Danilo Kiš

Na vest o smrti gospodje M.T.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)

Oproštaj s majkom

Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
i režu mi zjene izlomljene bore...
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nježne razgovore.

Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osjetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,

samo jednu riječ utjehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osjećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.

O, ta bi suza htjela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savjet prije no se kaže: "Zbogom..."
nježnu ljubav majke koje više nema!

Anatomija mirisa


Odoratus impedit cogitationem
Sv. Bernar

evo
od čega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmeštaju
čas na jednu čas na drugu stranu
i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih


Danilo Kiš

Na danasnji dan 15.10. 1989. - Umro je srpski pisac Danilo Kiš, jedan od najvećih u
srpskoj literaturi, u čijim je delima sažeta sva gorčina surovog 20.
veka. Pisao je negovanim stilom, s moderno shvaćenom fabulom.
Diplomirao je svetsku književnost na Beogradskom univerzitetu. Bio je
dramaturg pozorišta "Atelje 212" u Beogradu i lektor u Strazburu,
Bordou i Lilu. Dela: romani "Psalam 44", "Mansarda", "Bašta, pepeo",
"Peščanik", "Grobnica za Borisa Davidoviča", pripovetke "Rani jadi",
"Enciklopedija mrtvih", drama "Elektra 70", polemički spis "Čas
anatomije"

Mansarda

Soba je bila slična utrobi onih malih lađa što se
ljuljaju na pučini izgubljene u tamnim noćima. Vlaga je iscrtala po
zidovima čudesne šare flore i faune koja cveta i raste samo u snovima.
Na plafonu je bilo predstavljeno rađanje sveta iz zagrljaja rose sna i
zelene jave, a u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta:
afričko leto, proleće Azije, snegovi Amerike, evropska jesen. Po
zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri
su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova (čiji se
poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta
prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i
ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva:
»I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim
kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz
Nijagare i svetog Nila.« (Jevanđelje po Jarcu-Mudrijašu, sa
galaksijskog na mansardski prevedeno i u stihove stavljeno od... zvanog
Orfej ili Orfeus.) Noktima smo svuda po zidu ispisali (kada to nije
išlo na uštrb slika koje je iscrtala vlažna ruka) latinske i grčke
sentence kojih smo se pridržavali kao deset božjih zapovesti i
izgovarali ih u časovima intelektualnih kriza i očajanja kao molitve
očišćenja. To su bili putokazi ka Istini, lux in tenebris, kako je
rekao Jarac-Mudrijaš. Ko bi se drugi setio toga da se sentence moraju
urezivati u zid ad unguem, »golim noktima, dok krv ne brizne!«

Bašta, pepeo

Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da
taj događaj izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je
jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih
znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza
lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u
statusu kvo te mutne jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji,
pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju
dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o
ljubavi. Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi
poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti
pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz
očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj. Putovati! Voleti! O, Afriko, o,
Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola
stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i
buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto.
Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah
gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko
sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak. Odmah
zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni
je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi
izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči
zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene
zvučnosti. Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja
se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike
i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je
pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih
stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su
sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista
postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to
autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči
raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud,
trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene
reči: plumaserija. Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme
zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od
uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu." Gde su nestali sa ovih
stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u
vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde
plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke
što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše
mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri
galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh
Mona-Lize? Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata
je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena,
počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa
Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba,
u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se
nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da
trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim
popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana,
pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i
izbušene čitavim lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe,
odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti
bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao
glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome
metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na
potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku.
Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i
ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde
na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg
trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u
samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je
bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma
nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno
preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj
kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom
našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se
naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da
nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću
pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim.
Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle
od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u
svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim
ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke
skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao
i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama
koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim
džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O
Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je
smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i
još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim
šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se
natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i
da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački
rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina. U šumi
je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u
novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".

Peščanik

66

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa
želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom
trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka
veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo
plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da
suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da
sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono
što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i
svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u
veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao
što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice. Želeo sam da
Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom,
da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama,
onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim
kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku
metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci
koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i
obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno,
iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja
sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža
sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa
sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu
metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji
činjahu taj život. Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz
života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje
srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni
poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu
apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata
jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata
ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju,
zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi
(samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da
zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti
je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj
materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to
drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan
život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim,
božanskim ništavilom. Ili će ostati makar - ako u velikom potopu potone
i sve to - ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao
dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki
eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog
svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na
svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to
nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt
jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske
veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.

Čas anatomije

PROBNI KAMEN ČINJENICA

Šizopsihologija

"Moderna forma fantastike jeste erudicija", rečeno je povodom Borhesa,
ako se ne varam. Ova kratka konstatacija sadrži, međutim, čitavu jednu
poetiku moderne literature i, rekao bih, ta je navedena formulacija
zapravo temelj celokupne moderne literature. Šta se tom formulom želi
reći? Da je vreme izmišljanja prošlo, da čitalac više ne veruje u
izmišljotine, jer mu je moderno vreme, u konstelaciji "svetskog sela"
koje umnožava bizarna fakta stvarnosti, pokazalo da ona famozna fraza
Dostojevskog da "ništa nije fantastičnije od stvarnosti" nije samo
spretna doskočica jednog književnika, već se ta fantastika stvarnosti
prikazala modernom čoveku kao fantastična stvarnost: sablasni prizor
grada nalik na mesečevo tle, sa dvesta hiljada mrtvih i do čudesnih
razmera iznakaženih ljudskih telesa, jeste prizor do kakvog je
srednjovekovna (ipak) fantazija jednog velikog pesnika mogla dospeti
jedino snagom najsmelije uobrazilje, zamišljajući sličan prizor samo
negde izvan ovog sveta, u dalekim predelima večne kazne i ispaštanja.
Hirošima je središna tačka onog fantastičnog sveta čiji se obrisi
počinju nazirati negde sa prvim svetskim ratom, kada se užas tajnih
društava počiva ostvarivati kao masovno prinošenje ritualne žrtve na
oltar ideologije, Zlatnog teleta, religije... Kažem "tajna društva",
jer reč je o okultizmu: količina nagomilanog zla i surove fantastike
stvarnosti ne može se tumačiti isključivo istorijskim i psihološkim
činjenicama, već pre onim što Maklin, zajedno sa Kestlerom, naziva, na
osnovu paranoidnog ponašanja homo sapiensa, šizofiziologijom, čija je
pak logična konsekvenca – šizopsihologija. I tu više, ni na književnom
planu, nisu dovoljni takozvani psihološki pristupi zasnovani na
dihotomiji dobra i zla i na moralnim kategorijama kao što su deset
Božjih zapovesti ili sedam smrtnih grehova sa kojima se čovek rve:
alegorija, taj, valjda, najstariji od umetničkih (pre svega književnih)
pristupa čoveku i svetu (čija je krajnja konsekvenca u umetnosti tzv.
psihologija), pokazala se nemoćnom u tumačenju čovekovog paranoidnog
ponašanja. Sa ovakvim saznanjem, pisac više ne pristupa svojim junacima
da bi njihove postupke protumačio psihološkim ključem prekršene zabrane
ili moralne doslednosti, već pokušava da sakupi, kao Truman Kepot u
knjizi Hladnokrvno, masu onih dokumenata i činjenica čiji mahniti i
nepredvidljivi spreg stvara jedan besmislen masakr, u koji ulaze
jednako sociološki, etnološki, parapsihološki, okultni i slični motivi
koje tumačiti na starinski način bilo bi više nego besmisleno, jer u
pozadini svega toga nalazi se šizopsihološko ponašanje čoveka,
paranoidna, što znači fantastična stvarnost: dužnost je pisca da tu
paranoidnu stvarnost fiksira, da ispita taj suludi splet okolnosti,
snagom dokumenata, ispitivanja, istražnog postupka, i da ne pokušava
da, na svoju ruku, i proizvoljno, daje dijagnoze i predlaže lečenje i
lekove.

Psihološki pristup

Psihološki pristup je, najčešće, polje banalnosti, a pisac svojevrsni
diletant koji tobože snagom svog talenta otkriva uzroke zla (u
socijalnoj i psihološkoj sferi podjednako) i predlaže radikalna
rešenja, makar ta rešenja bila sugerirana samo implicite. Jeftina
(spisateljska) psihologija povlači za sobom i jeftina rešenja, najčešće
na moralnom planu: pisac postaje ikonofil ili ikonoklast (svejedno) u
okviru postojećih društvenih sprega: crkve, nacionalizma, ideologije
ili okultizma.

"Građa za sižejno oblikovanje"


Povesti poput one o Borisu Davidoviču ili bilo koje druge iz knjige
Grobnica za B.D. zahtevale su da se manje-više svi podaci stave pred
"probni kamen činjenica", kako bi to rekla gospođa Jursenar. A to će
reći: umesto proizvoljnog izmišljanja (jer reč je, uslovno rečeno, o
istorijskoj temi i istorijskim ličnostima, nekad datim pod pravim
imenom, nekad u nekoj vrsti foto-robota), držati se dokumenata i
istorijskih činjenica, pre svega na nivou fabule. ("Fabula je, zapravo,
tek građa za sižejno oblikovanje" - Šklovski). Izmisliti (recimo) da je
jedan borac iz redova španske republikanske vojske kidnapovan i odveden
u sovjetski logor bilo bi danas, i gledano iz današnje perspektive,
mogućno: masa činjenica i istorijskih dokaza idu na ruku takvoj vrsti
uobrazilje. No, imajući u vidu krajnju osetljivost teme, što će reći
duboko usađenu i ljubomorno čuvanu sujetu velikog broja intelektualaca,
a tu mislim, pre svega, na zapadne tzv. leve intelektualce, koji ne
žele da se suoče sa određenim činjenicama, jer bi one mogle izvršiti u
njihovoj svesti i duhu duboke potrese i nužno revidiranje njihovih
mladalačkih ideala (kad sve bejaše čisto kao sunce), imajući, dakle, u
vidu tu i takvu osetljivost i psihološko slepilo, ja sam bio primoran,
izabirajući teme za svoj ciklus priča, da se poslužim fabulama u čiju
se autentičnost ne bi smelo posumnjati.

Opsesivne teme

Biti profesionalnim piscem, danas i ovde, što će reći imati literaturu
kao jedinu strast i vokaciju, to znači živeti u stalnom sukobu sa sobom
i sa svetom. Sa sobom, jer svaka druga delatnost, makar bila i
komplementarna u neku ruku sa literaturom, čini vam se izneveravanjem
svog sopstvenog stava i dara, kao neka vrsta nadoknade i izgubljenog
vremena; kao neka vrsta izdaje prema samome sebi. No, na žalost, ja
uprkos tome, tom jasno određenom opredeljenju za literaturu, ne pišem
kao profesionalac, nego kao "pesnik", što će reći bavim se isključivo
svojim sopstvenim opsesivnim temama, u nekoj vrsti pesničkog zanosa, i
biram samo one teme i probleme koji me opsedaju intimno, što će reći
intelektualno i moralno ili u nekoj lirskoj simbiozi
intelektualno-moralnog. Prostije rečeno, ja nemam unapred izabranu temu
kao takvu, po logici best-selera, "teme dana" ili narudžbine, već sedam
za sto u onom retkom času (sve ređem) kada se prepunila čaša, kada je
jedna intelektualna, moralna ili lirska dilema i sumnja narasla u meni
do takvih razmera da osećam potrebu da je nekom saopštim. Odatle ta
moja skromna bibliografija, pet-šest knjiga, odatle njihova relativna
kratkoća, uprkos evidentnoj činjenici da su te knjige izašle ispod
"ispisanog pera", što će reći iz vešte ruke. Čini mi se da su i
kratkoća (tipična za savremene pisce), kao i fragmentarnost dela,
posledica upravo tog "pesničkog pristupa" fenomenima stvarnosti, jer
taj u suštini lirski prosede ne trpi epsku dužinu ("nadahnuće je
kratkotrajno"). Ako u ovom i ovakvom stavu ima nečeg dostojnog
poštovanja, onda je to u prvom redu činjenica da vešta ruka
spisateljska ne želi i ne može (iz nekog višeg moralnog razloga) da se
bavi literaturom kao profesijom, uprkos proklamovanim i dokazanim
principima, uprkos jasnom opredeljenju za literaturu u smislu
"svagdanjeg hleba".
Moje prve knjige, pa i taj tzv. "porodični
ciklus", nastale su iz mog mladalačkog (ipak) traženja odgovora na
lirska i metafizička pitanja: odakle sam? ko sam? kuda idem? pitanja
koja, zbog nekih mutnih i sudbinskih okolnosti (rasa-sredina-momenat),
ostaju, uprkos završenim knjigama – još uvek otvorenim i nejasnim, no
za mene već više neaktuelnim, bezbolnim: u svojim knjigama ja sam
umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja, ali oslobodio sam se
lirskog pritiska na sasvim starinski i, izgleda, efikasan način:
puštanjem krvi iz žile-kucavice na mestu gde je taj pritisak bio
najjači, duga se mora završila i ja sam se osetio oslobođenim kao posle
buđenja iz košmara ili posle seanse na divanu
psihoanalitičara-šarlatana. Stvarnost (napisanih knjiga) zamenila je
fikciju mučnih pitanja.
Što se tiče Grobnice za B.D., i ona je
nastala po sličnom (neprofesionalnom) prosedeu, što će reći kao
posledica jedne opsesivne teme: biti savremenikom dvaju sistema
opresije, dveju krvavih istorijskih zbilja, dvaju sistema logora
uništenja duše i tela a da se pri tome u mojim knjigama pojavljuje samo
jedan od njih (fašizam), dok se drugi (staljinizam) previđa po sistemu
psihološke slepe mrlje – ta opsesivna intelektualna ideja, ta moralna i
moralistička mora pritiskala me je u poslednje vreme sa takvom silinom
da sam morao da pribegnem tom "puštanju lirske krvi" na žili-kucavici.
Iščitavši obilje literature, leve i desne, uglavnim nebeletrističke, na
temu staljinističkih čistki i logora, u meni je narasla do stida i
kajanja ta opsesivna misao da se mi manje-više svi ponašamo kao
Pavlovljevi psi, da su naši uslovni refleksi još jedini pravi spiritus
movens-i našim lirskim i epskim (književnim) postupcima, da mi balimo
kao ti psi na zvuk posmrtnih zvona i na danse macabre logorskih
(aušvicovskih) orkestara, a ti nam uslovni refleksi ponašanja i
mišljenja diktiraju i onu po literaturu najopasniju rabotu koja se
sastoji u ponavljanju stereotipija mišljenja, stavova, likova, odnosa.
Kada je ova misao dobila svoju lirsku težinu, kada je narasla do stida
i kajanja, do saznanja, ja sam počeo da pišem svoje priče u nekoj vrsti
pesničkog grča, relativno lako i brzo, kao kad se čovek oslobađa more
sna, sa osećanjem neke lagodnosti (uprkos temi) koja me je oblila. To
je bila neka vrsta duhovnog olakšanja kakvu osećaju možda samo teški
grešnici posle ispovesti na samrtnom času.

Psi i knjige

Sve ono, sve ono što je došlo zatim, to je samo cena te stvaralačke
radosti: sav taj mahniti koloplet, književnici, doušnici i fariseji
koji su pokušali i koji pokušavaju da nađu smisao i opravdanja (za
sebe) ovakvom mom drskom postupku, ovakvom zahvatu, ovakvom mom
razbijanju klišea, gde njihov pseći njuh gubi svoju pseću oštrinu, pa
umesto da se nahrane mesom, što im je stavljeno na dohvat ruke,
izgubivši sasvim svoje (pavlovljevske) navike, počinju da laju i da
ujedaju, jer je i to deo njihovih (uspavanih) uslovnih refleksa.

Sita je spisateljska bagra (uprkos objektivnom stavu kritike ili upravo
zbog njega, uprkos čitaocima i dobronamernim piscima, istina retkim)
prihvatila moju knjigu kao lični izazov – što ona i jeste, a
naravoučenije knjige shvatila je mnogo bolje nego što sam se ja tome
mogao nadati, pa je počela da joj iznalazi smisla i opravdanja, da je
lišava moralnog i ideološkog aspekta (gde se ta bagra oseća takođe
ignorantski). Knjiga je ta – po njima – jer oni ne znaju da misle osim
u klišeima – samo varijacija na temu "stradanja Jevreja" i kao takva
periferna, lokalna, irelevantna, sumnjiva.
U jednoj jedinoj
tački ti su pisci, imali sve prste ili ne, imali "muda" ili nemali,
imali usta puna slatkih reči ili nemali, sasvim u pravu: priča o
Darmolatovu jeste priča o njima, ona je neka vrsta alegorije u kojoj su
se oni lako prepoznali.

Psi laju a karavan prolazi...




Činjenica je, velim, da pisac ima svoje mitsko genealoško stablo kao
drevne plemićke loze, i grb svog porekla s gordošću ističe na svom
rukopisu, na svom palimpsestu: to je kao vodeni žig na hartiji na kojoj
piše; vidljiv znak porekla. A kad je pisac tabula rasa, a hartija mu
bez vodenog žiga (govoreći simbolično), onda mu ne ostaje ništa drugo
nego da se pozove na istorijsku tradiciju, da stvori svoje lažno
porodično stablo ne na književnoj baštini, ne na (evropskom) kulturnom
nasleđu, nego na istorijskom, na lokalno-mitskom. To su oni lažni
knezovi i boljari sa lažnim krunama, ljiljanima, lorenskim krstom i
svakojakim simbolima što su ih dali da im se utisnu na hartiju u vidu
mandata, i koji proglašavaju sebe čuvarima vladarskih pečata i narodnih
predanja, čistote jezika i čistote folklornih običaja, svoju nacionalnu
pripadnost smatraju svojom duhovnom prćijom, kao da se pisac može
roditi sa lozom, kao da se kulturna tradicija može posisati sa majčinim
mlekom, kao da se duhovno plemstvo ne ostvaruje jedino duhom, koji je,
bodlerovski rečeno, la noblesse unique, plemstvo jedino. I sasvim je u
pravu Eliot: "Tradicija se ne može naslediti, a ako vam je potrebna,
morate je (gospodo) steći velikim trudom."

Enciklopedija mrtvih

"Carstvo nebesko počiva na temeljima od laži – nastavlja Simon,
pogledavši u nemilosrdno sunce – a krov mu je na dve vode, od laže i
paralaže. I njihovi su spisi sastavljeni od lažnih reči i lažnih
zakona, svaki je zakon po jedna laž: deset zakona, deset laži... Nije
im dovoljno što je taj njihov Elohim tiranin i osvetoljubiv i zao kao
kakav zli starac, nego još treba da mu se divite, da padate pred njim
na zemlju ničice, da ne mislite ni na šta drugo do na njega! Da ga
nazivate, tog tiranina, jedinim i svemogućnim i pravednim! I da se
pokoravate njemu jedinome! O, narode samarijski, kakvi su to šarlatani
koji te posećuju, koji ti pune uši lažima i lažnim obećanjima? Oni su
prisvojili za sebe njegovu milost, a od vas traže da mu se pokoravate
bez roptanja, da snosite sve nevolje života, rane, bolesti, trešnje,
povodnje, kugu, a da ga pri tom ne kunete. Zašto bi inače zabranjivali
da mu uzimate ime u usta? Laž je, velim, narode samarijski, sve što vam
propovedaju Petar i Pavle, sve je to laža i paralaža njihovih učenika,
sve je to strašna i golema podvala! Zato: ne ubij! Jer ubijanje je
njegov posao, tog njihovog Jedinog i Svemogućeg i Pravednog! Njegovo je
da kolje i da ubija decu u kolevci, majke pri porođaju i starce bezube!
To je njegov zanat; zato: ne ubij! To je njegovo i slugu njegovih da
ubijaju! Oni su jedini pozvani za to! Oni su određeni da budu vukovi, a
vi da budete ovce! Stoga se, narode samarijski, prepusti njihovim
zakonima!... I zato: ne bludniči, da bi mogli oni da odvode za sebe
cvet tvojih devojaka! I zato ne zavidi bližnjemu svome, jer nemaš šta
da mu zavidiš! Oni traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a
zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost, i tvoju
sadašnju molitvu i tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja,
obećavaju ti budućnost, budućnost koje nema..."



"... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u
jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na
nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se
međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove
koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele
što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće
što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas
ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na
kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu
varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć
ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što
se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz
gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj
vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu
metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca..."


"Svaka je zemlja zemlja i svejedno je gde čovek seje. Prava je zajednica kada se čovek i žena izmešaju."
"Svaki čovek i svaka žena?" upita Petar i umalo se od čuđenja ne obrnu.

"Žena je urna blaženstva", reče Simon. " A ti, kao svaki smetenjak,
jednako zatvaraš uši kako ih ne bi zagadio hulom, i sklanjaš pogled ili
bežiš kad nemaš šta da odgovoriš."
Tu sledi duga teološka
rasprava o Elohimu, o kazni, o kajanju, o smislu života, o odricanju, o
duši i telu, sve to izmešano skolastičkim dokazima i citatima na
hebrejskom, grčkom, koptskom i latinskom.

"Duša je alfa i omega", zaključi Petar. "Dobro je ono što godi Bogu."

"Dela nisu dobra ili loša po sebi", reče Simon. "Moral određuju ljudi a ne Bog."

"Dela milosrđa jesu zarok večnosti", reče Petar. "Čuda su dokaz za one koji još sumnjaju."

"Može li vaš Bog da popravi oštećenje jedne device?" upita Simon, pogledavši svoju pratilju.

"On ima duhovnu moć", reče Petar, očigledno zbunjen tim pitanjem.

Sofija se smeškala dvosmisleno.

"Da li ima, hoću da kažem, fizičku moć?" nastavi Simon.

"Ima", reče Petar bez oklevanja. "Onaj koji je izlečio gubavce, onaj koji je..."

"... Pretvorio vodu u vino et caetera et caetera", prekide ga Simon.

"Da", nastavi Petar. "Njegov zanat su čuda i ..."

"Mislio sam da je njegov zanat stolarstvo", reče Simon.

"I milosrđe", reče Petar.

Najzad, razljućen zbog tolike Petrove tvrdoglavosti i upornog pozivanja na Njegova čuda, Simon reče:

"Mogu da učinim čuda kao taj vaš Nazarećanin."

"Lako je to reći", uzvrati Petar i glas mu zadrhta.

"On je naučio na egipatskim vašarima razne veštine", reče jedan od Petrovih učenika. "Treba se pribojavati podvala."

"I vaš je Nazarećanin – kako se ono zvaše? – mogao da nauči egipatske magije", reče Simon.

"Čudo se zbilo više puta", reče Petar.





.... Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo
zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski odnosi,
susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski
život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan
("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je
još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve
zapisano. Sve. Predeo njegovog rodnog kraja dat je tako živo da sam se,
čitajući, prelećući zapravo redove i pasuse, osećala kao da sam bila
tamo, u srcu tog predela: sneg na vrhovima dalekih planina, gola
stabla, zaleđena reka po kojoj, kao na Brojgelovim pejzažima, promiču
na čkaljkama deca, među kojima sam videla jasno i njega, svog oca, mada
tad još ne bejaše moj otac, nego samo onaj koji će biti moj otac, onaj
koji je bio moj otac. – Zatim bi predeo naglo ozeleneo, buknuo bi cvet
na stablima, ružičast i beo, procvetavaju na moje oči bokori gloginja,
sunce preleće iznad sela Kraljevčani, zvone zvona sa seoske crkve, muču
krave u štalama, a na prozorima kuća sja rumeni odraz jutarnjeg sunca i
topi ledene stalaktite na oluku.
Onda sam videla, kao da se sve
to na moje oči odvija, kako se kreće ka seoskom groblju pogrebna
povorka. Četvorica gologlavih muškaraca nose čamov sanduk na ramenu, a
na čelu povorke korača, sa šeširom u ruci, čovek za koga znam – tako i
piše u Knjizi – da je moj deda po ocu Marko, muž pokojnice koju
ispraćaju na večni put. Tu stoji sve i u vezi s njom, uzrok bolesti i
smrti, godina rođenja, tok bolesti. I piše u čemu je sahranjena, ko ju
je okupao, ko joj je stavio novčiće na oči, ko joj je vezao bradu, ko
je sanduk tesao, gde je stablo posečeno. Mislim da iz ovoga možete
naslutiti, bar približno, količinu informacija koju unose u
Enciklopediju mrtvih oni koji su uzeli na sebe težak i hvale dostojan
zadatak da zabeleže – bez sumnje objektivno i nepristrasno – najviše
što se može zabeležiti o onima koji su završili svoj zemaljski put i
uputili se ka večnom trajanju. (Jer oni veruju u čudo biblijskog
uskrsnuća, i ovom golemom kartotekom samo pripremaju dolazak tog časa.
Tako će svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu,
svoju sopstvenu zaboravljenu prošlost. Ovaj će registar tada biti
velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća.) Očigledno, za
njih nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog
trgovca i njegove žene, između seoskog popa (a to je bio moj pradeda) i
seoskog zvonara, nekog Ćuka, čije je ime takođe zapisano u knjizi o
kojoj govorim. Jedini uslov – to sam odmah shvatila, jer mi je izgleda
ta misao došla još pre nego što sam i uspela da je proverim – da bi se
ušlo u Enciklopediju mrtvih jeste da onaj čije je ime tu zapisano ne
bude zastupljen ni u jednoj drugoj enciklopediji. Ono što mi je zapelo
za oko pri prvom pogledu, dok sam prelistavala tom "M" – jedan od
hiljadu tomova na to slovo – jeste odsustvo poznatih ljudi. (To sam
začas proverila, okrećući promrzlim prstima stranice, tragajući za
imenom mog oca.) U Enciklopediju ne bejaše, kao posebna jedinica,
unesen ni Mažuranić, ni Mejerholjd, ni Malmberg, ni Maretić, iz čije je
gramatike moj otac učio, ni Meštrović, koga je jednom video na ulici,
ni Maksimović Dragoslav, strugarski radnik, kojeg je poznavao moj deda,
ni Milojević Tasa, prevodilac Kauckog, s kojim je moj otac razgovarao
jednom kod "Ruskog cara". Enciklopedija mrtvih delo je neke sekte ili
verske organizacije koja je u svom demokratskom programu istakla
egalitarističku viziju sveta mrtvih - bez sumnje inspirisanu nekom od
biblijskih postavki – a sa namerom da se ispravi ljudska nepravda i da
se svim Božjim stvorenjima da jednako mesto u večnosti. Shvatila sam
uskoro i to da Enciklopedija ne seže u daleku tamu istorije i vremena,
nego da počeci ove knjige datiraju negde posle 1789. Ova čudna eruditna
kasta mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po
čituljama i po biografijama ljudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju
podatke i dostavljaju ih ovoj centrali koja se nalazi u Stokholmu.
(Nije li možda, pitala sam se na trenutak, i gospođa Johanson njihov
adept? I nije li me dovela u ovu biblioteku – pošto sam joj poverila
svoju nesreću – da bih otkrila Enciklopediju mrtvih i našla u njoj zrno
utehe?) To je sve što mogu da znam, da slutim o njihovom radu. Razlozi
njihovog tajnog delovanja mislim da se mogu otkriti u dugoj tradiciji
crkvenih progona, a s druge strane, rad na enciklopediji kao što je ova
zahteva izvesnu razumljivu diskreciju, kako bi se izbegao pritisak
ljudske sujete i sprečio pokušaj korupcije.


...Jer
– a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije – nikad se
ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled
čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve
se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo.
(Stoga sastavljači Enciklopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika
različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko
stvorenje svetinja.)

O nacionalizmu

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se «izrazi», ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, u
koje se on sam smestio – ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom
individuu bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila (Jules).
To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je jedina osobina da
ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to
drhtanje, ta njegova «tajna», da ume da prebledi na pomen Engleza, to
je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim:
nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom
početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je
osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli
svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost
zahvaljujući engleskom čaju.
Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja:
nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac,
podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je
zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je
pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u odnosu na njegov
mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju asketa,
potencijalni borac koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram
Sartrov stav o antisemitizmu, «potpun i slobodan izbor, globalan stav
koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema čoveku
uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija
sveta».
Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je,
dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna,
ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što
će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale
se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije,
drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi
isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i
zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo
«pakao to su drugi», u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve
što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano.
Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle,
totalitarna ideologija.
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše «iz naroda i za narod», koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič (a, da se podsetimo, kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija – A. Mol.), u srpsko – hrvatskoj varijanti, nacionalizam je borba za
prevlast oko licitarskog srca.
Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture – ne tiču ga se. Ali stvar nije tako prosta. Ako i zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom coleur locale-u takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta, što će reći da nije u službi umetničke istine, jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.
Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni.
Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne,
nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih
drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo,
kad se mora, ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša
istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u
odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte
vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom
smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji
samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo
više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah.
Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne
tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su
skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena
da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni,
jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra i započeta.
Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svog brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim: pobeda izabranog neprijatelja
jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je
strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve.
Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna
pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede,
zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji
nikoga, «nikoga do Boga», a njegov bog jeste bog po njegovoj meri,
bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto
toliko nemoćan kao i on sam, «ponos porodice», porodični entitet,
svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi, blesavi rođak.
Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. «To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje
svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši a koji se,
ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili anonimnosti gomile, ili u
nekakvom pravednom ratu. Nezadovoljnik koji u mirnodopsko vreme ne
usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune» - slika i
prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj
kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba?
Pritisnut ideologijama, na marginama društvenog kretanja, zbijen i
izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj
pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u
praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće,
individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu
preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista
je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni)
izraz tog i takvog individualizma, ideologija, i antiideologija...

Čas anatomije, 1978.

Danilo Kis

• Basta, pepeo
  
• Enciklopedija mrtvih
  
• 
  Enciklopedija mrtvih
  
• Grobnica za Borisa Davidovica
  
• Mansarda
  
• Mansarda
  
• Najlepse price
  
• Najlepsi eseji
  
• Pescanik
  
• Porodicni cirkus
  
• Rani jadi
  

Danilo Kis (1935-1989): "Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj
Madjarskoj a zavrsio je trgovacku akademiju u mestu rodenja izvesnog gospodina
Viraga koji ce, miloscu gospodina Dzojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom).
Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i zelja za
integracijom navela moga dedu da svom jos maloletnom sinu madjarizuje prezime;
mnoge pojedinosti iz porodicne hronike ostace, medutim, zauvek nerazjasnjene:
godine 1944. moj otac kao i svi nasi rodjaci bice odvedeni u Ausvic, odakle se
skoro niko od njih nece vratiti.

Medu mojim precima sa majcine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski
junak, koji ce se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga maca dodati
slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom
nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumrece, dakle, sa mnom.
U mojoj cetvrtoj godini (1939), u vreme donosenja antijevrejskih zakona u
Madjarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu
veru, sto mi je spaslo zivot. Do svoje trinaeste godine ziveo sam u Madarskoj, u
ocevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam
kao sluga kod bogatih seljaka, a u skoli sam slusao katehizis i katolicku
biblijsku egzegezu. "Uznemirujuca razlicitost", ono sto Frojd naziva
Heimilchkeit bice mojim osnovnim knjizevnim i metafizickim poticajem; u svojoj
devetoj godini napisao sam prve pesme, na madarskom; jedna je govorila o gladi,
druga je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedackoj mesavini fakata i legende,
a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema knjizevnosti nije bez
znacaja cinjenica da je moj otac bio pisac medjunarodnog reda voznje: to je
citavo kosmopolitsko i knjizevno nasledje.
Moja je majka citala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez
zaljenja, da su romani "izmisljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena
averzija prema "pustim izmisljotinama" prisutna je latentno i u meni.

Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je ziveo
moj ujak, poznati istoricar, biograf i komentator Njegosa. Odmah po dolasku
polagao sam ispit za likovnu skolu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i
Milo Milunovic. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove
portretne statue - licila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom
Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih
radova. Trebalo je da sacekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu
gimnazijsku spremu. Za to vreme odlucio sam da ipak zavrsim maturu.
Dve godine sam ucio violinu u muzickoj skoli, gde mi je predavao Simonuti
stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je
obozavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzicka se skola
odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i
madjarske romanse, a na skolskim igrankama tango i inglis-valcere.

U gimnaziji sam nastavio da pisem pesme i da prevodim madjarske, ruske i
francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezicke vezbe: spremao sam se za
pesnika i izucavao knjizevni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri,
emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujuci odsutne profesore, drzali s
jednakom spremom predmete kao sto su matematika, fizika, hemija, francuski,
latinski.
Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao
prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu knjizevnost.
Kao lektor za srpskohrvatski jezik i knjizevnost boravio sam u Strazburu, Bordou
i Lilu. Poslednjih godina zivim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od
nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: cujem kako se nasijenci
dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona tresti
harmonika." (Danilo Kis)

Zašto se Subotica odrekla Danila Kiša?
| Izvor: politika.rs,

Za razliku od Pariza, u ovom gradu nijedna ulica ne nosi ime poznatog pisca, niti postoji spomen-tabla na mestu njegovog rođenja.

Na zgradi, br. 16, u ulici Grosije otkrivena je spomen-tabla kojom je grad Pariz obeležio nekadašnji dom književnika Danila Kiša. U prisustvu stotinak prijatelja, iz Pariza i Srbije, kako je izvestio Miroslav Karaulac za „Našu borbu”, odata je počast piscu 15. oktobra 1996. godine, sedam godina nakon smrti.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovaj novinski tekst podstakao je tada subotičkog stvaraoca Boška Krstića da se zapita zbog čega nikada nije ni pronađeno ni obeleženo mesto gde je veliki pisac rođen u Subotici, 22. februara 1935. godine. Poduhvatio se traganja, ukrštajući autobiografske zapise i književnu fikciju Kiša sa racionalnošću zemljišno-knjižnih izvoda. Zahvaljujući Krstićevom istraživanju i traganju za kućom gde je Kišova majka na proputovanju za Mađarsku bila smeštena i gde se on rodio, danas se pouzdano zna gde se kuća nalazila. Ona više ne postoji, porušena je tokom savezničkog bombardovanja Subotice 1944. godine, i na njenom mestu podignuta je nova četvorospratnica, čiji jedan deo na mestu bivše Kišove rodne kuće. Krstić je o tom otkriću napisao i knjigu „Potraga za Ulicom divljih kestenova” misleći da je to dovoljno, ali od tada uzalud pokušava da se Kišu i u rodnom gradu oda počast i postavi spomen-obeležje, piše Politika.

– Na zahtev Ministarstva kulture tokom poslednjih desetak godina četiri ili pet puta sam slao odgovore na njihov upit gde da postave postave spomen-tablu i tako obeleže mesto Kišovog rođenja, ali ta ideja nikada nije ostvarena – priča Krstić za Politiku.

U obeležavanju Kišovog prisustva u Subotici najdalje se otišlo pre nekoliko godina kada je predat zahtev opštinskoj komisiji za dodelu imena ulica da jedna ponese i njegovo ime. Komisija je to odbila uz obrazloženje jednog od njenih članova da Kiš nije autentični stvaralac. U znak protesta, subotički pisci i intelektualci su kraj njegove biste u parku ispred Gradske kuće formirali špalir, ulicu Danila Kiša. Grupa entuzijasta jednoj od dugovečnih i omiljenih gradskih knjižara nadenula je ime po književniku, a od pre dve godine ovde radi i omladinska fondacija pod Kišovim imenom. Sedam godina u Gradskoj biblioteci takođe organizuje se književni „Kišobran”, susreti posvećeni delu velikog autora.

I nedavno je skrenuta pažnja na mesto gde je književnik rođen, nakon što je urbanističkim planom predviđeno da se park oko zgrade pretvori u parking. Iako je i tada pomenuto da taj ugao zavređuje drugačije uređenje, a ne pretvaranje u betonski plato, ništa se nije promenilo. U Gradskoj komisiji za davanje imena ulica i dalje nema predloga da neka ponese ime Danila Kiša, niti postoji novi zvaničan predlog da se obeleži kuća njegovog rođenja.

– Kiš nije imao jasnu viziju svog rodnog grada, vezivao ju je za Sinagogu, Gradsku kuću, pesnika Dežea Kostolanjija i višejezičnost. Iako je njegovo prisustvo u rodnom gradu ostalo zvanično neobeleženo, priroda se na neki način potrudila da to ispravi. U „Ranim jadima” Kiš u Novom Sadu traži ulicu divljih kestenova, to je nekadašnja Bemova ili danas Ćirpanova, gde je taj drvored postojao. U Novom Sadu ga više nema, ali dvostruki drvored kestenova postoji upravo ovde, ispred mesta gde je bila njegova rodna kuća. Možda je to i najlepši spomen na Kiša, mada je poneko od ovih stabala počelo da se suši, a ne vidim da neko o tome brine – kaže Krstić.

b92