DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.
Nordijska Mitologija - Page 2 BFuWx

DOBRO NAM DOŠLI !


DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.
Nordijska Mitologija - Page 2 BFuWx

DOBRO NAM DOŠLI !


DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALLatest imagesTražiRegistruj sePristupi

 

 Nordijska Mitologija

Ići dole 
3 posters
AutorPoruka
Bokssha
Princes of Darkness
Princes of Darkness
Bokssha


Godina : 36
Location : Beograd
Datum upisa : 22.04.2010

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptyUto Jun 15, 2010 1:48 am

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this image.]



Nordijska mitologija je najbolje očuvana verzija starije Germanske mitologije, koja uključuje i blisko povezanu Anglo-Saksonsku mitologiju.

Nordijska mitologija je grupa verovanja i priča koje dele Severno Germanska plemena. Ona za razliku od današnjih monoteističkih religija nije predstavljena kao istina koju su sveta bića poslala smrtnicima (iako ima priče u kojima normalne osobe saznaju priče od bogova tokom neke božanske posete) i ona nema svetu knjigu. Mitologija se usmeno prenosila u obliku duge poezije. Usmeno prenošenje se nastavilo kroz doba vikinga i naše znanje o njoj se uglavnom bazira na Eddasu i drugim srednjovekovnim tekstovima zapisanim tokom i posle preobraćanja na Hrišćanstvo.

Mitologija se verovanja najduže zadržala u skandinavskom folkloru, i u nekim ruralnim područjima određene tradicije su se održale do danas.Druge su nedavno oživljene u obliku Germanskog neopaganizma.

Veći dio ove mitologije se prenosio usmeno i dosta toga se zaboravilo i promenilo. Ipak deo mitologije je pronađen i zapisan od strane hrišćanskih učenjaka, uglavnom u Eddasu i Heimskringli Snorrija Strlsona.

Prozu ili Raniju Eddu je napisao u ranom 13. veku Snorri Strluson,, koji je bio vodeći pesnik, poglavica i diplomata na Islandu.Poetska Edda je napisana 50 godina posle pisanja Prozne Edde. Ona sadrži 29 dugačkih pesama, od kojih se 11 bavi Germanskim božanstvima, a ostatak legendarnim herojima poput Sigurda Volsunga.



[You must be registered and logged in to see this image.]

U Nordijskoj mitologiji Zemlja je predstavljena kao pljosnati disk. Disk se nalazi na granama svetskog drveta Yggdrasil. Asgard, gde su bogovi živeli je bio u samom centru diska i do njih se moglo samo doći hodanjem preko duge, Bifröst mosta. Divovi su živeli u Jötunheimru ,zemlji divova.

U ovoj mitologiji se javlja i hladno i mračno mesto pod nazivom Niflheim kojim vlada Hel. Prema Proznoj Eddi ovo je mjesto bilo eventualno stanište većine umrlih.
Među druge, drugosvetske zemlje ukljucuje se i Álfheim, dom vilenjaka svetlosti (ljósálfar), Svartálfaheim, zemlja mračnih vilenjaka, Nidavellir, zemlja patuljaka, između Asgarda i Niflheima je Midgard zemlja ljudi.

Kosmologija Nordijske mitologije uključuje i jak element dualnosti : na primer noć i dan imaju svoje vlastite mitološke suprotnosti Dagr/Skinfaxi i Nótt/Hrímfaxi, sunce i vuk koji ga lovi Sol i Skoll, mesec i vuk koji njega lovi Mani i Hati, i potpune suprotnosti Niflheim i Muspell kao poreklo sveta. Ovo se možda odrazilo na dublje metafizičko verovanje u suprotnosti kao osnovu sveta.

Postoje tri "klana" božanstava, Æsiri, Vaniri i Jötnari (u nastavku teksta divovi). Rezlika između Æsira i Vanira je relativna, jer su se oni pomirili, venčavali jedni sa drugima i vladali zajedno posle oduženog rata u kojem su Æsiri na kraju pobedili. Neki bogovi su pripadali obema stranama. Neki veruju da Æsir/Vanir divizija predstavlja Nordijsko izražavanje opste Indo-Evropske divizije božanstava paralelne sa bogovima sa Olimpa i Titanima iz Grčke mitologije.

Æsiri i Vaniri su neprijatelji sa Jötnarima. Oni se mogu porediti sa Titanima i Gigantima Grčke mitologije i generalno se prevode kao "divovi" iako se pojmovi "trolovi" i "demoni" mogu upotrebiti kao alternativa. Ipak Jötnari su predaci Æsira i Æsiri i Vaniri su se venčavali sa njima. Neki divovi su pomenuti u Eddama i predstavljaju sile prirode. Postoje dva glavna tipa divova: ledeni divovi i vatreni divovi. Tu su i vilenjaci i patuljci čije su uloge senovite ali su uglavnom na strani bogova.

Uz njih postoji i puno drugih nadprirodnih stvorenja: gigantski vuk Fenrir i ,Jörmungandr, morska zmija (ili "crv") koji je omotan oko Sveta. Ova dva čudovišta su opisani kao deca Lokija, boga-prevaranta i diva (Hel je njihovo treće dete). Druga stvorenja su Hugin i Munin (razmišljanje i pamćenje), dva gavrana koji obaveštavaju Odina, glavnog boga, šta se dešava na zemlji, i Ratatosk, veverica koja trčkara po granama svetskog stabla (Igrasila), koje je centar stvorenja sveta.

Zajedno sa mnogim drugim politeističkim religijama ovoj mitologiji fali dualizam dobra-zla Srednjo Istočnih tradicija. Ipak, Loki nije primarni neprijatelj bogova, i ako se često opisuje u pričama kao neprijatelj pritagoniste Tora i divovi nisu ni toliko fundamentalno zli već nepristojni i necivilizovani. Dualizam koji ovde postoji nije zlo protiv dobra nego red protiv haosa. Bogovi predstavljaju red i strukturu dok divovi i čudovišta predstavljaju haos i nered.



[You must be registered and logged in to see this image.]

Poreklo i eventualna sudbina sveta su opisani u Völuspi, jedna on najobimnijih pesama u Poetskoj Eddi. Ovi stihovi sadrže jednu od najživahnijih opisa stvorenja sveta u istoriji religija i eventualno uništenje sveta koje je jednistveno u pridavanju pažnje detajima priče.

