KRIVICA KAO UZROK ILI POSLEDICA

Svaki događaj ima svoj uzrok i posledicu. Šta je po vama bitnije "odstraniti"? Kod bolesti, naravno, nema nedoumice, ali u nekim životnim (ne)prilikama, nešto se desi, znamo zbog čega i kako. Mislite li da je u tim trenucima neophodno da se pronađe "krivac", ili je pametniji izbor otkloniti posledicu? Došli ste u fazu da vam je brak/zajednica doživeo potpuni krah, šta će te učiniti? Da li vam je, u tim momentima, bitno od čega je krenuo sunovrat? Nije li bolje dići ruke od svega, okrenuti glavu i nastaviti nekim drugim putem? Primera je bezbroj i znam da vam je prva pomisao "zavisi od situacije", ali mene zanima kakvi ste uopšteno, ako, naravno, možete dati takav odgovor.
Lično, trudim se ukloniti posledicu, za "krivca" ću lako...kasnije i eventualno.

U svakom slučaju me prethodno interesuje uzrok . Od saznaja o uzroku donosim odluku dali ću sanirati posledice ili nastaviti nekim drugim putem .U svom životu imao sam nekoliko takvih situacija i u svakoj sam postupio na ovakav način . U sučajevima kada je uzrok bio "ne pažnja " imao sam razumjevanja i ,otklanjo posledice po nekad i na svoju štetu .Ali u slučajevima kada je uzrok bio "testiranje "moje principijelnosti namjerno sam odlučivao da se uzrok ne može "otkloniti " a i posledice sam prihvatao bez obuzira na cjenu .Ovde govorim o pitanjima koja su uticala na tok mojeg daljneg života , a ne o onim običnim svakodnevnim dilemama .

popovac ::

Ovde govorim o pitanjima koja su uticala na tok mojeg daljneg života , a ne o onim običnim svakodnevnim dilemama .

Da, nisam ni mislila na te obične.

Prvo cu se pozabaviti poslijedicama...ako se jos sta moze uciniti,a na uzrok cu se osvrnuti ako smatram da je (neko) vrijedan toga...Neke uzroke cu rado ignorisati i nastaviti dalje...Sve u svemu...na zivot gledam kao DANAS i SUTRA i buduce dane...nastojim sve poslijedice nastale juce cim prije dovesti u red da bih cvrsto gazila u buducnost...

Trenirala sam se u ovome jako dugo! Obrtala i izvrtala pokušavajući da nađem ''krivca''.

.... Sada mi je žao vremena koje sam bespotrebno bacila.

Rešavam posledice, osmehnem se i idem dalje.

...i ne zaboravim da pogledam prvo šta i kako ja činim što može dovesti do nelepih posledica!

Baš me zanima još nečiji muški odgovor. Simptomatičnost kod žena, slučajna?

Ja sam tip koji se vraća unatrag i sagledava sve...uzroke,posljedicu..prebirem po svemu.
Ali od toga nema vajde...samo puste misli.Ništa nije savršeno...ako danas napravim loše...sutra se potrudim bolje i to je to.I može bolje...uvijek...samo treba u sebe pogledati i vidjeti šta se može bolje i šta odgovara ili ne.

Do samog kraja braka...kad već mora doći...iscrpe se sve mogućnosti...kad se više ne može...onda se ide dalje.Bitno je sa svoje strane dati sve da se to može popraviti.Za sam kraj treba puno razloga....ali kad se prevagne prema kraju...mirne duše nastaviti dalje i ne ostavljati ništa iza.

Brak je i porodica i prijatelji...puno je tu ljudi i puno odnosa i upletanja zna biti.Sve to zna smetati...i narušiti odnos dvoje ljudi.Jednom kad se emocije isprazne...mislim da tada nema povratka...nekad to neprimjetno dođe...sam život i problemi udalje dvoje ljudi.

Trudim s e činiti stvari i osjećati da je sve što činim ; u redu i upravo onako kako želim . Odnosim se vrlo odgovorno i prema ljudima ( voljenima i bližnjima ) i prema situacijma . Ako i u nekom trenutku krene što nizbrdo , trudim se ne osjećati krivicu već odgovornost kako sam učinila sve što je bilo u mojoj moći i dala sve od sebe . Ponekad se neželjene situacije dogode , naprosto stoga jer se trebaju dogoditi ...

Kako reče Boris Novković ,sve sa Seve "Nije bitno ko je kriv " .
Još je manje bitno ako se mogu sanirati posledice -to se radi prvo ,pa tek onda utvrdjuje ko je do toga doveo ,da bi se moglo krenuti sa starta .
E sad...ako je kriv onaj drugi .....jedno "pokrivanje" je sasvim dovoljno .
Ponovi li se .....nema tu šta više da se razmišlja ,ako ne želite provesti život čišćenjem tudjih sr......
Tudjih -jer taj ko vam je u stanju stalno praviti probleme -nije vam partner,ni muž/žena , ni drug , ni prijatelj ni ništa -nego balast koga se treba smesta rešiti .
Ne uradite li to...osudjujete sebe da budete nečiji "smetlar" celog života ,a ako to želite...onda imate ozbiljan problem u glavi .
Ne radi se tu o nedostatku smisla za praštanje ,ili razumevanja , nego o borbi za svoju ličnost i samopoštovanje.
Kako narod kaže -ako padneš sa konja -odmah ga ponovo uzjaši ,inače........

Ne slazem se sa uklanjanjem posljedica. To je samo privremeno maskiranje uzroka.
Djeca su puno pametnija od nas, uvijek za sve pitaju "zasto".
Kao i kod bolesti, najvaznije je ukloniti uzrok. E sad je druga prica sto mi u svojim bolesnim umovima uvijek krivimo druge.
Vidim najvise se pominje brak, pa i u braku kao i u svemu, najvaznije je preispitati sta nas dovodi u stadij u kom se nadjemo, nepristrasno. Samo pokusaj je pola rjesenja.
Citamo ovih dana u politici "Kriv je ovaj, kriv je onaj..." Otklanja se posljedica tako sto se citave drzave izoluju....
Ne ide to tako, na zalost. Drustvena smo bica, i jedino sa razumjevanjem drugih mozemo ocekivati da zivimo u kakvom takvom miru.

Složila bih se s tobom, Kono, da je u pitanju global, ali sam, prevashodno, mislila na lična iskustva. Cenim da je traženje uzroka gubljenje vremena. Idealno bi bilo preduprediti mnogo toga u sopstvenom životima, sagledati unapred šta ili ko može biti uzrok lošem. Pošto bi to bio Sizifov pos'o, odavno sam odustala, pa idem sistemom "eliminiši posledicu".

..ma necu da gubim vreme zashto neko radi loshe stvari,jednostavno ga eliminishem i idem dalje..nekako krivu Drinu niko ne ispravi pa necu ni ja..samo se trudim da svaki put sagledam jesam li dala povoda za tako neshto i ako smatram da nisam..adio..idemo dalje

I didn't say it was your fault, I said I was blaming you.

Nisam rekla da je tvoja greska, rekla sam da te ja krivim.

:zubi3: :zubi3: :zubi3: :zubi3: :zubi3: 

[quote="determinantaali mene zanima kakvi ste uopšteno, ako, naravno, možete dati takav odgovor. .[/quote]


Preispitala bih uzroke i ublazila posledice. Sacuvala sta se sacuvati moze,podigla glavu i nastavila dalje.

A sta ako je krivica nicim izazvana?Ako uzroka nema,osim u sracunato losem ponasanju?Koliko puta smo onda nesvesno optuzili sebe i doveli do toga da smo u stvari uzrok,pokusavajaci tako opravdati krivca?Uvek ga trazim,jer ja ne mogu uvideti uzrok dok ne dobijem odgovor.Ako ga nema,onda je i uzrok i krivac jedno te isto.

KRIVICA JE ŽENSKOG RODA
APRIL 13, 2014 .
Krivica je mentalno stanje, osećaj koji imamo kada radimo nešto što se kosi sa moralnim normama u koje verujemo, ili kad radimo nešto za šta verujemo da ne treba da radimo, jer nije ispravno ili jer nije lepo, ili jer drugi to ne žele. Ispoljava se kao unutrašnja nelagodnost, kontinuirana napetost i ljutnja na samog sebe. Posledice osećaja krivice su gubljenje samopouuzdanja, osećaj neprilgođenosti i strah da se ponašamo nedolično.

“Upravljači” našom krivicom su roditelji, kada smo mali, koji nas upozoravaju da nismo dobri ako se ne ponašamo po pravilima, kasnije društvo, religija i na kraju neka osoba, najčešće ona za koju smo emotivno vezani.

Često se desi da nismo uradili ništa loše ali se osećaj krivice javlja jer smo uradili nešto što se kosi sa željama onog drugog. Optuže nas da nemamo poštovanja, da ne mislimo na druge, da smo samoživi i polako, iz sumnje da li smo postupili kako treba, počinje da se javlja osećaj krivice. Čovek koji se suoči sa nametnutim osećajem krivice pokušava da menja sebe kako bi bio prihvaćen u društvu, dobar, besprekoran, uvek i u svakoj prilici poželjan, što je, slažu se psiholozi i sociolozi veoma zahtevno i često na jedan određen način pogubno.

Zanimljivo je da su muškarci mnogo više zaštićeni od krivice nego žene. Skoro da su svi oblici “muškog” ponašanja prihvatljivi u društvu dok se ženama mnogo više prigovara da se ne ponašaju kako treba, te je kod njih mnogo više prisutan taj osećaj.

Još tokom odrastanja, devojčice stalno upozoravaju da nešto nije za njih ili da paze kako se ponašaju, šta govore…

krivica

Kasnije, tokom života, žena stalno živi balansirajući između onoga šta želi i onoga što bi bilo bolje da uradi. Život u takvom grču u kome sve svoje želje mora da gurne u drugi plan dovodi do toga da žene same sebi oduzimaju slobodu Naravno, žene nisu zarobljene ničim sem osećajem krivice, nemaju slobodu da naprave lični izbor, stalno se suočavaju sa osećajem krivice kada žele da urade nešto što žele, nešto samo za sebe i tako celog života žive noseći “tuđe cipele”.

Pritisnuta kritikama da mora da misli na druge, na sve ostale pre nego na sebe, većina žena živi usmerena i fokusirana na želje drugih dok njene želje ostaju u drugom planu, vremenom ih guši tako da živi nezadovolja i često nesvesna toga šta želi. Većina žena u centar svog sveta stavlja nekog drugog, najčešće decu što se smatra normalnim, a onda muža, partnera, stare roditelje…

Ali ko je žene naučio tome da su same sebi na poslednjem mestu? Ko je rekao da mora biti tako?

Foto: ariannacensi.it
Foto: ariannacensi.it
Vratite se na početak teksta. Sve počinje od porodice i nastavlja se u društvu. Nepisana pravila ponašanja su često mnogo jača od onih pisanih i često se manje krše od ovih drugih.

I danas, u 21. veku, koliko god da se govori o ženskoj emancipaciji, žene se stalno suočavaju sa pritiskom koji dovodi do osećaja krivice kad god požele nešto za sebe, same donose odluke vezane sa svoj život, profesiju, udaju, decu i neprekidno se nalaze u ratu sa samom sobom, ne sa drugima.

Najveći problem žena je što nikada nisu naučile, ili ih je jednostavno strah, da stanu ispred nekoga i jasno i glasno kažu – Ja to želim. Onaj unutrašnji nerealni strah da će se tog trenutka svet srušiti koji se ispoljava grčenjem stomaka uvek je jači.

Reći – Ja to želim za sebe – i nije toliko teško izgovoriti drugima koliko je teško izgovoriti sebi. Jer osećaj krivice se odmah javlja. Taj neko će pomisliti da ga ne poštujemo, ne volimo, ne mislimo kako će se on osećati, da smo, zaboga, samožive kad mislimo samo na sebe. Samo?

Psiholozi kažu da se sa čvrstom odlukom da ispoštuju sebe kod žena javlja najjači osećaj krivice ali da od toga nikako ne treba odustajati. Žena samo treba da bude svesna šta želi ona a šta radi po željama nekog drugog. Nakon što počne, korak po korak da bude ono što jeste, radio no što voli, javlja se jak osećaj zbunjenosti i sumnja, što je normalno posle višegodišnjih pritisaka da je svaki iskorak ka samoj sebi tragedija, žena će se svakako osećati loše. Ali ako se izbori da radi ono što želi, taj osećaj će se izgubiti.

Da, oni okolo će i dalje govoriti da su sebične, da neki izbori nisu ni pametni ni dugoročno mudri, niti da su fer prema drugima…

Ali ko je žene beše naučio da ne treba da budu fer prema sebi?

Izvor: PourFemme.it

Lakota ::

Vratite se na početak teksta. Sve počinje od porodice i nastavlja se u društvu. Nepisana pravila ponašanja su često mnogo jača od onih pisanih i često se manje krše od ovih drugih.

