од неких просвећенијих Бугара - долазила на Вукова саопштења о примерима бугарског језика, публикованим у Додатку к Санкт-петербургским сравнитељним рјечницима, али и иначе).[7] Али, интересујући се у томе правцу, Вук је дошао, изгледа, до неких нових погледа. Наиме, радило се о једном новом методолошком поступку који је ваљало применити када се проучавала језичка, етнографска и културно-историјска материја суседних предела двају сродних народа као што су били Срби и Бугари. Најбоља потврда томе - из каснијег периода његовог стварања, 1859. године - јесте његово обраћање угледном бугарском "възрожденецу" и управитељу школа у Софијском мутесарифлуку Сави Филаретову, да му помогне у пружању неких података за писање једног већег дела о Србима и Бугарима, заправо података о Шоповима. Мора да је било велико изненађење за Вука, као што му је то бесумње причинило велико задовољство, када је у Филаретовљевом писму добио далеко пуније податке о Шоплуку и Шоповима. -наставиће се-
| |
| | | Miroslav Mladenovic Čovek od pera
Datum upisa : 28.07.2013
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма Ned Dec 08, 2013 5:36 pm | |
| -наставак- Мислим да је и данас од значаја навести шта је учени Бугарин писао Вуку као свом великом поштоваоцу. По Филаретову, Шопови живе у око 350 села, углавном у Софијском пољу, али настањују и крајеве око Брезника, Радомира, Златице, Етропоља. Он пише Вуку: "... нихъ наричают шопы като на присмЕхъ. Оно од части като да има унизително значеніе, равно съ мужикъ..."[8] Његова позната преписка о овом географско-историјско-етнографски занимљивом подручју, са Филаретовом и Најденом Геровом, указује на проширење Вуковог интересовања, у хеуристичке и књижевно-научне сврхе, и на крајеве данашње југозападне Бугарске. Тај интерес, на крају 1850-их година - иако са прекидима - као да је био наставак његовог интересовања из првих петнаест-двадесет година јавног списатељског рада. Управо за ове крајеве можда нису без научног интереса Вукова схватања из 1826. и 1828. године, када је - поводом изгледа да ће се мењати политичка карта европске Турске - писао да проширење Србије треба да обухвати "и Бугарску до Коџа Балкана", јер, како вели, "то је све управо српско", односно да ће се граница протегнути "и до великог Балкана, јер је то све, откинуто од Србије" (средњовековне).[9] Овај Вуков историцизам, можда критички недовољно објашњен, подударао се са његовим жељама да детаљније проучи, из аутопсије, језичку ситуацију словенских говора у турској Румелији. Године 1836, у писму Кепену, Вук пише да би желео да - поред других провинција - обиђе и "Болгарију"[10 ] да би утврдио "и въ сыхъ юговосточныхъ предЕлахъ, гдЕ границы сербскаго и болгарскаго язьгковъ"[11], односно у писму Димитрију Максимовичу 1844. године, да "испита" и да "увери се" - "каковые оны Славяне на самых границахъ, Сербы ли или Болгари".[11] Ови југоисточни предели могли су се сматрати крајевима западног дела Софијског санџака, заправо као оно географско подручје на које се већим делом, касније, и односило горње писмо Саве Филаретова. Можда није на одмет, такође, указати на још једну ствар из горње тематике. Вукова збирка Пјесме Бугарске садржи тринаест песама.[12] Редактори су за песме под ред. бр. 4-7 и 11-13 написали да то "нису бугарске већ српске", док је остале песме из овога одељка, ред. бр. 1-3 и 8-10, објавио раније Илија Николић.[13] Ова двострука подела сигурно је учињена са разлогом. Што се тиче оних песама које су обележене као српске, по језичкој основи, ваљало би да стручњаци детаљније утврде ближе географско-предеоно порекло. Ми смо, на основу conspectus generalis (језичке, етнографске, социолошке и културно-историјске карактеристике) мишљења да су ове песме из области Шоплука, и то јужног подручја његовог, по свој прилици Знепољско-крајишке провенијенције. У последњој песми (ред. бр. 523) прва два стиха гласе: "Големо село Радомирово, У среди села превисок чардак... "[14] као да се односе на Радомир, место на горњој Струми, код Перника, крај који, по А. Белићу, Павлу Ивићу (и Стојку Стојкову), припада српској језичкој заједници, на његовој југоисточној територијалној говорној избочини. У сваком случају, ово су песме из Шоплука, што је и иначе карактеристично за Вуково просторно интересовање и за производе народног стваралаштва ових крајева. Уопште узев, велика је штета, несумњиво, што Вук није стигао да изричније да своје коначно мишљење о језику и етнографији Шоплука, било у оном ужем схватању, како је Вука извештавао Сава Филаретов, било у другом, ширем поимању Шоплука и шопског становништва на простору од Искра до Тимока и у сливу горње Струме, како је - готово у исто време - писао један други бугарски "възрожденец", Петко Славејков. У сваком случају, Вукова је заслуга што је, говорећи о језику прве зоне шопског становништва, успео да уочи његов прелазни карактер од српског ка бугарском језику, да да неке његове карактеристике, иако не и да одреди његове опште особености.[15] Вукова казивања о томе, без сумње, израз су знања и интересовања свога времена и стања науке о јужнословенском становништву овога дела Балканског полуострва. Напомене 1 О овоме видети: Владимир Стојанчевић, Вукова знања о Бугарској и Бугарима. - Посебан отисак из Вуковог зборника. Посебна издања САНУ, књ. СD, Београд 1966, 371-407. 2 Вук Ст. Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд 1867, 59. 3 Беч 1814, 37. 4 Беч, 1841, 121. 5 Беч, 1852, 768. 6 Вукова преписка, IV, Београд, 1910, 648. 7 В.: Вл. Стојанчевић, нав. дело, 375 и д. 8 Архив Српске академије наука и уметности, инв. бр. 8327. - Вл. Стојанчевић, нав. дело, 402. 9 Вукова преписка, IV, 126, 108 (писмо од октобра 1826. г.). 10 Исто, III, Београд, 1909, 577-8. 11 Архив САНУ, Инв. бр. 8437/1. - Вл. Стојанченић, нав. дело, 389, нап. 53. 12 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића. У редакцији др Живомира Младеновића и др Владана Недића. Српска академија наука и уметности, Београд, 1973, 317-322. - Целу збирку оних песама, са ширим коментарима, најпре је објавио Голуб Добрашиновић у: Сабрана дела Вука Караџића, књ. XVIII, О Црној Гори - Разни списи, Београд, 1972, 344-349, 891-897. 13 Български народни песни останали од Вук Караджич. Братство, Ниш, 1964, бр. 134. 14 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вук. Стеф. Караџић, нав. дело, 322. 15 Вл. Стојанчевић, нав. дело, 405-406. * * *
Поставио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 8. децембар 2013.г. Власотинце, ртепублика Србија
| |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма | |
| |
| | | | DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма | |
|
Similar topics | |
|
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 49 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 49 Gosta :: 1 Provajder Nema Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 710 dana Sub Jan 19, 2013 12:14 am |
Zadnje teme | » Nega usanaDanas u 1:25 am od Kijara-brm » DNEVNI HOROSKOP ✰Danas u 1:23 am od rouzvel » In memoriam-poznati (EX) JugosloveniDanas u 1:07 am od Kijara-brm » Sta Vas nervira na forumu?Danas u 12:55 am od Kijara-brm » Šta je to lepota?Juče u 7:52 pm od Eugen Grafvajer » CRKVA I BOGATSTVO -LICEMERJE I BEZOBRAZLUK ?Juče u 12:10 pm od Eugen Grafvajer » Samo da rata ne bude!Pon Mar 25, 2024 10:16 am od Eugen Grafvajer » LJUBAVNI HOROSKOPPon Mar 25, 2024 12:32 am od rouzvel » NEDELJNI HOROSKOP ★Pon Mar 25, 2024 12:25 am od rouzvel » Vladimir PutinPon Mar 25, 2024 12:09 am od montoya » FK (SD) ✰ CRVENA ZVEZDA ✰Ned Mar 24, 2024 11:04 pm od Danubius » VICEVI - Ovaj ne znam gde bi ....Ned Mar 24, 2024 8:26 pm od montoya » Mesec Ramadan /Ramazan... رمضان Ned Mar 24, 2024 11:31 am od justicija » Pesma Evrovizije - EurosongSub Mar 23, 2024 8:22 pm od justicija » HIT danaSub Mar 23, 2024 8:01 pm od justicija » Moja životna filozofijaSub Mar 23, 2024 7:41 am od Eugen Grafvajer » Šta trenutno slušate Čet Mar 21, 2024 9:36 pm od montoya » PAPRIKAŠI I GULAŠI -braća po ljutoj paprici :))) Čet Mar 21, 2024 7:56 pm od Danubius » I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )Čet Mar 21, 2024 9:46 am od Eugen Grafvajer » NAŠE PRAZNIČNE DEKORACIJE U KUĆI Uto Mar 19, 2024 6:44 pm od Kijara-brm » KREČENJE I FARBANJE Pon Mar 18, 2024 4:20 pm od Danubius » LEGENDARNA VOZILA ex YU Ned Mar 17, 2024 12:04 am od Danubius » Kažite pesmomPet Mar 15, 2024 8:46 am od savo » GREJNA SEZONA stigla -čime se grejete ? Sre Mar 13, 2024 1:57 pm od Danubius » Da li ste Yugo-nostalgičari?Sre Mar 13, 2024 9:34 am od Danubius » Dr ZORAN ĐINĐIĆ -prolaze godine OD UBISTVA -šta je ostalo od ideje ? Uto Mar 12, 2024 11:19 am od Danubius » SILIKONI (i druga "plastika" )Pon Mar 11, 2024 9:32 am od savo » 8 Mart - dan zena...Ned Mar 10, 2024 11:21 am od Đole » NAJGORI DIKTATORI sveta Ned Mar 10, 2024 10:43 am od montoya » SVI SVETI(Dan mrtvih) / ZADUŠNICESub Mar 09, 2024 6:29 pm od Danubius |
Statistike | Imamo 11609 registrovanih korisnika Najnoviji registrovani član je kiki11
Naši korisnici su poslali ukupno 523972 članaka u 7350 teme
|
IN MEMORIAM - naša OKANA -1975 -2021 | |
|