DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.
BARDOVI POZORIŠNE SCENE BFuWx

DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALTražiRegistruj sePristupi

Delite
 

 BARDOVI POZORIŠNE SCENE

Ići dole 
AutorPoruka
Danubius
Čuvar Vatre
Danubius

Godina : 59
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE EmptyUto Maj 25, 2010 9:44 am

Зоран Радмиловић је познати српски глумац.
Рођен је у Зајечару 11. маја 1933. године, а преминуо у Београду 21.
јула 1985. године. По очевој жељи уписао је право у Београду, потом
студирао и на Архитектонском и Филолошком факултету; упоредо је опробао
глумачке могућносту у КУД "Иво Лола Рибар", потом уписао и поступно
апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију те
започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962-1968), у коме
испрва наступа у мање значајним представама. Године 1964-те, због
одустајања Љубе Тадића, Радмиловић ускаче у насловну улогу у Краљу
Ибију (на сцени Атељеа 212), представи коју претвара - разоткривајући
посве изнимну глумачку надареност - у тријумф импровизације (велики
уиспех остварује И на гостовањима у Паризу, Москви, Неw Yорку, Венецији
И др.), у "своју сцену" која ће трајати (заједно с каснијим Радованом
III Душана Ковачевића) две деценије. Иако је остварио низ успелих улога
у позоришту (стални је члан Атељеа 212 од 1968 године до смрти), на
филму, телевизији и естради, све су оне остале у сјени "улоге живота" у
Краљу Ибију (чак и кад се ради о бриљантном остварењу - улози Молијера
у истоименом комаду М.А. Булгакова, за коју је награђен Октобарском
наградом града Београда). На филму је дебитовао 1962. године (Чудна
девојка,Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је
остварио у филмовима Глинени голуб (Т.Јанић, 1966), Рам за слику омје
драге (Мирза Идризовић, 1968), Поглед у ноћ (Н.Стојановић, 1968),
Павиљон 6 (Л.Пинтилие, 1978), Срећна породица (Гордан Михић, 1980).
Неколико дана пред смрт примио је, у болничкој постељи, Седмојулску
награду СР Србије.

Филмографија
1962 - Чудна девојка - као Пеђа
1964 - Марш на Дрину - као коцкар
1964 - Право стање ствари
1965 - Горки део реке
1966 - Глинени голуб
1968 - Рам за слику моје мајке
1969 - Велики дан
1971 - W.Р. Мистерије организма
1978 - Павиљон 6
1978 - Поглед у ноћ
1979 - Радио Вихор зове Анђелију
1979 - Усијање
1980 - Мајстори, мајстори
1980 - Срећна породица - као ујка
1981 - Шеста брзина
1982 - Маратонци трче почасни круг - као Били Питон
1983 - Шећерна водица - као др. Драговић
1985 - Држање за ваздух
1986 - Шмекер
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
https://danubius.forumsr.com/
Danubius
Čuvar Vatre
Danubius

Godina : 59
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: Re: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE EmptyUto Maj 25, 2010 9:46 am

Nazad na vrh Ići dole
https://danubius.forumsr.com/
Danubius
Čuvar Vatre
Danubius

Godina : 59
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: Re: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE EmptyUto Maj 25, 2010 9:47 am

Nazad na vrh Ići dole
https://danubius.forumsr.com/
Danubius
Čuvar Vatre
Danubius

Godina : 59
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: Re: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE EmptySub Jun 05, 2010 12:39 am

Razgovor nedelje: Petar Kralj, glumac


Nemam pravo da udaram tačke





Dodatni razlog za tremu je
strah da li ćete ispuniti očekivanja. Da li će, recimo, kao u slučaju
Novaka Đokovića, da vas napadne neki stomačni bol, kaže glumac Petar
Kralj



[You must be registered and logged in to see this image.]

