KRSTAŠKI POHODI - PRAVDA ILI GREH?

Prvi krstaški rat trajao je od 1096. do 1099. godine i pokrenuo ga je papa Urban II sa ciljem oslobođenja Hristovog groba i oslobađanja svetog grada Jerusalima od vlasti nevernika (muslimana).Krstaši su tokom pohoda osvojili Jerusalim i još neke gradove. Na temeljima vojnih uspeha stvorene su prve krstaške države, a u samom Jerusalimu su stvoreni prvi viteški redovi. Ovo je jedini krstaški rat (a bilo ih je posle još nekoliko) koji je ispunio zadati cilj, oslobađanje Jerusalima.

Vizantija je tokom 1071. godine zadobila dva teška udarca, Normani su zauzeli Bari (poslednji posed na Apeninskom poluostrvu), dok su Turci Seldžuci nakon bitke kod Mancikerta zauzeli teritorije na prostoru Male Azije, pa je vizantijski car Aleksije I Komnin (1081.-1118.) bio prinuđen da potraži pomoć u Evropi koju nije gledao blagonaklono. Na njegov poziv se odazvao papa Urban II koji je bio zabrinut za sveto mesto (Jerusalim). Saziva 1095. godine sabor u Klermonu kojem prisustvuje oko 200 biskupa, kneževa i plemića. Odlučeno je da se krene u oslobađanje svetog mesta.

Prvi krstaški rat nije vodio nijedan kralj već vojvode. Najznačajnije vojvode i njihovi putevi prema Carigradu su:

1. Gotfrid Bujonski - sa vojskom se kretao duž Dunava, kroz Ugarsku i Srbiju

2. Rejmond Tuluški i Igo - preko Alpa, kroz severnu Italiju i Dalmaciju

3. Boemund Tarentski - preko Jadranskog mora od Apulije do Drača pa kopnenim putem do Carigrada

U proleće 1097. stižu u Carigrad gde se trebaju izvršiti pripreme za dalje delovanje. Komnin je tražio da krstaši polože zakletvu da će Vizantiji predati sve oblasti koje joj u osnovi i pripadaju. Isprva su se nećkali da bi na kraju ipak položili tzv. Zakletvu vernosti i odanosti. Dugo su opsedali Nikeju a na kraju je garnizon predao ne njima nego Komninu. Uspeli su da osvoje Antiohiju (tu su se pokazale slabosti krstaša - nespremni, većina kao da je pošla u avanturu). 7. juna 1099. počela je opsada Jerusalima koja je trajala 4 sedmice. U pomoć su stigli Đenovljani sa spravama za opsadu. Nakon pada, u Jerusalimu je tri dana vladao potpuni haos - pljačkanje i ubijanje na sve strane. Međutim, trebalo je organizovati osvojeni deo. Igo je postavljen za upravitelja tzv. Jerusalimske kraljevine dok je Bujonskom pripala titula čuvara groba Gospodnjeg, a njegovi naslednici su uzimali titulu kralja. Formirane su kneževina Antiohija i 2 grofovije (Edesa i Tripoli) na feudalnoj osnovi. U ovom periodu veliki broj stanovništva se doseljava iz Evrope kako bi zaradio, a verski cilj se brzo gubi. Značajno je istaći i formiranje viteško-monaških redova čiji članovi imaju obavezu braniti krstaške države. Najznačajniji su:

1. Templari - nosili bele odore sa crvenim krstom
2. Jovanovci (hospitalici) - imali crne odore sa belim krstom
3. Tevtonci

Gi Lizinjan (franc. Guy de Lusignan; Lizinjan, cca 1150. — Nikozija, 18. jul 1194) bio je francuski vitez koji je ženidbom postao kralj Jerusalima. Izgubio je bitku kod Hatina 1187. i izgubio je kraljevinu Jerusalim. Postao je vladar Kipra, a posle njega su Lizinjani vladali Kiprom do 1474.

Sin je Iga VIII Lizinjana iz Poatua, koji je tada bio deo francuskog vojvodstva Akvitanije, a kojim je upravljala kraljica Eleanora iz Engleske, njen sin Ričard Lavlje Srce i njen suprug kralj Henri II.

Gi i njegova braća su 1168. ubili iz zasede engleskog plemića Patrika od Solsberija, koji se vraćao sa hodočašća. Ričard im je faktički oduzeo imanje. Gi je krenuo u Jerusalim negde između 1174. i 1180. Njegov brat Amalrik je oženio ćerku Balduina od Ibelina i ušao u dvorski krug. Amalrik je bio pod pokroviteljstvom kralja Balduina IV od Jerusalima i njegove majke, koji su držali Jafu i Askalon. Amalrikov uspeh i uspon omogućio je njegovu bratu Giju da uspe.

Remon od Tripolija i Boemund III od Antiohije pripremali su se da izvrše prepad na kraljevinu da bi prisilili kralja da uda svoju sestru Sibili za Amalrikova tasta Balduina od Ibelina. Gi Lizinjan i Sibila su se na brzinu venčali 1180. i sprečili taj udar. Gi je tako postao grof od Jafe i Askalona. On i Sibila su imali dvoje dece. Sibila je već imala dete sa Vilijamom od Monferata.

Kralju Jerusalima Balduinu IV je zdravlje otkazivalo pa je 1182. imenovao Gija Lizinjana regentom. Kralj je ipak još uvek tokom dvogodišnjeg primirhja provocirao Saladina. Tokom 1183. i 1184. nastojao je da poništi brak Gija i Sibile, jer Gi nije bio dovoljno poslušan i lojalan. Pošto u tome nije uspeo, kralj je izmenio redosled nasleđivanja, pa je Sibilinog sina iz prvog braka Balduina V stavio kao svog naslednika, umesto Sibile.

Kralj Balduin IV od Jerusalima je umro od leproze 1185. Nasledio ga je Balduin V, koji je bio bolešljivo dete, pa je umro za godinu dana. Da bi Sibila bila izabrana morala je da zadovolji interese visokog dvora, tj. plemstva. Tražili su da se rastavi od Gija Lizinjana. Ona je pristala, ali da ima pravo da samo bira novoga izabranika. Tako je pao dogovor u kome je ona izabrana za kraljicu. Razvela se od Gija, ali na zaprepaštenje plemića, ponovo se udala za Gija. Predala je i krunu Giju, dopuštajući mu da se kruniše.

Glavni problem kraljevine je bilo Saladinovo napredovanje i kako ga zaustaviti. Gi Lizinjan je 1187. pokušao da napadne Saladina tokom njegove opsade Tiberijasa. Saladin je opkolio Gijevu vojsku i odsekao ih od vode. Saladin je 4. jula 1187. potpuno uništio vojsku Jerusalima u bici kod Hatina. Gi i njegova braća su bili retki, kojima su Saraceni poštedeli život nakon zarobljavanja. Gi je bio zatočen u Damasku, a Sibila je ostala da brani Jerusalim, koji je predan Saladinu 2. oktobra. Gi je pušten 1188. Zajedno sa Sibilom je otišao u Tir, koji je jedini ostao u hrišćanskom posedu nakon opsade zahvaljujući Konradu od Monferata (mlađem Sratu sibilinog prvog supruga).

Konrad nije dopustio Giju i Sibili ulazak u Tir. Gi Lizinjan je započeo opsadu Akre očekujući Treći krstaški pohod. Sa njim je išla kraljica, ali je 1190. umrla od epidemije zajedno sa dve ćerke. Kada je Sibila umrla Gi je izgubio autoritet, a kruna je pripala Sibilinoj sestri Izabeli. Izabelu su brzo venčali za Konrada od Monferata. Ipak Gi Lizinjan je zahtevao da njega i dalje priznavaju kraljem.

Napustio je Akru 1191. i otputovao je u Limasol, gde je tražio podršku Ričarda Lavljeg Srca, čiji je vazal bio u Poatu. U Limasolu je prisustvovao venčanju Ričarda i Berengarije od Navare. Učestvovao je u pohodu protiv kiparskog vlastodršca Isaka Komnina od Kipra. Ričard je zbog te podrške na Kipru uzvratio Giju podrškom u Akri protiv Konrada od Monferata. Ali Konrad od Monferata je imao podršku francuskog kralja Filipa II Avgusta i Leopolda V od Austrije.

Konflikt dva pretendenta se nastavio tokom opsade Akre. Po privremenom sporazumu Gi Lizinjan ostaje kralj tokom svoga života, a nasleđuju ga Izabela i Konrad od Monferata. Ipak u aprilu 1192. Ričard Lavlje Srce je zaključio da to mora biti rešeno, pa je stavio na glasanje. Glasali su plemići i izabrali su Konrada Monferatskog. Gi nije prihvatao poraz, a nekoliko dana kasnije Konrada su ubili asasini. Izabela se udala za Ričardovog nećaka, a 1197. za Gijevog brata Amalrika.

U međuvremenu Gi je kompenzovao gubitak kraljevine kupovinom Kipra od templara, koji su prethodno kupili Kipar od Ričarda. Tehnički gledano Gi je bio gospodar Kipra, koje nije bilo kraljevina, ali Gi je koristio kraljevsku titulu kao ostatak od Jerusalimske kraljevine. Gi je umro 1194, a nasledio ga je brat Amalrik, koji je dobio kraljevsku titulu od Henrika VI, Svetog rimskog cara. Naslednici Lizinjana su vladali kraljevinom Kipar do 1474. Gi je sahranjen u templarskoj crkvi u Nikoziji.

Bitka kod Hitina vođena je 4. jula 1187. godine između muslimanske vojske Ajubidske dinastije pod vođstvom Saladina i krstaške vojske Jerusalimske kraljevine, kneževine Antiohije, vitezova Templara i Hospitalaca. Jedna je od najvećih bitaka krstaških ratova.

Bitka kod Hitina predstavlja konačan sukob Saladina i krstaša. Obe strane imale su velike gubitke. Ipak, pobedu je odneo Saladin uništivši kompletnu krstašku armiju u Svetoj zemlji. Ubrzo nakon bitke muslimani osvajaju Jerusalim što će biti povod za izbijanje Trećeg krstaškog rata.

Početkom 1187. godine Saladin objavljuje džihad. Već u junu muslimanska vojska je bila spremna. Dana 26. juna Saladin započinje opsadu Tiberijasa. Uloge su se preokrenule od vremena Prvog krstaškog rata. Sada su muslimani bili ti koji kreću u verski rat, a hrišćani su se borili za opstanak. Saladin je ostvario ono što je Nur ad Din pokušavao trideset godina.

Krstaši su se, sa druge strane, takođe dobro pripremili. U armiji koja je kretala u pomoć Tiberijasu učestvovale su gotovo celokupne armije Templara i Hospitalaca, vojska grofovije Tripoli pod Remonom III i vojska kneževine Antiohije Boemunda III (tek pedesetak vitezova pod Boemundovim sinom Remonom). Tu je bio i celokupan jerusalimski garnizon, mnoštvo mornara, hodočasnika i avanturista. Armiju je činilo oko 1000 vitezova, 25.000 pešaka i 4000 Turkopola. Templari su doveli oko 1200 vitezova i 700 pešaka. Sve u svemu, krstaši su sastavili vojsku od oko 4000 oklopljenih konjanika i 35.000 pešaka. Saladin je imao nešto brojniju armiju, ali to nije moglo uticati na ishod bitke.

