JESENJIN

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Sve sto zivi,oziljak ima"-sergej jesenjin


SERGEJ JESENJIN

Rodjen je septembra 1895. godine u selu Konstantinovu, u Rusiji. Kako je sam govorio, djetinstvo mu je proteklo: 'Kao i kod svih seoskih derana". Zaista, djetinstvo je proveo na selu, uz stari ruski sat, i blistavi samovar u "niskom domu sa plavim oknima". Za njegov dalji rad najzasluznije je skolovanje na univerzitetu gdje je upoznao mnoge pjesnike koji ce kasnije uticati na njega. Uvijek je govorio da njegovim pjesmama ne treba predgovor, jer poslije citanja svaki ce citalac vec sam sve shvatiti, mada su se mnogi trudili da ga proprate kritikom. Sergej nikoga nije ostavljao ravnodusnim. Ljudi su ga ili voljeli ili mrzili. Cesto je sjedio sam i zamisljen, uz casu zestokog pica i "safo" cigaretu, pa su ga mnogi proglasaval cudakom ili cak alkoholicarem. Neki su cak i zazirali od njega jer je bio prilicno preke naravi. Neshvacen i progonjen sa mnogih strana, nemogavsi vise da se bori, i ne vidjevsi izlaza iz otuzne svakodnevice, Sergej Aleksandrovic Jesenjin, izvrsio je samoubistvo 28. decembra 1925. godine u hotelu "Angleterre" u Lenjingradu. Pred samoubistvo, sopstvenom je krvlju napisao jednu od svojih najljepsih pjesama:Dovidjenja druze moj

Sergej Jesenjin











Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергей Александрович Есенин, 21. септембра (стари календар) / 3. октобар 1895 - 28. децембар 1925) био је руски песник.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону, 1895.

Почео је да пише поезију са девет година. Као вундеркинд, преселио се у Москву 1912. и почео да ради као лектор у издаваштву и да паралелно похађа студије на Московском државном универзитету. Године 1915, преселио се у Санкт Петерзбург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городетског, Николаја Кљујева и Андреја Белог. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.

Од 1922. до 1923. био је ожењен америчком плесачицом Изадором Данкан, коју је пратио на турнејама. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Као последица алкохолизма, Сергеј је стекао лош глас због вандализма по хотелским собама. Очаји пијанства видљиви су у његовим песмама из овог периода. Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се 1923. вратио у Москву.

Јесењин је био у браку укупно пет пута. Први и други брак је био са Синаидом Рајх, са којом је имао двоје деце. Имао је и двоје ванбрачне деце (једно од њих је био познати математичар и дисидент Александар Јесењин Волпин). После Исадоре Данкан, оженио се младалачком симпатијом Галином Белиславскајом, а касније Софијом Толстајом, унуком Лава Толстоја.

У почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском савезу, нарочито у време Стаљина.

Последње две године Јесењиновог живота су биле пуне пијанства и лутања, али је у том периоду написао неке од својих најбољих песама. Јесењин се обесио у соби лењинградског хотела „Англетер“ (Angleterre). Постоји сумња се да је то било убиство по налогу агената званичне власти. Имао је 30 година. Галина Белиславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.

Doviđenja, druže, doviđenja...

Doviđenja, druže, doviđenja!
U životu ima mnogo zla,
svaki korak,
prati nova patnja,
na ovom svetu,
sreće nemam ja.


Doviđenja! Tiho gasnu sveće,
pred moj put
u mrak i večni san.
Čitav život čekah malo sreće,
al' u noći ipak ostah sam...

Doviđenja, bez stiska, bez reči!
Čemu bol i vrelih suza žar?
Za nas nije nista novo mreti,
ni sam život nije nova stvar...

*******************************

До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, -
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Ehhh moj dragi Jesenjin :(

Ti me svojom hladnoćom ne kušaj
I ne pitaj koliko sam star.
Žuti kostur postala mi duša,
To je meni od bolesti dar.

Nekada sam u predgrađu ludo
Kao dete sanjao u dim,
Da ću bogat i slavan da budem,
Da ću biti drag ljudima svim.

Baš sam bogat! Da l' drugi i slute...
Nemam više ni cilindar star.
Samo plastron od paname krute
I cipela starih imam par.

A i slavan nisam ništa manje -
Od Pariza do Moskve se zna,
Moje ime sluša se s gnušanjem
Kao psovka sa uličnog dna.

Pa i ljubav ... Nije li zabavno?
Ti me ljubiš, a usne ko lim.
Osećanje moje uzre davno
I ne možeš da procvetaš s njim.

No sa tugom da pričekam bolje,
Nije strašno bude l' malo sete,
Zlatnije od tvoje kose poljem
Svud loboda pletenice plete.

Ja bih hteo sada opet tamo,
Da se navek oprostim sa svim,
Da ne budem više slavan, samo
I da sanjam ko dete u dim.

Al' da sanjam o drugom, o novom,
Nepoznatom i zemlji i travi,
Što se srce ne da reći slovom,
Za šta covek nema izraz pravi.

Улеглась моя былая рана -
Пьяный бред не гложет сердце мне.
Синими цветами Тегерана
Я лечу их нынче в чайхане.

Молодая, с чувственным оскалом,
Я с тобой не нежен и не груб.
Расскажи мне, скольких ты ласкала?
Сколько рук ты помнишь, сколько губ?

Знаю я - они прошли, как тени,
Не коснувшись твоего огня,
Многим ты садилась на колени,
А теперь сидишь вот у меня.

Но ты меня не любишь, не жалеешь,
Разве я немного не красив?
Не смотря в лицо, от страсти млеешь,
Мне на плечи руки опустив.

А потом пойдешь своей дорогой
Распылять безрадостные дни,
Только нецелованных не трогай,
Только негоревших не мани.

И когда с другим по переулку
Ты пройдешь, болтая про любовь,
Может быть, я выйду на прогулку,
И с тобою встретимся мы вновь.

Отвернув к другому ближе плечи
И немного наклонившись вниз,
Ты мне скажешь тихо: "Добрый вечер!"
Я отвечу: "Добры вечер, мисс".

Но ты меня не любишь, не жалеешь,
Разве я немного не красив?
Не смотря в лицо, от страсти млеешь,
Мне на плечи руки опустив.

Руки милой - пара лебедей -
В золоте волос моих ныряют.
Все на этом свете из людей
Песнь любви поют и повторяют.

Руки милой - пара лебедей.
Руки милой - пара лебедей.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Majčina molitva

U kući kraj sela, u dubokoj boli,
pred ikonom kleči starica i moli.

I molitva njena govori o sinu,
sin negdje daleko brani domovinu.

Starica se moli, suza se ne stidi
i očima trudnim strašnu sliku vidi.

Ona vidi polje, polje poslije boja
i na zemlji mrtva svog sina heroja.

Teče krv iz grudi, svuda mrtvi leže,
a on hladnom rukom stijeg dušmana steže.

Sva se skamenila od sreće i muke
i sijedu je glavu spustila na ruke.

Obrve joj rijetke sijede vlasi kriju
ko biserje suze teku iz očiju.

Zivot vam je - varka s toplom camom,
Zato ce nas uvek opciniti snova,
Jer nam svojom grubom rukom samo
Pise kobno sudbonosna slova.

I ja uvek kad zazmurim sada
Kazem: "Samo srce da oseti draz,
Zivot vara, no i on nekada
Radostima ukrasava laz.

Lice svoje pred nebom obnazi,
Pa, dok citas sudbu s nocnog neba.
Ti se smiri, smrtni, i ne trazi
Tu istinu koja ti ne treba."

Dobro je u snegu tih cremusa
Da se misli da je zivot lug.
Nek' obmane koja laka dusa,
Neka izda i neverni drug.

Nek' me maze neznom recju milom,
Nek' je ko noz ostar jezik zao -
Ja sam davno spreman na sve zivo,
Ja sam na sve, vec grub, navikao.

Hladi dusu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni me ostavise davno.
I najblizi vise me ne pamti.

Ali, ipak, progonjen i gazen,
Sa osmehom sto ga zora dala,
Ja na zemlji voljenoj, sav blazen,
Tom zivotu za sve kazem hvala.

Smrt

Poslednje godine života, 1925., Jesenjin
je u naprestanoj agoniji stvaranja i smrti.Pjesme prosto klucaju iz
njega da se i sam on tome cudi."ne mogu da ih zaustavim", "to je kao
navijena mašina", govorio je poznanicima.Prije toga, 1924., na Kavkazu,
takode je grabeci od života beleži sve što se godinama gomilalo u
duši.Nezaboravna ispovijest Ana Snjegina izliva se snagom bujice u
divnu lirsku pjesmu.Ana Snjegina je pjesnikovo i najrealistcnije
ostvarenje, sa utiscima iz rodnog kraja 1918. gdje je Jesenjin proveo
ljeto i bio ocevidac mnogih dogadaja.Pred smrt Jesenjin se najviše seca
ljubavi, koja za njega znaci najvecu srecu i cudo na svijetu.Njena
prolaznost muci, on bi htjeo vecno da sanja maj i onu koju zauvijek
voli i da nikada ne precvjeta.Ispovjesti smrtnika, tako bi se mogle
nazvati poslednje Jesenjinove pjesme.Praštajuci se sa životom, on u
njima, tonomintimnosti, uzbudljivih osecanja,tihih radosti i tuge,
izražava najneposrednija osecanja najdražeg sebe.U jesen 1925. pjesniku
se teško moglo pomoci"Kada se u poslednje vrijeme govorilo", veli
Mariengof,"Jesenjin pije", rijeci su zvucale kao"udarci malja" i svi su
bježali od opasnog,mahnitog i izgubljenog covjeka.Po svima
svjedocanstvima Jesenjinu je ovih dana ostajao samo jedan
izlaz-bolniac, a prijateljima - opasnost da je ne odbije kao nekada
sanatorijum.uvece 23.decembra,Jesenjin po zabeleškama zeta Neasedkina,
odlazi sestrama u Zamoskvorecje i ne pozdravlja se ide u sobu i kupi
sve svoje stvari.Jesenjin stiže u Petrograd 24.decembra ujutro, odseda
u hotelu Angleter i tri dana juri obavljajuci poslove.Bolesno uznemiren
i nuropat,Jesenjin se tih dana osecao strahovito usamljen.U hotelskoj
sobi br.5, koju je nekada dolazio sa Isidorom, atmosfera postaje sve
teža, narocito uvece.Kad god bi pred spavanje otvorio prozor uletalo
bih jato vrana koje dugo nije mogao istjerati.U duši se stvarao još
veci pakao, i on je ujutro 27. decembra, nemajuci mastila - kako je sam
pricao preko dana poznanicima - napisao pjesmu krvlju, iz rasecenih
vena.To su bili stihovi "Do videnja, prijatelju",predati uvece mladom
pjesniku V.Erlihu, koji je zaboravio da ih procita i zavirio u njih tek
kad je bilo dockan.Uvece 27. decembra, Jesenjin je u restoranu svog
hotela zamišljen i tužan.Poslije vecere je u vestibilu, gdje dugo sjedi
sam, nervozno puši i tone u nesanu misa, dok se odmara u u ogromnom
gradu i velikoj kuci.Umoran, duševno bolestan,ocajan,on katkad ustane,
šeta, gleda kroz prozor u snježnu noc punu oblaka i magle, pa opet
skrušeno sjeda, nastavlja pušenje, i trlja celo.Rob utisaka i
preteranih crnih uobrazilja, zlovoljan i utucen, ostaje tako do ponoci
i do bezumne svjesti kada usplahireno pocinje juriti hodnicima;onda
kuca na vrata susjeda i moli da ih otvore i preklinje da ga puste
unutra.Ali u mutnom sjaju dubokih i bešumnih hodnika nigdje nikog: ni
žene, ni brata, ni drug.Pred zamagljenom svjesti otvaraju se samo vrata
najmljene grobnice.On juri u svoju sobu, razbacuje namještaj, pravi
nered, i u užasu, opet sijece nožem vene, zatim prebacuje u uglug sobe
preko cjevi za parno grijanje uže od prtljaga, navlaci omcu oko vrata i
posle ponoci izmedu noci 27 i 28 decembra 1925. vrši trostruko
ubistvo:secenjem vena, vešanjem i gorenjem uz cijev za parno
grijanje...
Sahranjen je u Moskvi 30.decembra 1925.godine na Vaganjkovskom gorblju.

Jesenjin
se nalazio pod stalnom prismotrom tajne policije, a nekoliko puta je i
krivično gonjen. Smatran je klasnim neprijateljem (nazivao je sebe
posljednjim pjesnikom sela, obožavao je selo, borio se protiv njegove
industrijalizacije, betona i čelika), a doušnici, koji su ga pratili
kroz čitav život, dostavljali su „dokaze“ o njegovim besjedama protiv
sovjetske vlasti. Sudeći po dokumentima iz tajnih i specijalnih arhiva
policije, za koje se saznalo tek sedamdeset godina poslije njegove
smrti, iz knjiga istraživača pjesnikove pogibije – I. Liscova, E.
Hlistalova, S. Kunjajeva, V. Kuznjecova, N. Sidorine i drugih, prijave
doušnika i čekista protiv pjesnika nijesu prestajele do kraja njegovog
života. Istraživači vjeruju da se u još uvijek nepristupačnoj
policijskoj arhivi krije prava istina o zagonetnoj smrti Sergeja
Jesenjina.
Pjesnik nije ni razumio ni prihvatio ono što se
događalo u vrijeme komunizma, niti je bio zadovoljan onim što je
revolucija donijela. Uvijek je bio na strani sela, a Rusija je poslije
revolucije postala zemlja gladi, oštre vlasti, a pogotovo čekista, i
propadanja sela i seljaka. Jesenjin je uvijek srcem bio u onoj Rusiji
čiju je dušu opjevao još od rane mladosti i sa sjetom je pamtio: „Tih
godina smo svi mi voljeli, ali su, bogme, voljeli i nas“.

Pjesnik je sahranjen u četvrtak 31. decembra 1925. godine. „Jesenjin,
Jesenjin, Jesenjin“ – pod hipnozom toga imena živi se već nekoliko
dana, pisao je u svom dnevniku pjesnikov prijatelj Ivan Jevdokimov.
„Pišu u novinama (malo pišu, svi su zanijeti kongresom partije).
Pokušavaju da objasne, a ne mogu, zašto je taj zemaljski srećnik, prvi
pjesnik naše gigantske zemlje, lijepi, divni, mažen ljubavlju ljudi i
žena, sve više i više uzdizan slavom, iznenada, tako neočekivano,
završio svoj život? Jer, bilo je naoko puno zemaljske sreće!... Hiljade
prijatelja, a zapravo se pokazuje – ni jedan čovjek nije ga poznavao...
Žalosno, žalosno, nesnosno žalosno, sa suzama“.

Sahranjen je na Vaganjkovskom groblju – o državnom trošku, o čemu je
Savjet narodnih komesara donio odluku, kako je isticano. Humka s
običnom krstačom blizu ulaza u groblje – nekoliko desetina metara
glavnom alejom, pa lijevo, postala je od toga novogodišnjeg predvečerja
kultno mjesto ruskih pjesnika. To je i danas.

Na večeri uspomena na Jesenjina u Kamernom teatru Tairova, pet dana
poslije pjesnikove sahrane, Sergej Gorodecki ispričao je o kriku neke
žene u trenutku kad su kovčeg spuštali u grob. U tužnoj tišini,
razlegle su se njene riječi:
- Zbogom, moja bajko!...

Prva objavljena pjesma Sergeja Jesenjina je "Breza". Objavljena je pod pseudonimom Ariston.


BREZA

Pod prozorom mojim
Bela brezica je
Ogrnuta snegom
Ko srebrna da je.

Na punim granama
Ledenim po strani,
Razvile se rese
Ko beli đerdani.

U tišini stoji
Breza, ko u gaju,
I plamte pahulje
U ognjenom sjaju.

A zora, polako,
Naokolo plovi,
I na strane sipa
Srebrni prah novi...

PESNIK

Bled je. Smišlja svoj strašni put.
U duši lebde priviđenja.
Zamahom kobi smrskana grud,
Obrazi usahli od bdenja.

Na čelu bore ispaštanja,
Kosa mu se pramenjem linja.
No čar njegovih maštanja
U jasnim slikama tinja.

Sedi u tamnom potkrovlju,
Plamičci sveće tamu more.
Pero veze sebi na volju,
Vodi s njim tajne razgovore.

On piše pesmu, svoju muku,
Dira srcem prošlosti zublju...
A tu buku, svog srca buku,
Odneće već sutra za rublju.

(1911-1912)

„...Jesenjin je lagano prišao kraju scene, zahvalno je pogledao
publiku, duboko uzdahnuo i zatvorio svoje jasne oči. I svima se učinilo
da je pao mrak! Da su se Sunčevi zraci, koji su prodirali u salu kroz
prašnjave prozore, ugasili. Svima je u duši postalo hladno i vlažno. I
u tom, za trenutak zaustavljenom životu, začuli su se stradalnički
stihovi "Crnog čoveka".

Prijatelju,prijatelju moj,teško sam ti,teško oboleo.
Sad ne znam kako skoli me taj bol.
Da li to vetar cvili nad pustarom kroz do ogoleo ili k`o on
po šumi u septembru,po mozgu mi hara alkohol?
Glava mi ušima maše k`o ptica krilima.Gledam-
na vratu joj noge da smotrim ja više nemam moći.
Crni čovek,crni čovek,crni čovek na krevet mi seda,
crni čovek mi ne da da trenem cele noći.
Crni čovek-prstom-po knjizi-klizi-mrskoj,
mrmlja k`o crnorizac nad raba božjeg prahom-
žitije mi čita o nekoj bekriji i protuvi drskoj
mučeći dušu tugom i strahom.Crni čovek,crni čovek...

"Slušaj,slušaj-unjka mu glas memljiv-sijaset mudrih misli krije svaka strana.
Čovek ovaj zivljaše u zemlji najodvratnijih lupeža i šarlatana.
U decembru-snežna pređa tu je đavolski čista.
Mećave tad prirede svoja velika prela.
Taj čovek beše avanturista prvoga reda-prava vrana bela.

Bejaše krasan,a uz to poeta s nevelikom al` živahnom snagom
i neku je ženu od četrdeset i kusur leta zvao devojčurom i svojom dragom.
Sreća je-govoraše-veština uma i ruku.
Nevešte duše večno udara kobi pest.
Nije važno sto ti silnu muku zada lažni prelomljeni gest.

U oluji,buri,s okovima leda,uz gubitke teške i olovnu setu
činiti se prirodan i vedar-najveća je umetnost na svetu."

"Crni čoveče!Sit sam islednika!
Gnjurac nisi,talog ne izvlači!
Sta me se tiče život pesnika-izgradnika?
Drugom ti to čitaj i tumači!"

Crni čovek me gleda,uporno,oka sve tvrđa.
Beonjače mu prekri plavičasta skrama-k`o da mi želi reći
da sam tašt i rđa sto opljačka nekog bez stida i srama...

Prijatelju,prijatelju moj,teško sam ti,teško oboleo...

Noć mrazom oprljena.Raskršća tihi spokoj.
Ja stojim sam kraj okna,ne čekam gosta ni brata.
Ravnica sva pod krečom,u peni mekoj,dubokoj.
Drveta-konjanici,u vrtu at do ata.
U noći place ptica,zlom slutnjom srce ledi.
Drveni konjanici topot seju kroz mrak.
I opet onaj crni u fotelji mi sedi,podignuvši cilindar
i raskrilivši nemarno frak.

"Slušaj,slušaj-hropce,sve bliže palaca,naginje se,unosi u lice.
Ne videh da iko iz roda podlaca tako uludo,glupo,pati od nesanice.
Ah,recimo da grešim.
Na nebesi luna.
Šta još nasušno treba svetu što spi u miru?
Možda ce tajno doći "ONA",mesišta puna,da sluša tvoju nujnu,
od tuge lipsalu liru.

Što volim pesnike!
Čudake našeg doba.
U njima srce nađe poznato nadahnuće:
bubuljičavoj studentkinji dugokosa rugoba priča o svetovima
lučeći polno čeznuće.

Ne znam,ne sećam se...
U kuci seljaka,možda u Kalugi,možda u Rijazanu,
tekao je život nekakvog dečaka,
kose poput žita,oka slična lanu.
Stasa,posta čovek,a uz to poeta,
s nevelikom `al žilavom snagom,
i neku je ženu od četrdeset i kusur leta
zvao devojčurom i svojom dragom."

"Crni čoveče!Nesnosan si,zbilja!
Odavno si mrzak,ozloglašen gost"
Besan sam,razjaren-moj štap u njušku cilja
pravo u nos drski,da mu smrska kost...

...Mesec je umro.
Prozor zora plavi.
Ah,ti noći,sta si ispredala?!
Nikog nema.
S cilindrom na glavi stojim.
SAM...
U srči ogledala...


završio je Jesenjin.
Majakovski koji je slušao "Crnogo čoveka", pokrivši lice dlanovima,
prišao je Jesenjinu, zagrlio ga svojim ručerdama i poljubio. Opustošen,
Jesenjin je uzeo sako, skočio s bine i lagano, ni u koga ne gledajući,
krenuo između redova. Cela sala je ustala kao jedan. Neki studenti i
studentkinje su, kad je Jesenjin prolazio, padali pred njim na kolena,
brisali suze i ponavljali: "Serjoža! Serjoža! Serjoža!" On se samo
rasejano osmehivao..."

(Vitalij Bezrukov)

i drugačiji prevod...

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valljda što vetar pišti nad pustim poljima,

Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak - alkohol.

Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da -
Da zaspim svu noć.

Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nadamnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
Crni, crni!

"Počuj, počuj -
Mrmlja mi i veli -
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.

U decembru, u zemlji toj
sneg je djavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.

Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.

Sreća je - zboraše on -
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.

U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu."

"Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj."

Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala -
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.

***********************

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dodje ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru
Pustoši i glavu - alkohol.

Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
Ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
Krečnjak prtinast, suv,
I drveta, ko konjanici,
U vrtu stoje sred kruga.

A negde ptica plače,
Noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
Kopitom topot lak.
I opet onaj crni
U naslonjaču mi seda,
Podignuv svoj cilindar
I zabaciv nemarno frak.

"Počuj, počuj! -
Krklja mi u lice i klima,
I naginje se
Sve više, pogledom prati -
Ne videh nikoga dosat
Međ podlacima
Da tako nepotrebno
Od nesanice pati.

Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je "bona".
Zar još dodati nešto
Svetu sna, uz mimiku?
Možda će, okruglih bedara,
Tajno doći "ona",
Da joj čitaš svoju
Trulu i tešku liriku?

Ah volim pesnike!
Divan svet i svita.
U njima uvek nalazim
Romane znane i bolne -
Kako čupavoj studentkinji
Dugokosa rita
Priča o svetovima,
Dršćuć od strasti polne.

Ne znam, ne pamtim
U jednome selu,
Možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi
Življaše mališan
U kući seljačkoj
Žutih vlasi
I očiju plavi...

I porastao je,
Uz to poeta,
Mada s nevelikom,
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom."

"Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
Ta slava mrska."

Besan sam, razjaren,
I leti palica moja
Pravo u njušku
Da mu nos razmrska.

******************

Umro je mesec,
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam...
I parčad ogledala...

Jesenjinove prve ljubavi su iz Konstantinova. Nadahnule su njegove
mladićke pjesme, slavio ih je i u pismima, pričao o njima do kraja
života…
Jednog ljeta, zaljubio se u Anu Sardanovsku. Ta priča završila se
tužno. Ona nije voljela njega, udala se za drugog, rodila sina Borisa i
umrla rano, u 26. godini. Njena smrt je potresla Sergeja. Jadao se
pjesniku Ivanu Gruzinovu, pričao mu o velikoj ljubavi: „Odavno je
volim. Teško mi je. Žalosno. Ona je umrla. Nikoga tako nijesam
volio...“
Anjuta je čuvala Jesenjinova pisma, a porodica nastavila da ih čuva i
poslije smrti sina Borisa na frontu 1941. godine. Ne zna se koliko ih
je bilo, koliko ih je sačuvano, šta u njima piše – nikada nijesu
objavljena. Nije se saznalo ni za Sergejevu pjesmu Zašto zoveš,
posvećenu svojoj prvoj ljubavi u zavičaju, Ani Sardanovskoj.Mnogi
smatraju da je, mnogo kasnije, 1924.godine,Jesenjin Anjutu pomenuo i u
pjesmi Pasji sin.


PASJI SIN

Opet prošlost iz mraka mi leti,
Šušti kao bele rade lug.
Ja se danas svog starog psa setih
Što mi beše u mladosti drug.

Danas mladost šumela mi telom
Ko natruli pod prozorom klen
Pa se setih devojke u belom –
Taj pas beše nekad poštar njen.

Nema uvek svoga bliskog svako,
Al’ je ona ko pesma mi bila,
Jer ta pisma i nije nikako
Kod psa vernog pod vratom otkrila.

Nikada ih nije ni čitala,
Iz daleka ja je gledah s tugom...
Al’ bi uvek kraj maline stala
I sanjala o nečemu dugo.

Ja tugovah... I ne mogah tada
Od nje pismo da dočekam svoje...
Otputovah... No, opet sam sada
Pred kapijom plavičaste boje.

Odavno je moj pas, znam to, crko,
Ali iste dlake, isto siv,
Lajanjem me ludim, besnim trkom,
Presreo sad njegov mladi sin.

Mila majko! Ah, a kako liče!
Opet jedva od bola da dišem,
S njim sam mlađi i gotov da kličem,
Čak bih mogo i pisma da pišem.

Staru pesmu da čujem, znaj, želim,
Ali ne laj! Ne laj, već mi daj,
Da te cmoknem sad usnama vrelim
Što u srcu mom probudi maj.

Pripiću se uz tebe svim telom,
Ko dva brata u dom ćemo pravo...
Da, ja gledah devojku u belom,
No sad volim, znaš, jednu u plavom.

Dvije godine poslije Sergejeve smrti pojavio se u Rusiji „Roman bez
laži“, knjiga koju je napisao Marijengof, pjesnik kojeg je Jesenjin
smatrao najboljim prijateljem. Okosnicu knjige su činile uspomene na
boemski život pisaca i umjetnika. Pojavu ove knjige, koja je Jesenjina
prikazivala u vrlo ružnom svijetlu, između ostalog i kao veoma grubog
prema svojoj porodici, među prvima je osudio Maksim Gorki, uvijek
privrženi prijatelj Sergejev. „Autor je javni nihilist. Jesenjinova
ličnost prikazana je zlonamjerno, drama nečuvena“, revoltirano je pisao
Gorki. Knjiga je nepovoljno ocijenjena i u ruskoj emigraciji u Parizu.
Pjesnik Vladislav Hodasevič, u recenziji s karakterističnim nazivom
„Ciganska vlast“, tvrdio je da se imažinistička škola (kojoj je jedno
vrijeme pripadao i Jesenjin) održavala tako što se prilijepila za
Jesenjina. Dovukla je sebi Jesenjina, kao što dovedu bogatog momka u
kafanu, da se na njegov račun ponapijaju. „Pravi heroj knjige nije
Jesenjin, nego ta banda kojom je bio okružen, i taj fon, taj opšti
poredak pri kome je ta banda mogla da živi i radi“, pisao je ogorčeni
Hodasevič. Pjesnik Vitalij Vdovin podsjeća na mučan utisak koji su ti
zapisi izazvali: „Svi Jesenjinovi prijatelji primili su te uspomene kao
paskvil na pokojnika“.
Profesor Miodrag Sibinović smatra da u Marijengofovoj knjizi ima
zavisti nalik na onu, poznatu, Salijerijevu prema Mocartu – „zavisti
prosečnog književnog poslenika prema talentu jednog velikog pesnika“.
Pjesnik Slobodan Marković, prevodilac i odličan poznavalac Jesenjinovog
djela i života, kaže: „Taj roman je bio i ostao zauvijek samo
jednostrana ogovaračka tvorevina iskompleksiranog Marijengofa, koga je
Sergej Jesenjin smatrao najboljim drugom“.
Marijengof je pred kraj života, 1962.godine, napisao novu knjigu
uspomena, đe je nastojao da pojedine stvari prikaže u drugačijem
svijetlu, ali ona nije ublažila već ustaljeni sud o pojedinim
poglavljima „Romana bez laži“. Treba samo napomenuti da su mnogi
smatrali da bi ovu knjigu trebalo označiti parafrazom: Laži bez romana!

ŽIVOT VAM JE

Život vam je – varka s toplom čamom.
Zato će nas uvek opčiniti s nova.
Jer nam svojom grubom rukom samo
Piše kobno sudbonosna slova.

I ja uvek kad zažmurim sada
Kažem: „Samo srce da oseti draž,
Život vara no i on nekada
Radostima ukrašava laž.

Lice svoje pred nebom obnaži
Pa, dok čitaš sudbu s noćnog neba,
Ti se smiri, smrti, i ne traži
Tu istinu koja ti ne treba“.

Dobro je u snegu tih cremuša
Da se misli da je život lug.
Nek’ obmane koja laka duša,
Neka izda i neverni drug.

Nek’ me maze nežnom rečju milom,
Nek’ je ko nož oštar jezik zao –
Ja sam davno spreman na sve živo,
Ja sam na sve, već grub, navikao.

Hladi dušu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni mi ostaviše davno,
I najbliži više me ne pamti.

Ali ipak, progonjen i gažen,
Sa osmehom što ga zora dala,
Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen,
Tom životu za sve kažem hvala.

Ko je ljubio taj ne ljubi vise

Ti me ne volis i ne zelis, zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajuci, od strasti uz zar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa kezenjem, mlada, osecajnim
ja s tobom nisam ni nezan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prosli kao sanke, mila,
ne dodirnuvsi tvoj oganj u snima,
na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sedis na mojima.

Neka ti oci trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te bas jako ne ljubim
tonuc u nesto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom ocajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao sto smo se susreli slucajno
rastacemo se uz smesak nas dvoje.

Svojim putem otici ces u smiraj
da prokockas dane i plac novi.
neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U corsokaku s drugim ces se naci,
o ljubavi brbljajuc bez svesti.
Tad cu mozda u setnju izaci
i sa tobom ponova se sresti.

Blize pleca okrenuvsi drugom
i malo se pognuv ne misleci.
-Dobro vece!, reci ces mi s tugom.
-Dobro vece, i ja cu reci.

I nista nece dusu da zanjise.
Nit u drhtanje moze da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi vise.
Izgorelog niko ne zapali.

Jesenjin

Kurva

Pij, kurvo nocas iz moje caše,
nek’ žudnja oko ti zamuti
da osetim te svu
i miris tvoje, picem uprljane puti,
a vi cigani prokleti bili,
što me gledate tako?
kao da nikada niste videli
kako je neko kao malo dete plak’o.
A ti me gledaš, kurvo!
Misliš uzeceš mi pare
ne dam ti ništa, uzecu ti sve.
Da vidiš kurvo, kako se kurva vara.
A vi, cigani, tiho svirajte
ja placam vas i vašu pesmu
da vidiš kurvo, kakva je pesma
koja se o tebi peva -
ja propao covek, ti propala žena
mi više nikada necemo šetati,
niti deliti nežnost i smiraj sutona
ona je otišla vozom od jednog vagona
ona je otišla da se ne vrati
njen odlazak je otvorio flaše
pevam i ja tebi lepoto mojih
propalih dana
i možda nekad, a slutim
da ce biti kasno.
Za ženu priznajem samo kurvu,
poštene neka mi oproste,
pevam jer prošlost mi neka
i necija treba,
da zaboravim i prebolim
jer bio sam covek kafanski,
ne sanjiv kao grobar,
ja samo želim da me nocas neko voli.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sergej (Aleksadrovič) Jesenjin

Poema Ana Snjegina. Pjesma je autobiografska, više od drugih
Jesenjinovih pjesama. Govori o mladalačkoj ljubavi i burnim danima u
Konstantinovu. Jesenjin je tamo boravio u ljeto 1917. i 1918. i vidio
je i doživio kako "pogibe naša matuška stara". Pjesnikova starija
sestra Kaća, tada đevojčica od nepunih četrnaest godina, pamtila je
dramatične scene na ulicama sela.Sa svih strana čuli su se poklici
Oktobarske revolucije: "Dolje buržoazija! Dolje veleposjednici!"
Jesenjin je posmatrao takve demonstracije, odlazio na burne skupove
seljaka, naslušao se nadanja i zahtjeva, mnogih bukača i lovaca u
mutnom. Pisao je: "O, surovi, grozni dani ovi!"
U stihovima ove poeme prepliću se dvije pjesničke priče. Dramska - to
je Oktobar u selu, slika stihije podstaknuta revolucijom, koja je u
duše seljaka unijela nemir i nadu. Lirska - nježno sjećanje na voljenu
ženu i saosjećanje što strada u tim grubim zbivanjima.
Lirska junakinja poeme je Lidija Kašina. Njeno ime spominje se uz
Jesenjinovo još od njegovih mladalačkih godina, a u poemi - njoj su
posvećeni najljepši ljubavni stihovi. Lidija je imala veliko, bogato
imanje nu Konstantinovu, koje je naslijedila od svog pokojnog oca.
Lidija je bila majka dvoje đece, starija od Jesenjina devet godina.
Tatjani Fjodorovnoj, Sergejevoj majci, nije bilo pravo što joj sin
ljubavi sa Lidijom, što boravi u njenoj kući. Prekori Jesenjinove majke
pogađali su Kašinu i ona se u poemi sa sjetom sjeća te ljubavi: "do
jeseni, da sa mnom bi bili, i znala bih ja za sreću našu..."
Lenjinovi prvoborci su rasturili ljubavno gnijezdo spahinice i
pjesnika, opisano autentično u poemi: "kuća na sprat- divota..." Kašina
je morala, "plakala-ne-plakala", da im preda vilu i imanje 1917.godine
i odselila se iz Konstantinova na imanje svoga brata, na salašu u Belom
Jaru..

Uspomene na svoje mladalačke zanose u selu oživjele su kad je Jesenjin
ponovo tamo boravio 1924. To nijesu sjećanja samo na Kašinu već i na
pjesnikovu prvu ljubav - Anu Sardanovsku. Heroini svoje poeme dao je
ime te đevojke u koju je, kako je sam priznavao, bio silno zaljubljen -
ukazuje Ala Marčenko na to simbolično značenje njenog naslova. Sjetio
se nje - "devojke u belom" - kad je stigao u selo, kroz široku baštu s
jorgovanima i starom ogradom: "Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'/ima
šesnaest godina, pre.../ i devojka je - drug nerazdvojni,/ rekla mi
tiho i nežno: "Ne!."
Ali, lirsku okosnicu poeme i njene najljepše stranice čine zamišljeni
susreti s Kašinom - u liku Snjegine. Ponovo su zajedno tu u selu, na
tragu starih zanosa, i to dira njihove duše...Te Jesenjinove stihove,
najljepše u njegovoj nevelikoj ljubavnoj lirici, prožima strepnja pred
novo viđenje voljene žene, radost njihovih sjećanja, bolne ispovijesti
o neveselim životnim putevima, njeni prekori što on propada tako rano
("za vaše pijane skandale, cela zemlja to gotovo zna"), njegovo
saosjećanje što joj je revolucija uzela gotovo sve što je imala. I
njihov rastanak je u zanosu ljubavi kad je "dodirivao i rukavice i šal
njen..."

ANA SNJEGINA
1
— Selo je, dakle, naše — Radovo,
kuća, otprilike, dvesta.
Svakom, ko mu se pogledom radovo,
prijatna su naša mesta.
Bogati smo šumom i vodom,
imamo — pašnjaka, njiva.
Svu okolinu, pod svodom,
topola sama pokriva.
Od važnosti nam — niko nije bolovo,
pa, ipak, srećni smo bezumno.
Kuće nam pokriva pleh i olovo,
svak ima baštu i gumno.
Svak ima kapke šarene, ko jaja,
o praznicima — meso i kvas.
Nije zalud nekad pisar-policaja
voleo da malo posedi u nas.
Plaćasmo uredno zaduženja mnoga,
ali nadzornik, naduvena nosa,
uzimao je i preko toga
po mericu brašna i prosa.
A da bi izbegli napast: tu čast
i višak davasmo bez srca ledna.
Jer, naposletku, vlast je vlast,
a mi smo samo stoka jedna.
Al' ljudi su — sve grešne duše.
U mnogih oči su oštre — ko strele.
Seljaci susednog sela Krjuše
gledali su nas, ko vrane bele.
Življahu teško u veku dugom —
u selu ih je, više od pola,
oralo skupa jednim plugom
i s dva iznemogla vola.
Zar možeš tu da čekaš nešto —
tek kol'ko da se živet ume.
Oni su sekli i vrlo vešto
krali drva iz naše šume.
Jedanput smo ih zatekli tako ...
Drž za sekire i mi, i oni.
Ježili smo se podjednako:
čuo se čelik kako zvoni.
U tuči samrt nikog ne žali.
U opštoj gužvi, neko od grubi'
iz društva njinog tako raspali,
da nadzornika na mestu ubi.
Na glupom zboru našem bez sloge,
proširismo stvar, svedosmo zbir,
presudismo — okove na noge
i desetoricu — u Sibir.
Od tada u nas nastade pako.
Spade sa sreće dizgin mesni.
Već tri godine u nas kako
čas požar ili pomor besni.
***
Takve je tužne vesti čito
i pevao mi vozar uz put.
U krajeve radovske tad sam hito
da se odmorim koji minut.
Dušu mi pojede taj rat nago.
Za tuđ račun — nisam se stišo —
već sam pucao u telo drago
i grudima na brata išo.
Shvatih da sam — igračka svima,
sve sam gazda van fronta, tamo,
i rekav zbogom — topovima,
reših da stihom ratujem samo.
Prelomih pušku, kao na panju,
kupih "bukvicu" u jednom mestu,
eto, ja sam u takvom stanju,
dočekao — "sedamnaestu".
A sloboda grunu, ko klada.
U roze dimu smrdljivom celom,
u zemlji je vladao tada
Kerenski na konju belom.
Rat "do kraja!" "Pobednik biti!"
I istu raju, kao pre,
pokvarenjaci i paraziti
terali su na front da mre.
Ali ja im se nisam dao ...
Uz kanonadu smrti i krvi,
ja sam za drugu hrabrost znao —
bio sam u zemlji dezerter prvi.
***
Prilično dobar put, ja pratim
prijatan hladni tutanj, sred jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.
— Tu je već i Radovo naše —
promrmlja vozar —
tu je, uz vrz!
Ne terah zalud konja na paše
kad je ovako ćudljiv i brz.
De, građanine, bakšiša malo.
Vi, k vodeničaru?
Tim pre! ...
Pogađali se nismo nimalo
za put koji do njega gre.
................
Dajem četrdeset.
— Ič ne pali.
Dajem još dvaest.
— Batali, bre.
Tako je gadan ovaj mali.
A malom je trideset dve.
— Šta ti je, bogati?
Zar nisi psina?
Da me odereš — to dobro znaš?
I meni odgovara tmina:
— Ponela je rđavo raž.
De, nek zvekne, neka poteku
i groševi — znaj, u slast,
popiću u krčmi rakiju neku
u vaše zdravlje i vašu čast...
***
Već sam na mlinu...
Jelova šuma
zasuta svicima usred tmine.
Mlinar od sreće da siđe s uma,
ne može, stari, ni da zine.
— Mili moj! Serguha!
Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog starka,
pa da ih stavi na astal brzo?
U aprilu se ne zebe tako,
još manje pred kraj, u času blagom.
Veče je bilo zanosno, lako,
kao osmejak na licu dragom.
Poljupci mlinara kakvi su da su,
od njih bi i medved mogo urlati,
pa, ipak, slatko je u teškom času
bar prijatelje dobre imati.
— Otkuda? Na kol'ko?
— Na celo leto.
— E, baš dobro, đavole mali!
Pečurki, jagoda, puno je ... eto,
pa ma kol'ko u Moskvu slali.
Al' šta je divljači! Prosto nadošla,
pa sama na pušku... ič se ne krije!
Zamisli, već je četvrta
prošla...
a kuća naša vid'la te nije ...
.................
***
Svrši se razgovor ...
Mi neimarski
ispismo samovar ceo, do dna.
Ko nekad, ogrnut u plast ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
ograda stara, sav dugi red ...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaeet godina, pre ...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli —
nikad da iščezne ta slika, glas ...
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su malo voleli nas.
2
— Ustaj, Serguša! Nije noć kratka!
Ni zora nije potekla,
a baka ti je, dušo slatka,
i pogačice ispekla.
A ja sad idem — baš izdangubih! —
k spahijki Snjeginoj...
Golube moj,
juče u podne ja za nju ubih
i divne šljuke, priličan broj.
Pozdravljam te, zoro života!
Dižem se, oblačim, izlazim ja.
U bašti s belih jabuka, s plota,
kao dim, rosa, diže se, sja.
I mislim u sebi:
kako je divna
slika
zemlje
i čovek, brat.
A kol'ko nakaza i mučenika
donese samo svetu rat!
I kol'ko ih je ubijeni'
i kol'ko će još pasti nji'!
Bride obrazi ispijeni
i u meni — sve drhti...
Ne, ne! Ne idem!
Ni u kom vidu!
Zato što vidim nekakvu svinju
kako vojniku-invalidu
u blato baca milostinju.
— O, dobro jutro i zdravo, stara!
Nešto si mi uvela, krine?
I čujem, kroz kašalj, odgovara:
— Brige me, bogme, satrle, sine.
I u nas ovde poredak puče.
Na žabokrečinu sve se svelo.
Nastaše opšte seljačke tuče —
sa selom, eto, bije se selo.
Svojim ušima čuh i tu bruku
od naših ljudi koji ne kriju:
čas Radovljani Krjušane tuku,
čas Krjušani Radovo biju.
A to sve znači da nema reda,
zbaciše cara, on ode ...
klet...
I, eto, poče da pljušti beda,
na ovaj naš šašavi svet.
Otvorili su apsane širom,
pustili hulje da mogu ići.
Sad ni na drum ne možeš s mirom,
nit možeš od njih glave dići.
Recimo, Krjušani... da bi l nijedni! ...
Treba ih stalno apsiti, brate,
a oni se, lopovi jedni,
eto, opet, kućama vrate.
Pron... neki... Oglobljin... u njih se vodi,
bukač, prznica... i šta još nije.
Uvek ljut na sve, svemu da škodi,
čitave nedelje samo pije.
Pre tri godine, kad ono brzo,
otpoče rat, taj nitkov grubi,
pred celim svetom, sam se navrzo
i nadzornika sekirom ubi.
Takvih se sada sijaset zbralo
da u slobodi gada nastvara.
Propade Rusija, sve je propalo ...
Pogibe naša matuška stara ...
Setih se priče vozara stroga!
drž kapu, štap, krenem na most,
da seljacima nazovem boga,
ko njihov stari znanac i gost.
Putanjom plavom grem u seti
i vidim, kako u susret k meni,
na čezama moj mlinar leti
po trošnoj zemlji, sav u peni.
— Serguha, mili! Oči jedine!
Pričekaj, hoću nešto... da ti!...
Stoj! Dok popravim samo dizgine,
pa ću te onda obradovati.
Zašto mi jutros ništa ne reče?
Banem ti k Snjeginim, ko balvan!
Stiže mi, velim, juče uveče
mlad i veseo — đavolan.
(Meni ta lica nisu strana,
znam ih, već ima deset leta.)
A kćer njihova udata, Ana,
upita:
— Da nije onaj poeta?
— Pa da — velim — ja ne znam druge...
— Je l' plav?
— Dabome, nije ini!
— I grgurave kose duge?
— I gospodin vrlo fini!
— A kad je došo?
— Tu, skoro, eto...
— Ah, mama, to je taj dečak mio!
Nekad je i on,
pamtiš li sve to,
u mene ludo zaljubljen bio.
Suštoj skromnosti bio je sličnost,
a sada!...
Gle ga...
Imo je sreće ...
Književnik...
Vrlo poznata ličnost...
Bez poziva nam on doći neće.
I mlinar kao u nekom slavlju,
žmirnu očima lukavije:
— Zbogom do ručka, i u zdravlju!...
Ostalo ostavljam za docnije.
Išo sam putem pravo u Krjušu
i štapom travu bio silnije.
Ništa mi nije ušlo u dušu,
i ništa me zbunilo nije.
Strujahu slatko dasi s branika,
mislima pjane magle mi teku...
Zgodno bi bilo s ženom vojnika
sad da otpočnem preljubu neku.
***
Tu je i Krjuša ...
Još od preklani
nisam video krovove znane.
Kao jorgovan, plavilom dani,
poprskali su tišine sane.
Ni psina neka da se bar čula,
zaista, našto ovde stražari —
u svakoga je koliba trula,
i u njoj peći, raklje, nogari.
Vidim, kod Prona, na akovima,
pred kućom — vreva strahovita.
Divane o novim zakonima,
o ceni stoke, raži i žita.
— Pomaže bog, braćo!
— O, naša diko!
— Zdravo, zdravo!
Uzmi tu krajnju....
Sedi! da čuješ i ti, sinko,
o našem seljačkom živovanju.
U Petrogradu, ima l' što novo?
Poznaješ valjda ministra kog?
Nije te seoski gazda skovo
onako tek, sveca ti tvog!
Ne grdimo te, de, ko bi mog'o.
Ti si — seljački, ti si, bre, naš,
ne razmećeš se ni slavom mnogo,
ti nećeš za pare — dušu da daš.
Uviđavnost tvoja s nama te zbrati,
izvuko si se iz naših rupa...
Reci:
Da l' će seljaku dati
gospodisku zemlju bez otkupa?
"Sad nije vreme
za tu rabotu!" —
viču nam i drže pridike duge.
A zašto smo onda na frontu
ubijali sebe i druge.
I svaki sa svojim zlovoljnim smeškom
gledao me je u oči pseći,
i ja, zauzet mišlju teškom,
ništa im nisam mogao reći.
Krckahu daske... i ja, Jesenjin,
pamtim —
nada mnom neko od nj i'
prozbori:
— Je-li,
ko je to Lenjin?
Rekoh im tiho:
To ste — vi.
3
Na sedeljkama je svak prepričavo,
tu se većalo uz šapat česti.
I ja sam od moje bake doznavo
u izobilju sve te vesti.
Jedanput kad se vratih iz lova,
legoh — na divan u mojoj sobi.
Oblak — provodnik vlage s ritova,
do kostiju me nekako probi.
Tresla me groznica, ko voda kladu,
čas vatra, jeza, od jutra rana.
I ja sam u tom kletom napadu
ležao oko četiri dana.
Moj mlinar, s uma siđe, zacelo.

Ode,
doveze nekog, sustalo...
Vido sam samo belo odelo
i nečji nosić priprćast malo.
A posle, kad mi odlaknu tako,
i drhtavica kada mi presta,
uveče, petog dana, nekako,
i moj nazeb, kao da nesta.
Ustadoh.
I čim sam na pod stao
drhtavom nogoni, obli me znoj —
začuh i glas, radostan kao:
— O!
Dobro veče, dragi moj!
Davno vas ne videh ... Iju, srama!..
Sad od deteta — došo je dan,
ja sam postala otmena dama,
a vi — pesnik, čuven i znan.
.........
Sednimo.
Prođe l' groznica? ... Sjajno!..
Niste ko pre. Mladost — izmakla.
A ja sam i uzdahnula tajno
kad sam se rukom do vas dotakla.
Da...
Nikad ljudi — prošlost da vrate.
U ponor teku dani opojni.
Nekad sam volela čitave sate
da sedim s vama kraj vrata dvojni'.
Zaj'dno sanjasmo o slavi mali...
Vi postigoste taj cilj uz rad,
da moja duša sve to batali
naterao je ... oficir mlad...
***
Slušao sam je, u času lednom,
i silom gledo viti stas dugi.
Zamalo ne rekoh:
Ućuti, jednom!
Nađimo neki razgovor drugi.
Al' ne znam zašto, tek joj odvratim
u nevreme, zbunjeno, blago.
— Da... Da...
Sećam se tek sad, pamtim.
Sedite, sedite.
Baš mi je drago.
Pročitaću vam poluglasno
o Rusiji
kafanskoj
stih istinski...
Obrađeno je tečno i jasno,
motiv — ciganski, sevdalijski.
— Sergej!
Vi niste dobri... Bez šale,
krivo mi je,
i žalim ja,
jer za vaše pjane skandale
cela zemlja gotovo zna.
Recite:
Otkud u vas ta mana?
— Ne znam.
— Pa ko će onda to znati?
— Zacelo, u jesen, mokrih dana,
rodila me je moja mati.
— Šaljivčina ste ...
— Ona pa nije ...
— Volite l' nekog?
— Ne, ne, Ano ...
— E, pa onda je još čudnije
što propadate tako rano:
Pred vama put se pruža živo ...
Tuštila se daljine sen...
Ne znam, zašto sam dodirivo
i rukavice i šal njen.
.....................
Smejo se mesec, ko klovn, sred pruća.
Iako duša osta bez cveta,
čudno bio sam pun nadahnuća,
kao da imam šesnaest leta.
Rastanak u zoru bi nam uz setu,
sa zagonetnim okom, rukama...
Ima nečega lepog u letu,
a s letom nečeg lepog u nama.
***
Moj mlinar ...
Eh, mlinar!... Nema vajde,
da izludim prosto bi hteo.
Udesio je opet gajde,
i ko poštar se razleteo.
I danas je s ceduljom bio,
ko da je zaljubljen neko, il' on:
"Dođite,
Vi ste mi prijatelj mio. S pozdravom —
Vaš Oglobljin Pron."
Idem,
Krjuša se približuje.
Vidim pred kućom Pronov stas:
on pijan oca i majku psuje
sirotom svetu na sav glas.
— Ej, ti, fukaro!
Počuj i znaj!
Svi k Snjeginoj...
Bup, što pre!
Imanje svoje ti nama daj
bez ikakve naknade, bre! —
I kad me opazi predupređen,
poče da spušta svoj lavež pseći,
i reče, iskreno uvređen:
— Još bi seljake trebalo peći.
— Šta ću ti, Proša? — otpočeh meko.
— Ni da oremo, ni da sporimo.
Odmah ću naći i konjče neko
pa zaj'dno... k Snjeginoj...
da zamolimo...
I spremiše nam drkelu neku.
Koža i kosti — usta — izdišu —
takve uz pride daju čoveku
da ih se samo kurtališu.
Kaskali smo u čase duge,
put nas zasmevo, zadavo brige,
na uzbrdici, uz sve jaruge,
sami smo, bogme, vukli taljige.
Stigosmo.
Kuća na sprat — divota,
doduše malo nagnuta spreda.
Dopirao je s pletena plota
uzbudljiv miris jasmina bleda.
Siđosmo.
Dođosmo već pred terasu
i, tresuć prašinu s ramena siva,
o nečijem poslednjem času
čujemo odozgo pričanja živa:
— Plakala — ne plakala — ič ne pomaže ...
On je sad leš ... Eh, moj ptiću!...
Neko u vrata lupa! Šta l' traže? ...
Napuderiši se...
Otvoriću...
Debela tužna dama diže
tešku polugu što vrata preči,
I moj ti Pron odjednom stiže
pa tras o zemlji, bez jedne reči.
— Da nam daš!...
ponovi tiho bez glume. —
Htela bi da ti ljubimo noge!
Ispade ko da ič ne razume,
bajagi brige je spopale mnoge.
Zatim kad dođe red na me, danu,
i procedi
uz pogled žešći:
— A vi, zacelo, tražite Anu?
Pričekajte...
Odmah ću reći...
Sad jasno vidim te dane kako
u sudbonosnom tekli su redu.
Al' meni nimalo ne beše lako
da vidim njeno lice i bedu.
Ja sam shvatio —
jadi se zbili,
htedoh pomoći u muku strogom.
— Borja je mrtav ... Borju ubili...
Ostavite me!
Idite zbogom!
Kukavica ste i bednik, nego!
On — umro ...
A ti — izvuče se ...
Ne, to je bilo preko jego.
Svak nije rođen da podnese.
Ko ošamaren, uz takvu bruku,
odvratih Pronu, dok hvata grč me:
— Imaju danas veliku muku...
Hajdemo, Prone, do neke krčme ...
4
Provedoh celo leto u lovu.
Ime i lik joj izbrisa bruka.
Uvredu moju
staru i novu
oplaka u ritu tužilja-šljuka.
O, zemljo naša sirota, slatka,
u doba cveta, soka i moći,
i leta su ti nekako kratka,
ko tople majske proletnje noći.
Zora hladnija, crvenija biva.
Oblak se spušta nekako nisko.
U okolnom lugu čuje se živa
pesma senica — pevanje blisko.
Moj mlinar od smeha prosto penuša,
neka ga radost golica, kolje.
— Na zečeve ćemo sada, Serguša,
pa da pucamo do mile volje!
Rad sam i lovu
kada se nema
čim da rastera čame ton.
Večeras nekako, dok sve drema,
k meni, ko mesec, upade Pron.
— Nek je sa srećom,
druže po lovu!
Došo je davno čekani čas!
Čestitam ti i vladu novu!
Sve ćemo sad — bup i tras!
Bez otkupa i bez nameti
bićemo zemlje gospodar slavni.
U Rusiji su sad Saveti
i Lenjin je — komesar glavni.
Druže!
Divota, sve se okreće!
Početak dobar baš je to bio.
Zamalo nisam umro od sreće.
Moj brat se u gaće umokrio.
Eh, babu li ti uz tarabu!
Pogledaj, golube, veselije!
Ja ću komunu kroz kasabu
prvi da krenem, što skorije.
Pron je Labuču, brata imao,
ko peti točak, seljak očajni:
pred teškoćama uvek je znao
da se pohvali, kukavac krajni.
Vidli ste takve junake vajne.
Na brbljanje ih sudba osudi.
Njemu su i dve bele kolajne
iz rata japanskog krasile grudi.
Muklo i glasa nekako pjana,
na pragu krčme nado bi dreknu:
— Slavnom junaku sa Laojana
pozajmite paricu neku ...
A posle, mrtav pjan bi uz buru,
i uzbudljivo, u ognju pravom,
o predatome Portarturu
slinio susedu svom nad glavom.
— Prijane! Peća! —
uz tugu kletu
drao se —
Teško mi... Ko pijan!... Ja?
Hrabrost moju na ovom svetu
samo Laojan jedini zna.
Takvi se vide, i u sve pletu.
Bez žuljeva im život je bio.
I eto, on je baš u Sovjetu,
a medalje je u sanduk skrio.
Al' ipak ista važna držanja,
ko neki sedi veteran,
pominjao je kraj čokanja
često Nerčinsk i Turuhan:
— Da, beše muka!
Al' mi — sve dalje!
Strah nas ipak ne moga da spreči, ...
............
I medalje, medalje, medalje
u svakoj su zvonile mu reči.
On je Prona jeo, kao crvi,
Pron mu majku psovo, ništa manje.
Pa ipak je on otišao prvi
da Snjeginim popiše imanje.
Otmicu brzina prati zjelo:
— Daj! Posle sud, pa kako mu drago!
Ceo majur dognaše u selo,
gazdarice čak, i njino blago.
A mlinar ...
Moj stari vodeničar!
Gazdarice uze k sebi, kud bi:
Natero me prosto, dokoličar,
da po tuđoj i ja brljam sudbi.
Opet prošlost dohrlila pusta ...
Tad sam svu noć gledao sustalo
njena divna, uzbudljiva usta,
i od briga — iskrivljena malo.
Pamtim — tiho ona se je klela:
— Oprostite ... Ne imadoh prava ...
Ja sam muža bezumno volela.
Čim se setim ... zaboli me glava ...
Uvredih vas —
uvreda slučajna...
Naglim sudom smatram grešku ovu ...
Tu je bila i žalosna tajna,
koju strašću prestupničkom zovu.
Do jeseni,
da, sa mnom bi bili,
i znala bi' ja za sreću našu...
Posle bi me prosto ostavili,
kao neku ispijenu flašu.
I susrete ... i ljubavnu hajku...
Morala sam sve da zanemarim ...
Nisam htela da uvredim majku
s njenim strogim pogledima starim.
Al' ja tada okretoh na drugo,
gledajuć je okom ustreptalo.
Ukočeno njeno telo dugo
unazad se malo zaljuljalo.
— Je l'te, Ana,
da li vam je žalno,
što se kuća vaša razorila?
Al' nekako čudno i pečalno
svoj je pogled ona oborila.

Gle...
Već sviće? belina je veća!
Sjaj, ko žar je na snegu, i glogu...
Mene sve to na nešto podseća...
Ali našta?...
Pojmiti ne mogu...
Ah!... Da...
To je u detinjstvu bilo ...
Druga zora ... Ne jesenja, kleta...
Sedeli smo uz vratnica krilo ...
Imali smo po šesnaest leta...
Zatim, kad me nežno, delikatno,
pogledala, dok joj ruke streme,
reče tobož nekako nehatno:
— E, pa dobro...
Hajd'mo, već je vreme ...
.................
A uveče — odvede ih staza.
Kuda?
Ne znam kuda — o, da bruke!
Kroz ravnicu punu putokaza,
put ćeš naći bez ikakve muke.
Događaje tadanje ne pamtiim,
nit Pron kako završi poslove.
Brzo se tad u Petrograd vratim
da razbijem i tugu i snove.
5
O, surovi, grozni dani ovi!
Ko će sve to i da opisuje!
Zar ne čuše i dvorski svodovi
kako vojnik gnusno majku psuje?
Eh, smelosti!
Cvet — u daljnjem viru!
Zar se zalud gejački gad ote,
da dvorištem grmi na klaviru
svim kravama tambovske fokstrote.
Za zob, krompir, i za hranu mnogu,
uzimo je seljak gramofon, —
balaveć cigare kozju nogu,
slušao je tango tamo on.
Grčeć novac zarađeni stari,
psujuć porez, sve što se nameće,
do ludila on misli o stvari
koja između nogu se okreće.
A vreme je —
bujno odmicalo ...
Bez sreće je bivo težak gnevni.
U flašama ne istrule malo
"Kerenki" i para svakodnevni.
Gegula! Hranilac! Naše lane!
Zemlje, stoke, gazda ponositi,
za dve "katarinke" izgužvane
i da ga premlatiš dao bi ti.
Dosta!
Našto smeh, reči, i zvona!
Al' ni plakat opet dužni nismo!
Danas mi je o sudbini Prona
vodeničar uputio pismo:
"Serguha moj! O, oči jedine!
Zdravo, dušo, i sad ko i prije!
Već šesta će godina da mine
a Krjuša te opet vidla nije.
Obraduj me!
De, tako ti boga!
Dopadni nam, čim proleće prođe!
Ovde ima premnogo novoga,
al' u pismu — nezgodno mu dođe!
Narod je sad miran, a i ceste,
stišala se bura, nigde zvona.
Javljam ti da godine dvaeste
streljaše i Oglobljina Prona.
"Zemljo...
Ječe tvoja čuda glupa.
Verovao il' ne — um da stane —
Kad Denjikin stade da nastupa,
jedanput na Krjušane napane.
Tad i poče šala, komešanje,
ali takvo, da umreš od jeze.
Uz psovanje, škrgut i smejanje
poče sablja kozačka da veze.
Eto, tad su i žacnuli Prona,
Labuća se u slamu uvuko
i iziđe
čim ode kolona,
čim se odred kozački povuko.
Sada pijan i u beloj peni,
neumorno priča, gladeć bradu:
— Trebalo bi i orden crveni
za tu moju hrabrost da mi dadu!...
Oblaci su sasvim prošli crni...
Mada ne živimo — ko u loju,
ipak dođi, golube, navrni,
da olakšaš ti sudbinu moju ..."
***
Opet na putu —
kroz dalji tmure.
Julsku noć je sumrak dotako.
Škripe promuklo čeze i jure,
kao nekada — isto onako.
Prilično dobar put, ja pratim
tiho tutnjanje, uz miris jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.
Promiču crkve, vir zasvetluca,
krajevi sela i plot poneki.
I srce opet, ko nekad kuca,
ko što je kucalo dana daleki'.
Opet na mlinu ...
Jelova šuma
zasuta svicima usred tmine.
Moj mlinar, ko nekad, da siđe s uma,
ne može stari ni da zine.
— Mili moj! Serguha! Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog, starka,
pa da ih stavi na astal brzo?
Sergunj! Moj zlatni! Oči jedine!
...................
Ostario si već i sam ...
Imam za tebe jedan dar, sine,
i evo, odmah ću da ti dam.
— Kakav dar?
— Ne...
Pismo je došlo.
Ne žuri, sokole, pričekaj!... Da!
Dva meseca je gotovo prošlo
kako ga s pošte donesoh ja.
Otvaram... čitam ... Dabome, zna se!
Ko može drugi! Rukopis kriv ...
I nemarno on vijuga se ...
I žig londonski nekako siv ...
"Živi ste? Baš sam od srca rada...
Živa sam, ko vi, al' duša ječi.
Tako se često ja sećam sada
bašte, vratnica i vaših reči.
Ja sam od vas ... vrlo daleko ...
Rusiju sada april obleće.
I plavičasta koprena meko
pokriva breze, jele i cveće.
I sad, dok ja u svakom slovu,
izlivam svoju tugu i muke,
Vi i mlinar ste, možda, u lovu,
vrebate tetrebe il' neke šljuke.
Do pristaništa često odlazim
i, uz radost il' strah pakleni,
međ parobrodima katkad opazim,
i gledam sovjetski barjak crveni.
Tamo su čvrsto sad gnezdo svili.
Moj put je jasan, put moj znani...
Ali vi ste mi ko nekad mili,
ko otadžbina, i majski dani..."
................
Pismo, ko pismo.
Zalud, neimarski.
Nikad ne bih piso ja pisma ta.
Ko nekad ogrnut u plašt ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
pognuta ograda, sav dugi red ...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaest godina, pre ...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli!...
Nikad da mine ta slika i glas.
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su, bogme,
voleli i nas.

Jedna od Jesenjinovih poznatih pjesama je „Ne dozivam, ne žalim, ne
plačem“. Pjesma odzvanja sjetom za izgubljenim i smirenom pomirenošću
sa prolaznim. Stihovi su inspirisani lirskim intermecom u „Mrtvim
dušama“ Nikolaja Gogolja. Jesenjin je znao napamet cijele stranice tog
znamenitog djela. „Mene hvale za tu pjesmu, a ne znaju da to nijesam ja
nego Gogolj“ – pričao je supruzi Sonji.


NE DOZIVAM, NE ŽALIM, NE PLAČEM

Ne dozivam, ne žalim, ne plačem,
Sve će proći ko behara kad.
Suvim zlatom venjenja označen,
Nikad više neću biti mlad.

Nećeš više treptati ko ptica,
Srce ludo, oprljeno mrazom.
Ni zemlja me brezinoga cica
Bosog neće namamiti stazom.

Duše skitnje! Sve je manje mena,
Sve mi ređe plamen usta rudi.
O, svežino moja izgubljena,
Oči bujne, preplavljene grudi.

Želje štedim ko tvrdica zlato.
Moj živote, beše li tek san?
Ko na rujnom da projurih atu
U proleće, kada sviće dan.

Lišća bakar tiho kaplje s klena.
Sve je trošno, plot u prah nam gre...
Navek nek’ je tvar blagoslovena
Koja dođe da cvate i mre.

Jesenjinova životna želja je bila da posjeti Persiju. Žudio je da ode u
postojbinu drevnih persijskih pjesnika Hajama, Sadija, Hafiza, ali do
nje nije nikada stigao. U zbirci „Persijski motivi“ opjevao je čežnju
za tom čarobnom zemljom, zanose ljubavi, svjetlosti duše poslije „davne
rane“ od ljudi, filozofska razmišljanja o sudbini pjesnika i
prolaznosti života.
Nije uspio da ode u Persiju. U pismu Galji, poraz svoje nade označio je riječima: “Persija je izgorela“.

NE PITAJ ME O BOSFORU VIŠE

Ne pitaj me o Bosforu više,
Ja ti ne znam odgovor da dam.
Tvoje oči more mi otkriše
Kao plavi razbuktali plam.

Nikad nisam s karavanom svile
Putovao u bagdadski kraj.
Prigni k meni svoje grudi mile,
Daj da kleknem, odmora mi daj.

Zalud molbe i žar moj - pred njime
Tebi uvek svejedno će biti
Što Rusija – to daleko ime –
Kaže da sam pesnik znameniti.

Mojom dušom harmonika guče,
Mesečina sija i psi laju.
Persijanko, zar ništa ne vuče
Tebe plavom dalekome kraju?

Ne dođoh ti zbog čame i muke,
Kroz maglu sam zov tvoj čuo ja,
I labuđe ti si svila ruke
Oko mene, kao krila dva.

Mir odavno od sudbine tražim,
Ali prošlost prokleti ne želim.
O svojoj mi domovini kaži
Nešto lepo, da se razveselim.

Nadjačaj mi harmonike jeku,
Nek’ čarima novim se omamim,
Da, žaleći devojku – severku,
Ne uzdišem, ne snatrim, ne čamim.

Pa nek nisam bio na Bosforu,
Opis njegov mogu da ti dam,
Jer se oči tvoje, slične moru,
Talasaju kao plavi plam.

MENJAJUĆI RUBLJU ZA TUMANE

Menjajući rublju za tumane,
Svog menjača danas ja zamolih
Da mi kaže kako ću da šanem
Lepoj Lali na persijskom volim.

Rekoh tiše nego vanski vali,
Upitah ga od lahora blaže
Da mi šapne kako lepoj Lali
Reč "poljubac" nežno ja da kažem.

I upitah još, a prepun srama,
Duše pune neodlučnog boja,
Kada sa mnom Lala bude sama
Kako da joj kažem da je "moja".

Odgovori kratko menjač meni.
O ljubavi reči tu ne zbore,
O njoj tek su uzdasi skriveni,
O njoj oči ko dragulji gore.

Poljupci su strasti bezimene
A ne reči u grob urezane,
Poljupci su ruže raspršene,
Latice na usni rastapane.

Suvišne su za ljubav poruke,
Od nje same gori se i zebe.
"Ti si moja" - neka kažu ruke
Što skidahu crni zar sa tebe.

SMIRILA SE MOJA DAVNA RANA

Smirila se moja davna rana,
Neće srce bunilo da hrani.
Bojama ih plavog Teherana
Lečim sada u ovoj čajhani.

Čajhandžija, okruglih ramena,
Da čajhana dopadne se Rusu,
Mesto votke i vina rumena
U čašu mi čaj crveni usu.

Gosti, gazdo, al’ mnogo ne toči.
Bašta ti je prepuna behara.
Znam zašto mi namignuše oči
Iza crnog pridignutog zara.

U Rusiji lance ne stavljamo
Devojkama našim, kao psima.
Bez tuča se i kindžala tamo
I bez novca uči poljupcima.

A toj koja na svitanje dana
Liči licem, za taj pokret stasa
Poklonići šal iz Horosana
I daću joj ćilim iz Širasa.

Sipaj, gazdo, i gosti me čajem.
Nikad tebe neću ja da slažem.
Ja za sebe sada jemstvo dajem,
Al’ to za te ne mogu da kažem

Zalud gledaš da li ću da kročim
Kroz kapidžik do tvoga behara...
Znam zašto mi nemignuše oči
Iza crnog pridignutog zara.

Pjesma o psu Džimiju ima veselu istoriju. Pred dolazak na Kavkaz, u
martu 1925, Jesenjin je zajedno sa piscem Borisom Piljnjakom posjetio
Vasilija Kačalova, čuvenog glumca Hudožestvenog teatra. Glumac je
pamtio scenu: psić, star svega četiri mjeseca, radosno je lajao na
pjesnika. On mu je rukom milovao glavu, a drugom držao šape i promuklim
glasom govorio: "Vidi kakva šapa, nijesam vidio takvu!" Živahni Džimi
se otimao, zvonko lajao, a kad bi ugrabio - liznuo bi Jesenjinu nos i
on bi se branio: "Džimi je kao pijanac, stalno hoće da se ljubi".
Veče je proteklo u prijateljskom ćaskanju. Glumcu se neobično sviđelo
kako Jesenjin govori stihove: majstorski i iskreno, bez grimasa,
naprezanja, a na spokojnom licu viđela su se osjećanja. Nekoliko dana
kasnije, Kačalovu su njegovi ukućani rekli da su dolazili Jesenjin i
Piljnjak. Pjesnik je nosio cilindar, a rekao je da ga je stavio zbog
svečanosti: donio je pjesmu posvećenu Džimiju. Ali, pošto predaji
pjesme treba da prisustvuje i domaćin, obećao je da će doći drugi put.
Nije došao, a pjesmom se oglasio mjesec dana kasnije, u Bakuu.


KAČALOVLJEVOM PSU

Džimi, na sreću pruži šapu ti,
Ne videh takvu šapu od rodjenja.
De, na lunu da lajemo mi
I na vreme tišine i bdenja.
Džimi, na sreću pruži šapu ti.

Mili moj, ne liži, jezik posustaje.
Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu.
Ta ti i ne znaš ovaj život šta je,
Niti šta znači živeti na svetu.

Gospodar je tvoj i mio i znan,
I mnogi mu gosti u pohode dodju,
I uz osmeh svi su oni baš kontan
Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju.

Na svoj način ti si vragolasto lep,
S tako milom, prisnom njuškicom u krug
Ne pitajuć nikog ništa, prosto slep,
Trčiš da se ljubiš, ko pijani drug.

Mili moj Džimice, kroz odaje tvoje
Prošlo je sijaset gostiju od prije.
Al ona međ svima najsetnija što je,
Da slučajno ona dolazila nije?

Doći će, zapamti i s uma ne sklizni
Bez mene, kad upreš u nju pogled živ,
Ti joj nežno ruku mesto mene lizni
Za sve što sam bio i što nisam kriv.


I drugačiji prevod...

KACALOVLJEVOM PSU

Za srecu, Dzimi, daj mi sapu ti.
Takve sape niko nece naci…
Hajde da lajemo na tisinu mi
bas kada ce plav mesec izaci.
Za srecu, Dzimi, daj mi sapu ti.

Oprosti, mili, ne lizi se tako.
Shvati bar ono sto je najprostije.
Ne znas ti da zivet nije lako
i da na svetu cesto dobro nije.

Tvoj je gospodar i slavan i mio.
Dom mu je prepun na priliku svaku.
I svaki gost bi rado pogladio
tvoju sjajnu i mekanu dlaku.

Bas djavolski ti si lepo pseto.
Svakom u susret trcis lakoverno.
I ne pitajuc, ko drug pijan,
eto, grlis ga i ljubis bezmerno.

Mili moj Dzimi, kod tebe, znam, ima
gostiju mnogo, skoro prava sila,
al najtuznija, reci, medju njima
da slucajno nije kada dolazila?

Doci ce Ona, kunem ti se, prisan,
i kada upres u nju svoje zene,
za sve sto sam kriv i za sta nisam
lizni joj ruku ti umesto mene.

Fantastični život Jesenjinovih pjesama otkrio je u svojim „Pričama sa
Kolime“ pisac i robijaš Varlam Šalamov, koji je živio preko dvadeset
godina u progonstvu. U to vrijeme progonstva, piše on, Jesenjinove
knjige su bile najomiljenije u logorima u Sibiru. Kad su, ubrzo poslije
Jesenjinove sahrane, bile zvanično zabranjene, njegove pjesme su
vaskrsle u usmenim izdanjima osuđenika. On je bio jedini pjesnik koga
su osuđenici prihvatili i blagoslovili, a zna se da oni uopšte ne mare
za stihove, piše Šalamov. Duši besprizornih najviše je bio prisan
prizvuk prkosa i protesta, a naročito tuge u Jesenjinovim pjesmama.
Našli su to u stihovima „Kafanske Moskve“ i o životinjama – keruši,
kravi i lisici, koje su logoraši posebno voljeli. Kriminalcima nije do
duboke čovječnosti , do uzvišene lirike u Jesenjinovim pjesmama, već u
njima traže drugo – „ton čovjeka koji se uvrijedio na svijet, koga je
svijet ojadio“. Kriminalac prezire ženu, ali gaji kult majke – ona mu
je svetica, i zato Jesenjinovo „Pismo majci“ zna svaki.
U mračnom stradanju logora, Jesenjinovo stradanje nije uticalo na
popularnost njegovih stihova, jer „profesionalni kriminalci ne znaju za
samoubistvo“. Jesenjinovi tragičnu smrt, pisao je Šalamov,
„najpismeniji lopovi objašnjavali su činjenicom da pjesnik ipak nije
bio pravi lopov, da je bio nešto kao ’diletant’, ’polufrajer’, od koga
se, što kažu, svašta može očekivati. Ali će vam svaki kriminalac,
pismen ili nepismen, reći da je Jesenjin imao kap ’lupeške krvi’“


Sve to živi neki ožiljak ima,
Belegu detinjstva, nezarasto čir.
Da nisam pesnik među pesnicima,
Bio bih zacelo lopov il' žbir.

Suvonjav, mali, s grudma nerazvijenim,
Međ decom bio sam uvek junak,
Često, često s nosem razbijenim
Vraćo sam se kući pred sami mrak.

Uplašenoj majci, krvav kao znamen,
Cedio sam kroz krv reči detinjaste:
Ništa, more! spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste.

Pa i sada, kada se bez traga
Onih dana krv vrela smirila,
Nespokojna neka drska snaga
Na poeme moje se izlila,

Na već zlatne literarne hrpe,
I u svakom retku što se vije
Ogledaju se nekadanje crte
Kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku,
Al' nov korak moj se drukče sluša...
Dok mi nekad razbijahu njušku,
Sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
Već gomili tuđoj koja raste:
Ništa, more! spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste!

I drugačiji prevod...

Svakom stvoru još od ranih leta
Znak je svojstven na znamenje dat.
Ja bih bio, da nisam poeta,
Po prilici protuva i tat.

Niskog rasta, tanak kao grana,
Među decom junak ljut ko osa,
Često, često ja se sa megdana
Vraćah kući razbijenog nosa.

Cedio bi reči brižnoj mami
Kroz krvave zube borac smeli:
"Ništa! Ja se spotakoh o kamen,
A do sutra sve će da zaceli".

Pa i sada, iz krhkog krčaga,
Mada vrenja minulo je vreme,
Ona drska, nespokojna snaga
Izlila se na moje poeme.

Zlatni grumen od reči se blista,
A u svakom otisku mog znaka
Ogleda se luda smelost ista
Kavgadžije i obešenjaka.

Gord, ko nekad nosim hrabrost mušku,
Al' moj korak novo polje kuša.
Nekad su mi razbijali njušku
A sad mi je sva u krvi duša.

Sada više ne govorim mami,
Nego šljamu što se zlu veseli:
"Ništa! Ja se spotakoh o kamen,
A do sutra sve će da zaceli".

Zbirka pjesama „Kafanska Moskva“ u Rusiji je dočekana na nož. Ni jedna
Jesenjinova zbirka nije praćena sa toliko buke dogmatskih pera.
Zastrašujuće ocjene pojedinaca nanosile su Jesenjinu mnogo bola.
Optužen je da piše zlokobne, pijane pjesme, trule. Optuživan je da je
ovom zbirkom atakovao na vjeru u revoluciju, u njen smisao, u njenu
pobjedu, životnost, stvaralaštvo.
Hor hajke toliko je zaslijepio kritičare, a većinu su činili oni koji
su od poezije tražili optimistički stih u korist revolucije, da nije
mogla da ih dirne lirika pjesama „Ljubav huligana“. Ljepotu tih pjesama
nije vidio ni jedan kritičar – ističe Aleksandar Kozlovski. Usamljeni
su bili oni koji su uočili da to nije samo knjiga krize i bolesti, nego
i preloma u pjesniku, a on se vidi u tih sedam ljubavnih pjesama. Iza
onih o kafanskoj Moskvi, kriju se lirske pjesme pune ljubavne sreće i
sjete ljubavi. „Jesenjin se kaje prije nego što zgriješi“, pisao je A.
Ležnov o niski „Ljubav huligana“. Kafanski dim se razišao i u tim
ispovijestima, i pored elegičnosti, sve snažnije zvuči radost i ljubav
prema životu. I u samim „kafanskim“ stihovima, Jesenjin je nježni
liričar, a u „Ljubavi huligana“ – njegova ljubav je divno nježna.

Jesenjin nije htio, ni kad je najviše napadan, da ustukne. Branio je
svoju pjesničku samostalnost, pravo na svoje lirsko Ja, i na javnim
pozornicama u Moskvi. Odgovarao je pred mnogim posjetiocima: pjesme
’Kafanske Moskve’ preživljavao je u sebi i ne može da se njih odrekne,
a na to ga obavezuju i zvanje i čast pjesnika.

„Vječna sudbina nepotkupivog, nepokornog pjesnika u Rusiji. Vlasti
takvog ne vole“ – ovako bi se mogla, prema ocjeni pisca Ivana Žukova,
označiti Jesenjinovo stradanje zbog ’Kafanske Moskve’. A pokazalo se da
je u tim pjesmama bilo mnogo proročkog o novom životu poslije
revolucije, životu bez obećavane pravde i s mnogo licemjerja.

PJEVAJ, PJEVAJ

Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari
Prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuh se u dimu i jari,
Moj posljednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne slijeću,
Nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka -
Zaraza je, da je kuga… strijela.
Prišla je i zaklopljena oka
Banditu je pamet oduzela.

Pjevaj, druže, nek se vrate dani
I negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
Preživjelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! Neću da je diram.
Ah, zastani! Ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
Na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno,
U duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure štipao sam strasno,
Mnoge žene u uglu sam stisk'o.

Na zemlji je još istina živa,
Opazih je i ja dječ’jim okom:
Ližu kučku dok joj se sok sliva
Svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran - zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš život je - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.

Pjevaj, pjevaj! Ruke neka mašu:
Kobni zamah - kobi će donijeti …
Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu …
Nikad, druže, ja neću umrijeti.

ISPOVEST HULIGANA

Ne ume svako pesme plesti,
Ne može svako da pada s grana
Pred tuđe noge, ko jabuka rana.

Ovo je najveća ispovest,
Ispovest jednog huligana.

Ja namerno idem razbarušen,
S glavom na plećima, ko lampom u tmini.
Ogolela jesen vaših duša
Volim da obasjavam u pomrčini.
Volim psovku, kad ko kamen zvizne,
Pogodi me, ko grad kad umlati,
Tad rukama samo jače stisnem
Mojih vlasi klobuk sto se klati.

Tako mi je lepo tada zamišljati
Jezerce u cesti, šum jasike lesne,
Da tamo negde žive otac i mati,
Koji bi pljunuli na sve moje pesme,
Kojima sam mio, ko polje i voda,
Ko proletnja kiša na mladoj zeleni.
Oni bi vilama došli da vas probodu
Za svaku grdnju upućenu meni.

Siroti, siroti seljaci!
Sigurno ste i vi poružnjeli,
Još vas plaše bog i rog đavolji.
O, kad biste samo znali,
Da je sin vaš u Rusiji
Pesnik ponajbolji!

Zar niste za život njegov okapali,
Kad je bos tapkao po jesenjoj rosi?
A sad s cilindrom šeta taj mali
I lakovane cipele nosi.

Ali u njemu tinjaju varnice
Seoskog šaljivčine.
Svakoj kravi na firmi mesarnice
Pokloni se iz daljine.
I kad sretne kočijaša na ulici,
Zapahnut znanim s rodnih polja vonjem,
Spreman je da nosi rep za svakim konjem,
Ko slep na vencanici.

Volim domovinu.
Mnogo volim domovinu!
I ako su njene vrbe tuga sinja.
Reski kreket žaba u nocnoj tišini.
Spomenom detinjstva bolno sam raznežen,
Aprilskih večeri snevam vlagu onu.
Vidim, naš klen tamo, zguren i naježen,
Greje se na vatri neba u sutonu.
Koliko sam jaja tu iz vranjih gnezda,
Znao da ukradem sa njegovih grana!
Je li onaj isti, sa krošnjom do zvezda?
Da li odoleva kora naborana?

A ti, moj varni,
Pegavi psu mili?!
Otupela njuha, sad si star i slep,
Zalud trazis vrata i žalosno cviliš,
Dok dvorištem lunjaš obesivši rep.
Bile su mi mile ludorije tvoje,
Kad bismo od majke zdipili okrajku
I grickali slatko na smenu udvoje,
Podelivsi bratski negde u prikrajku.

Ja sam onaj isti.
Srcem, istog kova.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Prostirući zlatnu rogozu stihova,
Hteo bih nesto nežno da vam kažem.

Laku noć svima!
Svima lake noći!
Sutona zvonka kosa u travi se utiša.
Dans mi se tako silno hoće
S prozora mesec da prepišam.

Svetlost plava, tako plava, bleda!
U toj plaveti mreti je sitnica.
Pa šta, neka ko cinik izgledam,
Zakačivši fenjer na zadnjicu!
Stari, dobri, Pegaze bezrepi,
Šta ce meni tvoj umorni kas!
Došao sam, ko meštar svirepi,
Da pacove slavim, dignem glas.
Moja glava, kao avgust štedro,
Lije vina kosu razuzdanu.

Hteo bih da budem žuto jedro
Na putu u zemlju obećanu.

CVILI HARMONIKO

Cvili, harmoniko. Puca glava...
Naviru zvuci vodoplavni.
Pij sa mnom, kučko šugava,
Pij sa mnom.

Obljubili te, opoganili-
Pripadaš ulici.
Zašto mokriš tim plavim pogledom?
Hoćeš po gubici?

U baštu bolje idi, strašilo,
Da plašiš vrane.
Do bola si me zajašila
Na sve strane.

Cvili, harmoniko. Cvili, stradijo.
Pij, mešino šuplja.
Ja bih onu sisatu radije-
Još je i gluplja.

Među ženama nisi mi prvina.
Ja sam vas mnogo.....
Ali sa takvom, kao ti, strvinom,
Prvi put smogoh.

Što bolnije, to bučnije,
Čas tu, čas tamo, bez traga.
Ja neću da se ubijem,
Idi do vraga.

Sa vašom psećom skućnicom
Vreme je da se oprostim.
Draga, ja plačem, mučim se,
Oprosti....Oprosti....
i drugačiji prevod...

Vezi, harmoniko. Čama mori... Čama...
S pristiju se lije zvuk u valu tamnom
Lumpuj sa mnom, ti mešino sramna.
Lumpuj sa mnom

Obljubiše te, uprljaše sasvim
Ta stiskanja muška.
Zašto gledaš tako tim izbljuvkom plavim?
Zar te svrbi njuška?

U vrt tebe treba, da poput strašila
Tamo plašiš vrane.
Do jetre si same mene domašila,
Muka s obe strane.

Vezi, harmoniko. Zvuk nek usitni se.
Lumpuj, vrećo šuplja.
Ja bih rađe onu, gle kakve joj sise-
A još je i gluplja

Nisam tebe prvu od žena oprob`o,
Znam žene ko groš:
Ali sa strvinom poput tebe, s tobom,
Nisam nikad još.

Čas tu, a čas tamo, čuj dreku sve veću
Što je više bola...
Ne, svoj život prekratiti neću
Idi do đavola.

TI ME SVOJOM HLADNOĆOM NE KUŠAJ


Ti me svojom hladnoćom ne kušaj
I ne pitaj koliko sam star.
Žuti kostur postala mi duša,
To je meni od bolesti dar.

Nekada sam u predgrađu ludo
Kao dete sanjao u dim,
Da ću bogat i slavan da budem,
Da ću biti drag ljudima svim.

Baš sam bogat! Da l' drugi i slute...
Nemam više ni cilindar star.
Samo plastron od paname krute
I cipela starih imam par.

A i slavan nisam ništa manje -
Od Pariza do Moskve se zna,
Moje ime sluša se s gnušanjem
Kao psovka sa uličnog dna.

Pa i ljubav ... Nije li zabavno?
Ti me ljubiš, a usne ko lim.
Osećanje moje uzre davno
I ne možeš da procvetaš s njim.

No sa tugom da pričekam bolje,
Nije strašno bude l' malo sete,
Zlatnije od tvoje kose poljem
Svud loboda pletenice plete.

Ja bih hteo sada opet tamo,
Da se navek oprostim sa svim,
Da ne budem više slavan, samo
I da sanjam ko dete u dim.

Al' da sanjam o drugom, o novom,
Nepoznatom i zemlji i travi,
Što se srce ne da reći slovom,
Za šta covek nema izraz pravi.

KO SAM? ŠTO SAM?

Ko sam? Što sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,
I svoj život uzgred, tužna lica,
Ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici-
Mnogo puta već se ljubih s drugom,
Ko da krešem vatru po šibici,
Nežne reči šapućem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
Duša hladna ostaje u svemu
Kad se darnu strasti kod čoveka,
Nema više istine u njemu.

Zato moja duša i ne preza
Od ljubavi ledom zalivene,
Ti si moja lutalica breza
Sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, tražeć srodnu sebi,
Mučeći se bez nežnosti pune,
Nimalo se ne ljutim na tebe,
Nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Što sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,
I voleh te uzgred, tužna lica,
Isto tako ko ostali svet.

i drugačiji prevod...

Ko sam? Sta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,
Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapćem zaljubljene reči.

"Draga moja","mila","znaj, doveka"
A u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
Istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
Odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u seti,
Nikad necu da te ljubomorom gušim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam? Sta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.

TI NE GLEDAJ PREKORNO U MENE

Ti ne gledaj prekorno u mene,
Ja od tebe ne krijem prezrenje,
Ali volim tvoje oči snene
I u njima lukavo iskrenje.

Činiš mi se tako tiha sada
Kao neko ko se plenu krade.
Volim liju kada se prikrada
Vrebajući gavranove mlade.

E, pa vrebaj, ja te se ne bojim.
Samo, da ti ne utrne žar?
Još ni jedna s hladnim srcem mojim
Nije mogla da postane par.

Čuj, ne volim ja to tebe, mila,
Ti si samo odsjaj one prave,
Jer sa mnom je uvek ona bila
Čije oči ko nebo su plave.

Neka ona na tebe ne liči,
I na izgled nek je hladna sva,
Ali hodom svojim neobičnim
Dušu meni potrese do dna.

Takva neće da bude u seni,
Ona uvek svu dušu nam traži,
Ti čak ni bol ne nanese meni
Svojom nežnom i lukavom laži.

Ali ipak, preziruć te sada,
Ja ću jedno priznanje da dam:
I da nema tog raja i ada -
Njih bi čovek izmislio sam.

HAJD, LJUBI ME, MAKAR KRADOM

Hajd, ljubi me, makar kradom,
Sve do krvi, de, da grcam.
Ne slaže se s voljom hladnom
Vreli nemir moga srca.

Prevrnute čaše, redom,
Sred veselih nisu za nas.
Jer, znaj draga, samo jednom
Na zemlji se živi danas!

Gledaj mirno, kao u dan,
S maglom sivom pogled združi -
Mesec, kao žuti gavran,
Ponad zemlje sada kruži.

Hajd, ljubi me! Hoću tako.
Trula je sad moja sreća.
Gledaj tog što kruži kako
I smrt moju već oseća.

Malaksava snaga pusta!
Umreti - i korak gubim!
Sve do kraja draga usta
Ja bih hteo, eh, da ljubim.

I san plavi nek me sretne,
Smutnje moje nek prohuje,
U šapatu trešnje cvetne
"Ja sam tvoja" - nek se čuje.

I nek čaša piće sveto
Prospe preko dana sivih...
Pij i pevaj, mila: eto,
Samo jednom sad se živi!

i drugačiji prevod...

Hajd', ljubi me, ljubi samo,
I do krvi i do boli.
Led ledeni, dobro znamo,
Vrelo srce ne preboli.

Prevrnuta čaša s krila
Nije ista u čas sivi.
Ti zapamti, moja mila:
Na zemlji se jednom živi!

Gledaj mirno vrh okana:
Sve pritisle sive memle.
Mesec kao žuta vrana
Vije, kruži, iznad zemlje.

Hajde, ljubi! Posred cveća
Trulež pesme peva fini.
Ko da moju smrt oseća
Taj što kruži u visini.

Uvenuše stare sile,
Mirim se sa krajem grubim.
Sve do smrti, usne mile,
Ja bih hteo još da ljubim.

I neka bi kroz sve snove,
I bez stida, sred spokoja,
Nežnim šumom višnje ove
Odjeknulo: "Ja sam tvoja".

I neka se čaša pića
Ne prolije u čas sivi.
Pevaj, draga, moga bića:
Na zemlji se jednom živi!