U Völuspi, Odin, glavni Nordijski bog, je uzdigao duh mrtve Völve (proročice)i naredio duhu da mu otkrije prošlost i budućnost. Ona se suzdržavala da mu kaže_ "Šta tražiš od mene? Što me iskušavaš?"; ali pošto je već bila mrtva, nije imala razloga da se boji Odina i stalno ga je izazivala: "Da li bi onda više znao?" Ali Odin insistira: ako on želi da ispuni svoju funkciju kao kralj svih bogova, on mora posedovati svo znanje. Kada je proročica otkrila sve tajne prošlosti i budućnosti ona nestaje uz reči: "Ja sad tonem".

U početku je postojao svet leda Niflheim i svet vatre Muspelheim i između njih je bila Ginnungagap, velika rupa ili provalija u kojoj ništa nije živelo . U Ginnungagapu vatra i led su se susretali i vatra iz Muspelheima je podlizivala led i oblikovala diva Ymir i gigantsku kravu, Auðumbla čijim se mlekom hranio Ymir. Krava je lizala led tako preveći prvog boga, Búri, koji je bio Borrov otac, koji je kasnije postao otac prvog Æsira, Odina, i njegove braće Vili i Ve. Ymir je bio hemafrodit i sam je rodio rasu divova. Onda su Borrovi sinovi; Odin, Vili i Ve; ubili Ymira i od njegovog tela je stvoren svet. Od njegove lobanje, Odin, Vili i Ve su napravili nebo i stavili četiri patuljka da ga čuvaju: Austri (Istok), Vestri (Zapad), Sudri (Jug) i Nordri (Sever).

Bogovi su regulisali promenu dana i noći kao i godišnjih doba. Prvi ljudi su bili Ask i Embla (Jasen i Briest), koji su isklesani iz dva stabla kojima su život podarili Odin, Vili i Ve. Odin im je podario život; Vili im je podario razum i mogućnost kretanja; i Ve im dade oblik, govor i čula. Sol je boginja Sunca, Mundilfaijeva kćerka i Glenova žena. Svaki dan ona jaše nebom u njenoj kočiji, koju vuku dva konja Alsvid i Arvak. Ovaj deo pesme se zove Alfrodull, što znači "slava vilenjaka", što je uobičajna metafora za Sunce. Tokom dana Sol trči od Skolla, vuka koji hoće da je proguta. Pomračenje Sunca označava da je Skoll dostigao. Prorečeno je da će je Skoll eventualno uhvatiti i pojesti; ipak, nju će zameniti njena kćerka. Solin brat, Mesec, Mani, je progonjen od Hatija, drugog vuka. Zemlju od pune vrućine Sunca štiti Svalin, koji stoji između zemlje i Sunca. U Nordijskom verovanju Sunce ne isijava svetlost već svetlost isijava iz griva Arvaka i Alsvida.

Proročica opisuje veliko jasenovo drvo Igdrasil i norne (ženski simboli neizbežne sudbine; njihova imena; Urðr (Urd), Verðandandi (Verdandi), i Skuld; predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost), koje pletu vlakna sudbine ispod njega. Ona isto opisuje rat između Æsira i Vanira i Baldrovo ubistvo. Onda ona počinje opisivati budućnost.
Nazad na vrh Ići dole
http://wheels.serbianforum.info/

AutorPoruka
Zana




Datum upisa : 30.05.2012

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptySre Nov 21, 2012 9:26 am

FINSKI MITOVI I LEGENDE ili ''You strike first son of the North'' - DREVNA FINSKA BOŽANSTVA
JUMALA-UKO
(jumala-fin.-bog-)
Jumala Uko je vrhovni bog, otac neba. Po njegovoj božanskoj zapovesti, jedna divlja patka ili orao odleteo je na Ilmatar. Kružila je po nebu 7 vekova i koristeći krilo kao gnezdo, snela sedam jaja iz kojih se izlegao svet sa ostrvima, planinama i kontinentima. Jumala Uko je odvojio nebo od vode i stvorio tri lepe devojke koje su rasule svoje mleko po svemiru.

ILMATAR
Ilmatar je devičanska kći atmosfere. Umorna od usamljenog kruženja vazduhom, sletela je na dno okeana, gde je ostala 700 godina i za to vreme stvorila nebo i zemlju od sedam jaja divlje patke. Na kraju tog dugog perioda muka, bez ičije pomoći, rodila je sina Vainemoinena.
Nazad na vrh Ići dole
Zana




Datum upisa : 30.05.2012

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptySre Nov 21, 2012 9:27 am

JUNACI KALEVALE



Vainemoinen, jedan od trojice junaka Kalevale ili Finske, bio je sin mora i Ilmatar, devičanske kćeri atmosfere. Veinamoinen je bio veliki pevač i jednom ga je pozvao na takmičenje Joukahainen, sa Laplanda, brat lepe Aino, kojom se Veinamoinen hteo oženiti. Joukahainen je tvrdio da je prisustvovao stvaranju sveta i da je video kako zemlja dobija svoj oblik, kako se sunce i mesec postavljaju na svoja mesta, a nebo izvija u luk. Veinemoinen nije verovao u ta pretvaranja i otvoreno je nazvao Joukahainena lažovom. Razgnevnjen, Joukahainen je izazvao Vainemoinena da se bori s njim, no umesto borbe, Vainemoinen poče pevati pesmu takve snage i lepote od čega se Joukahainenove sanke raspadnu, a on se nađe do grla u živom pesku. Kad je glupi izazivač video da mu je život u opasnosti, spasio se u poslednjem trenutku pristavši da mu se sestra uda za Vainemoinena. Aino nije nikako zanimala udaja, i zato nije želela da se uda za Vainemoinena, mnogo starijeg od sebe. U nameri da pobegne, otplivala je do obližnje stene i utopila se kad se stena pod njom smrvila, a ona je pala u pobesnelo more.
Dok je tonula, krv joj se pretvorila u vodu, meso u ribu, rebra u vrbe, a kosa u morsku travu. Njena smrt je toliko ražalostila prirodu da je bilo teško odlučiti ko će obavestiti njene roditelje o tom nesretnom događaju. Medved, vuk i lisica nisu hteli da izvrše taj neprijatni zadatak, a kako su i ostali članovi životinjskog sveta odbili da to učine, pristao je zec da odnese tu vest, jer su mu kćeri mora zapretile da će ga živog ispeći ako ne posluša njihova naređenja. Kad je mati doznala za smrt svoje kćeri, iz očiju su joj potekla tri potoka suza i stvorila vodopade između kojih su se pojavile tri stenovite planine. Na vrhovima tih planina nikle su breze, a na njima su se smestile kukavice koje uvek i večno pevaju o tuzi i ljubavi.