Saladinova opsada Tiberijasa nije prevarila Remona da bezglavo krene u razbijanje opsade iako se u gradu nalazila i njegova žena. On je kralju Gaju Lizinjanu predlagao da uopšte ne pokreću vojsku i čekaju jesen kada će se muslimani sami povući. Ovi predlozi su dočekani strahovitim uvredama Renea od Šatijona i Žerara od Rišfoa koji su ga optuživali za kukavičluk. Gaj je poslušao njihov predlog i 3. jula naredio pokret vojske prema Tiberijasu. Teren nije bio nimalo lak. Da bi došli do jezera krstaši su morali prići između brda. Postojao je samo jedan prolaz zvan „Trube sa Hitina“. Put koji bi uobičajeno trajao tek nekoliko sati otegao se na čitav dan. Krstaši su strahovito patili od gladi i žeđi. Na čelu armije se nalazio Remon od Tripolija, iza njega kralj Gaj s glavninom, a na začelju Templari. Krstaši su se jedva dovukli do „Truba sa Hitina“, ali su tamo otkrili da je Saladin zatrpao bunare sa vodom. Tu su ih muslimani dočekali.

Krstaši su na početku bitke uspešno odbijali napade pa je i sam Saladin u jednom trenutku zamalo poginuo. Grešku je počinio Remon naredivši vojsci da se ulogori umesto da pređe u direktan napad. Mnogi krstaši su dehidrirali, a Saladin je zapalio suvu travu opkolivši krstaše vatrom. Sada je situacija bila očajna, a Templari su gotovo svi izginuli. Muslimani su tokom noći potpuno opkolili hrišćane. Videvši da je situacija beznadežna, jedan od vitezova je zakopao Istinski krst. Prema drugim izvorima, Krst su muslimani osvojili u borbi.

Tu noć je Saladin proveo obilazeći čak i obične vojnike. Sutradan je započeo odlučujući okršaj. Remon je strahovitim udarom konjice uspeo da se sa svojim odredom probije i napusti bojno polje povukavši se ka Seforeji. Ostatak vojske bio je izgubljen. Do kraja dana Gaj, koji se borio veoma hrabro, bio je zarobljen. Katastrofa po krstaše bila je potpuna.

Suprotno mnogim kasnijim navodima, u Hitinskoj bici nije poginulo mnogo vitezova. Većina je bila zarobljena. Zarobljeno je oko 300 Templara i Hospitalaca. Pešadija je bila skoro u potpunosti isečena. Skoro svi Turkopoli (oko 4000) poginuli su u borbi jer Saladin nije trpeo izdajnike islama. Nikada se nije saznalo koliko je krstaša poginulo, ali ni muslimani nisu bolje prošli. Celi Hitinski klanac bio je prekriven leševima.

Sudbina krstaša u Svetoj zemlji bila je zapečaćena. Više nije postojala armija Jerusalimske kraljevine. Toga 4. jula, Saladin je u potpunosti slomio krstaše. Njihova moć u Siriji nikada se neće obnoviti. Zarobljenici nisu ni pokušavali da pobegnu. Gi Lizinjan, Žerar od Rišfoa i Rene od Šatijona izvedeni su pred Saladina. U bici su zarobljeni i Amalrik Lizinjan, Hamfri IV od Torona i Vilijam V od Monferata, ali njih Saladin nije želeo da vidi.

Prema Baha ed Dinu, Gaj se tresao od sramote i straha. Saladin je pokušao da ga umiri dajući mu pehar pun hlavne vode kako bi utolio žeđ. Nakon što se napio Gaj je pehar pružio Reneu. Saladin je rekao prevodiocu da kralju kaže da, ako je in taj koji Reneu pruža pehar, on (Saladin) njemu (Gaju) više neće dati ni hrane ni vode. Potom je izvadio sablju i odsekao Reneu rame. Prisutni oficiri su priskočili i iskasapili ga sabljama. To je bila Saladinova osveta Reneu za velike pljačke muslimana koje je ovaj vršio tokom svih godina svoje vladavine. Time se završio ovaj, za krstaše katastrofalan dan. Sutradan su sve krstaške vođe (sem Gaja), bez obzira na rang, provedene kroz Damask u lancima.

Već sutradan (5. jul) Tiberijas se predao bez razmišljanja. Pobijeno je preko 200 vitezova. Ubrzo su redom pali gotovo svi krstaški gradovi. Održali su se još samo Tir, Antiohija i Akra. Dana 2. oktobra Saladin ulazi u Jerusalim. Pad Jerusalima biće povod za izbijanje Trećeg krstaškog rata koji će u Svetu zemlju dovesti najvažnije vladare Evrope: Ričarda Lavlje Srce, Filipa Avgusta i Fridriha Barbadosu.

Opsadu Tiberijasa izvršio je Saladin 1187. godine. Završena je osvajanjem grada. Poslužila je kao mamac da privuče krstašku vojsku u Hitinski klanac gde su je muslimani potpuno uništili.

Grad Tiberijas je pripadao grofu Remonu III, grofu Tripolija. Saladin ga opseda 2. juna. Grad se jednom stranom naslanjao na Galilejsko jezero, a sa kopna je bio zaštićen jakim zidovima. I pored toga grad se ne bi dugo održao bez pomoći Jerusalima.

Bez obzira što se u Tiberijasu nalazila njegova žena Ešiva, Remon nije hteo da bezglavo pojuri u pomoć. Štaviše, savetovao je Gaja Lizinjanskog da odustane od napada. Međutim, ovi predlozi su naišli na strahovite uvrede od strane Žerara od Rišfoa i Renea od Šatijona koji su ga nazivali kukavicom. Gaj je na kraju poslušao njihov savet. Rezultat je velika krstaška pogibija u bici kod Hitina. U bici je uništena celokupna hrišćanska armija u Svetoj zemlji. Već sutradan (5. jul) Tiberijas se predao.

Saladin je izvršio pokolj preko 200 građana Tiberijasa u znak odmazde. Većinu pobijenih činili su vitezovi Templari i Hospitalci. Jedini od Templara koji se spasao je sam veliki majstor Žerar od Rišfoa. On je poginuo prilikom Trećeg krstaškog rata u opsadi Akre.

Rene od Šatijona (takođe i Rejnald ili Redžinald; oko 1125 - 4. jul 1187) bio je knez Antiohije i jedan od najznačajnijih krstaških barona svoga vremena.

Rene od Šatijona (takođe i Rejnald ili Redžinald; oko 1125 - 4. jul 1187) bio je knez Antiohije i jedan od najznačajnijih krstaških barona svoga vremena.

Odmah po dolasku na vlast, Rene je ušao u sukob sa Emerijem, antiohijskim patrijarhom koji odbija da mu isplati novac koji mu je Rene tražio. Rene ga je dao išibati do krvi, namazao ga medom i postavio na vrh kule gde je med privlačio jata osa i muva. Tek na naredbu Balduina III, jerusalimskog kralja, Rene je oslobodio patrijarha. Emeriju je vraćena titula patrijarha, ali on je ne prihvata već beži u Jerusalim.

Godine 1156. u savezu sa Jermenima napada vizantijsko ostrvo Kipar zbog njegovih ličnih sukoba sa Manojlom Komninom. Ovo je bila velika greška jer je Kipar uvek bio na strani krstaša i snabdevao ga hranom i oružjem prilikom pohoda. Kralj Balduin mu je upućivao žestoke prekore, ali ih je Rene jednostavno ignorisao.

Dve godine kasnije Manojlo Komnin dolazi u Svetu zemlju. Plašeći se napada ovog jakog protivnika, Rene se pred njim pojavio kao molilac, bosonog i bacio se pred careve noge u prašinu dok je ovaj sedeo na carskom prestolu. Car je bio zadovoljan ipružio mu oprost. Prilikom Manojlovog ulaska u Antiohiju 12. aprila 1159. godine, Rene je pešice vodio njegovog konja.

Krajem sledeće, 1160. godine, Rene pada u zarobljeništvo Nur ad Dina. Tamo će provesti dugih 16 godina što je ujedno i najduži boravak nekog od krstaških barona u zarobljeništvu. Boravak u zarobljeništvu ga nimalo neće promeniti.

Godine 1176. Rene izlazi iz zarobljeništva i ženi se sa Stefani, dvostrukom udovicom (Mil od Plensija i Hemfri od Torona) dobijajući tako na upravu najjače krstaške tvrđave: Kerak i Krak de Montreal. Učestvovao je skoro u svakoj bici Balduina IV. Njegov zadatak bio je da štiti Jerusalimsku kraljevinu od napada Egipćana.

Narednih godina Rene iz svoja dva neosvojiva utvrđenja pohodi muslimanske zemlje. Godine 1181. napada muslimanski karavan koji se vraćao iz Indije i zadobija takvu količinu plena da se ceo muslimanski svet zatresao. Saladin smesta šalje zahtev Balduinu da mu vrati oteto. Rene odbija Balduinove zahteve pa Saladin pokreće armiju od 5000 ljudi u odmazdu. U pomoć Reneu pritekla je krstaška armija pa je napad odbijen.

Godine 1183. Rene upućuje izazov svim muslimanima u Svetoj zemlji. Sam je razglasio priče da će razbiti kamen Ćabu, a posmrtne ostatke Proroka, „tog prokletog goniča kamila“ izvaditi i uništiti. Ove bezumne pretnje navukle su na Renea mržnju svih muslimana u Svetoj zemlji. Poznat kao veliki vernik, Saladin nije mogao mirno da pređe preko toga. Napao je Reneovu flotu i gotovo u potpunosti je uništio. Rene je izgubio najveći deo vojnika.

Iste godine je Rene učestvovao u bici pod gorom Tavor koja se završila krstaškim porazom. Saladin opseda Kerak u kome je obavljeno venčanje Izabele Jerusalimske i Hamfrija od Torona. Rene je poslao Saladinu pečene govedine i ovčetine uz izvinjenje što celu muslimansku armiju ne može pozvati na proslavu. Saladin je naredio da se kula u kojoj je obavljeno venčanje ne bombarduje. Opsada je završena neuspehom zahvaljujući pomoći Remona III od Tripolija.

Remon je čestvovao i, za krstaše pogubnoj, bici kod Hitina. Zajedno sa velikim majstorom Templara Žerarom od Rišfoa uspeo je da ubedi Gaja Lizinjanskog da pritekne u pomoć opsađenima u Tiberijasu. Krstaši upadaju u klopku i gotovo svi ginu ili padaju u zarobljeništvo. Zarobljen je i sam Rene. Izrekavši mu sve grehe koje je učinio prema islamu, Saladin vadi sablju i odseca mu rame. Prisutni oficiri priskočili su i pred očima kralja Lizinjana ga isekli.

Boemund I Tarentski/Antiohijski (franc. Bohémond de Tarente; San Marko Arđentano, cca 1058. — Kanoza di Pulja, 3. mart 1111) bio je normanski vojskovođa i jedan od najznačajnijih aktera Prvog krstaškog rata. Zaslužan je za krstašku pobedu u bici kod Dorileja, a odigrao je ključnu ulogu u zauzimanju Antiohije i tako postao prvi vladar Kneževine Antiohije.