Petar Kralj




Vest
da je dobitnik „Zlatnog ćurana” za životno delo, ovogodišnjeg laureata,
glumca Petra Kralja, zatekla je na gostovanju u Oslu. Najviše
festivalsko priznanje „Dana komedije” u Jagodini zapravo je kruna lepe
saradnje ovog festivala smeha i novog laureata – Petra Kralja. U svojoj
biografiji Kralj je već upisao tri „Ćurana” za glumačko ostvarenje, a
nagrada „Zlatni ćuran” je četvrto priznanje koje je do sada dobija za
životno delo: „Dobričin prsten” (1996), Nušićevu nagradu (2001) i
priznanje „Pavle Vuisić”( 2006).
Svog prvog „Ćurana” Pera Kralj je osvojio davne 1977. godine za
tumačenje lika kapetana Ivulića u predstavi „Buzdovan” Kleme Grubišića,
u režiji Zorana Ratkovića i izvođenju Ateljea 212. Dve godine kasnije
istu nagradu osvojio je za ulogu Sizifa u ostvarenju „Inspektorove
spletke” Ranka Marinkovića u režiji Aleksandra Ognjenovića i produkciji
Beogradskog dramskog pozorišta. Za lik dr Nikole Kosa u komadu „Doktor
Šuster” autora Dušana Kovačevića i izvođenju Zvezdara teatra „Ćurana”
je osvojio 2002. godine. Ovo je samo deo bogate riznice nagrada koje je
tokom plodne i uspešne karijere osvojio Petar Kralj.
Uloga je bilo u izobilju. Pomenimo fenomen iz 1986. godine kada je
Petar Kralj samo u jednom mesecu u Ateljeu 212 odigrao 12 različitih
likova.
–Da! Životno sam delatan. Drago mi je što sam dobio još jednog
„Ćurana”, sada i onog glavnog. Bilo bi suvišno da kažem da se osećam
zrelo. Osećam se, zapravo, još nezrelo... Volim taj festival u Jagodini
i tu publiku. Mislim da ta nagrada nije samo za komični deo, već da i u
svakom ozbiljnom iskazu ima nečega što je humorno. To pokazuje da život
uvek može da se gleda, pa i igra s druge strane. Sada više nemam pravo
da udaram tačke. U suštini nagrade samo dodatno obavezuju. Samo
pojačavaju tremu i nedoumicu. Da li ću reći onako kako osećam? Da li će
publika hteti da primi ono što kazujem ili će biti nesporazuma? Trema
se samo povećava s raznim životnim, hoću reći doživotnim, tačkama koje
vas obavezuju da kada izađete na scenu neko iz publike ne kaže: „On je
dobio tu i tu nagradu, a vidite na šta liči. Vidi tu krpu, tog
nesposobnjakovića”. Ako čovek tako doživljava nagrade, onda je to
velika obaveza, ali u svakom slučaju je lepo osećanje. Ne mogu da kažem
da nisam srećan i zahvalan. Naprotiv! Znam da ima mnogo ljudi koji su
zaslužili i ovu i mnoge druge nagrade. Što se tiče našeg glumišta mogu
da kažem: E, tu smo baš bogati, bez ikakve sumnje!
I posle toliko godina bavljenja glumom pričate o tremi?
Uvek imam tremu, naročito onih poslednjih 10-15 minuta pre
predstave. To je vreme kada ne treba niko ništa da me pita. Kada izađem
na scenu, sve ide svojim tokom. Ne znam kako to da definišem: da li je
to osećanje odgovornosti, ne prema samom sebi nego prema onome što
treba da uradim, prema sadržaju koji igram. U tome je suštinska razlika
između pozorišta i drugih žanrova. U pozorištu uvek moraš nanovo da se
dokazuješ. Nije bitno da li je to pred 100-200-400 ljudi. E, pred njima
svake večeri moraš da se dokažeš. Bez obzira na sve te nagrade i
životna priznanja, u salu dođe neko ko, možda, i ne zna ko je na sceni.
I tog makar jednog posetioca treba uvesti, na neki način opčiniti, da
poželi da još jednom dođe u pozorište. Bez obzira na to da li je došao
da gleda mene ili nekog drugog glumca. To je, između ostalog, osećanje
zbog kojeg se pribojavam. Na televiziji ili filmu je drugačije, snimite
scenu, ljudi to kasnije gledaju i uživaju. Neki vas gledaju i jedu
kokice, a u pozorištu nema prevare. U tome i jeste suština glume.
Postoje dve maske kao simbol pozorišta: tragična i komična. I jedna i
druga su ravnopravne. Naravno, komedija nekada može imati i dublji
sadržaj od nekog napisanog, namrštenog komad u kome se niko ne nasmeši.
Komedija je ozbiljna kategorija. Naigrao sam se ja ozbiljnih komedija,
od Molijera pa nadalje... do Fejdoa i ostalih. Nušića da ne pominjem.
Smisao komedije i jeste da vas nasmeje, ali i da vas zamisli. Gluma vas
obavezuje da budete prisutni.
Često govorite o paraleli pozorište – sport?
U pozorištu je slično kao u sportu, kao da svako veče igrate derbi.
Izađete pred one ljude koji maksimum očekuju od vas. To je dodatni
razlog za tremu: strah da li ćete ispuniti očekivanja. Da li će,
recimo, kao u slučaju Novaka Đokovića da vas napadne neki stomačni bol,
kao što se njemu desilo, pa je usred meča iako je dobijao morao da
izađe s terena. Postoji strah da li ćeš fizički izdržati i, na kraju
krajeva, da li ćeš ispuniti očekivanja ljudi koji su došli da vide
nešto posebno.
Najavljivali ste da je vreme da okačite kopačke o klin. Ipak,
niste odoleli pozivu da zaigrate u filmu „Sinovci”, da radite predstavu
„Jazavac pred sudom”...

Kada sam govorio da ću da okačim kopačke o klin uzor mi je bio
legendarni Rajko Mitić koga sam gledao kao dete. Voleo sam ga i kao
igrača i kao čoveka. Imao sam sreću i priliku da se, kada je bio
stariji, i družim s njim. Sećam se da je Mitić u jednom trenutku rekao
da on više nije ono što jeste, da više zamišlja nego što može da
ostvari na terenu. Tako vam je i u glumi: srce hoće, ali ono drugo
klokoće. Rajko Mitić je govorio: „Stavljam kopačke o klin, ali ostajem
u fudbalu”. Tako sam i ja razmišljao kada sam igrao predstavu „Dugo
putovanje u noć”, koju, inače, veoma volim. Komad je veseo u obrnutom
smislu. Ima jedna replika koja kaže: „Umoran sam kao pseto, ostarilo
se, odživelo” a podstakla me je da razmišljam o povlačenju. A, i bio
sam na razne načine umoran, pa sam rekao sebi: „Hajde, sada dok još
imamo snage da okačimo te kopačke o klin”. Ali dođoše ta dva
primamljiva zadatka, kao što su „Sinovci” Siniše Kovačevića i „Jazavac
pred sudom”. Posle je taj naš „Jazavac...” stizao čak i do Amerike, ali
i u Beč. Ne smem ni da pomislim što bi Petar Kočić, ako nas gleda iz
neke prizme sa onoga sveta, rekao na mogućnost da smo njegovog Davida
igrali u Beču.
U Beogradskom dramskom pozorištu trenutno pripremate novu ulogu u
predstavi „Rekvijem” Hanoka Levina, koju režira Vaša kćerka Milica
Kralj?

Nema nikakvog smisla da odbijem kćerku. A i dobar je komad.
Zaslužuje da bude odigran. Milica ne voli, kao što nije volela ni moja
majka, da govorim malo glasnije, a to mi se ponekad dešava. Majku sam
uvek ubeđivao da je to moj prirodni ton, ali je to ona doživljavala
tragično. Te situacije i Milica ponekad doživljava tragično. Lepo je
raditi s njom, jer ima plan, ne improvizuje kao reditelj.
Pamtimo i Vaše reči: „Samo da uzmem vazduh i nastavljam. Uvek ću biti glumac”...
To je opet kontra od one prethodne izjave. Treba čovek da sedne na
klupu pored Dunava, da se vrati i razmisli o čemu je pričao. Šta se
napravilo od tebe kao čoveka? Nemaš pravo da odbacuješ glumu, koja ti
je božiji dar, da je zapuštaš, da bude malodušan. Protiv sam
sentimentalizma, da od prošlosti pravimo nešto što je nedostupno.
Pogubno je gledati na prošlost kao na žal za mladošću, već kao na nešto
što je lepo i posle čega opet trajemo. Imao sam tokom karijere u jednom
mesecu više predstava nego što je bilo dana. Igrao sam prvo na velikoj,
a u kasnijem terminu na maloj sceni. Bio sam mlad i moglo se. Imao sam
i razlog zašto toliko radim. Svaku od tih uloga sam voleo!
Ljubav je ipak, Vaš glavni motiv?
Bez ljubavi nema ništa. Ona je kontrolor svega što radimo. Volim
svoju suprugu Sonju i nastojim da sve što radim bude dobro jer joj se
tako, na neki način, udvaram. Naravno da beskrajno volim i svoju
Milicu, ali kod supruge uvek očekujem da vidim da li ću kod nje da
prođem kao čovek koji ima vrednosti. To se vidi uvek u očima.
Borka Trebješanin
-----------------------------------------------------------
Kafana je Vaša velika škola?
Kafana je veliko iskustvo, ne samo za glumce, nego i inače. Mislim
da je to škola mnogim ljudima. Ona je mesto gde možete rasterećeno da
se školujete, da upoznajete ljude, da se s njima družite, sretnete s
ljudima s kojima se, inače, ne biste sreli. Gde su ljudi opušteni. To
je jedino mesto gde smo to što jesmo. Bunim se protiv kafane kao nečeg
omraženog. Ne slažem se s konstatacijom da je kafana mesto gde se samo
pije. Mada volim da pijem i tako sam se uvek izjašnjavao, ali je to i
jedan od razloga što mogu da se družim s ljudima svih mogućih
profesija. Gde su ljudi otvoreni, gde padaju maske.
Nazad na vrh Ići dole
https://danubius.forumsr.com/
tarodic

tarodic

Datum upisa : 24.06.2010

BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: Re: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE EmptyČet Jun 24, 2010 10:48 am

U nasem glumistu legenda sad je,cudan nadimak su mu dali,ceo svet poznaje ga Dragan Nikolic Gaga su ga zvali.Gaga je uvek veselog duha,sve u salu pretvara al, tesko onom ko sa njim ozbiljno razgovara.Iz druge zemlje glumac stize htede Gaginu slavu da smanji a Gaga sa njim poigra se i napravi od njega budalu.Sad po glumistu prica kruzi Gaga je glavni tu nema sale,koji god gluma u nasu zemlju dodje Gaga od njih pravi prijateljee.
Nazad na vrh Ići dole
determinanta
Matematički kompleksna
determinanta

Godina : 61
Datum upisa : 06.01.2008

BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: Re: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE EmptyČet Jun 24, 2010 12:00 pm

RUŽICA SOKIĆ na engleskom: Littlerose Littlejuice
Rođena u Beogradu 1934. godine.