Pošto ga je Aino odbila, Vainemoinen otputuje u Pohjolu, hladnu severnu zemlju, da bi je zaboravio i da bi pronašao sebi drugu nevestu. Joukahainen, lažljivi Laponac, pokuša ga je ubiti otrovnom strelom, no umesto njega ubije mu konja. Mada Vainemoinen nije bio ranjen, ostao je u vodi osam godina dok ga nije spasio neki zahvalni orao. Kukavice, orlovi i ostali stanovnici ptičjeg carstva voleli su Vainemoinena zato što nije obarao breze u šumi, govoreći da ptice moraju imati mesto gde će savijati svoja gnezda. Vainemoinen je uzjahao orla koji ga je odneo u Pohjolu. Tamo ga je lepo dočekala Louhi, ružna stara veštica, mati Devojke sa Severa. Na zahtev svoje kćeri, ona ga je pozvala u kuću i ugostila. Pristala je da mu da konja koji će ga odvesti kući i ruku svoje kćeri pod uslovom da joj napravi Sampo, čudotvorni mlin, iz kojeg će izlaziti bogatstvo i hrana u izobilju. Vainemoinen joj je odgovorio da ne može napraviti Sampo, ali joj obeća da će joj ga napraviti njegov brat Ilmarinen, veliki kovač. Louhi mu nabavi sanke i konja i kaže mu da će bezbrižno putovati ako bude gledao samo ispred sebe. Na putu Vainemoinen zaboravi na upozorenje i pogleda u nebo da bi tamo video lepu kćer Louhinu kako prede. Zamolio ju je da mu bude žena, ali ona mu zada neke teške zadatke da dokaže svoju čarobnu moć; tek posle bi mogla da pomišlja o udaji za njega. Vainemoinen izvrši sve zadatke, ali Devojka sa Severa ga opet odbije. Kad je stigao u Kalevalu, Vainemoinen natera Ilmarinena da iskuje Sampo, obećavši mu ruku Devojke sa Severa. Ilmarinen pristane i napravi čarobni mlin za četiri dana. Kad je završio posao, zahtevao je ruku Louhine kćeri. Ali devojka ga odbije i on se vrati sam. Lemminkainen je treći junak koji se hteo oženiti sa devojkom iz Pohjole. Louhi pristane, ali pod uslovom da Lemminkainen ubije svog Labuda iz Tuonele samo jednom strelom. Lemminkainen pođe i nađe labuda u podmuklim vodama Tuone, reke koja je tekla između zemlje živih i zemlje mrtvih. Baš kad je hteo odapeti strelu, jedan slepi pastir kome se Lemminkainen pre podsmehivao baci vodenu zmiju na njega. Zmija ga ugrize i on padne u reku koja ga odnese u divlje vode Tuone, gde je isečen na komadiće i bačen na dno reke. Kad je Lemminkainenova majka saznala za sudbinu svog sina, naručila je da joj Ilmarinen napravi grabulje dugačke 947 kilometara. Njima je pročešljala reku da bi pronašla delove tela svoga sina. Uspela je sve pronaći i povratila je u život svog sina pevanjem magijskih pesama. Opet je Lemminkainen hteo ubiti Labuda, no mati ga odvrati i on ode kući.
Ilmarinen ponovo ode u Pohjolu i ovoga **** uspe dobiti Devojku sa Severa. Poveo ju je sa sobom u Kalevalu, ali se pokazalo da je ona okrutna i prevrtljiva. Jednom Ilmarineovom pastiru poslala je hleb u koji je stavila kamen. Kad ga je ovaj pokušao iseći, slomio je nož. Besan, on se pretvori u čopor divljih zveri i one je proždru.

Ilmarinen i Vainemoinen se sete da je zemlja Pohjola sa čarobnim mlinom Sampom srećna i da bi trebala pripasti njima kako bi i Kalevala bila srećna. Zajedno sa Lemminkainenom krenu u Severnu zemlju da je pokore. Vainomoinen ubije putem divovsku štuku i od njenih kostiju napravi kantele, divnu harfu na kojoj je samo on mogao svirati, a dok je svirao, cela priroda uzbuđeno ga je slušala . Kad je svirao, ljudi su plakali, pa i on sam. Njegove suze pale su u more i od njih su postali prvi biseri. Kantele su se pokazale korisnima u borbi za Sampo, jer je njegova svirka oduševila čak i Louhi i njene ljude pa su ratnici iz Kalevale uspeli uzeti Sampo. Louhi se pretvorila u orla i dala se u poteru da uzme Sampo. Kad ga je otela, isklizne joj iz ruku i padne na dno mora gde je i ostao. Vainemoinen primeti kako delovi iskidanog poklopca plivaju na površini ka obali, pa je znao da će Kalevala imati neke koristi od Sampa.
Osvetoljubiva Louhi ukrade od Vainemoinena sunce, mesec i vatru, i u svim kućama Kalevale zavlada zima i mrak. Iz svoje kuće na nebu Jumala Uko baci munje da vidi šta se događa. Munja udari o zemlju i padne u more gde je proguta gladna štuka. Čudno previjanje te štuke koja je imala vatrenu loptu u stomaku privuče pažnju druge štuke i ona je proguta. Kad je Vainemoinen pronašao mesto gde je pala munja počne pažljivo pecati dok mu se prava štuka ne uhvati za udicu. On raspori štuku, ščepa munju i opekavši se dobro, zatvori je u jedan brest. Tako je vatra vraćena u zemlju. Kasnije je Vanmoinen, u obliku štuke, došao u Louhinu jazbinu, pobedio njene sinove, našao sunce i mesec i uništio gnezdo zmija koje su ih čuvale. Kako su godine prolazile, Vainemoinen je sve više slabio i približavalo se vreme da ga zameni neki drugi junak. Dogodilo se jednog dana da je mlada devojka Marjata pojela brusnicu, i ubrzo posle toga rodila dete. Njena gnevna mati je izbaci iz kuće i Marjata se morala poroditi u štali. Vainemoinen je prorekao da će to dete biti ratnik doba koje dolazi. Sagradio je sebi brod od bakra, otplovio na zapad pevajući lepe pesme, i niko ga više nije video.
Nazad na vrh Ići dole
Zana




Datum upisa : 30.05.2012

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptySre Nov 21, 2012 9:33 am

Борис Над



ГРАД БОГОВА



Одломак из дела:
„Неми богови“, Београд, „Жагор“, 2008.



