Miloš Crnjanski

"Vojnik
sam, o, niko ne zna, šta to znači."





U
srpskom narodu postoje mnoga predanja, mitovi, priče koje se prenose sa koljena
na koljeno, pričom i zapisima. Jedan od najslavnijih i najslavnijih je mit o
Kosovskom boju. Kroz istoriju nas prate priče o junačkoj pogibiji srpskih
prvaka na Kosovu na dan koji je sada najveći dan u istoriji srpskog naroda
(Vidov-dan, naravno). Govori se o velikoj moralnoj pobjedi Srba tada na Kosovu,
iako su pali pod tursku vlast koja je trajala pet vijekova.

"Kad
bi ti znao koliko je skupa

i
jedna nevidljiva trunčica prašine,

u
životu koji se glavom plaća!

U
tom životu i varnica koja se gasi,

i
pahulja koja se topi,

vrede
više nego kruna u tvom!"

riječi
su kneza Lazara Bajazitu (iz nove verzije drame "Kosovski boj",
Ljubomira Simovića). I sasvim je onda normalno da čovjek koji odraste na
ovakvim pričama "glasno brani čast svog naroda, on veruje u vojsku,
govori o sinu svome."

Postoje,
ipak i oni drugi (kao što uvijek i svagdje postoje dvije suprotstavljene
strane) kojima su pričane druge priče. Postoji Rajić kome je majka
"sedela na postelji i pevala pesme u kojima se jednako klalo i ubijalo i
sela su gorela. O, koliko sam zbog toga vriskao." Možda je ovo i bolje.
Dijete plače, boji se zbog ovakvih priča, ali bar nauči da u ratu nema ničeg
sjajnog i uzvišenog.

Iz
Simovićevog djela su i riječi Bajazitove upućene knezu Lazaru:

"Ostavi
ti te varnice i pahuljice!

I
činjenicama pogledaj u oči!

A
činjenice, očigledne i opipljive,

činjenice
bez glave, činjenice bez nogu i ruku,

leže
na krvi po celom Kosovu!"

To
je stvarnost naša, njihova i bilo kog drugog naroda u ratu. I kad to spozna,
onda se takav čovjek onom drugom "ruga, priča mu krađe po štabovima,
blato i kišu".

A
u "Dnevniku"opet počinje
od Vidov-dana. "Bio je veseodan,
Vidov-dan", u kom je jedan gospodin govorio "sve nešto nejasno i dugo
o Kosovu".

Onda
opet pogibija, ovog puta bez sjaja. "Sede ranjenici krvavi, prljavi,drhte,
hladno im je. Jedan mrtvac potrbuške u lokvama krvi. Svukli su ga svega
golog." Oni koji su na to bili pripremljeni, sada su "mirni",
"naviknuti" i samo umorni. Oni drugi koji nisu uspjeli da vide sjaj
borbe, vjeruju još u lik Kosovke djevojke koja će ih nahraniti i napojiti, ali
"pred kućama stajahu prljave žene", a devojčice od dvanaest godina,
deset godina, nude se."

I
to je pad. Potpuni slom, potpuno rušenje mita. I onda se ćutljivi očevi vraćaju
od kuća "razjareni i govore o ubistvu." Više ne žele da junački
poginu za državu, narod, porodicu. Sad žele za njih da ubijaju. Zašto? Možda
da bi uplašili neprijatelja, natjerali ga da ode sa njihove teritorije i
prekine rat ili da oni prekinu rat poubijavši svoje protivnike.

Zašto
se mržnja budi u ratom uništenom čovjeku? To se ne zna. I sam Crnjanski je
rekao: "Vojnik sam, o, niko ne zna, šta to znači."

Simovićev
knez Lazar govori:

"Mi
smo se tukli u različitim bitkama!

Ti
si pobedio u tvojoj, ja sam u svojoj!"

Samo
je zaboravio da u bitkama nikad nema pobjednika. U ratovima svi gube.

A
Crnjanskov Rajić kaže:" Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek
dolazi."

Nadao
se da će oni iza njih srušiti sve zablude i shvatiti sve istine o ratu, jer u
ratu nema boljeg vremena.

Smiraj
Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dižem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?





Trag

želim
da posle snova
ne ostane
trag moj
na tvome telu

da poneseš od mene
samo tugu i svilu belu
i miris blag
puteva zasutih lišćem
svelim sa jablanova

Život

Sve to
ne zavisi
od mene.