Boemund je rođen u San Marku Arđentano, Kalabrija, kao stariji sin normanskog osvajača Roberta Gviskara i njegove žene Alberade od Buonalberga. Bio je iskusan ratnik budući da je sa svojim ocem učestvovao u preotimanju Italije od Vizantije 1071. godine, a desetak godina kasnije i u pohodu na Carigrad. Jednu od najistaknutijih uloga u tom pohodu imao je upravo Boemund. Upravo poraz u tom pohodu biće razlog Boemundove mržnje prema Vizantincima koju je ispoljavao za vreme Prvog krstaškog rata i kasnije, kada se otvoreno usprotivio vizantijskom caru Aleksiju.

Kao čovek, Boemund je bio veoma grub, osoran, tvrdoglav i nadasve okrutan. Uz to je bio obdaren praktičnom inteligencijom koja je uvek tražila da bude dominantna. I pored svega toga on se neobično svideo Ani Komnini, onako visok i zgodan, sa kovrdžavom kosom kratko ošišanom i glatko obrijanom bradom. Među svojim ljudima uživao je dobar glas, verovali su mu do kraja. Bio je veoma lukav i nikada nije gubio glavu, a osim toga, bio je iskusan ratni. Kod većine ratnika uživao je glas neospornog vođe, što je i potvrdio u Prvom krstaškom ratu, naročito pred Antiohijom.

Nakon smrti Roberta Gviskara (1085. godine) Boemund se sa ostatkom vojske vratio u Italiju. Od tada pa sve do poziva pape Urbana u krstaški rat on se na svojim posedima nosio sa pobunjenicima i maštao o nekom većem pohodu. Upravo njegova odluka da se priključi krstašima vekovima je kasnije prepričavana kao legenda. Sve se to desilo sasvim slučajno. Jednog septembarskog dana Boemund je posmatrao kako prolazi velika normanska armija iz severne Francuske vođena Robertom Normandijskim. U okviru te armije nalazili su se i Stefan od Bloa (zet engleskog kralja Vilijama II) i Igo od Vermandoa (brat francuskog kralja Filipa). Navodno su izgled krstaša i njihov verski žar toliko uticali na Boemunda da on nije ni trenutka oklevao da im se pridruži. U krstaški rat je sa Boemundom krenuo i njegov nećak Tankredo. Priča izgleda suviše lepa i naivna da bi bila istinita.

U vreme početka krstaških pohoda Boemund je imao oko četrdeset godina. Osim toga, imao je iza sebe dovoljno ratova i avantura da bi ga čak i želja za avanturama mogla naterati da se uputi na jedan sasvim neizvestan put u Malu Aziju. Međutim, to je bio ipak srednji vek kada su na mnoge stvari gledali drugačije.

Boemund je pre svega bio potomak Vikinga koji su samo stotinak godina ranije neprestano pljačkali i ubijali po Francuskoj. Vremenom su se mnogi od njih stopili sa Francuzima, ali ratnička žar je ostala. Takav je i on bio. Krv mu je bila suviše ratnička, a volja toliko usplamtela da bi mogla da ga zadrži kod kuće. Stoga ne čudi što je samo par dana kasnije i sam u katedrali u Amalfiju na seve stavio crveni krst.

Nisu jedino religiozni motivi bili ti koji su Boemunda terali da krene u avanturu. On nikako nije mogao da zaboravi, a još manje preboli neuspeli pohod na Vizantiju. Da je kojim slučajem u tome uspeo, sada bi imao udobnu kraljevinu na Istoku. Ovako se moraozadovoljiti mnogo siromašnijim i daleko nemirnijim posedima. Ne prihvatajući takvo stanje konačnim, Boemund je godinama čekao momenat da za sebe ugrabi nešto više, a ovaj krstaški pohod bio je idealna prilika za to.

Nakon osvajanja Nikeje, krstaši su vojsku podelili u dva dela. Prvi deo je sastavljen od Normana iz Italije i severne Francuske i vodili su ih Boemund, Stefan od Bloa i Robert Normandijski. Drugi deo činili su vitezovi severne Francuske i Lorene, a vodili su ih Gotfrid Bujonski, Igo od Vermandoa i Robert od Flandrije.

Prethodnica predvođena Boemundom izašla je iz Nikeje 1. jula 1097. godine. Sultan Kilidž Arslan nemajući dovoljno odlučnosti da krene direktno na Nikeju, obradovao se kada je video da armija izlazi iz sigurne zaštite. Misleći da se pred njim nalazi celokupna vojska, odlučio je da zatvori klopku. Petog dana od napuštanja Nikeje, Turci su krenuli u napad.

Boemund je u bici kod Dorileje odigrao značajnu ulogu. Jedini od krstaških vođa nije izgubio glavu kada su ih Turci opkolili. Snašao se veoma brzo stavljajući neborce u samo središte logora gde su bili relativno sigurni i gde su brinuli o ranjenicima. Istovremeno, poslao je glasnike da jave glavnoj armiji o turskom napadu. Ubrzo je drugi deo armije, predvođen Remonom od Sen Žila, došao u pomoć prethodnici. Turci su doživeli potpuni poraz.

Pred zidinama Nikeje Boemund je odigrao ključnu ulogu. Krajem 1097. godine krstaši su opkolili Antiohiju. Međutim, krstaši koji su je opsedali bili su u nepovoljnijem položaju od opsađenih zbog predstojeće zime i nedostatka hrane. Shvatajući opsadu Antiohije mnogo ozbiljnije nego druge krstaške vođe, Boemund je uspeo preko svojih špijuna da u Antiohiji ostvari neke kontakte koji bi mu omogućili da upravo on bude taj koji će zauzeti grad. Međutim, znao je da će, u slučaju lake pobede, krstaši grad vratiti Vizantiji, pa je zastupao ideju da je pametnije da se grad osvoji sporijom opsadom. Remon od Sen Žila je zastupao direktan napad.

Nakon višemesečne opsade krstaši su uspeli da 2. juna 1098. godine (upravo one noći u kojoj je Stefan od Bloa dezertirao) provale u grad. Potpunu zaslugu za to imao je Boemund. Preko svojih špijuna uspeo je da dođe do komandanta Dve kule, islamiziranog hrišćanina Firuza, koji je za novčanu nadoknadu pristao da im pomogne da uđu u kulu. Šezdeset Boemundovih vitezova prislonilo je merdevine i ušlo u kulu. Oni su uklonili stražare i otvorili krstašima kapije grada. Boemundovi krstaši prvi su upali, a za njima i oni koje su vodili Remon i Gotfri. Usledilo je tzv. sveto klanje u kome je celokupno muslimansko stanovništvo Antiohije stradalo. Poginuo je i upravnik grada Jadži Sijan. Krstaši su preuzeli grad.

Odmah po osvajanju grada, turski sultan Kerbuga opkolio je grad, tako da su se krstaši sada našli u opsadi. Od 27. juna Boemund preuzima vođstvo u Antiohiji zbog bolesti Remona od Sen Žila. Sledećeg dana odigrala se bitka pred Antiohijom u kojoj su krstaši potpuno razbili Kerbugovu vojsku. U skladu sa dogovorom krstaša, grad nije vraćen Vizantiji jer se car Aleksije nije odazvao krstaškom pozivu u pomoć. Boemund je ostao u Antiohiji, a ostatak krstaške armije, predvođene Remonom napustio je Antiohiju.

Nakon hrišćanskog osvajanja Jerusalima 1099. godine, kneževina Antiohija i grofovija Edesa formalno su bile u vazalnom položaju u odnosu na Jerusalimsku kraljevinu. Međutim, Gotfrid Bujonski nije osporavao samostalnost Boemunda i Balduina. 1100. godine Boemund je zarobljen od strane turske Danišmen. Nakon duge borbe sa danišmenskim Turcima na planini Taurus, u blizini Melitene Boemund je pao u ruke muslimana. Balduin mu je pokušao pomoći ali je stigao prekasno. Boemund je odveden u Jermeniju i tamo zatvoren u Novu Cezareju (Niksar), inače glavni grad Danišmena. Ovo utvrđenje bilo je suviše daleko da bi bilo koja krstaška armija mogla dopreti do njega. Tako je Boemund eliminisan iz borbi za jerusalimski presto nastalih nakon smrti Gotfrida Bujonskog (18. jula 1100. godine).

Vođe krstaškog rata iz 1101. godine pokušali su osloboditi Boemunda. Uzalud su Remon od Sen Žila, Stefan od Bloa i vizantijski general Tatikije pokušavali da ih odgovore, Boemund je kod njih uživao veliku popularnost. Sultan Kilidž Arslan naneo im je veliki poraz kojim je pohod završen.

Boemund je oslobođen 1103. godine nudeći vladaru Danišmena Maliku Gaziju savezništvo u borbi protiv Aleksija i Kilidža Arslana. Ova pogodba donela je Malik Gaziju velike nevolje. Kilidž Arslan ga je nazvao izdajnikom islama.

U maju 1103. godine Boemund je izašao iz ropstva i vratio se u Antiohiju. Tankredu, koji je do tada bio regent kneževine, je oduzeo sve, osim dva mala grada. Ubrzo je poražen u bici kod Harana protiv muslimanske vojske (7. maj 1104. godina). Koristivši taj poraz, Vizantinci mu otimaju Tarsus, Adanu i gradove u Kilikiji, kao i luku Latakiju.

Smatrajući da su ovi beskrajni ratovi sa Turcima ipak za njega suviše beznačajni, Boemund odlazi u Evropu imenujući Tankreda ponovo za regenta Antiohije. Tada je do izražaja došla sva Boemundova ambicija koja u Svetoj zemlji nije imala dovoljno prostora da se iskaže. Tamo je zagovarao novi krstaški rat čiji bi cilj bio ni manje ni više nego Vizantija. Papa Paskal pružio mu je podršku.

Krajem 1107. godine Boemund je okupio 34 000 dobrovoljaca i poveo ih u Albaniju. Ipak, Aleksije mu je naneo poraz i prisilio ga na mir (Devolski sporazum). Bio je prisiljen da u zapadnom stilu položi caru Aleksiju vazalnu zakletvu. To ga je potpuno slomilo. Bio je to kraj jednog sna, a i njegov lični. Umro je 1111. godine u Apuliji.

Robert de Craon ili Robert Burgundio (? - ?, 13. siječnja 1149.), francuski velikaš i drugi veliki meštar vitezova templara (1137.-1149.).

Rodio se krajem 11. stoljeća kao najmlađi sin velikaša Rainalda Burgundija od Craona i Ennoguene od Vitre. Nakon službe na dvorovima grofa od Angoulemea i kneza od Aquitaine, razvrgnuo je zaruke s nasljednicom Chabannesa i Confolnesa i krenuo u Palestinu nakon što je doznao za osnivanje reda vitezova templara. Pridružio se templarima oko 1125. godine i postao senešal reda. U razdoblju od 1132. do 1134. godine putovao je Zapad gdje je primio donacije, uključujući i dvorac Barbera u Španjolskoj.

Poslije smrti Huga de Payensa postao je novim velikim meštrom. Godine 1138. vratio se u Europu gdje mu je 29. ožujka 1139. godine papa Inocent II. (1130-1143.) izdao Omne datum optimum, važan privilegij za templarski red, jer je učinio red neovisnim od bilo kakve crkvene jurisdikcije.