Stalni član Pozorišta Atelje 212 od 1961. godine. Igrala na scenama
skoro svih beogradskih pozorišta: u Narodnom pozorištu, Zvezdara teatru, Beogradskom dramskom, Gardoš teatru, KULT teatru, Otvorenom pozorištu studentski grad, Modernoj garaži, Pozorištu Slavija i dr. Bavila se i pedagoškim radom, vodila je klasu glume na Akademiji umetnosti „Braća Karić“ (1996-2000). Značajne pozorišne uloge (izbor): Hani (Ko se boji Virdžinije Vulf), Glorija (Tigar), Mileva (Krmeći kas), Gospava (Čudo u Šarganu), Baronica Šteten (Kod lepog izgleda), Ludmila (Grobljanska) Mir-Jam (Ranjeni orao), Žuta (Žuta), Julija Varadi (Korešpodencija), Patricija (Ženski orkestar), Valerija (Priče iz bečke šume), Hana (Iz života kišnih glista), Helena (Aveti), Šarlota (Bergmanova sonata), Meg (Lepotica Linejna), Maga (Balkanska plastika), Majka (Janez), Tijana (Velika drama), Žanka (Žanka), Meri (Dugo putovanje u noć).
Film: Zona Zamfirova, Tamna je noć, Pun mesec nad Beogradom, Tango argentino, Original falsifikata, Seobe, Oktoberfest, Već viđeno, Sava mala, Nije nego, Tesna koža, Leptirov oblak, Čuvar plaže u zimskom periodu, Užička republika, Ljubavni slučaj ili tragedija
službenice P.T.T, Kad budem mrtav i beo, Marš na Drinu, Zvižduk u osam, Subotom uveče...
TV serije: Jelena, Lift, Gore-dole, Srećni ljudi, Policajac sa Petlovog brda, Metla bez drške, Vojnici, Vruć vetar, Majstori, Ceo život za godinu dana, Rađanje radnog naroda, Samci, Zanati...i mnogo TV drama.
Nagrade: Dve Sterijine nagrade za glumu (1966, 1976), dve Zlatne Arene u Puli (1971, 1976), Sedmojulska nagrada za životno delo (1989), „Ćuran“ na Danima komedije u Svetozarevu (1974), „Zlatna kolajna“ na Festivalu monodrame u Zemunu (1981), „Kristalna prizma“ Akademije filmske umetnosti i nauke (1994), Statueta „Joakim Vujić“ (1998), Zlatni medaljon „Ljubiša Jovanović“ na Svečanostima u Šapcu (1999), Nagrada za životno delo glumcu komičaru na „Nušićevim danima“ u Smederevu (2002), Nagrada za životno delo „Pavle Vujisić“ na Filmskim susretima u Nišu (2003) i dr.

"Sećam se Banje Luke i onog lepog vremena. Bila sam veoma vezana za taj prostor, jer su mamini poreklom ispod Kozare. Moja prababa je bila čuvena Milka Praštalo. Branko Ćopić mi je na jednoj književnoj večeri rekao da je poznavao tu moju prababu koja je imala u Lušci Palanci kafanu. Kaže da je bila mala, visoka metar i po, ali je mogla da uhvati dvometraša za vrat i istera ga iz kafane ako počne mnogo da larma i pije! Bila je pravi yambas - kaže u jednom dahu poznata glumica dok započinje priču o svojim precima.

Letnja žega se nije osećala u njenom prostranom salonskom stanu prepunom slika i predmeta koji svedoče o porodičnoj tradiciji i nekim davnim vremenima. Kućni ljubimac, dvanaestogodišnji koker Gara, nakratko uleće u sobu da bi osmotrio posetioce a onda, na pokret ruke Ružice Sokić, izvodi malu predstavu, počinje da pušta glas kao da peva. Ispred fotografija svoje majke i tetke koje su bile bliznakinje, poznata glumica nastavlja svoju priču o Banjoj Luci, babi Janji koju je volela više nego majku i dedi pravoslavnom svešteniku sa kojim je kao devojčica često obilazila parohiju dok je svetio vodicu.Razvod babe i dede podelio je porodicu, a ratne godine donele nemaštinu. Moj deda se, po povratku iz Sapraškog logora, nastanio u Vlaškom Dolu, gde je predavao veronauku. Majka i ja smo otišle kod njega i dok je ona kuvala pekmez, ja sam čuvala svinje - priča Ružica Sokić o teškim trenucima koji su joj obeležili detinjstvo. Deda poznate glumice imao je u Banjoj Luci veliko imanje i dve kuće, ali kada se posle rata tamo vratio, nije bilo ničega. Brzo se snašao pa je tako svojoj unuci, kad se vraćala u Beograd, rado pakovao žive piliće ili guske da ih ponese.
Moj prvi izlazak iz Beograda bio je kada me deda pozvao da provedem raspust u Banjoj Luci. Sećam se da me jemama spakovala i samu poslala u Bosnu. Moje stvarčice je umotala u neku balu i odvela me na autobus. Moj prtljag nisu imali gde da spakuju sem na krov. Sedela sam napred i dok smo putovali, na retrovizoru sam odjednom videla kako moja bala pada s krova i ostaje negde iza. Počela sam da vrištim pa je vozač morao da stane. Pokupili su tu moju prašnjavubalu i ponovo je popeli na krov - priča uz osmeh poznata glumica.Narednu deceniju Ružica je svako leto provodila u Banjoj Luci, sprijateljila se, tu stekla društvo s kojim je išla na Vrbas. U porodičnoj grobnici u Boriku danas počivaju njeni deda i tetka.Banja Luka je obeležila možda i više
od decenije mog života. Kada smo se baš mučili, deda nam je mnogo
pomagao, a meni je značilo to putovanje u Banju Luku, jer sam imala gde da odem van Beograda. Moja mama je do kraja života odlazila u svoj rodnigrad, ali ja, nažalost, poslednjih godina, u Banju Luku dolazim
“inkognito”, zbog dugog sudskog spora oko našeg vlasništva nad
zemljištem u Jevrejskoj ulici - kaže sa setom Ružica Sokić.Njena porodica nekad je u centru grada imala ogroman plac koji je išao na dve ulice, ali već godinama poznata glumica vodi spor da bi vratila to zemljište.To je imanje moga dede i sećam se da
je mama ceo svoj život posvetila da ga spase. Plaćala je ljude da brinu o voćnjaku i bašti koje smo tu imali. Kuća je bila mala, ali je prodala
drugu kuću da bi je sanirala posle zemljotresa.Prvo se tu pojavio jedan čovek koji nam je oteo deo tog našeg imanja jer na njemu nismo živeli. Moja mama je 15 godina vodila proces u Banjoj Luci, plaćala advokate, da bi vratila tih 400 kvadratnih metara koje je on prisvojio i neku šupu. Kad smo konačno uspeli da povratimo to zemljište, počeo je ovaj poslednji rat. Taj čovekje otišao, srušili smo ogradu koju je bio podigao, ali je onda došao drugi čovek koji je na istom mestu podigao ogradu i još nam zapretio. Banja Luka je za mene romantika i zato mi je žao što se sve ovo događa -kaže poznata srpska glumica.

U ovoj godini Ružica Sokić će proslaviti50 godina od kada je prvi put izašla na scenu. Mada su je prve uloge vezivale za komediju, ona je priželjkivala da glumi u dramama. U ovoj godini igrala je upravo takve uloge u “Bergmanovoj sonati”, komadima Siniše Kovačevića “Virus”, i “Velikoj drami”, predstavi “Ateljea 212”, “Dugom putovanju u noć” Juyina O'Nila, “Kvartetu” u Madlenijanumu i predstavama “Zavodnik” i “Žanka Stokić” u pozorištu “Slavija”.Sve ove uloge su me gotovo satrle, posebno priča o Žanki Stokić, koja je prosto katarzična. Tokom prvih izvođenja te predstave morala sam da uzimam specijalne lekove za srce jer sam na sceni dobijala aritmiju! Toliko sam se borila da zaigram dramsku ulogu, a sad sam od njih ruinirana. To su sve teške uloge, ali ja ne mogu da igram bez emocija. Kad mi kažu da su emocije amaterizam, pitam se kako umetnost uopšte može da postoji bez emocija. Oni koji u umetnosti nemaju emocije su mediokriteti - kaže poznata glumica."
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
http://www.tagged.com/determinanta
determinanta
Matematički kompleksna
determinanta

Godina : 61
Datum upisa : 06.01.2008

BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: Re: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE EmptyNed Sep 19, 2010 7:42 am

[You must be registered and logged in to see this image.]RAHELA FERARI

Rođena je kao Bela Rohel Frajnd 27. avgusta 1911. godine u Zemunu.

Od 1930. do 1940. godine je radila je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a od 1940. do 1941. u Umetničkom pozorištu u Beogradu. Za vreme Drugog svetskog rata nije igrala.

Od 1945. do 1947. je ponovo nastupala u Novom Sadu. Od osnivanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 1947. godine, bila je prvakinja tog pozorišta.

U Novom Sadu je igrala veliki broj raznovrsnih uloga u domaćem i stranom repertoaru. Pre rata najzapaženije su njene epizodne uloge karakterno osobenih i ćudljivih ženskih likova. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, takođe u raznovrsnom repertoaru, ostvarila je mnogo živopisnih ženskih likova, među kojima i majstorske realizacije: Paškove u „Ribarskim svađama“ K. Goldonija, Ksenije u „Jegoru Buličovu“ M. Gorkog, Vasilise u „Na dnu“ M. Gorkog, Zeleničke u „Rodoljupcima“ J. Sterije Popovića, i Sarke u „Ožalošćenoj porodici“ B. Nušića.

Povremeno je gostovala u poznatom pozorištu "Atelje 212" i igrala na filmu i televiziji.

Bila je udata za glumca Aleksandra Stojkovića. Umrla u Beogradu 12. februara 1994. godine i sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Filmografija glumice Rahele Ferari
God. Naziv Uloga
1951. Bakonja fra Brne
1953. Nevjera Mare
1953. Daleko je sunce Nana
1957. Potraži Vandu Kos Vandina majka
1958. Mati
1960. Veliki poduhvat
1960. Dan četrnaesti
1960. Velika ponoćna misterija (TV) Mila
1960. Ožalošćena porodica (TV) Sarka
1961. Jerma
1961. Parče plavog neba
1961. Prvi građanin male varoši Miškova tetka
1962. Varljivo jutro
1962. Troja vrata
1962. Junaci dana
1963. Bezazlene duše
1963. Dva presudna dana
1964. Nešto o čemu se može govoriti
1965. Ono more
1965. Francuske kraljice
1965. Mrtvima ulaz zabranjen
1967. Jegor Buličov (TV)
1967. Nikad se ne zna
1967. Simon
1967. Arsenik i stare čipke (TV) Ebi Bruster
1967. Skupljači perja Igumanija
1968. Tako je ako vam se tako čini (TV) Gospođa Frola
1968. Švabica
1968. Naši sinovi
1968. Kad golubovi polete Baka
1968. Ne igraj se ljubavlju
1968. Pedikirka
1968. Isten és ember elött Iliasz felesége
1969. Služavka
1969. Zigmund Brabender, lovac i ser (serija) Klotilda
1969. Preko mrtvih (TV) Zorka Stojanović
1969. Krčma na glavnom drumu
1970. Ujka Vanja (TV) Marija Vasiljevna Vojnicka
1970. Deset zapovesti (serija) Okčeva majka
1970. Li Harvi Osvald
1970. Bube u glavi
1971. Dom i lepota
1971. Pesnikova pisma
1971. Sladak život na srpski način
1971. Čedomir Ilić (serija) Kleopatra Matović
1972. Samoubica
1972. Ženski razgovori (serija)
1972. Građani sela Luga (serija) Baba Stevana
1973. Kućevlasnik i palikuća
1973. Kamiondžije (serija) Gospođa Kanački
1973. Naše priredbe (serija)
1973. Paja i Jare - Kamiondžije G-đa Kanački
1974. Draga tetka
1974. Laža i Paralaža
1974. Porodični orkestar
1974. Odlazak Damjana Radovanovića
1975. Svedoci optužbe
1975. Andra i Ljubica
1975. Lepeza ledi Vindemir
1975. Život je lep (serija) Majka Jelisaveta
1976. Babino unuče (serija) Ruža
1976. Zvezdana prašina (TV) Tetka
1976. Grlom u jagode (serija) Banetova baka Elvira
1977. Najdraža deca dragih roditelja
1978. Tigar Gđa Hadžirakić
1979. Nacionalna klasa Tetka Nata
1981. Neka druga žena
1982. Tesna koža Mitina majka
1983. Stepenice za nebo
1984. Davitelj protiv davitelja Perina majka
1984. Čaj u pet (TV) Gospođa Helen Hotorn
1986. Lijepe žene prolaze kroz grad
1986. Sivi dom (serija) Ruža Lopuža
1987. Slučaj Harms Stara dama
1987. Ivanov (TV) Nazarovna
1987. Tesna koža 2 Mitina majka
1988. Suncokreti
1988. Tesna koža 3 Mitina majka
1988. Manifesto Baka
1989. Metla bez drške (serija) Duškova baka
1989. Balkan ekspres 2 (serija) Kostina majka
1990. Metla bez drške 2 (serija) Duškova baka
1990. Jastuk groba mog (serija) Gospođa Teodorović
1990. Hajde da se volimo 3
1991. Metla bez drške 3: Afera Armani (serija) Nada
1992. Tango argentino Gospođa Nana
1993. Raj
1993. Metla bez drške (serija)
1993. Kaži zašto me ostavi Baba
1993. Bolje od bekstva Stamenina
Nazad na vrh Ići dole
http://www.tagged.com/determinanta
Samouka
PrEkoBrojNa
Samouka

Datum upisa : 24.05.2011

BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: Re: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE EmptySub Jun 15, 2013 3:33 pm

[You must be registered and logged in to see this image.]


Na današnji dan, pre tačno tri godine napustio nas je Bekim Fehmiu. Bio je jedan od najpoznatijih filmskih glumaca u nekadašnjoj Jugoslaviji. Publika ga pamti po filmovima "Specijalno vaspitanje", "Partizanska eskadrila", ali najveću slavu u zemlji i inostrantsvu stekao je glumeći Belog Boru u "Skupljačima perja" koji je 1967. u Kanu ovenčan Zlatnom palmom. Karijeru je godinama gradio i u inostranstvu, gde je imao prilike da sarađuje sa najvećim svetskim zvezdama kao što su Džon Hjuston, Ava Gardner, Šarl Aznavur, Klaudija Kardinale.








Antologijska scena.
Nazad na vrh Ići dole
Lakota
- slučajna prolaznica-
Lakota

Datum upisa : 11.07.2013

BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: Re: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE EmptySre Jan 29, 2014 6:35 pm

MIRA STUPICA

Miroslava Mira Stupica (Gnjilane, 17. avgust 1923) je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica.


BIOGRAFIJA

Rođena je kao najstarije dete Radomira Todorovića iz Orašca i Danice rođene Stanišić iz Livna. Njeni roditelji su u to vreme kao profesori gimnazije službovali u Gnjilanu. Porodica se kasnije preselila u Gornji Milanovac gde joj je otac umro 1932. godine. Majka je potom dobila posao u Aranđelovcu gde se porodica preselila. Osim Mire imali su još dva sina koji su umrli kao deca i još najmlađeg, kasnije poznatog glumca Boru Todorovića.[1]

Već kao učenica beogradske Trgovačke akademije glumila je u školskim predstavama.

Bila je prvo udata za glumca Milivoja Popovića Mavida (1909—1994), a potom za Bojana Stupicu. Kao udovica ponovo se udala za Cvijetina Mijatovića, u to doba člana Predsedništva SFRJ. Iz prvog braka ima ćerku Milku-Minu, od koje ima unuku Miu i praunuka Maksima. Sestra je glumca Bore Todorovića, tetka glumcu Srđanu Todoroviću.[2]

Najvažniju ulogu u njenoj karijeri ima stupanje u Jugoslovensko dramsko pozorište i susret sa Bojanom Stupicom koji ima presudan uticaj na sazrevanje njenog glumačkog talenta. Tokom duge karijere ostvarila je brojne antologijske uloge, posebno u delima Šoa, Brehta, Držića, Marinkovića, Pirandela i Kohouta, što joj je donelo brojne nagrade i priznanja (među ostalim i Sedmojulsku nagradu SR Srbije). Ostaće zapažena njena gluma u Gospođi ministarki Branislava Nušića. Igrala je, brojne glavne uloge, i u Narodnom pozorištu u Beogradu.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Filmsku karijeru je započela u filmu Bakonja fra Brne (1951) F. Hanžekovića. Glavne likove glumila je i u filmovima Jara gospoda (1953), U mreži (1956) B. Stupice, Bila sam jača (1953) G. Gavrina, Stojan Mutikaša (1954) F. Hanžekovića, Delije (1968) M. Popovića, Krvava bajka (1969) T. Jankovića, Doručak sa đavolom (1971) M. Antića i Kako umreti (1972) M. Stamenkovića. Niz uloga odigrala je i na televiziji, gde je posebno zapažena kao Kika Bibić u TV-seriji Bukvar. Dobila je nagradu Dobričin prsten 1981, Statuetu Joakim Vujić 1985, a 2007. Nagradu Pavle Vuisić.

ni koji se penju stepenicama uspeha nikad se ne žale da su ostali bez daha.
                                                                                        Pol Eliar

U pozorište Mira Stupica nije ušla kao Minerva sa kacigom na glavi: njen početak bio je veseo, junoški, pod otvorenim nebom na Kalemegdanu, gde je, praćena okolnostima koje vode u neizvesnost više no u sigurnost lika, tumačila i vaznosila Kerubina u Bomaršeovoj Figarovoj ženidbi. Uspomene koje nosi svaki umetnik scene specifične i pune obojenih prostora mladosti, mogu da ga povedu u prirodnu igru i igru slučaja u neuhvatljive prostore kalemegdanskih i bomaršeovskih godina, ali glumačka konkretnost Mire Stupice, prepuna i bogata značenjima, nikada ne gleda dušu van tela i nikad ne dopušta da telo bude gledano spolja, bez srodnosti i prisnosti sa onim što je lik i uloga i onim što je metafora i inspiracija. Gordosti i svesti bilo je u Miri Stupici isto koliko mladosti i čežnje da se u seriji fascinacija domaši haotičnost žene u mladosti i kob žene u zrelosti.

Rođena kao Petrunjela da bi ispijala krčage svih mediteranskih krčmarica i sluškinja, ona će se penjati onim stepenicama koje je Valeri tako precizno nazvao razdirućim stepenicama smrtnice i majke.

Kroz samoispitivanje, Mira Stupica je neprestano ispitivala i vrednovala nesrećnu ili radosnu svest žena koje su angažovane u ljubavi i u partnerstvu sa prirodom, tragedijom, otadžbinom ili demonom. Mira Stupica je glumica koja prvo doživi teret jedne sudbine, a potom pronađe temelj za svoju ulogu, ne prestajući da kreće svoju emociju iznad svih ponora što stoje između sudbine i slike o njoj.

Sa Petrunjelom, Mira Stupica je otvorila svoju životnu glumačku seriju pod reflektorima pozorišta gde je stajala kao suvereno glumačko biće koje, pružajući sliku svog kapricioznog, promućurnog i durašnog ja, istovremeno pretače male i velike izvore svojih uloga, ne dajući ni da je one prevaziđu, ni da se ona u njima presuši. Glumačke kreacije mogu neobično da liče jedna na drugu, i u tome je greh snažnih glumačkih ličnosti. Ali, nema glumačke umetnosti bez nakita koji se dodaje i oduzima, bez nostalgije kojom se preliva stara a otvara nova uloga. I kad od ljubavi čini spektakularnu dramu i kad bez ljubavi otvara dramu sredine, kao u dramatizaciji Ane Karenjine, ova glumica, puna živaca do u beskraj, pronalazila je munjevitu prisnost sa sudbinom žena koje imaju pravo na izbor svega, pa čak i na izbor zla.

Svakoj svojoj ulozi Mira Stupica je poklanjala celu svoju ličnost, a svaka njena uloga je pokretala sve ličnosti u gledalištu. Tako je ona za jedan ton više, a za jednu suzu dublje tumačila Ledi Elberon u Klodelovoj Razmeni, dodajući ovoj ličnosti čitavu studiju i nesebični šarm, čitavo disanje koje se prenosilo u disanje mora, u pluća kosmosa. Kao da je u ovoj ulozi sublimisala prkos iz života i sa scene, mnošto uspomena, svetlosti i pepela, ona je na sav glas i u svoj tišini gledališta pripisala sebi ono što Leči kaže za svoju glumu: "Oni me slušaju, i oni misle ono što ja kažem, oni me gledaju i ja ulazim u njihovu dušu kao u praznu kuću..."

Pripadnost ulozi i prisnost sa scenom nisu bile rutinsko bogatstvo Mire Stupice: ona je potpuno izgradila svoju glumačku ličnost, razvila je i rasplamsala svoj talenat i proverila njegovu sposobnost da diše kroz uloge koje su dugo trajale u predstavama i pamćenju. Mira Stupica, izuzetni umetnik i podvižnik, gotovo je sve svoje role igrala stotinu i više puta, a Petrunjela, koju je izvela iz stidljive renesansne školjke, žuborila je životom i rekordom bez presedana.

Pesnička i praktična dijalektika uloge nalazila je u Miri Stupici svoje jedinstvo, svoju celinu, svoju čovečnost. I kada je nosila tajnu zaljubljene ili rasrđene žene, racionalno lukavstvo i potmulu zrelost, ona je za minut ranije nalazila savezništvo i saučesništvo u gledalištu. Negovana i nađena za uloge žestokih i čulnih žena, Mira Stupica nije prestajala da svedoči manijačke arije svih žena i svih doba: psihološka žarišta nikada ne isključuju bogatstvo glumačkih izraza niti njenu ličnost svode na pozorišnu ilustraciju. Prihvativši fatalnost i nijanse, ona se borila kao lavica i snalazila kao vidra, tako da je njen celoviti glumački lik dobijao nešto od uzbudljivog posedovanja svega što je muška moć i ženska slabost u zajedničkoj umetnosti i književnosti i pozorišta.

Sa Mirom Stupicom naše pozorište našlo je smisao koji nije bio samo glumački; dostigao je poeziju koja nije samo glumačka; a bez nje, bez njene grlene melodije za koju bi jedan Čehov tražio još pola života i pola veka — pozorište ne bi umelo da liči na školjku i košnicu, na mračnu lepotu ugašenog dana, na biće koje volimo da nađemo na dnu sebe samih. I kada nije bilo vatre, ona je uspevala da je pronađe u gradovima koji su je imali; zaveštanje Minerve prepisala je Mira Stupica na jezike, dijaloge i slengove svih neznanki i svih žena od imena. Osuđena na pozorište, ona je uspevala da razjasni sintaksu bola i ljubavi, srdžbe i pritvorstva do rasprostranjenog senzibilteta koji ponovo vlada u našem veku i njegovom pozorišnom arhipelagu. Stojeći pred almanahom svojih uloga, Mira Stupica može da kaže, da ponovi reči Alana Boskea: "Na dnu svake reči prisustvujem svom rođenju!"

Milosav Buca Mirković
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
Danubius

Godina : 59
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: Re: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE EmptyUto Apr 25, 2017 1:05 pm

Sigurno da ne treba posebno predstavljati reditelja Sinišu Kovačevića -nije preterano reći da je možda najveći "živeći" bard pozorišta danas .

[You must be registered and logged in to see this image.]

E,upravo on je doživeo da mu se njegova "Velika drama" (koja se uspešno igra već 15 godina na "kartu više" ,a i sada je rasprodata ) otkaže sa repertoara Narodnog Pozorišta ,uz neko licemerno, stupidno "objašnjenje" ?

Nije teško zaključiti da se Siniša nalazi na "crnoj listi" SNS vlasti ,jer nema dlake na jeziku ,i ne libi se pisati tekstove protiv njih ,naročito kada su teme "kultura "i "pozorište" .

Ne treba se ni čuditi ,kada je za direktora ekspresno ,i potpuno nezakonito doveden Dejan Savić ,protiv koga su tužbu podneli kompletni UO Narodnog pozorišta ,a peticiju protiv ovakvog postupka potpisala i velika grupa umetnika od "imena" od Srbiji .

Dejan Savić je inače -dirigent ,pa biće da diriguje kako mu SNS svira ,kada je ovako nešto moguće -
Nazad na vrh Ići dole
https://danubius.forumsr.com/
Sponsored content




BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty
PočaljiNaslov: Re: BARDOVI POZORIŠNE SCENE   BARDOVI POZORIŠNE SCENE Empty

Nazad na vrh Ići dole
 
BARDOVI POZORIŠNE SCENE
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: KULTURA :: FOTOGRAFIJA/FILM/TEATAR :: POZORIŠTE, KAZALIŠTE,TEATAR-
Skoči na: