Miroslav B Mladenović-Istorija

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

First topic message reminder :

ВОЈВОДА СТРЕЉА

Устанички војвода Илија Стреља-Петровић, родом је из села Градиште, општина Власотинце; који са дружином је радио у Самокову-села Црвени Брег-изнад Власотинца.
Који је почетком 1809. године у времену српског устанка постављен за време борбе у правцу јужног Поморавља, од стране Врховне устаничке команде за Команданта на десном крилу борбе; док је на левом тимочко-крајинском правцу био хајдук- Вељко Петровић.

Пре тога Стреља је био главни организатор свих устаничких и герилских акција 1807. године у Јужномј поморављу, због чега је добио титулу „лесковачки војвода“.
Крајем 1809. године Стреља са 450 устаника и савом Дедобарцом долази у власотиначки крај, где прво подиже устанак у Заплању; а затим одметне Власотинце и села: Шишаву, Бољаре, Крушевицу, Јастребац, Градиште, Дадинце, Орашје, Ладовицу, Грделицу и Дедину Бару.

Турци су због ове буне и борбе које су устаници водили с њима на Косовици (између Грделице и села Орашје) запалили Власотинце, Орашје, Шишаву и још нека места.
Из тих дана у власотиначком крају су остала многа места која носе карактеристична имена: Хајдучки кладанац, Комитски гроб, Белкићев Гроб, Граница, Косовица, Црна Чука, Стража, Обешеник, Бегово Браниште и др.

О Војводи Стрељи највише записа забележио је Др Сергеј Димитријевић, чак постоји и посебна брошура о Стрељи.
Много је историчара описао те битке за национално ослобођење, а овде ћемо забележити и нека бележења 1872. године августа месеца у Грделици-Милојка Веселиновића, заборављеног истраживача Југа Србије.

У једном његовом раду истраживач Милојко Веселиновић у успоменама из 1904.године-под насловом :“Брсјачка(Бресјачка) Буна године 1880. године у Битољском вилајету и Мицко Војвода (родом из село Црешњево Порече-подвукао М.М) донео је три народне песме (Илија Делија, Анђеле баш- кумета и Мицко кумита) које опевају борбе војводе Мицка.

После тога доноси македонску варијанту песме Илија Делија а затим и нотни запис прва два стиха, који се понављају са припевом: ле-ле.
На овој песми се Милојко Весделиновић посебно задржао, наводећи њену историју.

Како даље бележи Милојко Веселиновић, песму коју је он чуо у Грделици 1872. године, народ око Лесковца и Власотинца певао је своме јунаку Илији Стрељи из села Градиште.

Ту песму су од 1809. године „ с пријатним народним гласом“ разналеи печалбари по Косову и Македонији.
Тако је народ у Битољском вилајету око 1881. године готову песму са мелодијом приписао своме јунаку Илији Делији, која се много пре 1850. године (како су му говорили) певала око Битоља и Лерина „ и то најрадије на свадбама кад стројници улазе у село прво певају: “ Што јет врева во горнана махала...“

Ову народну песму, коју је Веселиновић записао у Хану код Грделице, како он сам сведочи, објавио је Милан Ђ. Милићевић према овом запису у Топличком округу, и она у целини гласи:

„ ИЛИЈА ДЕЛИЈА
Што је врева у ту горњу махалу?
Да ли су ти силни Срби на конак?
Или ти је стара мајка умрла?
Нити су ми силни Срби на конак?
Нити ми је стара мајка умрела;
Већми дош'о млад Илија делија.
Те ми пије рујно вино окама:
Наздравља му Хаџи-Таса Хаџика:
-Здрав да неси млад делијо Илијо?
Ако љубиш другу мому, сем мене-
Пушку носиш-да Богда те убила!
Сабљу пашеш-да Богда те посекла!
Коња јашеш-коњ под тобом цркаја!
Воду газиш-да Богда те однела!
Ако љубиш другу мому крај мене!“

Од пет варијанти ове песме Веселиновић је објавио само запис из Битољског вилајета:

„ ИЛИЈА ДЕЛИЈА
Што јет врева во горнава махала, леле,
Што јет врева во горнана, леле , махала?

Да ли ми јет Далвине мајка јумрела, леле,
Да ли ми јет Далвине мајка, лелејумрела?

То не било Делвине мајка јумрела, леле,
То не било Далвине мајка, леле, јумрела;

Туку биле силни Срби на конак, леле,
Туку биле силни Срби, леле, на конак.

Со ним ми јет млад Илија делија, леле,
Со ним ми јет млад Илија, Делија.

Слуга му служит кадан бела Тодора, леле,
Слуга му служит кадан бела, леле, Тодора!

-Здра'м, здра' ми се кадан бела Тодоро, леле!
Здра'м, здра'ми се кадан бела, леле, Тодора.

-Здраф не напил се млад Илија Делија, леле!
Здраф не напил се млад илија, лелем Делија!

Ако лубиш друга луба от мене, леле.
Ако лубиш друга луба, леле, от мене;

Да ти пукнит цркната коња по, тебе, леле,
Да ти пукнит црната коња, леле, по тебе!“

(Нотни запис песеме из Битолкског вилајета: страна 54,(ЈЕДНА НАРОДНА И ЈЕДНА УМЕТНИЧКА ПЕСМА О ВОЈВОДИ СТРЕЉИ-Станиша Војиновић, Власотиначки Зборник 2, 2006. године Власотинце)
Иста песма, али са измењеном мелодијом пева се и у селу Буфу, код Лерина.

На почетку Другог устанка ратовао је Стреља у смедеревском и пожаревачком крају. Познате су борбе на Рановцу, где је после борбе река Витовница крвава потекла и Пругову, где је основао и стални логор.
-наставиће се.

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак-
Српска западна Македонија

Рецимо и то да су српске чете у почетку биле образоване од мештана и просвећенијих људи. Чете су опремане у Београду, Врању, Лесковцу и Нишу а одатле пребациване у Стару Србију и Македонију. У четама је још била и омладина из Србије Западне Македоније, Босне, Војводине, Херцеговине, Славоније, Лике, Словеније и Далмације. Већина чета била је различита: бројале су од четворице до 50 људи.

На челу си биле војводе. Дисциплина крута - непокорност и неверство значило је смрт.
Чете су биле наоружане разним пушкама: од мартинки до репетирки. Комитске бомбе биле су исто тако различите. Од примитивних кутија за конзерве до најсавршенијих бомби-торпеда. Четници су били обучени тако да не одударају од локалног миљеа: у сељачком оделу од белог или сурог сукна са доколеницама до опанака са уским чакширама и џемаданом, са официрском пелерином и шубаром - калпаком са двоглавим белим орлом. Нису смели дирати у туђе имање и туђ образ.

Турци су на српске чете нерадо ударали ако је био подједнак однос снага.
У сукобима су се четници боље показали као стрелци од турских војника, али су Турци имали митраљезе и топове и њима гађали четнике када би се затворили у куле, манастире или обичне куће.

Пре Првог балканског рата у Врању су се скупили четници из свих крајева: 160 у Врању и 40 на Козјаку са војводама Бабунским Ћелом, Долгачем Трпком, Данетом, Ванђелом, Доксимом и Цакићем; било је још 60 четника који су се спремали за Пореч. Њих је водио Војвода Вук. Они су први прешли границу, чи-стили терен, оправљали мостове и спремали важније положаје: Козјак, Страцин и др. Пришли су им и наоружани сељаци тако да су имали четири групе са око 250 људи. Четници су први ушли у Прилеп, затим у првим линијама у биткама за Битољ и Кичево. Њихов рад је остао до сад неоцењен у српској науци и култури. Ово је само скроман покушај да се донекле осветли до сада прећуткивана страна српске историје.
Исто тако из портрета поменутих војвода види се као на воску да је Западна Македонија са изузетком албанским етничких острва била српска земља.

2 јун 2010. годиен власотинце Србија

Забележио: Мирослав Б. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце Србија
* * *
Dopuna
Некако ми се чини да све наше Војводе из тога времена-Четници(1915-1918.г.) због "идеолошког" поимања са Четницима(19141-1945.г)-чији значај и улога немају никакв значај; остали су у заборав.
Мислим да у сваком месту Југа Србије је време да се историски обележе ти славни датуми и њихова улога у борби за национално ослобоиђење и од бугарског окупатора и Турака у првом светском рату , балканским ратовима, kao и бунама и устанцима противу Турака.

Ред је да се поред путева направе Спомен-чесме са њиховим именима, а у парковима направе њихове бисте и школе и културно историске институције и улице у градовима, носе њихова имена и презимена.
Несмемо да ѕаборавимо њихове жртве за нашу слободу и наш национални дентитет и очувања нашег српског језика, обичаја и традиције националног обележја српства.
Прво требва кренути са нашим чуве4ним српским јунаком и Војводом на Југу Србије Костом Пећанцем-једним од покретача Топличког устанка 1917. године противу бугарске окупације на ПОДРУЧЈУ TОПЛИЦЕ, ЛЕСКОВЦА И ВЛАСОТИНЦА.
2 јун 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав Б. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце Србија

•

Izvor:

• Miroslav Mladenovic
• Građanin
•
• Pridružio: 03 Mar 2010
• Poruke: 186
Zaboravljene srpske vojvode - MyCity Military
www.mycity-military.com/.../Zaboravljene-srpske-vojvode.html - Кеширано -Слично
1 јун 2010 ... Заборављене српске војводе Аутор ... ... Miroslav Mladenovic; Građanin. Pridružio: 03 ... Против војводе Ба-бунског одмах се дигла ВМРО.
http://www.mycity-military.com/Stari-srednji-i-novi-vek/Zaboravljene-srpske-vojvode.html
* * *
Поставио (28 октобар 2013.г. Власотинце југ Србије, република Србија) :Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

РУДОВАЊЕ НА ВЛАСИНСКО-ОСТРОЗУПСКИМ ПЛАНИНАМА

Када је негде на почетку 20.века, аустријски археолог Феликс Каниц обилазио ове крајеве, наилазио је на трагове рудовања још из доба Римљана. Међутим овде су рудовали и „Латини“, народ о коме само нешто знамо, а и оно што знамо заснива се на легендама и предањима. Предање каже да су се по настанку „Латина“ наши преци почели овамо насељавати.

Међутим, после пада наших земаља под Турке, долази до застоја; рударство је почело јењавати, ослабила је рударска делатност, која је трајала све до половине 18. века Оно је поново оживело половином 18. века.

Обновили су га Срби, „досељеници из унутрашњости Србије, особито они са Копаоника, од којих су Турци касније отели рудишта“(Из Летописа Црне Траве). Према Симоновћ Симону писца књиге о ПЕЧАЛБАРСТВУ И НЕИМАРСТВУ ЦРНОТРАВСКОГА КРАЈА-међу старим људима седамдесетих година 20. века цротравског краја живе предања да су Турци од наших људи отимали самокове један по један, као и друга постројења, све док их нису потпуно преотели.

Тако, на пример, самоков код Доње Козарнице држала је удовица Босиљка, која је наследила од свог мужа Цветка, па јој га преотели Турци.

По казивању Милана Момчиловића из Горње Козарнице, старог преко деведесет година и Боре Миладиновића, за време Турака у Доњу Козарницу се доселе седморица браћа са Копаоника, из села Кознице. Пошто су тамо рудовали, по пресељењу овамо наставили су да рудују.

Подигли су самоков на месту где се данас налази Јованова стругара, преко пута козарничког гробља, отворили рудишта и дуго рудовали. Али се појаве Турци и самоков од удовице Босиљке узму „под најам“, с тим да она плаћа оправку и одржавање.

Али Турци као Турци после извесног времена направе такав рачун око одржавања и оправке да је више коштала оправка него сам самоков. Покушала жена да убеди Турке како је немогуће да трошкови одржавања толико коштају, да је сума превелика, нереална.

Силовити Турци, тврди и неумољиви, остану при своме, па чак и запрете. Жени није друго преостало него да дигне руке од самокова. Док је држала самоков, њиме је руковао Босиљкин син Дина, који је после остао да ради код Турака.(Запис 1978.г-С.С).

У Златанцима је живео неки Младен, чукундеда данашње породице Ранчић из Горњих Славковаца, који је држао неке самокове у овом крају, али су га Турци убили и самоков му узели.Место на коме су га убили зове се Младенов дол.(Запис 1978.г-СС).

У Црној Трави и Власини има доста породица које су се доселиле са Копаоника, из области богате рудом и по рударству познате још почетком средњег века.

Тако становништво које се овамо досељавало, наставило је овамо да рудује, јер је и овде било доста рудних налазишта. Села Битврђа, Доња и Горња Козарница, Прочоловци, Печиновци, Степанови, затим Мала Река, Жутине и Црвенковци-воде порекло са Копаоника, а Тодоровчани и Поповићевчани су такође дошли из рударске области Кратова, где се много рудовало.

Досељавање са Копаоника извршено је крајем 17. века за време аустроугарских ратова( 1688-1690), када се српски народ повлачио испред турске војске, остављајући своју постојбину и одлазећи масовно у јужну Угарску, док се један део раселио по оближњим планинама.
Постоји и предање да су рударење на гвожђу, и то прво код Црне Траве, обновили рудари који су дошли са Копаоника, одакле су морали да беже због сарадње са Аустријанцима за време аустриских ратова у 17.веку.

Рад у рудницима био је формално слободан, али суштински принудан за рударска насеља, као што је био принудан и за дербенџијска села која су одржавала, чувала и бранила кланце за несметан пролаз.

Рудовање под Турцима:
„У брдима има доста руда свакојаких, но будући да је њихово копање и топљење у турском царству на особиту тегобу народа, зато не само што их нико не тражи, него се још крију и затрпавају“-писао је Вук Караџић у „Даници“ 1827.године.

Турци су после заузимања наших земаља и после обнављања средњовековног рударства прихватили римски систем рада у рудницима из доба када су у њима радили само робови, осуђеници и становници који ђиве у околини рудника.

Разлика је у томе што су сада радили само хришћани, раја, а не и људи исламске вероисповести.

Тешак је био рад. Турци су спроводили свирепо овај систем, а нарочито од тренутака када су руднике почели издавати под закуп спахијама. Рад је био под принудом.

Села која су настањивала рудне области била су принуђена на рад по рудницима, али су морала и земљу обрађивати. Та села звала су се „маденска“, а људи који раде по рудницима-маденџије (рудари). У црнотравском крају најдуже је рудовало село Рупје, па је названо „Маденско“ док су га касније по ослобођењу од турака 1878.године звали „Рударско село“.

Принудни облик рада нагнао је становништво рударске области да бежи и да наставља живот на другом месту. Тако, на пример становништво рупских махала Рајчитине и Острозуба су побегли из Црне Траве у доба Хусеин-паше врањанског(1821.г), који их је гонио „да рудују“, а они нису хтели.

Има изгледа да је црнотравце као један од разлога преласка на дунђерски занат и одлазак у печлабу -био проузрокован тешким радом по рудницима.

Колико су Турци принудно натеривали људе на рад по рудницима, показује и чињеница да су одбеглим људима имања одузимали и додељивали их онима који су остајали да раде у рудницима или новодосељеним породицама.

Руда се топила у Вигњама-система топљења гвоздене руде за време турака, а ковало гвожђе у самоковима. Систем рада Самокова је радио овако:-вода је покретала точак са перајима, који су подизали и спуштали чекић, који је ударао гвожђе на наковању. Скица Вигње(Топоница) и Самокова се налази на страници 34,35 у књизи Симона Симоновића о ПЕЧАЛБАРСТВУ.

У турско време рудна налазишта експлоатисана су на сасвим примитиван начин. Да би се омогућило рудовање, била су потребна три услова: рудна налазишта, шуме и водени токови. Руда као сировина копана је са површине земље-површински коп.

Шуме су служиле као гориво за топљење руде; од дрвета је прављен ћумур, а вода је служила за испирање руде, затим као снага за покретање тешких чекића, покретање мехова у вигњама ради довода веће количине ваздуха под притиском, који убрзава сагоревање угља и брже топљење гвожђа.

Рад у рудницима био је скоро кулук-мало је плаћен. По Ф.Каницу кулучар је за 25 радних дана „добијао за пречишћавање руде од муља и превоз до топонице у Загужањима, Масурици, Мркој Пољани итд. Само 15 динара, под условом да допреми 500 ока(640-кг-једна ока је 1,28кг) пречишћене руде“.

Турци су на принудни рад одводили не само мушкарце, већ и жене дојиље, па и децу.

У Селу Козилу(засељено 1813.године из Црне Траве-подвукао М.М)-чак и седамдесетих година 20. века се чују приче, како док су жене дојиље радиле по рудиштима, пре свега на копању „вада“(канали којим је текла вода из реке Бистрице или потока Грацка до места физичког пречишћавања руде од муља –подвукао М.М) и на другим нешто лакшим пословима, децу одојчад, њих педесет у љуљашкама, повезане канапом, љуљала је нека баба.

Тако је исто Р.Николић, забележио у Божици, да је нека баба љуљала 77 деце на Колуници.
Сурдулица је у своје време била средиште рударске радње и прераде гвожђа у овом крају.
Руда гвожђа је копана у масуричким и власинским рудницима, топљена у вигњама и самоковима, док је гвожђе прерађивано у Врању, од кога се израђивали поглавито клинце и потковице, а постоји записи других истраживача да су од руда у власинској области прављене од гвоздене руде ненадмашене секире и оружје.
-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак-
Остаци некадашњега рудовања:
Данас на простору о коме је реч, постоје многи видљиви трагови некадашњег рудовања.
То су „ровине“, „ваде“, тросквишта(шљака), места звана видње(вигње), тако названа по пећима где се топила руда, „пиови“, места где се испирала руда, самокови итд.

„Ваде“ су зарасле, од њих су остали само трагови који се и данас примећују. Тросквишта и данас стоје мада их бусен покрива-само се понегде виде огољене површине.

Трагове самокова распознајемо по остацима неких предмета који су некада били њихови саставни делови.
У Доњој Козарници Симон Симоновић је 1978.године пронашао гвозден чекић којим је ковано сирово гвожђе, а у Градској прстенасто железо тешко преко стотину килограма са перајама.

Оно је стављано на валму(пераје) и при окретању под ударом воденог млаза покретан је чекић. Причају мештани-тако бележи Симоновић, да је у Састав Река донедавно испод моста стајао велики чекић, тежак око 200 килограма, али је пре неку годину нестао.

Када је Драшковци(према Ж.Ђорђевићу) обилазио овај крај, нашао је да су на овом простору од Врле реке до Доброг Поља некада налазила 94 вигњишта, 17 самокова и око 133.000 тона троске.

Црна Трава, Брод, Добро Поље, Дарковци, Кална, Градска, Рупје-цео овај крај покривен је „ровинама“, црвенкасто обојеним површинама, на којима нема вегетације. Само је на некиким местима током времена ветар нанео хумус у незнатним количинама, створивши зелену површину. Такве су „ровине“ близу Вуса и Козила.

Рудовање у рупском атару:
Чудне су судбине људи: несагледиве, непредвидљиве. Тако је било са становницима Рупја. Дошли су из рударских области да не би рудовали, а током времена постали су одлични рудари.

Становништво Рупја готово све до Другог светског рата(1941.г) углавном бавило рударством. Неке куће и данас у 20. веку имају на фасадама рударски симбол-укрштене чекиће(кућа Димитрије Хаџи Анђелковића).

Рупјани су на пољу рударства исто што и Црнотравци у неимарству. Као добри рудари били су утемељивачи борског рудника у Бору-међу познатима рупски рудари:Димитрије и Александар Хаџи Анђелковић.

Рудовање у Рупју појављује се касније од оног на Власини и горњем току реке Власине. Некада се са подручја Црне Траве и Власине бежало од рудовања на обронцима кањона рупске реке.

На тлу рупског атара рудовање је започето у другој половини 19.век, тачније у у осмој деценији. Црвени Брег, насеље у саставу некада рупске општине било је предмет свестраних истраживачких радова. Први рудари у Рупју нису били мештани, већ Подринчани.

Отуда су дошла четири рудара и овде започели да рудују, а рупјани су од њих научили занат. Касниије, када су изучили занат, отишли су широм Србије и тамо ће радити као „познати рупјански рудари“. Растуриће се они свуда:-по књажевачким, алексиначким, ртањским, подрињским, јелашничким и другим рудницима.

Каниц каже да је 1885.године из Рупја било око 40 рудара.
Из тога времена виђенији рудари Рупја:-

Из насеља Рупја били су рудари: Димитрије Хаџи Анђелковић, Александар Хаџи Анђелковић, Димитрије Станковић Камењар и Трајко Јовановић.

Из Банковаца:-Сокол Банковић, Коста Мишић, Прокоп Боцић, Михаил Стојичић, Спаса Анђелковић, Стојан Анђелковић, Виден Стојановић, Бујер, Светозар Боцић и Прокоп Стојановић.

Из Павличја:- Сима Дикић, Стојан Дикић, Алекса Анђелковић, Добривоје Аранђеловић, Јован Дикић, Китан Крстић, Велин Крстић, Илија Виденовић, Мита Стојановић, Милан Стефановић, Нестор Аризановић, Милутин Ђорић, Синадин Станковић, Миладин Станковић, Лука Тасић, Ранђел Миловановић, Светозар Дојчиновић, Крста Миленовић, Јевросим Крстић.

Из Рајчетине: Анђелко Јовановић, Радован Јовановић.

Из Црвеног Брега: Тома Младеновић, Илија Младеновић, Кона Младеновић, Антанасије Младеновић, Коста Милошевић, Милан Милошевић, Симеун Николић, Сокол Стоиљковић, Марјан Ђорђевић.
Рудник у селу Банковцима, по речима мештана(Запис 1978.г-М.М) отворен је 1875.године, а међу првим рударима били су: Михајило Стојичић и браћа Боцић, прокоп и Светозар. После банковског отворен је црвенобрешки рудник(у село Црвени Брег).

На заседању Народне скупштине 2.марта 1892.године Ђорђу Вајферту индустријалцу и Алески Новаковићу адвокату из Београда се дају повластице на вођење и обделавање руда у атару општине рупске. Са радом у руднику су престали 1903.године и преузели рудник Бор .

Место рудовања у Црвеном Брегу преузима Ставра Краинчевић. Материјално слаб, отказао је посао и тада су сви откопи затрпани.
На потоку Пишта започет је нови откоп.

После напустања Ставре Крајинчевића, рудник преузима Коста Крајинчевић све до 1925.године. Од тада радове преузима неки В. Јовановић рудар.

У току 1902 године овде је радило 38 рудара, а и 1903. године њих 40 рудара.
У црнотравском крају био је по који рудар и ван насеља Рупја. Кална је имала једног рудара, Дарковце је имало рудара Мију Стојановића, родом из Терзине махале, радио је у ресавским рудницима. Из Доброг поља рудар је био Милан Стаменковић.

У овом крају је била рудовањем је унишена јелова шума, а развила се више букова шума. Некада је овај крај био под четинарском шумом, али је уништена у времену рудовања када је од ње прављен ћумур.

Тврди се да су стари рудари штитили букову шуму јер је ћумур био тврђи и квалитенији од ћумура четинарских шума.

Риста Николић тврди да је рудовање у овом крају престало 1855.године због тога што су биле шуме испосечене због ћумура који је коришћен у топионицама .

Чак је овде 1880 године овај крај обилазио и проучавао флору и фауну Јосип Панчић-који је у Престојчевом потоку испод воденице Тасе Миленковића наишао на један чамов трупац, што показује да је овде некада овај крај био под четинарском шумом.

РЕФЕРЕНЦЕ
ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО цротравскога краја, Симон Симоновић-Монка, Црна Трава 1983.године
Запис 31.март 2008.године Власотинце
Забележио Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце
* * *

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

СТОЧАРСТВО, ТРГОВИНА СТОКОМ И СТОЧНИМ ПРОИЗВОДИМА

Сточарство:-Све до појаве печалбарства, становништво власинско-црнотравског и власотиначкога краја се бавило углавном рударством и сточарством, много мање ратарством, док се један мањи део, претежно Власинци, бавио кириџисовањем.

Сточарство је било развијено и надалеко познато. Овамо су долазили сточни трговци из Битоља и Цариграда. Око 1860.године сточарство је почело нагло да опада, па је прешло у споредно занимање.

Раније се сточарством највише бавили Власинци, а у Црној Трави Златанчани, па Вусарци, Добропољци, а у неколико и Чукљани. Остали део становништва се бавио сточарством али у мањој мери.

Када је Феликс Каниц почетком двадесетог века обилазио ове крајеве, приметио је да је најбољи сир на Власини. У вези са власинским сиром шиви једна легенда коју је записао Каниц.

Једном је, каже легенда, свети Сава ради проповеди обилазио ове крајеве и када је стигао на Власину, Власинци га лепо дочекају и угосте одличним сиром. Много му се допао, те је благословио њихове овце, рекавши да им за сва времена дају много млека и сира најбољег квалитета.

Да су Власинци били добри сточари, бољи него црнотравци, доказује се тиме што су поједина црнотравска села куповала власински сир. Власинци су имали и добре услове за сточарење: чемернички комплекси, висораван Тараиа и травом богата Плана, чувени и пространи пашњаци богати квалитетном планинском травом.

Од ослобођења јужне Србије па до другог светског рата преко лета преко лета су на Чемерник и Стрешер редовно долазили Ашани(Црновунци), ту бачијали и производили млечне производе. Пре овог времена Ашана овамо није било.

Међутим, три године по ослобођењу од турака 1881.године, на Чемернику је било 14 ашанских породица, а 1905.године стајало је шест ашанских колиба.

И управо зато што су Власинци били добри сточари, са доласком Ашана, од њих су научили да праве качкаваљ, па чак и да га продају.

Главно тржиште био је Солун; даље од Солуна нису ишли, јер је пут био далек, а путовало се коњима(караванима). Овамо је долазио и неки чувени сточар из Македоније по имену Василе, свакако Ашанин, који је своје стадо напасао по чемерничким ливадама, ту бачијао и постао чувен произвођач најквалитетнијег сира и качкаваља, који је такође продавао у Солуну. Било је то 1889.године.

Ашани су све до 1932.године долазили на чемерник, све до једног немилног догађаја. Те године овце једног ашанина зашле у некошену ливаду Тренче Момчиловића из Прочоловци.

Тренча их ухвати и цео буљук потера кући. У сукобу Ашанин потегне и убије пушком Тренчу. Од тада се овамо никада више нису појали Ашани.

На Власини се увек бачијало. Понекад је било и до 15 000 оваца на бачијама. По казивању академика Ђође Лазаревића(из 1980.године) Бугари су у првом светском рату на Власини поклали око 23 000 оваца. То је био општи покољ оваца.

О бачијању на острозубским и власинским планинама писао је и учитељ Савко Кучпарић на Власини 1883.године, као месту погодном за чување и гајење ситне и крупне стоке. Навелико се бачило и у село Кална.

Сточчарство је овде толико било развијено да су нека домаћинста „иљадила“-чак и по три пута, као у село Битврђа породица Радојчић. И насиромашнија домаћинства су имала со по 20 до 4о брава оваца, али најчешће 100, понека и по 300.

Нека домаћинства су имала и по 200 јагаљци, па се око стоке морало много радити-често Власинске жене су говориле:“Изгинусмо од работу“-све је требало чувати, пазити, неговати, у одрешено време шишати, вуну прати, прести, ткати и стоку чувати на пашу.

Интересантни су Статистички подаци краљевине Србије од 1893.године-узети као подаци из „Пописа стоке“ за 1890.годину у црботравском крају по тадашњим општинама, показани датом табелом:

- ОПШТИНА Број коња Говеда Свиња оваца коза кошница

Бродска 57 519 53 2.046 468 16

Дарковачка 59 409 87 1.935 456 3

Добропољска 88 452 72 2.282 440 18

Каланска 119 771 137 4.048 1.425 60

Рупанска * 229 1.101 154 6. 136 2.122 90

Црнотравска 142 1.131 143 4.395 2.000 67

СВЕГА 693 4.383 645 20.851 5.11 244

• Рупској општини 1890.године припадала су и села Градиште, Горња Лопушња и Ново Село.

Од крупне стоке понеко домаћинство имало по 5-20 које крава, које волова, које говеда, а коња 2-5.

При бачијању домаћинства су се „смузавала“ и „на ред“ музла овце.
У Чуки се доста чувала стока, а пасишта су им била на Плани, на Црном Врху.

Некада су Турци кажу мештани, да би посадили кромпир на Плани, на силу поорали пасишта, а Чукљанима се то није допадало:хтели су да их чувају за пашу.

Знајући да су Турци тврди и неумољиви, нису ни покушали да их умоле, већ учине једну варку. Кромпир који је био припремљен за семе попарили су врелом водом. Турци га посаде, а он никако да никне.

Тада се „увере“ да на плани кромпир неуспева. Чукшанска су домаћинства имала нјчешће по 30-20 брава оваца, али понеко је имао и до 200 оваца.

Сточарство у село Златанце-црнотравскога дела, је била посебна прича за себе. Пасиште је било на делу Плане и према насељу Преслап. Златанце је највеће црнотравско село раштркано на стрмим падинама осојне стране Плане са 180 домнаћинстава који сун чували стоку.

Била су позната сточарска насеља:Скубибрада, Оштра гремада, Гиздавац, Стрвна, Тепавчица, Белеге, Кривуље,, Мали рит, Шиљи камен и преслапски атар.

По неколико махала су имале своје појате на једном месту. Овце су преко целе године биле на појатама, крупна стока(волови и већа телад) такође, а зими кући, док су краве нузаре стално држали код куће.

У село Вус је такође било доста стоке. Најбогатији човек овог села био неки Радисав Николић, имао је око 300 оваца и много крупне стоке, као и повећи број товарних коња.

Производио је сир и масло(путер) и продеавао их по власотиначким селима, па и у Власотинцу.

Самоћа сточара-судбина живота:
Многи сточари памте то дуго самовање у планини крај стоке, без људи, у суровој дивљини која узме да зароби човека, тако да постане плен те дивљине, немоћан да одлоли.

И увек тако бива. Природни је закон да:“ када се нов и голорук човек пусти на милост и немилост природи, она га обујми целог, да му облик према свом калупу“, каже Иполит Тен. Леп пример је неки Филип Мака из црнотравског села Златанце.
-Филип је је био крупан, тврд и кошчат човек, медвеђе снаге, али запуштен, зарастао у браду и косу.

Свикнут на самоћу, када је некада у младим данима одлазио пешке у Ниш да би печалио, избегавао је путеве и насеља, ломотао се по беспућу да не би срео неког човека из своје околине. Враћао се истим путем сам.

Касније, када је стасао у младића, родитељи му налазе девојку-хоће да га жене. Девојка је била кћи Тренче Дојчиновића из Чаушева. Дође дан венчања, а требало је отићи у цркву, стати пред попа. Али Филип-ни макац.

Тада је питао:“Може ли поп да ни венча без мене?“
Други, сличан Филипу, такође чобанин. Био је радул Голуша, син виђеног домаћина Стојана Голуше.

Када су радулу запросили девојку, налазио се на појатама крај стада. Девојку никада није видео.
Доашо је кући, безбрижно се на расклиматани троножац и буљио у огњиште, не схватајући женидбу као значајан чин у животу. Запуштен, неумивен, а сваког тренутка требало је да наиђе девојка, да му је доведу.

Тада му је мајка рекла:“Радуле, сине иди на кладанац па се оми, саг ће девојка да дојде“. Девојка је била Јергена из махале Шаравићева.
-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак-
Трговина:
Пошто је утов времену било развијено сточарство, онда је била и развијена трговина стоком. Стари људи овога краја тврде да се тада трговало са Турцима, при чему је Грчка била важна транзитна област за прелаз стоке на путу за Турску.

Према причи Пејче Ђикића(рођен 1897.г) из села Кална-људи из калне још у време Турака, као дунђери, одлазили у Турску, у Исамбул, ради печалбе.

Тамо је одлазио и његов деда Ђика, а са њим и пејча, па тако им је печалба било угредно занимање, а галвно занимање је била трговина . Из Калне су на коњима носили „пијалак“ у пљоснатим бурадима, тамо га продавали, а отуда доносили “еспап“.

То је у неку руку, била трговина путем траљмпе: роба за робу.
Као дунђери тамо, колико се зна и Момчило Ристић из каланске махале Власинци.

Трговина стоком задржала се све до другог светског рата. Но нису се сви крајеви подједнако бавили сточарством, па ни трговином. Власинци су опет били највећи трговци: трговали су „на ангро“. Поседовање великих површина пашњака и сувата омогућило им је да чувају велики број ситне и крупне стоке.

Сувате су трговци узимали под закуп на краће или дуже време и на њима преко лета товили стоку, а под јесен гонили за Грчку и Турску, понекад пешке, најчешће возом.

Но Грчка не само да је била транзитна земља за нашу стоку, већ и велико тржиште за стоку из печалбарских крајева јужне и источне Србије.

Познати трговци стоком били су:Станиша Аризановић, родом из Божице, један од највећих, потом Михајло Андрејевић из Власине, браћа Ђурић из Преслап-Ранђел и Лаза, Ранђел Николић Каракаш из Брода, Михајло Игњатовић из Градске, Виден Момчиловић из Црне Траве, једно време Дина Ђикић из Црне Траве и многи други мањи трговци стоком.

За рачун Станише Аризановића радили су многи трговци, готово све до Пирота. Лиферанту Аризановићу су сваке године често продавали по два до три вагона стоке од стране крупних узгајивача стоке-јалове овце, овнове, јагањце и јарце, с тим шту су се овнови прво ујаловили(учукавањем).

Стока се продавала у орагизован систем трговине преко откупа предузеђа „Патроногић и компанија“ са седиштем у Скопљу и представништава у Скољу, Ђевђелији и Солуну.

Стока се у пролеће око Ђурђевдана, куповала мршава и до велике Госпојине(Богородице) товила по суватама. Трговало се искључиво овновима, јаловицама, јагањцима, јарцима и нешто мање крупном стоком.

Овце музаре нису продаване. Ситном стоком највише се трговало са Турском, крупном према Лесковцу, Нишу и даље, јер муслимани једу овчетину, пре свега лој.

Сви имћнији мухамеданци гледали су да за Курбан-барјам закољу шарског утовљеног виторогог овна.
До Првог балканског рата 1912 стока је „теслимана“(предавана)м купцима код Ристовца а често гоњена и у Грчку.

Док није било железнице, гоњена је пешке, а кад је прорадила железница(1886.године) товарена у вагоне. Погудба је вршена било где, а Откуп је вршен једино преко компаније „Патроногић“.

Стока се продавала по килограму живе мере-никако од брава. До пред крај 19. века трговинма стоком одвијала се у Београду, Смедереву, Великом Градишту, Пироту, Нишу, Лесковцу, Врању и Ужицу.

Према подацима из 1887.године годишње се из Србије извозило 12. 981 грло овнова и јагњади-највише према Турској.

Власинци су предњачили и у трговини стоком. Трговац Михајло Андрејевић заједно са својим синовима:Пером, Станком и Бошком скупљао је млечне производе, пре свега масло(путер), држали су га у бурићима(кацама) у Сурдулици и под јесен продавали по 2-3000 килограма неком предузећу у Врању.

Из млачишких и баинских махала њуди су такође сакупљали масло(путер), лој, сир, вуну, клашње, сирове и суве овче коже, па их караванима преносили до Солуна, где су све то продавали. Отуда су доносили другу робу-ужад(конопце углавном из Врања), срму, женске мараме, арач за вуте(сукње).

У то време у махали Павловци испод Чемерника живео је неки Војин, који је трговао заједно са неким Турчином који се звао Џевер. И они су куповали малсо, лој, суве и сирове овче коже и продавали у Турској.

Кириџовање је такође било развијено код Власинаца. Тако Р.Николић наводи да су понеки Власинци по 20 година кириџисовали и да им је то било главно занимање.

Тако у врањском округу: из Брода, Црне траве и Власине кириџије су преносили преко Острозуба своју робу:ћумур, овас, јечасм и рженицу-а тамо у варошима куповали:жито(пшеницу и кукуруз), бакалук и друге потребе.
Познато је да је Хаџи Анђелко Димитријевић из Рупја некада ради трговине одлазио у Солун и Цариград.

Тамо је продавао масло, сир, вуну, клашње,а отуда доносио женске мараме, срму и другу робу.

Преношење робе вршено је на коњима у све крајеве и у свим правцима, мање запрежном стоком, јер превозних средстава није није било.Путеви су били лоши, по њима се могао једино кретати пешак, натоварени брдски коњ и ређе запрежна кола.

Товарни коњи сврстани у караване и у врло далека места. Каравани су се споро кретали, ишли су од хана до хана и ту ноћивали. Нису смели заноћити на отвореном пољу, јер је тада било много хајдука, који су их пљачкали, па убијали.

За овај крај у ранија времена трговачки центри су били Лесковац, Сурдулица, власотинце и једно време Трн. Појавом железнице Предејане је постао трговачки центар власинско цротравскога краја.

Прича о Ранђелу Каракашу:
-Један интересантан доживљај око продаје стоке имао је ранђел Каракаш. Негде пред сам рат са Турцима 1912.године-причао је његов син Таса 88.10.1.1978.године) овако:
-Не слутећи никакве догађаје потерао он стоку на продају, око 1 200 овнова, и стигао у Ристовац, ту прешао границу и „ушао у Турску“. Али убрзо започне рат са турцима. Сада назад није могао-напред му се није ишло.

Питао се: куда? Ипак се одлучио да крене ка Куманову до неког свог познаника Ташка. Док је седео у Куманову код ташка, стока је пасла по пашњацима.

У међувремену чује неки турчин, трговац, да у Куманову има овнова за продају, те појури овамо. Погоде се, направе рачун, Турчин узме овнове и потера их ка Скопљу.

Прошало неколико дана и Ранђел крене тамо:договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу. Кад неколико дана и Ранђел крене тамо: договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу. Кад је стигао тамо, уместо да наплати дуг, Турци га под изговором да је српски шпијун ухапсе. Затворе га у скопски затвор и одузму му 34 дуката, колико је имао.

О тој несрећи чује руски конзул, кога је добро познавао, те пође у затвор. Успео је код надлежних да га пусте и врате му паре. Али ранђел неће натраг док не наплати дуг, на још неколико дана остао код конзула.

Једнога дана конзул и Ранђел изађу у град и шетајући улицама града случајно сретну Турчина трговца, а Ранђел навали:паре, па паре. Турчин, немајући куд, обећа да ће му за који дан донети све колико дугује.

Можда Турчин не би исплатио дуг да се није уплашио наступања српске војске, чија је предходница тог тренутка већ била на прилазима града.

Али му припрети и конзул рекавши:“Или паре, или ће ова твоја кућа све то да плати“. Агром случаја конзул је становао у кући тог Турчина, а да конзул није знао да је он Ранђелов дужник. Приморан Турчин је убрзо донео паре.

Ранђел се вратио кући. -Чудна околност, Илија Анђелковић из Брода, Ранђелов комшија, тада је био војник српске војске и налазио се у претходници која је улазила у Скопље.

Прича Илија(28.01.1979.године да су ти овнови лутали по скопским улицама, а авојници их хватали ко је како стигао. „Лично сам га и ја брзил и ватал по Скопље, каже чика Илија.

РЕФЕРЕНЦЕ
ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО цротравскога краја, Симон Симоновић-Монка, Црна Трава 1983.године
Запис 31.март 2008.године Власотинце
Забележио Мирослав Младеновић локaлни етнолог и историчар Власотинце

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

БРАЋА ДЕЈАНОВИЋИ У ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ

(Владари и племство Србије)
________________________________________
Династија Дејановић или династија ДРАГАШ
• Дејан (?-?),севастократор и деспот
• Јован Драгаш (?-1377/1378), деспот
• Константин Драгаш (?-1394),
• Јакуб (1394-?)
Дејановићи или Драгаши су били српска властелинска породица која је у другој половини 14.века управљала простором око тромеђе данашњих република Србије, Бугарске и Македоније.

Медју истакнуте велможе који се појављују на врхунцу српске средњевековне државе, под царем Душаном, са високим титулама, великим овлашћењима и поприличном материјалном моћи, свакако спада севастократор, деспот Дејан, господар неуобичајено велике области која је обухватала зупе Жеглигово и Прешево.

Порекло деспота Дејана није утврђено. Био је ожењен Душановом рођеном сестром Теодором, потоњом монахињом Евдокијом. Када је севастократор Дејан добио титулу деспота, није тачно утврђено али се са титулом севастократора помиње последњи пут 10. августа 1355. године.

У време прерасподеле снага у Српском Царству, поодмакле године су га одвојиле од активног политичког живота, те је више пажње посвећивао својим задужбинама, пре свега манастиру Архиљевици. Успон области деспота Дејана прекинут је или његовим повлачењем у манастир, или смрћу, негде пре децембра 1371. године.

Деспота Дејана наследили су малолетни синови Јован и Костантин, који ће после Маричке битке формирати прилично велику државу. Браћа су заједно управљала пространом облашћу у источној Македонији, мада се исправе са потписом
старијег Јована Драгаша чешће помињу.
Он је и носио знаке деспотског достојанства. Као деспот се први пут помиње 1373. године али је извесно да је титулу добио од цара Уроша.

После смрти Деспота Дејана га наслеђују синови деспот Јован Драгаш и господин Константин Драгаш који су заједнички управљали њиховим поседом који су проширили тако да је обухватао широку област од Врања и Прешева до Радомира и на југ до Штипа, Радовишта и Струмице. .

После Маричке битке 1371. су постали вазали Османлијског ,а после Јованове смрти 1377. или 1378. или Константин наставља да управља својим областима у склопу Отоманског царства.Браћа Дејановићи били су турски вазали, али су задрзали широку унутрашњу самоуправу.

Константин, млађи брат деспота Јована, није носио ни једну од високих византијских титула као ни већина обласних господара после смрти цара Душана. Једино достојанство које је Константин Драгаш носио било је звање "господина".

Када је султан Мурат и кренуо на Србију, на Косово Поље избио је преко области Константина Драгаша. Судбина господину Константину, као турском вазалу, није била наклоњена и ће завршити свој живот. 17. маја 1395. године, код места Ровина у Влашкој.
После Константинове смрти његовим областима наставља да управља његов син Јакуб који је примио ислам.

Константин Драгаш је опеван у народној епској поезији као друг Марка Краљевића ( историјски су обоијица погинула на истоме месту истога дана) под именом бег Костадин.
Поред тога,његово име се очувало у данашњем називу Велбужда којим је управљао,а који се данас зове Ћустендил што је изведено од турског назива Кјустендил, што значи Константинова Бања.

Константин и ћерка Јелена на фресци у задужбини у селу Поганово,код Пирота

Он је (Константин Драгаш Дејановић) своју ћерку Јелену из првог брака удао за византијског цара Манојла II Палеолога и у том браку се се родили последњи византијски цареви
(Јован VIII(1425-1448) и Константин XI(1449-1453)) и морејски деспоти.

Последњи византијски цар Константин XI,који је јуначки погинуо у одбрани Цариграда од Османлија 1453.године, био је познат под презименом своје мајке Драгаш које је носио.

По мајчиној линији Константин, као и његов брат Јован VIII, је био чукунунук српског краља Стефана Дечанског и по тој основи потомак Немањића.
http://www.vumidet.net/forum/attachm...3&d=1175035929
http://upload.wikimedia.org/wikipedi...Mistras003.jpg

Најлепши споменик у земљама које су држали браћа Дејановићи, свакако је црква Св. Јована Богослова у Поганову,25 км јужно од Пирота..
У долини реке Јерме.. Изградња цркве довршена је 1395. године, пре него што је Константин погинуо у бици на Ровинама.
Јеленино име, заједно са именима Константина и Јована Богослова, уклесано је на три кружне плоче уграђене у западну фасаду цркве.
Галерија фресака укупне површине око 360 м² убраја се у највиша сликарска остварења тог времена на Балкану, иако су неке Бугари отели и однели у Софију .

У Бугарској се данас, нажалост, такође налази и Земенски манастир,са цркцом Св.Јована Богослова... Дејановића задужбина..(више жељезничке станице Земен) . Душанов властелин и сродник Дејан подиже цркву Св. Јована Богослова (Земенски манастир)..
Док је истоимена црква сачувана код нас, измедју Цариброда и Пирота, манстир у селу Поганово:

http://www.todimitrovgrad.org.yu/ost.../jermaMapa.jpg
http://www.todimitrovgrad.org.yu/fot...stir/index.htm
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%BE%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE_( %D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80)
http://www.sv-luka.org/monasteries/poganovoen.htm
*
Јелена се овде помиње као госпођа иако је била царица, будући да је била удата за византијског цара Манојла II Палеолога.
Са њим је родила осам синова од којих су Јован VIII и Константин XI били византијски цареви.
Константин (Драгаш) XI Палеолог, последњи византијски цар, погинуо је на зидинама Цариграда 29.маја 1453. године, када је и Византијско Царство престало да постоји.
По мушкој линији, "баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана",
а "посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)".
-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак-
Распад Душанове државе.
- Од централне власти први се одвојио и загосподарио Тесалијом Душанов полубрат Синиша.
Браћа Балшићи постају самостални господари Зете, а Тома Прељубовић Епира. Вукашин Мрњавчевић се осамостаљује у западним, а брат му Угљеша у источним крајевима Македоније.
Браћа Дејановићи, Константин и Драгаш осамостаљују се у крајевима око Штипа, Велбужда и Куманова, а Никола Алтомановић постаје господар Подриња.
После смрти цара Душана, слаби наследник и борбе за моћ су још једном поделиле Балканско полуострво, што се поклопило на продором Османлија у Европу.
Облашћу Македоније управљали су браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић, који су покушали да зауставе Турке у Маричкој бици 1371. После њиховог пораза, Вукашинов син Марко Мрњавчевић и браћа Дејановићи су постали турски вазали
Године 1371. Ђурађ (Први) I Балшић отерао своју прву жену Оливеру и оженио се Теодором ћерком деспота Дејана.
А пошто су Дејановићи-Драгаши после смрти краља Вукашина запосели највећи део његових територија, то је још један разлог да Марко не пружи помоћ Балшићима који су се ородили са Дејановићима.

Вук Бранковић је самостално управљао Скопљем, који је отео од синова краља Вукашина, Марка и Андријаша, и Призреном из којег је потиснуо Балшиће 1372."

Међутим, Скопљем јесте владао његов отац, као и браћа Андријаш и Дмитар, са којима је братски поделио територију која му је остала након очеве погибије (подсећам да је највећи део приграбила породица Дејановић-Драгаш)
Отац Константинов беше севастократор (заповедник једном делу војске) цара Душа и потоњи деспот Дејан.
Порекло му није познато. Узвисио се до деспотског звања вероватно пошто се оженио сестром цара Душана Теодором и, можда делом уз мираз, проширио територије којима је господарио, а које су обухватале жупе Жеглигово и Прешево.
Уз његово име историчар Душан Спасић утврдио је да се последњи помен севастократора Дејана налази у повељи цара Душана од 19. августа 1355. године, намењеној једном манастиру и у којој се каже "брат царства ми севастократор Дејан".
Као што је имао не сумњиви углед у својој држави, тако су се њему с поштовањем обраћали и из других држава. Iсте оне године док је примао царску повељу за свој манастир, примио је и поклисаре папе Iноћентија Шестог.
У повељама које су издавали, поред браће Јована и Константина Драгаша, помиње се и њихова мајка Теодора, која је доцније у монаштву узела име Евдокија
*
Али, у међувремену, а особито после смрти свог старијег сина деспота Јована Драгаша, ова удовица деспота Дејана и сестра цара самодршца Душана Силног показивала је изразите политичке амбиције.
О томе сведочи и једна повеља кире Евдокије и сина јој деспота Костантина српској царској лаври манастиру Хиландару на Светој Гори.
Радећи на своју руку и не поштујући врховну власт цара Уроша ширили су своје територије млађи од браће Дејановића Константин Драгаш најпознатији је у историји по томе што је био деда двојици византијских царева, а затим и због чињенице да је последњу битку водио заједно са својим побратимом Марком Краљевићем

*
Јужно и источно од вазалне државе краља Марка простирала се такође вазална држава српских "великаша" Дејановића, браће Константина и Драгаша, сестрића цара Душана. По Константину је град Велбужд добио потурчени назив Ћустендил, који је остао до данас.
У осталим српским земљама власт су држали бан Твртко у Босни, Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Руднику и Златибору, Вук Бранковић у Дреници и на Косову и кнез Лазар Хребељановић на северу од Шаре, Јастрепца и Копаоника.
Северним делом некадашње Вукашинове краљевине владао је његов млађи син Андријаш. Браћа Дејановићи који су владали у источном делу Македоније, од Куманова до Струмице, такође су били у вазалном односу према Турцима.
*

ПРЕМА проценама, Турци су у то време за Бој на Косову могли да окупе око 55.000 војника (спахијских коњаника око 6.000, коњичке гарде око 2.500, јаничара око 4.000, пешака око 40.000 и вазала око 3.000).
Кнез Лазар и Вук Бранковић су очекивали да се турски вазали српског порекла, као што су Краљевић Марко и брат му Андријаш и браћа Дејановићи, неће прикључити турској војсци против своје браће.

* * *

Као Марко признали су турску власт и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Ћустендил, и у свом потурченом називу, још увек чува спомен на свог господара Константина. Народна песма, која Константина зове "бегом", ваљда по том што га је запамтила као турског господина, опева њега и Марка као људе који одржавају добре суседске односе.
-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

* * *
-наставак-

Замка српској коњици

Бојећи се српских заседа на пролазу кроз Бугарску и Македонију, Али-паша је избегао клисуре куда је раније пролазила турска војска на путу за Србију и изабрао безбеднији, али нешто дужи пут, према Велбужду (Ћустендилу) и Куманову, преко широких поља.

Нема података какву су улогу у овом турском походу имали турски вазали (бугарски цар, браћа Дејановићи, затим Мрњавчевићи краљ Марко и Андријаш).

Народно предање каже да турски цар Мурат I није имао поверења у Краљевића Марка и брата му Андријаша, јер се бојао да у току боја не пређе на српску страну, па их није ни ангажовао за овај бој.

Што се тиче браће Дејановића, народно предање каже да је турску војску на свом терену, у струмичком крају дуго задржао и частио њихов вазал Констатин Дејановић, да би кнезу Лазару обезбедио довољно времена за окупљање војске, говорећи турским старешинама да им је преко расквашених поља, куда су они намеравали да иду, немогуће прећи пре маја месеца.

Има и индиција да је Константин преко својих људи обавештавао кнеза Лазара о величини турске војске и намераваним правцима кретања.

По неким непотпуним изворима Константин Дејановић је морао да да Турцима своје помоћне чете за борбу против кнеза Лазара.
По преласку на српску територију (Вукове и Лазареве области), турске извиђаче су свуда дочекивали српски заштитни одреди.

Турска војска је прешавши Кумановско поље и обронке Скопске Црне Горе, почетком јуна, избила на Јужну Мораву, одакле је прешла у борбени поредак.

Турски историчари описују да је Бајазит кнезу Лазару и заробљеној српској властели показао мртве свога оца и брата на носилима, и главу Милоша Обилића, захтевајући пред својим доглавницима освету за Милошево дело.

Наше легенде говоре да је кнез Лазар узвратио Бајазиту речима да је раније знао за подвиг свога витеза и да је то знала цела српска војска, учинили би да и Бајазит лежи трећи на носилима.

Бајазит је затим наредио да се кнез Лазар и заробљена српска властела погубе.

Није познато ко је све од српске властеле тада заробљен, а турски историчари само помињу војводу Крајмира. Не зна се ни ко је и како са бојног поља изнео тело кнеза Лазара и пренео га на балсамовање калуђерима.
Његово тело тада је сачувано и пренето у цркву Вазнесење Господње у Приштини.
О томе постоје само нагађања.
Постоји могућност да су војници турског вазала Константина Дејановића, који је био наклоњен кнезу Лазару, а можда и сам Константин, измолили од Бајазита дозволу да то учине.

Обавештен да су се Турци повукли не само са Косова него и из Македоније на путу за Бугарску, Вук Бранковић је распустио кућама своју преосталу војску и заједно са породицом и својом дворском службом вратио се у свој дворац у Приштини.

Ту је сазнао да Турци после боја на Косову нису продирали даље на север у његову област и да су пострадала само она насеља и становништво докле су Турци били стигли током Косовске битке.

Убрзо је предузео мере да нормализује живот у својој области, да поново покрене засталу производњу у својим рудницима и ливницама.

Спровео је попис изгинулих и рањених бораца и њиховим породицама упутио помоћ из своје ризнице ради преживљавања.

Бојећи се турског повратка, оставио је главнину свога сребра у Јелачу на чување тамошњој посади, где је оставио и свога благајника (протовестијара).

Донео је чврсту одлуку да настави да даје отпор Турцима ако крену на његову област, иако је за то сада имао доста мање снаге, да не прихвати никакво вазалство према њима, као што су то учинили браћа Дејановић, Краљевић Марко и брат му Андријаш, и да ступи у контакт са Мађарима ради организовања заједничке борбе против Турака.

Византија, Бугарска, браћа Дејановићи и Краљевић Марко са братом Андријашом су били у вазалном односу са Турцима и нису имали снаге, ни жеље да се прикључе кнезу Лазару.

* * *
Дан раније кнез Лазар је сакупио сву властелу која се беше одазвала његовог позиву.

На састанак, а ни у борбу нису дошли Балшићи из Зете иако су били са Лазарем у сродству.

Није дошао ни краљ Марко, а браћа Дејановићи, преко чије територије су Турци прешли на путу ка Косову, код Кратова су угостили турску војску и дали им помоћне одреде.

Ту су и браћа Дејановићи,Лазареви пријатељи и пргави Алтомановићи, који су само мутили воду.

Жена тадашњег византијског цара је била српкиња Јелена, кћерка Драгаша Дејановића.

Она је од свог стрица Константина сазнала да у случају напада на краља Марка нико од тадашњих српских великаша неће притећи краљу у помоћ.

Тако је било. Византиски цар је напао Марка а овај је, пази без борбе предао стричеве поседе.
Може ли се замислити у каквој је ситуацији био Марко кад је проценио да нема сврхе ни да се бори? Дејановићи уз Лазаревиће……

*
Радећи на своју руку и не поштујући врховну власт цара Уроша ширили су своје територије млађи од браће Дејановића Константин Драгаш најпознатији је у историји по томе што је био деда двојици византијских царева, а затим и због чиненице да је последњу битку водио заједно са својим побратимом Марком Краљевићем

То време, пред крај 14. века, изгледало је да турској сили нигде краја нема. Турски султан Бајазит Први на једној страни је опседао Цариград, престоницу Византије и средиште источног хришћанства, а другим оком гледао је према Европи.
Баш пред зидинама цариградским, које су се још чврсто држале и још некако успевале да одоле великом и моћном турском освајачу, султан Бајазит донео је одлуку да свој царски диван окити једном новом победом против хришћана који су се уопште усудили да му се супротставе.
Угарски краљ Жигмуд Луксембуршки, у то време отворени и најодважнији противник Турака, прикупио је војску хришћана.

Био је то довољно велики и привлачан изазов за све осионијег турског султана. Уза се је имао и војску својих хришћанских вазала Марка Краљевића и Константина Драгаша, а такође и српског деспота Стефана Лазаревића.
(То и објашњава како је деспотов биограф Константин Филозоф могао да забележи последње речи Марка Краљевића.)

Султан Мурат са синовима Бајазитом и Јакубом, као предводницима војске, морао је проћи областима деспота Константина Драгаша, већ у то време турског вазала.
Осим тога, он је ту војску вероватно морао и гостити и спроводити све до Косова поља и до одсудне битке на Видовдан 28. јуна 1389. године.

У великој бици на Ровинама у Влашкој 17. маја 1395. године војска турског султана Бајазита и његових хришћанских савезника била је потучена. У тој борби нашли су смрт Марко Краљевић и Константин Драгаш.
После погибије Дејановића на Ровинама, неки историчари помињу да су се Дејановићи поново вратили у Херцеговину(Хум -ококолина Билеће), одакле су и били дошли у времену владавине цара Душана старе Србије.

У времену њихове владавине оставили су велико историско и култрно наслеђе Срба у средњовековној Србији.
О томе постоје многи манастири, као и задужбине; а забележене су и многе легенде о њима у власинском крају Југа Србије.
* * *
Поставио (5 новембар 2013.г. Власотинце, република Србија): Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог историчар и писац песама и прича на дијалекту југу Србију

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

Легенде и Предања о Дејановићима

О владавини браће Дејановића на црнотравско-власинском подручју записано је неколико легенди, међу којима је и "Легенда о царском стегу". Како бележи Раде Костадиновић, "по овој легенди Дејанова војска је стигла на Косово на крају битке. Дејан је узео учешће у борби, али је био рањен. Кад се пред зору пробудио, видео је пораз и страхоту сукоба. Чуо је како неко запомаже. Био је то Бошко Југовић, који је предао војводи Дејану царски стег и истог тренутка издахнуо. Војвода Дејан је успео да врати царев знамен и сакрије га под "зелени камен". По легенди, овај камен се сваке године на Видовдан затресе и "нешто испод њега зацвили". (Iз књиге ЦРНА ТРАВА I ЦРНОТРАВЦI, аутор Раде Костадиновић, 1968.године Лесковац)

ДЕЈАНЕ (Косовска легенда)

У срезу власотиначком постоји мало али врло лепо село Дејане, поред друма који води из Власотинца према Пироту.
О том селу постоји ова легенда:
Кад је српско царство на полју Косову 15 јуна 1389.године поред цара Лазара био је и војвода Дејан, властелин прилепски. I тада, кад су Турци свом жестином навалили на цара и коња му убили, војвода Дејан, бранећи цара, пао је тешко рањен.
Битка се свршила потпуним поразом српским. Све Косово Полје било је прекривено лешевима палих јунака. Ништа се више није чуло, до грактање орлова и гавранова.
Ноћ је.
Војвода Дејан отвори очи, полако подиже главу и поче гледати око себе. Сети се свега: како је цар пао, како је војска изгинула. Уздахну из дубине душе и две крупне сузе кануше му низ образе. Гледао је на све стране, али кроз тамну ноћ није могао видети ништа друго но леш до леша.
На један мах чује уздах а мало затим глас:
-Воде, умрећу!
Тај глас долазио је као из гроба.
Дејан са највећим напрезањем диже се и упути оном месту, откуда је глас долазио. На један мах стаде, пред њим је лежао млад српски витез сав огрезао у крви, стењући од силних болова.
-Воде!-једва се поново чу.
Војвода Дејан клече поред незнаног витеза, јер и њега силни болови савладаше.
-Не могу ти витеже помоћи нити воде донети, јер сам и сам рањен.
Незнани витез отвори олако очи, прихвати руку Дејанову и умирућим гласом проговори:
-Брате Србине! Ја сам Бошко Југовић, стегоноша царев. Ја умирем. Аманет нека ти је царски стег, који се у мојим крвавим недрима налази. Узми га и носи у Србију. Чувај га као највећу светињу.-То рече и издахну.
Дејан је плакао као дете. Пољуби Бошка у његово крвљу обливено лице, извади из његових недара царев стег са двоглавим белим орлом, и пошто се побожно прекрсти, пољуби то свето српско знамење и сакри га у своја недра.
Са тог тужног места Дејан је онако рањен пошао кроз црну ноћ. Дању се крио по склонитим местима, видајући своје ране, а чим падне мрак, он је грабио стигне што пре свом Преслапу. Седмог дана свога мучног путовања стигао је Дејан, сав малаксао, код места где је сада село Дејане, од кога је његов Преслап удаљен неколико сати. Стао је код једне пастирске колибице, из које се чуо разговор. Најзад се реши и куцну на врата, па затим сав клонуо паде. Врата се отворише и из колибе изађе човек осредњих година, па кад спази пред собом човека, он стукну натраг.
_по Богу да си ми брат, немој ме остављати, проговори болно Дејан.
Чобанин се саже, ухвати Дејана за руку па га упита:
-Откуд тако? Iзгледаш ми болан а по оделу рекао бих да си властелин. Ајде унутра у колибу да се мало поткрепиш.
Са тешком муком Дејан се поново подиже и уђоше у колибу. Ту га прихвати једно момче од 15-16 година, син чобанинов и тако га наместише по простртом свежем сену.
Мало затим, Дејан им исприча ко је и одакле је. Рече им пропаст српску и погибију цареву.
Чобанин је пажлјиво слушао ову тужну причу и с времена на време брисао је очи од суза.
-Ја видим, продужи Дејан, да ми је крај ту. Богу благодарим што ми је послао тебе, добар човече, да ти поверим једну тајну. Заклињем те свемогућим Богом и твојом славом, да ту тајну нећеш никоме одати и да ћеш је само на твом самртном часу поверити другоме, који ти буде најближи.
Чобанин се побожно прекрсти, подиже три прста у вис и одлучно рече:
-Заклињем се.
-Е сад ме чуј. У мојим је недрима стег нашег честитог цара Лазара, кога ми је поверио на самртном часу Бушко Југовић. Узми га и склони. Чувај га као највећу светињу. Кад Косово буде освећено, што ће Божјом помоћу и бити, он ће се још снажније лепршати.
Пред саму зору Дејан је издахнуо.
Са леве стране села Дејана постоје два камена поред жалосне врбе. Један је камен мали, у облуку плоче а други је много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан је војвода Дејан, а испод другог већег закопан је царев стег. Све до другог рата с Турцима 1877/78.године, увек на дан пропасти косовске , 15. јуна, чим сунце зађе, онај већи камен затресе се, помакне се истоку а у ваздуху више њега залепрша стег. А на оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица. Закука неколико пута, облети око оба камена, па прне у ваздух пут Косовог Поља.
Од ослобођења тих крајева, појава царевог стега и кукавице престала је.
Iз Рукописа: ПЕЧАЛНIК (Завичајне приче, легенде, предања,... 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)

ЛЕГЕНДА О БОШКОВIЋУ I ДЕЈАНУ

У време косовског боја 1389. године, поред реке Власине у месту зване „Луке“ испред села Свођа-места „Предстраже“, један косовски рањени јунак је пешице рањен дошао на коњу у ту луку.
Ту су живели тада дејански овчари у колибама и прихватили су га тако рањеног.
Травама му видали ране.
Са собом у недрима је носио стег честитог цара Лазара, а на коњу у рукама држао окрвављен барјак са косовског бојишта.
По казивању солунца Никодије Петровића(83) из Горњег Дејана,то беше Бошко Југовић- који рањен преда стег и барјак овчарима; са заветом да косовски барјак предају на чување у цркви села Добро Поље. Бошко Југовић испуни свој завет и лако испусти своју душу.
Овчари га сахранише ту поред својих колиба у Луци поред реке Власине.
Донедавно пред први светски рат са леве стране села Дејана, поред реке Власине у Луку, постојала су два камена поред жалосне врбе.
Један је камен био мали, у облуку плоче а други је био много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан јеБошко Југовић, а испод другог већег закопан је царев стег.
На оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица.
Закука неколико пута, облетела око оба камена, па прнула у ваздух пут Косовог Поља.
Тај велики камен је стајао све до у времену првог светског рата када су бугари правили пут до села Свође, па је у прудини разбијен испред села Свођа.
Према казивању деда Димитријевића(1903.г) из села Свођа, то је био метеорит, који је пао са „небеса“, а та жалосна врба на којој је појала кукавица је до скоро постојала.
Турци су се каснији повукли у „Гарине“ изнад Луке, потом је село Дејан засељено од овчара и то “на куп“ у садашње село Горњи Дејан.

Према деди Никодији Петровић (83)из Горњег Дејана, село је добило назив по оваквој легенди:
„када је турчин изилазио коњем путем кроз букову шуму из села Свођа, онда од умора бих се овако пожалио:“дејани се, дејани док стиго овде у Гарине“.
На турском „дејанити“ -значи мучити се: па се турчин намучио док је стигао коњем до садашњег села Горњи Дејан.
Тако и данас у селима Дејан и Равни Дел се често користи реч:Дејани се“-као реч за онога који се „мучи“ у неком послу.

По другој легенди село Дејан је добило назив по војводи Дејану који је био властелин у овом крају у времену влдавине турака.
А сличну легенду о Војводи Дејану и настанку села Дејан; која је записана у књизи „Легенде“ Радета Костадиновића, негде половином 20. века-испричао је те 1975. године солунац Владимир Iлић(1881.г) ваљач из село Преданча, коју је чуо од истог казивача ваљача и воденичара -Радету Костадиновићу, из села Млачиште у црнотравском крају.

У свим записима су истинита места, камен, опис догађаја, онда имена места по војводи Дејану, Бошку Југовићу-која су у овом крају живела све до 60. година 20. века у памћењу и сећањима на те славне дане борбе српског народа од петовековног турског ропства.

Данас по тим легендама постоје махале Бошковци у Доњи Дејан и Златићево-а све је то у оквиру села Дејан: а и места Бошков Камен и Бошковци.

Занимљиво је и Предање о настанку села Дејан(Горњи и Доњи Дејан) на страни 355. Географске Енциклопедије Срба у књизи 1:
-До краја Другог светског рата(1945. године) села Доњи и Горњи Дејан су чинила једно насеље село ДЕЈАН. Доњи Дејан у писаним докуметима се помиње 1876. године, када има 230 кућа и 1.598 житеља.
Село Гори Дејан су чиниле махале: Ђорђине, Преданча Село(Г.Дејан).

По предању, ДЕЈАН је настао после Косовског боја, када је на месту данашњих насеља-Доњег и Горњег Дејана, српског војводу Дејана, који се војском повлачио пред Турцима, затекла јака зима.
Тада је он овде поставио своју заставу и населио се.

Постоји код старијих људи предање по коме су први становници дошли из Русије(Бошковци , најстари род и оснивач села Дејан).
Iз Рукописа: ПЕЧАЛНIК (Завичајне приче, легенде, предања,... 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)
-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак-
ПРЕДАЊА О ПРЕДЕЈАНУ

По предању назив Предејане потиче из времена косовске битке 1389.године на Косову.
Неки Војвода Дејан, за чије је име везана легенда о Црној Трави, кретао се с војском према Косову дапритекне у помоћ српском Кнез Лазару. Међутим, када је стигао до места где се данас налази насеље Предејане, ту чује да је косовска битка завршена, да су је Срби изгубили и да је кнез Лазар погинуо.

Тада се у народу почело причати како је битка на Косову завршена „пре Дејана“; да он није стигао тамо на време.
Спајањем ове две речи по предању испао је назив Предејане.
Предање су испричали: Ђура Радисављевић и Владимир Илић, са записом 1970.године.

Друго предање о називу Предејана везује се за неку Јану. То предање је забележио Добривоје Ранчић наставник из Грделице( био је 60.година 20.века наставник и у основној школи у Свођу).

По њему је Хан од кога је касније настало ово насеље, носи име од села Предејана, чувеног по некој вредној Јани, која је много прела за своју многобројну децу и облачила их. Од речи „преде“ и „Јана“, настало је име Предејане.
Iнтересантно је и треће предање које је испричао Милорад Iлић Палашчија, који живи у Предејану.
Будући да је становништво Грделичке клисуре током векова страдало, бежало и пропадало, било због ратова или турских зулума, људи су из те патње, вероватно измислили једну причу о Несрећи.
По дну Грделичке клисуре кретала се некада „Несрећа“, носећи о рамену повећу торбу пуну разних ђаконија.
Кретала се са правца „Палојски густи ораси“, и кад је стигла на домак Предејана, „откине вој се трекло“ и торбу изгуби.

Од тада је непрекидно тражи око Предејана и никако да је нађе, а без ње даље неможе ићи.
Тако Предејане и дан-данас живи са несрећом.

Iз Рукописа: ПЕЧАЛНIК (Завичајне приче, легенде, предања,... 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)

ПРЕДАЊЕ О СЕЛУ БОЉАРЕ

По предању први насељеници села Бољаре су приликом насељавања заузимали бољу земљу, па су према таквим земљопоседницима названи Бољари, а и само насеље према том предању добило назив Бољаре. Па је према косовским Бољарима и Бољаре добило назив села.
Према казивању деда Уроша Цекића(рођеног 1895.године) постоји и друго предање о настанку села Бољаре.

Господар села је живео у потоку у својој кући. Тако док је уз њега седео господарев ађутан - питао свога Господара: „Госпосару како да назовемо ово село“.
Господар је одговрио:“ ово село ће да крстиш према господару“.
Па је тако господарев ађутант крстио ово село према господару као село Бољаре.

је тај Господар био Бољар-великопоследник са Косова, јер су први насељеници били са Косова.

Деда Урош Цекић је имао 86. године, када је казао ово предање о настанку села Бољре, који је рођен 1895. године, учесник балканских и првог светског рата(1912-1918.године.
Он памти кад је имао осам година да је у село 1903. године у село Бољаре било 15 кућа,а у Селиште су постојале 5 кућа, а засељене су са Косова; а 1910. године су куће биле покривене са сламом. А касније са ћеремидом.

Постоји предање и у Географска Енциклопедија Србије, страна 355, књига 1, (Стаменковић Србољуб) о селу Бољаре.
Предпоставља се да је село настало у доба „Латина“. По предању, убраја се у стара српска насеља. Сматра се да је основано у време Косовског Боја и Да му назив потиче из бољара -војника, који су се враћали из Боја на Косову, са Војводом Дејаном, где их је затекла јака зима и велики снег, па су се настанили на месту данашњег насеља.

О старости села сведочи и место Манастириште, где је у средњовековно доба у време Стевана Немање постојао манастир са школом, посвећен Преносу моштију Св. Николе код ушћа потока Брезовице ( у народу манстирски поток) у Власину, за који се сматра да је најстарија богомоља у околини Власотинца.
Верује се да су манстир срушили Турци, вероватно у XВII веку. А за овај манастир су везани и називи оближњих села Бољаре и Манастириште. Старо село се помиње се 1516. године без житеља и 1526. године, када броји 5 домаћинства.
Првобитно насеље је расељено (потеси Селиште и Старо село), а данашње настаје у првој половини XIX века.

До ослобођења од турака (1878.г-13 домаћинства) насеље се налазило на потесу Бегово Браниште, 2 км садашњег села, одакле је премештено на садашње место.

Iз Рукописа: ПЕЧАЛНIК (Завичајне приче, легенде, предања,... 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)

Легенде и предања из власотиначкога краја
Легенде и предања

26. март 2010. године Власотинце Србија
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац песама и прича на дијалекту Југа Србије
* * *
Коментар:
Неке су записали предходни записивачи у предходним вековима, а неке је у другој половини 20. века записао локални етнолог историчар Мирослав Младеновић родом из села Дејан, Власотринце; а по једном од Војвода Дејана је и његово родно село Дејан добило назив Дејан.

Данас у српском роду су честа имена мушкој деци по и мену славног српског Војводе Дејана.

Можда у многим истирским записима има и неких контраверзи, али свако треба историски да тумачи околности I тешко бреме живота под ропством пет векова турака.

Свако се на свој начин борио да се српски народ ослободи петовековног поробљивача.

Све те наше војводе, српске јунаке на свим бојиштима несмемо да заборавимо, па зато сам користећи “благодет” интернета сакупио историске чињенице из различитих извора-историчара истраживача, као и своја прикупљања легенди и предања о Дејановићима, како би се одужио тим српским јунацима који ннам сачуваше српски род и назив мог драгог родног села Дејана у власотиначком крају.

Ово носим у себи цео свој животно-радни век као просветни радник, па ми је сада лакше што сам испуни један мали Завет према својим прецима који су ми у приповедању дали АМАНЕТ да све забележим о историској прошлости свога роднога краја у борби за националну и социјалну слободу Срба у свом родном крају.

13 мај 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав . Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце Србија

* * *
Поставио (5.новембар 2013.г., Власотинце, тепублика Србија): Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

"Мешавина" етноса на Балкану
« послато: данас у 05:39:08 поподне »
На основу неких чињеница до којих сам дошао у истраживању често наводе на многа размишљања о нашем пореклу СРБА односно СЛОВЕНА на Балкану.

На основу гледања научних емисија о ОСВАЈАЊИМА Александра Македонског до Индије односно Азије, као и многих народних обичаја у Индији и Турског-истих или сличних свом народу у родном крају југа Србије; наводи ме на нека многа размишљања да ми и нисмо ЧИСТИ као СРБИ односно СЛОВЕНИ.

У свима нама на Балкану ТЕЧЕ крв Латина и Грка и Келта и Илира и Словена и Турака и Бугара и Египћана и других освајачких племана.

Све се ИЗМЕШАЛО. Многи су или потурчени лили бугаризовани или исламинзирани или словенизирани или посрбљени.

Једино према свом језику и обичајима и народној традицији можемо себе да одређујемо где уствари припадамо етнолошки.
Наравно да сам и антрополошки истраживао са на југу Србији има различитих антрополошких одлика мушкараца и жена.

Тако у Македонији и југу Србије и на Косову су махом омањи растом и жене и мушкарци, већином снажнијег облика са снагом, јер се од те снаге живело и радом се формирао и облик физичког тела да се тако преживи од тешкога рада.

Но, поред насељавања Руса, Белоруса, Украјинаца, Грузијанаца(после револуције) у власинском крају су се насељавали ПЛАВИ и високи мупкарци, а има их и са динарскох подручја високи и плави растом.

Истраживањем сам дошао до закључка да има доста влашког порекла:- жене и уишкарци су омањег раста и снажијег тела-дебељуцкастао широке облине( НАРОЧИТО КОД ЖЕНА).
НАРАВНО ДА СУ ТАКВИ И БУГАРИ И МАКЕДОНЦИ.

Дошао сам до закључка да су високи црномањасти мушкарци-"Торлаци"(са осталим "торлацима" које сам већ описао и мушкарце и жене су махом били сточари-номади) порекло Грци-сточари.

Док насељавњем рудара са подручја Црне Горе и Херцеговине(у времену рударења и чувања граница-граничара)-постоје и мушкарци крупни и снажни црномањесто- снажни.

Нажалост што се тиче жена све су оне махом ниског раста или црномањасте или смеђе а ретко плаве.

Ово сам написао нешто о својим личним запажањима у истраживањима као етнолога у свом родном крају југа Србије а и Македонији.

Ивде бих поставио питање колико је тачност да се порекло може одредити и према облику стопала ноге.

Овде ћу оставити могућност ко зна нека постави те облике стопала, а мени је чак и мојој деци и мојој супрузи(македонки из Порече-западна Македонија) према облику стопала и прстију показало да смо порекло ГРЦИ.

Док један рођак из суседног села(порекло са Косова) према облику стопала "поазује" да су пореклом РИМЉАНИ(Латини).

Свако од нас на ЈУГУ има „мало“ турске крви после петовековног ропства под Турцима. Описао сам у својим записима како је пре женидбе пре момка морао да ПРЕСПАВА ТУТЧИН (Бег или „господар“) па тек онда „млада“ се предавала младожењи.

Тако је чак у овом крају до 70. година 20 века постојала „слика“ нацртана бојама на зиду кафане у црнотравско село Бистрица-са насловом КРАЉЕВИЋ МАРКО УКИДА СВАДБАРИНУ. После „укидања“ свадбарине су се рађали ЧИСТИ СРБИ у времену под Турцима.

У овим крајевима су су се досељавали Азиски цигани-ковачи и тада у 18 и 19 веку Србима су давана занимања:ковача и рада у руднику или „сточара-номада“. Тако су многи лепи цигани се призећивали и узимали хришћанску веру и постајали Срби. Неки данас чак и незнају да су пореклом Цигани-Индијци.

Има цигана-муслимана из Босне који су били „укротитељи“(Џамбаси) коња и који су неговали турске коње, су после ослобођења од Турака неки остајали овде на ЈУГУ а неки се селили у Шумадији а неки у Босни постајали МУСЛИМАНИ.

На крају да о себи кажем да сам омањег раста, плавокосо-смеђе боје, нежније конституције али "планинско-горштачке" бистрине за расуђивање и јаког инстикта за самоодржање у животу; због тежине и немаштине живота у планини. "Торлачко"-номадско порекло.

Читав власински крај је добио назив према Власима-номадима сточарима; који су се заселили на падинама планина Власине и околине још у 14. веку.

Данас читава села су “влашка” али зато су некадашњи Власи узели хришћанску веру и по етносу су данас Срби.

Нажалост већина њих данас чак и незна за своје порекло-било од кога су етноса у овоме крају.

О том истраживању на Балкану је писао и наш познати антрополог и истраживач Јован Цвијић. Чак сам наишао да су села:Батуловце и Ново Село-према Цвијићу влашка села у власотиначко-црнотравском крају.

У истраживању су ми позната порекла многе фамилије у црнотраавско-власотиначком крају влашког порекла.
*

Занима ме вердостојнопст оваквог тумачења ПОРЕКЛА на сонову облика стопала у испитовању порекла човека.
* * *
VELIČINA PRSTIJU OTKRIVA
POGLED DOLE: Otkrijte svoje http://www.kurir-info.rs/pogled-dole-otkrijte-svoje-poreklo-po-obliku-stopala-clanak-939239
POGLED DOLE: Otkrijte svoje poreklo po obliku stopala - Kurir
www.kurir-info.rs/pogled-dole-otkrijte-svoje-poreklo-po-obliku-stopala-clanak-939239- Кеширано
15 авг 2013 ... Na osnovu oblika stopala i veličine prstiju možete odrediti koji su vaši koreni iporeklo.
poreklo po obliku stopala

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

Naslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost Danas u 10:31 am
-nastavak-

Одг: "Мешавина" етноса на Балкану
« Одговор #5 послато: данас у 10:04:28 пре подне »
ЦитатИзмениУклони
Желим да се захвалим на моралној подршци у бележењу порекла становништва са мог подручја и бележења народних обичаја.
Оде желим да нагласим да ова тема са антрополошког становвишта као један од елемената је занимљива за одређивање порекло некога рода било ког етноса на Балкану.
Наравно често се може доћи и до погрешних закључака и није увек меродавно закључивање. Тако често у једнпј фамилији са више деце и на југу Србије и западној македонији сам прим етио да сам 70. Година када је било више деце у једној породици било и “црних” и “смеђих” и “плавих” браћа и сестсара-а и међу супружнуцима било “црномањастих” и “Плавих” брачних парова.
“Лоза” у родослову може да “повуче” чак и неколико “колена” по мушкој или женској линији.
Занимљиво је да када сам до ове године радио у школи на село као наставник математике, имао сам из једног планинског села из једног рода све девојхчице “плавуше” а дечаке смеђе или црномањасте. Када сам се заинтересовао за истраживање порекла (ђаци су били моји сарадници у прикупљању народних умотворевина и порекла становништва по селима); увидео сам да “лоза" потиче по женској линији-да је парабаба била “плавуша”.
Није тачно да су “плавуше” глупе, јер међу том децом су били веома одлични ђаци и математичари, аи остале девојчице су биле веома бистре као деца.
Што се тиче Грка-црномањњастих, које сам навео су у опису сточари-номади из племена КАРАКАШАНА-Ашана(из Грчке), а и данас се у црнотравском крају и на телевизи спомињу аутохтонне Каракашке овце(“кара”-црн)-а и сам антроплоги истраживач Јован Цвијић их је описао као високе и црномањасте који су узели крсну славу Свети Ранђел.
Био сам неодређен у погледу “плавих Грка” који су преко Бугарске од турског зулума се досељавали у овом крају. Приметио сам да су и они веома крупног изгледа.
Што се тиче Немаца, они су само били у ратним ситуацијама и нису се много задржавали у овим крајевима, тако да нису остављали генетског трага. Према казивању моје мајке скојевке-партизанке у другом светском рату, прерма њеном казивању су били “плави” и лепи млади и никада нису напастовали српкиње. Мени је чудно да се у коментарима помињу “црномањасти немци”-о томе нисам знао.
Како ми је причала мајка и остали старији људи у селима, једино су и у Првом и Другом светском рату Бугари силовали српкиње.
Око Турака желим да појасним да они у суштини као обични људи када су путовали у караванима су били често насилници према женама. Чак је и била једна одметничка група турака под нативом Кржалије (с краја 18. века која је у овим карјевима пљачкала и силовала жене српкиње, па су многи бежали и расељавали се у другим местима у том времену)-а према њима постоји и махала Кржалије у једно село.
Много Срба и македонаца у свим годима ропста су се супростављали турцизацији и постоје македонске и јужњачке народне изворне песме где се младе девојке опиру “потурчењавању” а о томе сам и записао и легенду о Момином Камену, где је млада девојка скочила д стене и убила се и није хтела да је потурче.

Прислила Турака у 15 веку је била толика да су се мноиги "потурчили" и свако ко жели да сазна многи су Срби "мењали" веру да би биолошки опстали. Није легенда о "преспавању прве брачне ноћи" Турчина-"господара. Добро сам записао сурову стварност да је то рађено у напем крају и да су се Срби у селима црнотравско-власотиначкога краја пубунили и чак су морали да се жале Цару у Цариград.

Друга сурова прича је да су у једно село убили таквог Турчина, а у друго су убили Бега јер је хтео да спава са сестрама турског кмета, а трећи случај у једно треће село су Срби заклали Турке.

*

Одг: "Мешавина" етноса на Балкану
« Одговор #6 послато: данас у 10:19:22 пре подне »
ЦитатИзмениУклони
Цитат: Александар Невски новембар 08, 2013, 06:56:20 поподне
Ево и мойега доприноса расправи о великой србской заблуди, нашироко подгрѣваной домаћима потурицама.

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=3.msg2916#msg2916

Шта бише четворица испитаних Мацура рекли о овом? Па, вѣроватно да йе прѣдка их мушке лозе правио Турчин скандинавске лозе, вѣроватно прѣ Косова.
А прѣдка Васойевићъ йе правио Турчин йош прѣ доласка Турака на Балкан.

* * *
Ако неко гледа своје порекло са аспекта патолошког становишта онда се могу прочитати многе небулозе о порекло етноса на Балкану.

Нисам националистички оптерећен, нисам ни променио своје ставове из прошлости и даље сматрам да се Балкан мора ујединити јер ћемо сви биолошки нестати или од германизације или од муслимизације; па тако су многи слепи међу нашом словенском браћом на БАЛКАНУ.

МНОГИ СЕБЕ ВИДЕ криво У ОГЛЕДАЛУ.

Сви смо ми једно по пореклу СЛОВЕНИ-а касније су нас само "вере"(религије) по мени непотребно КРВНИЧКИ завадиле.

Ово што читам не ликујем (јер је мени снаха хрватица а жена макекоднка) што значи да сам "ослобођен" сувишног "величања" нације или добор плаћеног по занимању "европејства".

Много је данас по "занимању ВЕЛИКИ:Срби, Хрвати, Албанац, Бошњак(Срби потурчени муслиманске вере), македонац (и тамо има "Торбеша"-муслиминизираних македонаца),
Хрвата (католизираних Срба-Словена, јер правих Хрвата је било нешто у Чешкој а нешто у Корушкој али су асимилизирани.

Порекло нас је исто, зато наука о пореклу несме се злоупотребљавати за неке друге циљеве који нас гурају у потпуни биолошки нестанак у 21. веку.

Као неко ко је део печалбарслкког живота провео у Хрватској (као дисидент тамо биолошки опстао као грађевински радник и имао и има пријатеље и Хрвате и Албанце и Македонце и Мађаре и Муслимане и Влахе и Румуне и Бугаре)-немам проблема да сваком кажем истину у очи.

Нисам се одрекао да у срцу нисм своја "руско-словеннска осећања", АЛИ ДА ГЛЕДАМ И МИСЛИМ СВОЈОМ ГЛАВОМ ПРЕМА ЦИВИЛИЗАЦИЈИ ЕВРОПЕ; ДА ПОСМАТРАМ и уважавам комшије Турке и Бугаре и Италијане и Грке и са њима будемо у пријатељским односима као и са Немцима, Мађарима, Аустријанцима, Румунима и осталима у свету било које расе или вере.

Сви смо ми једно једино људско биће на пвојпланети земљи .које се мора борити да биолошки опстанемо на овој планети као жива бића.
Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
9. новембар 2013 2013.г. Власотинце

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

137.
ЛЕГЕНДА О СВАДБЕНОМ БАРЈАКУ
Ишао турски порезник да сакупља порез по селима и тражио порез од једне сиромашне жене(девојке) у село Јаковљево речима:“Стани ми напостељу“-а жена му одговорила“-ниси плаћен да ти жене „стану на постељу“; но да наплаћујеш вергију(турски порез) и да си идеш кући“.
Онда је турчин опсовао, а све је то брат слушао на врата.
Брат те девојке(жене) је одмах отишао и казао Бегу у село, а Бег је најурио тог турчина из село.
У другом селу хтели на силу да одведу младу невесту-српскињу, па онда Срби се сакупише и договоре се да томе стану напут.
Наравно да се је тада плаћала и свадбарина. Ту где су се договарали –направе барјак и закуну се под њим да недаду турчину девојку-невесту, па побију ту све турке, који су тражили да спавају са српкињама пре удаје и на самој свадби.
Остали су се Турци разбежали. Од тада Турци када виде барјак, онда се плаше и више нису смели да иду по српске жене и девојке да их осрамоте. Зато се од тога дана носи барјак у сватовима међу Србима у овом крају на свадбена весељу.
У времену владавине под турцима један од велих намета-пореза, била је и свадбарина. Народ се тада бунио и нападао харачлије. Тако су се чак у село добро Поље жалили чак у Цариграду.
О томе је је 1888.године у село Горња Бистрица-куће Совке Милчић, урађена и слика „Марко Краљевић укида свадбарину“.У 2 књизи „Србија-земља и становништво“ Феликс Каниц преноси својим цртежом изглед те зидне слике.
Са Радомиром Костадиновићем 1960. године, прикупљајући податке по селима о обичајима из прошлости црнотравскога краја, копирана је та слика, и то је касније, уметничком представом отсликано на зид Грађевинске школе у Црној Трави.
*
Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 8.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

Младеновић Б. Мирослав-Мирац,
ПЕЧАЛНИК - Кратке Завичајне приче, Легенде,Предања, Народне изреке, Клетве, Здравице и Загонетке из власотиначкога краја
ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*

151.
ПРЕДАЊА О ДЕВОЈАЧКОМ КАМЕНУ
Скоро на самом излазу из Камењара, с десне стране пута према Власотинцу, уздиже се, извајана даром природе, камена површина звана Грот или Девојачки камен.
Девојачки камен се издваја својом висином у односу на остали сипарски крш. И данас многобројни пролазницима скреће пажњу и буди разне помисли када га виде како се стропоштава и пада у Власину.
Повише Девојачког камена, на самом тепанком налази се гробље, а испод њега мајдан Чука-познат по каменорезачком камену.
Око његовог назива у народу овога краја постоје разне приче.
О Девојачком камену постоје многа предања-приче које круже околним селима.
По једном, каже се да је ђаво отео неку девојку из Мале Крушевице, која се враћала са седењке (прела) око поноћи, где је ђаво одвео у непознатом правцу.
Тако она вођена према Гагуле, Дејанчине, Врановице и Белог Камена-стигла на Грот, право на врх камена.
Када се просветила, у рукама јој био голуб.
Голуб је изненада излетео, а у покушају да га задржи девојка је пала са стене и на месту остала мртва.
По другој се каже да је у питању несрећна љубав.
Нека девојка није хтела да се уда за момка кога није волела.
Упркос томе, родитељи су били упорни да се оствари њихова жеља.
После краћег времена она одлучи да оконча свакодневне препирке.
Сети се тог камена и оде тамо.
Ту остави своју мараму и бисерну огрлицу као неку врсту обележја. Помоли се Богу да јој опрости грехе, затим скочи са камена и нађе смрт у оштром камењару.
Према казивању баба Руже Стаменковић(запис 1981.г село Крушевица)-прича о несрећној љубави се и данас препричава по селима на овакав начин:
„Девојка млого туговала за момче, што гу њени несу дали за њега. Отишла ноћу од туге и ујанула(ујахала) камен, туј осамнула и скаменила се, па се верује да је такој тај камен добил име Девојачки камен, по тој девојку“.
Међутим, ту није крај причама. Постоји и предање-казивање, у коме можда и постоји неки делић истине о називу Девојачког камена.
Све се то дешавало за време турака.
Поред десетака-пореза, који су наплаћивали турци од раје, било је и других злодела.
Тада су турци одводили мушку децу у Турску и од њих чинили војничке јаничаре.
Са собом би обавезно повели и неколико девојака.
Предање-прича казује да је нека девојка побегла турцима- како неби погазила српску веру, који су је водили да је потурче и од ње начине робињу. Пут је пролазио недалеко од Грота.
Видевши да је сустиже турска потера она одлучи да себи скрати живот..
Још једну причу смо чули од Олге(девојачко Стоиљковић-село Крушевица) Лепојевић(1923.г) из село Крушевица-како је девојка побегла од турчина који је насилно навалио да је одведе за Турску.
Сликовити опис приче:“ Она побегне, отиде и рипи од камен, па се туј тај камен скамени у облик теј девојке, па по њу и тај камен доби име Девојачки камен, а турчина наши сустигоше и убише“. Из ових прича, од тада народ место назва Девојачки Камен.
Људи ће и даље, као и досада причати о том догађају.
Ипак, камен је остао једини сведок тужне истине, која је кумовала његовом имену.

*
Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 8.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

* * *

158.
ПРЕДАЊЕ О ЏИДОВЦИМА (ЏИДОВИМА)

Раде Костадиновић (1930-1987.г) у својим “Црнотравским легендама“ посебно место у својим записима о предањима је забележио од старих црнотраваца најстарије насељенике овог краја о људима посебне врсте Џидовима (Џидовцима).
Сматра се да су они били утемељивачи Црне Траве. О њима се мало зна.
Према запису Раде Костадиновић их описује као људе дивовског раста. То су били веома крупни људи, који су могли дневно прећи и више стотина километара.
Чак се сматра да је у време њиховог живота на овом подручју се није умирало од природне смрти.
Стога су Џидовци (Џидови) живели по 200 и више година. Били су веома комуникативни, брзо се кретали, те су могли с стоком осванути овде, а говеда, на пример, пасти у Софији или Београду и увече се опет вратити у Црну Траву.
Бесмртност Џидоваца (Џидова) имала је и своју Ахилову пету.
Раде Костадиновић у својим „црнотравским легендама“ их описује да у њиховој констируцији су недостајали зглобови па их крутост у коленима стајала живота-ако би се са стоком негед саплели и пали. Тајо сваки пад је усмрћивао Џидовце (Џидове). Сем те смрти за другу смрт нису знали.
Гробови настрадалиј Џидоваца (Џидова) имају дужину 2,5 метара. Тих гробова има на све стране у црнотравском и власотиначком крају. У Црној Трави 60. година 20 века се помињу гробови Џидоваца (Џидова) на Поповој Чуки, а ови гробови се чувају у село Црвени Брег.
У власотиначком крају до Џидоваца(Џидова) смо сазнали преко нљ почетку 21. века у села Доња Ломница у виноград Здравка Стојановића -рођака Стојана Ранђеловића (1944.г) казивача предања о Џидовима.
Тако су причали стари људи Стојановој мајци и оцу, а лично је чуо предање о Џидовима и од своје прабабе у село Ломница.
Тако Стојан Ранђеловић наводи и место где су сахрањивани, а да је лично видео кости када су ашовима правили виноград.
Када су риљали ашовима виноград ископавали су вема високе људске удове, који су били високи преко два метра. Лично се Стојан уверио у ту причу о „високим људима“ преко два метара висине Џидова-тако су по називу остали у предању у власотиначком крају, док у црнотравском крају имају назив Џидовци.
То место се назива Латинско гробље. Таквих латинских гробља има у многим селима у власотиначком крају, која су археолошки остала неистражена . Овако натприродни људи имали су и натприродну моћ, а и гробовима Џидоваца (Џидова) држи се, да се налази богатство равно фараонима.
Стога није редак случај да се на гробове гледа као ризница богатства.
По народном предању Џидовце (Џидове) су сменили Латини.
Као места куда су Латини живели помињу се градишта и селишта, а гробља се зову Комбас (Римљанско поврљено гробље) или Латинско гробље. Постоје предања о страховитој погибији Латина и данашњем становништву као потомству Латина и дошљака из Москве (Русије).
Та предања су са основом тачна о пореклу Дејанаца из села Дејан, као „Дејанци“ Срби потеклом из Русије.
Сматра се да су чак та племена Срби из Русије са собом на коњима само носила децу, а убијали Латине и остављали само њихове жене, па тако на основу записа 70. године 20 века у селима:Преданча, Златићево и Јаковљево-често се каже „јакољевке и „чукинке-златићевке“ латинке, које када гласовито „завијају“ на гробље, чак се чуло у времену под Турцима све до Ниша. Тако се говорило код старих људи да су латинке биле црнке, витке и веома лепе жене.
Запис: 30. јануар 2012.г село ломница Власотинце
Казивачи: Стојан Ранђеловић (1944.г) село Доња Ломница Власотинце, старији људи у селима: Златићево, Преданча, Јаковљево
Референца: Раде Костадиновић-„Црнотравске легенде“, Црна Трава, 1970.г

Из Рукописа Записа: - Народне умотворевиме из власотиначког краја (1970-2008.г), Мирослав Б. Младеновић Мирац
Забележио: Мирослав Младеновић (1948.г.) локални етнолог и историчар Власотинце

*
*
Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 10.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

* * *

Опис Римљана и Словена
Римљани су били крупни људи. Јаворке и јаковљевке су жене римљанке а на Преданчу се римљани предали Словенима, који су дошли на малим коњићима преко планинских шума из правца Грделице.
У овај крај жене су ЛАТИНКЕ а мушкраци ЈУЖНИ СЛОВЕНИ.. Пре римљана било пусто Златићево.
Постојала је река СРБА и по њој смо добили име СРБИ, а насељени су из Русије.
Дејан насељен из Русије.
Словени су ишли на коњима и на њима носили децу. Тако у селима Јаворје и Јаковљево-јаворке и јакољевке су римљанке, а биле су то високе и танке жене, много лепе.
Словенска раса је била мала раса. Срби су
Римљани били пре Христа. Арнаути били у Лесковац-од Лесковац до Прокупље.
Римљани били у у град Прекоп(узвишење између Големе-Козилске(Бистраица) и Мале (Златићевске) реке(речице); било је 20-30 кућице-колибе. Словени дошли преко Урал планине, преко Русије, преко галиције до Београд и до Моравску долину.
Дошли до Врање и истерали римљане. Римљани давали њихове жене за Србе да их не дирају. Римљани се предали на Преданџу и тако се се зове Преданча. Реч Преданџа-значи предаја.
Срби узели од Грка Христову веру. У махалу Чука на вр' Чуке у село Златићево било римско гробље. Кад су римљанке кукале на гробље прича се да се чак чуло у Ниш, јер су тако имале писковито јак глас. Чукинске(Златићевске), Јаворске и јаковљевске жене су римске жене. Има римско гробље уселима: Чука (Златићево), Јаворје у папратљак према Козило и село Јаковљево- на коси (сада су ту њиве) пд златићевског „крста“ према махали Полом села јаковљево-окренута према планинским венцима Добропољске чуке.
У тим гробовима када су се орале њиве после другог светског рата 1945.године су се налазиле кости и разни предмети од глине -па чак новац и накит у гробовима римљана.

Запис 1975/1976.године село Дејан(махала Преданча-Левенове(Ленове)-Г,Дејан после 1945.г.) Власотинце
Казивачи: Илић Владимир (1881.г.) ваљач и воденичар село Дејан(махала Преданча-Левенове(Ленове)-Г,Дејан после 1945.г.) Власотинце
Крстић Љубомир (1903.г) село Јаковљево
Тоза Арсић ( 1881.г) село Златићево-солунац(учесник балканских и првог свестког рата (1912-198.г)

*
Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 10.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

* * *
159.
ПРЕДАЊЕ О НАСТАНКУ ЦРНЕ ТРАВЕ
Живописна села, њих двадесет и пет, разбацана по брдима и њиховим пространим странама или алувијалним равнима, а највећим делом на планинским косама Чемерника и његових огранака (Орловца, Тумбе, Острозуба и Добропољске Чуке) позната су под заједничким именом Црна Трава. То је крај који се први пут помиње у биографији деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа 1431.године.
Константин Филозоф пише како је свирепи султан Муса, иначе син познатог Бајазита са крвопролића на Косову 1389.године , служећи се тактиком изненађења, на сам Бајрам, по јануарској цичи, у свом војничком походу од Софије до Врања и Новог Брда у страховотп напорном маршу прешао преко „планине глагољемаја Чемерник“ (Гласник ДУД, страна 305, књига 42), пустошећи све што му се нашло на том путу.
Ако овом веродостојном запису додамо предање о томе да се у црнотравском крају била утаборила српска војска, која је била закаснила за бој на Косову, онда легенда која се у овом крају, заједно са песмама „Мусић Стефан“ и „Цар Лазар и царица Милица“ чује, гласи: Котлинасти и мочварни централни црнотравски предео у у алувијалној равни реке Власине, где је данас општинско средиште за црнотравски крај, био је у далекој прошлости обрастао бујном и сочном зеленом травом и свакојаким шибљем па се звао Зелени Луг. Опкољен гистом шумом, обрастао честаром, уз аветињски одјек брзих река Власине и чемернице, био је неприступачан.
Ретко ко је низ стрмо и тешко проходно кристалосно развође, које као обод
Окружује ово котлинасто проширење долине Власине, био у стању да сиђе на дло котлине.
Једном је у ову тајанствену дубодолину, што се као орловско гнездо са кристалним ободима између Чемерника и Орловца образовала, продрла група најодважних чобана.
Причали су, по повратку, како су у блиставој хладној води на ушћу Чемернице посматрали купање вила, те су котлину назвали Вилин Луг, а убрзо затим, из знатижеље и погодних услова за узгој стоке, почели насељавати.
Али када је 1389.године, на позив кнеза Лазара, војвода Дејан, скупио војску од Знепоља и Зеленог града до Вилиног Луга, и пошао у бој на Косово и у путу застао у Вилином Лугу да се одмори и сачека пристизање остале војске.
Од дугог путовања уморни војници одмах су заспали, омамљени јаким и пријатним мирисом свакојаке траве, које у изобиљу овде има.
Ни сами нису знали колико су дуго, уз пријатан мирис траве, зеленила шуме, чистог ваздуха и близине жуборећих вода, спавали.
Када се Дејанова војска пробудила и продужила пут према Косову, на Хеврљанки (вису на Чемернику) сусретоше ојађене српске војнике који су се жалосна и унезверена погледа враћали из боја.
Од њих дознадоше да је српска војска потучена, кнез Лазар погинуо, а српско царство изгубљено......
Тада је, наводно заплакао војвода Дејан, проклињујући миришљаву траву што их је тако тврдо успавала да су преспавали бој на Косову: „Ех, црна и чемерна траво, вечито црна и чемерна била, ти нас опи и успава те за бој задоцнисмо и изгубисмо царство! Куд на нама да остане клетва честитога цара Лазара!“.
Враћајући се својим кућама, прелазећи поред Вилиног Луга где су се успавали, љути због пропасти српског царства и кнежеве клетве, српски војници су понављали речи свог војводе Дејана: „Ех, црна и чемерна траво, вечито црна и чемерна била, ти нас опи и успава те задицнисмо и изгубисмо царство!“.....
Од тада се Вилин Луг зове Црна Трава, а планина која се иза ње уздиже-Чемерник.
По другој легенди име „Црна трава“ постало је од турског назива „Кара-кас“ што значи „црне-обрве“ или од турског назива „Балк-кара Дервен“ што би значило планина под шумом Цногорицом или Рибна Кисура (тј. Црна Трава) .
Црна Трава је Турцима у Цариграду плаћала на име данка плаћала четрдесет ока пастрмки годишње.
По трећем тврђењи име „Црна Трава“ потиче отуда што су стока и људи страховито страдали од колере („Чуме“) па је земља ораба црним воловима, које по веровању „чума“ не сме нападати.
Према томе, зашто је и ко је назвао ово место овим називом остало је непознато, али се сигурно тврди да овај назив датира много година.
Имајући у виду ове три легенде, као и чињеницу да се овим или измењеним именом ово насеље помиње врло рано у турским изворима, а судећи по настанку имена Чемерник (отровна биљка Чемерика којом обилује ова планина) и по густим шумама црногорице, као и честим маглама, које су давале суров и мрачан изглед већ онако мрачном пределу црнотравске котлине сунце се појављује касније, а залази раније, мочвара пуна тресета и разног барског биља) мишљења смо да би се могла прихватити предпоставка да је име Црна Трава српски превод са турског „Кара-кас“-црне обрве (црномањасти људи).
( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)
*

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 10.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

*
Порекло презимена, Црна Трава - ПореклоПорекло
www.poreklo.rs/2012/12/17/poreklo-prezimena-crna-trava/ - Кеширано - Слично
17 дец 2012 ... Настанак села и варошице Црна Трава. Црна Трава ..... Предају им се краваји са јајима, .... [6] Мирослав Б. Младеновић Мирац: – Збирка песама надијалекту”ПЕЧАЛОВИНА”(Мирослав Б Младеновић Мирац, 2011.
http://www.poreklo.rs/2012/12/17/poreklo-prezimena-crna-trava/

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

161.
ПРЕДАЊЕ О СКРИВАЊУ КРУНЕ СРПСКОГ ЦАРА

У црнотравском крају, особито у срцу овог планинског краја и средишним црнотравским селима, Добром пољу и Горњем Гару, живи предање о спасавању српске круне са ратишта на Косову.
По поменутој причи преживели ратници Црне Траве су на челу са својим војводом спасили српску круну са ратишта на Косову и донели заједно са заставом Бошка Југовића у црнотравско село Добро Поље. На пут између Доброг Поља и суседног му села Горњег Гара ратници су обавештени о потери турске војске за српском круном.
Ратници нешто божјом помоћи, а нешто својим трудом продреше брзо у утробу земље где на дубини од преко шест километара склонише круну.
Место у близини кога пропокопаше тунел назваше Српска База, које потом због долине доби назив име Базов Дол.
Верује се да на Видовдан из овог тунела дугог шест километара изађе петао, а истог дана врати се у њега са другог тунела.
Предање је испричала Радунка Љубисављевић из махале Чокешини у селу Горње Гаре, која је умрла 1963.године у 74. години,
( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)

*

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

146.
ДЕЈАНЕ (Косовска легенда)

У срезу власотиначком постоји мало али врло лепо село Дејане, поред друма који води из Власотинца према Пироту.
О том селу постоји ова легенда:
Кад је српско царство на полју Косову 15 јуна 1389.године поред цара Лазара био је и војвода Дејан, властелин прилепски. И тада, кад су Турци свом жестином навалили на цара и коња му убили, војвода Дејан, бранећи цара, пао је тешко рањен.
Битка се свршила потпуним поразом српским. Све Косово Полје било је прекривено лешевима палих јунака. Ништа се више није чуло, до грактање орлова и гавранова.
Ноћ је.
Војвода Дејан отвори очи, полако подиже главу и поче гледати око себе. Сети се свега: како је цар пао, како је војска изгинула. Уздахну из дубине душе и две крупне сузе кануше му низ образе. Гледао је на све стране, али кроз тамну ноћ није могао видети ништа друго но леш до леша.
На један мах чује уздах а мало затим глас:
-Воде, умрећу!
Тај глас долазио је као из гроба.
Дејан са највећим напрезањем диже се и упути оном месту, откуда је глас долазио. На један мах стаде, пред њим је лежао млад српски витез сав огрезао у крви, стењући од силних болова.
-Воде!-једва се поново чу.
Војвода Дејан клече поред незнаног витеза, јер и њега силни болови савладаше.
-Не могу ти витеже помоћи нити воде донети, јер сам и сам рањен.
Незнани витез отвори олако очи, прихвати руку Дејанову и умирућим гласом проговори:
-Брате Србине! Ја сам Бошко Југовић, стегоноша царев. Ја умирем. Аманет нека ти је царски стег, који се у мојим крвавим недрима налази. Узми га и носи у Србију. Чувај га као највећу светињу.-То рече и издахну.
Дејан је плакао као дете. Пољуби Бошка у његово крвљу обливено лице, извади из његових недара царев стег са двоглавим белим орлом, и пошто се побожно прекрсти, пољуби то свето српско знамење и сакри га у своја недра.
Са тог тужног места Дејан је онако рањен пошао кроз црну ноћ. Дању се крио по склонитим местима, видајући своје ране, а чим падне мрак, он је грабио стигне што пре свом Преслапу. Седмог дана свога мучног путовања стигао је Дејан, сав малаксао, код места где је сада село Дејане, од кога је његов Преслап удаљен неколико сати. Стао је код једне пастирске колибице, из које се чуо разговор. Најзад се реши и куцну на врата, па затим сав клонуо паде. Врата се отворише и из колибе изађе човек осредњих година, па кад спази пред собом човека, он стукну натраг.
_по Богу да си ми брат, немој ме остављати, проговори болно Дејан.
Чобанин се саже, ухвати Дејана за руку па га упита:
-Откуд тако? Изгледаш ми болан а по оделу рекао бих да си властелин. Ајде унутра у колибу да се мало поткрепиш.
Са тешком муком Дејан се поново подиже и уђоше у колибу. Ту га прихвати једно момче од 15-16 година, син чобанинов и тако га наместише по простртом свежем сену.
Мало затим, Дејан им исприча ко је и одакле је. Рече им пропаст српску и погибију цареву.
Чобанин је пажлјиво слушао ову тужну причу и с времена на време брисао је очи од суза.
-Ја видим, продужи Дејан, да ми је крај ту. Богу благодарим што ми је послао тебе, добар човече, да ти поверим једну тајну. Заклињем те свемогућим Богом и твојом славом, да ту тајну нећеш никоме одати и да ћеш је само на твом самртном часу поверити другоме, који ти буде најближи.
Чобанин се побожно прекрсти, подиже три прста у вис и одлучно рече:
-Заклињем се.
-Е сад ме чуј. У мојим је недрима стег нашег честитог цара Лазара, кога ми је поверио на самртном часу Бушко Југовић. Узми га и склони. Чувај га као највећу светињу. Кад Косово буде освећено, што ће Божјом помоћу и бити, он ће се још снажније лепршати.
Пред саму зору Дејан је издахнуо.
Са леве стране села Дејана постоје два камена поред жалосне врбе. Један је камен мали, у облуку плоче а други је много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан је војвода Дејан, а испод другог већег закопан је царев стег. Све до другог рата с Турцима 1877/78.године, увек на дан пропасти косовске , 15. јуна, чим сунце зађе, онај већи камен затресе се, помакне се истоку а у ваздуху више њега залепрша стег. А на оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица. Закука неколико пута, облети око оба камена, па прне у ваздух пут Косовог Поља.
Од ослобођења тих крајева, појава царевог стега и кукавице престала је.
*

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
*

147.
ЛЕГЕНДА О БОШКОВИЋУ И ДЕЈАНУ

У време косовског боја 1389. године, поред реке Власине у месту зване „Луке“ испред села Свођа-места „Предстраже“, један косовски рањени јунак је пешице рањен дошао на коњу у ту луку.
Ту су живели тада дејански овчари у колибама и прихватили су га тако рањеног.
Травама му видали ране.
Са собом у недрима је носио стег честитог цара Лазара, а на коњу у рукама држао окрвављен барјак са косовског бојишта.
По казивању солунца Никодије Петровића(83) из Горњег Дејана,то беше Бошко Југовић- који рањен преда стег и барјак овчарима; са заветом да косовски барјак предају на чување у цркви села Добро Поље. Бошко Југовић испуни свој завет и лако испусти своју душу.
Овчари га сахранише ту поред својих колиба у Луци поред реке Власине.
Донедавно пред први светски рат са леве стране села Дејана, поред реке Власине у Луку, постојала су два камена поред жалосне врбе.
Један је камен био мали, у облуку плоче а други је био много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан јеБошко Југовић, а испод другог већег закопан је царев стег.
На оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица.
Закука неколико пута, облетела око оба камена, па прнула у ваздух пут Косовог Поља.
Тај велики камен је стајао све до у времену првог светског рата када су бугари правили пут до села Свође, па је у прудини разбијен испред села Свођа.
Према казивању Тихомира Димитријевића(1903.г) из села Свођа, то је био метеорит, који је пао са „небеса“, а та жалосна врба на којој је појала кукавица је до скоро постојала.
Турци су се каснији повукли у „Гарине“ изнад Луке, потом је село Дејан засељено од овчара и то “на куп“ у садашње село Горњи Дејан.

Према деди Никодији Петровић (83)из Горњег Дејана, село је добило назив по оваквој легенди:
„када је турчин изилазио коњем путем кроз букову шуму из села Свођа, онда од умора бих се овако пожалио:“дејани се, дејани док стиго овде у Гарине“.
На турском „дејанити“ -значи мучити се: па се турчин намучио док је стигао коњем до садашњег села Горњи Дејан.
Тако и данас у селима Дејан и Равни Дел се често користи реч:Дејани се“-као реч за онога који се „мучи“ у неком послу.

По другој легенди село Дејан је добило назив по војводи Дејану који је био властелин у овом крају у времену влдавине турака.
А сличну легенду о Војводи Дејану и настанку села Дејан; која је записана у књизи „Легенде“ Радета Костадиновића, негде половином 20. века-испричао је те 1975. године солунац Владимир Илић(1881.г) ваљач из село Преданча, коју је чуо од истог казивача ваљача и воденичара -Радету Костадиновићу, из села Млачиште у црнотравском крају.

У свим записима су истинита места, камен, опис догађаја, онда имена места по војводи Дејану, Бошку Југовићу-која су у овом крају живела све до 60. година 20. века у памћењу и сећањима на те славне дане борбе српског народа од петовековног турског ропства.

Данас по тим легендама постоје махале Бошковци у Доњи Дејан и Златићево-а све је то у оквиру села Дејан: а и места Бошков Камен и Бошковци.

Занимљиво је и Предање о настанку села Дејан(Горњи и Доњи Дејан) на страни 355. Географске Енциклопедије Срба у књизи 1:
-До краја Другог светског рата(1945. године) села Доњи и Горњи Дејан су чинила једно насеље село ДЕЈАН. Доњи Дејан у писаним докуметима се помиње 1876. године, када има 230 кућа и 1.598 житеља.
Село Гори Дејан су чиниле махале: Ђорђине, Преданча Село(Г.Дејан).

По предању, ДЕЈАН је настао после Косовског боја, када је на месту данашњих насеља-Доњег и Горњег Дејана, српског војводу Дејана, који се војском повлачио пред Турцима, затекла јака зима.
Тада је он овде поставио своју заставу и населио се.

Постоји код старијих људи предање по коме су први становници дошли из Русије(Бошковци , најстари род и оснивач села Дејан).

*

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
*

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

148.
ЛЕГЕНДА О ВОЈВОДИ ДЕЈАНУ И СЕЛУ ДЕЈАН

На путу између Црне Траве и Власотинца лежи планинско село дејан.
Предање каже да је прилепски војвода дејан купио војску из црнотравских и власотиначких села, па и из села Дејана са сакупљеном војском кренуо 1389. године у бој на Косово.
Предање каже да се војска дејана нашла на Косову баш у времену када су Турци свом жестином ударили на српског цара Лазара.
Дејанова војска се храбро борила сви и онда када су Турци успели да убију Лазарева коња; бранећи свога господара, српског цара Лазара, војвода Дејан је тешко рањен.
Косовска битка се потом одвијала на штету Срба. Косово поље је било покривено од крви српских јунака, а српска војска доживела је пораз.
Пала је прва ноћ после косовског крвопролића.
Дошавши у току ноћи к свести војвода Дејан аико ошамућен од тешких рана и проливене крви, у рану зору отвори очу, подиже главу, а пред очима му се појави стравична слика косова покривеног лешевима изгинулих српских витезова.
Војвода се сети кнежеве клетве, а још га већма ражали пропаст српског царства, па поче јецати и сузе и сузе ронити.
„Водице ми дајте!“
Иако тешко рањен војвода Дејан нађе снаге да отпузи до места откуда му глас дође.
Угледа српског витеза огрезлог у крви, који се превијао од тешких болова, и једнако понављао:
Тешко сам и сам рањен витеже, па ти немам снаге помоћи-одговори му Дејан.
Рањени витез трже и пригрли Дејанову руку и умирућим гласом остави му аманет: „Ја сам, брате Србине, Бошко Југовић, стегонмоша цара Лазара.
Ја умирем , због тога узми из мојих рањених недара царски стег, носи га кроз Србију и чувај ово свето знамење“.
Као син свом рођеном оцу Дејан пољуби руку Југовића, који је све више падао у смртну агонију, а из крвавих Југовићевих недара извади царев стег са двоглавим белим орлом, побожно се прексрсти, пољуби то свето знамење и стави га у своја недра.

Иако и сам тешко рањен војвода Дејан крену на пут носећи српски стег за своје родно село-црнотравски Преслап,
Дању се крио по шумским забранима од Турака и видао своје ране, а ноћу грабио да дође у своје родно село.
После напорног седмодневног пута, сав исцрпљен и малаксао, стиже војвода до пастирских колиба у власотначком селу Дејану.
Ту у колиби чу војвода разговор чобана.
Куцну на врата пастирске колибе. Чобанин четрдесетих година отвори му врата, уплаши га рањениково лице, које је на бљесак ватре из колибе изгледало још страшније, те га нерадо прихвати.
- Брате Србине, ја сам на Косову рањен. Носим стег нашег честитог цара лазара, па те молим окрепи ме водом и шећером како бих га могао своме однети-рече војвода Дејан и онесвести се пред вратима колибе.

Но, ипак однекуд му извире нова снага те уз чобанинову помоћ уђе у колибу.
Ту га прихвати и петнаестогодишњи чобанинов син, ставивши рањеног војводу на простртном ситном сену, причестише га шећером и напојише хладном планинском водом.
Умирајућим гласом војвода им прича о косовској трагедији, погибији славног цара Лазара и аманету Бошка Југовића да се српски стег чува и сачува.
Чобани су нетремице слушали казивање војводе Дејана, бришући сузе из својих очију.
Последње речи војводе Дејана упућене чобанима: „ захвалан сам Богу што ме приведе к вама, добрим Србима. Заклињем вас да из мојих њедара извадите стег нашег славног цара Лазара. Чувајте као зеницу око свога то наше српско знамење. Предајте га српској војсци која Косово освети!“
Чобани се побожно прекрстише и са уздахом туге заклетву дадоше: „Заклињемо ти се, војводо, да ћемо стег нашег честитог Лазара чувати и по Вашем аманету предати га српској војсци која Косово освети!“

Чобани уложише свој последњи труд и знање да лековитим планинским биљем извидају ране војводе Дејана.
У томе не успеше. У зору војвода подлеже ранама и умре баш у тренутку када се сунце на истоку рађало.
Чобани бризнуше у плач. Плачући чобани припремише мртвачки сандук.
Војводине посмртне остатке сахранише код жалосне врбе, близу камена у облику плоче. Под каменом, покрај војводиног гроба, сакрише царев стег да га Турци не могаше никако пронаћи.
Предање каже да се је све до ослобођења Србије од турака 1877/78. године на дан 15. јуна, кога датума је пропало српско царство на Косову, камен испод кога је сакривен царев стег затресе. Више камена тада залепрша царев стег са косова.
На жалосној врби тога дана слеће птица кукавица, прелети преко војводиног гроба, па потом закука и прхне у ваздух да би потом наставила пут за Косово Поље.
Та птица кукавица је душа славног српског цара Лазара.
Народ верује да је трошење камена испод кога је сакривен царев стег, и помицање камена ка истоку, као и слетање кукавице на жалосној врби
Престало са освећењем косова, односно после ослобођења Србије
од вишевековног ропства под турцима 1877/78. године.
По казивању неимара, Братислава Динића из црнотравског села Баинца.
(Из књиге: „Црнотравске легенде“, Црна Трава 1070.г.
Аутор: Раде Костадиновић (1930-1987.г.) )

*

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
*

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

Tajne izgubljenih blaga: Четнички покрет у Власотиначком крају
tajne-izgubljenih-blaga.blogspot.com/2013/04/blog-post_7.html - Кеширано
7 апр 2013 ... Маја 1942.године: У Власотинцу се појављују четници Драже .... Не знам да ли некад су долазили у село Шишава. Знам да су браћа била у ... Забележио:Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар ..... у Шишави, па је касније добила назив(више партиски) “Браћа Миленковић”, ...
http://tajne-izgubljenih-blaga.blogspot.com/2013/04/blog-post_7.html
* * *

Tajne izgubljenih blaga
Моја Сазнања
недеља, 07. април 2013.
Четнички покрет у Власотиначком крају
ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ (1941-1945.г.)

Током Другог светског рата(1941-1945.г.) су на територији Власотинца и околине деловале разноврсне четничке формације. Ово је приступ историји четништва у власотиначког краја, који се базира на личном истраживању и чињеницама из Другог светског рата

Хронологија четничких активности

Ратна 1942. година:

23.фебруар 1942.године: У Горњој Бистрици су сарадници НОП-а обавестили партизане да се у Доњој Бистрици налази мајор бивше југословенске војске Јован Филиповић, који врбује људе за четнике Драже Михајловића. Група партизана (десетар Вукашин Стољковић, Чедомир Станковић) убрзо га је пронашла и довела у Горњу Бистрицу.

Маја 1942.године: У Власотинцу се појављују четници Драже Михајловића (дотада их није било): поручник Живојин Митић из Сурдулице, подофицир Војислав Губеровић и Драгиша Богосављевић из Власотинца. Ова четворка је тада сачињавала четничко руководство, без јединица, јер их у то време у рејону Власотинца није било.

Јуна 1942.године: У шуми Соколовица код Власотинца одржан је састанак ради договора о атентату на четничког војводу Јована Ивковића-Корвинског. 23.јуна 1942.године на другом километру пута Власотинце-Лесковац, група скојеваца коју су сачињавали: Драгољуб Јовић, Владимир Јовановић-Дулац и Ђура Цекић, извршила је атентат на четничког војводу Јована Ивковића-Корвинског, који није успео.

24.јуна 1942.године: У Власотинцу су ухапшени атентатори на четнишког војводу Корвинског. Неки су пустени, док су Добривоје Дикић, Славиша Јовић, Миља Калановић и Вера Поповић, из четничког затвора, предати Гестапоу у Лесковцу, да би потом нешто касније Добривоје Дикић, Миља Калановић, били спроведени у немачки концентрациони логор на црвеном крсту у Нишу.

20. августа 1942. године: Партизани Драгољуб Јовић-Лука и Владимир Јовановић-Горћа, у повратку са задатака код села Липовица наишли на четнике, заробили Јовановића (једног од атентатора на четничког команданта Корвинског) и предали немцима, који је касније из логора на Црвеном крсту у Нишу успео да побегне, потом ухапшен и предат немцима и стрељан.

Септембар 1942.године: Група четника Драже Михајловића, предвођена поручником Живојином Митићем, продрла је на црнотравски терен и код села Млачиште у Синадиновој воденици, заробила партизане Драгољуба Петковића-Столета и Милорада Величковића-Часлава, као и организоване сараднике НОП-а. четници су заробљенике дотерали у село Банковце, где су на интервенцију местана, пустили Синадина и Ватрослава, а Столета и Часлава повели у Доњу Лопушњу. У махали Ивковци заробљене партизане чували су четници Чедомир Ристић и мобилисани младић Давид. Када је пијани Ристић задремао, Давид је одвезао партизане, а затим своју пушку дао Чаславу. У пушкарању које је настало, погинуо је Часлав, нешто касније Ристић је убио мобилисаног четника Давида. Столе је успео да побегне кроз прозор. Сељаци су партизане Часлава и Младића сахранили у исту раку.

11.новембра 1942.године: Бабичку групу опкољавају непријатељске снаге: 12.одред српске државне пољске стразе, 2. љотићев одред, добрички четнички одред, четнички одред Јована Ивковића-Корвинског. Недићев одред српске државне страже из Власотинца са жандармериским станицама из Равне Дубраве, Душника, Гаджиног Хана, Пуковца и других места

12. новембра 1942.године: Два сељака из Запађа, заселак Ступнице, обавестили су квислинге о присуству партизана у њиховој махали. Око подне одред недићеве српске државне пољске страже опкољава махалу Запађе. У борби при пробоју из окружења погинуо је политички комесар бабичког НОП одреда Синиса Јанић-Пера, организатор устанка у Власотиначком срезу и Драгомир Миладиновић-Драгиша, првоборац из Црвеног Брега код Предејана. Тада су рањени и заробљени Миодраг Миленковић-Јова и Стојан Петровић-Уча, који су касније стрељани на Бубњу код Ниша. У овој борби били су рањени Драгомир Николић-Аца из Свођа, заменик политичког комесара бабичког НОП одреда и Јелена Спасић-Лала

Децембар 1942.године: Преко села Равни Дел, пошла је у правцу Бистрица група четника Драже Михајловица, коју су партизани натерали у бекство

Ратна 1943. година:

4.мај 1943. године друга власотиначка чета којом је командовао Живко Коцић, напала је штаб Власинског четничког корпуса у рајнопољским шумама. Тада је погинуо. четнички наредник, а остали су, заједно са командантом корпуса Живојином Митићем, натерани у бекство.

Ратна 1944. година:

1.јануар 1944.године: На простору села Липовице, Рајног Поља и Комарице, налазио се штаб Власинског четничког корпуса са првом бригадом у јачини око 130-150 цетника. Командант корпуса био је поручник бивше краљевске војске Зивојин Митић из Сурдулице. У село Велика Сејаница била је лоцирана друга четничка бригада власотиначког корпуса са око 130 четника. Командант бригаде био је поднаредник бивше војске југословенске Чедомир Тодоровић-Ахил. У село Дадинце била је лоцирана трећа четничка бригада Власинског корпуса са око 80-100, четника.. Командант бригаде био је поручник бивше југословенске краљевске војске Сћепан Церовић

25. фебруар 1944.године: Преко дана вођена је борба са четницима, недићевцима, који су из правца Власотинца и села Конопница нападали партизанске положаје у Липовици. Напад четника и жандарма подржавала је бугарска авијација, са два авиона са нишког аеродрома. Погинуо је један а рањено више партизана-

3-8. април 1944.године: Партизани су напали другу четничку бригаду у село Велика Сејаница. У краћој борби погинула су десет четника са озоглашеним кољачем, жандармериским наредником Петром Михајловићем.

24.април 1944. године: Четничка црна тројка из састава Власинског четничког корпуса заклала је сарадника НОП-а Александра Нагорног, учитеља у селу Ладовица.

9/10. јул 1944. године: На простору Власотинце, Равна Дубрава, Гаџин Хан, Јужна Морава, биле су квислиншке формације: четничких корпуса (Манојловца, Слатина), Власински корпус (Конопница, Липовица, Рајно Поље, Чегарски четнички корпус (Јарсеново, Ступница, Драговље), а у Власотинцу одреди недићеве српске државне пољске и граничне страже. Главни штаб НОВ и ПО Србије, појачао је 22. српску дивизију (њена 8. бригада је тада била у Македонији) 11. бригадом, а касније и 3.бугарском партизанском бригадом-а дивизија је добила задатак да нападне и разбије наведене четничко-недићевске формације.

Штаб 22. дивизије упутио је само 12. бригаду, остале снаге је задржао на левој обали Јужне Мораве у рејону Мирошевца и Вучја. 12. српска бригада је падом мрака 9.јула прешла железничку пругу између Лесковца и Ђорђева и Јужну Мораву код села Гложане, а затим је у поноћи напала Власински четнички корпус у Конопници и Липовици. Бригада је успела да у ноћним јуришима нанесе тешке губитке четницима и да их разбије. По разбијању Власинског четничког корпуса, 12. српска бригада је посела положајем рејон села Липовице. Ту су је око 10 часова напале велике непријатељске снаге: недицевци из правца Власотинца, четнички чегарски корпус из правца Поповог гумна и козјачки четнички корпус од Бељанице и Слатине. Запретила је опасност да бригада буде окружена, па је стаб НОП наредио поседовање нових полозаја по дубини, на линији Вита Крушка-Гуњетина-Комарички Вис. Бригада је са ових полозаја одбијала све нападе до пада мрака, а затим је на чекању - штаб дивизије прешао демаркациону линију и дошао у рејон Равни дел, Јаковљево, Јаворје.

26.август 1944.године: 8. бригада је код села Дадинце напала и разбила другу четничку бригаду из састава Власинског четничког корпуса. У борби је тада погинуло 15, а заробљено 25 четника. 9.септембар 1944.године 12. српска бригада је у рејону Гаџиног Хана ликвидирала Чегарски четнички корпус. Тада је заробљено 250 четника. Ликвидацијом 2.нишке четничке бригаде, делови Власинског четничког корпуса и заробљавањем готово целокупног људства из чегарског четничког корпуса, 12.српска бригада је очистила Заплање од четништва.
-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак-

Сећања
ДРАЖИЋЕВЦИ И ЊИХОВА НЕСЛОГА

На нашем малом простору деловало је неколико фракција-струја, тојест дражићеваца.
У село Конопница у власотиначком крају, била је стационирана јединица дражићеваца под командом поручника ЖИКЕ. Био је противник партизана, али је сарађивао са недићевцима. Не памтим да су са неким ратовали, осим што су њих често нападали партизани.

Заклетва: Мислим у лето 1943. године командант Жика наредио је свим војним обвезницима Шишаве и околине да се окупе на ЈЕЗАВИ и да се закуну КРАЉУ И ОТАЏБИНИ.
Тог сунчаног дана на Језави окупило се хиљаду људи. Били су постројени по четама, а на челу био је БАРЈАКТАР. Рапорт је предао поручник ЉУБА, носио је свечану официрску униформу, свом команданту поручнику ЖИКИ, који је био такође у свечаној униформи.
Затим је овај командант одржао говор, чијег садржаја се не сећам.
Потом је група свештеника читала молитве-ОПЕЛО.
На крају је поручник Жика рекао овим људима да сада могу да иду својим кућама, а кад „куцне час“ дужни су да се одазову позиву и да бране своју државу.
Ове церемоније се сећам и по једном догађају. Неко од деце Јулке Бурдинове дотрчао је и донесе вест да је тетка Правка тешко болесна и да Јован одмах иде кући, наравно, њему је то саопштено тек када је церемонија завршена.

Четници поручника Жике запосели су парохиски дом конопничке цркве, а имали су стражу на капији и на брду „Градац“. Једном приликом партизани су се некако привукли, заклали стражара, а касније убили и неколико четника-међу њима и једног Италијана.
Пре тога, тог истог Италијана ми смо у нашој кући лечили од неколико прострелних рана и он је залечен у нашој кући.
Научили смо и неке италијанске речи. Жудео је за својим домом и родитељима и говорио да ће нам све платити ако се жив врати кући. Али овај јадник то није доживео.

У село Дадинце неки ЧЕДА АХИЛ је имао своју војску. Овај четник није сарађивао са недићевцима и Немцима. Сећам се да су једном приликом са својим лаким топом из нашег винограда Чуке, гађали немачку колону камиона (пролече 1944.године) на путу Власотинце-Лесковац, ми деца купили смо чауре, јер су биле велике и интересантне. Касиније, пред њихово повлачење, ова јединица била је стационирана на нашем језеру.

Ови четници су једном приликом гађали липовачку трлу, такође из нашег винограда, и то минобацачем. Двогледом су опазили наводно два партизана када су се склонили у једну колибу, па су две мине погодили колибу и запалили је. А да ли су то били партизани и да ли су страдали, то не знам.

У Равној Дубрави и Крчимиру био је поручник ЉУБА из Великог Боњинца са својом јединицом четника. Љуба је био под командом Жике поручника.
Овај четнички командант често је боравио у нашој кући и наше жене су га прале. Једном приликом хтео је да стреа наше комшије Спасу и Синишу Маљиног, јер су били сеоски стражари,а заспали.
Ми деца гледали смо како ови људи копају свој гроб и кад су га завршили, војници су их вратили у нашу кућу, а Љуба их је ишибао прутем и то им је била казна што су заспали. А шта су ови људи преживели док копали свој гроб, то су само они знали.
Љуба је тада ишибао ТИСУ ПАШИНОГ, не знам тачан разлог, а можда је имао неког ближњег у партизанима. После рата Тиса нас је оптуживао и кривио само због онога што се то десило у нашем дворишту.

У село Ладовица био је још један четнички командант са једном малом јединицом.

ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ (1941-1945.Г.)

Интересантно је је то што је овај командант био Словенац. Сећам се, боравио је и у нашој кући и писао нешто на писаћој машини.
Незнам тачну судбину ових Дражиних команданата, мислим да су сви страдали осим поручника ЖИКЕ. Причало се да је поручник са својом јединицом дошао на Јадран и да су отишли у Италију. Жику кривимо за страдање нашег Чича Раце, јер га је мобилисао и отерао у смрт.
У нашој сеоској школи у Шишави су боравили Ћорини граничари. У тој јединици било је неколико Шишаваца. ВЛАДА син Луке Розовског и СРЕТКО ДРАГУТИНОВ (брат Боцин).
И један и други су преко Италије отишли у Енглеску захваљујући споосбности команданта Ћоре. Тамо су радили, оженили се и засновали породице. Не знам да ли некад су долазили у село Шишава. Знам да су браћа била у посети, то ми је причао Милча.

ЧЕТНИЦИ
Село Липовица, Власотинце

Четници:- Јован Јанковић био у четницима а умро 1985. године у село Липовица, Сојановић Драгутин четник умро је 1980.године, Јанковић Илија као четник побегао је у Шумадију у село Бадњевац и тамо је умро 1988.године, Коцић Петар четник умро је у Липовици 1990.године, Станковић Стајко био је четник и пребегао у време Другог светског рата у Немачкој, тамо је заробшен и тамо умро, Станковић Мицко као четник погинуо на реци Дрини 1944.године, Цветковић Живојин био је четник и умро је 2000.године, Јовић Мирко четник умро је 1990.године од природне смрти.
Казивач Сава Цветковић село Липовица

Село Крушевица, Власотинце

Четници:-Богдан Стојчић(кафеџија-бонбонџија и содаџија), Александар Мечкар, Стојадин Рајкин(Товак), Радомир (шумар)-његов Црни Добривоје Димитријевић-Јарчевци, Јоца Кушински(Стаменковић), Ђукински Петар-белокапац-Велика Крушевица-издајник и швабски поданик, најопаснији. Издала га девојка. Заклали га партизани. Богданова сестра Богосавка ишла са четници, с немци и бугари-и побили их. Из Власотинце: Чочка Мирко-убио га наредник граничарски недићевац Крстић, живи у Лесковац, Жика Дарковце. Казивач:Борко Ранђеловић четник у Другом светском рату,
Деда Воја Ицић остао сироче са пет година у село Крушевица у махали Петковци, када је његов отац 1915. године Васиљко убио бугарског секретара у село Крушевица, да би био потом стрељан у Приштини. Деда Воја имао сестру Персу а брат по мајци Благоје Пешић је стрељан као четник у другом светском рату.
Запис: село Крушевица 1980. године

Село Гуњетина- Власотинце
У четницима су били: Миладиновић Петроније (убијен у Нишу од стране партизана), Станковић Сима, Милошевић Владимир.
Запис: 2006. године село Гуњетина
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

Село Борин Дол, Власотинце
Четници:- Стојановић, кога су партизани убили у село Преданча, на потесу Рудине(око 1000 метара н.в.). На букви му црева окачили. Те приче сам слушао као дете док сам био овчар у рођено село Преданча у власотиначлкпој општини.
Дуго времена сам сањао тај призор као дете и запамтио ту букву која је касније посечена.
Запис 1975. године село Преданча Власотинце
-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак-

ИСПОВЕСТ: БОРКО РАНЂЕЛОВИЋ-ЧЕТНИК Власинског четничког корпуса

-Рођен сам 1912.године у село Горњи Дејан и у село живео до пете године, да би 1915. године остао сироче јер ми је отац погинуо у Првом светском рату са Аустроугарском. Тада ме је сестра Јулка, која живи у Соко Бању, дала на чување-усвајање у махалу Видоњци села Крушевица. Мајка ми се тада преудала. Био сам слуга у Сану Великина(Крушевица) пуне три године.

Тражио ме учитељ Данило Тепавац 1924/25. године да ме школује-али ме није дао очух да идем у школу. Војску сам служио 1934. године у Сомбору-тамо је било батина у војску. Као момак био сам музикант-кланеташ, свирао сам кланет. Оженио сам се 1936. године. Други светски рат ме затекао 1941. године у Параћин-па добијем телеграм да идем у 16. пук у Нис, а Параћин вец немци заузели. Отишао сам код преседника општине у Параћин-па уз присуству немаца ми рекао:" Иди кући, треба да обрађујес имовину". Тежак живот и сиромаштво су утицали на мене. Нисам ни знао ко су партизани, а ко су четници, ни ко су недићевци-важно је било да се преживи. Често су ноћу у селима долазили партризани-а дању четници са барјацима.

Људи су давали и једнима и другима. Коста Пећанац је био познат у нашем народу-по његовим комитама, па сам се 1941. године пријавио у четнике Косте Пећанца, па сам био у одреду до 1942. године. Тада сам добио књижицу и оружје-као четник Косте Пећанца. Као четници Косте Пећанца били смо у Вучје на планини Кукавица.
На планини Кукавица одређени смо били да стражаримо-да се партизанима прикупи оружје и носили смо им: 12. сандука муниције, 12. пушкомитраљеза-а био је главни Војвода Јован Ивковић, па смо се опет вратили у Вучје . Немци и бугари су нас разоружали. Тако нас 1оо душе смо тада били. Онда је Војвода Ивковић дао обавештење ко хоће да иде кући а ко хоће да иде у граничаре-нека иде на пријем у Београд у српску граничну стражу.

Нас 12. душе смо кренули за Београд и онда су све распоредили за Ивањицу-а ја сам тражио Власотинце и добио га, где сам био као граничар српске страже до 1944.године. Као стражар сам помагао нашим људима, који су као рабаџије са стоком вукли жито из Пусте Реке и моравских села-да би издржавали своје породице. Тако сам једног црнобарца спасао-требало је да се закоље, а ја сам му рекао да бежи из куће-што је то и учинио, па сам га спасио живота. Добрунка Симоновић из село Крусевица, је радила за сви -па је спасила Лазу из Орашје-који је држао и за партизани. Та Милунка је после рата , чујем умрла у беди.
Власотинце је 1944.године требало да буде спаљено и уништено, а спасио га командир ИИИ вода Стрешњал-чехословак, који је спасио Власотинце. Ту је дошао немачки командант из Лесковца у патролу- а један четник га убије 1944. године пред Соколски дом-према суд ( у њему је био стаб). Тад је Ћора седео у Стојадинову кафану, Стрешњак је написао на немачком цедуљу и метнуо му у џеп-да је дошао немачки командант да се преда, са кључевима од магацина из Лесковца и тако је спасао Власотинце. Стрешњак као командир цете погинуо је у Словенији-убили га партизани.

У Кушевици је била мобилизација. У четници су многи били и због сиротиње. У четници су 1943. године из Крусевице били: Богдан Стојчић(после био и у партизанима)-сада кафеџија, Александар мечкар, Стојадин Рајкин (товак), Радомир шумар, Добривоје Димитријевиц-Јарчевци, Јоца Кушински, Петар Ђукински-белокапац (за њега кажу да је био швабски поданик и да га девојка-Богданова сестра издала, па га стрељали партизани). У Власотинце од четника најгаднији је био Цоцка Мирко-убио га наредник граничарски-недићевац Крстић (живи у Лесковцу). Командант Јован Ивковић погинуо. Из Свође (Бабебици-Добривије-са братом)-као четници били лоши према народ: силовали женске, пљачкали –браћа Марковићи из Свођа се прича у народу и да су пљачкали и клали људе.. У Равни Дел је агитатор четника био Никола Гулавеза. У Велико Боњинце је био лош цетник Љуба Милошевић (брат му Влада сада учитељ у Бољаре-убили га партизани у Крчимир).

Кад је 27 септембра 1942.године формиран гранични одред-за граничара је дошао Петко Петкоски (Трандафилоски) из села Црешњево, општина Македонски Брод, западна Македонија-који је тамо у Кичево био милиционер (жандар), па није по наређењу могао да убија људе, па је побегао код нас у Србију и пријавио се за граничара. У породици Динкић је оставио ствари. Ту је самном био до септембра 1944. године. Тад смо у борби са партизанима одступили и ичли поред Мораву, на ћуприју Бељаницу, преко Бабичко у Нич-па на Црвени Крст возом до Ћићевац, па до Варварина, преко планине Голије-ту смо коначили. Преко Нови Пазар, Прије Поље, Дуге Пољане-Сјеница (3. месеца пеице)-преко Босне, Нова Варош (ту су нас руски авиони напали и потикали нас (разбежали смо се на све стране), па кад чујемо трубача, тад се збирамо (сакупљамо)-онда преко Романије. Наишли смо на 100 мртвих-голих немаца, убијених-онда смо дочли на Хан Пјесак (зими) код краљеве палате, ту смо законацчли, ту се борба водила. Ту нас је у борби водио Драгутин Кесеровић-командант бригаде Драже Михајловића. Мој батаљон је имао око 300 људи- а командант је био Милосав Богдановић, звани Ћора, а командир вода био је Жика Маринковић из Грделице-погинуо на Фочу. Други су тад водили борбу а наш батаљон је био у приправности. Кренули смо напред до Добој у Босански Брод (амерички авиони су нам убили 37 људи и комадир нам је био рањен, па је умро у Загреб или Беч)- ту су словеначки домобранци хтели да нам узму оружје. Оружје смо положили у Славонски Брод-под немачком командом, одатле смо упућени у Стразбург у Аустрију без оружје-где смо живели у логор аустриски- читаву годину у зиму 1945. године.
Против партизана-имали смо оружје, италијанске пушке. Кад су навалили партизани с тенковима и тешким оружјем-ми смо се повукли преко Соче на италијанску територију, а онда нас је срела Енглеска армија која се борила против немаца и онда смо имали тумача. Он је превео све на енглески. Кренули смо у логор у Форли у Италију-негде у пролеће. Тамо смо били 2-3 месеца. Енглези су били добри, а наши су се појели међусобно (свађали се)-закољу један другог и баце га у клозет-ко је јачи за партије се свађали:дразићевци, четници, домороци, белогардејци (најгори људи), усташе-а било је око 500-600 усташа (најгори са добровољцима-белокапцима). Онда смо прешли у други логор звани Еболија у Италију-тамо смо били годину дана (250 хиљада из Југославије: Црногорци, срби, хрвати, босанци, далматинци.
Био нам одред у Дрински пук, командир ми је био Љубомир ГрдановиЋ.-Био сам у одреду годину дана.

Међусобно се клали за партије, а одатле смо били подељени у групе да чувамо Енглеске логоре у Италију. Чували смо на три месеца-а у логоре био плех кога смо ми продавали за хлеб (кријоћом-крили се)-у град, а онда смо од међународног суда (мисије) распоређени у Немачку у Мустер лагер, а ту нас је испитивала међународна комисија-ко хоће да се врати, а ко неће да се врати. Један је покушао да се врати а наши га одмах убили на станицу и нисмо смели ни да покушавамо да се враћамо. У Немачку смо добили наређење ко хоће да иде на добровољни рад 1946.године. Определио сам се (заједно са Петком из Македоније)-са групом од 100 људи у Енглеску. Четири године у Енглеској на циглани, живели смо у логор, а после у приватне станове. Тамо је била четничка организација-плаћали смо чланарину. Главни је био Михајло Тодоровић (гранични официр), а повереник Стеван Берић-далматинац, добар човек. Некадашњи командир жандармерије у село Свође, код Власотинца-Илија Дрљача босанац (жена бугарка) оптужила је моју Ружу-да је Титов пандур-она је рекла-јесам, била сам куварица у милицији после рата 3. године. Коле Челић из Власотинца дао документа мојој Ружи 1957. године да ме одведе у отаџбину (била је 3. године у Енглеској-а била је и са краљицом Маријом, краљем Петром и Андријом у цркву. Ружа је у нашу амбасаду у Енглеску оправљала да се вратимо у Југославију. Отишли смо у дом "Драже Михајловиђ" да доручкујемо, а четници су питали моју жену Ружу-јел ти оћеш да нашег брата водиш да га предаш Титу-а она је одговорила-шта се вас тиче-а они одговорили-то може да буде и обратно. Рекао сам извините, а онда сам је ја нагазио на ногу испод астала, а сви су нас гледали, па смо таксијем одма отишли у стан. Долазили су наши ноћу-ми смо се паковали-ујутру дошла кола за посао-рекао сам да ми је жена болесна-а ми изашли на друга врата-утоварили се и право за Југославију. Око документа помогао нам је ратни заробљеник Милоје Николић из Ниша и 1960 године смо се вратили у Југославију. Из нашег краја најопаснији за наш народ су били браћа од тетку на Богдана сада кафеђију из Крушевицу,који су заклали на свадбу-убијени су. У Енглеску сам радио на циглану, па ето сада примам њихову пензију.

П.с Док сам бележио исповест деда Борка и баба Руже Ранђеловић, испред њихове куће у село Крушевица 1980. године, тада радећи и живећи у село Крушевица као просветни радник- и сам сам у себи имао страха што записујем овај запис- да се то недозна, јер ни они нису били расположени да ми говоре све, пласеци се последица. Јер је постојала опасност да и ја и они буду проглашени за "државне непријатеље'. Но, поверење тих људи у једног сеоског Учу, оставило је трага да се и сада на пошетку у 21. века нешто дозна и прочита на тешке идеолошке сукобе партизана и четника и осталих у бившој Југославији.

Нека овај запис остане ц као поука и траг за будућа поколења. Тада из страха у свесци нисам смео ни да напишем ни име ни презиме, јер сам се плашио "претреса' и дуго сам крио ту свеску, да се нико не докопа ње. У својо средини сам покушавао да објавим овај текст, али сам само имао неприлике, јер се сматралао да као дете из партизанске породице нисам смео да пишем ниста о четницима као нашим “крвним” И “класним” непријатељима социјализма. Васпитавани смо да их тако третирамо. Тако смо се нажалост у младости као “верници” комунистичке паретије И понашали. Идеологија је била тада сурова.

Запис : село Крушевица, општина Власотинце, 1980. година

-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак

БОГДАН СТОЈЧИЋ (Учесник у Другом светском рату 1941-1945.године:четник и партизан, бонбонџија, кафеџија у село Крушевица, Власотинце):

-У четнике сам отишао због сиромаштва, јер су нас плаћали као стражаре у дражићевицима. Ми нисмо значи били за никакве идеологије, да би после мобилизације отишао 1944. године у партизане све до 1945. године до ослобођења од немаца и бугара.
Нисам вољан да причам о томе, али ћу причати све што знам о историји ратова у наше село Крушевица и околини.
Крушевица је било општинско место, среза власотиначког. Преседник општине 1925. године је био Вукадин Цветковић, а после њега Алекса Славковић и Лука Пешић (рат га затекао као преседника општине).

Сеоски кмет од 1928-1932. године био је Спасић Милтен, а после њега Стојадин Благојевић (До други светски рат). У село се људи бавили политиком. Биле су две партије: радикали и демократе-а било је и нововераца.
Негде 1914-1915. године село Крушевица је била бугарска општина. А те године је Симоновић Лука убио-заклао бугарина, бугарског секретара општине.
Радикали у село су били: Митровић Радомир, Цветковић Богдан, Алекса Славковић (преседник), Спасић Милтен, одоровић Ранђел, Стојановић Боге, Стојановић Милан (били су по сиромашни људи).
Демократе у село су били: Лука Пешић (У Власотинце фамилија), Благојевић Стојадин.
Странке су се трвиле кад су у току били избори-агитације; тукли се са штаповима, пратили једни друге оружјем.
У сукобу између радикала и демократа у махали Ливађе-Кладанац, било је и рањавања. Ради превласти на гласању, рањен је био један члан радикалне странке, па су сви радикали морали из страха да гласају за демократе, па је тако демократска странка тада победила у село Крушевица.
У време Косте Пећанца ппостојале су Комите(хајдук или Кумита-назив у народу).
Комити су припадници малих војних групација, који су се комитским или четничким начином војевања борили против окупатора, наметнуте власти или постојећег режима.
Комитске чете су организоване у Македонији пре балканских ратова, у Србији за време Првог и другог светског рата.
Из Крушевице је Комита био Станоје Станојевић. Имао је браду до пупка, стаменитог стаса, а у први светски рат био је четнички наредник 1914. године-учествовао и у борби на Криву феју против бугара, као и у борби за ослобођење од турака 1878. године. Живео је 90. гоидна.
Такође Комита је био и Лука (Дика) Симоновић на територији крушевачке општине уз помоћ Косте Пећанца у времену борбе у Првом светском рату.
Тако Лука(Дика) 1914-1915. године са својом сестром Милком отишли су код тадашљег бигарског секретара крушевачке општине, да потраже брашно и хлеба. Бугарски секретар је дао више од тога, јер му се допала Лукина сестра Милка.
Лука је то приметио и спремао терен да ликвидира бугарског секретара
Тадашње крушевачке општине.
Отишао је код Косте Пећанца и затражио 10 комита и упао оружјем код секретара у општину, извео га до црквене куће-на 100 метара удаљености од општине, увео у подрум и заклао као јагње.
Наравно кад је ишао са сестром у општину да траже брашно-ишао је везаном руком, правио се неспособан за рад, па је тако заварао бугарског секретара општине, да бих могао да успешно изведе свој план о ликвидацији.
За узврат бугари су одмах извршили одмазду над становништвом-запалили село. Потерали су људе из села на кладанац)Ливађе)-на Турско гумно да их стрељају. Али из Ливађе тада наиђе неки старији човек-повикао на бугаре:“Зашто јурите ове људе, шума је пуна комита“. Бугарска војска је појурила према шуми, а њих су распустили кућама и тако нису стрељани.
Али су зато бугари одвели сеоског кмета Дану Стоиљковић и преседника општине (кога су поставили бугари) до Власотинца и ту их стрељали као одмазду за убиујеног секретара бугарина крушевачке општине. Дано је са собом понео и злато (које је сакупљено у село за његову главу) дао га неком човеку-који га је утајио за себе.

У времену окупације у другом светском рату овај крај са Крушевицом припао је Бугарској, па је у школи био смештен бугарски штаб. Бугари су школу утврдили бодљикавом жицом, а двориште оградили каменим зидом дебљине 6 сантиметара.

Док су бугари били у Крушевицу-до коначног ослобођења од фашизма у Другом мсветском рату(1941-1945.г), народ је доста пропатио у овом крају.
Скоро су сви мушкарци били интернирани 1943. године у Бугарску. Тамо је било доста наших крушевчана, а честу причу нам препричава Васиљко Вељковић(1900.г.) бонбонџија, који је тамо у ропству-интернацији, бугаре служио као пекар у пекари.

Многи су тучени у овом крају од стране бугара (ударало се по 25 батина по туру-голој задњици), а пребијани су и стављани на разне муке, а неке су убијали или спаљивали по кућама. После напуштања бугари су школу минирали и претворили је у развалину.
Школски намештај су развукли бугари у приватној кући и образовали своју школу, али кратког рока. Школа је у очима народа била страшна и мучилиште, тако да нису хтели децу у њу да шаљу мештани.
После ослобођења 1945. године народ села Крушевица је направио нову школу.
-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак-
Додатак:

ПРИСТУП ИСТОРИЈИ ЧЕТНИШТВА

У току Другог светског рата(1941-1945.године) у борби против фашизма, појавила су се два покрета: партизански и четнички-то су факти у почетку ратовања 1941.године противу немаца и бугара на југу Србије. Но, идеологије су учиниле своје-свако је терао по своме, па су тако настала многа међусобна убијања-страдања на обе стране у грађанском рату, који је однео многе људске животе. Идеологије:комунистичка и монархистичка-преко партизана, четника, љотићеваца, недићеваца и других групација у време Другог светског рата-створиле су велике отворене ране у српском бићу, које се нису залечиле до данашњега дана почетка 21.века.
Оба моја родитеша су учесници у партизанског покрета-као и читаво село и планински крај Горњег Повласиња према Црној Трави-укључујући и цео црнотравски крај. У школи су нас учили на идеолошкој основи да су четници били кољачи а партизани ослободиоци и бореци противу фашизма. Наравно да је та идеологија доста утицала и на мој однос према историји и целокупном четничком покрету, јер сам у село имао „идеолога“ који је био вечити „ратаник“-а и на основу многа истинита почињена зла у клању и пљачки четника из неких села попут Свођа, Крушевице, Ладовице, Дадинца и других села у Другом светском рату-само је потврђивала ту „идеологију четништва“. Морам признати да сам и сам осећао мржњу не само према њима-него и према њиховој деци, јер сам имао тако велики утицај у мржњи према њима, да ми је касније у времену свога „дисидентског“ живота и прикупљања историографске грађе из роднога власотиначкога краја-у додиру са бившим четницима почео да „сумњам“ у себе-па и о правој историји, коју наравно увек пишу победници у рату. Овде желим да као сведок и истраживач оставим траг- како слепа идеологија може бити основ за мржњу и кратковидост живота-било која, а да је уперена противу самога човека и његових личних вредности живота и слободе свих облика. Многи ће се тек бавити историјом о кој сада само пишем истраживачки из свога угла живота, када сам негде 1976 године бележећи казивање учесника ратова, се згражавао како су четници клали људе у овом крају, а пањртизани су онда се сурово понашали и враћали силом на силу.
И данас када пишем овај текст, сетим се букве у буковој шуми у потесу Рудине према Бари, планинског огранка букова глава изнад мог родног планинског села Преданча-приче очевидаца чобана како су гледали освету партизана над четником из села Борн Дол, коме су црева извадена и на букву окачена да висе. Четници су сурово заклали и учитеља Нагорног у село Ладовица-а о томе сам и песму родољубиву написао када сам службовао у село Крушевица као просветни радник, јер је у тој школи учитељ Нагорни радио пре почетка рата. Приче о злочинима на обе стране -су ме мучили као дечака, па тај немир ето ми је на почетку 60.године живота отворио далековид да се ипак просеверим и себи олакшам и другима што су мрзели или били прогониоци или прогонитељи због свога уверења-идеологије, јер сам и сам осетио тај облик прогона због свога уверења.Треба се суочити са самим собом, са својом прошлошћу и себе довести до моралног прочишћења и у историском смислу.Бележио сам казивања шетника- поштених људи, а често себи имао стида што сам о њима мислио лоше-јер су били прво у четницима па онда у партизанима. Видео сам да су већина били часни људи, а да су многи и из сиромаштва одлазили у српску жандармерију и четнике, а да је мали број из идеол,ошких разлога био у четницима. Било је и оних који су ратовали за Краља и отаџбину и оних који су били неписмени-идеолошки изманипулисани, а било је оних који су истински убијали и клали. Данас у историографији се често помиње да у грађанском рату измежу партизана и четника су били најекстремнији политкомесраи партизанског покрета и лкопкалне самовољне Војводе четника на другој страни. Тако чак и капетан крањеве војске капетан Звонимир Вучковић(књижевни лист бр.34 2005.г) каже- да су локални четнички војводе чинили злодела, што се може видети из фактографских историских списа. Наравно да ће требати још времена да историја критички сагледа објективном методом о улози четничког покрета у Другом светском рату. Учинио сам колико сам могао и прикупио неке исповести, као и казивања и правио спискове о учешћу чертника из појединих села, што се за сада још нечини уа власотиначки крај. Нека ово буде почетак једне историје без идеологија за власотиначки крај и Србију.

Додатак

СЕЛО КРУШЕВИЦА: ВЛАСОТИНЦЕ

Богдан Стојчић(кафеџија-бонбонџија и содаџија), Александар Мечкар, Стојадин Рајкин(Товак), Радомир (шумар)-његов Црни Добривоје Димитријевић-Јарчевци, Јоца Кушински(Стаменковић), Ђукински Петар-белокапац-Велика Крушевица-издајник и швабски поданик, најопаснији. Издала га девојка. Заклали га партизани. Богданова сестра Богосавка ишла са четници, с немци и бугари-и побили их. Из Власотинце: Чочка Мирко-убио га наредник граничарски недићевац Крстић, живи у Лесковац, Жика Дарковце. Казивач:Борко Ранђеловић четник у Другом светском рату,
Запис : село Крушевица, општина Власотинце, 1980. година
Забележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица И локални етнолог И историчар

Додатак
Колико још у српским главама влада ИДЕОЛИЈА мржње према четницима, партизанима, недићевцима, љотићевцима у власотиначком крају-казује и овај мој коментар на тему: ПАРТИЗАНИ-ЧЕТНИЦИ..
Тако када сам пре неколико времена водио разговор са једном бабом о пореклу њеног РОДА, успут сам водио разговор И о партизанима И четницима-које се сећа ова осамдесетопетогодишња старица из села Доњи Дејан(девојка из села Свође).
Какав страх влада од те мржње, то се може видети приликом снимања разговора-овако:”Слуша ли неки там, ће ни чују сто причамо, море четници пусти да остану душу ни поједоше, непомињи ми ги”.

Други случај је што се qуид из страха ретко ко усуди да јавно говори о четницима који су поубијани у овом крају И о масовној гробници откривене у село Јастребац; када нико сем неколико њих није смело да учествује у откривању гообнице-као И на промоцији филма о том истраживању (који је на мој захтев И мени достављен као историски доцумент).
На трећој страни када сам писао Вуку Драшковићу Предсднику (доставqам оригинал Писма) СПО-да се у грађанском рату четника И партизана у Другом светсском рату(1941-1945.године) све ликвидације без суђења И због идеологије расветле на свим странама грађанског рата између партизана И четника или у самом четничком или партизанском покрету; никада нисам добио одговор.
Још горе је сам прошао када сам поново покрену своју И РЕХАБИЛИТАЦИЈУ Ратака Павловића Ћићка ратног партизанског команданта, укоњеног због уверења, шпанског борца и познатог српског интелектуалца.
Сви они који тобиоже се представqају “настављачи” партизанског или равногорског покрета-су лажни бориц за право, правду И истиноqубивост историских чињеница; него се користе уместо чињеница чистом идеологијом за дневно политичке потребе.
Надам се да ћу за наредна с поколења оставити овај траг једног сулудог времена истребqења БРАТА на БРАТА због идеологије у Другом светском рату, а то лудило траје чак и на почетку 21. века.
-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак-
Додатак:

ПРИСТУП ИСТОРИЈИ ЧЕТНИШТВА

У току Другог светског рата(1941-1945.године) у борби против фашизма, појавила су се два покрета: партизански и четнички-то су факти у почетку ратовања 1941.године противу немаца и бугара на југу Србије. Но, идеологије су учиниле своје-свако је терао по своме, па су тако настала многа међусобна убијања-страдања на обе стране у грађанском рату, који је однео многе људске животе. Идеологије:комунистичка и монархистичка-преко партизана, четника, љотићеваца, недићеваца и других групација у време Другог светског рата-створиле су велике отворене ране у српском бићу, које се нису залечиле до данашњега дана почетка 21.века.
Оба моја родитеша су учесници у партизанског покрета-као и читаво село и планински крај Горњег Повласиња према Црној Трави-укључујући и цео црнотравски крај. У школи су нас учили на идеолошкој основи да су четници били кољачи а партизани ослободиоци и бореци противу фашизма. Наравно да је та идеологија доста утицала и на мој однос према историји и целокупном четничком покрету, јер сам у село имао „идеолога“ који је био вечити „ратаник“-а и на основу многа истинита почињена зла у клању и пљачки четника из неких села попут Свођа, Крушевице, Ладовице, Дадинца и других села у Другом светском рату-само је потврђивала ту „идеологију четништва“. Морам признати да сам и сам осећао мржњу не само према њима-него и према њиховој деци, јер сам имао тако велики утицај у мржњи према њима, да ми је касније у времену свога „дисидентског“ живота и прикупљања историографске грађе из роднога власотиначкога краја-у додиру са бившим четницима почео да „сумњам“ у себе-па и о правој историји, коју наравно увек пишу победници у рату. Овде желим да као сведок и истраживач оставим траг- како слепа идеологија може бити основ за мржњу и кратковидост живота-било која, а да је уперена противу самога човека и његових личних вредности живота и слободе свих облика. Многи ће се тек бавити историјом о кој сада само пишем истраживачки из свога угла живота, када сам негде 1976 године бележећи казивање учесника ратова, се згражавао како су четници клали људе у овом крају, а пањртизани су онда се сурово понашали и враћали силом на силу.
И данас када пишем овај текст, сетим се букве у буковој шуми у потесу Рудине према Бари, планинског огранка букова глава изнад мог родног планинског села Преданча-приче очевидаца чобана како су гледали освету партизана над четником из села Борн Дол, коме су црева извадена и на букву окачена да висе. Четници су сурово заклали и учитеља Нагорног у село Ладовица-а о томе сам и песму родољубиву написао када сам службовао у село Крушевица као просветни радник, јер је у тој школи учитељ Нагорни радио пре почетка рата. Приче о злочинима на обе стране -су ме мучили као дечака, па тај немир ето ми је на почетку 60.године живота отворио далековид да се ипак просеверим и себи олакшам и другима што су мрзели или били прогониоци или прогонитељи због свога уверења-идеологије, јер сам и сам осетио тај облик прогона због свога уверења.Треба се суочити са самим собом, са својом прошлошћу и себе довести до моралног прочишћења и у историском смислу.Бележио сам казивања шетника- поштених људи, а често себи имао стида што сам о њима мислио лоше-јер су били прво у четницима па онда у партизанима. Видео сам да су већина били часни људи, а да су многи и из сиромаштва одлазили у српску жандармерију и четнике, а да је мали број из идеол,ошких разлога био у четницима. Било је и оних који су ратовали за Краља и отаџбину и оних који су били неписмени-идеолошки изманипулисани, а било је оних који су истински убијали и клали. Данас у историографији се често помиње да у грађанском рату измежу партизана и четника су били најекстремнији политкомесраи партизанског покрета и лкопкалне самовољне Војводе четника на другој страни. Тако чак и капетан крањеве војске капетан Звонимир Вучковић(књижевни лист бр.34 2005.г) каже- да су локални четнички војводе чинили злодела, што се може видети из фактографских историских списа. Наравно да ће требати још времена да историја критички сагледа објективном методом о улози четничког покрета у Другом светском рату. Учинио сам колико сам могао и прикупио неке исповести, као и казивања и правио спискове о учешћу чертника из појединих села, што се за сада још нечини уа власотиначки крај. Нека ово буде почетак једне историје без идеологија за власотиначки крај и Србију.

Додатак

СЕЛО КРУШЕВИЦА: ВЛАСОТИНЦЕ

Богдан Стојчић(кафеџија-бонбонџија и содаџија), Александар Мечкар, Стојадин Рајкин(Товак), Радомир (шумар)-његов Црни Добривоје Димитријевић-Јарчевци, Јоца Кушински(Стаменковић), Ђукински Петар-белокапац-Велика Крушевица-издајник и швабски поданик, најопаснији. Издала га девојка. Заклали га партизани. Богданова сестра Богосавка ишла са четници, с немци и бугари-и побили их. Из Власотинце: Чочка Мирко-убио га наредник граничарски недићевац Крстић, живи у Лесковац, Жика Дарковце. Казивач:Борко Ранђеловић четник у Другом светском рату,
Запис : село Крушевица, општина Власотинце, 1980. година
Забележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица И локални етнолог И историчар

Додатак
Колико још у српским главама влада ИДЕОЛИЈА мржње према четницима, партизанима, недићевцима, љотићевцима у власотиначком крају-казује и овај мој коментар на тему: ПАРТИЗАНИ-ЧЕТНИЦИ..
Тако када сам пре неколико времена водио разговор са једном бабом о пореклу њеног РОДА, успут сам водио разговор И о партизанима И четницима-које се сећа ова осамдесетопетогодишња старица из села Доњи Дејан(девојка из села Свође).
Какав страх влада од те мржње, то се може видети приликом снимања разговора-овако:”Слуша ли неки там, ће ни чују сто причамо, море четници пусти да остану душу ни поједоше, непомињи ми ги”.

Други случај је што се qуид из страха ретко ко усуди да јавно говори о четницима који су поубијани у овом крају И о масовној гробници откривене у село Јастребац; када нико сем неколико њих није смело да учествује у откривању гообнице-као И на промоцији филма о том истраживању (који је на мој захтев И мени достављен као историски доцумент).
На трећој страни када сам писао Вуку Драшковићу Предсднику (доставqам оригинал Писма) СПО-да се у грађанском рату четника И партизана у Другом светсском рату(1941-1945.године) све ликвидације без суђења И због идеологије расветле на свим странама грађанског рата између партизана И четника или у самом четничком или партизанском покрету; никада нисам добио одговор.
Још горе је сам прошао када сам поново покрену своју И РЕХАБИЛИТАЦИЈУ Ратака Павловића Ћићка ратног партизанског команданта, укоњеног због уверења, шпанског борца и познатог српског интелектуалца.
Сви они који тобиоже се представqају “настављачи” партизанског или равногорског покрета-су лажни бориц за право, правду И истиноqубивост историских чињеница; него се користе уместо чињеница чистом идеологијом за дневно политичке потребе.
Надам се да ћу за наредна с поколења оставити овај траг једног сулудог времена истребqења БРАТА на БРАТА због идеологије у Другом светском рату, а то лудило траје чак и на почетку 21. века.
-наставиће се-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-наставак-

КАЗИВАЊА УЧЕСНИКА РАТОВА У ВЛАСОТИНАЦКОМ КРАЈУ

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ (стрељања четника у селима у власотиначком крају-Први део филма Илић Небојше-ИЛке, под називом ГУМНИШТЕ )-ИСТОРИСКИ ЗАПИС(а и етнолошки); у историском истраживању СПО у страдању четника од партизана у грађанском рату 1944. године у власотиначком крају.

Потичем из партизанске породице, али још 1975. године сам се почео интересовати за све ликвидације(били партизана било четника) који су СТРЕЉНИ ЗБОГ СВОГА УВЕРЕЊА, ПА САМ ТАКО И ЗБОГ ЛИКВИДАЦИЈЕ ПАРТИЗАНСКОГ КОМАНДАНТА И ШПАНСКОГ БОРЦА РАТКА ПАВЛОВИЋА ЋИЋКА 1943 године по налогу Тита-остао без посла шест година, прогањан, доживео нервни слом И злоупотребом психијатрије и судова и положаја-био прогнаник И једва остао жив, са великим последицама по здравље и живот своје породице.

У историским докумебтима има “две истине” једна да је “погинуо од залуталог зрна” а друга “у непосредној борби са бугарима”.
Истина је била другачија. Негде када је било постављање секретара КПЈ –у “иностранству” је тада Ћићко поставио само питање:”А ко је тај Тито”. Ћићко је био у шпнаском грађанском рату и од 1941. године у партизанима, да би “по казни” био пребачен у црнотравском крају.

У зиму фебруара 1943. године по налогу Тита долази Темпо светозар Вукмановић тада члан врховног штаба партизанског покрета да подигне устанак на Југу према Макењдонији И свраћа по налогу Тита у црнотравско-власотиначком крају селоРавна Гора у Власотинце). Ту је изгледа Темпо дао “налог Тита”-НАРЕДБУ о ликвидацији ћићка, КОЈА ИЗВРЕШНА У АПРИЛУ 1943 ГОДИНЕ, ТАЧНИЈЕ 26. АПРИЛА “БЕЗ БОРБЕ” је Ћићко погођен од “залуталог метка” кога је исплаио не БУГАРИН-него по НАЛОГУ ТИТА Душан Пуђа(био је тада партиски секретар у Црној Трави) и умро је у Нишу.

Та истина је забележена на магнетофонској траци. Наравно да се ћутало И из страха се није говорило, јер се свако плашио ликвидација И ГОЛОГ ОТОКА.

Сада тек долази нешто друго. Као историски истраживач овога краја поред Ћићка “иза леђа” су ликвидирани још партизански покретачи устанка противу фашиста:немаца и бугара у другом светском рату: студент Миљковић из Прсјана, мија Миленковић студент-по коме носи име школа у Шишави, па је касније добила назив(више партиски) “Браћа Миленковић”, онда Милош Диманић столарски радник из Власотинца(имао сам прилике да лично чујем 1976. године то од партизана који га је ликвидирао, јер је пијанчио И наређивао да се иде у борбу, јерк о није ишао онда је на лицу стреqао партизане), Стојан Петровић-Уча(иако пише да су стрељани 12. новембра на Бубњу 1942.године у Нишу)

Сада да дам свој коментар о “историским истраживањима” о четничком покрету у другом светском рату као антифашистичког покрета, у борби противу фашизма.
Тачно је да је тај покрет имао то обележје у Србији, али у грађанском рату са партизанима је било злодела на обе стране. Сматрам да се историска истина треба саопштавати ко је све “клао” И “убијао”-а било је обе две стране, а ко је убијао по налогу “врха” покрета или из осветољубља.
Добор је што се овај материал истражује-али не треба партиски. То бих требало да раде историчари које одреди независни институте у држави, али тога још нема јер с е многи “плаше” истине, јер се од тога “дебело живело” а И сада се то ради “после петооктобарске револуције” 2000.године.
Објавио Shah у 05.56
Пошаљи ово е-поштомBlogThis!Дели на Twitter-уДели на Facebook-у
Нема коментара:
Постави коментар
Коментариши као:

Обавести ме

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)
Архива чланака
• 2013 (51)
o мај (7)
o април (19)
 Радослав Немањић
 Стефан Драгутин
 Радомир Путник
 Петар I Карађорђевић
 Живојин Мишић
 Стеван Синђелић
 Стефан Владислав Први
 Сребрњак цара Деција
 Битка на Мишару
 Битка на Чегру
 Битка код Плочника
 Хуни у Нишу
 Истина о "Краљевом злату"
 Римски период
 Четнички покрет у Власотиначком крају
 Милански Едикт
 Други сукоб на Балкану
 Утврђење Кучајна
 Манастир Хиландар
o март (25)
Основни подаци о мени
Shah
Лесковац, Јабланички округ, Serbia
Моја Сазнања
Прикажи мој комплетан профил
Prevodilac
Изаберите језик ▼

Kosstasle. Шаблон Ethereal. Омогућава Blogger.
* * *
http://tajne-izgubljenih-blaga.blogspot.com/2013/04/blog-post_7.html
Tajne izgubljenih blaga: Четнички покрет у Власотиначком крају
tajne-izgubljenih-blaga.blogspot.com/2013/04/blog-post_7.html - Кеширано
7 апр 2013 ... Маја 1942.године: У Власотинцу се појављују четници Драже .... Не знам да ли некад су долазили у село Шишава. Знам да су браћа била у ... Забележио:Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар ..... у Шишави, па је касније добила назив(више партиски) “Браћа Миленковић”, ...
http://tajne-izgubljenih-blaga.blogspot.com/2013/04/blog-post_7.html
* * *

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

ISPOVEST Cetnika Borko ranđelović Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g ...

* * *
ISPOVEST: BORKO RANĐELOVIĆ-Četnik Vlasinskog četničkog korpusa, II svetski rat (1941-1945.)-Zapis 1980.g. Miroslav Mladenović

- Rođen sam 1912.godine u selo Gornji Dejan i u selo živeo do pete godine, da bi 1915. godine ostao siroče jer mi je otac poginuo u Prvom svetskom ratu (1914.g.) sa Austrougarskom.

Tada me je sestra Julka, koja živi u Soko Banju, dala na čuvanje-usvajanje u mahalu Vidonjci sela Kruševica.

Majka mi se tada preudala. Bio sam sluga u Sanu Velikina(Kruševica) pune tri godine. Tražio me učitelj Danilo Tepavac 1924/25. godine da me školuje-ali me nije dao očuh da idem u školu.

Vojsku sam služio 1934. godine u Somboru-tamo je bilo batina u vojsku. Kao momak bio sam muzikant-klanetaš, svirao sam klanet. Oženio sam se 1936. godine. Drugi svetski rat me zatekao 1941. godine u Paraćin-pa dobijem telegram da idem u 16. puk u Niš, a Paraćin već nemci zauzeli.

Otišao sam kod presednika opštine u Paraćin-pa uz prisustvu Nemaca mi rekao:" Idi kući, treba da obrađujes imovinu". Težak život i siromaštvo su uticali na mene.

Nisam ni znao ko su partizani, a ko su četnici, ni ko su nedićevci-važno je bilo da se preživi. Često su noću u selima dolazili partrizani-a danju četnici sa barjacima. Ljudi su davali i jednima i drugima.

Kosta Pećanac je bio poznat u našem narodu-po njegovim komitama, pa sam se 1941. godine prijavio u četnike Koste Pećanca, pa sam bio u odredu do 1942. godine.

Tada sam dobio knjižicu i oružje-kao četnik Koste Pećanca. Kao četnici Koste Pećanca bili smo u Vučje na planini Kukavica.

Na planini Kukavica određeni smo bili da stražarimo-da se partizanima prikupi oružje i nosili smo im: 12. sanduka municije, 12. puškomitraljeza-a bio je glavni Vojvoda Jovan Ivković, pa smo se opet vratili u Vučje .

Nemci i bugari su nas razoružali. Tako nas 100 duše smo tada bili. Onda je Vojvoda Ivković dao obaveštenje ko hoće da ide kući a ko hoće da ide u graničare-neka ide na prijem u Beograd u srpsku graničnu stražu.

Nas 12. duše smo krenuli za Beograd i onda su sve rasporedili za Ivanjicu-a ja sam tražio Vlasotince i dobio ga, gde sam bio kao graničar srpske straže do 1944.godine.

Kao stražar sam pomagao našim ljudima, koji su kao rabadžije sa stokom vukli žito iz Puste Reke i moravskih sela-da bi izdržavali svoje porodice.

Tako sam jednog crnobarca spasao-trebalo je da se zakolje, a ja sam mu rekao da beži iz kuće-što je to i učinio, pa sam ga spasio života.

Dobrunka Simonović iz selo Kruševica, je radila za svi -pa je spasila Lazu iz Orašje-koji je držao i za partizani. Ta Milunka je posle rata , čujem umrla u bedi.

Vlasotince je 1944.godine trebalo da bude spaljeno i uništeno, a spasio ga komandir III voda Strešnjal-čehoslovak, koji je spasio Vlasotince.

Tu je došao nemački komandant iz Leskovca u patrolu- a jedan četnik ga ubije 1944. godine pred Sokolski dom-prema sud ( u njemu je bio štab).

Tad je Ćora sedeo u Stojadinovu kafanu, Strešnjak je napisao na nemačkom cedulju i metnuo mu u džep-da je došao nemački komandant da se preda, sa ključevima od magacina iz Leskovca i tako je spasao Vlasotince.

Strešnjak kao komandir cete poginuo je u Sloveniji-ubili ga partizani. U Kuševici je bila mobilizacija.

U četnici su mnogi bili i zbog sirotinje. U četnici su 1943. godine iz Kruševice bili: Bogdan Stojčić(posle bio i u partizanima)-sada kafedžija, Aleksandar mečkar, Stojadin Rajkin (tovak), Radomir šumar, Dobrivoje Dimitrijević-Jarčevci, Joca Kušinski, Petar Đukinski-belokapac (za njega kažu da je bio švabski podanik i da ga devojka-Bogdanova sestra izdala, pa ga streljali partizani).

U Vlasotince od četnika najgadniji je bio Cocka Mirko-ubio ga narednik graničarski-nedićevac Krstić (živi u Leskovcu).

Komandant Jovan Ivković poginuo. Iz Svođe (Babebici-Dobrivoje-sa bratom)-kao četnici bili loši prema narod: silovali ženske, pljačkali –braća Markovići iz Svođa se priča u narodu i da su pljačkali i klali ljude..

U Ravni Del je agitator četnika bio Nikola Gulaveza. U Veliko Bonjince je bio loš četnik Ljuba Milošević (brat mu Vlada sada učitelj u Boljare-ubili ga partizani u Krčimir).

Kad je 27 septembra 1942.godine formiran granični odred-za graničara je došao Petko Petkoski (Trandafiloski) iz sela Crešnjevo, opština Makedonski Brod, zapadna Makedonija-koji je tamo u Kičevo bio milicioner (žandar), pa nije po naređenju mogao da ubija ljude, pa je pobegao kod nas u Srbiju i prijavio se za graničara.

U porodici Dinkić je ostavio stvari. Tu je samnom bio do septembra 1944. godine.

Tad smo u borbi sa partizanima odstupili i ičli pored Moravu, na ćupriju Beljanicu, preko Babičko u Niš-pa na Crveni Krst vozom do Ćićevac, pa do Varvarina, preko planine Golije-tu smo konačili.

Preko Novi Pazar, Prije Polje, Duge Poljane-Sjenica (3. meseca pešice)-preko Bosne, Nova Varoš (tu su nas ruski avioni napali i potikali nas (razbežali smo se na sve strane), pa kad čujemo trubača, tad se zbiramo (sakupljamo)-onda preko Romanije.

Naišli smo na 100 mrtvih-golih nemaca, ubijenih-onda smo došli na Han Pjesak (zimi) kod kraljeve palate, tu smo zakonačili, tu se borba vodila.

Tu nas je u borbi vodio Dragutin Keserović-komandant brigade Draže Mihajlovića.

Moj bataljon je imao oko 300 ljudi- a komandant je bio Milosav Bogdanović, zvani Ćora, a komandir voda bio je Žika Marinković iz Grdelice-poginuo na Foču.

Drugi su tad vodili borbu a naš bataljon je bio u pripravnosti. Krenuli smo napred do Doboj u Bosanski Brod (američki avioni su nam ubili 37 ljudi i komadir nam je bio ranjen, pa je umro u Zagreb ili Beč)- tu su slovenački domobranci hteli da nam uzmu oružje.

Oružje smo položili u Slavonski Brod-pod nemačkom komandom, odatle smo upućeni u Strazburg u Austriju bez oružje-gde smo živeli u logor austriski- čitavu godinu u zimu 1945. godine.

Protiv partizana-imali smo oružje, italijanske puške. Kad su navalili partizani s tenkovima i teškim oružjem-mi smo se povukli preko Soče na italijansku teritoriju, a onda nas je srela Engleska armija koja se borila protiv nemaca i onda smo imali tumača.

On je preveo sve na engleski. Krenuli smo u logor u Forli u Italiju-negde u proleće. Tamo smo bili 2-3 meseca.

Englezi su bili dobri, a naši su se pojeli međusobno (svađali se)-zakolju jedan drugog i bace ga u klozet-ko je jači za partije se svađali:dražićevci, četnici, domoroci, belogardejci (najgori ljudi), ustaše-a bilo je oko 500-600 ustaša (najgori sa dobrovoljcima-belokapcima).

Onda smo prešli u drugi logor zvani Ebolija u Italiju-tamo smo bili godinu dana (250 hiljada iz Jugoslavije: Crnogorci, Srbi, Hrvati, Bosanci, Dalmatinci.

Bio nam odred u Drinski puk, komandir mi je bio Ljubomir GrdanoviĆ.

Bio sam u odredu godinu dana. Međusobno se klali za partije, a odatle smo bili podeljeni u grupe da čuvamo Engleske logore u Italiju.

Čuvali smo na tri meseca-a u logore bio pleh koga smo mi prodavali za hleb (krijoćom-krili se)-u grad, a onda smo od međunarodnog suda (misije) raspoređeni u Nemačku u Muster lager, a tu nas je ispitivala međunarodna komisija-ko hoće da se vrati, a ko neće da se vrati.

Jedan je pokušao da se vrati a naši ga odmah ubili na stanicu i nismo smeli ni da pokušavamo da se vraćamo. U Nemačku smo dobili naređenje ko hoće da ide na dobrovoljni rad 1946.godine.

Opredelio sam se (zajedno sa Petkom iz Makedonije)-sa grupom od 100 ljudi u Englesku.

Četiri godine u Engleskoj na ciglani, živeli smo u logor, a posle u privatne stanove. Tamo je bila četnička organizacija-plaćali smo članarinu.

Glavni je bio Mihajlo Todorović (granični oficir), a poverenik Stevan Berić-dalmatinac, dobar čovek.

Nekadašnji komandir žandarmerije u selo Svođe, kod Vlasotinca-Ilija Drljača bosanac (žena bugarka) optužila je moju Ružu-da je Titov pandur-ona je rekla-jesam, bila sam kuvarica u miliciji posle rata 3. godine.

Kole Čelić iz Vlasotinca dao dokumenta mojoj Ruži 1957. godine da me odvede u otadžbinu (bila je 3. godine u Engleskoj-a bila je i sa kraljicom Marijom, kraljem Petrom i Andrijom u crkvu.

Ruža je u našu ambasadu u Englesku opravljala da se vratimo u Jugoslaviju.

Otišli smo u dom "Draže Mihajloviđ" da doručkujemo, a četnici su pitali moju ženu Ružu-jel ti oćeš da našeg brata vodiš da ga predaš Titu-a ona je odgovorila-šta se vas tiče-a oni odgovorili-to može da bude i obratno.

Rekao sam izvinite, a onda sam je ja nagazio na nogu ispod astala, a svi su nas gledali, pa smo taksijem odma otišli u stan.

Dolazili su naši noću-mi smo se pakovali-ujutru došla kola za posao-rekao sam da mi je žena bolesna-a mi izašli na druga vrata-utovarili se i pravo za Jugoslaviju.

Oko dokumenta pomogao nam je ratni zarobljenik Miloje Nikolić iz Niša i 1960 godine smo se vratili u Jugoslaviju.

Iz našeg kraja najopasniji za naš narod su bili braća od tetku na Bogdana sada kafedžiju iz Kruševicu,koji su zaklali na svadbu-ubijeni su.

U Englesku sam radio na ciglanu, pa eto sada primam njihovu penziju.

P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ispred njihove kuće u selo Kruševica 1980. godine, tada radeći i živeći u selo Kruševica kao prosvetni radnik- i sam sam u sebi imao straha što zapisujem ovaj zapis- da se to nedozna, jer ni oni nisu bili raspoloženi da mi govore sve, plaseci se posledica. Jer je postojala opasnost da i ja i oni budu proglašeni za "državne neprijatelje'.

No, poverenje tih ljudi u jednog seoskog Uču, ostavilo je traga da se i sada na pošetku u 21. veka nešto dozna i pročita na teške ideološke sukobe partizana i četnika i ostalih u bivšoj Jugoslaviji.

Neka ovaj zapis ostane c kao pouka i trag za buduća pokolenja. Tada iz straha u svesci nisam smeo ni da napišem ni ime ni prezime, jer sam se plašio "pretresa' i dugo sam krio tu svesku, da se niko ne dokopa nje.

U svojo sredini sam pokušavao da objavim ovaj tekst, ali sam samo imao neprilike, jer se smatralao da kao dete iz partizanske porodice nisam smeo da pišem nista o četnicima kao našim “krvnim” i “klasnim” neprijateljima socijalizma. Vaspitavani smo da ih tako tretiramo.

Tako smo se nažalost u mladosti kao “vernici” komunističke paretije i ponašali. Ideologija je bila tada surova.

Zapis :1980.godine, selo Kruševica, opština Vlasotince,
Zabeležio: Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i lokalni etnolog i istoričar
* * *
*
http://www.mycity-military.com/Drugi-sv ... 945-g.html

ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g /
3 мар 2010 ... Zapis : selo Kruševica, opština Vlasotince, 1980. godina. Zabeležio:Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i ...
www.mycity-military.com/.../ISPOVEST-Ce ... 945-g.html - Кеширано - Слично

* *
http://www.mycity-military.com/Drugi-sv ... 945-g.html
ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g /
3 мар 2010 ... ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIC-Cetnik Vlasinskog cetnickog korpusa, Drugi svetski rat (1941-1945. g -Rođen sam 1912. godine u selo Gornji Dejan i u selo živeo do pete ... Šutanovac i Vučić o kanalu - do Egejskog mora ...
www.mycity-military.com/.../ISPOVEST-Ce ... 945-g.html - Кеширано - Слично
Napisano na dan: 3.3.2010, pogledaj vesti za 03. Mar 2010.

ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g ...
www.mycity-military.com/.../ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html - Кеширано - Слично
3 мар 2010 ... ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIC-Cetnik Vlasinskog cetnickog korpusa, Drugi svetski rat (1941-1945. g ... Miroslav Mladenovic; Građanin.
http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html

* * *
Četnički pokret u Vlasotinačkom kraju 1941-1945 - MyCity Military
www.mycity-military.com/.../Cetnicki-pokret-u-Vlasotinackom-kraju-1941-1945.html -Кеширано - Слично
4 мар 2010 ... Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар ..... P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ...
http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/Cetnicki-pokret-u-Vlasotinackom-kraju-1941-1945.html

* * *
Miroslav B Mladenović-Istorija - danubius forum
danubius.forumsr.com/t9254-miroslav-b-mladenovia-istorija - Кеширано
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар ...... ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIĆ-Četnik Vlasinskog četnickog korpusa .... P.s Dok sam beležioispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ispred ..
https://danubius.forumsr.com/t9254-miroslav-b-mladenovia-istorija

* * *
Јужна Србија - ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog... | Фејсбук
https://sr-rs.facebook.com/juznasrbija.../posts/456464677697138 - Кеширано
ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g / 3 мар 2010 ... Miroslav Mladenovic; Građanin ... Nisam ni znao ko su partizani, a ko su
https://sr-rs.facebook.com/juznasrbija.stranica/posts/456464677697138
* * *
Istorija - Vlasotince • Forum Srbija
www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=35179 - Кеширано
6 сеп 2013 ... ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIĆ-Četnik Vlasinskog četničkog korpusa, IIsvetski rat (1941-1945.)-Zapis 1980.g. Miroslav Mladenović
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=35179

* * *
О Б А В Е Ш Т Е Њ Е :: View topic - Питање и молба за помоћ ...
www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=230104&sid... - Кеширано
Од 1941-42. био је у четницима Косте Пећанца и то углавном у околини ..... P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ... Zabeležio: Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo ...
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=230104&sid=0607972b3ef266e8da03b4a70fd59e52
* * *

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

ИСПОВЕСТ: БОРКО РАНĐЕЛОВИЋ-Четник Власинског четничког корпуса, II светски рат (1941-1945.)-Запис 1980.г. Мирослав Младеновић

- Рођен сам 1912.године у село Горњи Дејан и у село живео до пете године, да би 1915. године остао сироче јер ми је отац погинуо у Првом светском рату (1914.г.) са Аустроугарском.

Тада ме је сестра Јулка, која живи у Соко Бању, дала на чување-усвајање у махалу Видоњци села Крушевица.

Мајка ми се тада преудала. Био сам слуга у Сану Великина(Крушевица) пуне три године. Тражио ме учитељ Данило Тепавац 1924/25. године да ме школује-али ме није дао очух да идем у школу.

Војску сам служио 1934. године у Сомбору-тамо је било батина у војску. Као момак био сам музикант-кланеташ, свирао сам кланет. Оженио сам се 1936. године. Други светски рат ме затекао 1941. године у Параћин-па добијем телеграм да идем у 16. пук у Ниш, а Параћин већ немци заузели.

Отишао сам код преседника општине у Параћин-па уз присуству Немаца ми рекао:" Иди кући, треба да обрађујес имовину". Тежак живот и сиромаштво су утицали на мене.

Нисам ни знао ко су партизани, а ко су четници, ни ко су недићевци-важно је било да се преживи. Често су ноћу у селима долазили партризани-а дању четници са барјацима. Људи су давали и једнима и другима.

Коста Пећанац је био познат у нашем народу-по његовим комитама, па сам се 1941. године пријавио у четнике Косте Пећанца, па сам био у одреду до 1942. године.

Тада сам добио књижицу и оружје-као четник Косте Пећанца. Као четници Косте Пећанца били смо у Вучје на планини Кукавица.

На планини Кукавица одређени смо били да стражаримо-да се партизанима прикупи оружје и носили смо им: 12. сандука муниције, 12. пушкомитраљеза-а био је главни Војвода Јован Ивковић, па смо се опет вратили у Вучје .

Немци и бугари су нас разоружали. Тако нас 100 душе смо тада били. Онда је Војвода Ивковић дао обавештење ко хоће да иде кући а ко хоће да иде у граничаре-нека иде на пријем у Београд у српску граничну стражу.

Нас 12. душе смо кренули за Београд и онда су све распоредили за Ивањицу-а ја сам тражио Власотинце и добио га, где сам био као граничар српске страже до 1944.године.

Као стражар сам помагао нашим људима, који су као рабаџије са стоком вукли жито из Пусте Реке и моравских села-да би издржавали своје породице.

Тако сам једног црнобарца спасао-требало је да се закоље, а ја сам му рекао да бежи из куће-што је то и учинио, па сам га спасио живота.

Добрунка Симоновић из село Крушевица, је радила за сви -па је спасила Лазу из Орашје-који је држао и за партизани. Та Милунка је после рата , чујем умрла у беди.

Власотинце је 1944.године требало да буде спаљено и уништено, а спасио га командир III вода Стрешњал-чехословак, који је спасио Власотинце.

Ту је дошао немачки командант из Лесковца у патролу- а један четник га убије 1944. године пред Соколски дом-према суд ( у њему је био штаб).

Тад је Ћора седео у Стојадинову кафану, Стрешњак је написао на немачком цедуљу и метнуо му у џеп-да је дошао немачки командант да се преда, са кључевима од магацина из Лесковца и тако је спасао Власотинце.

Стрешњак као командир цете погинуо је у Словенији-убили га партизани. У Кушевици је била мобилизација.

У четници су многи били и због сиротиње. У четници су 1943. године из Крушевице били: Богдан Стојчић(после био и у партизанима)-сада кафеџија, Александар мечкар, Стојадин Рајкин (товак), Радомир шумар, Добривоје Димитријевић-Јарчевци, Јоца Кушински, Петар Ђукински-белокапац (за њега кажу да је био швабски поданик и да га девојка-Богданова сестра издала, па га стрељали партизани).

У Власотинце од четника најгаднији је био Цоцка Мирко-убио га наредник граничарски-недићевац Крстић (живи у Лесковцу).

Командант Јован Ивковић погинуо. Из Свође (Бабебици-Добривоје-са братом)-као четници били лоши према народ: силовали женске, пљачкали –браћа Марковићи из Свођа се прича у народу и да су пљачкали и клали људе..

У Равни Дел је агитатор четника био Никола Гулавеза. У Велико Боњинце је био лош четник Љуба Милошевић (брат му Влада сада учитељ у Бољаре-убили га партизани у Крчимир).

Кад је 27 септембра 1942.године формиран гранични одред-за граничара је дошао Петко Петкоски (Трандафилоски) из села Црешњево, општина Македонски Брод, западна Македонија-који је тамо у Кичево био милиционер (жандар), па није по наређењу могао да убија људе, па је побегао код нас у Србију и пријавио се за граничара.

У породици Динкић је оставио ствари. Ту је самном био до септембра 1944. године.

Тад смо у борби са партизанима одступили и ичли поред Мораву, на ћуприју Бељаницу, преко Бабичко у Ниш-па на Црвени Крст возом до Ћићевац, па до Варварина, преко планине Голије-ту смо коначили.

Преко Нови Пазар, Прије Поље, Дуге Пољане-Сјеница (3. месеца пешице)-преко Босне, Нова Варош (ту су нас руски авиони напали и потикали нас (разбежали смо се на све стране), па кад чујемо трубача, тад се збирамо (сакупљамо)-онда преко Романије.

Наишли смо на 100 мртвих-голих немаца, убијених-онда смо дошли на Хан Пјесак (зими) код краљеве палате, ту смо законачили, ту се борба водила.

Ту нас је у борби водио Драгутин Кесеровић-командант бригаде Драже Михајловића.

Мој батаљон је имао око 300 људи- а командант је био Милосав Богдановић, звани Ћора, а командир вода био је Жика Маринковић из Грделице-погинуо на Фочу.

Други су тад водили борбу а наш батаљон је био у приправности. Кренули смо напред до Добој у Босански Брод (амерички авиони су нам убили 37 људи и комадир нам је био рањен, па је умро у Загреб или Беч)- ту су словеначки домобранци хтели да нам узму оружје.

Оружје смо положили у Славонски Брод-под немачком командом, одатле смо упућени у Стразбург у Аустрију без оружје-где смо живели у логор аустриски- читаву годину у зиму 1945. године.

Против партизана-имали смо оружје, италијанске пушке. Кад су навалили партизани с тенковима и тешким оружјем-ми смо се повукли преко Соче на италијанску територију, а онда нас је срела Енглеска армија која се борила против немаца и онда смо имали тумача.

Он је превео све на енглески. Кренули смо у логор у Форли у Италију-негде у пролеће. Тамо смо били 2-3 месеца.

Енглези су били добри, а наши су се појели међусобно (свађали се)-закољу један другог и баце га у клозет-ко је јачи за партије се свађали:дражићевци, четници, домороци, белогардејци (најгори људи), усташе-а било је око 500-600 усташа (најгори са добровољцима-белокапцима).

Онда смо прешли у други логор звани Еболија у Италију-тамо смо били годину дана (250 хиљада из Југославије: Црногорци, Срби, Хрвати, Босанци, Далматинци.

Био нам одред у Дрински пук, командир ми је био Љубомир ГрдановиЋ.

Био сам у одреду годину дана. Међусобно се клали за партије, а одатле смо били подељени у групе да чувамо Енглеске логоре у Италију.

Чували смо на три месеца-а у логоре био плех кога смо ми продавали за хлеб (кријоћом-крили се)-у град, а онда смо од међународног суда (мисије) распоређени у Немачку у Мустер лагер, а ту нас је испитивала међународна комисија-ко хоће да се врати, а ко неће да се врати.

Један је покушао да се врати а наши га одмах убили на станицу и нисмо смели ни да покушавамо да се враћамо. У Немачку смо добили наређење ко хоће да иде на добровољни рад 1946.године.

Определио сам се (заједно са Петком из Македоније)-са групом од 100 људи у Енглеску.

Четири године у Енглеској на циглани, живели смо у логор, а после у приватне станове. Тамо је била четничка организација-плаћали смо чланарину.

Главни је био Михајло Тодоровић (гранични официр), а повереник Стеван Берић-далматинац, добар човек.

Некадашњи командир жандармерије у село Свође, код Власотинца-Илија Дрљача босанац (жена бугарка) оптужила је моју Ружу-да је Титов пандур-она је рекла-јесам, била сам куварица у милицији после рата 3. године.

Коле Челић из Власотинца дао документа мојој Ружи 1957. године да ме одведе у отаџбину (била је 3. године у Енглеској-а била је и са краљицом Маријом, краљем Петром и Андријом у цркву.

Ружа је у нашу амбасаду у Енглеску оправљала да се вратимо у Југославију.

Отишли смо у дом "Драже Михајловиђ" да доручкујемо, а четници су питали моју жену Ружу-јел ти оћеш да нашег брата водиш да га предаш Титу-а она је одговорила-шта се вас тиче-а они одговорили-то може да буде и обратно.

Рекао сам извините, а онда сам је ја нагазио на ногу испод астала, а сви су нас гледали, па смо таксијем одма отишли у стан.

Долазили су наши ноћу-ми смо се паковали-ујутру дошла кола за посао-рекао сам да ми је жена болесна-а ми изашли на друга врата-утоварили се и право за Југославију.

Око документа помогао нам је ратни заробљеник Милоје Николић из Ниша и 1960 године смо се вратили у Југославију.

Из нашег краја најопаснији за наш народ су били браћа од тетку на Богдана сада кафеџију из Крушевицу,који су заклали на свадбу-убијени су.

У Енглеску сам радио на циглану, па ето сада примам њихову пензију.

П.с Док сам бележио исповест деда Борка и баба Руже Ранђеловић, испред њихове куће у село Крушевица 1980. године, тада радећи и живећи у село Крушевица као просветни радник- и сам сам у себи имао страха што записујем овај запис- да се то недозна, јер ни они нису били расположени да ми говоре све, пласеци се последица. Јер је постојала опасност да и ја и они буду проглашени за "државне непријатеље'.

Но, поверење тих људи у једног сеоског Учу, оставило је трага да се и сада на пошетку у 21. века нешто дозна и прочита на тешке идеолошке сукобе партизана и четника и осталих у бившој Југославији.

Нека овај запис остане ц као поука и траг за будућа поколења. Тада из страха у свесци нисам смео ни да напишем ни име ни презиме, јер сам се плашио "претреса' и дуго сам крио ту свеску, да се нико не докопа ње.

У својо средини сам покушавао да објавим овај текст, али сам само имао неприлике, јер се сматралао да као дете из партизанске породице нисам смео да пишем ниста о четницима као нашим “крвним” и “класним” непријатељима социјализма. Васпитавани смо да их тако третирамо.

Тако смо се нажалост у младости као “верници” комунистичке паретије и понашали. Идеологија је била тада сурова.

Запис :1980.године, село Крушевица, општина Власотинце,
Забележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица и локални етнолог и историчар

* * *
*
http://www.mycity-military.com/Drugi-sv ... 945-g.html

ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g /
3 мар 2010 ... Zapis : selo Kruševica, opština Vlasotince, 1980. godina. Zabeležio:Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i ...
www.mycity-military.com/.../ISPOVEST-Ce ... 945-g.html - Кеширано - Слично

* *
http://www.mycity-military.com/Drugi-sv ... 945-g.html
ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g /
3 мар 2010 ... ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIC-Cetnik Vlasinskog cetnickog korpusa, Drugi svetski rat (1941-1945. g -Rođen sam 1912. godine u selo Gornji Dejan i u selo živeo do pete ... Šutanovac i Vučić o kanalu - do Egejskog mora ...
www.mycity-military.com/.../ISPOVEST-Ce ... 945-g.html - Кеширано - Слично
Napisano na dan: 3.3.2010, pogledaj vesti za 03. Mar 2010.

ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g ...
www.mycity-military.com/.../ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html - Кеширано - Слично
3 мар 2010 ... ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIC-Cetnik Vlasinskog cetnickog korpusa, Drugi svetski rat (1941-1945. g ... Miroslav Mladenovic; Građanin.
http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html

* * *
Četnički pokret u Vlasotinačkom kraju 1941-1945 - MyCity Military
www.mycity-military.com/.../Cetnicki-pokret-u-Vlasotinackom-kraju-1941-1945.html -Кеширано - Слично
4 мар 2010 ... Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар ..... P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ...
http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/Cetnicki-pokret-u-Vlasotinackom-kraju-1941-1945.html

* * *
Miroslav B Mladenović-Istorija - danubius forum
danubius.forumsr.com/t9254-miroslav-b-mladenovia-istorija - Кеширано
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар ...... ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIĆ-Četnik Vlasinskog četnickog korpusa .... P.s Dok sam beležioispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ispred ..
https://danubius.forumsr.com/t9254-miroslav-b-mladenovia-istorija

* * *
Јужна Србија - ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog... | Фејсбук
https://sr-rs.facebook.com/juznasrbija.../posts/456464677697138 - Кеширано
ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g / 3 мар 2010 ... Miroslav Mladenovic; Građanin ... Nisam ni znao ko su partizani, a ko su
https://sr-rs.facebook.com/juznasrbija.stranica/posts/456464677697138
* * *
Istorija - Vlasotince • Forum Srbija
www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=35179 - Кеширано
6 сеп 2013 ... ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIĆ-Četnik Vlasinskog četničkog korpusa, IIsvetski rat (1941-1945.)-Zapis 1980.g. Miroslav Mladenović
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=35179

* * *
О Б А В Е Ш Т Е Њ Е :: View topic - Питање и молба за помоћ ...
www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=230104&sid... - Кеширано
Од 1941-42. био је у четницима Косте Пећанца и то углавном у околини ..... P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ... Zabeležio: Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo ...
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=230104&sid=0607972b3ef266e8da03b4a70fd59e52
* * *

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 3 - danubius forum
danubius.forumsr.com/t9254p40-miroslav-b-mladenovia-istorija - Кеширано
nastavak- !" ("# !5;> 0=0AB8@8HB5 A5 A?> 45@15=_8XA:> =0A5Y5 C 2@54 BC@F8 =0A5Y5 X5 4>18;> =0782 ?> 65=A.
https://danubius.forumsr.com/t9254p40-miroslav-b-mladenovia-istorija

* * *
Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 5 - danubius forum
danubius.forumsr.com/t9254p80-miroslav-b-mladenovia-istorija - Кеширано
159. !" # & " 82>?8A=0 A5;0, Z8E 42045A5B 8 ?5B, @0710F0=0 ?> 1@4828< ?@>AB@0=8< AB@0=0.
https://danubius.forumsr.com/t9254p80-miroslav-b-mladenovia-istorija

* * *

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 3 - danubius forum
danubius.forumsr.com/t9254p40-miroslav-b-mladenovia-istorija - Кеширано
nastavak- !" ("# !5;> 0=0AB8@8HB5 A5 A?> 45@15=_8XA:> =0A5Y5 C 2@54 BC@F8 =0A5Y5 X5 4>18;> =0782 ?> 65=A.
https://danubius.forumsr.com/t9254p40-miroslav-b-mladenovia-istorija

* * *
Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 5 - danubius forum
danubius.forumsr.com/t9254p80-miroslav-b-mladenovia-istorija - Кеширано
159. !" # & " 82>?8A=0 A5;0, Z8E 42045A5B 8 ?5B, @0710F0=0 ?> 1@4828< ?@>AB@0=8< AB@0=0.
https://danubius.forumsr.com/t9254p80-miroslav-b-mladenovia-istorija

О Б А В Е Ш Т Е Њ Е :: View topic - Питање и молба за помоћ ...
www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=230104&sid... - Кеширано
Од 1941-42. био је у четницима Косте Пећанца и то углавном у околини ..... P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ... Zabeležio: Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo ...
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=230104&sid=0607972b3ef266e8da03b4a70fd59e52

О Б А В Е Ш Т Е Њ Е View topic Питање и молба за помоћ ...

Питање и молба за помоћ
Goto page 1, 2 Next

О Б А В Е Ш Т Е Њ Е Forum Index -> Четнички покрет

View previous topic :: View next topic

Author Message
параћинка

Joined: 02 Apr 2011
Posts: 8 Posted: Sat Apr 02, 2011 11:13 pm Post subject: Питање и молба за помоћ

________________________________________
Драго Уредништво и форумаши,

Покушавам да откријем детаље о животу и улози у 2. Св. рату, мога деде Милисава Богдановића званог Чича или Ћора, који је био командант Српске државне страже у Власотинцу 1944. године. Додуше, пронашла сам га у два -три документа на Интернету у којима се помиње као Милосав или Милорад (један је у изјави учесника рата ИСПОВЕСТ: БОРКО РАНЂЕЛОВИЋ -Четник Власинског четничког корпуса, Други светски рат (1941-1945.g) коју је прикупио господин Мирослав Младеновић из Власотинца наставник у ОШ "Карађорђе Петровић" у селу Крушевица и локални етнолог и историчар,
а други је документ Александра Динчића на једном од ваших форума). Рођен је у Реткоцеру 1909. године, његов деда ( Богдан, највероватније) је био српски комита, а он сам је уваљан у катран и перје од стране Бугара и запаљен као трогодишњи дечак. Имао је на телу велике ожиљке али не и на лицу, али је као трајна последица остала велика мржња према Бугарима по којој је постао познат. Касније је завршио средњу војну школу. Рат га је затекао у Требињу одакле прелази са породицом у Параћин, са чином поручника. Од 1941-42. био је у четницима Косте Пећанца и то углавном у околини Параћина (по причи мога оца) да би потом прешао у Српску државну стражу и био пребачен у Власотинце. Кажу да је погинуо код Босанског Брода у пролеће 1945. Ако било којим документом, или вама расположивим сведочењем можете да ми помогнете била бих вам захвална! Добио је два ордена Белог орла, од којих је један са , а други без мачева. Не умем да одредим ког су реда.

Унапред захвална
Александра Пејић, рођ. Богдановић

Last edited by параћинка on Fri Apr 08, 2011 1:26 pm, edited 1 time in total

Back to top
Podeli na facebook

Милослав Самарџић

Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977 Posted: Sun Apr 03, 2011 10:44 am Post subject:

________________________________________
Тих неколико докумената дао ми је ДИнчић и ја сам их објавио у Дражи 5, односно 12 (меки повез):

Немци су продужили на север и поново заузели Лесковац. Нову линију одбране четници постављају западно од Власотинаца, али онда партизани упадају у ову варошицу са истока. Зато капетан Живојин Митић 10. септембра пише председнику Општине Власотинце, Стевану Тадићу:
У име Власинског корпуса ЈВуО позивате се да под хитно умолите партизане који су провалили у Власотинце да обуставе сваке даље нападе на наше јединице и да се Власотинце подели на леву и десну страну. Ми смо ослободили Власотинце, привремено смо успоставили наш управни апарат, и сада, док смо ми на положајима и чекамо Немце, партизани су ушли и почели да хапсе наше људе и да причају савезницима како су га они ослободили. Ухапшен је одмах командант СДС у граду Милорад Богдановић, који је са својим људством учествовао у ослобађању. Под хитно нека се пусти, јер ћемо у противном и ми примењивати репресалије над заробљеним партизанима.
Нек се обе стране најкасније 11. о.м. састану код Лопушне Механе и нек се потпише споразум да свака јединица неће нападати другу јединицу већ водити борбу искључиво против Немаца, чији се долазак очекује сваког часа. Нека се прво земља ослободи, а после ће народ на слободним изборима да одлучи за кога ће.40
Имајући Немце испред, а комунисте иза себе, четници се извлаче у брда. Видевши то и комунисти се повлаче, заборављајући на Богдановића, који, такође истог дана, 10. септембра, пише енглеској мисији у партизанском штабу: ''Овог момента пристигле су јаче немачке снаге у Власотинце''.41
У међувремену, у Власотиначком срезу, четници су напали Бугаре и у Шишави, Свођама и Конопници, запленивши велику количину санитетског материјала и нешто муниције.42

40 НМЛ, инв. бр. 1Б, С-В 16970-А. Богдановић је Милисав, не Милорад.
41 НМЛ, инв. бр. 1А, С-В 16970-Г.
42 ИАЛ, инв. бр. 1234.

Те јединице повукле су се у Босну и вероватно је тачно да је Ваш деда погинуо тамо.
Да немате неку ратну фотографију?

Back to top
Podeli na facebook

-nastaviće se-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-nastavak-
Александар Динчић

Joined: 21 Feb 2007
Posts: 9107
Location: НИШ Posted: Sun Apr 03, 2011 11:08 am Post subject:

________________________________________
Да, тако је. И према мојим сазнањима капетан Богдановић је погинуо у Босни са четницима. Фотографија би баш требала.
Иначе, реч је великом симпатизеру равногораца.
Када је реч о Стевану Тадићу, комунисти су га стрељали међу првима.

Back to top
Podeli na facebook

параћинка

Joined: 02 Apr 2011
Posts: 8 Posted: Mon Apr 04, 2011 8:09 am Post subject:

________________________________________
Aleksandar Dincic wrote:
Да, тако је. И према мојим сазнањима капетан Богдановић је погинуо у Босни са четницима. Фотографија би баш требала.
Иначе, реч је великом симпатизеру равногораца.
Када је реч о Стевану Тадићу, комунисти су га стрељали међу првима.

Last edited by параћинка on Tue Apr 05, 2011 12:50 pm, edited 1 time in total

Back to top
Podeli na facebook

параћинка

Joined: 02 Apr 2011
Posts: 8 Posted: Tue Apr 05, 2011 12:43 pm Post subject:

________________________________________
Баш сте ме обрадовали да имате неке податке!!!! Много вам хвала!!!!

Имам фотографије, наравно, и то доста! Ево их неколико:

Поздрав!

Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 3 >Uploaded with ImageShack

Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 3 >Uploaded with ImageShack

Милисав Богдановић

[img]

пратиоци мога деде Љуба Стаменковић и Ратко

[img]

Uploaded with ImageShack.us

Пратиоци

Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 3 >Uploaded with ImageShack

Полазак у борбу, 18.05.1944.год. код Грделице, 320 војника

Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 3 >Uploaded with ImageShack

Класа средње војне школе, мој деда Милисав Богдановић највиши у средини

Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 3 >Uploaded with ImageShack

Четничка команда, непознато време, место и ликови

Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 3 >Uploaded with ImageShack

Милисав Богдановић звани Ћора или Чича

Back to top
Podeli na facebook

Милослав Самарџић

Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977 Posted: Tue Apr 05, 2011 5:44 pm Post subject:

________________________________________
Одличне слике. Можете ли их послати на pogledi@sbb.rs али да имају по 500 мб?

Back to top
Podeli na facebook

Александар Динчић

Joined: 21 Feb 2007
Posts: 9107
Location: НИШ Posted: Tue Apr 05, 2011 7:32 pm Post subject:

________________________________________
параћинка wrote:

Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 3 >Uploaded with ImageShack

Полазак у борбу, 18.05.1944.год. код Грделице, 320 војника

Одличне слике!

Милославе, ово је онај догађај после смене Ђурића, ако се можда сећаш. Капетан Ранко Стошић, новопостављени командант Штаба 110 је позвао СДС да интервенише у Јабланици, јер ће све бити изгубљено. Иначе, осим Богдановића, ту се истакао и извесни капетан Александар Јанковић, познатији као "Аца Краљ", командант трупа у Белој Паланци, које су послате као испомоћ.
И захваљујући тим снагама и четницима, комунисти су изгубили прву Јабланичку битку, о чему си такође писао.

Комунисти овај покрет СДС крсте као "садејство недићеваца, љотићеваца, Бугара, Немаца и четника против партизана". А лепо се на слици види да окупатора уопште нема.

Иначе, они (партизани) су отерани преко границе, где су их Шиптари поклали после неуспешних преговора. И о томе си писао, ако се такође сећаш.

Још нешто у вези капетана Милисава (лош је документ-просипана кафа, па сам лоше прочитао и преписао „Милорад“) Богдановића који је са четницима бранио Власотинце, које је пало тек 1. октобра 1944. године:

„Сутра ћемо вам упутити 190 заробљеника, које треба ОЗН-а да саслуша, а од њих се могу добити добри подаци. Међу њима има великих зликоваца за које народ тражи да се стрељају. Њихова имена ће дати наш обавештајни официр. Поново напомињемо да су се сви они борили тако да им ни Немци нису равни“.

(ЗБ.НОР, 12, књига 4, док. 125)

Реч је о извештају штаба 22. дивизије 13. корпуса од 1. октобра 1944. године, када су партизани после три покушаја успели да заузму Власотинце које су бранили припадници ЈВУО и СДС - њена најелитнија формација „Гвоздени пук“.

Најпре су Власотинце четници ослободили од Немаца и Бугара 21. августа, а онда су их напали партизани из 12. бригаде 22. дивизије али су одбијени. Немци који су се плански повлачили из Грчке успели су да дођу преко Лопушких Механа и да 10. септембра поврате варошицу и отерају четнике и партизане. По њиховом повлачењу у варошицу први улази одред капетана Тодоровића а за њим и Власински корпус капетана Живојина Митића и организују одбрану, тражећи
интервенцију савезничких официра који су се налазили у партизанским редовима. Партизани тада праве опсаду у облику прстена и туку варошицу бугарским топовима. Први пут су одбијени, али други пут су успели да натерају четнике и недићевце на капитулацију, јер им је нестала муниција а дотур је био немогућ. (Више о томе видети у: ВА, ЧА, к 99. док. С-В-16970-б; док. С-В-16970-г; док. 16970-д; док. 1491-а; итд).

Већина заробљеника из извештаја заиста је стрељана. О томе више видети:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:304748-Vlasotince-Pokopano-300-mladica

Хвала г.ђи Александри Пејић на прелепим сликама!

-nastaviće se-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-nastaviće se-
параћинка

Joined: 02 Apr 2011
Posts: 8 Posted: Wed Apr 06, 2011 9:45 am Post subject:

________________________________________
Miloslav Samardzic wrote:
Одличне слике. Можете ли их послати на pogledi@sbb.rs али да имају по 500 мб?

Покушавам већ други дан да Вам пошаљем слике али ми се упорно враћа информација о некој грешки???!!

Да немате неки други мејл јер ово не иде?

Поздрав!

Back to top
Podeli na facebook

Милослав Самарџић

Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977 Posted: Wed Apr 06, 2011 5:54 pm Post subject:

________________________________________
параћинка wrote:
Miloslav Samardzic wrote:
Одличне слике. Можете ли их послати на pogledi@sbb.rs али да имају по 500 мб?

Покушавам већ други дан да Вам пошаљем слике али ми се упорно враћа информација о некој грешки???!!

Да немате неки други мејл јер ово не иде?

Поздрав!

Miloslav.Samardzic2121@gmail.com

Back to top
Podeli na facebook

параћинка

Joined: 02 Apr 2011
Posts: 8 Posted: Mon Apr 18, 2011 10:32 am Post subject:

________________________________________
[img]

пратиоци мога деде Љуба Стаменковић и Ратко

Човек са светлијом капом је пратиоц мога деде, Ратко, (могуће Миљковић или слично...) који се домогао избеглиштва и јавио доцније мојој баби о смрти мога деде. Писмо је стигло из Енглеске. Да ли можда о њему постоји неки траг?

Љуба Стаменковић је убијен негде код Зајечара, како се сећа мој отац...

Поздрав!

Back to top
Podeli na facebook

параћинка

Joined: 02 Apr 2011
Posts: 8 Posted: Mon Apr 18, 2011 1:46 pm Post subject: Re: Питање и молба за помоћ

________________________________________
параћинка wrote:
Драго Уредништво и форумаши,

Покушавам да откријем детаље о животу и улози у 2. Св. рату, мога деде Милисава Богдановића званог Чича или Ћора, који је био командант Српске државне страже у Власотинцу 1944. године. Додуше, пронашла сам га у два -три документа на Интернету у којима се помиње као Милосав или Милорад (један је у изјави учесника рата ИСПОВЕСТ: БОРКО РАНЂЕЛОВИЋ -Четник Власинског четничког корпуса, Други светски рат (1941-1945.g)

ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g / :: Vojska, vojni forum - MyCity Militar
www.mycity-military.com

коју је прикупио господин Мирослав Младеновић из Власотинца наставник у ОШ "Карађорђе Петровић" у селу Крушевица и локални етнолог и историчар, иначе, како сам истиче из партизанске породице;
а други је документ Александра Динчића на једном од ваших форума). Рођен је у Реткоцеру 1909. године, његов деда ( Богдан, највероватније) је био српски комита, а он сам је уваљан у катран и перје од стране Бугара и запаљен као трогодишњи дечак. Имао је на телу велике ожиљке али не и на лицу, али је као трајна последица остала велика мржња према Бугарима по којој је постао познат. Касније је завршио средњу војну школу. Рат га је затекао у Требињу одакле прелази са породицом у Параћин, са чином поручника. Од 1941-42. био је у четницима Косте Пећанца и то углавном у околини Параћина (по причи мога оца) да би потом прешао у Српску државну стражу и био пребачен у Власотинце. Кажу да је погинуо код Босанског Брода у пролеће 1945. Ако било којим документом, или вама расположивим сведочењем можете да ми помогнете била бих вам захвална! Добио је два ордена Белог орла, од којих је један са , а други без мачева. Не умем да одредим ког су реда.

Унапред захвална
Александра Пејић, рођ. Богдановић

Back to top
Podeli na facebook

Милослав Самарџић

Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977 Posted: Mon Apr 18, 2011 4:37 pm Post subject: Re: Питање и молба за помоћ

________________________________________
параћинка wrote:
[ИСПОВЕСТ: БОРКО РАНЂЕЛОВИЋ -Четник Власинског четничког корпуса, Други светски рат (1941-1945.g)

ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g / :: Vojska, vojni forum - MyCity Militar
www.mycity-military.com

коју је прикупио господин Мирослав Младеновић из Власотинца наставник у ОШ "Карађорђе Петровић" у селу Крушевица и локални етнолог и историчар, иначе, како сам истиче из партизанске породице;

Можете ли дати прецизан линк за ово...

Back to top
Podeli na facebook

-nastaviće se-

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

-nastaviće se-
Љубо Рогља

Joined: 20 May 2009
Posts: 321 Posted: Mon Apr 18, 2011 6:06 pm Post subject:

________________________________________
http://www.mycity-military.com/Vojna-istorija/ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html

ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIC-Cetnik Vlasinskog cetnickog korpusa, Drugi svetski rat (1941-1945.g

-Rođen sam 1912.godine u selo Gornji Dejan i u selo živeo do pete godine, da bi 1915. godine ostao siroče jer mi je otac poginuo u Prvom svetskom ratu sa Austrougarskom.
Tada me je sestra Julka, koja živi u Soko Banju, dala na čuvanje-usvajanje u mahalu Vidonjci sela Kruševica. Majka mi se tada preudala. Bio sam sluga u Sanu Velikina(Kruševica) pune tri godine.
Tražio me učitelj Danilo Tepavac 1924/25. godine da me školuje-ali me nije dao očuh da idem u školu. Vojsku sam služio 1934. godine u Somboru-tamo je bilo batina u vojsku.
Kao momak bio sam muzikant-klanetaš, svirao sam klanet. Oženio sam se 1936. godine. Drugi svetski rat me zatekao 1941. godine u Paraćin-pa dobijem telegram da idem u 16. puk u Nis, a Paraćin vec nemci zauzeli. Otišao sam kod presednika opštine u Paraćin-pa uz prisustvu nemaca mi rekao:" Idi kući, treba da obrađujes imovinu". Težak život i siromaštvo su uticali na mene.
Nisam ni znao ko su partizani, a ko su četnici, ni ko su nedićevci-važno je bilo da se preživi. Često su noću u selima dolazili partrizani-a danju četnici sa barjacima. Ljudi su davali i jednima i drugima.
Kosta Pećanac je bio poznat u našem narodu-po njegovim komitama, pa sam se 1941. godine prijavio u četnike Koste Pećanca, pa sam bio u odredu do 1942. godine. Tada sam dobio knjižicu i oružje-kao četnik Koste Pećanca. Kao četnici Koste Pećanca bili smo u Vučje na planini Kukavica.
Na planini Kukavica određeni smo bili da stražarimo-da se partizanima prikupi oružje i nosili smo im: 12. sanduka municije, 12. puškomitraljeza-a bio je glavni Vojvoda Jovan Ivković, pa smo se opet vratili u Vučje . Nemci i bugari su nas razoružali. Tako nas 1oo duše smo tada bili. Onda je Vojvoda Ivković dao obaveštenje ko hoće da ide kući a ko hoće da ide u graničare-neka ide na prijem u Beograd u srpsku graničnu stražu.

Nas 12. duše smo krenuli za Beograd i onda su sve rasporedili za Ivanjicu-a ja sam tražio Vlasotince i dobio ga, gde sam bio kao graničar srpske straže do 1944.godine. Kao stražar sam pomagao našim ljudima, koji su kao rabadžije sa stokom vukli žito iz Puste Reke i moravskih sela-da bi izdržavali svoje porodice. Tako sam jednog crnobarca spasao-trebalo je da se zakolje, a ja sam mu rekao da beži iz kuće-što je to i učinio, pa sam ga spasio života. Dobrunka Simonović iz selo Krusevica, je radila za svi -pa je spasila Lazu iz Orašje-koji je držao i za partizani. Ta Milunka je posle rata , čujem umrla u bedi.
Vlasotince je 1944.godine trebalo da bude spaljeno i uništeno, a spasio ga komandir III voda Strešnjal-čehoslovak, koji je spasio Vlasotince. Tu je došao nemački komandant iz Leskovca u patrolu- a jedan četnik ga ubije 1944. godine pred Sokolski dom-prema sud ( u njemu je bio stab). Tad je Ćora sedeo u Stojadinovu kafanu, Strešnjak je napisao na nemačkom cedulju i metnuo mu u džep-da je došao nemački komandant da se preda, sa ključevima od magacina iz Leskovca i tako je spasao Vlasotince. Strešnjak kao komandir cete poginuo je u Sloveniji-ubili ga partizani.
U Kuševici je bila mobilizacija. U četnici su mnogi bili i zbog sirotinje. U četnici su 1943. godine iz Krusevice bili: Bogdan Stojčić(posle bio i u partizanima)-sada kafedzija, Aleksandar mečkar, Stojadin Rajkin (tovak), Radomir šumar, Dobrivoje Dimitrijevic-Jarčevci, Joca Kušinski, Petar Đukinski-belokapac (za njega kažu da je bio švabski podanik i da ga devojka-Bogdanova sestra izdala, pa ga streljali partizani). U Vlasotince od četnika najgadniji je bio Cocka Mirko-ubio ga narednik graničarski-nedićevac Krstić (živi u Leskovcu). Komandant Jovan Ivković poginuo. Iz Svođe (Babebici-Dobrivije-sa bratom)-kao četnici bili loši prema narod: silovali ženske, pljačkali –braća Markovići iz Svođa se priča u narodu i da su pljačkali i klali ljude.. U Ravni Del je agitator četnika bio Nikola Gulaveza. U Veliko Bonjince je bio loš cetnik LJuba Milošević (brat mu Vlada sada učitelj u Boljare-ubili ga partizani u Krčimir).

Kad je 27 septembra 1942.godine formiran granični odred-za graničara je došao Petko Petkoski (Trandafiloski) iz sela Crešnjevo, opština Makedonski Brod, zapadna Makedonija-koji je tamo u Kičevo bio milicioner (žandar), pa nije po naređenju mogao da ubija ljude, pa je pobegao kod nas u Srbiju i prijavio se za graničara. U porodici Dinkić je ostavio stvari. Tu je samnom bio do septembra 1944. godine. Tad smo u borbi sa partizanima odstupili i ičli pored Moravu, na ćupriju Beljanicu, preko Babičko u Nič-pa na Crveni Krst vozom do Ćićevac, pa do Varvarina, preko planine Golije-tu smo konačili. Preko Novi Pazar, Prije Polje, Duge Poljane-Sjenica (3. meseca peice)-preko Bosne, Nova Varoš (tu su nas ruski avioni napali i potikali nas (razbežali smo se na sve strane), pa kad čujemo trubača, tad se zbiramo (sakupljamo)-onda preko Romanije. Naišli smo na 100 mrtvih-golih nemaca, ubijenih-onda smo dočli na Han Pjesak (zimi) kod kraljeve palate, tu smo zakonacčli, tu se borba vodila. Tu nas je u borbi vodio Dragutin Keserović-komandant brigade Draže Mihajlovića.

Moj bataljon je imao oko 300 ljudi- a komandant je bio Milosav Bogdanović, zvani Ćora, a komandir voda bio je Žika Marinković iz Grdelice-poginuo na Foču. Drugi su tad vodili borbu a naš bataljon je bio u pripravnosti. Krenuli smo napred do Doboj u Bosanski Brod (američki avioni su nam ubili 37 ljudi i komadir nam je bio ranjen, pa je umro u Zagreb ili Beč)- tu su slovenački domobranci hteli da nam uzmu oružje. Oružje smo položili u Slavonski Brod-pod nemačkom komandom, odatle smo upućeni u Strazburg u Austriju bez oružje-gde smo živeli u logor austriski- čitavu godinu u zimu 1945. godine.

Protiv partizana-imali smo oružje, italijanske puške. Kad su navalili partizani s tenkovima i teškim oružjem-mi smo se povukli preko Soče na italijansku teritoriju, a onda nas je srela Engleska armija koja se borila protiv nemaca i onda smo imali tumača. On je preveo sve na engleski. Krenuli smo u logor u Forli u Italiju-negde u proleće. Tamo smo bili 2-3 meseca. Englezi su bili dobri, a naši su se pojeli međusobno (svađali se)-zakolju jedan drugog i bace ga u klozet-ko je jači za partije se svađali:drazićevci, četnici, domoroci, belogardejci (najgori ljudi), ustaše-a bilo je oko 500-600 ustaša (najgori sa dobrovoljcima-belokapcima). Onda smo prešli u drugi logor zvani Ebolija u Italiju-tamo smo bili godinu dana (250 hiljada iz Jugoslavije: Crnogorci, srbi, hrvati, bosanci, dalmatinci.
Bio nam odred u Drinski puk, komandir mi je bio LJubomir GrdanoviĆ.-Bio sam u odredu godinu dana.
Međusobno se klali za partije, a odatle smo bili podeljeni u grupe da čuvamo Engleske logore u Italiju. Čuvali smo na tri meseca-a u logore bio pleh koga smo mi prodavali za hleb (krijoćom-krili se)-u grad, a onda smo od međunarodnog suda (misije) raspoređeni u Nemačku u Muster lager, a tu nas je ispitivala međunarodna komisija-ko hoće da se vrati, a ko neće da se vrati.
Jedan je pokušao da se vrati a naši ga odmah ubili na stanicu i nismo smeli ni da pokušavamo da se vraćamo. U Nemačku smo dobili naređenje ko hoće da ide na dobrovoljni rad 1946.godine.

Opredelio sam se (zajedno sa Petkom iz Makedonije)-sa grupom od 100 ljudi u Englesku. Četiri godine u Engleskoj na ciglani, živeli smo u logor, a posle u privatne stanove. Tamo je bila četnička organizacija-plaćali smo članarinu. Glavni je bio Mihajlo Todorović (granični oficir), a poverenik Stevan Berić-dalmatinac, dobar čovek. Nekadašnji komandir žandarmerije u selo Svođe, kod Vlasotinca-Ilija Drljača bosanac (žena bugarka) optužila je moju Ružu-da je Titov pandur-ona je rekla-jesam, bila sam kuvarica u miliciji posle rata 3. godine. Kole Čelić iz Vlasotinca dao dokumenta mojoj Ruži 1957. godine da me odvede u otadžbinu (bila je 3. godine u Engleskoj-a bila je i sa kraljicom Marijom, kraljem Petrom i Andrijom u crkvu.
Ruža je u našu ambasadu u Englesku opravljala da se vratimo u Jugoslaviju. Otišli smo u dom "Draže Mihajloviđ" da doručkujemo, a četnici su pitali moju ženu Ružu-jel ti oćeš da našeg brata vodiš da ga predaš Titu-a ona je odgovorila-šta se vas tiče-a oni odgovorili-to može da bude i obratno. Rekao sam izvinite, a onda sam je ja nagazio na nogu ispod astala, a svi su nas gledali, pa smo taksijem odma otišli u stan. Dolazili su naši noću-mi smo se pakovali-ujutru došla kola za posao-rekao sam da mi je žena bolesna-a mi izašli na druga vrata-utovarili se i pravo za Jugoslaviju. Oko dokumenta pomogao nam je ratni zarobljenik Miloje Nikolić iz Niša i 1960 godine smo se vratili u Jugoslaviju.

Iz našeg kraja najopasniji za naš narod su bili braća od tetku na Bogdana sada kafedjiju iz Kruševicu,koji su zaklali na svadbu-ubijeni su. U Englesku sam radio na ciglanu, pa eto sada primam njihovu penziju.

P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ispred njihove kuće u selo Kruševica 1980. godine, tada radeći i živeći u selo Kruševica kao prosvetni radnik- i sam sam u sebi imao straha što zapisujem ovaj zapis- da se to nedozna, jer ni oni nisu bili raspoloženi da mi govore sve, plaseci se posledica. Jer je postojala opasnost da i ja i oni budu proglašeni za "državne neprijatelje'. No, poverenje tih ljudi u jednog seoskog Uču, ostavilo je traga da se i sada na pošetku u 21. veka nešto dozna i pročita na teške ideološke sukobe partizana i četnika i ostalih u bivšoj Jugoslaviji.
Neka ovaj zapis ostane c kao pouka i trag za buduća pokolenja. Tada iz straha u svesci nisam smeo ni da napišem ni ime ni prezime, jer sam se plašio "pretresa' i dugo sam krio tu svesku, da se niko ne dokopa nje. U svojo sredini sam pokušavao da objavim ovaj tekst, ali sam samo imao neprilike, jer se smatralao da kao dete iz partizanske porodice nisam smeo da pišem nista o četnicima kao našim “krvnim” I “klasnim” neprijateljima socijalizma. Vaspitavani smo da ih tako tretiramo. Tako smo se nažalost u mladosti kao “vernici” komunističke paretije I ponašali. Ideologija je bila tada surova.
Zapis : selo Kruševica, opština Vlasotince, 1980. godina
Zabeležio: Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i lokalni etnolog i istoričar[/url]
_________________
Сви са Дражом и уз Дражу и чекајте Дражин знак, нико други само Дража објавиће устанак !!!

Back to top
Podeli na facebook

параћинка

Joined: 02 Apr 2011
Posts: 8 Posted: Mon Apr 18, 2011 6:16 pm Post subject:

________________________________________
Хвала Вам што сте исправили моју грешку Љубо! Поздрав!

Back to top
Podeli na facebook

Љубо Рогља

Joined: 20 May 2009
Posts: 321 Posted: Mon Apr 18, 2011 10:01 pm Post subject:

________________________________________
Нема грешке, јер ја сам по вашем трагу ишао и само допунио линк.
_________________
Сви са Дражом и уз Дражу и чекајте Дражин знак, нико други само Дража објавиће устанак !!!

Back to top
Podeli na facebook

Display posts from previous:

О Б А В Е Ш Т Е Њ Е Forum Index -> Четнички покрет
All times are GMT + 1 Hour
Goto page 1, 2 Next

Page 1 of 2

Jump to:

You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum

Powered by phpBB 2.0.11 Ã¯Â¿Â½ 2001, 2002 phpBB Group

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav Mladenovic ::: СПОМЕН НА ЦЕРСКУ БИТКУ
(Посвећено црнотравцима погинулим на Церу, Гучеву и Дрини, 1914.године: Јовану Крстићу, поднареднику, Јосифу Милосављевићу, поднареднику, Јовану Синадиновићу, каплару и редовима: Светозару Ранђеловићу, Драгутину Љубићу, Ивану Радисављевићу, Михајлу Милосављевићу и Сими Стевановићу)
За столом, у соби тишине
Војвода Путник планове спрема,
Поноћ је. Кроз отворени прозор
Дах летње ноћи лагано струји,
Србија бољег стратега нема.

Дрхтави прсти по карти клизе,
Уморно лице пуно бора.
Болесним плућима све теже дише
Начелник штаба Врховне команде.
На истоку румени зора.

Подиже слушалицу: “Говори Путник,
Дајте ми команданта Друге армије…
“..слушај ме, Степо, у долину Јадра
Треба упутити главне снаге
И одбацити Поћорекове дивизије”.

У штабу, над изохипсама, генерал Степановић
Командантима, на крилима ојачана пуковима
Усиљеним маршем мора заузети висове Цера
Пре непријатеља! Рађа се нови дан.

Јутро је. Сунце се јавља, као да хита
Деа скине росу са планине.
У силном налету српски пукови
Наступају ка циљу; судар с противником;
За тебе, ОТАЏБИНО, сада се гине.

На источноим падинама Цера
Две вијске воде одлучан бој:
Једна са жељом освајачком
Да роби, пали и убија,
А друга-да брани народ свој.

Победила је војска што брани
Слободу, плаћену потоцима крви-
Војска којом су командовали:
Степановић, мишић, Бојовић,
А свима-Путник, војвода први.
(стр. 56, из књиге: ИЗ ПРОШЛОСТИ ЦРНЕ ТРАВЕ-прилози за историју црнотравскога краја-(Аутор: Часлав Динчић, Црна Трава, 2007.г.)
Поставио: 26.август 2013.г. Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, Власотинце Србија

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

* * *

Настанак родољубиве песме: БОЈ НА МОРАВИ:

Пошто се у задњих десетина година појавило много "интелектуалних" крађа из етнологије и историографије са подручја власототиначко-црнотравско-власинско-лужничког краја(које сам сакупљао цео животни век); желим да разјасним о појави тако мени драге родољубиве српске песме:"Под стољетним маслинама"-"Осветници"-"Осветник"-"Бој на Морави".

Ову родољубиву песму сам записана:
- 1976.године од казивача: Михајло Јанковић самоуки песник, село Ладовица, Власотинце, запис 1976.године, забележио:Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар.

Песму сам записао као БОЈ НА МОРАВИ, јер се одиграла та битка на неколико километара од села Ладовица(пут Лесковац-Власотинце, село са десне стране пута према брдима планине).

Песму сам прво поставио 2007.године на форум Српски-вокабулар: http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0.
Није било никаквих коментара.

Поводом 90-годишњог пробоја солунског фронта, по први пут сам ту родољубиву песму под називом БОЈ НА МОРАВИ поставио на форум: -http://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Tamo-daleko-90-godina_4.html

На војном форуму је била добра расправа у којој смо учествовали ја и мој син као војни фармацеут-официр и писац. Било је занимљивих расправа и чак напомена да је неко од њих ту песму учио у читанке пре Другог светског рата у краљрвини Југославије.
Још сам дошао до података да је песма имала и други назив ОСВЕТНИЦИ(“Освета”).

Поводом овог историског јубилеја тог септембра 2008.године доста простора је било и у листу “Политика”. Тамо сам (из мени познатих разлога) тада једино(касније сам се оглашавао у коментарима пуним именом и презименом све до данас 2014.г) се огласио “шифрованим” надимком: "južnjaku iz Vlasotinca" дошао у коресподенцији са братанцем ЈУНАКА из родољубиве песме БОЈ НА МОРАВИ.

У размени мишљења сам дознао да се тај јунак звао Радивије Николић и да су са братом вељком николићем погинули у пробоју на Солунски фронт 1918.године. Док је су они Томиславу Николићу били стричеви из великог Крњино у општиниба Бушница.

Од њега сам добио информације да се тај аутентични доказ налази на спомен плочи основне школле у дотично село, где су уклесана љихова имена и презимена и први део стиха песме.

Одмах сам некако интернетом успоставио контакт у општини бабушница. Нажалост нисам добио на прави начин фото-записе, него поред фптп записа су ми били послати вируси и тако ми је тада био “пао систем”-али сам некако успео да те снимке са школе сачувам до данашњега дана. Чиновник који је то послао више се није оглашавао.

Даклер, још су владали страхови на југу Србије од изношења аутентичности историских збивања у Првом светском рату. Писац овога коментара је то осетио добро. Остао је чак и шест година без посла . То су била тешка времена за бављење прошлошћу.

Тек касније 2012 и 2013.године сам увидео да се ова родољубива песма пева уз гусле и да је неки добро ЕКСПЛОАТИШУ а да је махом са тесктом узимана са форума ВУКАБУЛАР-СРПСКИ(где су ме чак нажалост и “отерали” као КЛОШАРА-ЛОПОВА, али су добро екслоатисали све шрто сам те године оставио:- етнолошко-историски материјал са сакупљеним народним умотворевина из власотиначкога краја.
Сличну дисквалифаикацију и омаловажавања достојаства личности и истраживања историске прошлости доживео сам и на многим другим форумима и новинама.

Но, време ће бити СУД НАШЕ ИСТОРИЈЕ-ко се зашта залагао и због чега је уопште и живео у заједници.

Какве сами имао неприлика -па чак и “претње судом” само из “техничких разлога”-јер нисам тада знао да рукујем на тастури комјутера; због доста “техничких” грешака а и како су рекли “крађе”(од сопственог истраживања-чудно зар не!?)- било ми је ЗБРАЊЕН приступ ВОКАБУЛАРУ.

Наравно тако су радили и други форуми. Прво им оставиш МАТЕРИЈАЛ за “експлотацију” па те НАЈУРЕ и онда то добро ЕКСПЛОАТИШУ.

Једино је гуслар 2013.године Бранко Перовић-под називом “
„Pod stoljetnim maslinama“- певајући уз гусле ову предивну песму, на крају ставио цео текст са ВОКАБУЛАРА и наравно са казивачем и записивачем.
Остали гуслари су само се правили „неми“ и нису хтели да то ураде као гуслар Бранко Перовић.
Није ми познато, можда су и знали пре мене садржај ове песме преко њеног писца Димитрија Полимца .

Дакле, ову родољубиву песму је написао: Димитрије Јевтовић- Полимац, ратни дописник Треће Српске армије Првог светског рата, 1918.године пред јуриш у пробоју Солунског фронта..

Главни јунак ове потресне родољубиве песме је Радивоје Николић из лужничког села Горње Крњино(код Бабушнице), који је са братом Вељком погинуо у пробоју солнског фронта 1918.године.
* * *

ПРИЛОГ:

Pod stoljetnim maslinama-Branko Perovic-Gusle - YouTube
9 нов. 2013 ... Младеновић Мирац Власотинце 2008.године).. Read moreShow less • .... Play next; Play now. Guslar Miroslav Šiljegović - finale 20. Festival ...
www.youtube.com
www.youtube.com/watch?v=0k2Skf71Rs4
https://www.youtube.com/watch?v=0k2Skf71Rs4
Datum objavljivanja: 9. stu 2013.
https://www.facebook.com/groups/srpsk...
Branko Perovic pjeva o osveti nad bugarskim krvolocima u pomoravlju.Autor - Dimitrije Polimac.-U nastavku tekst pjesme zabelezen od kazivaca iz Vlasotinca:---Srpska vojska na Krf pala....

Po ostrvu žagor bruji
Iz oblaka kiša lije
Uzburkano more huji
Pod stoletnim maslinama
šatori se srpski bele
pod njima se odmaraju
srpske čete oživele
šatori su tesne kuće
al za sve ima mesta
zgrčio se drug do druga
te je tako toplo svima
razgovor se živo vodi
na priču se priča niže
a dosetke i pošalice
jedna drugu burno stiže
samo jedan vojnik mladi
mutna oka, bleda lica
ćuti tužna nevesela
sred pesama i pošalica.
A i njega zadirkuju
i sa njim se svako šali
Ded olakšaj srcu svome
poveri nam tajne tvoje
ta će priča lepa biti
pričaj druže Radivoje
Radivoje mahnu rukom
ispuniću vašu želju
al će i to kraja biti
vašoj šali i veselju
krvava je priča moja
to je bilo posle onog
na Moravi ljutog boja
neprijatelj beše jači
mi moramo dalje ići
a ja reših na rastanku
časak svome domu sići
stigoh kući ali kasno
eno prve strašne slike
obešen mi babo stari
a na pragu jao bože
sva u krvi majka leži
i slabačkim glasom viče
Radivoje sine beži
a ja majku neposlušah
već u kuću stupih
izludeti tada htedo
pokraj moje mrtve ljube
leži moje mrtvo čedo
i ono se nevinašče
već rastalo s ovog sveta
video sam da je bilo
probodeno bajonetom
a u drugom kraju sobe
gde ikona stoji stara
kao da su u gostima
vino piju šest bugara
meni krvac zali oči
pa ja jeknem iz dna grudi
prostite mi mrtve duše
u pakao vi neljudi
pa ubacim jednu bombu
usred one rulje klete
i nijedan od bugara
ne umače od osvete
od tog dana porušenog
dim se diže u visine
a kad plamen sve priguši
ja umako u planinu
ne da sklonim pustu glavu
nisam zato još na svetu
već i dalje da produžim
strašnu kaznu i osvetu
Radivoje svrši priču
pod šatorom tajac nasta
niko ništa ne govori
i disanje ko da zasta
tako malo zaćutaše
povikaše svi iz glasa
i mi ćemo s tobom druže
u osvetu svakog časa.
Kazivač: Mihajlo Janković samouki pesnik, selo Ladovica, Vlasotince
zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar

*

http://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Tamo-daleko-90-godina_4.html
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0

www.youtube.com
www.youtube.com/watch?v=0k2Skf71Rs4

https://youtu.be/0k2Skf71Rs4
Datum objavljivanja: 9. stu 2013.
https://www.facebook.com/groups/srpsk...
Branko Perovic pjeva o osveti nad bugarskim krvolocima u pomoravlju.Autor - Dimitrije Polimac.-U nastavku tekst pjesme zabelezen od kazivaca iz Vlasotinca:---Srpska vojska na Krf pala
Revizor011
Prije 10 mjeseci Радивоје из ове родољубиве српске песме (са стрицом Вељком)-Николић, су погинули у том пробоју и њихова имена се налазе на спомен плочи школе У Горњем Крњину, пута Власотинце-Пирот у лужничком крају. Интересантно је да је један стих поменуте песме уклесан на плочи и говори баш о бици...

Revizor011
Prije 10 mjeseci ...баш о бици Српске и Бугарске војске 1915 године на Јужној Морави. Песму је у листу „Политика“ објавио Томислав Николић под називом ОСВЕТНИЦИ, а исто сам пре више година под истим називом чуо ту песму од глумца Радоша Бајића , родом из моравског села Варварина.-Подвукао Аутор Мирослав Б Младеновић Мирац Власотинце, 2008.године).
https://youtu.be/0k2Skf71Rs4

*

Tamo daleko (90 godina) - MyCity Military
www.mycity-military.com/Prvi.../Tamo-daleko-90-godina_4.html
‎ Кеширано
Слично
10 нов. 2008 ... Аутор записа ове песме је дошао до три наслова: БОЈ НА МОРАВИ(у свом рукопису ) ОСВЕТА(ОСВЕТНИЦИ) и ево трећа НА КРФУ.

*
Највећа српска победа : Коментари корисника - Politika
www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike...
‎ Кеширано
Слично
13 сеп 2008 ... Одговор Николићу: Ова родољубива песма је српском вокабулару, на страни Народне књижевности под називом БОЈ НА МОРАВУ-а ...
http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=55729

* **

* * *
Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu - Вокабулар
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0
‎ Кеширано
Слично
NARODNA PESME: BOJ NA MORAVI I BOJ NA VARVARINU Srpska vojska na Krf pala pod ostrvo žagor bruji iz oblaka kiša lije uzburkano ...
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0
* * *

* * *
Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu
zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar. BOJ NA VARVARINU (Kursula) Varvarinsko polje, pritisla vojska
www.vokabular.org
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0

* * *
Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na... - Miroslav Mladenovic
https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid...id...
‎ Кеширано
Слично
Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu - 2 посета - 26.11.10.Kazivač: Mihajlo Janković samouki pesnik, selo Ladovica, Vlasotince zapis 1976.godine ...
https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=127282167337003&id=107409555965608
*

Miroslav Mladenovic‎NAJLEPSA SRBIJA
15 јануари 2011 •
Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu - 2 посета - 26.11.10.Kazivač: Mihajlo Janković samouki pesnik, selo Ladovica, Vlasotince zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar ...
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0;wap2 - Кеширано
Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu
Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA PESME: BOJ NA MORAVI I BOJ NA VARVARINUSrpska vojska na Krf palapod ostrvo žagor brujiiz oblaka kiša lijeuzburkano more hujipod stoletnim mostomšatori se srpski belepod njima se odmarajusrpske čete oživelešatori su tesna kućaal za sve ima mestazgrčio se drug do
vokabular.org
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0
* * *

Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu - Вокабулар
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0
‎ Кеширано
Слично
zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar. BOJ NA VARVARINU (Kursula) Varvarinsko polje, pritisla vojska
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju
10 нов. 2007
Narodni govor i reči iz Vlasotinačkog kraja - Gornje Povlasinje ...
10 нов. 2007
Више резултата од www.vokabular.org

http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0

*
РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: БОЈ НА МОРАВУ И БОЈ НА ВАРВАРИНУ - Poreklo
www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=342.0
‎ Кеширано
Слично
ОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: БОЈ НА МОРАВУ И БОЈ НА ВАРВАРИНУ БОЈ НА МОРАВУ Српска војска на Крф пала под острво жагор бруји

* * *

Tamo daleko (90 godina) - MyCity Military
www.mycity-military.com/Prvi.../Tamo-daleko-90-godina_4.html
‎ Кеширано
Слично
10 нов. 2008 ... Zapis je iz 1976.godine, zabeležio ga je Miroslav Mladenović lokalni ... БОЈ НА МОРАВИ(у свом рукопису ) ОСВЕТА(ОСВЕТНИЦИ) и ево ...
Istoriski zapisi iz Konopničke crkve oslobođenja od Turaka ...
19 мар 2010
Iz Letopisa škole u Kruševici o oslobođenju od Turaka
19 мар 2010
Hajdučke i ostale pesme iz vlasotinačkog kraja
5 мар 2010
Četnički pokret u Vlasotinačkom kraju 1941-1945
4 мар 2010
Више резултата од www.mycity-military.com

http://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Tamo-daleko-90-godina_4.html

* * *

Miroslav B Mladenović-Istorija - Page 3 - Danubius
danubius.forumsr.com/t9254p40-miroslav-b-mladenovia-istorija
‎
Кеширано
Слично
Počalji Naslov: Miroslav B Mladenović-Istorija Uto Jul 30, 2013 1:01 pm ...... Počalji Naslov: Rodoljubiva pesma: Boj na Moravu Sre Sep 11, 2013 3:00 pm ...
https://danubius.forumsr.com/t9254p40-miroslav-b-mladenovia-istorija

* * *
НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО - ВЛАСОТИНЦЕ • Forum Srbija
www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=394&t=35177...
‎ Кеширано
Слично
6 окт 2013 ... Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu ... Zapis je iz 1976. godine, zabeležio ga je Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar.
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=394&t=35177&start=20

* * *
Ansambl Svilen konac i Radoš Bajić - Ovo je Srbija - YouTube

► 7:30

www.youtube.com/watch?v=hyKeea5g9dc19 јан 2013 - 8 мин - Отпремио/ла silja05
Koncert: 30 godina sa vama, Kolarac 30.03.2011. BOJ NA MORAVI Srpska vojska na ...

https://www.youtube.com/watch?v=hyKeea5g9dc
*

*
Pod stoljetnim maslinama-Branko Perovic-Gusle video - Vtipná a ...
www.srandovnividea.com/.../Pod-stoljetnim-maslinama-Branko-Perovic-Gusle.html
‎
Кеширано
Pod stoljetnim maslinama-Branko Perovic-Gusle. ... U nastavku tekst pjesme zabelezen od kazivaca iz Vlasotinca:---Srpska vojska na Krf palaPo ostrvu žagor ...
*

1. РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: БОЈ НА МОРАВУ И БОЈ НА ВАРВАРИНУ - Poreklo
www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=342.0
‎
o КешираноСличноМирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце * Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu - Vokabular
Божићни обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње
20 нов. 2013
Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
13 нов. 2013
Коледарске песме у власотиначком крају

*
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=342.0
*
РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: БОЈ НА МОРАВУ И БОЈ НА ВАРВАРИНУ - Poreklo
www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=342.0
‎ Кеширано
Слично
ОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: БОЈ НА МОРАВУ И БОЈ НА ВАРВАРИНУ БОЈ НА МОРАВУ Српска војска на Крф пала под острво жагор бруји
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=342.0
*

Аутор коменатра је и аутор записа родољубиве песме БОЈ НА МОРАВИ(ОСВЕТНИЦИ, ОСВЕТА), а песму је написао пред почетак поласка из шатора на пробој солунског фронта 1918.године-тада ратни дописник треће армије: ДИМИТРИЈЕ ЈЕВТОВИЋ_ПОЛИМАЦ, ратни допсиник Треће српске арније на Солунском фронту 1918.године.

Аутор записа: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце, југ Србије

Постаљен коментар: недеља 12 октобар 2014.године, Власотинце, република Србија
* * *

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

ДОПУНА о настанку родољубиве песме БОЈ НА МОРАВИ

На ЈУТЈУБ сам наишао на српског гуслара Будимиа Чавића(родом из Колашина-Црна Гора) како лепо пева уз гусле стару родољубиву песму из Првог светског рата под називом „Под стољетним маслинама“.

Песма је на ЈУТЈУБ постављена 27 новембра 2009.године. Занимљивих коментара је у запису.
Тако је према једнима:- АУТОР ове песме: Димитрије јевтовић-Полимац, који је 1918.године слушајући исповест једног војника у шатору пред почетак солунског фронта 1918 године то „преточио“ у песму. Иначе је Полимац био и ратни дописник треће армије и после тога је написао неколико књижевних дела о ВЕЛИКОМ РАТУ.

Друга варијанта настанка ове песме, која је овде у запису-да је неименованом коментатору, једном приликом када је изрецитовао ту песму песнику Милисаву-Буци Мирковићу (1931-2013, рођ. у Жупски Александровац); том приликом сам песник је рекао да је ту песму написао на Крфу 1918.године тадашњи песник Милутин Јовановић, који је касније после тога објавио у неким књижевним новинама под називом ОСВЕТНИК.

Мени је посебно драго као записивачу 1976.године(наставнику математике) од самоуког песника Михајла Јанковића из села Ладовица код Власотинца, под називом БОЈ НА МОРАВИ-после објављивања на неким форумима на интернету, та песма је постала веома популарна и за гусларе и за све који су надахнути јунаштвом наших предака у погледу свога јунаштва за слободу у времену ВЕЛИКОГ РАТА; чију стогодишњицу сада прослављујемо не само у Србији него у свим тадашњим учесницима тога рата.

Драго ми је што ето та родољубива песма није остала у ЗАБОРАВ.

Забележио и поставио: Мирослав Б. Младеновић Мирац (1948), локални етнолог и историчар из Власотинца

27 октобар 2014.године Власотинце

Čovek od pera Datum upisa : 28.07.2013

НАПОМЕНА:
После три година поново се враћам на форум. Има шта да се напише.

» In memoriam-poznati (EX) Jugosloveni
» MIROSLAV KRLEZA
» MIKA ANTIC
» Proza-citati