Zato ja propagiram anarhiju   :zubi3: 

Vrlo lucidan tekst u vezi slučaja "Zakintos " koji se na jedan satiričan -tragikomičan način osvrće na svakako stupidan mogući "uzrok" . Posledice su poznate ,krivica se utvrđuje .
No ,ono što je zaista tragično je način na koji se minimalizuje krivica koja je dovela do zločina ,i to nije prvi put ,niti se išta konkretno čini ,ni na edukaciji koja bi otklonila takve "uzroke" ,niti da prestane potreba da se trpe posledice ,koje su manje pogubne za pojedince koji snose krivicu ,a više za celokupno  društvo. 


Dragan Bursać: Sačuvaj nas Bože srpske hostese!  

Lakota ::

A sta ako je krivica nicim izazvana?Ako uzroka nema,osim u sracunato losem ponasanju?Koliko puta smo onda nesvesno optuzili sebe i doveli do toga da smo u stvari uzrok,pokusavajaci tako opravdati krivca?Uvek ga trazim,jer ja ne mogu uvideti uzrok dok ne dobijem odgovor.Ako ga nema,onda je i uzrok i krivac jedno te isto.

Čak i ako se smatra da je krivica u drugoj strani, postoji uvijek dio krivice i na nama i to zbog toga što smo odabrali interakciju sa tom drugom osobom. Znači imali smo izbor s kim ćemo "ulaziti u priču". Morali smo procijeniti kakva je ta druga osoba i na šta je sve spremna ili ne. Ukratko, dio krivice uvijek je i na nama samima.

justicija ::

Čak i ako se smatra da je krivica u drugoj strani, postoji uvijek dio krivice i na nama i to zbog toga što smo odabrali interakciju sa tom drugom osobom. Znači imali smo izbor s kim ćemo "ulaziti u priču". Morali smo procijeniti kakva je ta druga osoba i na šta je sve spremna ili ne. Ukratko, dio krivice uvijek je i na nama samima.

Tačno.
Samo -nije tako jednostavno .Naravno da se ne može ići na "oko za oko -zub za zub" ,niti na ono "pametniji popušta" ,ili "okreni drugi obraz" .Potrebno je pronaći neki balans -jer inače "krivica" za epilog pada i na nas -potpuno "nevine" .
Malo loše poređenje -ali u neko vreme "časti" ,nesporazum se rešavao tkzv "ferkom" (tučom ) i bez obzira "ko je pobedio" -pruža se ruka ,i pobednik i "pobeđeni" se izmire ,bez razgovora ko je "kriv" ,a uzrok postaje nevažan .
Ostaje samo ono "ljudsko" -bez "zle krvi" nadalje .
Može to i "dijalogom" ,naravno....ali....ovo je "Balkan" i "balkanska pravila " Pa pobogu ....i ratovi se na kraju rešavaju za "zelenim stolom" ,uz obostrano žaljenje za nepotrebnim žrtvama. I kako god bilo -zaista je krivica ,pomalo -obostrana (ma kako nelogično zvučalo)

Danubius ::

Potrebno je pronaći neki balans -jer inače "krivica" za epilog pada i na nas -potpuno "nevine" .

Po mom mišljenju umijeće življenja i jeste znati odmjeriti sebe u odnosu na ostatak svijeta, pronaći neko svoje mjesto i stvoriti svoj mali mikrokosmos. Naravno,život će tražiti od nas interakciju i sa ljudima koji nam nikako ne odgovaraju, sa kojima ne nalazimo zajednički jezik, ali treba postaviti sopstvene granice u kontaktu sa takvim osobama. Jednostavno je na nama da odlučimo i izborimo se za svoju autonomiju koliko je god to moguće. Ako to ipak nije moguće odradti onoliko koliko bi mi to željeli, onda jednostavno treba biti svjestan činjenice da zaista u životu "čaša meda ište čašu žuči".

Mišljenja sam da moja krivica (ukoliko ni na koji način nisam doprinijela nekom sukobu), može samo biti što sam dozvolila nekome da mi se "približi" preko dozvoljenih granica ili što bi rek'o Balašević "krivi smo mi što smo ih pustili". Ukoliko nismo svjesni te činjenice, onda smo pomalo razmažena dječurlija ili Kalimero koji hoda okolo i žali se na nepravdu.