Негде у неодређеној и далекој области (коју неки смештају на Север а други на Исток), постоји град који надилази све што су људи икад створили. Изнад града је кула са које се види свака од земаља настањена људима, па чак и мрачне и нељудске области које означавају сам крај света. У његовом средишту је поље које служи боговима за игру. Али изнад њега је дворана са дванаест престола, од којих најузвишеније припада најмоћнијем међу боговима. Његово име значи „Један“; он је отац богова и људи. Док седи за трпезом на његовим раменима почивају два гаврана; они му говоре све шта се дешава у свету.
Бројни су замкови који окружују ову дворану. Изнад неких хуче ледени таласи, други су опет подигнути на небу или, пак, на обали мора. Ту је и огромна капија испод које је гај с лишћем од црвеног злата. Он, међутим, води у једну другу и још пространију дворану у којој се по читаве дане одвијају гозбе на којима се госте храбри ратници. То су ратници погинули у боју; најмоћнији међу боговима је и Отац Палих Ратника. Они се госте месом једног вепра којег увек има у озбиљу, скуваном у чаробном котлу. Отац богова не једе вепровину већ једино пије вино; својим месом он храни два прождрљива вука који га увек и свуда прате.
То је Асгард, Град богова - град којег су градили и џинови и богови. Немогуће је описати сва чуда и драгоцености које он садржи. Одмах до Одина је непобедиви, снажни Тор, који, својим гвозедним рукавицама и смртоносним Мјолниром – маљем или чекићем, који се увек враћа у руке оног ко га је бацио – брани пребивалиште богова. Његов посед зове се Трудван-гар или Трудхајм, што значи „Поље снаге“. Богиња Идун у својој шкрињи чува златне јабуке захваљујући којима богови не старе. На јужном крају неба налази се дворац Гимли, „сјајнији од сунца“, који ће остати ту да стоји и када се читав свет сруши. Ту је и јелен који сваког дана брсти лишће Светог јасена, Дрвета Света, (корење тог дрвета допире до мрачног подземља), а са чијих рогова се слива роса из које извиру све реке у Валхали. Али на самом крају неба, уз мост Бифрост, у једном дворцу столује Хејмдал, чувар богова, који ће затрубити у свој чудесни рог кад наступи битка за крај света.
Опис Асгарда, са свим његовим фантастичним појединостима, углавном дугујемо Снорију Струлусону, Исланђанину који је, између година 1222. и 1225. записао Еду, комплекс митова и веровања народа старе Скандинавије. У ствари, та веровања су била заједничка племенима и народима читавог германског говорног подручја или, можда, још и шире од тога. Треба рећи да је научни свет дуго одбацивао Еду као плод маште њеног аутора – барем до открића још старијег рукописа, кога је, такође на Исланду, четири века после смрти Стурлусона (1643. године), пронашао исландски епископ Свејсон. (Ова књига добија назив Старија Еда, за разлику од Млађе, Стурлусонове, и бива сместа уврштена у едски циклус, који најзад постаје предмет озбиљних проучавања.)
Еда садржи и повест Аса, једну врсту генеалогије богова, као и податке о њиховим сеобама те о земљама кроз које су прошли. Стурлусонова прича почиње у областима које се пружају северно од Црног мора. То море „одваја трећину света: она према истоку зове се Азија, а ову, према западу, неки називају Европом а неки Енејом. Северно од Црног мора налази се Велика или Ледена Шведска“ (за разлику од Шведске у Скандинавији. Велика Шведска или Свитјод, или Светија, значи једноставно Света или Светла земља). То је позорница будућих великих догађаја. Кроз ту Шведску, читамо даље у Стурлусоновом спису Земаљски круг, тече река Танаис која се раније звала Танаквисл или Ванаквисл (а то је река Дон која се улива у Црно море).
Предео око ушћа Дона, тврди писац, звао се Земља Вана или Станиште Вана (супарника а касније и савезника богова Аса. Између њих почео је први рат на свету. Од Вана Аси уче магијске вештине: Вани су старији и мудрији богови од Аса). И даље: „Земља у Азији источно од Танаквисла зове се Земљом Аса или Стаништем Аса“, њена престоница је Асгард а „тамо је владао онај који се звао Один. Тамо се налазио велики храм.“ И такође: „Према древном обичају, тамо се налазило дванаест свештеника. Они су били задужени за жртвене обреде...“ (Сага о Инглинзима, II).
Повест коју садржи Млађа Еда је изванредно прецизна, не само у географском, већ, исто тако, и у погледу хронологије. Один напушта своју земљу зато што је знао да ће, према пророчанству, његови потомци насељавати северни део света. У Асгарду оставља своја два брата. Његов син звао се Скјелд и владао је Данском, а његов унук звао се Фроди и владао је у доба императора Августа, „када је рођен Христ“. Догађаји о којима је реч падају у I век нове ере.
Одина, тврди стара хроника, пут води преко земље Сакса. У Вестфалији за владара поставља свог сина Белдега или Балдера. Он сам преко Данске стиже у Шведску (ону у Скандинавији), којом је дотад владао извесни Гјулви. Али Гјулви, поражен мудрошћу и лепотом Аса, предаје Одину кнежевску власт а сам се запућује у Асгард; на овај пут креће „у тајности, прерушен у старца“. Коначно, после исцрпљујућег путовања, проналази „високи дворац чији је кров био прекривен позлаћеним штитовима“. У њему затиче мноштво одличника који се, баш као и они у митској Валхали, госте за трпезом или се боре под оружјем.
Одинова славна и дуга владавина окончава се на следећи начин: у својој новој домовини он умире од болести. Пре смрти рекао је својим поданицима да се враћа у пребивалиште богова, читамо у Саги о Инглинзима, обећавши да ће убудуће тамо примати своје пријатеље. Швеђанима се после своје смрти јављао пред велике битке, „некима дарујући победу а неке призивајући себи“. Његово тело спаљено је на ломачи, што „беше сјајан призор“. Престо је оставио Њерду из Ноатуна, који опет беше Ван... Један Њердов потомак, Свејгдир, поновиће подвиг Гјулвија, и запутиће се поново ка Земљи Турака и Великој Шведској, како би нашао пребивалиште старог Одина. Путовање је трајало читавих пет година. У Свитјоду, у Великој Шведској, затиче мноштво саплеменика и жени се женом која се зове Вана (само њено име говори нам да је припадала божанском роду Вана, а Вани, Вјатичи су, као што је познато, или Словени или преци Словена).
Да ли су богови очеви људима или су људи очеви боговима? Стварају ли људи богове или су, напротив, богови створили људе, као своје сапутнике, помоћнике и саборце? Повест о Одину и његовом роду коју смо управо изнели без сумње је тачна. Она може представљати и сећање на обоготворене владаре или претке, али то, ни у ком случају, не доводи у питање култ, веровање у божанску природу Оца богова и људи.
Nazad na vrh Ići dole
Zana