Sjetim se
kako bješe
lijep
nad vodama
dubokim nekim
kao Mjesec
bjel
sa lukom tankim
i mekim
jedan most.

I, vidiš,
to,
utješi me.

Ne zavisi
od mene.

Dosta je
da u prazne
dane
njive
oko mene
zamirišu preorane
ili da oblaci
prolete
malo niže
pa da na mjesto
postave
sve.

Ne,
ne od mene.

Dosta će biti
ako mi
jedne zime
iz vrta
ičijeg
zavijanog
pritrči
bar neko
ozeblo dijete
i zagrli me.





Bele ruže

O nemoj doći kad te zovem.
Noć mi poslednja ostade
divna, lekovita i beskrajna.

O, nemoj doći,
ostavi mi strasne jade,
slast još jedina mi je tajna.

O, gle ruže što se sagle bele
od nevinosti,
ispod one plave jorgovanske magle.

Drhte od radosti,
a kad ih dodirnem tako brzo
potamne, kao da se prozor smrzo
i raskido cvetove nevesele
ledene tajne.

Na ulici

Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja
Na svemu što dođe
moj osmeh zasija.

Nestanu boli okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
a ja im novu senku dam.

I dok tio zamagli noć
ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetići beli sa meseca
rađaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
i svakog koga pogledam
stiže moja sudba sreća i an.

Kad mahnem rukom neotice
nove zvezde sinu.
Tad sjajan tužan ceo grad
liči na moje lice.

Svi idu u nebo da me vide
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.

Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala, kao,
iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.



Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Uspavanka


Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.

Vetar studeni puše, ne stidi se mene
nema duše,
ni zakona, ni časti
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.

Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje
a ja mu ne mogah pomoći.

Zbaci odelo svoje,
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.

DEVOJKA

Rađanja su, zvezde u jezerima,
nemoćan sjaj u životu.
A suzan pogled mlade majke,
slab, kao ruža u ćupu železnom.

Sa žena plodnih, pijanih vinograda,
iz kojih jastrebovi izleću u jesen,
naša bi tela, golubovi beli,
u beskraj, bez žalosti, iščezla.

Tek Ti kad ideš, pođe bol,
u hodu tvome, probuđenom kamenu,
tajanstveni šum peska što tone,
nečujan, na dno voda drhćućih.

Tek tad sine vazduh u rasuti prah,
kroz rešetke srebrne tvojih rebara,
da nam osvetli povorku voćaka,
što idu i zru, da mogu svenuti.

1921.




Zdravica

Zdravo, svete, bledi ko zimski dan
u strahu.

Još je veseo narod jedan
u krvi, pepelu i prahu.

Vijaj oblake proletne, rumene,
pitaj ih za raj.
Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.
Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.

Za naša srca ništa nije dosta.
Za naša srca ništa ne osta.
Dok jedan od nas na zemlji diše:
da ni jedan vrt ne zamiriše.

Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.

Mi smo za smrt!

JA, TI I SVI SAVREMENI PAROVI


Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do većeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja.

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spašava!

Naš tužni osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek, uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

Strazilovo

Lutam jos, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane tresnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavicaj vec slutim,
gde cu smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje vece
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav tece.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most sto vodi, nad vidikom,
u tesku tamu Fruskog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
sto u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da cu, ovog proleca, zakasljati ruzno
i vidim vitak stas, preda mnom, sto se roni,
verno i tuzno,
senkom i korakom, kroz vodu sto zvoni,
u nebesa cista.

I, tako, vec slutim
da cu, skoro, dusu sasvim da pomutim.
I, tako, vec zivim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grozdje, noc, i terevenku,
i potok, sto sad, mesto nas, zubori.

I, tako bez tuge,
oci su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam jos, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane tresnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavicaj vec slutim,
gde cu smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Vec davno primetih da se, sve, razliva,
sto na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku zalost, tek mladoscu doslom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tudja, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, ciloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po tresnjama,
sto mi ostadose u zavicaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku sto se sliva,
da skacem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zazarene sume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smeseci se, mirnim
sve sto se zbiva.

I, tako, bez veza,
steze me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak ce mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rodjenja, znao ni jednu tugu,
tudjom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognucu glavu, kad lisce bude zuto.

I, tako, bez bola,
vraticu se, bolan, vockama nasih polja.
I, tako, bez mira,
patice gorko, mnogo sta, od mog dodira.

Vec davno primetih da se, sve, razliva,
sto na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku zalost, tek mladoscu doslom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, jos vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke prilezem, pa cutim,
ali, pod vodama, zavicaj vec vidim,
otkud podjoh, posut liscem zutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojackog rebra,
ja, zorom, umorno brisem, bez milina.
A kad utopim cun Mesecev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
ste se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog zivota, davno zivim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, vec i kod nas proslu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rodjenjem doslu,
sa rasutim liscem, sto, sa grobom Branka,
na moj zivot pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
dusa mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleca, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojackog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u grozdju, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivsi se zavicajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, tresnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, jos, vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke prilezem, pa cutim,
ali, pod vodama, zavicaj vec vidim,
otkud podjoh, posut liscem zutim
i rasutim.

Drhtim, jos vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnucu, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
sto, prvi put, zaljulja
visnje i tresnje, poljupcem, kod nas
i poskoci, vidikom, sa ritova mulja.
Za drustvo mu, sto po vinskom mehu
svelo lisce rasu, sa osmehom mutnim,
preskacuci, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog zivota, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se sapat sliva,
u izmozdene grudi,
jer se, u prolecu, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reci,
duh ce moj sve tudje smrti da zaleci.
I, tako, bez traga,
rasuce mi ruka ziva tela mojih draga.

Jer ljubav ce moja pomesati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na zivot, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruske gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh ce moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom ce zivot u tresnje da se menja.

Drhtim, jos vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnucu, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, jos, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad vec jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teskim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe tresnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tudja, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa uzasom novim,
susrecem davni zivot, bolan i prozracan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
cim, uplaseno, spustim devojacko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lisce svelo
i zavicaj oblacan.

I, tako, bez kretnje,
tudjinu, poljupcem, dizem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevucem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te tresnje, sto se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mracnim vockama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom zaloscu milujem brda nevidjena.

Lutam, jos, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad vec jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teskim, neveselim.

Lutam, jos,vitak, sa sapatom starasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tisina ce stici, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne vocke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, zalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih vocaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrezja i reka,
susrecem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad tresnjama i mladim visnjama,
tamnu i dugu maglu, sto se svuda siri,
u zivot pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i cula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem sto je bilo
i priklonim glavu na ono sto me ceka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
prelicu zivot nas, zorama Fruskih gora,
I, tako, bez pica,
igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bica.

Lutam, jos, vitak, sa sapatom strasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tisina ce stici, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

Oda vešalima

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

Što se krijete u robijaški vrt
i cvetate iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ne bi pošla na vrhunce,
ko kraljevi i vođe?
Silnija ste no jarko Sunce,
nek vam se klanja ko prođe.

Ta grlili smo gore od vas
i nosili na oltare.
Pa kad Isus ne spase nas,
vaše će ruke stare.

Ta vi ste još svakom narodu doneli
ponos, i spas, i radost.
Ta k vama su išli koji su hteli
čast na svetu, i mladost.

Pa što bi došla tako tajno
i pognula svoju glavu?
Hoćemo da vas dočekamo sjajno
sa pesmom u vašu slavu.

Lepše se na vama po nebu šeta,
po zemlji ima blata.
Čvršće grlite no nevesta zakleta
oko mlada vrata.

Pa kad je sunce ludo tako
da više voli poštenje
i sve za čim je svet toliko plako
no pominje i korenje.

Što bi se krila u robijaški vrt
i cvetala iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarka vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

Zagreb, 1917.





BOLESNI PESNIK

Nisam čovek, krv mi je mlaka
samo rosa
dalekih rumenih oblaka.

Razvratan kolut pod očima mojim
pečat je šuma,
sa bolom svojim.

Drveće puno pupova i zvezda
mesto mene živi.
Sve što sam ja reko
šapuće vam meko
dalje noći.

One vas vode u moje
osmehe i grehe,
za mnom daleko.

Ljubav


Već prvi put kad si zbacila odelo
smešan mi beše tvoj pogled ohol.
Već prvi put mi ljubav beše samo bol.

Već prvi put mesto da slušah
u zoru kako se topiš kao sneg,
ja jurnuh u šume gde upada breg,
i grane što pokrajah jecahu
kao moja duša.

U njima sam krio obraze moje
tople od tvojih grudi.
Nežnije no ruke tvoje
biljke sam pozno po stisku.

Strasnije nego na tvoje grudi
pao sam na njih,
u bludnom, bezumnom vrisku.







PRVA JEZA

Desi se: da se začudim,
kad me iznenada rastuže:
kišica plaha,
il jedna smeđa dečija glava
u koju se zagledam duže.

Desi se da se probudim,
od noćna bliza neba plava,
i stavim ruku na srce
što kuca jako.

I da se tad u mislima zanesem,
i osetim polako, polako:
da je mladost prošla,
pa se stresem.

Oči

O koliko puta kad pred tobom
osetim: da želim
da ostavim za sobom
moje tužne misli
u očima ti bistrim, neveselim...

O koliko puta
kad nam nad posteljom sat ućuti,
i na tvom pobledelom licu
od milja
primetim dosadu lutalicu...

O koliko puta tad ustajem sam,
poguren i crn pa se zagledam
kroz mutan prozor u proplanke daleke.

I osetim da mi nije dosta ljubav nevesela.
Razočaran od tvog umornog tela,
radoznalo milujem bludne i meke
velike oči bilja.






Tradicije

Zaželećeš da budeš majka,
i očima suznim punim bajka
i glasom punim uspavanka,
smešićeš se bez prestanka,
i klečaćeš predamnom:

Ali sa moga lica
padaće na tebe mržnjom tamnom
radost zuluma, zgarišta i šuma,
i gordi, bezbrižni smeh ubica.

Pod gorom visokom u večeri jasne,
šaptaćeš mi reči plahe strasne,
i nuditi nedra naježena bela.
Ali će iz moja oba oka nevesela
jurnuti da grle pogledi žudni
planinski jedan strm,
ili bor, ili jelu, ili šumu rascvetanu,
ili koji mračan grm.

I kad ti na licu plane plam,
bludan i stidan od dara
skrivenog pod srcem sred nedara:
ja otac biću tužan, što ne ubih,
ja otac biću tužan, jer ljubljah,
što nisam više krvav i sam.

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih još jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
mogao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?





PUTNIK

Idem slobodno
niko mi nije odneo
da ljubim tužnu moć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.

Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim meni i gresi svud
nebesa pletu
oko radosno pognute glave.

Ostavljam bolnim osmehom san,
da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
na kom je dozvoljeno sve.

Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve što ištem od tebe
to je: časak-dva
tišine, tišine.

ETERIZAM

Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.

Rekao sam ti cvet jedan lak
Ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.

O ničeg nek ti nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.

Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirnuo.

NOVA SERENATA

Draga, tenorista više nema.
Na mesecu ne drema
Don Huan više.
Na glavi mi nije perjanica crna,
ni ruka puna bisernih zrna,
a noć ne miriše.

Na mrtvima sam proveo mladost,
tvoj mladež na dojci nije radost,
koja je nekad bila.

Pa i tebi nije više svila,
sa ljudima radiš ceo dan,
za ljubav ne čekaš da cveta jorgovan,
ne gledaš sa tornja za mnom.

Al' nikad nisam zbog tebe plako,
niti sam našo u ljubavi pako,
ko otrov u cvetu tamnom.

Glava ti je bleda i čista,
niko ne zna kako tužno beše,
kad si mi došla, bleda a strasna,
vita kao dete, i prečista.





ŠALA

Još sam ja veseo
Mada se nećeš udati za mene.
Ta mladići su samo sene,
ne kupe novac, već uspomene.

Bićeš gospa gojna,
udata često malo,
a serenata nedostojna.

Ali će na dnu čestite duše
i građanskih žila,
kao gudalo iz daleka,
kao koja nevidljiva ruka,
svirati svaki leptir beo,
i svaki jastuk vreo.

Prijatelj moj mesec neveseo,
u strasne noći majske,
golicave bestidne rajske
pesmice, jer si ma časak samo
draga jednog popca bila
u travi.

I kad tada ostanete nasamo
imaće tvoj mužić
grdnih muka.

Спортска прича Милоша Црњанског
Црњански, писац, фудбалер, боксер, скијаш...

Песник превратничког духа био је страсни и свестрани спортиста. Играо на месту центарфора или леве полутке професионално за Кињижи. Највише је ценио Милутинца, Мошу и Тиркета

Гледалац ТВ серије „Монтевидео“ могао би поставити питање: откуд у романтичној причи о фудбалу писац Милош Црњански? Сам Црњански би одговорио: „Све је у вези, на свету“.

Тридесете године прошлог века спортски Београд је био у знаку припрема фудбалске репрезентације за прво светско првенство у Уругвају, Куп Жила Римеа (председника ФИФА), бојкота државног тима хрватских играча, клупског ривалства Југославије и БСК. На књижевној сцени прве „Сеобе“ М. Црњанског, у издању Геце Кона (обојица су рођени у Чонграду, Мађарска) биле су изузетан догађај. Роман је добио награду Српске краљевске академије.

Архитектонско-урбанистички изглед престонице те године сачувао нам је Јеремија Станојевић на својим фотографијама.

Црњански је био познат не само по свом новом, превратничком духу у књижевности, него и као велики љубитељ спорта. У групи интелектуалаца-спортиста, који су основали недељник „Спортиста“ (мај 1924), био је једини књижевник. Међу српским литератама минулог века нико се као песник „Суматре“ није тако страствено и свестрано бавио спортом (играо је фудбал, веслао, једрио, вежбао, мачевао, скијао, тренирао бокс). Са флоретом у руци, говорио је његов учитељ мачевања, имао је „брзину лудака“. Милорад Гаковић Сики је причао да је у својој школи бокса много очекивао од Коче Поповића, али „најталентованији, за боксера, борца-такмичара ипак је био Милош Црњански“. Привлачила га је авијатика (репортажа „Надземаљска лепота Србије“). Писао је о зимском спорту, у листу „Време“ објавио разговар с тадашњом првакињом државе у смучању Јелком Шулгај (аутор анкете „Најсрећније жене Југославије“). Као аташе за штампу нашег посланства у Риму, у својим четрдесетим, „силазио спустовима, куд није требало, и куд иначе не би смео“ и учио тенис.

Фудбал је, међутим, био и остао његова највећа спортска љубав. Као гимназист у Темишвару, где је породица Црњански живела од 1896. до 1912, играо је центарфора или леву полутку, најпре у клубу гимнастичара, а затим у професионалном клубу железничара Кињижи, у коме их је, вели, тренер Сидон (биши играч УТЕ) учио „невероватним грифовима“. Играо је пре Великог рата као студент на Ријеци (тада се звала Фијуме), у сушачкој Викторији и Новом Саду (МТК) а после рата у Београду и Панчеву.

Са славом водећег авангардног песника и прозаисте („Лирика Итаке“, „Дневник о Чарнојевићу“) био је капитен, регистровани фудбалер панчевачког Баната (Београдска жупа). Као ветеран играо је за олд-бој тим Југославије, за коју је навијао. У овом клубу су играли његови ђаци из Четврте мушке гимназије (Милутинац, Ђокић, Хрњичек - путовали у Монтевидео) а шурак Јован Ружић, први српски интернационалац, био је функционер.

Као фудбалер у Панчеву упамћен је по „елегантним, интелигентним и ефектним потезима“, технички дотераној игри, головима, али и по жустром понашању према судијама.

О свом односу према фудбалу оставио је трага у писмима Иви Андрићу када је овај службовао у нашим посланствима у Ватикану и Букурешту, у „Итаки и коментарима“ (1959), интервјуима. У једином спортском, за „Спортисту“, јуна 1930, каже да би више волео да игра у првом тиму Југославије, но да опет добије награду Академије.

Црњански је, вели, „одрастао у фудбалу“ и фудбал никада није могао да заборави. Сећао се својих саиграча са Сушака (Престинија, Грандића, левог бека Бране, Мађара Јао Пиште, чувеног центархалфа, који је, 1914, када је почео рат, чинио све да му помогне да пређе у Србију), утакмица против Хајдука у Сплиту. Међу играчима Југославије највише је ценио Лубурића, Драгана Јовановића Жену („тип првокласног енглеског фудбалера“) и Милутинца („тип наше расне игре“). О ведетама БСК, Моши и Тирнанићу, говорио је: „Они су неоспорни мајстори и лепших потеза ја нисам видео ни при великим утакмицама у иностранству“. А гледао је тадашње великане: Рапид, Ференцварош, Селтик...

Када се, после деценија странствовања, вратио на своју Итаку, навијао је за Црвену звезду. Владимир Буњац је тај податак забележио у Разговорима са Црњанским. И не сачекавши питање, пише Буњац, одговорио је: „Ја навијам за Звезду, али наставите“.

Према казивању књижевника Милосава Буце Мирковића, та љубав је рођена на „Хајберију“, старом Арсеналовом стадиону, у „мајсторици“ КЕШ коју је београдски тим играо против Глазгов ренџерса: „То није било навијачко опредељење у пуком смислу већ осећање једне високе културе спорта коју је Звезда на најбољи начин тада демонстрирала“. О томе је ЈСЛ „Спорт“, поводом премијере филма „Сеобе“ Саше Петровића, први писао.

Казао је том приликом да је гледао још неке југословенске тимове, али да је Црвена звезда, и поред пораза (1:3), најбоља. Била му је испуњена жеља да се одмах после утакмице упозна са Звездиним фудбалерима. Црњански је био школован играч и знао је да гледа фудбал и процењује актере на терену.

- По повратку у земљу Црњански је, сведочи Мирковић, ретко ишао на стадионе, сем неколико пута (једном је Миљанић послао кола по њега) али се увек интересовао за своју Звезду, посебно би питао коју је оцену добио његов љубимац Душан Савић. У једној карти из месташца Фијезоле крај Фиренце, где је углавном написао поему „Стражилово“, пита ме: Шта се то побогу догађа са Црвеном звездом?

Као да је данас написана. „Живот има врло чудне везе. Ја те везе називам суматраизмом“, писао је аутор „Код Хиперборејаца“, најнеобичније (суматраистичке) романескне творевине и у светској белетристици.

Бескрајни плави круг, и у њему Звезда.

ОД КАМЕНОЛОМА – КАНТРИДА

МАЛО је познато да је Црњански издејствовао дозволу да са Викторија каменолом на Кантриди претвори у фудбалско игралиште, касније чувени стадион Ријеке.
Тај задатак му је поверила управа клуба јер је директор мађарског предузећа коме је каменолом био издат у најам за потребе изградње ријечке луке, био рођак. На отварању је гостовао загребачки Грађански.
Црњански је, како сам каже, тада „мало марио за поезију“, учио је италијански, читао Кардучија, проводио се. Ту 1913. сматрао је за „најлепшу годину“ свог живота.

..Ко си ти? Ко си ти, са топлим, жутим очима у вечерњој магли? Зар нисам још толико болестан и нежан, да те додирнем? Како је твој пољски говор мутан и нежан. Што си тако добра према мени, та то није твој занат? Зашто ме гледаш тако мило? Твоја блуза пада ми на главу, што гори и мучи, грознице ме тресу. Ко си ти, дивна, лепа, страсна, међу огледалима и чашицама у сумраку кафане? Ја нећу тебе; там
о напоље хоћу, да изиђеш. Гледај, јеси ли видела оне бунаре; да чујеш како љупко роморе, како нежно пљускају. Мени је чисто жао што нисам умро, али то чини јесен. То млако сунце што тече по кућама, белим и чистим. Шта хоће оне шуме од мене; ено, тамо иза брда оне ме зову, оне се весело смеју са мном. Зашто ја тако нежно дирам зидове? Куда идем; ја никог немам у овом граду, ја не знам пута. Зашто ме гледају тако ови стари људи?...

LJUBAVNICI


Niko nas nece podeliti vise,

na dobre i gresne.

Tajni smo kao grane snezne,

a sve sto je staro u ljubavi,

place sve tise.

Jos malo samo, pa cemo sumorni,

sa osmehom tuznim, u strastima ruznim,

stati, bolni, bledi, umorni.

U bilju, ili necem drugom,

mocnom, nad proplankom jedne sume mlade,

naci cemo opet svoje nade.



U mirisnom nebu nocnom.

Nade svih koji se bolno smese.

I, kad, opet, kao vecni cvet,

nad telima umornim, nebesa zaplave.

I zagrljaj opet bude svet,

kao zlato oko svete glave,

sa tamjana mirisom sumornim,

necemo znati koji greh to bese,

medju gresima sto ko oblaci plove,

sto nam ta tela i duse dade divne i nove.

Seobe..

"Od sveg zivota, razmisljajuci, ostadose mu svetle u pameti i
sad, samo one sjajne, ciste zvezde, i srebrne, sumske putanje
nad kojima se spusta aprilska magla, kojima je projahao u prve
dane svoga braka sa zenom, ziveci u onoj jednolikoj dosadi male
slavonske posade, loveci lisice, a u buducnosti, samo ta bezgra-
nicna, zavejana Rusija, kuda misljase da se odseli, da bi jednom
lakse ziveo i da bi se vec jednom odmorio i smirio."

"A kad se pogleda ovako u noc? Kad se stane, evo ovde, u mrak,
na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesecini? Sva ona brda u
daljini... grad, krovovi... tamo oblaci... sazvezdja... to nebo
puno svetlosti? Kad se pred tim ucuti? Je li i onda kao da prolazimo
bezumno... bez smisla... je li moguce da je sve to jedna bezdana
praznina?"........