Prema izvještaju kroničara Vilima Tirskog († 1186.), Robert je 1148. godine sudjelovao je na sinodi u Akri, tijekom Drugog križarskog rata (1147.-1149.). Naslijedio ga je Everard des Barres na dužnosti velikog meštra.

Everard des Barres (također Eberhard von Barres (Meaux, Champagne, oko 1113. - Clairvaux, 12. studenog 1174.[1], francuski vitez i treći veliki meštar vitezova templara (1149.-1151.).

Pristupio je templarima u ranoj dobi i već je 1143. godine bio preceptor Francuske. Na Uskrs 1147. godine postao je članom Velikog vijeća Reda, koje je odlučilo pridružiti se vojsci francuskog kralja Luja VII. (1137.-1180.) nakon poziva na Drugi križarski rat (1147.-1149.). Tijekom vojne kampanje, templari su pokazali izuzetnu hrabrost marširajući s francuskom vojskom kroz Anatoliju gdje su spasili kralja Luja VII. iz seldžučke zasjede u koju je upao u klancima Pizidije, blizu planine Kadmo. Nakon pobjede u bitci, kralj Luj VII. predao je zapovjedništvo nad vojskom Everardu des Barresu.

U proljeće 1148. godine kralj Luj VII. stigao je s ostacima vojske u Antiohiju i budući da nije imao novćanih sredstava, zatražio je pozajmicu od Everarda i templara, što je bio početak templarskog bankarskog posla uz pomoću kojeg su kasnije stekli znatna financijska i imovinska sredstva i postali najmoćnija i najbogatija organizacija srednjeg vijeka.

U srpnju 1148. godine, kralj Balduin III. (1143.-1162.) okupio je u Jeruzalemu kralja Luja VII., Konrada III. (1138.-1152.), templare i ivanovce u svrhu pokretanja opsade Damaska koja je završila neuspjehom.

Poslije smrti velikog meštra Huga de Payensa u sječnju 1149. godine, novim je velikim meštrom postao Everard de Barres. Iste godine, slijedio je kralja Luja VII. na povratku u Francusku, da bi u svibnju 1150., po prvi put, presjedao Velikim vijećem Reda u Parizu. Senešal Andre de Montbard poslao mu je nekoliko pisma u kojima je tražio njegov povratak u Svetu zemlju i molio ga da im pošalje vojna pojačanja i novac. Međutim, Everard nije odgovorio na ta pisma, jer je odlučio odustati od dužnosti velikog meštra templarskog reda. Umjesto povratka u Palestinu, pristupio je cistercitima u travnju 1151. godine i postao običan redovnik u samostanu u Clairvauxu, gdje je proveo ostatak života.

Naslijedio ga je Bernard de Tremelay na dužnosti velikog meštra.

Bernar de Tremele (franc. Bernard de Trеmelay;, umro 16. avgusta 1153.,) bio je četvrti veliki majstor templara. Rođen je u dvorcu Tremele u Juri. Veliki majstor je zvanično postao u junu 1151. nakon abdikacije Everara de Barea koji se vratio u Francusku posle Drugog krstaškog rata. Kralj Balduin III od Jerusalima (franc. Baudouin III de Jérusalem) mu dodeljuje razrušeni grad Gazu koju Bernar obnavlja za potrebe Templara. Templari su 1153. učestvovali u bici kod Aškelona, u to vreme to je bila tvrđava pod kontrolom Egipta. Templari su konstruisali toranj koji im je služio za napad na tvrđavu ali su ga Egipatski vojnici zapalili i srušili. Postoji više verzija o događajima koju su zatim usledili, po jednom od tadašnjih hroničara Gijomu Tirskom (franc. Guillaume de Tyr) Bernar o napadu nije obavestio kralja Balduina jer nije hteo da sa njim podeli plen dobijen eventualnim osvajanjem tvrđave. Na kraju su on i njegovih četrdeset vitezova ubijeni a njihova tela razapeta po Aškelonu a glave poslate sultanu. Postoji još podataka od hroničara iz Damaska, međutim u njima se ne pominje incident sa templarima.

Koja god od ovih verzija da je tačna gotovo je sigurno da je Bernar de Tremele ubijen tokom borbe. Na mestu velikog majstora nasledio ga je Andre de Monbar.

Andre de Monbar (franc. André de Montbard), oko 1103 — oktobar 1156., bio je peti veliki majstor vitezova templara i poslednji od devet vitezova koji su osnovali red. On je u vitezovima vršio ulogu pomoćnika načelnika (franc. Seneschal) i kao takav po hijerarhiji bio je odmah iza velikog majstora, na toj funkciji proveo je petnaest godina pre nego što se kandidovao za majstora. Kandidaturu je prihvatio da bi sprečio Luja VII da utiče na red pomoću drugih kandidata koji su mu bili bliski. Kada je postao majstor bio je već star vitez i nije bio posebno aktivan. Povukao se 1156. i umro u oktobru iste godine. Nasledio ga je Bertran de Blanšfort.

Bertran de Blanšfor (franc. Bertrand de Blanchefort) je bio šesti veliki majstor vitezova templara. Na ovu funkciju je došao 1156. i na njoj ostao sve do svoje smrti 1169, ostao je poznat kao veliki reformator reda.

Bertran de Blanšfor je rođen oko 1109. mada je tačan datum nepoznat. On je bio najmlađe dete u porodici Godfreja Blanšfora od Gijana. Od mladosti je bio vojnički vaspitavan. Kao veliki majstor stavljao je akcenat na pregovore i doprineo da se stvori slika o templarima kao čuvarima a ne kao o okrutnim ljudima.

Bertran je kao veliki majstor prve ratne akcije imao sa kraljem Balduin III od Jerusalima (franc. Baudouin III de Jérusalem) protiv Nura ad-Dina (tur. Nur ad-Din Zangi). Međutim u mestu Banjas (arap. بانياس Bāniyās) 1157. posle poraza kralja Balduina, Bertran de Blanšfort je zarobljen i proveo je tri godine u zarobljenišvu u Alepu odakle je oslobođen kada je vizanijski car Manojlo I Komnin potpisao primirje sa Nurom ad-Dinom. Učestvovao je u krstaškoj invaziji na Egipat 1163. koja je prošla bez uspeha i zbog toga je odbio da sudeluje u drugom napadu 1168. godine.

Bertran de Blanšfort je pisao peticiju papi da mu odobri da koristi titulu „majstor po božjoj volji“ što je u Rimu vrlo rado prihvaćeno i znatno pojačalo ulogu reda. Napisao je dokument pod imenom Povlačenja (franc. Retraits) kojim je oblikovao red i uspostavio određenu strukturu zahvaljujući kojoj je svaki vitez znao svoju ulogu u protokolima reda. Takođe je ograničio moć rukovodstva koje sada nije moglo donositi odluke bez podrške i pristanka ostalih vitezova. Radio je i na jačanju pregovaračke moći reda što je nakon neuspelih napada na Egipat rezultovalo bitnom ulogom templara u sastavljanju mirovnog sporazuma. Njegov naslednik bio je Filip de Mili.

Filip de Miji (franc. Philippe de Milly), oko 1120 — 3. april 1171., takođe poznat i kao Filip od Nablusa (franc. Philippe de Naplouse) bio je baron u kraljevini Jerusalim i sedmi veliki majstor Templara.

Filip je bio sin Gija Mijija, viteza, verovatno iz Normandije koji je učestvovao u Prvom krstaškom ratu. Gi je imao tri sina i svi su rođeni u Svetoj zemlji, Filip je verovatno bio najstariji. On je kao Gijev sin pominje 1138. i postao je gospodar Nablusa negde posle tog vremena jer sa sledećim pominjanjem njegovog imena 1144. on nosi ovu titulu. U to vreme on je bio i oženjen, ime njegove supruge bilo je Izabela.

Kao gospodar Nablusa Filip je postao jedan od najuticajnijih barona u kraljevini. Kraljica Melisenda (engl. Melisende, Queen of Jerusalem) ga je 1144. poslala da oslobodi Edesu ali je stigao nakon pada grada. Po dolasku Drugog krstaškog rata Filip je učestvovao na skupu u gradu Akou gde su njegov i svi drugi matični baronati ukinuti i gde je donesena odluka o napadu na Damask koji se završio neuspehom.

Tokom jula 1161. Melisenda umire i vlast prelazi na njenog sina Balduina III. Filip je svoje posede u Nablusu zamenio sa Balduinom očekujući da dobije titulu Gospodar Jordanije. Balduin je ovo želeo jer je sa ovim teritorijama povratio vlast u južnom delu carstva ali je verovatno želeo i da teritorije istočno od reke Jordan osigura sa lojalnim baronom. Balduin III umire 1163. i nasleđuje ga njegov brat Almarik I od Jerusalima sa kojim je Filip imao prijateljske odnose. Zajedno odlaze u napad na Egipat 1167. koji se završava neuspehom delom zbog toga što su Templari kao celina odbili da učestvuju u napadu. Nakon smrti Bertran de Blanšfora Almarik vrši pritisak na red da na mesto velikog mastora dođe Filip de Mili što mu uspeva i on 1169. staje na čelo reda. Kralj je sada imao podršku templara u novom napadu na Egipat ali je na kraju ipak morao da se povuče. Iz razloga koji su i danas nepoznati 1171. podneo je ostavku na mesto velikog majstora i pridružio se Almariku na putu u Carigrad kao bi nakon neuspšne invazije na Egipat povratili dobre odnose sa Vizantijom. Na tom putu on je i umro 3.aprila ne stigavši u Carigrad. Na čelu reda nasledio ga je Odo de San Aman.

Filipov život je u velikoj meri misterija. Hroničari ga opisuju kao hrabrog čoveka i velikog ratnika. Sa suprugom Izabelom imao je sina, koji je umro, i dve ćerke. Izabela je umrla 1166. što je možda uticalo na njegovu odluku da se pridruži Templarima.

Odo de San Aman bio je osmi veliki majstor vitezova Templara i tu funkciju je obavljao od 1171. do 1179.

Odo de San Aman je rođen u Francuskoj. On je bio maršal Jerusalima i kasnije vikont. Kao lider reda bio je jako tvrdoglav što će mu u podjednakoj meri doneti i slavu i probleme. Primer za ovo se može naći 1172. kada je vitez Gantijer di Menil (franc. Gantier du Mesnil) od strane kralja Almarika I od Jerusalima optužen za ubistvo islamskih velikodostojnika San Aman je odbio da ga izruči uz objašnjenje da vlast nad redom ima samo Papa.

San Aman je učestvovao u nekoliko ratnih ekspedicija kao Veliki Majstor. Predvodio je vojne akcije u Nablusu, Jerihonu, Džerašu gde je postigao značajne pobede sa Templarima. Jedna od najznačajnih je pobeda u bici koja se odigrala u blizini današnjeg Ramla u Izraelu protiv Saladina. U martu 1179. San Aman je učestvovao u izgradnji tvrđave na Jakovljevom gazu, ta tvrđava je narušila prethodno postignuto primirje između Saladina i Balduina IV kojim je ta teritorija proglašena neutralnom zonom i služila je za prelazak trgovaca. Saladin je ponudio novac San Amanu u zamenu za uništenje tvrđave ali je veliki majstor to odbio. Prilikom jednog obilaska sporne teritorije, avgusta iste godine, Templari su upali u zasedu Saladinove vojske, bitka koja je usledila za posledicu je imala zarobljavanje San Amana i ranjavanje kralja Balduina IV. Nekoliko dana kasnije Saladinove snage su srušile zid tvrđave i nanele težak poraz Templarima koji su tamo ostali stacionirani ubivši 800 vitezova dok su 700 zarobili.[1] San Aman je umro u jednom od Saladinovih zatvora tokom 1180. Njegovo oslobađanje je predlagano u zamenu za neke Saladinove rođake ali pregovori su došli suviše kasno po velikog majstora. Na čelu reda nasledio ga je Arno de Torož.

Arno de Torož je bio katalonski vitez i deveti veliki majstor vitezova templara od 1180. pa do svoje smrti 1184.

O njegovom životu nema puno dostupnih podataka, tačan datum i godina rođenja nisu poznati ali se zna da je bio veoma star kada je postao majstor reda, imao je više od sedamdeset godina i jako puno iskustva u funkcionisanju reda.

Kao vitez on je bio uključen u borbe protiv Mavra zajedno sa Rekonkistima koje su za cilj imale da proteraju ove islamske Arape sa Pirinejskog poluostrva, uža oblast njegovog delovanja se uglavnom odnosila na teritoriju Aragona. Poput njegovog prethodnika Odoa de San Amana, Arno de Torož je na mesto velikog majstora došao kao čovek čiji centar moći nije bio u Svetoj zemlji već van nje ali to nije značilo da on ne poznaje političke prilike u krstaškim državama.

Tokom vladavine Arnoa de Toroža sukob izmeću Templara i vitezova Hospitalaca dostigao je svoj vrhunac. U vremenu u kojem su se muslimani udruživali u zajedničkoj borbi protiv krstaša to je bilo neprihvatljivo i u pregovorima izmeću dva reda posredovali su Balduin IV od Jerusalima i Papa Lucije III što je uticalo na smanjenje tenzija. Torož je u ovim pregovorima pokazao veliku diplomatsku veštinu koju je koristio i tokom kasnijih pregovora sa Saladinom nakon napada od strane (franc. Renaud de Châtillon) vođenih istočno od reke Jordan.

Tokom 1184. Torož je u pratnji patrijarha Jerusalimskog (franc. Héraclius d'Auvergne) i velikog majstora vitezova Hospitalaca (franc. Roger de Moulins) krenuo u Evropu. Cilj putovanja bilo je prikupljanje pomoći za Jerusalimsku kraljevinu. Planirali su da posete Italiju, Francusku i Englesku ali se on na tom putu razboleo i umro u Veroni 30. septembra 1184. Na mestu velikog majstora nasledio ga je Žerar de Ridfor.

Žerar de Ridfor je bio deseti veliki majstor vitezova Templara, na čelu reda je bio od 1184. pa do svoje smrti 1189. Žerar de Ridfor je najverovatnije rođen u Flandriji oko 1140. i nije poznata tačna godina njegovog dolaska u Svetu zemlju. Pominje se krajem 1170. u službi kralja Balduina IV od Jerusalima kao Maršal kraljevstva. Templarima je pristupio 1181. i već dve godine kasnije dobija čin (franc. Sénéchal) da bi na kraju 1184. posle smrti Arnoa de Toroža postao veliki majstor.

Učestvovao je u dinastičkim previranjima koju su nastupila nakon smrti kralja Balduina IV 1185. a zatim i njegovog mladog sina Balduina V 1186. sve vreme zastupajući interese svog saveznika Gija Lizinjana koji je na kraju i postao kralj Jerusalima 1186. Saladin je hteo da izvrši invaziju na teritorije kraljevine Jerusalim. Kampanje koje je Žerar de Ridfor sprovodio protiv Saladina bile su nesmotrene i koštale su ga mnogo života vitezova reda. Jedan od najvećih poraza desio se u bici kod Hatina u kojoj je uništena gotovo cela Jerusalimska vojska, Saladin je zarobio i pogubio više od dve stotine vitezova Templara, jedan od zarobljenih bio je i veliki majstor ali je on za razliku od drugih pušten. Saladin je nastavio svoje napredovanje kroz kraljevstvo i preuzeo gradove Gazu, Akre, Aškelon, Jafu, Bejrut, Sidon. Neki od ovih gradova koje su branili Templari predati su bez borbe. Po nekim hroničarima kada je čuo za poraz Papa Urban III je umro od šoka. U posedu krstaša ostao je samo Tir. Žerar de Ridfor je 1189. sa Li Gizinjanom ponovo udružio snage i učestvovao u opsadi Akrea ali je tom prilikom poginuo ili pogubljen u zarobljeništvu. Na mestu velikog majstora nasledio ga je Rober de Sable.

Rober de Sable je bio veliki majstor templara od 1191. do 1193. i gospodar Kipra od 1191. do 1192.

Tačan datum njegovog rođenja nije poznat, ali se smatra da je doživeo duboku starost. Rođen je u uglednoj vojnoj porodici u Anžuu. Bio je vlasnik razbacanih poseda u dolini reke Sarte, koje je nasledio 1160. Oženio se Klementinom de Majen (umrla pre 1209). U Anžuu ga je nasledila ćerka Margaret de Sable, koja je brakom prenela ta prava Vilijamu de Rošeu. De Sable je umro u Svetoj zemlji 23. septembra 1193. Na mestu Velikog Majstora nasledio ga je Žilber Oral.

Treći krstaški pohod Tokom kratke vladavine nad templarima predvodio ih je u nekoliko uspešnih vojnih pohoda pri čemu je koristio strategiju Ričarda Lavljeg Srca. Templari su osvojili Aku u avgustu 1191. i povratili mnoge gradove duž palestinske obale.

Kod Arsufa se vodila odlučujuća bitka. Saladinova vojska je počela potiskivati vojsku Ričarda Lavljeg Srca. Kao pojačanje su pozvani i hospitalci, pa čak i vojnici sa De Sableovih poseda. Vojske su se sukobile na ravnici i ubrzo Ričardova vojska počinje potiskivati Saladinovu. Ubrzo je Saladinova vojska razbijena, a svi koji se nisu uspeli povući pobijeni su.

Krajem 1191. Ričard prodaje Kipar templarima za 25.000 srebrnjaka. De Sable ga je nakon dve godine preprodao Giju Lizinjanu.

Žilber Oral ili Žilber Erel je bio dvanaesti veliki majstor vitezova Templara od 1193. pa sve do svoje smrti 1200.

Rođen je u Aragonu oko 1152. gde je i pristupio redu. Učestvovao je u nekoliko bitaka sa Rekonkistima koje su mu 1190. donele titulu „majstor pokrajine Aragon“. Tri godine kasnije, nakon smrti Sablea, poneo je i titulu velikog majstora reda. Već 1194. Papa Celestin III je potvrdio i proširio prethodno donesenu bulu Omne Datum Optimum (lat. сваки савршен поклон) i time redu doneo nove povlastice i ovlašćenja. Kao vođa reda Žilber je nastojao da održi primirje između hrišćana i muslimana i obavezao se da se održi dogovor koji su postigli Ričard I Lavlje Srce i Saladin a koji je omogućavao krstašima da ponovo osnuju svoju kraljevinu Jerusalim na palestinsko-sirijskoj obali ali pod uslovom da Jerusalim ostane muslimanski. Zbog poštovanja ovog dogovora i relativno mirnodopske politike Celestin III je počeo osuđivati red za izdaju.

Sukob dva reda je dostigao svoj vrhunac za vreme Žilbera Orala, usled trenutne političke situacije i nemogućnosti da ubedi papu u suprotno zvanični Rim je stao na stranu vitezova Hospitalaca, međutim i jedni i drugi su bili uključeni u oružane borbe za posedovanje gradova i dvoraca.

Oral je učvršćivao red u Evropi, posebno u Francuskoj gde je imovina reda postajala sve veća a moć sve jača. U Španiji zbog aktivnog pomaganja Templara Rekonkistima 1196. kralj Alfonso I od Aragona im kao nagradu poklanja utvrđenje (engl. Alhambra). Žilber Oral umire u decembru 1200. neposredno pred Četvrti krstaški rat. Na mestu velikog majstora nasledio ga je Filip de Plesi.

Filip di Plesi je bio trinaesti veliki majstor vitezova templara.

Rođen je 1165. u Francuskoj. Kao običan vitez pridružio se krstašima tokom Trećeg krstaškog rata 1189. Dolaskom u Svetu zemlju pristupio je redu. Za velikog majstora izabran je 1201. nekoliko meseci nakon smrti Žilber Orala.

Kao vođa reda nastavio je politiku koju je vodio njegov prethodnik, zalagao se za primirje koje su postigli enleski kralj Ričard Lavlje Srce i Saladin. Plesi je predlagao i Hospitalicma da naprave nove mirovne sporazume sa Saladinovim naslednicima. Ovakvi postupci vodili su u novi sukob sa Rimom tako da je Papa Inoćentije III pretio da će Templare proglasiti otpadnicima. Tokom njegovog mandata vitezovi su retko učestvovali u sukobima. Četvrti krstaški rat je umesto napadom na Egipat kulminirao napadom i potpunim razaranjem Carigrada što je pomoglo Filipu da zadrži dobre odnose sa muslimanima.

Ozbiljnija kriza desila se tokom sukoba sa nemačkim kraljem u vezi tvrđave (engl. Gastein) što je dovelo do isterivanja Templara iz Nemačke. Sukob je poprimio velike razmere i Papa je morao da interveniše, presudio je u korist reda koji je potom povratio neke od svojih oduzetih poseda. Papi je česte glavobolje zadavao i odnos Templara sa Hospitalcima, ovo su takođe bili sukobi u kojima je morao da učestvuje u cilju rešavanja problema. Kako je Papa presuđivao u korist Hospitalaca Templarima se činilo da Rim isuviše lako odbacuje njihove interese što lagano dovodi do perioda međusobnog nepoverenja. Red je za vreme vladavine Filipa de Plesisa dostigao vrhunac svog razvoja u Evropi. Veliki majstor umire 12. novembra 1209. Na čelu reda nasledio ga je Gijom de Šartre.

Gijom de Šartr je bio četrnaesti veliki majstor vitezova Templara. Funkciju vođe reda obavljao je od 1210. do 1218. godine.

Tačna godina rođenja nije poznata. Rodio se u Šampanji u Francuskoj. U red je ušao jako mlad ali se o njegovim aktivnostima pre nego što je postao veliki majstor malo zna. Gijom se u pisanim izvorima prvi put spominje 1210. kada je kao vođa reda prisustvovao krunisanju (engl. John of Brienne) za kralja Jerusalima, kraljevska titula je bila samo simbolična jer su Jerusalim od 1187. kontrolisale Saladinove snage. Gijom je 1212. učestvovao u bici kod Navas de Tolosa, Templari su u ovoj bici pomagali Rekonkistima, hrišćanska vojska je pobedila nanevši muslimanima težak poraz. Tokom ovog perioda uticaj Templara u Španiji bio je ogroman, kao nagradu za vojnu pomoć dobijali su velike posede. Sledeći vojni pohod desio se 1217. sa početkom Petog krstaškog rata. Gijomov zadatak bio je da pomaže ugarskog kralja Andriju II. Cilj pohoda bio je osvajanje Egipta. Krstaši su osvojili Damijetu ali daljeg napredovanja nije bilo.

Templari su upućenu u Damijetu da pomognu krstaše, sa njima je bio i veliki majstor Gijom de Šartr, međutim zavladala je epidemija kuge i u avgustu 1218. Šartr umire. Andrija II Arpad ubrzo posle toga vojsku vraća natrag. Na mestu velikog majstora nasledio ga je Pjer (Pedro) de Montegi.

Pjer (Pedro) de Montegi je bio petnaesti veliki majstor vitezova Templara, na čelu reda bio je od 1218. do 1232.

Učestvovao je u Petom krstaškom ratu i bio je dobar prijatelj prehodnom velikom majstoru Giju de Šartreu što je i bio razlog njegovog tako brzog imenovanja za naslednika. Istovremeno, vođa Hospitalaca bio je Gerin de Montegi i najverovatnije brat Pedra de Montegia što je dovelo do tesne saradnje ova dva reda u tom periodu.

Njegove akcije protiv muslimanskih snaga tokom Petog krstaškog rata koje su radile na oslobađanju Jerusalima bile su toliko efikasne da su oni bili prisiljeni da predlože predaju. Muslimanske snage su za primirje i prekid opsade Damijeta nudile oslobađenje zarobljenih vojnika kao i prekid napada na Jerusalim, vojne pobede, koje su pomagali Hospitalci učinile su ga poznatim ratnikom. Montegi je 1221. potpisao primirje sa Muslimanima što mu je omogućilo da pošalje dosta vitezova u pomoć Rekonkistima.

1227. Pjer (Pedro) de Montegi i Gerin de Montegi oštro su kritikovali Fridriha II jer mu je bilo ″draže da sedi u Rimu nego da poseti Svetu zemlju″, pored toga on je po mišljenju Pape Grgura IX glumio da je oboleo tokom polaska u Krstaški rat. Kao posledicu pretvaranja i optužbi velikih majstora Fridrih II je izopšten iz crkve. U znak odmazde on je napadao i pljačkao posede Templara i Hospitalaca i pri tome ubio nekoliko vitezova ova dva reda. Međusobni zategnuti odnosi trajali su do smrti velikog majstora Pedra de Montegina.

Veliki majstor je organizovao nekoliko akcija koje su za cilj imale pomoć Latinskom carstvu. Umro u januaru 1232. Nasledio ga je Arman de Perigor.

**Rekonkista

Rekonkista (port. i šp. Reconquista) predstavlja pokret Španaca i Portugalaca da proteraju Mavre (islamske Arape) sa Pirinejskog poluostrva odnosno da ga ponovo osvoje što je u stvari i značenje španske reči „Rekonkista“. Uzrok Rekonkiste bio je prodor Mavara u Evropu koji su 714. godine zauzeli veći deo poluostrva, a njihov dalji prodor zaustavlja tek Karlo Martel kod Poatjea 732. godine. Sama Rekonkista otpočinje 718. godine oslobođenjem Galicije i Leona odnosno Pelajovom pobedom kod Kovadonge 722. godine, a okončava se 1492. godine kada je osvojen Granadski emirat, poslednje mavarsko uporište u Evropi.

Arman de Perigor bio je šesnaesti veliki majstor vitezova Templara, na toj funkciji bio je od 1232. do 1244.

Arman de Perigor je bio gospodar Apulije i Sicilije od 1205. pa sve do preuzimanja funkcije velikog majstora 1232. Perigor je počeo sa napadima na muslimanske položaje u Siriji i oko Galilejskog jezera ali svi ti napadi bili su neuspešni.

Godine 1236. na granici između Sirije i Turske Templari su krenuli u osvajanje tvrđave (engl. Trapessac), u ovo osvajanje sa Templarima, kojih je bilo 120, krenuo je i manji broj strelaca. U početnoj fazi bitke vitezovi su stigli do tvrđave ali ih je tu sačekao žestok otpor, braniocima je uskoro stigla pomoć iz Alepa i Templari doživljavaju težak poraz, jedna grupa vitezova uspela je da se vrati u hrišćansko utvrđenje (engl. Bagras) koje se nalazilo petnaest kilometara od mesta bitke. Vratilo ih se dvadesetak.

U septembru 1239. veliki majstor je stigao u Akre. Napravio je sporazum o saradnji sa sultanom u Damasku istovremeno kada su to Hospitalci uradili sa sultanom u Egiptu. Mir je trajao sve do 1244. kada je sultan iz Damaska zahtevao templarsku pomoć u borbi protiv Ajubida i njihovo proterivanje iz Male Azije. Bitka između Templara, Hospitalaca, Tevtonskih vitezova i vojske sultana iz Damaska protiv Egipatskog sultana i njegovih saveznika odigrala se u oktobru, (engl. Battle of La Forbie) 1244. Hrišćansko-muslimanska koalicija teško je poražena sa više od 30.000 ubijenih vojnika, neki vitezovi spasli su se odlaskom u Askalon koji je još uvek bio u hrišćanskim rukama. Nije poznato da li je Arman de Perigor poginuo u ovom sukobu ili je zarobljen i potom ostao u zarobljeništvu sve do 1247. godine, jer se ova godina uzima kao godina njegove smrti. Na mestu velikog majstora nasledio ga je Rišar de Bir.

Rišar de Bir je bio sedamnaesti veliki majstor vitezova Templara, na čelu reda bio je od 1245. do 1247. Njegova uloga je bila formalana i on je funkciju privremenog vođe reda obavljao sve do izbora novog velikog majstora, odnosno Gijoma de Sonaka. Istorija nema puno podataka vezanih za ovog viteza, zna se da je pre izbora za velikog komandanta bio gospodar jedne oblasti u Siriji.

Gijom de Sonak je bio osamnaesti veliki majstor vitezova Templara. Na toj funkciji bio je od 1247. do 1250.

Sonak je rođen u porodici plemića u Francuskoj, tačan datum njegovog rođenja nije poznat. Redu je pristupio pre nego što je izabran za velikog majstora ali je u Svetu zemlju došao iste godine kada je i izabran za vođu templara. Jedan monah (franc. Matthieu Paris) ga je opisao kao diskretnog i obazrivog čoveka koji je takođe bio i veoma vešt u vođenju rata.

Sonakov mandat je bio jedan od nasilnijih, do 1247. hrišćani su izgubili svoje baze u Tiberijadi, Tavoru, Askalonu. Ovo je navelo francuskog kralja Luja IX da povede sedmi krstaški rat.

Veliki majstor je krenuo u susret Luju kada mu je od egipatskog sultana (engl. As-Salih Ayyub) stigao emir sa ponudom o primirju. Gijom je o ponudi obavestio francuskog kralja koji mu je naredio da ne čini nikakve pregovore bez njegove dozvole. Ovo je bio dokaz kraljeve želje da nova kampanja bude zasnovana na ratu a ne na diplomatiji. Francuska krstaška vojska potpomognuta templarima je 5. juna 1249. počela sa opsadom Damijeta. Borba na egipatskim plažama je bila teška, kralj i vojnici su se borili u vodi koja im je bila do struka. Posle duže borbe muslimanska vojska se povukla ostavljajući grad gotovo nebranjen. De Sonak je pisao prijatelju obaveštavajući ga kako je sutradan ujutru , tj 6. juna, Damijeta osvojena sa samo jednim ranjenim krstašem. Krajem novembra kralj i veliki majstor su započeli marš ka Kairu preko Mansure.

Sledeći angažman de Sonak je imao u bici kod Mansure, branjeni grad je bio poslednja prepreka za prolaz ka centralnom Egiptu. Muslimane je pored vojske štitio i nabujali Nil ali su krstaši pronašli mesto preko kog su mogli da pređu reku. Sa kraljem su , pored templara, u bitku krenuli i njegov brat Robert I od Artoa (engl. Robert I of Artois) i Vilijem II (engl. William II Longespee), vođa engleskih trupa. U prvi napad krenuli su Robert i Vilijam koji su zajedno sa templarima zatečene egipatske snage naterale u beg prema gradu, po Robertovom naređenju odvojeni od glavne vojske krenuli su za njima u poteru. Sonak je bio protiv ovakve odluke ali je ipak naredio svojim ljudima da se spreme za poteru. Tri komandanta sa umornim ljudima i bez pojačanja bili su vrlo brzo uvučeni u tešku borbu i potpuno okruženi, gotovo kao ″ostrvo u moru″. Vilijem II i Robert I ginu u ovom sukobu. Gijom je uspeo da se izvuče iz grada sa teškim povredama i izgubljenim okom ali se nakon ukazane lekarske pomoći vratio u borbu gde je zajedno sa francuskom vojskom uspeo da odbije muslimanski kontranapad, sa njim su krenula i dva preostala viteza templara kojih je na početku bitke bilo 280. Kralj je u ovom sukobu zarobljen ali je kasnije oslobođen uz veliki otkup.

Hrišćanske snage koje su se ulogorili izvan grada bile su pod stalnim napadom. Glavni napad je pokrenut od strane muslimana 6. aprilaa, de Sonak je krenuo u susret egipatskim vojnicima gde je ponovo ranjen u glavu i ovaj put potpuno oslepljen pao u ruke muslimanima koji su ga ubili. Na mestu velikog majstora nasledio ga je Reno de Višije.

Reno de Višije je bio devetnaesti veliki majstor vitezova Templara, tu funkciju obavljao je od 1250. do 1256. Reno je rođen 1198. godine u Šampanjskoj oblasti u Francuskoj. Njegovo imenovanje za velikog majstora desilo se nakon što je francuski kralj Luj IX zarobljen u bici kod Mansure. Egipatski sultan je za njega tražio veliki otkup. Krstaška vojska je uspela da sakupi veći deo novca a ostatak su zatražili od templara. Na njihovo zaprepašćenje Višije je odbio da odmah da novac već je to učinio kasnije pravdajući se činjenicom da ne može da prikupi taj novac odmah. Ovaj njegov čin ocenjen je kao skandalozan i za događaje koji su usledili nakon toga postoje dve verzije. Prva verzija govori o ostavci velikog majstora 1252. koja je bila posledica njegovog odbijanja da odmah da novac za otkup kralja i njegovim povlačenjem u manastir gde i umire 1257. Po drugoj verziji uprkos skandalu Reno je postao kraljev pratilac i pomagao mu je u borbama sa muslimanima koji su uništavali krstaške posede. Navodno je i poginuo u jednom od ovih sukoba. Uprkos različitim tumačenjima događaja koji su se dogodili nakon oslobađanja Luja IX kao godina smrti Renoa de Višijea uzima se 1257. Na mestu velikog majstora nasledio ga je Toma Bero.

Toma Bero je bio dvadeseti veliki majstor vitezova Templara. Na toj funkciji bio je od 1256. do 1273. Toma je pisao Henriju III obaveštavajući ga o situaciji u Svetoj zemlji za koju je rekao da je ″očajna″. Okrenuo se ostalim viteškim redovima pozivajući ih na saradnju, ovo se pre svega odnosilo na Hospitalce i Tevtonske vitezove. Templari su preživeli veliki poraz 1266. kada su izgubili utvrđeni grad Safed.

Grad je izgubljen zbog hrišćanskog saveza sa Mongolima u borbi protiv muslimana. Kada je osvojio grad egipatski sultan Mamluk je zahtevao od preživelih vitezova da pređu u islam, pošto su oni to odbili naredio je da se svi poseku. Sledeći grad koji je Mamluk osvojio bio je (engl. Antioch), osvajanje ovog grada značilo je da su templarska utvrđenja u Amanu sada bila laka meta. Utvrđenje (engl. Gaston) koje se nalazilo na putu za Siriju branio je mali garnizon templara koji se po naređenju velikog majstora povukao pred nadolazećom muslimanskom vojskom prema utvrđenju (engl. Roche-Guillaume) koje se nalazilo u Siriji. Vitezovi su se iz ovog utvrđenja povukli ka (engl. Chastel Blanc), još jednoj svojoj tvrđavi da bi se na kraju morali povući i iz nje u februaru 1271. Nakon predavanja ove tvrđave sultanu potpisano je desetogodišnje primirje između hrišćana i muslimana. Toma Bero umire 25. martaa 1273. Na mestu velikog majstora nasledio ga je Gijom de Bož.

Gijom de Bože je bio dvadesetprvi veliki majstor vitezova Templara. Na toj funkciji bio je od 1273. do 1291.

Rođen je u Francuskoj 1233. godine. Potiče iz plemićke porodice. Bio je u srodstvu sa kraljem Lujem IX i Karlom I Anžujskim. U red je ušao sa dvadeset godina. Pre izbora za velikog majstora bio je komandant jednog garnizona templara u Tripoliju. Leta 1274. dobija poziv od pape Gregorija X da dođe u Rim gde se našao i sa velikim majstorom Hospitalaca. Cilj poziva je bilo savetovanje o pokretanju novog Krstaškog pohoda. Papina smrt 1276. prekinula je dalje planove u vezi sa novim ratom kojem od samog početka majstori ova dva reda nisu bili naklonjeni.

Gijom u Akre stiže u septembru 1275. Prvi sukob kao veliki majstor imao je 1279. sa kraljem Kipra Hugom III koji je konsfikovao svu imovinu reda na ostrvu. Ovaj sukob diplomatskim putem uspeće da reši tek Žak de Mole. Invazija Mongola 1282. na istok i sever išla je u prilog Gijomu koji je to iskoristio da bi mir koji je potpisan 1271. produžio na još deset godina. Politika koju je on vodio se sastojala od dobijanja na vremenu i on ga je iamo sve do 1288. kada je sin preminulog sultana (šp. Baibars) rešio da prekrši primirje i napadne. Prvi grad koji je Kalavun (šp. Qalawun) napao bio je Tripoli i rezultat je bio osvajanje grada. Veliki majstor je vođe Tripolija obavestio o mogućem napadu, do ovih informacija je došao zahvaljujući svojim vezama na dvoru u Kairu, ali su oni odbili da se povuku verujući da je to Gijamov blef koji želi da stavi grad pod templarsku kontrolu. Tripoli je u muslimanske ruke pao 26. aprilaa 1289. Cilj pohoda je bio konačno proterivanje krstaša. Sultan i njegova vojska počinju pripreme za napad na Akre.

Povod za napad bio je pokolj muslimanskih trgovaca u Akri koji su počinili vojnici tek došli iz Evrope. Kalavun je zahtevao da mu se ti vojnici predaju kako bi ih adekvatno osudio za zločin. Gijom mu je poručio da nema potrebe za gubljenjem vremena i da će ih on sam pogubiti što je sultan odbio. Jedini razlog što u tom trenutku nije došlo do ozbiljnog sukoba bila je iznenadna sultanova smrt 1290. u Kairu. Ozbiljan sukob se desio godinu dana kasnije u aprilu kada je Kalavunov najmlađi sin Al-Ašraf Halil stigao do zidina Akre. Njegova vojska je prema nekim procenama brojala 200.000 boraca. Do 5. aprila čitav grad je bio okružen Halilovom vojskom. Templari i Hospitalci su branili severne zidove dok su to na zapadnoj strani činili Tevtonski vitezovi. Gijom je sa grupom od 300 boraca u noći između 15. i 16. aprila pokušao da uništi muslimanske ratne mašine ispred zidina, primećen je i došlo je do manjeg sukoba koji su templari dobili ali je propao pokušaj uništenja mašina. Muslimani su nakon prvog probijanja zida 16. maja bili odbijeni ali već 18. maja uspevaju da uđu unutar zidina i tom prilikom Gijom de Bož gine. Borbe su nastavljenje sve do 28. maja kada je Akre pao u muslimanske ruke. Na mestu velikog majstora nasledio ga je Tibo Goden.


Pad Akre

Tibo Goden je bio dvadeset drugi veliki majstor vitezova Templara. Na toj funkciji bio je od 1291. do 1292.

Godenova godina rođenja nije poznata. Zna se da potiče iz Francuske plemićke porodice. U red je ušao pre 1260. godine, ova činjenica je poznata zahvaljujući tome što se nalazio na spisku zarobljenih templara tokom jedne akcije u Tiberijadi. Zbog svoje velike pobožnosti još za života je postao poznat kao ″monah Goden″.

Kada je prilikom pada Akre veliki majstor Gijom de Bož poginuo, komandu nad trupama templara je preuzeo tadašnji maršal reda Pedro de Servei. Kao jedina dva preostala oficira Servei i Goden su pristali na pregovore sa sultanom Halilom o ″časnom miru″, međutim po dolasku u razrušenu tvrđavu sultanovi vojnici počeli su sa silovanjem i torturom hrišćanskog stanovništva. Pošto su pregovori o predaji zabranjivali ovakvo ponašanje preostalih 500 templara je isteralo muslimane iz Akre. U očekivanju konačnog napada Servei je naredio Godenu da preostalo templarsko blago prenese u Sidon.

Templari koji su sa Godenom krenuli u Sidon izabrali su ga za novog vođu. Kako je Pedro de Servei poginuo štiteći im odstupnicu za novog maršala reda izabran je Žak de Mole. Sa velikim majstorom na čelu i blagom unutar zidina Sidon je postao novo uporište malobrojnih vitezova i nova meta Mameluka. Tibo je organizovao odbranu grada a zatim sa blagom otišao na Kipar kako bi prikupio pomoć i vojsku za odbranu Sidona. Nije uspeo u svojoj nameri, grad je opkoljen i 1291. pao u muslimanske ruke. Templari su nakon pada Sidona u Svetoj zemlji kontrolisali još dva utvrđenja, (šp. Tortosa) koji je evakuisan 14. avgusta iste godine i (šp. Arwad) u Siriji. Ova tvrđava će pod njihovom kontrolom ostati još svega dvanaest godina. Ostali hrišćani su se uglavnom vratili na Kipar.

Ostatak života Tibo Goden je proveo na Kipru. Zdravlje mu se pogoršalo delom zbog osećanja krivice za minule događaje kao i činjenicom da se red nalazi u teškoj situaciji. Goden nikada više nije otišao u Svetu zemlju. Umire 16. aprila 1292. Na mestu velikog majstora nasledio ga je dotadašnji maršal, Žak de Mole.

Žak de Mole je bio dvadesettreći i zvanično poslednji veliki majstor vitezova Templara, tu funkciju obavljao je od 1292. do 1314. godine. Pre izbora za velikog majstora imao je titulu maršala reda. Iako je period od pre njegovog proglašenja za vođu istoriji gotovo nepoznat tragičan kraj Molea i njegovih templara učiniće ga, zajedno sa Ig de Pejenom najpoznatijim vitezom ovog reda. Papa Kliment V zabraniće Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama zvanično 1312. mada je stvarno uništenje reda počelo 1307. pod vođstvom francuskog kralja Filipa IV kada je i uhapšen Žak de Mole, u petak 13. oktobra. Templari su optuženi za jeres, zbog mučenja priznavali su da su tokom obreda poricali Boga, Isusa, Devicu Mariju kao i da su davali " poljubac srama " koji je podrazumevao ljubljenje inicijanta u usta, pupak, penis i zadnjicu. Goreći na lomači, Žak de Mole, veliki majstor, je prokleo kralja Filipa i papu Klimenta V da izađu pred božji sud u roku od godinu dana. Papa Kliment je umro samo mesec dana kasnije, a Filip IV sedam meseci kasnije. Mnogi su bili oduševljeni takvim razvojem događaja i tu priču naglašavali u svojim hronikama.

O njegovoj mladosti se malo zna. Rođen je u oblasti Molej između 1240. i 1250. u Francuskoj koja je u to vreme bila pod upravom Svetog rimskog carstva. Kao i većina drugih templara pripadao je porodici manjeg ili srednjeg plemstva. U red je ušao sa dvadesteg godina, inicijacija se održala u jednoj kapeli u Bonu. Na istok odlazi 1270. i o njegovim aktivnostima narednih dvadeset godina se ne zna gotovo ništa.

Nakon pada Akre preostali Evropljani su se povukli na Kipar. Kipar je predstavljao centralnu bazu za eventualne buduće vojne operacije protiv Mameluka ali i sedište odakle se u tom momentu samo moglo posmatrati nestajanje kraljevine Jerusalim. Templari su se takođe okupili na Kipru i u jesen 1291. Mole je na jednom sastanku govorio o potrebnoj reformi reda stavljajući tako sebe kao alternativu trenutnom majstoru Godenu. Već sledeće godine Tibo Goden umire i kako nije imao drugih ozbiljnih protiv kandidata Žak de Mole postaje novi veliki majstor. Tokom proleća 1293. kreće na put po zapadu pokušavajući da skupi podršku za novo osvajanje Svete zemlje. Razvija odnose sa eropskim liderima kao što su papa Bonifacije VIII, Edvard I Plantagenet, Karlo II Napuljski. Ovim kontaktima Mole uspeva da ojača odbranu Kipra i da obezbedi dopremanje zaliha ali ne i čvrstu garanciju za novi vojni pohod. U ovom periodu vršen je pritisak da se Templari i Hospitalci spoje u jedan zajednički red, međutim obe strane su takvu mogućnost u potpunosti odbijale.


Grb Žak de Mole-a

Na Kipar se vraća u jesen 1296. da bi branio interese templara protiv Henrija II, sukoba koji je datirao još od Gijom de Boža kada je kralj Kipra konsfikovao deo imovine reda. Od 1299. do 1303. bio je angažovan u planiranju i sprovođenju novih napada, plan je bio da Mole koordiniše aktivnostima hrišćanske vojske i eventualnih saveznika Ilkanata. Cilj pohoda bio je osvajanje utvrđenja Tortoze u Siriji. Mongoli su u više navrata pokušavali da osvoje Siriju ali bi njihov napad ili odbili Memluci ili bi ga oni sami prekinuli zbog unutrašnjih problema. Pokušaj saveza Mongola i Evropljana je propao zbog loše komunikacije. De Mole je 1300. isplovio sa malom flotom od 16. brodova i napao delove Egipatske i Sirijske obale. Flotom je komandovao Henri II sa bratom Almerikom. Namera je bila da jedinice dođu do obale a zatim tu čekaju mongolsko pojačanje. Do toga nije došlo jer se Mongoli jednostavno nisu pojavili, isto se desilo i 1301. i na kraju i 1302. kada su u septembru u jednom napadu kralj i njegova pratnja izgubili i to poslednje uporište na plaži.

Nakon ovog poraza Mole je predlagao promenu taktike i da se umesto malih i sporadičnih napada preduzme jedan veliki, odnosno da se povede novi Krstaški rat. Realizaciji njegovih planova ovaj put se isprečio sukob braće Henrija II i Almerika za vlast na Kipru. Templari su u ovom sukobu podržali Almerika koji je uzeo krunu i proglasio se kraljem 1306. a Henrija proterao sa ostrva. Tokom ovog sukoba ponovo se javio pritisak na Molea da se ujedini sa Hospitalcima i da njihov vođa treba da bude novi kralj Jerusalima kada se on ponovo osvoji.

Novoizabrani papa Kliment V je 1305. pisao velikim majstorima Templara i Hospitalaca pitajući ih za mišljenje o novom pohodu kao i o ideji spajanja dva reda. Zahtevao je da mu pismom odgovore na sva postavljena pitanja. De Mole je u odgovoru papi izrazio neslaganje sa idejom spajanjem smatrajući da bi ova dva reda odvojeno bila jača. Takođe je Klimentu preneo svoje uverenje da bi eventualni novi pohod morao biti masovan jer pojedinačne i male akcije nisu dale rezultate. U junu sledeće godine lideri oba reda su pozvana na sastanak kod pape. Prvobitan datum je odložen zbog papine bolesti tako da De Mole u Francusku stiže krajem 1306. ili početkom 1307. gde ga čeka vest o ponovnom odlaganju sastanka za maj, razlog za to je isti kao i prethodni put, papino narušeno zdravlje.


Papa Kliment V

Kralj Filip je u to vreme bio u ratu sa Englezima ali i u templarskim dugovima. On se zalagao za spajanje dva reda koji bi se potom stavili pod njegovu kontrolu ali se De Mole oštro suprotstavio takvoj sudbini reda. Filip je već imao istoriju sukoba sa Vatikanom. Njegov pokušaj da oporezuje sveštenstvo je izazao papin revolt koji ga je potom ekskomunicirao iz crkve, kralj mu je odgovorio tako što ga je oteo i optužio za jeres. Papa Bonifacije VIII se izvukao ali je na kraju ipak umro 1303. od povreda koje je zadobio tokom zarobljeništva. Slična sudbina zadesila je i njegovog naslednika Benedikta XI koji je na čelu crkve bio samo godinu dana a za kog se veruje da je otrovan od strane Filipa. Trebalo je da prođe još gotovo godinu dana da bi se izabrao novi papa, ovaj put to je bio Kliment V, francuz po nacionalnosti, papa na kojeg je od samog početka vršen pritisak da se povinuje Filipovoj volji. Kako je vođstvo Hospitalaca najavilo svoj dolazak tek za kraj leta, De Mole se sastao sa papom i razgovarao o novom pohodu ali i o optužbama, navodno bivših templara, o bludnim radnjama tokom inicijacije u red. De Mole je o ovim optužbama već razgovarao sa Filipom u Parizu 24. juna 1307. i delimično je uspeo da ″ubedi″ kralja u njihovu neistinitost. Ipak, usled sve većih optužbi papa saziva zvaničnu istragu 24. avgusta.

Optužba se sastojala iz pet glavnih tačaka:
- Pljuvanje krsta tokom inicijacije u red
- Ljubljenje inicijanta u usta, pupak i druge delove tela
- Neprirodne požude su bile dozoljene
- Obožavanje idola, Bafometa
- Sveštenicima koji nisi bili u templarskom redu pristup je bio zabranjen

Delovi optužnice glasili su ovako:
„Klanjali su se spomenutom idolu kao da se radi o Svevišnjem, govoreći da ih ta glava može spasiti, da je Redu donela sva bogatstva, te da čini da iz zemlje niču biljke i raste drveće.”

Filip je 14. septembra poslao tajnu naredbu svojim agentima da 13. oktobra sprovedu masovno hapšenje templara. Kralj je želeo da pored templara zarobi i njihovo blago koje bi mu pomoglo da se oslobodi ogromnih dugova. De Mole je bio u Parizu gde je dan pre zarobljavanja prisustvoao sahrani supruge Šarla Valoa, brata Filipa IV. Racija je započela u zoru i veliki majstor je zarobljen zajedno sa još šezdesetak vitezova. Tokom nasilnog ispitivanja od strane kraljevih agenata na univerzitetu u Parizu 24./25. oktobra De Mole je priznao „odricanje od Hrista i gaženje po krstu“ tokom inicijacije. Bio je primoran da napiše pismo u kojem je zamolio ostale templare da priznaju svoje „grehe“. Pod Filipovim pritiskom papa je naredio hapšenje svih vitezova templara širom Evrope. Ipak, hteo je da čuje i De Molea pa je u decembru 1307. poslao dva kardinala da ga saslušaju, veliki majstor je pred njima povukao svoja ranija priznanja. Papa i kralj su se dogovorili o podeli suđenja tempalarima, odnosno o formiranju dve komisije od kojih će jedna suditi vitezovima a druga redu u celini. Kliment V je sazvao sabor u Vijenu 1310. na kom će se odlučivati o daljoj sudbini templara. De Mole i ostali vitezovi treba da budu osuđeni od strane pape. Papska komisija se suprotstavlja kralju tvrdeći da veliki majstor ne priznaje optužbe protiv reda međutim svako dalje dokazivanje nevinosti templara bilo je osuđeno na propast kada je Filip došao do priznanja ostalih vitezova koji su uhapšeni u raciji. Između 10. i 12. maja 1310. 54 templara su spaljena na lomači. Dve godine kasnije 22. marta 1312. papskim dekretom red je zvanično ukinut.

Veliki majstor je 18. marta 1314. izveden ispred Notr Dama zajedno sa još nekoliko poglavara reda. Trebalo je da zatvorenici tu dobiju kaznu koju je papa za njih odredio. Žak de Mole je dobijenu kaznu doživotnog zatvora zamenio smrtnom kada je zajedno sa templarskim oficirom Godfrijem de Šarnejom rekao da je kriv, ali ne za jeres već za lažno priznanje i uništenje reda. Vest o istupu se brzo pročula i sigla do kralja. Filip je bio ljut i nakon konsultacija sa svojim savetnicima tražio je da jeretici budu spaljeni. To je i učinjeno istog dana. Godfri i de Mole su odbili da ponovo priznaju krivicu i tako se spasu sigurne smrti. Žak de Mole, zvanično poslednji veliki majstor vitezova Templara, izgoreo je na lomači. Navodno je de Mole na lomači prokleo Filipa IV Lepog i papu da umru tokom sledeće godine. Bez obzira da li je de Mole zaista prokleo kralja i papu, narod je zaista poverovao u to, pošto je papa umro u agoniji mesec dana kasnije, dok je Filip IV Lepi preminuo novembra iste godine.

Svavako najčuvenija legenda je ona o kletvi koju je majstor bacio na kralja i papu rekavši im da će se naći na Božjem sudu za manje od godinu dana. Oba poglavara su umrla u tom vremenskom roku. Žak de Mole se spominje i u priči o Torinskom pokrovu gde se umesto Isusovog lika zapravo nalazi njegov. Kao naslednici templara danas se pominju slobodni zidari. Neki autori Roslinsku kapelu nude kao dokaz da su templari koji su pobegli od Filipa otišli do Amerike i da su je otkrili pre Kolumba jer se na unutrašnjim zidovima kapele nalaze slike kukuruza i duvana, u to vreme te biljke nisu bile poznate Evropi.


Spomen ploča na mestu spaljivanja Žak de Mole-a

Preuzeto sa sajta: lordadnladies.org
Prevod sa engleskog: Black Wizard


U vreme krstaških ratova, rimska katolička crkva ujedinila je sve narode koji su živeli na prostorima Evrope. Kraljevi su dobili zadatak da zaštite veru i crkvu. Crkva je tražila od naroda plaćanje poreza u vidu 10% od ukupnog prihoda koji ostvare. To je narod navodilo da održava brojne proteste protiv crkve. S druge strane, crkva je bila oslobođena od plaćanja ikakvih poreza, te je postala jedna od najjačih institucija na svetu. Ljudi su verovali u spasenje i u prokletstvo.

Nagli rast Islama i želja za širenje vere, podstakla je mnoge kraljeve da uđu u borbu za Jerusalem i Svetu Zemlju, vodeći ratove poznate kao "Krstaški pohodi". Kraljevi su bili ohrabrivani od strane crkve, da povedu svoje vitezove i prost narod u borbu protiv Islama. Crkva ih je terala da putuju hiljadama milja sa uverenjem da će to ojačani hrišćanski duh i da će vratiti veru ljudima da jednog dana budu pročišćeni od zla i odu pravo u Raj.

Rimska katolička crkva imala je brojne provincijske katedrale širom Evrope. Zgrade su odisale bogatstvom. Gotski stil sa sjajnim prozorima, ornamenti od zlata, velike bakarne kupole i obavezni podsetnik za grešnike koji završavaju u Pakao. Unutar katedrala nisu postojala mesta za sedenje. Zamišljeno je da narod stoji dok sluša propoved koja je obično bila na latinskom jeziku. Obični ljudi nisu razumeli propoved jer nisu poznavali jezik ali su mogli videti snagu religije kroz crteže koji su se prostirali duž zidova i plafona, kao i na prozorima katedrale. Na podu su bili iscrtani religiozni mozaici.

Crkva je imala moć da kraljeve širom Evrope drži u strahu, a ta ovlast je dolazila direktno od Pape, koji je upravljao moćima svih kraljeva u Evropi. Samim tim, nisu kraljevi ti koji su odlučivali o borbi, već su morali da ratuju onda kada od Pape za to dobiju nalog. Ta velika moć donela je ujedno ogromnu moć Rimskoj katoličnoj crkvi. Hijerarhija crkve nije se mnogo razlikovala od današnje hijerarhije. Na čelu crkve bio je Papa. Sledili su:

- Kardinal
- Arhibišop
- Bišop
- Sveštenik

Papa Gregori IX je 1223-će godine uveo poseban odred, Inkviziciju sa ciljem da iskoreni sve nevernike. Narod je ubrzo počeo da se plaši Inkvizicije i njihovog rada, te je to donelo još jedan veliki uspeh Rimskoj katoličkoj crkvi i ujedno ojačalo njenu moć.

Crkva je veoma često organizovala festivale pred narodom na kojima su održavane kulturne predstave. Te predstave održavale su se na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou. Takođe su postojali dani u kojima je bilo odobrenu deliti narodu hranu. Molitve su bile dozvoljene u određeno doba dana, s tim da svi vernici budu u crkvi u nedelju kada je bio dan odmora. Svakog meseca u godini održavani su i religiozni festivali.

Pokriće Rimske katoličke crkve bili su brojni samostani manastiri. Monahinje i monasi radili su za dobro crkve ali pre svega za dobrobit zajednice. Oni su delili milostinju u vidu hrane za one koji je nisu mogli priuštiti i u vidu lekova za one koji su oboljevali. Takođe su pisali svoja, autorska dela o svojim delima prema narodu. Stanovništvu su delili razne prospekte i religiozne knjige poznatih religioznih autora.