Datum upisa : 30.05.2012

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptySre Nov 21, 2012 9:33 am

* * *



Следећи слово древне хронике, руски истражувач Владимир Шчербаков поверовао је да је пронашао митски Асгард. Он га је пронашао управо на оном месту на које летопис о Асима упире прстом. То је Ниса, древна престоница Партије - супарнице Рима на Истоку и, поред Рима, највеће и најпространије царства оног доба.
Сиромаштво извора за историју парћанских веровања, како примећује Шчербаков, поражавајуће је. Али овде нам прискаче у помоћ археолошка реконструкција парћанске престонице и њених култних места. Не задржавајући се на свим архитектонским подударностима између митског Асгарда и древне Нисе (Старе Нисе, али ситуација са култним местима у Новој Ниси готово је идентична), поменимо да се овде налази веома тачна „копија“ Валхале: то је загонетни Округли храм. Обриси његових зидова су квадратни али унутар њих постоји једна кружна дворана, чија висина износи целих дванаест метара. На другом нивоу ове дворане налазили су се ступови и обојени глинени кипови смештени у нишама. То су кипови богова, или обоготворених предака, ако се хоће. Стари Парти неговали су култ предака:
„Обоготворени преци, Аси, овде су примали гарду и друге ратнике. То су били њихови кипови који су овде, као и у другим храмовима, стварали ефекат њиховог присуства.“
Исти истраживач примећује један наизглед споредан детаљ: Один је, како се наводи у Еди, учествовао на гозбама заједно са својим ратницима. Али он на њима никад није јео, било му је довољно и само вино. Његово присуство, другим речима, било је симболично, а не стварно.
Читав низ веома сложених и очигледних подударности можда још не доказује да је у опису Асгарда из скандинавских митова заиста сачувано сећање на стварни Асгард – боравиште богова у старој Ниси, престоници Парте. Али оне потрвђују истоветност веровања просторно толико удаљених народа, и то веровања која су, како указује Еда, поникла у областима изнад Црног мора, која су права Станишта Аса и Вана.
Кинеске хронике из доба династије Тан називале су парћанску државу именом Анси.
Nazad na vrh Ići dole
Zana




Datum upisa : 30.05.2012

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptySre Nov 21, 2012 9:41 am

[You must be registered and logged in to see this image.]

Песма о Нибелунзима
(Песма о Нибелунзима, предговор, Београд 1973, СКЗ)

Песма о Нибелунзима, дело непознатог аустријског песника, настала је почетком XIII века на баварско-аустријском језичком подручју. Према времену кад је испевана и песниковом ставу према збивањима и личностима у њој, она иде међу велика књижевна дела витешког доба Хоенштауфоваца, оног у коме се јављају највећи песници и дела немачке средњовековне књижевности. То је време цветања поезије која је поникла у новом друштвеном, политичком и културном слоју, витештву.

Овај јуначки еп непознатог писца типичан је за старогерманску херојску поезију, далеко карактеристичнији од дела других савремених песника, Валтера, Хартмана, Волфрама и Готфрида. Он је то на првом месту због става својих јунака према животу. Док у Илијади делују богови од којих јунаци зависе - они дарују победе, досуђују поразе, јунаци моле и добијају њихову помоћ, јунацима влада судбина, свет изнад и изван њих ограничава њихово деловање - германски јунаци имају у себи нечег гигантског. На њима се не види и не осећа деловање света који је изнад њих и изван њих, они сами решавају своју судбину.

Непознати песник Песме о Нибелунзима није једини стваралац радње, нити духовни отац највећег броја личности које ваја у ликове. Црпео је из старијих јуначких песама, сага сама већ у првом стиху каже: "Старе нам повести причају о многим чудним стварима, о славним јунацима..." Песник дочарава људе и догађаје из далеких времена Сеобе народа. Његови јунаци нису, у основи, хоенштауфовски витезови, они само носе њихове витешке одоре, попут библијских ликова на српским фрескама, које је мајстор представио у одећи својих државотвораца.

По својој грађи, Песма о Нибелунзима спада у широки круг дела старогерманске поезије о Нибелунзима, дела која су по форми различита, по времену и месту настанка на великом растојању - од првих јуначких песама из VI века, до последњег епа, Песме о Нибелунзима, с почетка XIII века.

Песма о Нибелунзима је последњи слој стално рађене и преслојаване фреске, Саге о Нибелунзима. Кад тај слој погледамо и кад га упознамо у појединостима, открићемо многе пукотине и напрслине због којих нећемо моћи да га у целини разумемо док не погледамо старији слој који испод њега пробија, који је још мање целовит, других је боја и изражаја; испод њега је још један старији слој, и тако до последњег, најстаријег, до првих скица Саге о Нибелунзима. Овакав метод посматрања најбоље ће показати шта су и како су поједини анонимни мајстори стварали од исте грађе, шта су и зашто мењали, дограђивали, обнављали; како су развијали догађаје, вајали ликове према личностима које делају. Тек после оваквог поступка бићемо у могућности да разумемо завршне потезе последњег мајстора с почетка XIII века.
Nazad na vrh Ići dole
Zana




Datum upisa : 30.05.2012

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptySre Nov 21, 2012 9:42 am

Унутрашњи слојеви (део I)

Садржај Песме о Нибелунзима, најкраће изражен, у основи је историја жене Кримхилде; тако је према некима и називана Das Buch von Kriemhilden (Књига о Кримхилди). Песма говори о томе како се Кримхилда, бургундска принцеза, сестра краља Гунтера који је владао у Вормсу, удала за Сигфрида, сина низоземског краља; како је после срећног живота, доживела судбину да јој Хаген, бургундски вазал њеног брата Гунтера, убије мужа; како је Кримхилда припремала освету и како је извела; у освети је страдао не само Хаген него и сви Бургунђани који су с њим били у завери и помагали му; како је, на крају, и она сама примила заслужену казну. Бринхилда, жена краља Гунтера, и Ецел, други Кримхилдин муж, долазе до изражаја само у једном делу епа. Ове личности не суделују у догађајима као Кримхилда, Гунтер и Хаген од почетка до краја. Певање I приказује младу Кримхилду, последње певање, XXXIX, завршава се њеном смрћу. Нема ниједне епизоде која, непосредно или посредно, не говори о њеној судбини (Colleville-Tonnelat, 8).

Средњовековна епска поезија познаје многе јунаке који се заљубе у принцезу само на основу гласова о њеној лепоти. Такав је овде јунак Сигфрид, такав је и Гунтер. То је тема минесанга - љубавне дворске и ритерске поезије; љубав према госпи коју јунак још није видео, али за коју зна да је пуна врлина, да је њена лепота одраз унутрашње врлине. Сигфрид се потпуно понаша према оном кодексу дворске љубави који је описан код песника минесанга - стрпљив је и проводи целу годину на бургундском двору, а да Кримхилду и не види; кад, најзад, долази с њом у додир, не усуђује се да говори, довољно му је да је гледа и да јој се диви из даљине, сматра себе недостојним њене лепоте и врлина. Тек посредовањем пријатеља Сигфрид се ослобађа уздржљивости и колебања.

Песнику је циљ (1-V певање) да покаже како се рађа љубав, племенита и чиста. Будући Кримхилдин муж појављује се као идеални витез, непоколебљив са оружјем у руци, али у исто време способан за нежности и поштовање жене. Читалац осећа како веза између њих постаје све јача, иако они за то време уопште не изговарају реч љубав.

Чини се, на први поглед, да је песник у уводном делу дао сувише места и значаја једној, у основи споредној епизоди, рату са Саксонцима (IV певање). Читава ова епизода, изгледа, пре свега, предуга. Јасно је, међутим, шта песник жели да постигне овом епизодом. Требало је на очигледном примеру показати Сигфридову храброст, јер њега Бургуђани не познају. Једини Хаген зна понешто о њему, и то неодређено, о његовим младалачким, у ствари необичним подвизима, оним који спадају у чудновате приче. Требало је, дакле, показати да Сигфрид није само пркосни, необуздани путујући витез, који изазива на двобој (110. строфа и сл.), него и јунак спреман да помогне пријатељу и да тиме оправда своју жељу да добије бургундску принцезу за жену. Песник користи ову ратну епизоду и за то да Кримхилда боље упозна Сигфрида. И, на крају, песник врло вешто, у овој епизоди, ставља Сигфрида, одмах по његовом доласку на бургундски двор, испред Хагена. То је у песниковом плану првог дела епа од великог значаја. Певање IV (172-180) јасно каже да је у овом рату Хаген био само scarmeister, заповедник, вероватно само над својим витезовима. Главни носилац борбе је Сигфрид. Он иде у извидницу, он савлађује оба краља, а Хагена оставља за то време у позадини. Хаген је морао осетити да га је овај дошљак на двору потиснуо. Већ у овој епизоди треба тражити прве клице Хагенове мржње према Сигфриду. Хаген није уклонио Сигфрида да би осветио увреду коју је Кримхилда - тобоже због кривице неопрезног Сигфрида - нанела краљици Бринхилди. Он ту само привидно наступа као први вазал и заштитник краљичиног угледа на двору својих господара. Хаген уклања Сигфрида на првом месту као свог ривала, који је по јунаштву и угледу преузео његово место на двору.

Опис ове ратне епизоде је конвенционалан и ни по чему се не разликује од многих сличних описа таквих епизода у песмама оног времена. Међутим, читалац и слушалац из песниковог времена волео је овакве описе и ратне слике; понегде је видео и себе, онаквог какав би желео да буде.

Песник у овом уводном делу није могао да избегне извесна напуштања стварности, захвате у свет прича и маште, у чаробњаштво. Те су приче познате његовој публици, везане уз Бринхилду и Сигфрида у сагама, и публика је то очекивала. То је, на првом месту, оно што је саопштио преко Хагена:

1. Требало је да Сигфрид буде власник чаробног нибелуншког блага како би оно, касније, послужило као један од основних мотива Кримхилдине освете;

2. Да освоји чаробни плашт како би, невидљив у њему, пружио Гунтеру помоћ да савлада Бринхилду на Исланду;

3. Да буде рањив само на једном месту, јер га Хаген, без преваре, у чему му је и Кримхилда несвесно помогла, иначе не би могао убити.

Стога је Сигфрид савладао змаја, окупао се у његовој запаљеној и истопљеној маси и само на месту где му је између плећа пао лист остао рањив. Све је то било већ садржано у ранијим сагама, далеко опширније, и забављало је песникову публику. Зато је ова прича остала и даље функционална, била је потребна за развијање радње. У највећој мери функционално је остало и нибелуншко благо, јер је послужило песнику као мост између две различите и невезане саге од којих је створио целину.

Све ово је песник, види се, тешка срца убацио у свој еп; све је концентрисао у певање III, у Хагенову причу; сумарно је, кратко, уклопљено доста невешто, тако да прекида приповедање које већ тече (86-100. строфа).

Када се читају строфе 618, 622, изненађује Бринхилдино узбуђење у часу када гледа Кримхилду која се управо верила и седи поред Сигфрида. Бринхилда горко плаче што је Кримхилда, удајом за краљевог вазала, понижена. А кад јој Гунтер каже да је Сигфрид, као и он, краљ и да ће јој то другом приликом објаснити, Бринхилда то не прихвата, хоће због тога чак да га напусти: "Најрадије бих побегла, само да знам куда" (622).
Nazad na vrh Ići dole
Zana




Datum upisa : 30.05.2012

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptySre Nov 21, 2012 9:42 am

Овде је реч о једној пукотини на слици - пукотини испод које избија старији слој саге о Бринхилди и Сигфриду. Према старим сагама, прва жена коју је Сигфрид упознао била је Бринхилда, а не Кримхилда (Heusler). После ноћи проведене с Бринхилдом, Сигфрид је кренуо у даље пустоловине, али је сматрао Бринхилду својом женом и обећао јој да ће се вратити. Чаробни напитак помогао је Кримхилди да Сигфрид заборави Бринхилду и да се њоме ожени. Напуштена, Бринхилда се удала за Гунтера, али није заборавила Сигфрида. Творцу Песме о Нибелунзима није пошло за руком да избрише све трагове ранијих сага, и зато је разумљиво Бринхилдино јадиковање када види Сигфрида с другом женом; повређена је у свом поносу и љубави.

Сигфрид је добро обавештен о Исланду: "Ја ћу вам то рећи: у овом је двору обичај да нико од странаца не носи у њему оружја", каже он Хагену (407). Он познаје Бринхилду:

"Оштрина твога ока изабрала је врло добро; то је племенита Бринхилда ", рекао је Гунтеру кад су били надомак Исенштајна (393). Бринхилда мисли да је Сигфрид просац: "Дајте ми моју опрему! Ако је храбри Сигфрид дошао у ову земљу да проси моју љубав, то ће га стати живота; не бојим се њега толико, да би му постала жена" (416). Да је Сигфрид већ био на Исланду потврђује и један витез из Бринхилдине пратње: "Морам заиста рећи, госпо, да ниједног од њих нисам до сада видео, сем што је један од њих сличан јунаку Сигфриду" (411). Бринхилдине речи (416) говоре о увређеној, напуштеној жени.

Сигфридова помоћ Гунтеру, кад, у ноћи, савлађује Бринхилду као жену и предаје је њему укроћену, није, у Песми о Нибелунзима, описана без наговештаја Сигфридовог потпуног тријумфа над Бринхилдом, тако да се може претпоставити да је он, вероватно, преварио краља Гунтера. Веома погођен у свом мушком поносу због неуспеха у првој брачној ноћи, Гунтер је изјавио да не мари ако Сигфрид и убије Бринхилду: "...иначе пристајем на то; ради с њом што те воља, макар је и убио, не бих ништа марио" (655), али је нагласио: "...само да ти не обљубиш моју драгу жену" ("ane daz du iht triutest - unter der Bedingung, da Du nicht selbst mit meiner lieben Frau schflast" - Brakkert, I 145).

Када је Сигфрид почео љубавну игру с Бринхилдом, Гунтеру је "и мило и жао било" (665), али се песник одмах исправља - певао је ово почетком XVIII века, вероватно по поруџбини свога мецене, епископа пасавскаг - па вели: "Гунтер је добро знао, иако га Сигфрида није видео, да међу њима није дошло до присније везе" ("daz keinlicher dinge von in da niht geschach - da es zwischen ihnen zu keinerlei Vertaulichkeiten kam (667) - Brackert, 1. с.). Међутим, оно што песник даље каже није далеко од сцене дефлорисања: "притисну је јунак уз кревет, да је из свег гласа јаукнула; велики јој бол зададе Сигфридова снага" (676); и даље: "...Сигфрид се тако жестоко бранио, да јој стадоше пуцати кости по целом телу" (677).
Nazad na vrh Ići dole
Zana




Datum upisa : 30.05.2012

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptySre Nov 21, 2012 9:44 am

Ово доводи до питања Сигфридовог лика. Он је за песника идеал храброг јунака и витеза. Остало је, међутим, на Сигфридовом карактеру неколико тамних мрља. Да би добио Кримхилду за жену, Сигфрид је пристао да учини неколико противуслуга њеном брату Гунтеру: помогао му је на Исланду, али је том приликом преварио Бринхилду на начин који није достојан једног витеза; помогао је Гунтеру и у брачној ноћи, и поново преварио Бринхилду. Бринхилда је тако потпуно обманута, тешко повређена; прво, што Гунтер није онакав јунак за каквог се издавао на Исланду, друго, што није ни ваљан мушкарац. Сигфрид је, чини се по свему, преварио у поменутој брачној ноћи и Гунтера. И, најзад, Сигфрид је учинио сраман преступ кад је тајну те ноћи одао својој жени. Што је друго могла мислити Кримхилда кад јој је Сигфрид предао трофеје, Бинхилдин накит, него управо оно што је јавно рекла.

Два пријатеља, Гунтер и Сигфрид, извукли су се, као мушкарци, из шкрипца, који је за Гунтера био веома тежак чим је затражио пуну и законом прописану заклетву. Ал, и овде је и песник једним симболом одао право стање ствари: "...тада се ова два добра витеза шеретски погледаше" (861).

Свађа између две краљице би се слегла, то би средили мужеви, Гунтер и Сигфрид: "Припрети ти својој жени, и ја ћу својој", каже Сигфрид (862). Сигфрид је Кримхилду, види се после, за ту свађу доиста и казнио. Јер, Кримхилда каже Хагену, кајући се што се тако понела према Бринхилди: "...кајала сам се после због тога... и он ме је... сву премлатио" (894). Хаген, међутим, користи ову ситуацију да се реши Сигфрида. Он званично, у интересу двора, у договору с Гунтером и његовом браћом - од чега се, иако не у свему, једино млади Гиселхер изузео - уклања Сигфрида. Хаген спроводи свој план врло лукаво, опрезно и поступно: убија Сигфрида, мири Кримхилду с Гунтером како би нибелуншко благо дошло у Вормс, одузима Кримхилди то благо, а тиме и сваку могућност да се освети, изолује је од осталог двора: за њу су сазидали засебну зграду (1101,1102), у којој је, са својом пратњом, од тада тужно живела.

Пошто је Кримхилду, како не би могла да се свети за Сигфридову смрт, изоловао у Вормсу, Хаген је наставио да спречава сваки њен наступ. Хаген то спроводи и даље, уколико је то у његовој моћи. Он се жестоко противи њеној удаји за Ецела. Кад она ипак, уз пристанак браће, полази за Ецела, Хаген јој не дозвољава да понесе оно што је преостало од њеног блага. Гернот мора да употреби своју краљевску власт да се благо преда Кримхилди: "Са пуном краљевском влашћу стави он кључ у врата; све Кримхилдино злато изнесу напоље, око тридесет хиљада марака, или још и више" (1277).

Хаген се свим силама противио да Бургунђани пођу на свечаност на коју су их позвали Ецел и Кримхилда. Када су му Гунтер и његова браћа рекли да они немају разлога да се плаше Кримхилде, и да је само он тај који јој је зло учинио, па ако се боји нека не иде, Хаген је, разуме се, пошао, јер се такав јунак не боји никога. Али, он им одмах саветује, знајући шта их чека, да поведу јаку наоружану пратњу. Поред тога, задржава Ецелове гласнике на двору све до часа док се Бургунђани нису спремили с војском. Пустио је гласнике да се што касније врате у хунску земљу како би Кримхилди остало што мање времена за припремање освете.
Nazad na vrh Ići dole
Zana




Datum upisa : 30.05.2012

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptySre Nov 21, 2012 9:44 am

Унутрашњи слојеви (део II)

За други део Песме о Нибелунзима песнику је послужила као узор јединственија сага о Бургунђанима (Нибелунзима). Овде није морао да води рачуна о чудовишним, ванљудским елементима. Могао је да опише једну чисто људску трагедију.

Сцена о воденим вилама приликом прелаза Дунава (1533-1549) не утиче на ток догађаја. Њоме песник само наглашава једну од црта Хагеновог карактера; он је јунак који увек пркоси судбини: иако зна да га чека смрт, ниједног тренутка не помишља да се врати. Ова сцена била је потребна песнику и због тога да у лику свештеника, краљевог капелана (1574-1580), назначио присуство цркве и у оваквим ратним походима - јер такав је био пут Хунима - и да, с друге стране, у вајању Хагеновог лика, истакне његов пркос према сваком човеку и ауторитету, па и црквеном. Песник је уједно показао колико краљ Гунтер зависи од свог првог вазала, јер се Хаген не осврће на Гернотове протесте да не мучи јадног свештеника. Ово је једино место у Песми о Нибелунзима које показује интервенцију бога, пошто се капелан, као свештено лице, Божијом помоћи спасава из набујале реке, иако не зна да плива (1579).

У овом делу песник је вештим развијањем догађаја и све већим ангажовањем главних личности показао како Кримхилда настоји да победи и уништи не само Хагена него и своју браћу која су му дозволила да са Сигфридом уништи и њену животну срећу.

Овде људе не поражава судбина - они својим поступцима сами намећу фатални исход догађаја. Бургунђани и Хуни живе у пријатељским односима. У Ецеловој многонародној држави главну реч као вазали имају германски витезови, који га цене и воле, као што су господар Дитрих, старина Хилдебранд и племенити маркгроф Ридегер. Они код њега уживају већи углед и од његовог брата Бледела. Кримхилда је та која их нагони на борбу и покољ. Али, ни она у прво време није мислила да изазове борбу до истребљења. Њен је циљ освета и понижење Хагена. Држање амелуншких витезова, Дитриха, Хилденбранда, маркгрофа Ридегера, па и самог Ецела, који сви одбијају да јој помогну у освети, приморава је да импровизује хазардне нападе на Бургунђане, да наговори Ецеловог брата Бледела да побије сву краљеву ненаоружану пратњу за столом, да жртвује и рођено дете, подмећући га под мач разјареног Хагена и да, на крају, оствари борбу до истребљења.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

Zana


Godina : 59
Datum upisa : 30.05.2012

Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 EmptySre Nov 21, 2012 9:45 am

У певањима ХХ-ХХVI Кримхилда мирно у себи припрема планове за освету док сви око ње живе у савршеном задовољству. Овако незадовољну Кримхилду песник показује већ на свадби у Бечу (1352-1374). На раскошној свадбеној свечаности, која је трајала седамнаест дана, Ецел и његови вазали и витезови потрошили су све што су имали, многи су витезови остали и без одела (1370), Ецел је само свирачима и певачима Вербелу и Свемелу дао "више од хиљаду марака" (1374), Кримхилда се сетила Сигфрида: "очи јој се напунише сузама, али то брзо прикри да нико није приметио" (1371).

У току развијања радње читалац осећа како око Кримхилде атмосфера постаје све бурнија. Олуја се у десет последњих певања стално појачава - да се на крају сручи на домаћина Ецела и његове госте, Бургунђане. Осећа се како се трагедија, која настаје из конфликта Кримхилда-Хаген, преноси и на удаљеније личности и појачава сукобом Бургунђани-Хуни.

Описи окршаја, двобоја и борби у другом делу Песме о Нибелунзима нису монотони, нису конструисани по истој шеми, не личе ни издалека на споменуту ратну епизоду из првог дела, на рат са Саксонцима. Такав утисак оставља већ окршај бургундске заштитнице с Баварцима, када су прешли Дунав (YYVI). Више од седам стотина Бавараца, касно у ноћ, у мраку, напада бургундску заштитницу: "Са обе стране пута и одмах иза себе зачуше топот коња" (1601); двобој Гелфрат-Хаген с једне, и Елсе-Данкварт, с друге стране. Сходно песниковој намери да стално истиче свог љубимца, јунака Данкварта, Хагену је у борби на ногама отпао велики део штита; пошто рањени Елсе побегне, Данкварт прискаче брату Хагену у помоћ и убија Гелфрата.

Детаљно су насликане само три појединачне витешке борбе: у XXXV певању Иринг-Хаген, у XXXVII певању Ридегер-Гернот и у XXXIX певању Дитрих-Хаген-Гунтер. Уместо да понавља овакве двобоје и битке између других витезова, што би сигурно водило монотонији, песник је веома успело преузео из саге епизоду о паљењу свечане дворане у којој су Бургунђани затворени и из које им Кримхилда не дозвољава да изађу (XXXVI). Сцене ужаса, као што је ова о пожару, сцене витешке отмености, племенитости и доброте, као што је она о Ридегеру (XXXVII), у којој борци једни друге убијају без мржње, довољне су да Песму о Нибелунзима ставе испред свих других ратних епопеја средњовековне немачке литературе (Colleville - Tonnelat, 26).

Песник је настојао да своје личности задржи у времену Сеобе народа. Али то му није увек полазило за руком. Његови јунаци не само да носе одоре витезова његова времена, него су и помало бледи кад се упореде са варварским савременицима Меровинга. Одузео им је, у основи, грубост и учинио их галантним витезовима с лепим понашањем у борбама и у кругу дама на двору. Оставио је, истина, Хагенову неосећајност; Хилдебранд, коме је част преча од крви и који стога у старој саги чак убија сина, остао је у Песми крут и хладнокрван: срамота што је мач који држи жена подигнут над најбољим јунаком, Хагеном (иако му је овај смртни непријатељ), за њега је важнија од краљевске круне Кримхилдине; према старој саги, он Кримхилду "расеца на двоје".

Песникове личности, међутим, и у његовом времену губе углађеност кад их понесе срџба, завист или мржња. Већ Бринхилда у првом делу епа, а поготово Хаген и Кримхилда у експлозији инстинкта, престају да буду припадници једног доба и постају типови људи изван времена.

Кад су у питању протагонисти радње, чији се животни интереси сукобљавају, укрштају и одводе их заувек с позорнице, песник је, помогнут старим сагама, остварио неколико веома успелих ликова.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content





Nordijska Mitologija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Nordijska Mitologija   Nordijska Mitologija - Page 2 Empty

Nazad na vrh Ići dole
 
Nordijska Mitologija
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» INDIJANSKA mitologija
» Slovenska mitologija
» Japanska mitologija
» Kineska mitologija

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: DUHOVNOST I EZOTERIJA :: SA ONE STRANE STVARNOG :: MITOLOGIJA-
Skoči na: