SRBIJA NA ZAPADU

ЖИВОЈИН МИШИЋ , најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске.
Учествовао у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године.

Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, било их је још свега осморо живих.
Као мезимац у својих родитеља био је, што веле његови варошани,
«њихова маза слабуњавог здравља».

По навршетку шесте године био је пастир.

Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу.
У својим успоменама М. помиње неприлике које је имао с варошком дечурлијом због сељачког порекла шта га је узбуђивало и вређало.

1868. год. Постаје гимназист. Први и други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, трећи, четврти у Београду.
У првих пет разреда гимназије био је тројкаш, док је у шестом био више него врло добар. С таквим оценама шестог разреда гимн. примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу.

Сваког годишњег распуста одлазио је неизоставно кући у село, обилазећи старе богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио је и пољске радове.

Као питомац Артиљеријске школе, учествовао je у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној пракси. У тим ратовима командовао je Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства.
Живојин Мишић je, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавршавању српске војске.
Удаљиван из војске у два маха (пензионисан je 1904. и 1913. године).
Са њему својствним ентузијазмом непрекидно je радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства.
Поред четворотодишње Артиљеријске школе завршио je аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија и истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање у чину и поступео уздизање на све одговорније дужности:
био je командант батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, a једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војна академија.

После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али je, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.

У балканским ратовима Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске".

Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала.
Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата.
Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je по други пут пензионисан.

Изгледало je да je тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет je реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која je створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју je извојевала српска војска у церској бици.
Војнички таленат војводе Мишића дошао je до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да je „како класична по својој идеји, тако и оригинална по начину извођења".

Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем реализовао је планове о покрету српских трупа, које је израдио са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари.
Заменио је рањеног генерала Петра Бојовића на месту команданта Прве армије и смелом, тактички бриљантном операцијом, победио је у бици на реци Колубари аустроугарску војску и извојевао највећу победу српског оружја у историји.
За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе.
После повлачења српске војске на Косово 1915. више пута захтевао je контраофанзиву коју су Краљ и српска влада одбили и наредили одступање преко Црне Горе и Албаније. Те исте 1915. године послат је на опоравак у Француску због физичке изнемоглости.
Пред почетак операција на солунском фронту 1916. хитно је позван са одмора и поново је стао на чело Прве армије.
1918. пред сам пробој солунског фронта постављен је за начелника штаба Врховне команде а Прву армију је препустио генералу Бојовићу.
Под њиховим вођством пробијен је солунски фронт и муњевитом офанзивом ослобођена Србија и Југославија.

Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. постављен за начелника генералштаба.

Умро је 20 јануара 1921. Читав Београд је изашао да последњи пут поздрави ослободиоца и ствараоца државе, највећег војсковођу Првог светског рата и српске историје.

Војвода Живојин Мишић je, на крају блиставе војничке каријере написао у Паризу, на болесничкој постељи, мемоарско дело "Моје успомене".
Књига "Моје успомене" даје низ детаља о једном од најславнијих српских војсковођа



Био ожењен са Лујзом Крикнер (венчани 25.11. 1884. у београдској Вазнесенској цркви).

Живојин и Лујза су имали шесторо деце.
Кћерке Еленору, Олгу и Анђелију, синове Радована, Александра и Војислава.
Најстарији син војводе Мишића Радован, као капетан Војске Краљевине Југославије, умро је у заробљеништву у Немачкој 1943. године.

Син Александар, као мајор Војске Краљевине Југославије, покушао је да спасе пуковника Драгољуба Михаиловића, који се затекао у кући војводе Мишића у Струганику, а којег су Немци тражили.
Видевши да Немци опкољавају кућу, Александар је узео шињел пуковника Михаиловића, обукао га, истрчао из куће, бацио се на коња и појурио према воћњаку изнад куће. Цела немачка потера је појурила за њим. Успели су да га теже ране и убију коња под њим. Тек тада су Немци схватили да уместо Драже имају само његов шињел.

У затвору су покушали да га врбују да ради за немачку обавештајну службу "Абвер", убеђујући га да је он по мајци Немац и да у њему тече пола немачке крви. На то им је Александар одговорио:

"Ту половину ваше крви сте ми источили на Колубари".

После тог неуспелог врбовања Александар Мишић је стрељан 18. децембра 1941. године.

Vojvodi živojinu Mišiću

Zdravo da si, srpska vojevodo
Od Valjeva Mišić Živojine!
Sretno tebi vojevodstvo bilo,
Dobiveno na ljutom megdanu:
Đe se carstva dijele sabljama,
Uz plotune glasnijeh pušaka,
Uz grmljavu teškijeh topova
I pokliče junačkijeh grla.
Svijetao ti obraz na divanu
A sjekla ti sablja na megdanu,
Cvijeće ti niklo po obrazu,
Čast i ime rodu ostanulo.
Hvala tebi junačka starino
Kad onako dariva Madžare:
Nekog robom, a nekoga grobom
Nešto Drini u talase baci,
A malo ih preko nje prebaci,
Gole posla bečkome ćesaru
Da pričaju, kukala im majka,
Kako im je u Srbiji bilo!
Još ti hvala srpska vojevodo
Što im uze puške na snopove
Pune kare i teške topove
I galije, lađe krilatice.
Sad se kunu fedmaršal lajtnanti
Svome caru, u Bijelom Beču,
Na trpezi od zlata siniju
Da ne vojšte više na Srbiju!
Živio nam, srpska vojevodo
Beč se na te poprijeko beči
Tebi sablja o bedrici zveči;
Kako zveči daleko se čuje,
Do jadnoga Boga odjekuje.





"Le Piémont", 24. decembra 1914- Cestitka Vojvodi povodom pobede na Kolubari.






Jos ponesto o Misicu na zapadu Srbije...

Komandant Drinske divizije, sa sedištem u Valjevu, bio je od 1. V 1902. do 26. VI 1903. godine. Za to vreme stanovao je sa porodicom u kući Milenka Draškovića u Karađorđevoj ulici. Dok se nalazio među Valjevcima Mišić je potpomagao akcije građanskih udruženja i, između ostaloga, bio predsednik obnovljenog Kola jahača Knez Mihailo i Streljačke družine.

SASVIM POSEBNI ODNOSI

Od svih naroda s kojima je srpski dolazio u dodir, odnosi sa Nemcima su sasvim posebni, jer su se kroz istoriju naših odnosa smenjivali periodi kada su oni bili više nego dobri, pa do onih koji su predstavljali najsurovije međusobne obračune.
Ipak, malo je poznato da su Nemci za Srbe bili od izuzetnog značaja i da su kroz dug istorijski period bitno doprineli našoj afirmaciji, privrednom i drugom razvoju.
Ovaj feljton zasnovan je na istorijskim činjenicama o kojima su govorili naši najistaknutiji naučnici, a na čitaocima je da iz teksta koji će pročitati, sami donesu svoj sud.

Vrlo značajnu ulogu u privrednom razvoju Srbije imali su Nemci, koji su na poziv srpskih vladara došli u zemlju. U ono vreme su ih nazivali Sasima (Saksoncima), inače dobro poznatim stručnjacima za proizvodnju plemenitih i obojenih metala.
Prva njihova naselja pominju se u XIII veku i sudeći prema rasprostranjenosti tragova njihove delatnosti u nazivima mesta, potoka i naselja, bilo ih je u gotovo svim važnijim rudarskim oblastima onovremene srpske države.

Najstarije poznato rudarsko naselje Nemaca nalazilo se u Brskovu (Crna Gora) i tada se pominje prvi saski knez Frajberger, zatim Henrih Nemac „iz Brskova“, kako je navedeno u jednom dokumentu. Otada oni razvijaju proizvodnju srebra koristeći poznato bogatstvo srpskih rudnika.

Pravni položaj doseljenika bio je određen vladarskim poveljama koje su garantovale slobodu kretanja i rada, povlastice u korišćenju prirodnih bogatstava, među ostalima i šuma, pravo na upravnu i sudsku samoupravu, slobodu veroispovesti i drugo. Tako su obrazovana njihova naselja na Rudniku, Rogozni, Goliji, na Kopaoniku, u Novom Brdu i drugde.

Barbarosa kod Nemanje u Nišu



Stevan Nemanja je u Nišu ponudio Fridrihu Barbarosi pomoć od 20.000 srpskih vojnika u slučaju da nemačka krstaška vojska na putu ka Jerusalimu dođe u sukob sa Vizantijskim carstvom.

Srednji vek je u istoriji Evrope velika epoha, koja je stvorila temelje modernog sveta. Tokom hiljadu godina (VI-XVI vek) na prostorima stare helenske i rimske civilizacije, ali i van tih okvira, novi narodi oblikuju svoje države.

Dodiri Srba i Nemaca pripadaju vizantijskoj fazi srpske istorije. Država Nemanjića se razvijala pod okriljem Vizantijskog carstva, koje je vekovima uporno branilo svoje severne balkanske granice na tokovima Save i Dunava.Beograd je bio carska kapija vizantijskog odbrambenog sistema u tom delu Podunavlja. Uz obližnju tvrđavu Braničevo (antički Viminicijum, danas Kostolac), Beograd je istovremeno štitio važnu evropsku komunikaciju koja je spajala prostore Srednje Evrope sa Carigradom (Konstantinopoljem), odnosno područjem Bliskog istoka.

Putovalo se obično iz nemačkog Podunavlja od grada Regensburga nizvodno rekom i kopnom preko Mađarske i Srema do Beograda, odnosno Braničeva, zatim do Niša preko Sofije do vizantijske prestonice na Bosforu i zatim dalje do hrišćanskih svetih mesta i Jerusalima.Tim putem su vekovima prolazile vojske, putnici i namernici, trgovci i hodočasnici, pojedinačno i u grupama, raznoliki svet svih društvenih slojeva iz gotovo svih zemalja tadašnje Evrope.

Uz pomorske puteve, bile su neophodne i kopnene komunikacije. Tako je put od Beograda do Carigrada postao područje susreta zapadne i vizantijske civilizacije. Tu su se, u Pomoravlju, i Srbi susretali sa strancima, a u velikom broju i sa Nemcima. Dva sveta su se upoznavala. Grčki i latinski tekstovi pisaca, rasuti krstovi vernika duž puta po Srbiji, kao i drugi predmeti materijalne i duhovne kulture, nemi su, a ipak rečiti svedoci o susretu Nemaca i Srba u XI i XII veku.

Sredinom XII veka su uspostavljene prve političke veze Srbije sa Nemačkim carstvom. U srednjem veku se one iskazuju, pored ostalog, uspostavljanjem srodničkih veza vladajućih dinastija odnosno uticajne vlastele.To su, u stvari, politički savezi zainteresovanih strana, dobro poznata praksa svih evropskih monarhija onoga vremena. Tim putem krenuo je i srpski vladar, veliki župan Uroš I još početkom XII veka. Srbija se otvara prema zemljama Podunavlja. Jedna njegova kći, Jelena, udata je za mađarskog kralja Belu II 1129.god. a druga, Marija, za Konrada II iz moravske grane češke dinastije Pšemislovića 1134.god.Češka država je tada bila u sastavu Nemačkog carstva, a ovim brakom je Marija ušla u red uticajne vlastele. NJeni potomci su imali zapaženu ulogu na dvorovima evropskih vladara. Lik kneginje Marije sačuvan je na fresci u tzv. Kraljevskoj kapeli u gradu Znojmu, u ktitorskoj kompoziciji na trijumfalnom luku apside.

U sjajnom romaničkom slikarstvu ove kapele, u galeriji likova čeških vladara, odavno je zapažen uticaj vizantijske umetnosti. Uzori su traženi u Regensburgu, Italiji ili drugde. U stvari, srpsko poreklo ktitorke neposredno ukazuje na izvore tog uticaja.Deo zavičaja prenele su evropske vladarke srpskog roda u novu sredinu. Taj uticaj se prepoznaje ne samo u zidnom slikarstvu, nego i u minijaturama pojedinih rukopisa, u kultovima svetitelja, čak i u arhitekturi u zemljama katoličkog sveta u kojima su potomci srpske vladarske porodice proveli svoj životni vek. I tom vremenu, nimalo slučajno, pripadaju savezništva koja Srbi, posredno ili neposredno, uspostavljaju sa Nemcima (porodica Velfa, Fridrih I Barbarosa i drugi).

Epoha krstaških ratova je velika i stara tema evropske istorije. Mnogo se pisalo o širokom spletu uzroka koji su doveli do pokretanja velikih masa ljudi prema hrišćanskim svetilištima na Bliskom istoku, o verskim, ali i političkim, ekonomskim i drugim podsticajima za takve poduhvate koji su se duboko urezali u istoriju Zapada i Istoka.To su dobro poznate teme, koje imaju i širu pozadinu. U svakom slučaju, manje je poznata balkanska i posebno srpska komponenta tih krupnih događaja. Ona objašnjava i neke činjenice srpsko-nemačkih odnosa u XII veku.

Na vest o padu Jerusalima u ruke muslimana (1187), u Zapadnoj Evropi je objavljen Treći krstaški rat protiv nevernika na Bliskom istoku. Pozivu na rat odazvali su se najveći vladari Evrope, nemački car Fridrih I. Barbarosa, francuski kralj Filip II i engleski kralj Ričard I.U jeku priprema za predstojeći pohod (1188), nemački vladar je odlučio da koristi kopneni put prema bojištu, dakle put preko Budima, Beograda, Niša i Carigrada. Sam car Fridrih I je dobro poznavao taj put i prilike u tim zemljama. On je tim putem prošao još kao mladi bavarski vojvoda u sastavu nemačke krstaške vojske 1147.

Nemačko poslanstvo je 1188. upućeno u Srbiju na pregovore sa Stefanom Nemanjom (1166-1196) o uslovima prolaza carske vojske. Uzvratno poslanstvo srpskog vladara stiglo je krajem 1188. u Nirnberg. Nemanjini poslanici su predali pismeni odgovor srpskog vladara i obećali da će car najsvečanije biti dočekan u Nišu, gradu koji Nemanja namerava da pretvori u prestonicu svoje države.Tada su ugovorene pojedinosti prijema velikog gosta i njegovih pratilaca, odnosno vojske. Razmenjeni su uobičajeni darovi i poslanstvo se vratilo u Srbiju. Događaji su se odvijali u ugovorenim okvirima.

Krajem juna 1189. nemački car je boravio najpre u Beogradu, i zatim se preko Braničeva uputio ka Nišu. Tu ga je krajem jula dočekao Stefan Nemanja zajedno sa bratom knezom Stracimirom i odabranom vlastelom. Pregovori su počeli 27. jula.

Srbija je tada bila u ratu sa Vizantijom. Nemanja je svog uglednog gosta upoznao sa tokovima borbi i rezultatima uspešne ofanzive srpske vojske. Izrazio je nameru da borbe nastavi i proširi u daljem toku operacija. Za to mu je bio neophodan saveznik, jer se znalo da je Vizantija takve pokušaje uvek uspešno suzbijala.

Stefan Nemanja je nemačkom caru ponudio vojnu pomoć za slučaj da u daljem pohodu prema Jerusalimu carska vojska dođe u sukob sa Vizantijskim carstvom. Izvori su zabeležili da je on ponudio 20.000 ratnika u tom slučaju.Trajno savezništvo se u srednjem veku uspostavljalo vazalskim odnosima i Nemanja je takav odnos ponudio Fridrihu I u Nišu, zapisali su nemački pratioci carskog pohoda. Pošto u taj mah car nije bio voljan da otvara neprijateljstva protiv Vizantije, prihvatio je samo deo Nemanjinih predloga.

Uspostavljeno je „prijateljstvo“ i sklopljen je jedan sporazum, kazuju izvori. Sporazum se odnosio na brak između Nemanjinog sinovca Toljena, sina humskog kneza Miroslava i kćeri grofa Bertolda IV od Andehsa, uticajnog carevog pratioca i srodnika, inače predvodnika ratobornog dela nemačke vlastele koji se zalagao za otvoreni rat s „grčkim kraljem“, kako su na Zapadu često nazivali vizantijskog cara.

Jedanaestogodišnji artiljerijski podnarednik Momčilo Gavrić, Krf 1916. godine.
Najmlađi podoficir svih armija sveta u prvom svetskom ratu.



Momcilo Gavric ce ostati upamcen kao najmladji kaplar na svetu.Imao je tek nepunih osam godina na pocetku Prvog svetskog rata.Bio je osmo dete svojih roditelja,oca Alempija i majke Jelene.

U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva u kojima je nastradala i porodica Gavrić. Otac je, spremajući ukućane za zbeg, Momčila poslao kod strica da nađe zapregu.

U međuvremenu su stigli austrougarski vojnici zapalili kuću i pobili porodicu Gavrić. Mali Momčilo je ostavši bez najmilijih krenuo na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i ispričao šta se dogodilo.

Vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu a on je postao vojnik U svojim prvim vojničkim danima redovno je tri puta dnevno pucao iz topa da se osveti za svoju porodicu.

Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika.

Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. U Beogradu je živeo sve do smrti, 1993. godine. Njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.
Nažalost, devet decenija kasnije nijedna od oko 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, nijedna škola ili ustanova se ne zove po njemu, a nema ni spomenik. Najmlađi kaplar na svetu je u njegovom zavičaju nezasluženo zaboravljen.




Srbijo..

Evropska unija | sreda 12.10.2011 | 12:57 -> 17:32



EK odobrila Srbiji status kandidata

Izvor: B92, Beta, Tanjug
Beograd -- Evropska komisija preporučila je da se
Srbiji dodeli status kandidata za prijem u Evropsku uniju, "uz
razumevanje da će se dijalog Beograd-Priština obnoviti".



Početak pregovora zavisiće od dijaloga s Kosovom.
"Na
osnovu napretka u sprovođenju reformi, saradnji s Haškim tribunalom i
pomirenja u regionu, predlažem da se Srbiji dodeli status kandidata, uz
pretpostavku da Srbija nastavi dijalog s Kosovom i u dobroj meri primeni
dosad ostvarene sporazume", izjavio je komesar za proširenje EU Štefan
File u Briselu.

File je rekao da, pored toga, Evropska komisija predlaže da
se pregovori o priključenju pokrenu čim Beograd postigne dalji napredak u
ispunjavanju ključnog kriterijuma, a to su dalji koraci u normalizaciji
odnosa sa Prištinom, "u smislu uslova Procesa stabilizacije i
priključenja".

"To je jedini prioritet i on sam po sebi
predstavlja potvrdu ostvarenih reformi pravosuđa, vladavine prava i
drugih oblasti od ključnog značaja za ispunjavanje kopenhaških
političkih kriterijuma", rekao je File.

U Vladi Srbije šef
delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer premijeru Mirku Cvetkoviću preneo je
izveštaj EK, koji je File već saopštio u Briselu, a nakontoga idržana
je konferencija za štampu.


Time su potvrđena saznanja B92
da će EK Srbiji odobriti status kandidata, ali da će Kosovo ostati kao
"kamen spoticanja", odnosno da ćemo dobiti i datum otpočinjanja
pregovora tek kada Srbija ostvari napredak u rešavanju pitanja koja su u
dijalogu sa Prištinom već na stolu - telekomunikacija, energetike,
diploma i regionalnog predstavljanja Kosova.

Šef Delegacije EU Vensan Dežer
rekao je da su uslovi koje je Evropska komisija postavila Srbiji za
početak pristupnih pregovora sa EU, statusno su neutralni i ostvarivi.

Podsetimo, u izveštaju u koji je B92 imao uvid, navodi se da Srbija
nastavlja da podržava paralelne institucije lokalne vlasti na severu
Kosova, kao i da je na zahtev Beograda prekinut dijalog sa Prištinom,
posle nemira na administrativnim prelazima.

Posebno se kritikuje "zapaljiva retorika" srpskog rukovodstva, kao i predlozi za podelu Kosova.

Evropska komisija očekuje od obe strane, Srbije i Kosova, kako se
navodi, da smanje tenzije na severu Kosova i da omoguće slobodno
kretanje ljudi i transport robe.

Srbija treba da prihvati da Euleks vrši svoja ovlašćenja u svim delovima Kosova, navodi EK.

Inače, File je danas Hrvatskoj dao "zeleno svetlo" za članstvo, uz
dvogodišnji "mehanizam nadzora" sprovođenja reformi, a Crna Gora je
dobila preporuku za početak pregovora o pristupanju.
Delević: Nema novih uslova


Milica Delević (Fonet, arhiva)

Direktorka Kancelarije za evropske integracije Milica Delević
ocenila je da u preporukama Evropske komisije nema novih uslova za
Srbiju, dodajući da se podrazumeva da će se dijalog Beograda i Prištine
nastaviti.

"Pozitivno mišljenje pokazuje da je Evropska kosmija
uzela u obzir i pohvalila velike napore uložene u prethodnih nekoliko
godina na uređenju društva u Srbiji. To ne znači da se posao ovim
završava, ali u ovom trenutku Komisija je našla pravu meru da pohvali
ono što je učinjeno i da stavi u kontekst ono na čemu je još potrebno
raditi" kazala je Delević.

Ona je dodala da se, prema mišljenju
Komisije, ne smatra da u ovom trenutku za početak pregovora nešto
moramo dodatno da uradimo iz reformskog procesa.

Kad je reč o
datumu, Delević ocenjuje da je Komisija dala dobru procenu, koja se
ogleda u formulaciji da "onog trenutka kada se ostvari dovoljan napredak
u pogledu uslova koji su definisani, biće određen i datum za
pregovore", uz napomenu da se ti uslovi odnose uglavnom na nastavak
dijaloga sa Prištinom i ostvarivanje napretka u oblastima koje su
pomenute u izveštaju.

"To je dobar znak da je ostavljen prostor
da to zaista zavisi samo od napretka", kazala je Delević. U tehničkom
smislu ovo je preporuka s kojom izlazi EK, a svaku preporuku treba da
podrže zemlje članice, navela je Delević.

"Trenutak kada će one
moći o tome da se izjasne je decembar, a do tada potrebno je da se
nastavi s reformama i s političkim procesima koji se pre svega odnose na
dijalog i uređenje odnosa Beograda i Prištine u skladu sa zahtevima iz
Procesa stabilizacije i priduživanja".
Šta sledi posle mišljenja EK



Mišljenje predstavlja preporuku Komisije članicama EU. Za sticanje
statusa kandidata, potrebno je da to potvrde zemlje članice - odnosno
jednoglasna odluka Saveta ministara u decembru ove godine.

Pri tome, svaka zemlja članica može kandidatu ili potencijalnom
kandidatu uskratiti podršku zbog bilo kog bilateralnog pitanja.

Kada je reč o Srbiji, kako navodi portal EurAktiv Srbija, primer za to
mogla bi biti Mađarska, čiji su zvaničnici nedavno nagovestili mogućnost
uskraćivanja podrške Srbiji u približavanju EU zbog zakona o
restituciji.

Pregovori su značajniji, ali i izuzetno zahtevan korak na putu do EU.

Oni počinju "skriningom", odnosno analitičkim pregledom i ocenom
usklađenosti zakonodavstva zemlje kandidata s pravnom tekovinom EU.
Svrha tog procesa je da se utvrde razlike između EU i zemlje kandidata u
svakom od 35 poglavlja pregovora, budući da se zakoni moraju u
potpunosti usaglasiti do pristupanja.

Pregovori se vode i
zatvaraju za svako poglavlje posebno, pri čemu je i za zatvaranje svakog
poglavlja potrebno odobrenje zemalja članica.
Do konačnog okončanja pregovora sva poglavlja se, u slučaju potrebe, mogu ponovo otvoriti, što se često i dešava.

Hrvatska je pregovore počela 2005. godine, a završila ovog leta, posle otprilike šest godina.

Prilikom otvaranja poglavlja, Hrvatska je morala da ispuni unapred
utvrđena merila, pa se moze pretpostaviti da će se tako postupati i u
slučaju Srbije i da će Unija biti dosledna u zahtevu da se svi standardi
primene, pogotovo s obzirom na iskustvo sa prijemom Rumunije i
Bugarske.

Te dve zemlje nisu u potpunosti ispunile uslove pre
pristupanja u oblasti borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala i
reforme pravosuđa, pa je na njih primenjen mehanizam nadzora nakon
pristupanja.

Zbog toga EU insistira na ispunjavanju svih
kriterijuma pre prijema neke zemlje. Hrvatska će, iako je okončala
pregovore, do planiranog prijema 2013. biti pod nadzorom kako bi se
obezbedilo ostvarivanje kriterijuma.

Evropska komisija preporučila je da se Srbiji dodeli status kandidata za prijem u Evropsku uniju, "uz razumevanje da će se dijalog Beograd-Priština obnoviti". Predsednik Boris Tadić izjavio je da je ponosan što je reforme koje je Srbija sprovela Evropska komisija ocenila kao uspešne. Dok su većina domaćih stranaka pozdravile dobijanje statusa kandidata, SRS su protestovali ispred Predsedništva Srbije. Iz inostranstva takođe stižu pozitivne reakcije. Evropska komisija predložila Savetu ministara EU da počne pregovore o članstvu s Crnom Gorom, dok je EK ocenila napredak BiH kao "vrlo ograničen".
Izvodi iz Mišljenja Evropske komisije o spremnosti Srbije


Mišljenje je sastavni deo dokumenta pod naslovom "Strategija
proširivanja i glavni izazovi 2011-2012" upućenog Evropskom savetu koji
čine lideri EU, i Savetu ministara EU. Taj dokument treba da bude
usvojen u decembru.

U Mišljenju se navodi da je "Srbija na
dobrom putu da dovoljno ispuni politička merila utvrđena na zasedanju
Saveta ministara EU u Kopenhagenu 1993. i uslove u Procesu stabilizacije
i pridruživanja, tako da bude obezbedjen stalni napredak i da se nadju
praktična rešenja za probleme s Kosovom".

"Dalji koraci ka
normalizaciji odnosa s Kosovom u skladu s uslovima Procesa stabilizacije
i pridruživanja, i to: kroz puno poštovanje načela učešća svih strana u
regionalnoj saradnji, potpuno poštovanje odredbi Ugovora o energetskoj
zajednici; nalaženje rešenja za telekomunikacije i uzajamno prihvatanje
diploma; nastavak dobronamerne primene svih postignutih dogovora;
aktivnu saradnju s Euleksom kako bi on obavljao svoje zadatke u svim
delovima Kosova".

Dodaje se da će Evropska komisija izveštaj o
tome kako Srbija sprovodi te ključne prioritete dostaviti čim bude
postignut dovoljan napredak.

U "Strategiji proširivanja" je, s
tim u vezi, naglašeno da će "Evropska komisija nastaviti da pruža usluge
dobre volje u dijalogu Beograda i Prištine kako bi se pospešila
saradnja, ostvario napredak na putu ka EU i poboljšao život ljudi".

Takođe je istaknuto da se dijalog pokazao kao valjano sredstvo za
rešavanje razmimoilaženja između te dve strane i urodio nizom sporazuma o
slobodi prometa robe i lica, matičnim knjigama i katastru.
----------
Konačno -Srbija na zapadu .

Mihajlo Nikolić Kajle

Rodjen sam 1911. godine u Valjevu. U vazduhoplovstvo sam stupio 1933. godine u Vazduhoplovnu izviđačku školu, u pilotsku školu i lovačku školu, a u međuvremenu sam bio i sportski pilot-jedriličar. Jedriličarski kurs sam završio u grupi nastavnika Ace Stanojevića i to je dodatak mojoj vazduhoplovnoj karijeri. Jedriličarstvo je pravo letenje. Kao pripadnik Ratnog vazduhoplovstva obavljao sam sve zadatke koji su od mene zahtevani. Leteo sam od 1933. pa do 1941. godine dok nisam pao u zarobljeništvo i odveden u oficirski logor u Osnabriku. U logoru su se Nemci prema nama ponašali vrlo korektno poštujući Ženevsku konvenciju. U zarobljeništvu sam bio od 12. aprila 1941. godine do marta 1945. godine, kada je logor oslobođen od strane trupa sovjetske Crvene armije pod komandom maršala Rokosovskog. Organizovano smo se vratili u zemlju i javili se u Komandu Vazduhoplovstva u Zemunu. Raspoređivani smo u službu u već postojeće jedinice, tako da sam ja dodeljen u 112. lovački puk kao zamenik komandantu kapetanu Savi Poljancu. Svoju vazduhoplovnu karijeru sam završio kao pukovnik RV i PVO u JNA.

AM: Znamo, da se o Aprilskom ratu 1941. godine jako mnogo pisalo i da je on detaljno istorijski i dokumentovano obrađen više puta. Glavni povod za ovaj naš razgovor je poređenje i povlačenje paralele početka rata 6. aprila 1941. i 24. marta 1999. godine. Želeli bismo da nam iznesete Vaš doživljaj početka rata 6. aprila 1941. godine, kako ste leteli, kao i neke Vaše impresije i interesantne događaje.
Nikolić: Za mene je rat počeo mnogo pre, još 7. novembra 1940. godine kada su Italijani bombardovali Bitolj. To je bila provokacija da se Jugoslavija uvuče u rat. Naša 102. eskadrila je bila stacionirana na zemunskom aerodromu, ali je 8. novembra određena da leti za Mostar, kako bismo pružali zaštitu primorskog pojasa, uglavnom Boke Kotorske, pa duž obale sve do Splita. To je bio naš prvi ratni zadatak. Zašto je baš naša eskadrila bila određena za taj zadatak? Verovatno zato, što je velika većina nas pilota bila neoženjena pa nije bilo problema oko odvajanja od porodica, a bili smo zaista i kompaktna celina. U tom našem odlasku za Mostar bilo je nekoliko interesantnih situacija i u vazduhoplovnom smislu i u pogledu cele organizacije našeg preleta s aerodroma “Zemun” na aerodrom “Mostar” , a nju je preuzela Komanda Vazduhoplovstva iz već pomenutih razloga. Toga dana je meteorološka situacija bila veoma složena i Mostar je bio pokriven niskim oblacima. Kao i kod svakog preleta određen je alternativni aerodrom – a to je bio aerodrom “Rajlovac” kod Sarajeva. Cele te jeseni 1940. godine sa beogradskog i novosadskog aerodroma su vršeni preleti na druge aerodrome i obavljani važni zadaci. Leteli smo na avionima Meseršmit Me-109 i nadali se da će se vreme poboljšati. Očekivali smo, da će nas na aerodromu “Mostar” pre sletanja dočekati sva obaveštenja potrebna za prelet, pa i meteorološka. Ali, zbog lošeg vremena nismo mogli sleteti na aerodrom “Mostar”. Naš komandir Miloš Žunić je pokušavao da s aerodromom uspostavi radio-vezu, dok smo kružili nad aerodromom očekujući odobrenje da se spustimo. Ali, s aerodroma se niko nije odazivao. Izvesno vreme smo kružili i čekali i bili u veoma nezavidnoj situaciji. Komandir je naredio da se uputimo ka alternativnom aerodromu “Rajlovac”, koji je bio najbliži Mostaru. U poretku kako smo leteli pripremali smo se da sletimo i u trenutku završnih priprema za sletanje ispred sebe smo umesto aerodroma ugledali vodenu površinu. Bili smo zapanjeni. To je za nas bio dosta težak i isključiv momenat: na matični aerodrom “Zemun” više nismo mogli da se vratimo, na “Mostar” nismo uspeli da sletimo jer nema radioveze, a alternativni aerodrom “Rajlovac” se nalazio pod vodom. Suv je bio samo jedan uski travnati pojas između hangara i ostalog dela piste. Nismo imali izbora i komandir je naredio da se spustimo na taj suvi deo piste ili smo mogli da zaronimo u vodu. Sa svih 10 naših aviona smo bezbedno, bez oštećenja i bez povreda, sleteli na uski deo piste, jer su svi piloti bili dobro utrenirani. Osetili smo olakšanje. Ali, nikada nismo saznali, kako to i zašto da najviša Komanda Vazduhoplovstva napravi tako krupna dva previda, niti da li je bilo slučajno ili ne. Kasnije smo saznali, da u Rajlovcu nisu čak ni znali da su određeni za alternativni aerodrom. Čak se moglo dogoditi da sa Rajlovca otvore na nas vatru, jer su Italijani dan ranije bombardovali Bitolj, pa su oni mislili daje sad Rajlovac na redu. Ali, srećom, to se nije dogodilo. Tako smo mi iz 102. eskadrile uspešno ali teško obavili svoj prvi ratni zadatak. Sutradan smo odleteli za Mostar.


AM: 6. aprila su poletela dva para u izviđanje. Sa kim ste Vi leteli i kako je to izvedeno ?
Nikolić: Ujutro u 4 sata i 30 minuta 6. aprila 1941. godine u izviđanje je poletela prva para: komandir naše eskadrile, kapetan II klase – Miloš Žunić i narednik Vukadin Jelić. U 5 sati i 30 minuta smo, kao druga dva para, poleteli: potporučnik Miodrag Bošković i ja – tada kapetan II klase. Patrolirali smo u rejonu Vršac – Bela Crkva prema rumunskoj granici, odakle su se očekivali Nemci sa tenkovskim jedinicama. Samo da naglasim, da smo mi – 102. eskadrila prethodnog dana (5.aprila) doleteli iz Mostara na aerodrom “Beograd” u Zemunu, gde je stacionirala 51. grupa 6. lovačkog puka koja je raspolagala sa tri eskadrile, ali je samo naša eskadrila imala 10 aviona meseršmit Me-109E, dok su druge dve eskadrile imale samo 6 domaćih lovačkih aviona IK-3 i dva već zastarela francuska razarača tipa potez-63. Tako je organizovano da se u patroliranje poleti u parama. Kada smo Bošković i ja završili izviđanje, nakon 50 minuta smo se vratili na matični aerodrom i izvestili pretpostavljene da nismo primetili ništa sumnjivo niti neuobičajeno. Nakon sletanja doručkovali smo na krilu našeg aviona, dok je sledeća para odlazila u izviđanje. Naš komandir se pojavio sa komandnog mesta trčeći prema nama i pokazujući rukama da poletimo. Dok smo sedali u avion i pripremali se za poletanje, radiom nam je javio da su nemački avioni iz pravca Mađarske kod Subotice preleteli našu granicu i da se kreću u pravcu juga, ka Beogradu. Nismo poleteli po određenom redosledu, već onako kako je ko pre stigao, jedan za drugim. Mi smo krenuli u njihovo presretanje. Kada smo zauzeli pravac zapadno od Pančeva primetili smo toliku masu aviona, kakvu nikada do tada nismo videli, nebo se crnelo od aviona. Mi smo praktično uleteli u taj roj aviona i faktički se izgubili.



AM: Koji je to, po Vašoj proceni, bio odnos snaga naše i neprijateljske avijacije ?
Nikolić: Stvarni odnos snaga između neprijateljske i naše avijacije je bio 6:1. Ali, ako se računaju samo moderni lovci, koji su sa jednakim tehničko-taktičkim osobinama mogli da se suprotstave Nemcima, onda je taj odnos još nepovoljniji po našu lovačku avijaciju. Samo da napomenem, da smo mi piloti-lovci bili dobro obučeni za borbu u parovima, ali ne i za borbe u većim formacijama, što je predstavljalo veliki nedostatak, jer su Nemci bili majstori upravo u taktici grupne borbe, koju su usavršili i utrenirali u okršajima od Poljske do bitke za Britaniju. Nemci su napad na Beograd izveli u prvom talasu sa 234 bombardera Ju-87 “Štuka” i 160 dvomotornih bombardera različitih tipova oko 6 časova i 50 minuta. Sa manjim pauzama napad je trajao sve do 8 časova. Nas 10 meseršmita Me-109E je poletelo u susret toj masi neprijateljskih aviona i 8 aviona IK-3. Jedan naš avion je otkazao u preletu, dva su bila u izviđanju, tako da je naša eskadrila poletela sa 7 aviona, a ove druge eskadrile sa 7 aviona IK-3, znači ukupno 14 aviona. U tom naletu Nemci su leteli na avionima meseršmit Me-109F, znači dosta modernijim od naših aviona. Mi smo bez dvoumljenja uleteli u taj roj aviona, uopšte ne razmišljajući koji je to neravnopravan odnos snaga. Međutim, naši piloti su se u moralu i želji za otporom pokazali kao ravnopravni protivnici iskusnijem, brojčano nadmoćnijem i savremenije opremljenom neprijatelju, što u vazdušnim okršajima ima važnu, često i presudnu ulogu.

AM: Na kojim ste sve tipovima aviona leteli u Vašoj dugoj i bogatoj letačkoj karijeri?
Nikolić: Školovao sam se na francuskom avionu anrio, zatim sam leteo na našem avionu fiziru; od borbenih aviona to su bili: potez-25 i brege-19 (najviše), a od lovačkih aviona to su bili: avija bH-33, hoker fjuri i meseršmit Me-109E

AM: Koji je bio Vaš omiljeni avion?
Nikolić: Najviše sam voleo poljske jedrilice cegling (zogling), a u svim avionima sam se osećao lepo i sigurno, kako to i priliči pilotu. Ipak jedrilice su ostale moja najveća ljubav.

AM: Gospodine Nikoliću, kako Vi kao pilot vidite podudarnost situacije 6. aprila 1941. godine i napad tako brojnih nemačkih snaga i agresiju 19 zemalja NATO-pakta 24. marta 1999. godine na našu zemlju?
Nikolić: Sadašnji naši mladi piloti rade i dejstvuju upravo onako kako smo se i mi poneli daleke 1941. godine. Ti divni momci su neustrašivo i nesebično jurnuli u roj, u masu neprijateljskih daleko modernijih, savremenijih i opremljenijih aviona. Može se reći, da je odnos snaga i tada i sada bio neravnopravan i u korist neprijatelja, s tim što su avioni koje mi sada imamo u našem RV moderniji i veća su sigurnost za pilote. Kad slušam o podvizima ovih mladih ljudi, ja ih doživljavam duboko i kao da sam se vratio u mladost. Oni su pravi profesionalci i na visini su svojih teških borbenih zadataka i moraju pobediti. Neprijatelja su već porazili – vojnički, moralno, profesionalno, jer oni znaju da brane svoj narod i slobodu i čast svoje otadžbine.



AM: Kada ste nam pričali o svom oslobađanju iz zarobljeništva i napuštanju Osnabrika rekli ste, da ste bili srećni i sigurni što je sloboda blizu, jer su Vas oslobađali saveznici. Da li Vi kao čovek i kao pilot možete da prihvatite činjenjicu da nas upravo nekadašnji saveznici sada bombarduju, da uništavaju našu lepu zemlju, civile, vojsku, a zajedno smo se borili protiv fašizma i Hitlera?
Nikolić: Izgleda mi prosto neverovatno da se tako nešto moglo desiti, to je užasna transformacija. Da se nekadašnji naši saveznici mogu ponašati tako nerazumno, zločinački i izdajnički – moj mozak ne može da prihvati. Oni su izdali, razumete, mi smo im verovali. Ali, istovremeno sam zadivljen našim RV i PVO, jer se bore kao da su ravnopravni sa protivnikom i zadivljen sam njihovim rezultatima koje postižu iz krajnje inferiornog položaja u odnosu na nadmoćnijeg neprijatelja u svakom smislu. Tu je u pitanju visok moral naše vojske i ljubav prema domovini. To agresori ne razumeju.

AM: Da li su i Nemci kršili kodeks viteškog ratovanja u vazduhu, kako to sada rade NATO-piloti otvarajući vatru na pilota koji se katapultira?
Nikolić: Dešavalo se kršenje kodeksa viteškog ratovanja da protivnički pilot bude napadnut, dok se nalazio u potpuno bezizlaznom položaju viseći na gurtnama padobrana. Upravo tako je stradao naš komandir Miloš Žunić, kada ga je nemački pilot-lovac pokosio nakon iskakanja.

AM: Kakva je Vaša poruka kao iskusnog pilota mladim pilotima našeg RV i PVO?
Nikolić: Ja želim da mladim pilotima čestitam na junačkoj i viteškoj borbi i da izdrže i nastave kako su i počeli i tako daju konkretan učinak na dejstvo neprijatelja. Opravdali su moral i veličinu profesije koja se zove pilot i u svemu su sledili primer svojih predaka. Oni poput orlova brane svoju otadžbinu od najezde neprijatelja. Nije nimalo slučajno da su oni većinom pripadnici 204. lovačkog avijacijskog puka, koji sa ponosom nastaviše tradicije nas branilaca Beograda iz nekadašnjeg 6. lovačkog puka Jugoslovenskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i po srčanosti i junaštvu zauzeše mesto naših nebeskih vitezova.

Tekst objavljen 1999. godine, u vreme rata između Vojske Jugoslavija (VSCG) i NATO-pakta.

Samožrtvovanje boraca Radnickog bataljona protiv nemackog puka na Kadinjaci, koji je ovu upornu odbranu morao da razbija artiljerijom, je uvrstilo ovu borbu medu najznacajnije u toku oslobodilackog rata, a Kadinjaca je postala legenda kako se treba boriti za slobodu do poslednjeg borca. To je inspirisalo više pesnika i umetnika. A medu njima je najpoznatiji Slavko Vukosavljevic sa svojom poemom “Kadinjaca” koja je znatno doprinela da se proširi legenda o borbi na Kadinjaci.
29.11. 1941.



Komandantovu pogledaj ruku —
pod njom bataljon i ceo breg;
sve bliže, sve jače topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.

— Prva četa, tamo kod breze!
Druga levo, na prevoj, niže.
Prateći vod — šumi polako.
Pozadi desno mitraljeze.
Dobro je, drugovi. Tako, tako...

On je polako spustio ruku.
Namah je zamuk'o breg,
samo što napred topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.

I napred upro bataljon oči
— tako se gleda s' burom sve jačom —
k'o da će sada ćutke da skoči
zajedno s' brdom, s' Kadinjačom.

A tamo dole, još daleko,
crna se zmija okukom povi
i s' čudnim mirom reče neko:
— Pazi, tenkovi!

I k'o da tiho niz polja bela
uz odjek topova što nebo riju,
topao kao krv iz tela
poteče šapat u Srbiju:

— Evo, ja ovde, drug u blizini
i ovo brdo i tišina —
da li je tako, il' mi se čini —
sve je to sada Domovina!

Znam da čete Sandžaku žure
a nama ko zna šta se sprema;
evo Nemaca, tenkovi jure,
a bombi nema!

I nije čudo, nije čudo —
običan taster za to je malo —
srce dečaka uvek budno
Srbiji što je otkucalo:

— O, čujte čete u daljini,
budući ljudi, zemljo nova,
da li je tako il' mi se čini —
svi ste kraj našeg rova!

Kažite — tu smo!
Kažite — jesmo!
Kažite budući,
Kažite živi!
Dižite pesti, poleti pesmo,
pođite, sunca, na oblak sivi!
Vadite, ljudi, srca iz grudi!
O, kaži i ti, bar šapni, mama:
— Svi smo sa vama!

Al' stroj se ceo diže i krenu;
pognu se, jurnu i dečak bled
jer komesarov krik ga prenu:
— Napred, napred!

I sve najednom promeni lik,
poče da tamni, da čili dan
i sve se stopi u zov, u krik,
prigušen, dalek, k'o tuđ a znan:

— Za nove dane — da svima svane!
Da ove staze pošteni gaze!
Da više nema groba do groba
ni gladi pokraj kućnoga plota,
da nema tame, da nema roba,
da bude toplo od života!
U cevi ljubav,
mržnju i jed —
napred,
napred!

...

Rođena zemljo, jesi li znala
— tu je pogin'o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej'o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al' nikad neće — Kadinjača!



P.S. 29. 11. 2011. - Mislim, vreme je za novu pricu.... Rado cu citati..

Man' se ti pevanja, nego nam ispricaj pricu o ovom coveku..

sonia ::

Man' se ti pevanja, nego nam ispricaj pricu o ovom coveku..

Ma jel ovo Dragan Živanović iz Zlatarića??!!

Žuća

Pokojni Žuća, Bog da mu dušu prosti, bio je znan kao seoski kicoš.
Večiti neženja, kocoš i lola do sudnjeg dana.
A znao je i umeo da ceni lepotinju seoskih snajki. I retko šta da bi mu promaklo.

Ali, ne lezi vraže... strefi i Žuću zla sudba.
Dođe nova komšika, čak iz trećeg sela. I tamo se pročulo za Žućinu boljku, al snajka drčna.
Ne brenuje ič.
Okreni, obrni... al Žući se ne da. Ni da priđe.

Veselnik se skoro pogubio. Prolaze godine a sad se ko za inat i selo zaverilo. Gde god Žuća na igranku il seelo a manguparija ga podbada.
Okuražile se i snaše... pa se i one sašaptavaju. Prop'o Žuća!

Negde o Petrovd'ne udžgarila jara, crveno je slovo pa se selo utišalo pred vašar. I preslava je. Gurbeti se već učadorili u topolnjaku kraj vašarišta i štimuju instrumente a čergari zaređali da olejišu kotlove, vračaju i drpaju seoske koke.

Izvalio se Žuća pod lipovim ladom, gricka slmačicu i nešto pljucka na komšiluk.
Stisla neka žega, svukud. Uspalio se pa ni japad bujadi ne pomaže.
I koke se nešto usplahirile… ko da i’ nešto spopalo. Vrag bi ga znao.
Kad, eto čerge: cigančići na trešnju, brka iza kočaka, kljuse u detelinu a vračara pred domaćina.
- Sretan bio gazdo sa slaninom! Sudbu da ti kažem… i ništa da ne lažem.

Trgnu se Žuća, dofati ceo kaiš sapunjare… i satljik brlje pride.
Gatara vadi lulu, ciga nazdravlja, musavi se prosrali a kljuse pase li pase “smiljkicu”.
- O gazdo… sveg berićeta ćeš imati… al sreće nemaš. Na čini si nagazio…

Dosipa Žuća “mučenicu” i ne žali dok ne obali goste s nogu.
Jošte im pomože da upregnu već nabreklo kljuse i da se potovare. Treba se uspeti na Žućak da pukne vidik na džadu.
Na polasku pripreti gatari - kako meni istinu kazala tako i tebi kljuse poživelo.

Da l’ od viška deteline, pretovarene čerge il teške kletve tek na pola strane kljuse pade.
Cigani u lelek a gatara usplahirena pred Žuću - da skine kletvu!
I pade pogodba.
Istrlja Žuća cigansko kljuse pa se pridiže… a gatara ode po zadatku u komšiluk pa pred snajku.

- Gazdarice, svega imadeš al dece i sreće nemaš. Već, za Božić… kad jutru kreneš na vodu za česnicu da zamesiš, prvi muškarac kojeg strefiš… taj ti je suđen.

I odoše cigani.
I bi vašar. I opet u kolu Žuća zalud zapliće. Ni da ga ždrakne komšika.
I propade još jedno leto... i jesen vazda sumorna.

Kad o Božiću - stisko mraz… puca cerić a Žuća se pre poja petlova mrzne u jendeku.
Prti komšika pa rumenilom žari po snegu. Ne oseća obranicu.
- Hristos se rodi, cvrkuće po mrazu.
A Žuća natuko šubaru na čelo pa bi da prođe jetkim – Vaistinu!
- Stan bre… kud se žuriš?
- Eto... nece ni karta poštenog čo’eka. Puk’o na dami.

I tako... reč po reč a ruke se zgrejaše. I šubara se podiže a marama zategnu.
Iste godine rodi se pljunuti komšija pa jopet.
I nasta graja... al ne manišu ni Žuća ni komšika.
I sviknuše svi, pa selo zaćuta.
Dečurlija nemirna pa i tarabe na međi razgradiše.

Samo se Žuća nešto trgo i nije se dao više prepoznati.
Nije se ženio al je kocku batalio.
I svakog Božića je sviračku bandu častio.
I kad lumpuje umeo bi da štapom ošine po astalu – post Ti tvoj.






Aj' sad, da ne trazimo Tarabica, objasni nam ''crvene'' reci Mi juznjaci slabo divanimo zapad

cojle ::

Kada je na red došlo premeštanje pokojnika sa mesnog groblja, otkriveno je da su vreočki Romeo i Julija, koji su život okončali ručnom bombom, sahranjeni tako što su na njihovim sanducima probušene rupe, kroz koje su njihove ruke ostale čvrsto spojene u smrti.

Tragedija se dogodila, kako piše na spomeniku Leposavi Radojičić, 29. decembra 1924.
Nema sačuvanih fotografija nesuđenih mladenaca, ali priča koja se prenosi s kolena na koleno, govori da su bili stvoreni jedno za drugo.

Uh, fantasticna prica, zaista!

Malo bih se,ako se slažete,pozabavio nekim našim "tradicionalnim prijateljima", "sa strana svih"-kako kaže pesnik, "sa juga i severa..." ,a kroz jednu jednako zanimljivu temu,o kojoj retko razmišljamo a još ređe govorimo.

Prema raspoloživim podacima, uoči Drugog svetskog rata Kraljevina Jugoslavija je posedovala 84.574 kilograma čistog zlata. Uviđajući opasnost po zemlju, knez Pavle je odobrio da veći deo zlatnih rezervi bude prebačen u Englesku u maju 1939. godine.

Transport je izvršio razarač Beograd i tako je u Englesku banku stiglo 980 sanduka u kojima se nalazilo 3.379 zlatnih poluga. U ovoj banci Narodna banka je već imala 225 zlatnih poluga, pa je ukupna rezerva u Velikoj Britaniji uvećana na 44.886,61 kilogram čistog zlata.


Nakon početka Drugog svetskog rata (1. septembra 1939), dok se očekivao napad na Veliku Britaniju, Savet zemaljske odbrane Jugoslavije je doneo odluku da se zlato hitno prebaci u Sjedinjene Američke Države. Uz veliki rizik, u Njujork je transportovan iz Engleske 33.683,51 kilogram čistog zlata. U trezoru Engleske banke do kraja rata ostalo je 11.203,10 kilograma.

Narodna banka je organizovala još dva transporta.
- U maju i junu 1940. iz Švajcarske, preko Atine, u Njujork je upućeno 344 sanduka, odnosno 14.168,16 kilograma čistog zlata. Uoči bombardovanja Beograda, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije je kod Federalnih rezervi u SAD imala 47.851,67 kilograma čistog zlata.

Treba istaći da je Narodna banka 18. marta 1941. godine, na tržištu zlata prodala za devize 20.002 kilograma čistog zlata u korist depozita kod Brazilske banke u iznosu od 11.225.000 dolara.

U trezorima u zemlji ostalo je 10.701,11 kilograma zlata.

Još 1939. godine iz Beograda je evakuisano sve zlato: u užički podzemni trezor 9.611,30, dok je u sarajevskoj filijali Narodne banke ostalo je 1.089,80 kilograma.

Ministar finansija u Simovićevoj pučističkoj vladi, Hrvat-mada nebitno, dr Juraj Šutej, naredio je 7. aprila 1941. da se zlato iz užičkog trezora (204 sanduka) premesti u Mostar. Kad je 10. aprila u Zagrebu proglašena NDH, ovo zlato je 14. aprila hitno prebačeno u Nikšić i sklonjeno u pećini Trebjesa. Ni tu nije ostalo, već je 15. aprila prebačeno na aerodrom Krapino polje, radi prebacivanja u inostranstvo. Zlato koje je ostalo u Sarajevu zaplenile su ustaše.

Usred aprilskog debakla, pučisti su se odlučili za bekstvo iz zemlje.

14. aprila u manastiru Ostrog patrijarh Gavrilo je blagoslovio i odlazak mladoga kralja Petra II ; 15. aprila 1941. najpre su evakuisani pučisti civili, a 16. aprila oficiri pučisti, pa je posle poletanja poslednjeg aviona za Grčku (tromotorni bombarder "savoja marketi SM - 79", kojim je pilotirao vazduhoplovni kapetan Ivan Dominko), u kome se nalazio glavni organizator puča i bekstva iz zemlje, general Borivoje Mirković, na nikšićkom aerodromu ostalo 190 sanduka državnog zlata.

U avione je ukrcano (zbog male nosivosti i premnogo klijenata za bekstvo) svega 14 sanduka (674 kilograma zlata). Pučistička vlada je ponela osam sanduka (385 kilograma) a generalitet šest sanduka (289 kilograma). U Mirkovićevom avionu bilo je najviše sanduka sa zlatom - tri. Blizu grčke luke Preveza, generalov avion je pogođen i razbio se prilikom prinudnog sletanja. Mirkoviću su bile slomljene obe noge. Na grčku teritoriju je bilo prebačeno 216 političara, pučista, ne računajući njihove žene, bližu i dalju rodbinu.

Zlato koje su pučisti doneli u Englesku morali su da deponuju u Engleskoj banci. Preračunato u dolare, to je iznosilo 4.000.000 $ za količinu od 385 kilograma, po jednima, a po drugima 245 kilograma čistog zlata. Od te sume su isplaćivane plate pučistima i službenicima u njihovim vladama u Londonu, kao i mesečne prinadležnosti kraljici Mariji, kralju Petru II i njegovoj braći, kraljevićima Tomislavu i Andreji (svi su dobijali istu sumu kao i predsednici vlada do 1952. godine).

Ali to nije bilo sve!

Pučističke vlade: generala Simovića, Slobodana Jovanovića (dve), Miloša Trifunovića, Božidara Purića i Ivana Šubašića, imale su na raspolaganju depozit Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u banci Federalnih rezervi u Njujorku u iznosu od 24.587.814,08 dolara. Na tom računu je posle rata ostalo neutrošeno svega 662.757,13 dolara. Depozit u Brazilskoj banci (11.225.000 dolara za prodatih 20.002 kilograma zlata) nigde se ne spominje.

Prema svemu sudeći, pučisti su u emigraciji potrošili 27.925.056,95 dolara.

Šest sanduka, koje je uzeo generalitet, bilo je odmah predmet spora među samim pučistima i zbog njih su padale teške optužbe za vreme takozvane Kairske afere.

Šta se događalo sa zlatom koje je ostalo u Nikšiću?

Italijani su uzaptili 176 sanduka ili 8.393,22 kilograma čistog zlata.

Nemci su u manastiru Ostrog zaplenili četiri sanduka ili 188,45 kilograma.

Četnici su pronašli i uzeli jedan sanduk.

Ozna je pronašla pet sanduka i predala ih Josipu Brozu.

Posle dugogodišnjih napornih istraživanja Reparacione komisije posle Drugog svetskog rata i restitucija, utvrđeno je da je ostalo 49.033 kilograma zlata u vlasništvu FNRJ.
Nigde se ne može naći podatak da je od Hrvata traženo da vrate onu tonu zlata koju su njihove ustaše uzele iz trezora Narodne banke u Sarajevu.
Može se sa sigurnošću kazati da je u Crnoj Gori ukradeno 100 kilograma zlata i to najviše posle bekstva pučista iz Nikšića.

Od predratnih 84.574 kilograma čistog monetarnog zlata, posle rata je preostalo 49.033 kilograma. Šta se desilo sa 35.541 kilogramom državnog monetarnog zlata? Ustaše su, videli smo, ukrale 1.089,80 kilograma. Ko je, posle pučista, najviše uzeo? Odgovor je: Amerikanci!

Evo kako.

Posle rata SAD su procenile da je konfiskovana imovina njihovih građana u Jugoslaviji vredna 17.000.000 dolara. Realno, to je bila suma između tri i pet miliona dolara. Amerikanci su zahtevali da Jugoslavija to isplati iz svojih zlatnih rezervi koje su bile čuvane u Federalnim rezervama. Profesor dr Milan Bartoš je sačinio prigovor da je reč o depozitu u nuždi, ali je prigovor odbijen. I tako su naši saveznici Amerikanci iz jugoslovenskog depozita od 47.851,67 kilograma monetarnog zlata uzeli sebi 15.649,22 kilograma.

Teško je verovati da su Amerikanci jednostavno, kao gusari, opljačkali Jugoslovene. Nisu oni naplatili samo imovinu koju su komunisti konfiskovali američkim građanima 1948. godine. Kao plutokratska, trgovačka nacija, oni su naplatili sve ono što su u vidu pomoći (oružje, uniforme, hrana, vozila, avioni...) za vreme rata isporučili Brozovim partizanima i Mihailovićevim četnicima.

Ni to nije bilo nešto novo.

Posle Prvog svetskog rata, naši saveznici Francuzi i Englezi su zahtevali da im se sva pomoć plati. Čak i pertle za cokule koje su bile isporučene srpskoj vojsci pred proboj Solunskog fronta, a da ne govorimo o topovskoj municiji većeg kalibra. Čak i pertle! Opanci na nogama tih junaka više nisu bili upotrebljivi. I plaćene su saveznicima njihove pertle!

Amerikancima je posle Drugog svetskog rata uspelo da naplate sve bombe koje su pred kraj rata bacili na srpske gradove. Svaku bombu, svaki litar goriva za svoje leteće tvrđave koje su donele smrt mnogim Srbima, uglavnom civilima u Podgorici, Beogradu, Leskovcu, Bihaću...
Praktični Amerikanci su i za to imali pokriće: bombe na Srbe je tražio Josip Broz, preko svog generala Koče Popovića.

Неке изјаве европских и светских званичника протеклих дана,нагнаше ме да се поново осврнем на наше "вековне и традиционалне пријатеље и савезнике"...

Да "нека комшији цркне крава" није само Србима својствено,потврђује и изјава министра иностраних послова Немачке Гида Вестервеле који је посетио Београд.

Већ наредног понедељка, 27. фебруара, Србији може да буде дато зелено светло као званичном кандидату за ступање у ЕУ.

Шта се крије иза предлога Немачке да се Србија прими у ЕУ?Како сматрају експерти, таква благонаклоност се појавила из бојазни да ће се у случају новог одбијања да се придружи јединственом европском простору, Србија окренути према Русији.Дакле-комшији у инат!

Да подсетимо да је ЕУ ставио на чекање српску пријаву још у децембру 2011. године. И то се десило због непомирљивог става управо Немачке.Више од два месеца руководиоци ЕУ разговарали су са Београдом у оштром тону.Министар је одбио да призна да је Србија испунила услове за добијање статуса канидата. Он је саопштио само да је земља далеко напредовала тим путем.У ЕУ и даље постоји опозиција пријему Србије. Најважнији проблем састоји се у томе што ЕУ нема нове идеје и моделе у погледу Косова.

Србија је већ испунила оне услове које јој је Брисел првобитно поставио — изручила је Хашком трибуналу лидере босанских и хрватских Срба.Што се тиче Косова, раније се од Београда није тражила сарадња са Приштином као прелиминарни услов за одобрење српске пријаве. Ипак,када је постало јасно да је већ непристојно даље одбијати Србију, појавили су се косовски услови. И данас давање статуса кадидата Србији остаје предмет геополитичких шпекулација.

Али управо сада ЕУ је приморана да жури. На пролеће у Србији треба да буду одржани парламентарни избори и надаље замрзавање српске пријаве ће нанети удар актуалној владајућој коалицији и може да доведе на власт Српску радикалну странку, која се придржава антизападних ставова. Зато, највероватније ће наредних дана ЕУ одобрити пружање статуса кандидата Београду.То значи још месеце и године преговарачког процеса са отвореним финалом.

Pas koji je voleo gradilišta

MEŠANAC Žuća šest godina bio je sa radnicima Građevinske firme „Gejt“, uporno ih prateći na čak osam gradilišta u Valjevu! A onda je neko, u četvrtak, psa koji je voleo gradilišta - otrovao.

Prvi put Žuća se, još kao štene, građevincima „Gejta“ pridružio 2006. godine, dok su zidali stambenu zgradu u Ulici Mirka Obradovića u Valjevu. Kad bi objekat bio završen, a radnici prešli na novo gradilište, za njima bi došao i Žuća.

Nismo ga vodili, uvek je stizao za nama, nepogrešivo je pronalazio naša nova gradilišta - kaže Aleksandar Mitrović, vlasnik „Gejta“. - Kako je koji sprat bivao ozidan, tako je i Žuća išao barabar s radnicima, tokom cele smene ležao bi na betonskoj ploči, oplati i skelama i s neverovatnom pažnjom posmatrao kako gradnja odmiče, a preko noći nije se odvajao od čuvara.




Čak i za vreme odmora, ili van sezone, kad nije bilo radnika, Žuća se, kažu u „Gejtu“, nije odvajao od gradilišta! Uporno je čekao da se građevinci vrate. Pre dva meseca čak je zaradio povredu na radu, kad je pao sa skele sa skoro tri metra visine, ali srećom nije zakačio čeličnu armaturu.

Kad su ga jednom šinteri smestili u azil za pse, odmah smo ga vratili - kažu radnici „Gejta“.


- Žuća nije bio pas lutalica, naša gradilišta bila su njegov dom!

Žuća se, vele, nije zbunio ni kad je ovo preduzeće istovremeno imalo dva gradilišta u Valjevu. Svakog dana na kraju prve smene na gradilištu u Pantićevoj ulici, mešanac bi odlazio u drugu smenu, na gradnju zgrade u Ulici Vuka Karadžića!

- Bio je neverovatno odan, nikad nije zalajao, a kamoli nekog ugrizao, voleo je ljude, ali mu je neko dao kobasicu s kreozanom, opasnim pesticidom i Žuća je uginuo - kaže Snežana Stojić, građevinski inženjer.


- Našeg mrtvog ljubimca, s kobasicom u zubima, pronašli su električari.

Nažalost, nije mu bilo spasa.

Na poslednjem Žućinom gradilištu u Pantićevoj ulici u Valjevu u petak je vladala mukla tišina.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:373257-Valjevo-Pas-koji-je-voleo-gradilista#.T3cyv62Jfek.facebook



Nemam reci, zaista. Moj otac je u selu uvek cuvao dva psa ( sarplaninca lovackog kera). Secam se, bila sam mala, kad su nam otrovali tako psa. Jedna je tuga gledati ga kao zivo bice, a plus druga jer je cela porodica vezana za njega ( deca ponajvise). I danas pamtim kako sam prvi put videla oca lica punog bola dok je gledao kako psu izlazi pena na usta a on ga, kako samo pas ume, tuzno gleda u leze mu uz noge. Tata je naredio da udjemo u sobu, i izneo je lovacku pusku. Pucanj. Psa je sahranio, nije nam rekao gde...

More kakav Zapad,gde su oni od nas:


....za svaki slučaj i link -ako ne možete pročitati cene na slici .

CENE -Srbija vs Nemačka

EAGLE ::

U trezorima u zemlji ostalo je 10.701,11 kilograma zlata.

Još 1939. godine iz Beograda je evakuisano sve zlato: u užički podzemni trezor 9.611,30, dok je u sarajevskoj filijali Narodne banke ostalo je 1.089,80 kilograma.

Ministar finansija u Simovićevoj pučističkoj vladi, Hrvat-mada nebitno, dr Juraj Šutej, naredio je 7. aprila 1941. da se zlato iz užičkog trezora (204 sanduka) premesti u Mostar. Kad je 10. aprila u Zagrebu proglašena NDH, ovo zlato je 14. aprila hitno prebačeno u Nikšić i sklonjeno u pećini Trebjesa. Ni tu nije ostalo, već je 15. aprila prebačeno na aerodrom Krapino polje, radi prebacivanja u inostranstvo. Zlato koje je ostalo u Sarajevu zaplenile su ustaše.

A hajd, namireno je to u Aprilu 1992 iz "zapadne Banjaluke", izmedju ostalih zapadnih gradova

AstrinaKomsinica ::

A hajd, namireno je to u Aprilu 1992 iz "zapadne Banjaluke", izmedju ostalih zapadnih gradova

"Bolje svašta jesti nego svašta pričati" - govorio je moj otac al' dobro sad...


Mnogima je važno da imaju mišljenje o svemu i da ga javno iznesu nego koliko to ima smisla,ne razmišljajući o tome da je mišljenje kao i šupak-ima ga svako ali ga mnogi koriste u pogrešnu svrhu.

EAGLE ::

AstrinaKomsinica ::

A hajd, namireno je to u Aprilu 1992 iz "zapadne Banjaluke", izmedju ostalih zapadnih gradova

"Bolje svašta jesti nego svašta pričati" - govorio je moj otac al' dobro sad...


Mnogima je važno da imaju mišljenje o svemu i da ga javno iznesu nego koliko to ima smisla,ne razmišljajući o tome da je mišljenje kao i šupak-ima ga svako ali ga mnogi koriste u pogrešnu svrhu.

No no kofrciti se Eagle, ode zeludac!

Sam kazes, i tebi je jako vazno da imas misljenje o svemu, a posebno da ga izneses hahahaha, a da li je potkovano sa facts, to je druga pricica:)

Onako brat bratu, dodijalo brate citat "silne nepravde nanesene", pa rekoh da te utjesim malo

AstrinaKomsinica ::

... a da li je potkovano sa facts, to je druga pricica:)

Ma ne sekiram se ja za potkovane ;pa ti bar znaš komšinice da ih na ovom forumu ima

Ali da ne zatrpavamo temu

Da li je predsednik Srbije Tomislav Nikolić u Briselu dobio packe koje bi ga mogle popraviti, pitaju se neki mediji, pripadnici biznis zajednice i političari odlazećeg režima...

U samom pitanju o mogućim packama već je sadržano dovoljno ponižavanja Srbije tako da nije potrebno odgovarati na pitanje da li će ih ili neće biti.

Pročitah nedavno u knjizi o Ivu Andriću i njegovoj diplomatskoj karijeri kako je monumentalnost građevina u Berlinu pre Drugog svetskog rata obavljala funkciju zastrašivanja malih vazalnih vlastodržaca koji bi trebalo „da drhte pred geometrijskom veličanstvenošću novog faraona“.

Među njima je bio i tadašnji češki predsednik Emil Haha na koga je Hitler "izvršio višečasovni pritisak tokom njegove posete Berlinu 14. marta 1939, da pristane na nemačku okupaciju Češke, a po ulasku u Češku ostavio ga je kao marionetsku figuru“.

Postupak verbalnog prisiljavanja nazivan je od tada u Trećem Rajhu – „hahaizovati nekog“. Da bi postupak „hahaizacije“ bio do kraja jasan potrebno je dodati i sledeće: „Dok sutradan Hahin voz bude kasnio za Prag, imaće za to samo jedan razlog: Hitler ga je pretekao i već 15. marta bio na Hradčanima“.

Nemam nameru da vršimo poređenja između tadašnjeg Berlina i sadašnjeg Brisela, ali želim da istaknem aktuelni značaj „hahaizacije“, bilo da je Berlinska ili Briselska. Gde se mogu dobijati packe može se dobiti i nešto teže, pogotovo kada u rođenoj zemlji ima krugova koji za tim prosto žude. Doduše tadašnjem Hahi voz je uz sva kašnjenja ipak stigao do Praga, a nekom „hahaizovanom“ Srbinu nije namenjen put u Beograd. Namenjena mu je druga vojno već zaposednuta destinacija – Tačijeva Priština. Tek onda, posle uspešnog presedanja u ovoj stanici, može se biti „marionetska figura“ u prestonici ostatka Srbije, koji se sa zatvorenim muzejima i neotvorenim zadužbinama sve više pretvara u carstvo provoda po splavovima.

Kako izgleda uspešna „hahaizacija“ srpskih političara gledamo već pola decenije, pa bi bar za promenu bilo dobro da vidimo nešto drugo.

EAGLE ::

Tek onda, posle uspešnog presedanja u ovoj stanici, može se biti „marionetska figura“ u prestonici ostatka Srbije, koji se sa zatvorenim muzejima i neotvorenim zadužbinama sve više pretvara u carstvo provoda po splavovima.

Kako izgleda uspešna „hahaizacija“ srpskih političara gledamo već pola decenije, pa bi bar za promenu bilo dobro da vidimo nešto drugo.

Hm ....i jeste ,i nije . Da su nešto hteli da urade , onda bi pripomogli kintom kampanju da Toma ne dođe na vlast . No iz Brisela se moglo čuti da je i Toma "prihvatljiv" ? Teško da je već sada "hahizovan" ,jer tu je tek koji dan -nema još zašto da dobija "packe" . Tako da su osmesi iz Brisela prilično usiljeno -kiseli ,i imam utisak da se čeka hoćemo li gledati "nešto drugo" ili će fotelja Predsednika Srbije samo da se ulubi po novom doopetu,a "pristupanje" ići svojim tokom -tj,puževom brzinom .
No ima tonova da je Tači "hahaizovan" a pošto nema smisla za humor , da je došlo vreme da bude i neutralizovan . Videćemo . Mi možemo samo da gledamo i pomalo nagađamo ,a u nervoznom isčekivanju i da se malo svađamo po forumu .
Mene brine poslednja rečenica teksta -carstvo provoda na splavovima ,jer me to asocira na neka loša vremena za Srbiju -a i na onaj karakterističan osmeh koji je i onda imao sadašnji El Prezidente .
Nego ...niko -ali niko ne reče ni reč na ono što bi bila bar asocijacija na naslov ove teme -cene u Srbiji i na Zapadu ?
Jer smo -činjenice stoje ,ne samo "na Zapadu" -nego i "prestigli" . Kako je to moguće uopšte ?
Biće da se neko debelo smeje (uvoznički lobi i domaći monopolisti ,koji dobro žive pod svim vladama ) dok nama preostaje samo polako da plačemo ,jer nam je isto ,ma ko bio predsednik i ma kako dobri ili ne bili sa Zapadom i Istokom .

Danubius ::

Mene brine poslednja rečenica teksta -carstvo provoda na splavovima ,
...
Nego ...niko -ali niko ne reče ni reč na ono što bi bila bar asocijacija na naslov ove teme -cene u Srbiji i na Zapadu ?

Ma daj matori ne zajebaji! :zubi3:

Kakve cene,standard,kakvi bakrači?To je nekad bilo "hleba i igara" ;sad ti je bato: "igara narodu" a za hleb nek se snalazi ako mu treba :zubi3:

cojle ::

DUVAN ČVARCI

VALJEVSKO A NAŠE

Srpski kavijar od svinje

Čovek brend, nema šta nije radio, gde nije bio, ali tek kad je raskrstio sa crkvom i partijama podoš’o, zaštitio duvan-čvarke, dobio Ispravu o žigu, i o svom trošku post’o svoj čovek kralj!

POSTUPAK: Slavan nad ranijom...

Vlasnik radnje za prodaju suhomesnatih proizvoda, pršuta itd.; pa u Valjevu, Slavan Batočanin, dobio je, ispravu kojom mu je priznat žig za znak "Specijalitet Valjevskog kraja – Duvan čvarci".
‘Artija bela, k’o diploma, u vrhu grb, desno, Ministarstvo za unutrašnje ekonomske odnose, Zavod za intelektualnu svojinu, Isprava o žigu, registarski broj 50230, Priznat je žig... znak u boji, sa crtežom brkate šajkače koja meša čvarke u raniji, dole levo pantljika u boji zastave, veliki narandžasti plus reljefni žig, dole desno potpis direktora Zavoda, prof. dr Slobodan M. Marković.

Čvaraka ima, neka bude, otkad je Srba, odavno, to je sigurno.
Postoje mađarski, sremski, bački, biber, šoder i duvan čvarci. Ovi poslednji se proizvode samo u valjevskom kraju, u poslednje vreme i na drugim prostorima. I samo su duvan-čvarci specijalitet, redovni u ponudi kao predjelo u boljim restoranima, još redovniji na slavama, svadbama, drugim veseljima.
Moglo bi se reći da su duvan-čvarci otmenija vrsta klasičnih čvaraka,onih tvrdih džologanja koji su se, kao sporedni proizvod koji je jela samo sirotinja, dobijali pri ceđenju masti.
Dakle, duvan-čvarci su čvarci koji se dobijaju dužim kuvanjem, prženjem i ceđenjem, dok se ne raspadnu i dobiju zlatnu boju.

Kako, veli Slavni Kralj čvaraka, ubije se svinja, masnija, od nekih dvesta kila, i posle francuske, ili neke druge obrade, sve što ostane, sva masnoća, rebra, glava, iseče se na krupnije komade i stavi u raniju.
Ranija se, puna, nalije vodom, to se kuva šest-sedam sati, dok meso ne otpadne sa kostiju i postane kašasto. Onda se sve to bistri, dok voda ne ispari, ostane samo mast, tiha vatra, i mešanje, non-stop mešanje, bitan je trenutak kad se prestaje, u sekundu, sve se, kroz platno, cedi stegama, čvarci se rastresu i usole, postanu rskavi, i gotov pos’o,dva’es kila čvaraka.

Srpski kavijar od svinje

I kršten je kao Slavan pa je od lokalnog proizvoda napravio brend i post’o slavan k'o kralj čvaraka,
iz Beča mu, bre, dolaze, gledali preko satelita, što ti je ta televizija, i još,
obavezno, da mu turimo ženu na Forum, ona mu je najvažnija,
more - nema čvarka bez stiskanja a to se ne može samo!



I slušaj vamo ...

... ako 'oćeš da bidneš kralj ... uči se po Valjevu ...
... sve duvan čvarke glockajući ...
BRE!

Ове суботе, 13. октобра, сви љубитељи дуван чварака треба да посете Ваљево, град у којем се по седми пут одржава фестивал овог српског сланог специјалитета. Манифестација, посвећена бренду ваљевског краја, сваке године окупља велики број посетилаца који имају прилику да први пут виде како се спремају чварци по рецептури старој 200 година, али и да дегустирају овај јединствени производ, који је изум ваљевских месара и који се нигде на планети не припрема на такав начин. Догађај почиње у 10 часова на кеју реке Колубаре.