8. mart 2010: Da li si slobodna večeras? 
Goran Milovanović
08.03.2010 | 13:32
Pošto
si izašla iz prljavog, prepunog busa ili trole, okrenula si se par puta
za sobom da proveriš da li ti je suknja ostala flekava od bljuzgavice,
popravila kosu, da li ti je nešto prošlo neopaženo dok si kasnila.
Stežući torbicu oko sebe, potrčala si par koraka da se udaljiš od
gužve, možda na kiosku kupila novine i hitro ušla u zgradu, misleći se
da li si već trebala da počneš da radiš ili ćeš ipak imati vremena za
jutarnju kafu. Na samom ulazu, okrenula si se iza sebe da vidiš da li
je gužva u pekari preko puta; neka, kasnije ćeš. U ofisu, sa čiviluka
visi poneki kaput, šal, jedna bunda, brzo nabacuješ stvari, ljubi te u
obraz koleginica sa mesta do tvog, kako si od jutros, ćao. Progutaš,
pogledaš u prste, dodirneš je dlanom, ćao, ćao. Dobro je, sve je dobro.
Prepodne prolazi polako, nekada je napeto više, nekada manje,
stižu izveštaji, pitanja, vode se razgovori, kometariše tenis,
doručkuje ispred monitora. Pišu se izveštaji i prave planovi, kritikuje
sporost, neefikasnost, klijenti, kašnjenje plata i što je suviše vruće.
Na poruke ne stižeš da odgovoriš, ako nađeš malo vremena, na brzinu
proveriš mejl, složiš fascikle na stolu, obrišeš lišće biljke do
prozora.
Nešto posle podneva, bliže jedan ili dva, kako kad, sve se stiša i
prelazi u rutinu. Razgovori i sastanci, ako ih je bilo, završeni su,
koleginica prebira fotografije neke dece, smeje se, pokazuje ih, pita
se ko je za kafu, par ljudi još užurbano radi. Frka prolazi, svi imaju
više i više vremena, čeka se četiri, pet. Stari, sivi telefon počinje
da drnda i nastavlja dok tvoja koleginica podiže slušalicu i pogleda te
kratko, pravo u lice, u oči. Ruke su ti na naslonima fotelje, sva si se
sabila u nju, slušalica se spušta, ona spušta ruku na vrat i pritiska
kao da je sve oko potiljka boli, gasi cigaretu i kaže ti da te traži,
dok te ponovo pogleda u oči. Ne znaš gde da spustiš pogled, ustaješ
hitro, onda staneš, kruto, u mestu, popraviš ivicu suknje, popraviš
kosu, ona ponovo padne, ti je ponovo popraviš, stegneš jedan, pa drugi
dlan, napraviš prvi, pa drugi korak, tiho zatvoriš vrata za sobom, sada
ćeš ti da se vratiš, odmah ćeš da dođeš. U dugačkom hodniku osećaš
potrebu da odeš u toalet ali ne znaš zašto ne odlaziš. Dok polako
praviš korak po korak i čuješ jasno kako svaki od njih lupa kao pečat,
i čini ti se da te ceo prazan hodnik sluša, i čuje.
Kancelarija je ogromna, troma, puna teškog nameštaja i visokih
polica od kojih ti se vrti. Na njima složeni registri, sa njih vise
izveštaji, ispisi sa printera, klati se fotografija neke žene u
pozlaćenom ramu, nekog klinca, neka priznanja, neki plakati. Sedi. Od
kada čekam? Čekaj, čekaj, jel' ona rešila to pitanje sa novim? Muka mi
je, milion puta mi je muka, to radi samo da me nervira. Dobro. Još uvek
ne prelazi svoju stranu stola. Možda neće? Neće danas? Nisi sela. Sedi.
Popravljaš kosu, ne znaš da li da napraviš korak. Dobro, reci mi, ti i
ja, već se viđamo, ti i ja, duže, zar ne? Znaš na šta mislim. Video
sam, ona tvoja sa sprata se ponaša kao da joj ovo dedovina, neće da mi
završi za malog, cela ta kancelarija je prokleta, treba da ideš odatle.
Svi su zli, svi su oni zli, i zavidni. Treba da ideš odatle, da se
premestiš. Ne razumeš ni reč, ali se nasmeješ, koliko možeš, pa se
uplašiš i ukipiš, jer ne znaš da li dobro igraš tu instinktivnu odbranu
ili daješ povoda, ne znaš da li će danas da pređe sa druge strane
stola, ili će da ostane u fotelji, ne znaš ništa. O tome kakav je dan,
kakav je on, šta će da bude, dokle će se ići ovaj put. Ti i ja, to je
već neko vreme, nekako završeno, misliš, a? Jasno je. A pet godina si
ovde, referat treba da se piše do kraja godine, znaš da ti ide
evaluacija. Puno radiš, znam.
Ima glas u kome se osećaju partijske sednice, vodka, rakija, mitinzi,
dranje u kasarni, duvan, bahatost, sila, ima oči sitne što škilje na
tvoje kukove i grudi i ramena i tebe. Odvratan ti je. Odvratan ti je
koliko ti nisu odvratni prepuni autobusi, bare, one žene što vuku
rasplakanu decu do škole kao da su ih pokupile na pijaci sa kupusom i
krompirom.
Ti si jedna gazela, jedna srna, ti si mačka koju sam pazio od
kako si se prvi put ušunjala ovde, ti. Mila si mi, znaš to, znaš koliko
te čekam. Dokle? Ustaje. Zlo ti je, ne smeš da pokažeš, jedna ruka kao
da ti pada sama, hladna si, on prilazi. Pokušavaš da smisliš šta da
kažeš i pozivaš se na ime člana komisije od koga si učila posao još kad
si došla jer možda je dobro da o nečemu pričaš dok jedva i možeš da
misliš ali on te prekida prvim, pa drugim pokretom ruke, brzo te stiska
za sebe i osećaš vlažne usne na obrazu, na jagodici, bojiš se da pisneš
ali mu se nekako izmigoljiš, on pruži drugu ruku na tebe i uhvati te za
lakat i dugo dugo te posmatra, steže, jače, onda pusti, kao da će da
napravi korak prema tebi, još jedan, onda stane, ti si, ti si ta mačka
koju sam čuvao, koju sam krio i znaš da sam uvek hteo da te sklonim iz
te prljave kancelarije, od one napirlitane, lažljive guske, od cele te
plejade nesposobnjakovića i zavidnika, da te sklonim, trgne se nazad ka
stolu, donja usna mu drhti, rukom obori neku uramljenu fotografiju,
neku plaketu, nešto, pa vrati na mesto, gleda kroz prozor, u dan, ne u
tebe, stišće usne, briše ih rukom. Ona mi te ne da, znam, ne govori
ništa, ništa. Ide ti evaluacija, znaš, znam ko je u komisiji, pet
godina si ovde, koliko te čekam, kada, kada?
Pri izlasku iz toaleta, hodaš brže, mnogo brže do kancelarije nego što
si iz nje izlazila. Same ste, drugarica te privija uza sebe, ti se
zaplapačeš, pa zasmeješ, pa joj ispričaš kako je bilo, šta ti je tražio
ovaj put, mene ne sme više zna da sam prešla kod ovih u odeljenje,
njemu visi pozicija, ne sme tu da se kači, čekaj, on će do maja, juna,
neće duže, govorka se o tome neko vreme, ne može više. Tebi je skoro
svejedno, ti si prljava iznutra i spolja i osećaš se tako i stvarno. I
dođe ti da se zatrčiš nazad, da mu se obesiš oko vrata, da ga ljubiš,
da ga moliš, da ga zavališ teškom heftalicom sa stola u čelo, preko
debele, masne kože i da samo padne i da nestane, da se nadaš da ćeš da
uradiš nešto, da se dogodi nešto, bilo šta, bilo šta da se to više ne
ponavlja, nikad, ni sutra, ni iduće nedelje, da telefon više nikad ne
zazvoni i da se niko ne javi i da ti niko nikada više ne kaže da te
traži.
U stanu si predveče, pecivo u braon kesama je suvo, mrvi se,
suši, bez šminke si, nisi se dobro obrisala posle tuširanja, kosa ti je
mokra, pališ i gasiš cigaru i zaplačeš se pa se zasmeješ. Ne možeš da
ne misliš na ofis i hodnik i neprestano te pritiska da li si se
dovoljno brzo udaljila, da li si mu pobegla, ili nisi, ili ga nisi
uopšte ni odbila, dovoljno jasno, i kad bi nekome ispričala, pa da li
si i sama delom kriva, zašto se tako osećaš, pa koliko si samo puta
morala da se odazoveš i odeš, odmahuješ glavom i vrtiš i nepodnošljiva
je misao da si uopšte bila sama na tom odvratnom mestu i da te on
dodirnuo. Ugasila si mobilni telefon i dok sediš pored prozora gledaš
na ulicu gde ljudi počinju da kupe jedni druge i idu u bioskope, kafiće
i barove. Posle posla si i ti otrčala do kafića, videla se s dečkom,
nabacila si parfema koliko si mogla da što manje osećaš sebe, i ljubila
se, popila piće, i smejala se i mazila i složila se da te voli i da te
ima i strasno i nežno i tako si ga grlila oko vrata i stezala se da ne
zaplačeš i ne ispričaš, ujela se za usnu i par puta ponovo otišla do
toaleta i popravljala sve na sebi, kao da je sve pokvareno. Pa si ga
zamolila da ideš kući, i ako je trebalo da prespavaš kod njega, jer
nisi dobro, a on je bio razočaran ali te je otpratio i poljubio i rekao
da nazoveš ako nisi dobro, a ti si sačekala da te više ne vidi,
potrčala hodnikom, udarala dugme lifta i plakala, plakala, i htela da
vrištiš i da se vratiš do posla, i ako sad tamo nema nikog, i nađeš
kretena i završiš s njim ali znaš da je to nemoguće i da to nije način.
Možda pritisneš dugme da pustiš zvuk da ti prolazi kroz uši i na nekoj
stanici čuješ da je “...osmi mart međunarodni dan žena koji danas
prepoznaje šezdeset i jedna zemlja u svetu, dok je u trideset zemalja
zvaničan praznik...” i neku sličnu puku numeričku činjenicu. Sećaš se
tupavih recitala i cveća za razrednu u osnovnoj školi, svih u istim
patikama i trikoima na fizičkom i kad su dečaci počeli da te gledaju i
jure a ti još nisi prepoznala da postaješ žena.
Veče je. Pred tobom su utorak, sreda, četvrtak i petak. Ponedeljkom, u gradu nema ništa.
Da li si slobodna večeras?
. . .
Za sve vas koje u ovim redovima prepoznajete sličnost sa
događajima u vašem životu. Ima vas da niste ni svesne koliko vas ima.
Govorite o tome šta vam se dešava, pišite, pronesite glas, udružite se,
borite: razumom i besom, rečju, pogledom, javno i tajno, uz podršku ili
bez, mišlju i kandžama. Tvoja sloboda i prava su uvek na prvom mestu,
njihov gubitak nije opcija. I kada zakažu redom tvoja okolina,
policija, sudovi i konačno država, nikad ne smeš da se predaš, nikad.
Niko ne sme da pristane na to. Srećan ti praznik.
može da zaboravi....
...Možda za ovaj bude i sapun..
Umjesto dvadesetogodišnje dileme slaviti ili ne slaviti, piti ili ne piti, socijalizam, nacionalsocijalizam, socijalizam sa ljudskim licem.... pravo pitanje je: „Gdje nesta socijalizam sa ženskim licem - pokret koji je počeo svijetlim licima osviješćenih žena bez prava glasa i javnog djelovanja, a završio brkatim facama bjelosvjetskih diktatora, sakrivenih iza ogromnih sunčanih naočala i lakiranih cipela?“
.
