Legende i mitovi - miks

First topic message reminder :

Mit je slikovita priča koja govori o bogovima, junacima, sudbini svijeta, prirodi, o djelima koja su izvršili božanski likovi ili preci nekog naroda…


Mitovi

Mit je slikovita priča koja govori o bogovima, junacima, sudbini svijeta, prirodi, o djelima koja su izvršili božanski likovi ili preci nekog naroda… Najčešće govore o događajima o kojima nije ostalo drugih tragova. Veličaju junaštva i hrabrost, ali nose i poruke. Prenosi se kroz neko vrijeme najčešće usmeno, ali i pismeno, te ostaje u pamćenju ljudi i naroda. Najveći dio mitova je do nas stigao u obliku epskih spjevova, tragedija i komedija, najčešće u obliku stihova. Pomoću njih ljudi su u prošlosti prikazivali tajne života, zamišljali svijet utemeljen na vlastitim željama, strahovima i strastima, te na taj način objašnjavali prirodne pojave.

Mitologija se bavi njihovim proučavanjem, pruža nam najprivlačnije priče iz ljudske povijesti. Sistemski skuplja i proučava sadržaj, oblik i vrlo bitno – podrijetlo mitova. Smatra se da je Ramajana najstariji do danas sačuvani mit.

U grčkoj i rimskoj mitologiji pjesnici su se nadahnjivali muzama (9 djevojaka koje su bile pokroviteljice svih grana umjetnosti). Bile su kćeri Zeusa i Mnemozine – božice pamćenja i sjećanja.

Zna se dogoditi da neki udaljeni narodi pričaju isti mit, no, to je zbog toga što su neki od tih naroda nekad davno živjeli na istim prostorima. Npr., mitovi američkih indijanaca i mitova azijskih naroda. Za razliku od starogrčke, slavenska mitologija nije ostavila pisane dokumente zbog nepismenosti, a s vremenom su se mitovi koji su se prenosili isključivo usmeno zaboravili.

Grčka i rimska mitologija su značajno utjecale na moderni jezik, toliko riječi se naslijedilo upravo od njih, npr.labirnit koji je zapravo bio golema raskošna palača u Knososu, na otoku Kreti, a činilo ju je stotine soba, dvorana, hodnika i iz njih je bilo komplicirano izaći.
Vrlo lijepa žena se obično naziva Venera, a Venera je bila rimska božica ljepote. Sizifov posao i danas zovemo uzaludnim i teškim radom, ime je dobio po čovjeku Sizifu kojeg su bogovi osudili da vječno gura kamen uzbrdo, a kad bi došao do cilja, kamen bi se ponovno otkotrljao na dno. Ahilova peta danas označava slabu točku neke osobe, a naziv je dobila po Ahilu, starogrčkom junaku i polubogu koji je bio samo ranjiv u petu.

Cijeli biljni svijet je nazvan po Flori, starorimskoj božici cvijeća i proljeća….i još mnogo, mnogo drugih.

Petak 13.

O ovom čuvenom datumu postoje brojne teorije koje pokušavaju da bace svetlo na strahove koje on izaziva.

U numerologiji broj 12 predstavlja kompletnu ispunjenost što se vezuje za dvanaest meseci u godini, 12 zodijačkih znakova, 12 časova na satu, 12 apostola itd..

Broj 13 se sa druge strane smatrao čistom suprotnošću redu koji predstavlja broj dvanaest.

Za ovaj broj takođe postoji sujeverje koje se vezuje za Poslednju večeru – da kada za stolom imate 13 osoba, jedna će umreti. Takođe se verovalo da je Isus razapet na petak 13, čineći ga tako nesrećnim brojem.

Sudeći po podacima Istituta za stres i fobije u Aševilu u Severnoj Karolini, u Americi postoji između 17 i 20 miliona osoba koje poseduju strah od ovoga dana.

Istraživači takođe smatraju da bi ovaj dan zapravo mogao i biti jedan od najbezbednijih zbog povećanog opreza kod ljudi.

Slomljeno ogledalo

Jedna od najdužih kazni koju možemo pripisati nesreći - sudeći po sujeverju, slomljeno ogledalo može nam doneti čak 7 godina nesreće.

Generalno prihvaćeno objašnjenje ovog sujeverja jeste da je refleksija u ogledalu zapravo odraz naše duše, tako da šteta na ogledalu predstavlja štetu na duši onoga ko ga je razbio. Pojedinci smatraju da je razlog za sedam godina nesreće verovanje Rimljanja da se život obnavlja nakon 7 godina, tako da duša neće u potpunosti biti obnovljena pre isteka ovog vremena.

Po određenim verovanjima u slučaju da ste polomili ogledalo vašu dušu možete sačuvati sledećim postupcima:

- Sameljite polomljene parčiće u prah

- Zakopajte polomljene komade ispod drveta tokom punog meseca

- Bacite polomljene parčiće u reku koja se kreće ka jugu

- Dodirnite nadgrobni spomenik slomljenim komadićem stakla.

Crna mačka

Ovo sujeverje može se pronaći u bilo kojoj zemlji sveta, ali se tumačenja razlikuju od nacije do nacije. Tako crna mačka u pojedinim delovima može značiti sreću, dok opet, mnogi veruju da donosi nesreću.

Najrasprostranjenije verovanje je da prelazak mačke preko vaše putanje donosi lošu sreću.

Tokom istorije crne mačke oduvek su se nalazile u društvu veštica, i ovo verovanje dovodilo je do njihovog progona, nažalost malo toga se promenilo do današnjeg dana.

Prolazak ispod merdevina

Ovo sujeverje proisteklo je iz ranog hrišćanskog verovanja po kom objekat sa tri ivice predstavlja Sveto trojstvo: Boga-Oca, Boga-Sina i Sveti duh.

Merdevine naslonjene na zid viđene su kao trougao, a prolazak ispod njih značio bi prekidanje Svetog trojstva, što bi značilo da ste stali na stranu Satane.

Otvoreni kišobran u zatvorenom

Najustaljenije verovanje potiče iz dana kada su kišobrani korišćeni kao zaštita od sunca u drevnom Egiptu.

Oni su tada služili da se zarobi esencija boginje neba Nut, i uglavnom su ih koristili pripadnici plemstva, a njihovo otvaranje u zatvorenoj prostoriji predstavljalo je uvredu bogu sunca Ra.

Svraka

Smatra se da je nesreća kad ugledate usamljenu svraku, pa ćete često videti ljude kako pozdravljaju pticu „Zdravo gos’n vrano, kako vam je žena“, ne bi li rasterali lošu sreću. Zbog sklonosti ka sjajnim objektima poput nakita i novčića, nedostatku opojnog glasa i navici da jedu jaja iz tuđih gnezda svrake se često smatraju podmuklim životinjama.

Stara engleska narodna priča kaže da su, kad je Isus razapet, sve ptice sem svraka pevale kako bi ga utešile.

U Škotskoj su svrake znak bliske smrti, ali se u Kini, recimo, smatra srećom kad ugledate ovu pticu. Zapravo, nisu svrake tako loše, samo kad su same.

Jedna engleska pesmica kaže: „Jedna za tugu, dve za radost, tri za devojčicu, četiri za dečaka, pet za srebro, šest za zlato, sedam za nikad izrečenu tajnu“ (One for sorrow, Two for joy, Three for a girl, Four for a boy, Five for silver, Six for gold, Seven for a secret never to be told)

Prosipanje soli

Godinama je so bila veoma retka i skupocena roba pa je njeno prosipanje smatrano nesrećom zbog bačenih para. Ovaj vredni konzervans povezivan je sa zdravljem i dugovečnošću pa se u nekim kulturama veruje da je loš znak ako prospete so jer može da vam skrati život ili period sreće.

Preovlađujuće objašnjenje za ovo sujeverje je to da je Juda prosuo so (prikazano na Da Vinčlijevoj „Tajnoj večeri”). Ona je i verski simbol jer je korišćena pri spravljanju svete vodice a verovalo se da su jela na veštičijim sabatima neslana jer so tera zle duhove.

Nemačka poslovica kaže da „ko god prospe so izaziva neprijateljstvo”.

Najrasprostranjeniji običaj je bacanje prstohvata soli preko levog ramena, u lice Đavolu koji tamo vreba.

Pun mesec

On se tradicionalno vezuje za privremenu nesanicu i ludilo a često i sa likantropijom jer se veruje da se vudolak pojavljuje samo u noći punog meseca.

Takođe se verovalo da spavanje na direktnoj mesečini izaziva ludilo ili slepilo a prema predanjima u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj smatra se da čovek može da se pretvori u vukodlaka ako, u određenu sredu ili petak, spava napolju u letnjoj noći dok mesec sija direktno na njega.

Razne čudne podudarnosti su se desile vezane za period punog meseca. Recimo, policija u Ohaju tvrdi da stopa zločina tokom tih noći naraste za pet odsto a studija Kraljevske bolnice u Bredfordu pokazala je da su ujedi pasa dvostruko učestaliji.

Gaženje po pukotinama na pločniku

„Ako staneš na pukotinu, majci će se slomiti kičma” (Step on a crack, break your mother's back), glasi engleska izreka.

Kaže se da strah od gaženja po pukotinama u podu potiče od drevnog straha od puštanja duše van kvadrata, jer su četiri ugla antički simbol ravnoteže i savršenstva.

Nikad ne reci Makbet

Pozorišno sujeverje poznato kao Škotsko prokletstvo kaže da će izgovaranje naglas imena Makbet u pozorištu izazvati tragediju pa se glavni lik ove Šeksiprove tragedije najčešće naziva škotskim kraljem ili škotskim gospodarem. Oni koji veruju u kletvu tvrde da se prave čini bacaju u sceni sa tri veštice.

Priča se da su predstave „Makbeta” često praćenje tragedijama i nesrećnim slučajevima. Legenda o kletvi je počela kada je na nekoj premijeri stradao glumac jer je umesto rekvizita greškom korišćen pravi bodež.

Islandski crv

[You must be registered and logged in to see this image.]

DIVOVSKI crv pod nazivom Lagarfljots, Lagarfljotsormurinn ili najjednostavnije islandski divovski crv snimljen je kako se probija kroz led iznad rijeke Jokuls. Ovo nije prvo viđenje tog donedavno mitskog bića, ali je ovo jedna od rijetkih snimki koje postoje.

Prema priči, to je nekada bio mali crv koji je stavljen na zlatni prsten kako bi se zlato umnožilo, međutim, kada se vlasnica prstena vratila po njega nakon nekoliko dana vidjela je da zlato ne raste nego raste "životinjica". Od straha ga je bacila u jezero, a on tamo obitava već stoljećima. Prve priče o divovskom crvu pojavile su se još u 14. stoljeću.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Valkire

Noćas su mi došle u san, ne-obične Valkire:)

U nordijskoj mitologiji, valkire (staronordijski valkyrja - "one koje biraju pale u borbi") lijepe su ratnice i niža božanstva koje služe Odinu i odvode najhrabrije ratnike u Valhalu nakon što preminu, gdje se pali heroji zatim pripremaju za konačnu borbu (Ragnarok).

Valkire su božice sudbine, koje se prikazuju kao žene uz tkalačke stanove. Za razliku od grčkih majora, valkire su imale vlast nad životom i smrti samo u bitci, one određuju koja će strana pobjediti. Izabrale ratnike odvodile su u Valhalu. Valkire su se pojavljivale u obliku vukova, gavrana, jastrebova, labudova ili žena.

Odin ih je slao na bojna polja da pokupe odabrane mrtve borce (koji su časno i hrabro poginuli). Gunn, Rota i Skuld uvijek su išle u izvidnicu i odlučivale su tko će poginuti. Prelijepe ratnice često su prenosile Odinove poruke. Prema mitu, kada valkire krenu na svojim krilatim konjima, oklopi im tako sjaje da stvaraju Auroru Borealis (sjeverno svjetlo).

Najpoznatija valkira vjerojatno je Brunhilda, koja nije izvršila Odinovu volju već je učinila ono što je sama smatrala ispravnim pa joj je kazna bila da se zaljubi u prvog muškarca kojeg ugleda. Preklinjala je Odina da promijeni kaznu pa je on napokon odlučio da je osudi na san u dvorcu okruženom vatrom sve dok je junak ne probudi pa će tako taj biti onaj kojeg će prvog ugledati i njezina ljubav. To joj je bila velika utjeha jer je znala da je samo hrabar muškarac može spasiti, bez obzira koliko će vremena proći. Prema mitu, valkira ne bi mogla podnijeti da se zaljubi u nevrijednu osobu. Odavde potječe priča o uspavanoj ljepotici Trnoružici i ovo je dio poznate Sage o Niebelunzima.

Dužnost Valkira je i odlučiti o ishodu bitke. Smatralo se lošim znakom vidjeti gavrana prije bitke.

Jevrejska mitologija

Nevernica iz ogledala

NJen dom je u ogledalima, u kojima ženski rod bez daha posmatra svoje kovrdže i bujne dojke. Ona, prognana, dala je život demonima iz pećine, Lilim, koji se još davno razleteše po celom svetu. Lilit, neposlušna, ponosna, beše prva žena koju Jahve beše stvorio od zemlje, od iste one crne zemlje kao i Adama. Lilit, gorda u svojoj lepoti, ne htede da se pokori surovoj Adamovoj želji (da legne ispod njega), nego htede da bude jednaka, kakva i jeste. Adam se ražesti, i htede da je uzme na silu.

Lilit ustuknu, besno prosikta pravo ime Stvoritelja, i ispruži novorođena krila; Raj je uskoro bio daleko na istoku. Tvorac vide sve to i uze da od rebra čoveka napravi ženu koja će biti poslušna. Lilit, prva od žena, živeće zato doveka u crnoj tami slobode. A svaka žena, jednim pogledom u ogledalo, postaće kćer Lilit, zauvek.
Nepokorna

Sada, dok pati u dubinama mračne pećine pokajanja, Lilit još razmišlja o drevnoj pobuni. I ponosna je na to što je uradila, rešena da istraje. "Zar je trebalo da prihvatim volju onog koji je od istog mesa kao i ja? Lilit, žena, da legne ispod Adama, muškarca? Da tako zapečatim sudbinu svih svojih kćeri? Radije ću zauvek drhtati u ovom mraku, neka mi tiha smrt umiri kosti; neka žene znaju, u svetu ogledala čeka ih Lilit, prokleta, da im govori o lepoti i snazi, o volji i stvaranju života.

I tako će biti dok sve moje kćeri ne ustanu, tražeći ono što im pripada po rođenju" - šapuće Lilit, demon, samoj sebi. Radije će biti jednaka sa Samaelom, nego se pokoravati onom što nije pravedno; to je suština Lilit. Radije će goreti u Paklu, slobodna, nego se pokoravati u Raju. Lilit, žena.

- A ti, Evo, kćeri, seti se uvek zmije koja je iskušala tvoju ćud; jer to, nedostojna, bila sam ja, Lilit - govori ona praznini tmine.
Porod
Neshvatljivi zakoni Edena učiniše da Lilit dobi dete Adamovo. Srdžba i tuga ga učiniše posebnim, za sva vremena. On, zvani Asmodeus, biće prisutan kada ljudi označe svoj kraj, i do tada će ih podsećati na to. Posle njega dođoše druga deca, manje joj draga. Lilim, deca Lilit, demoni noći, nose u svojim praznim žilama njen pravednički bes, ali nikada njenu ljubav.

Lilim su osuđeni na smrt, stotine njih svakog jutra pada pod mačevima anđela. Zato Lilit dolazi sa mrakom i krade živote iz ljudske odojčadi. Samo imena tri anđela koja Tvorac posla da uhvate Lilit biće zaštita od strašne osvete prve od žena. "Sanvi, Sansanvi, Semangelaf", pisaće na amajliji koju mora nositi dete, i to osam dana ako je žensko ili dvadeset, ako je muško.

Indijska mitologija

Kali, krvožedna majka

Kao što sve boje nestaju u crnoj, tako svi oblici i imena nestaju u Kali

Ni u jednoj svetskoj mitologiji ne postoji koncept poput Kali. Nijedna druga civilizacija nije izrodila misao koja tako verno prenosi najintimniji strah, srce mraka, kojeg se tako silno plašimo. Prelepa, neutoljena Kali nežno započinje svoj ples u životu svakog od nas, govoreći nam da je vreme da se suočimo sa svojim strahovima. Kali pleše, kao što je plesala onog dana kada se sukobila s mračnim demonom. Kali, krvožedna, isekla je njegovo crno meso i napila se željno krvi; ukus je nagonio u sladostrasni trans. Kali je igrala.

Ime Boginje

Crno Vreme, Kali, manifestacija je ženskog principa, Boginje Majke. Kali je energija kojom Šiva uništava svet, samo da bi ga ponovo stvorio, očišćenog od greha, neznanja i truleža. Kali je Šakti Šive, njegov praktični, ženski princip. Zanimljiva analogija sa astrofizikom kaže da je Kali nalik crnoj rupi, koja proždire svu materiju, oduzimajući joj oblik i dimenzije; bezoblična praznina puna onoga što je nekad bilo i što će opet biti; princip uništenja. Prvi pomeni Kali su u Vedama i Upanišadama; naga, krvožedna i dugokosa deva; sličnosti sa boginjama Dravida su očigledne. Sazrela rana indijska misao otelotvorila se u Kali; jedan princip, prepoznat ovde kao nikad pre ili posle - princip uništenja bića kao iskre koja održava njegovu vatru - dobio je svoju prelepu formu u Crnoj Boginji.

Žrtva u krvi

Da bi se došlo do suštine Kali, prinose joj se žrtve. Mladi životi ljudi i životinja, nevini poput Crne Boginje, oduzimaju se da bi se potvrdila mistična istina kruga života i smrti, čiji je prvi Avatar Kali. Iako su ljudske žrtve za Boginju već vekovima zabranjene, nije retkost da u Indiji vlasti i danas povremeno obznane kako se u zabačenim krajevima severoistočne Indije ovakve pojave još dešavaju.

Rođenje

Prvo rođenje Kali odigralo se u toku bitke Parvati - Majke Boginje, i demona Daruke, koji se usudio da zapreti bogovima. Parvati se raširila, a iz nje je, naoružana krvavim sečivima, izletela Kali. Daruka se ustremio na svoju novu protivnicu, ali Kali, odsecala mu je u orgazmičkom zanosu deo po deo mračnog tela. Dugo je, zatim, pila slatku krv iz odsečenih delova Darukinog tela; pala je zato u krvoločno pijanstvo. Tad je započeo ples kojim je Kali ništila sve oko sebe. Tek je Šiva učinio da ples prestane, pre kraja ovoga sveta. No, zapisano je da će Kali nastaviti svoj ples i da će tada doći kraj svega.

Savršena devica

Smeštena na očevim kolenima, trogodišnja Artemida je vedro gledala u oči Diva.
- Šta da ti podarim, kćeri? - upita on veselo.
- Večnu nevinost, oče; onoliko imena koliko ima Apolon, brat moj; luk i strelu poput onih koje on nosi; dužnost da donosim svetlost;
- tuniku boje veselog šafrana, sa porubom boje krvi; neka me, oče Dive, kroz život prati šezdeset mladih nimfi mora, nevinih i mladih kao što sam; o čizmicama koje ću nositi i psima koji će me pratiti u lovu, neka brinu nimfe iz Amnisa na Kritu, oče; sve planine ovog sveta želim; i na kraju, Dive oče, želim samo jedan grad, da gospodarim nad njim.

Igra rađanja

Preci gospodara Helade su, suočeni sa divljim šumama i tajnovitim brdima, okretali svoje glave ka nebu kad bi god ulovili neku srnu ili divlju svinju. No od širokih i mračnih krošnji ne vide se nebo. Stoga su znali da je moć koja ih hrani, vodi njihove strele, zabada ih vešto u teška bedra životinja, skrivena u ženskoj duši duboke šume. Vizije blede i surove deve proganjale su lovce u umornim snovima.

Blesak u očima ratnika koji prvi beše usnio o onoj koja šalje smrt među ljude isto onako kako ih i isceljuje, o zaštitnici dece i životinja, o onoj koja lovi i nemilosrdno ubija svoje štićenike, taj blesak i reči kojima je govorio o njoj, označili su rođenje Artemide.

Darovi grešnika

- Ha! - uskliknuo je ponosni Zevs uzbuđeno. - Ko ne bi želeo dete kao što si ti! Darivam te sa svim što si tražila. I znaj, Artemido, kćeri, dobićeš trideset gradova, i puteve; da ih čuvaš.

Artemida poskoči i, zahvalivši se ocu, smesta ode do izvora Okeana, gde od ushićenih majki odabra mnoštvo savršenih, devetogodišnjih nimfi. Sa svojom pratnjom onda otide do Kiklopa, na ostrvo Lipari, i zateče ih kako kuju pojila za boga Posejdona. Prekide ih, praveći se nevešta, i zamoli da joj iskuju srebrni tobolac i luk. Bront, stari Kiklop, dobro je znao čija krv teče u venama deve-boginje, i pomazi je, stavivši je na koleno. No Artemida-dete iskaza prvi put svoju divljačku narav i počupa preneraženom kiklopu sve dlake s grudi. Još jedan mrki pogled detinjih očiju, i jednooki nesrećnici baciše se na posao. Tako Artemida dobi ono što je zahtevala.

Savršenstvo

Priroda lova je objašnjena smislom luka i strele. Harmonija šume ne biva prekinuta do tog jednog presudnog momenta, kada lovac otpusti strunu, a nemoćna žrtva izgubi borbu za svoj život. Beskonačna napetost luka spremnog da pošalje smrt, čednost tog momenta, obećanje da to savršenstvo nikad neće biti narušeno, ima višu realnost od same činjenice ubistva i žderanja.

U božanskoj suštini momenta koji prethodi gubi se sve ono što sledi. Zato Artemida, savršena devica, insistira surovo na svojoj i čednosti svojih pratilja. Kalisto, nimfa koju je oplodio lično Div, biva za kaznu pretvorena u medvedicu (od tog momenta slična sudbina prati sve oplođene žene) i progonjena. Zlosrećni Akteon, koji je samo ugledao nagost boginje i njenih nimfi, bi pretvoren u jelena i raskomadan. Čednost više realnosti mora biti zaštićena krvlju napasnika.

Jedan od omiljenih likova priča severnoameričkih Indijanaca je gavran...gavran je stvoritelj Zemlje i uspostavitelj zakona koji upravljaju životom.
Ispričaću jednu tipičnu priču o gavranu koja dolazi iz plemena Tsimshian. Reč je o gavranu koji krade dnevnu svetlost:

Kad se rodio gavran, otac ga je podučavao i vežbao različitim veštinama, i kad je odrastao, rekao mu je da će mu dati moć da stvori svet. U to doba na svetu nije bilo svetla, ali je gavran čuo da uzvodno uz reku Nass postoji velika kuća u kojoj sebični poglavica čuva svetlost samo za sebe.
Gavran je kovao različite planove kako bi svetu dobavio svetlost. Najposle se preobrazio u cedrov list i pao u vodu koju je upravo pila poglavičina kći. Devojka proguta list i zatrudni...Kad je doslo vreme, iskopaše joj rupu u koju je trebala roditi dete. Ukrasili su je bogatim krznima, ali se dete nije htelo roditi na tim skupocenim materijalima. Naposletku prostreše mahovinu u duplju i dete se na njoj rodilo. Oči mu behu veoma sjajne i hitro su gledale uokrug.
Na zidovima kuće visili su zavežljaji različitih veličina i oblika i dete je plakalo i pokazivalo na njih. To je trajalo mnogo dana. Na kraju deda reče: "Dajte mome unuku ono za cime plače. Dodajte mu zamotuljak koji visi tamo na kraju. To je torba zvezda".
Tako se dete igralo torbom, kotrljajući je medju ljudima, kad je nenadano baci kroz dimnjak. Torba se uputila ravno prema Nebu i zvezde su se skotrljale iz nje i rasporedile se kako ih danas vidimo.
Nakon nekog vremena dete iznova stade plakati. Tada njegov deda reče: "Odvezite sledeći zavežljaj i dajte mu ga". Dete se dugo igralo s njime u blizini svoje majke. Nakon izvesnog vremena, hitnu ga takodje kroz dimnjak, i jedino što se tada videlo bio je veliki Mesec.
Sada je jos preostala samo jedna stvar, kutija u kojoj je bilo dnevno svetlo, i dete je plakalo za njom. Oči mu kolutahu i pokazalo se da su različite boje, pa ljudi pomisliše kako to nije obično dete, ali, kao što se uvek dešava da deda voli svoje unuče kao sto voli vlastitu kćer, to deda naposletku reče: "Pa, dobro, odvežite poslednje i dajte mu". Kada je diete dobilo u ruke kutiju, ispustilo je svoj gavranski krik "kva, kva", i odletelo s njome kroz dimnjak. Tada stari poglavica, kojemu je ukradena svetlost, reče: Taj stari govnar gavran domogao se svih mojih dobara".

Dani i noći

(legenda naroda Kititas)


U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći.
Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:
„Poješću te živu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba.
Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja.
Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.

Sunce i Mesec

(legenda naroda Snokualni)


U pradavna vremena dve mlade devojke ležale su u travi i posmatrale noćno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nađu sebi neveste. Videvši mlade devojke u travi, odlučiše da ih uzmu sa sobom i ožene se njima. Kad su devojke zaspale, mladoženje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za žene.
Devojke su mirno živele sa svojim muževima među Zvezdanim narodom. Svaki dan išle su da kopaju korenje za ručak. Muževi su ih upozorili da ne kopaju previše duboko jer mogu da probuše rupu kroz koju će pasti na Zemlju.
Vreme je prolazilo, a mlade žene počele su da tuguju za svojim plemenom. Kopajući korenje, slučajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlučile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muževa i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.
Posle nekoliko meseci obe mlade žene rodile su sinove. Dečaci su rasli zajedno kao braća. Dok su još bili bebe, majke su morale da odu u šumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rođacima na čuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muževi koji su iz osvete ukrali dečake i sakrili ih u duboku pećinu. Po povratku kući, očajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa. Njihov vapaj čuo je Soko koji je video kuda su očevi odveli decu. Sažalio se na tugu majki, odleteo je do pećine i vratio dečake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.
Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomčili, jedan od njih odlučio je da potraži oca. Dugo je lutao nebom, ali nije našao ni traga od oca. Ljutit i razočaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osećao se usamljeno, te je odlučio da mu se pridruži i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladića svakodnevno zajedno kruže oko Zemlje.

Živa voda za ponosnu Jelenu

Priča se da je u davno doba u Grahovskom polju, u Crnoj Gori, živela sirota Jelena, vez ikoga svoga. Othranila ju je i podigla neka samohrana udovica. Kad se zadevojčila, Jelena se nadaleko pročula lepotom i ponosom. Dolazili su mnogi momci i junaci, ali ih ona i ne pogleda i ne htede nijednog.
Glas o njenom stasu, licu i ponosu stiže i do Turaka. I jednoga dana dojašahe prosci i s te strane. Na čelu im beše mladi begović Omer, devojkački lep, visok i bled, sa bogatom i svečanom pratnjom. Čim ih je ugledala, Jelena oseti da ove prosce ne može i ne sme odbiti. Begović se ponašao oholo, nehajem mladog gospodara naviknutog da uvek dobije ono što želi. Prvi put se gorda i zanosna Jelena morala pokoriti; znala je da za begovića mora poći, milom ili silom. Ali iako je sve to osećala dobro i jasno, kad je stala pred njega nije zadrhtala. Ne pokrenuše joj se ni usne, ni obrve ni oči. Međutim, zadrhtao je Omer i stao gotovo nem pred lepotom stasite "kaurke". Znajući da joj lukavstvo može da bude jedini izlaz, ako ga uopšte ima, Jelena reče:
- Turčine, tvrdu ti veru dajem: ako mi sagradiš kuću u polju i u nju dovedeš vodu iz reke, poći ću za tebe i biću tvoja.
Na tome ostadoše.
Uzalud se Jelena nadala da Omer neće ispuniti uslov i da se voda ne može s tolike daljine dovesti u suvo i bezvodno polje. Ali, Omer je dve godine predano i uporno ukopavao u tvrdu zemlju zasmoljene borove cevi i voda zaista poteče zdravim, punim mlazom. Onda je od tesanog kamena sazidao lepu, čvrstu kuću i u kući bastijernu (rezervoar) za dovedenu vodu. Tako je podignut Džametovac, i lepa Jelena pođe za Turčina, nevesela, u tišini i bez glasa. Razigran i nasmejan, begović dovede nevestu novoj, sjajnoj kući. Već sutradan poveo ju je do bastijerne da joj se još jednom pohvali svojim delom i ljubavlju. Bio je zanesen sopstvenom srećom, i u tom zanosu nije primetio kad se Jelena povila, zagledala u prozračnu, polutamnu dubinu i kao da se odaziva nekom, samo njoj čujnom zovu – skočila u vodu.
Ruševine Džametovca stoje i danas, a živi i priča o nesrećnoj devojci, njenoj lepoti i ponosu.

[iz "Politikinog zabavnika" #1272/1976]

Shambala

Shambala je mistično kraljevstvo skriveno iza snježnih vrhova Himalaje. Spominje se u nekoliko starih tekstova uključujući Kalachakru i stari tekst Zhang Zhung kulture koja je prethodila tibetskom Budizmu u zapadnom Tibetu.

Shambala je sanskritski izraz za mjesto sreće, mira i umjerenosti. Shambalom vlada Kulika, miroljubivi monarh koji održava integritet Kalachakra tantre. Religiozni skolastici vjeruju da je ta figura nastala iz Hinduskog mita o osvajaču Kalkiju. Kalachakra navješta da kada svijet zapadne u rat i pohlepu dvadeset peti Kalika kralj će izaći iz Shambale sa velikom vojskom da uništi korumpirane i dovede Svijet u zlatno doba. Neki skolastičari misle da će se to dogoditi 2424. godine.

Zapadna fasciniranost tom zemljom postoji od ranog 17. stoljeća, kada je Isusovački svećenik i istraživač Estevao Cacella objavio Europljanima prve informacije o toj mističnoj zemlji.

Tjekom 19. stoljeća, osnivačica Teozofskog Društva, Helena Petrovna Blavatsky je aludirala na Shambalu raspaljujući zanimanje o njoj kod zapadnih okultnih entuzijasta. Shambala je bila veoma popularna u Nacističkoj Njemačkoj kada je Adolf Hitler slao istraživače da mjere lubanje Tibetancima. U Neonacizmu, Shambala je mjesto gdje je Hitler pobjegao kada je pao Treći Rajh. Sam Hitler je pod utjecajem mita o Shambali usvojio znak svastike. Također se vjeruje da je Josef Stalin organizirao ekspedicije da nađu Shambalu.

Madam Blavatsky, koja je tvrdila da je u kontaktu sa Velikom Bijelom Ložom (Great White Lodge) Himalajskih sljedbenika, spominje Shambalu govoreći da je ona nešto poput sjedišta Velike Bijele Lože, fizičke lokacije na Zemlji u koju može ući samo dosljedan kandidat. Te spekulacije o "skrivenoj zemlji" koja okružuje podzemno kraljevstvo Agartu dovelo je neke okultiste 20. stoljeća da vide Shambalu kao izvor negativne manipulacije od strane zle konspiracije. No unatoč tome dominira mišljenje da je Shambala ipak mjesto svijetla i nade.

Davy Jonesovo spremište

Davy Jonesovo spremište (eng. Davy Jones's Locker), je u mornarskom žargonu naziv za dno oceana i vječno počivalište utopljenih mornara i potonulih brodova a Davy Jones je prema mornarskim pričama i legendama zao duh morskih dubina, neka vrst morskog Sotone.

Legende o Davy Jonesu i "Spremištu" su stare više stoljeća. Prvi zapis o njima se javlja u 18. stoljeću. Prema pričama Davy Jones vlada morskim dubinama i svi utopljeni mornari završavaju u Spremištu Davyja Jonesa.

Teorije o podrijetlu naziva

Mnogi misle da Davy dolazi od Duppy, zapadnoindijskog naziva za duha.

Neki misle da Davy dolazi od Saint Davida, sveca zaštitnika Walesa, a da Jones dolazi od Biblijskog lika Jone (eng. Jonah) i čija priča također govori o lošoj sreći mornara. Jona je po nekima postao "zli anđeo" mornara.

Davy Jones možda dolazi od Davida Jonesa, pirata koji je 1630. pljačkao Indijskim oceanom ali većina se slaže da nije stekao takvu slavu da bi postao ovako poznat.

Neki misle da je ime Davy Jones samo drugi naziv za Vraga (eng. Devil).

U popularnoj kulturi

Najranije spominjanje Davy Jonesa u književnosti je zabilježeno u knjizi The Adventures of Peregrine Pickle Tobiasa Smolletta izdanoj 1751. godine. "Taj isti Davy Jones, prema mornarima, upravlja svim zlim duhovima dubina, i može ga se vidjeti u različitim prilikama, usred uragana, brodoloma i ostalih nesreća koje život na moru čine opasnim, kako priziva nesreću i smrt za sve u blizini." U istoj knizi opisan je kao stvorenje čudnih očiju, sa tri reda zubi, rogovima, i plavim dimom koji mu izlazi iz nosnica.

Davy Jones je glavni negativni lik u filmu Pirati s Kariba: Mrtvačeva škrinja i jedan od negativnih likova u filmu Pirati s Kariba: Na kraju svijeta gdje ga glumi Bill Nighy. Tamo zapovijeda Ukletim Holandezom, sablasnim brodom koji je također tema mnogim morskih legendi. Njegova posada, a i on sam, su mješavina ljudi i morskih stvorenja. On je prikazan sa golemom rakovom štipaljkom umjesto lijeve ruke, jednom rakovom nogom na mjestu desne i hobotničinim pipcima umjesto brade. U filmu Pirati s Kariba: Na kraju svijeta pojavljuje se i Davy Jonesovo spremište gdje je prikazano kao svojevrsno čistilište.

Prelaskom iz paganstva, odnosno bezverja u hrišćanstvo i pravoslavlje, nisu izbrisani svi tragovi starih kultova božanstava, kakav je, recimo, bio Svarog, Svetovid, ili Perun. To su vrhovna božanstva starih Slovena kojima je pripisavana neograničena vasionska moć. Za Svetovida drevni hroničar kaže kako Sloveni veruju da je on Bog nad Bogovima, da su njegova proricanja najizvesnija i da su svi ostali bogovi pored njega, tek polubogovi.

Pre svakog važnijeg ili opasnijeg poduhvata, na primer ratnog pohoda, Sloveni su obavezno konsultovali bogove o tome šta im valja činiti

Ono što je sigurno jeste da se u narodu od pamtiveka zadržao određeni broj mitova, legendi, običaja.

Hram boga Svetovida i ogromno bogatstvo koje je pripadalo njegovom kultu jedna su od nepoznanica. Kolika je bila vera u ovo božanstvo najbolje ilustruje podatak da Svotovidovom kipu, visokom čak osam metara prinošene žrtve prilikom obreda, što i nije retkost, ali je sigurno zastrašujuća činjenica da je jednom godišnje kockom određivan po jedan vernik koji bi bio žrtvovan u znak neograničene ljubavi prema Svetovidu i želje da plemena koja u njega veruju i dalje ostanu u milosti božjoj.

U gradu Arkoni postojalo je proročište Svetovidovo, slično proročištu u Delfima. Ovde su dolazili Sloveni sa svih strana kako bi im bila prorečena sudbina.

" Usred grada bejaše mesto na kome se uzdizaše jedan vrlo lep drveni hram, poštovan ne samo po svojoj veličanstvenosti, nego i po idolu koji je u sebi skrivao. Spoljašnjost mu je bila ukrašena divnim grubo obojenim drvorezom. U hram se ulazilo na samo jedna vrata, a oko njega bejaše dvostruka ograda - spoljna je bila pokrivena crvenim krovom, a unutrašnja sastavljena iz zastora. U zgradi bejaše grdan idol koji je imao četiri vrata i četiri glave, dve spreda, dve s leđa, tako da može gledati na sve strane istovremeno. "

Gde se nalazila riznica hrama u Arkoni nije poznato, ali predanje kazuje da je njeno bogatstvo i sjaj predmeta koji su je sačinjavali prevazilazilo maštu običnog smrtnika.

Vrhovni sveštenik Svetovidovog hrama bio je moćniji od kralja, jer sveštenik je u direktnoj vezi sa bogom, a kralj i narod zavise od boga. Sveštenici su dobijali jedan deo ratnog plena, jer se smatralo da su njihove molitve i žrtve doprinele uspehu u ratu, tako da je sveštenički sloj bio veoma bogat.

Godine 1868 ustanovljena je komisija koja je trebalo da utvrdi postojanje ovog hrama, da locira mesto na kome se nalazio i da šture istorijske podatke uporedi sa onim u šta se verovalo. Skoro ništa nije pronađeno, niti zasigurno utvrđeno.

Ako je verovati starim zapisima to ne čudi.

Uništenje Svetovidovog hrama, kao i čitavog grada Arkone brutalno i bezobzirno organizovao je danski kralj Valdemar 1168. godine,poslavši svoje ljude koji su stanovnicima naredili da idol uvežu konopcima i da ga, oborenog na zemlju, iznesu iz grada i tamo raznesu na sitne komade. Potom su osvajačima morali predati svo blago koje je činila riznica.

Od Arkone nije ostalo ništa. Ali postoji verovanje da se nešto od čudesnog Svetovidovog blaga sakrilo od osvajača, onako kako samo dragocenosti umeju i da u mraku skrovitog mesta čuva jedinu uspomenu na božanstvo u čiju je čast jednom godišnje žrtvovan ljudski život.

Pouzdano se zna da su mnoge hrišćanske crkve podignute upravo ne ruševinama tih hramova, ili u njihovoj blizini, što se verovatno činilo u cilju lakšeg preobraćanja pagana novoj, hrišćanskoj veri.

Amazonke

(Grč. Amazones, lat. Amazones - narod ratobornih žena, koji je nastanjivao severnu obalu Male Azije, ili krajeve pod Kavkazom, ili današnji Krim. Praotac im je bio bog rata Ares)[You must be registered and logged in to see this image.]

Očigledno pripadaju mitu, iako grčki istoričari govore o njima kao o istorijskom narodu. U opisima njihove društvene organizacije, koje često daju s pojedinostima vrednim pažnje, moguće je pratiti tragove matrijarhalnog uređenja. "Amazonke su bile narod" sažima mišljenje o njima Diodor Sicilski u 1. veku p.n.e. "kojim su vladale žene. Njihov način života vrlo se razlikovao od našeg. Žene su se obučavale u ratnoj veštini i neko vreme su morale da služe u vojsci. Za vreme vojničke službe ostajale su device. Nakon otpuštanja iz vojske udavale su se da bi imale decu. Ali svu vlast u javnom životu držale bi u svojim rukama. Muškarci su vodili domaćinstvo, kako to u našem društvu čine udate žene".

Ime im je, navodno, bilo izvedeno od reči "amazos", tj. "besprse", jer su sebi, prema nekim verzijama mita, u mladosti spaljivale jednu dojku da im ne smeta pri zatezanju luka. Glavno oružje bile su im sekire. Vladar im je uvek bila kraljica. Kao i muškarci, ratovale su često, a u hrabrosti nisu zaostajale za njima.

Grčki junaci su često dolazili u dodir s Amazonkama. Uz retke izuzetke, najčešće u ratu. Prvi se protiv njih borio junak Belerofont kada su upale u Likiju, i nagnao ih u bekstvo. Protiv njihove kraljice Hipolite krenuo je u ratni pohod i junak Herkul. Atinski kralj Tezej, koji ga je pratio, doveo je kući kao robinju zapovednicu njihove vojske, Antiopu, i njome se oženio. Njene drugarice su došle da je oslobode, ali se Antiopa zaljubila u Tezeja, branila s njim Atinu i u borbi poginula. Amazonke su s Grcima poslednji put ukrstile oružje u trojanskom ratu. Njihova kraljica Pentezileja je došla u pomoć opsednutoj Troji i pala u dvoboju s ahejskim junakom Ahilom. Grci su Amazonkama izručili Pentezilejino mrtvo telo, ali su se one zauzvrat zaklele da više nikada naće ratovati protiv Grka. Svoju zakletvu su održale i u mitovima je ostalo samo sećanje na njih.

Grci su smatrali da su Amazonke utemeljile brojne maloazijske gradove, koji su danas većinom u ruševinama. Među malobrojne izuzetke se ubraja Smirna (današnji turski Izmir). Ime Amazonki preneseno je, čudnim sticajem okolnosti, i u Novi svet. Kad se 1541. godine Francisko Orelano, kapetan konkvistadora Gonzalesa Pizaroa zaputio tokom najveće južnoameričke reke da dovede pomoć svojoj desetkovanoj armiji, naišao je na njenom ušću na indijanska plemena čije su poglavice bile žene. Pod uticajem antičke literature, reku na čijim obalama su vladale žene nazvao je Amazonom.

Andromeda

(Grč. Andromede, lat. Andromeda - žena junaka Perseja, kći etiopskog kralja Kefeja i njegove žene Kasiopeje)
[You must be registered and logged in to see this image.]

S Persejem se upoznala u čudnim okolnostima: bespomoćno prikovana za stenu na morskoj obali, gde je po nju trebalo da dođe morska neman Ketos. Ketosa je u Kefejevo kraljevstvo poslao bog mora Posejdon da osveti uvredu svojih kćeri i unuka, koje je Kasiopeja uvredila time što je tvrdila da je lepša od svih morskih nimfi zajedno. Neman je uništavala podanike Kefejevog kraljevstva, a svaka borba protiv nje bila je uzaludna. Kefej se za pomoć obratio Amonovom proročištu u Libiji, gde je dobio savet kako da spasi zemlju. To je moglo da se postigne jedino žrtvovanjem vlastite kćeri. Kad je za to doznao narod, prisilio je kralja da posluša savet proročišta. Tako je Kefej prepustio Andromedu na milost i nemilost nemani. Ali sudbina joj nije odredila da umre: baš u trenutku kad joj se neman približavala, pojavio se Persej.

Mladi junak je u Kefejevu zemlju došao s ostrva Gorgona, gde je ubio ne manje opasnu neman Meduzu. Kad je video šta Andromedu očekuje, bez kolebanja je izjavio da će je spasiti ako je dobije za ženu. Andromeda i njeni roditelji su to radosno prihvatili i Persej se pripremio za borbu: pričvrstio je na noge krilate sandale koje su mu omogućile da leti i opasao zakrivljen čarobni mač koji mu je osiguravao pobedu u svakoj borbi. I pored takvog naoružanja i velike Persejeve hrabrosti, borba je dugo bila neodlučena. Razume se, neman nije htela da se odrekne plena, a još manje života. Na kraju, sreća se okrenula na Persejevu stranu: teško ranjeni Ketos se uspuzao na obalu da u samrtnom grču proždere Andromedu, ali ga je Persej dotukao. Andromeda je bila spašena i ubrzo posle toga u Kefejevom domu se slavila svadba.

Međutim, pošto je pre toga Andromeda bila verena za Kefejevog brata Fineja, došlo je do spora. Kada je bila u smrtnoj opasnosti Finej nije ni prstom maknuo da je spasi, a sad je vrlo uporno tražio svoje pravo. Upao je s naoružanim ljudima u svadbenu dvoranu, nazvao Perseja kradljivcem nevesta i zatražio da mu Andromedu odmah vrati. Uzalud mu je Kefej objašnjavao da je pravo na Andromedu izgubio onda kada je pristao da ona bude žrtvovana, a uzalud je i Persej branio svoj opravdani zahtev. Finej je svojim pratiocima naredio da silom otmu Andromedu, a sam je kopljem nasrnuo na Perseja. Kad je Persej video da ne može da se odbrani, pozvao je svoje prijatelje da odvrate pogled i iz torbe izvukao glavu Meduze koja je bila tako strašna da se pri pogledu na nju svako skamenio. Finej i njegovi ljudi pretvorili su se u kamene kipove.

Nakon venčanja, Andromeda je s Persejem otišla na ostrvo Serif, gde je živela njegova majka Danaja, a zatim u Arg, gde je Persej postao kralj. Tamo mu je rodila mnogo potomaka, koji su postali znamenite ličnosti grčkih mitova: Persa, Alkeja, Elektriona, Stenela, Mestora, Elija i Gorgofonu. Njen praunuk je bio i junak Herkul. Nakon smrti bogovi su Andromedu preneli na nebo. Ona i danas sja na noćnom nebeskom svodu zajedno sa svojim mužem Persejem i svojim roditeljima Kefejem i Kasiopejom.

Argonauti

(Grč. Argonautai, lat. Argonautae, doslovno značenje - "mornari s (lađe) Argo" - učesnici pohoda za zlatnim runom u Kolhidu)
[You must be registered and logged in to see this image.]

Organizator i vođa tog pohoda bio je junak Jason iz Jolka u Tesaliji, na podsticaj jolskog kralja Pelije. Jason je bio sin kralja Esona i unuk Kreteja, osnivača Jolka, a Pelija je bio Kretejev pastorak. Iako je po naslednom pravu jolski presto trebalo da nasledi Eson, Pelija ga je proterao i prigrabio vlast u Jolku. Kad je Jason odrastao, zatražio je od Pelije da mu, kao zakonitom nasledniku, vrati vlast. Bojeći se Jasona, Pelija je naoko pristao, ali je postavio uslov da Jason velikim junačkim delom dokaže svoje sposobnosti budućeg vladara. Kad je Jason pristao, Pelija mu je naredio da iz Kolhide donese zlatno runo koje je pripadalo moćnom kralju Ejetu. To je bilo runo zlatnog ovna koji je u Kolhidu odneo Kretejevog sinovca Friksa da bi ga spasio žrtvovanja. Kralj Ejet je obesio runo o visoko drvo u svetom gaju boga Aresa, gde ga je čuvao džinovski zmaj koji nikada nije spavao.

Domoći se zlatnog runa bilo je - prema opštem uverenju - gotovo nemoguće. Već samo putovanje u Kolhidu (na današnjoj crnomorskoj obali Kavkaza) bilo je vezano za takve opasnosti da je bilo malo verovatno da bi neko uopšte mogao da krene u takav poduhvat. A kad bi nekome i pošlo za rukom da ostvari taj podvig, naišao bi na jaku Ejetovu vojsku, a ako bi i nju savladao, bez sumnje bi podlegao strašnom zmaju. Pelija se nadao da će se Jason uplašiti od takvog zadatka, a ne uplaši li se, da će pri pokušaju da ga ispuni sigurno poginuti.

Jason je prihvatio Pelijin uslov, ali je ubrzo shvatio da mu za ispunjenje zadatka nedostaje snage. Ipak, ono što ne može da učini jedan čovek, ma kako hrabar, može postići udružen napor mnogih. Zbog toga se Jason uputio po grčkim krajevima i posetio mnoge poznate junake zamolivši ih za pomoć. Za svoj poduhvat pridobio ih je čak pedeset. Među njima su bili: Zevsov sin Herkul, Tezej, ponos Atine, slavna braća Kastor i Polideuk iz Sparte, lapitski kralj Piritoj, ftijski kralj Pelej, krilati junaci Kalais i Zeto, junaci Ida i Linkej, salaminski kralj Telamon, kalidonski Melegar, zatim Ankej, junaci Admet, Tidej, Eufem, Ojlej, Klitije, Tifije, Herkulov prijatelj Polifem i mnogi drugi. Kao muziča pratio ih je slavni Orfej, vrač ima je bio Mops, a lekar Asklepije, kasnije bog lečništva. Kad je Arestorov sin Arg sagradio brzu lađu s pedeset vesala, koja je po njemu dobila ime Argo ("brza"), sakupili su se junaci u Jolku, prineli odgovarajuće žrtve bogovima i isplovili na more.

Zapovednik lađe bio je Jason, njen kibernet (kako se tada nazivao kormilar) snažni Tifije, a dužnost "radarista" preuzeo je junak Linkej, koji je imao tako bistar vid oštar pogled da je video ne samo kroz vodu nego i kroz drvo i kamen. Ostali junaci su veslali, a ritam im je davao Orfej svojom pesmom i sviranjem na liri.

Argonauti su isplovili iz tesalskog zaliva na modro more koje se tada još nije zvalo Egejsko. Usmerili su lađu prema ostrvu Lemnosu, gde je vladala kraljica Hipsipila. Tamo su bili toplo primljeni jer su Lemnjanke pre kratkog vremena bile poubijale sve svoje muževe (zbog nevere), a iskustvo ih je naučilo da je život s muževima doduše težak, ali bez njih još teži. Argonauti su tu postali predmet posebne pažnje i junacima se uopšte nije odlazilo sa ostrva. Da nije bilo Herkula, koji ih je energično podsetio na cilj pohoda, možda bi i zauvek ostali na Lemnosu. Posle dve godine (prema drugoj verziji već nakon jedne noći) Argonauti su uspeli da se osveste i uprkos suzama i molbama gostoprimljivih Lemnjanki, koje su usrećili mnogim potomcima, ukrcali su se na lađu i nastavili plovidbu.

Kad su stigli u Propontidu, današnje Mramorno more, pristali su na poluostrvu Kiziku, gde su živeli Posejdonovi potomci Dolioni, kojima je vladao kralj Kizik. Kralj ih je primio prijateljski, priredio veliku gozbu u njihovu čast, a pre odlaska upozorio ih na strašne šestoruke divove koji su živeli na suprotnoj obali. Drugog dana Argonauti su zaista naišli na njih, ali Herkul ih je na čelu male skupine sve do jednog pobio, pa su Argonauti mogli mirno da nastave plovidbu. Noćni vetar bacio ih je, međutim, natrag i Argo je pristala na kizičkoj obali. Kizićani ih u noćnoj tami nisu prepoznali pomislivši da ih napadaju gusari. Rasplamsala se žestoka borba, u kojoj je Jason ubio vođu branilaca, ne sluteći da je to sam kralj Kizik. Borce je rastavila tek svetlost praskozorja. Tri dana i tri noći zajednički su slavili svečanosti u počast mrtvom kralju i ostalima koji su poginuli.

Nastavljajući plovidbu, Argonauti su prispeli do obale Mizije (koja je ležala na istočnoj obali Propontide i nije, dakle, bila podudarna s istorijskom Mizijom). Tu ih je snašao težak gubitak. Tamošnje nimfe otele su im Herkulovog mladog prijatelja Hilu. Herkul i Polifem pošli su u potragu za njim, odlučivši da se neće vratiti na lađu dok ga ne nađu. Kako ga nisu našli, nisu se ni vratili. Zbog toga je Jason morao da nastavi pohod bez njih. (Herkul je otišao u Lidiju, a Polifem se trajno nastanio u nedalekoj zemlji Halibljana, gde je utemeljio grad Kios). Do večeri su Argonauti doplovili nadomak obala Bitinije, zemlje na krajnjem severu Propontide, iza koje se već prostiralo Negostoljubivo (današnje Crno) more. Stanovnici su ih tamo dočekali neprijateljski. Bili su to divlji Bebrici, kojima je vladao kralj Amik, ratoborni nasilnik i hvalisavac. Tvrdio je da je najbolji borac na svetu pa bi svakog stranca terao na borbu kako bi mu to i dokazao i u borbi ga ubio. Po svom običaju izazvao je Argonaute da između sebe izaberu najjačeg koji bi s njim odmerio snagu. Javio se Polideuk, slavni borac, koji mu je nakon nemilosrdne borbe strašnim udarcem razbio lobanju. Bebrici su se na to bacili na Argonaute da osvete kraljevu smrt, ali borba nije dugo trajala. Nakon velikih gubitaka Bebrici su se povukli u planine.

Pre narednog dela puta, koji je bio posebno opasan, Jason je odlučio da se neko vreme odmore. Naredio je Tifiju da brod skrene na zapad, u Trakiju. Kad su se iskrcali, na obali su sreli slepog starca koji se od slabosti jedva držao na nogama. Iznenađeni su shvatili da je pred njima trački kralj Finej, slavni vrač i vidovnjak. Bogovi su ga kaznili glađu jer je, po nagovoru svoje druge žene, svoje sinove iz prvog braka bacio u mračnu tamnicu. Kad god bi Finej seo za sto, doletale su nasrtljive Herpije, krilate žene nepodnošljivog zadaha, i pojele mu jelo, a ono što nisu mogle da pojedu, zagadile bi. Finej se požalio Argonautima pa su odlučili da mu pomognu. Iz njihovih redova su istupili krilati junaci Zeto i Kalais, oslobodili utamničene Finejeve sinove (zapravo svoje nećake, Pleksipa i Pandiona, jer je prva Finejeva žena bila njihova sestra Kleopatra), i vinuli se u visine da dočekaju Harpije. Kad su se Harpije pojavile, bacili su se na njih i progonili ih čak do Plotskih ostrva u Jonskom moru. Sve bi ih ubili, ali ih je Irida, glasnica bogova, uverila da bogovi ubuduće neće dozvoliti Harpijama da muče Fineja. Zahvalni Finej savetovao je Argonaute kako da savladaju teškoće na putu do Kolhide, a pre svega kako da prođu kroz nedaleki tesnac koji spaja Propontidu i Negostoljubivo more. Taj tesnac, koji se danas zove Bosfor, čuvale su Simplegade, dve ogromne stene, koje su se neprekidno primicale i razmicale, tako da se između njih nije moglo ploviti. Po Finejevom savetu Argonauti su ispred sebe pustili golubicu da im pomogne pri prolazu. Kad je poletela (izgubivši samo nekoliko krila iz repa), poverovali su da će to uspeti i njima. Nalegli su na vesla i kad su se stene razmaknule, pojurili su napred. Uz pomoć boginje Atene, koja je jednu stenu načas zadržala, uspeli su da preplove tesnac (s manjim oštećenjem na krmi lađe). Otada se Simplegade više ne miču. Ispunilo se davno proročanstvo da će zauvek ostati nepomične ako između njih prođe lađa.

Kad je Argo uplovila u vode Crnog mora, koje se mirno talasalo na severnoj strani tesnaca. Argonauti su odahnuli jer je za njima bio najteži deo plovidbe. Dugo su zatim plovili duž severne obele Azije (Azija je tada bila samo Mala Azija) i bez uzbudljivih događaja dospeli do ostrva Aretijade, za koje pre njih (a ni posle njih) niko nije čuo. Kad je trebalo da pristanu uz obalu, pojavila se velika ptica i ispustila pero od metala, koje se zabolo u rame junaka Ojleja. Argonauti su s čuđenjem ustanovili da je pero jedne od Stimfalida, ptica koje je nekada ovamo oterao Herkul. Odmah zatim pojavila se nad lađom i druga takva ptica, ali je junak Klitije, vrstan strelac, uspeo da je obori. Zaštićeni štitovima izašli su Argonauti na obalu da rasteraju ptice, ali nisu morali da se bore protiv njih jer su se Stimfalide uplašile i nestale s vidika. Na Aretijadi je Argonaute čekalo veliko iznenađenje: našli su četiri poptuno iscrpljena mladića - Friksove sinove. Oni su bili pobegli iz Kolhide jer ih je nakon smrti njihovog oca kralj Ejet nemilosrdno progonio. Hteli su da stignu do Orhomena, zemlje svog dede, ali su na putu doživeli brodolom. S radošću su primili vest da Argonauti plove u Kolhidu da bi Ejetu oduzeli zlato runo i, uprkos opasnostima, koje su su dobro poznavali iz sopstvenog iskustva, pridružili su se pohodu. Sledećeg jutra isplovila je lađa Argo na severoistok i uskoro su se pred njenim pramcem pojavili modri vrhovi Kavkaza, pod kojima je ležala Kolhida.

Pristavši uz obalu, Argonauti su prineli žrtvu bogovima. Nakon toga Jason se najavio kod kralja Ejeta da od njega zatraži zlatno runo. Ako ga kralj dobrovoljno preda, neće upotrebiti silu. Ejet je, međutim, mislio drukčije: nije mu išlo u glavu da su toliki junaci došli u njegovu zemlju samo po zlatno runo. Zaključio je da su ih u stvari doveli Friksovi sinovi da ga, uz njihovu pomoć, svrgnu s prestola. Posle vrlo burne izmene mišljenja, u toku koje je junak Telamon hteo da upotrebi mač kao argument, Jason je uverio kralja da će izvršiti svaki zadatak koji mu on zada ako mu, posle njegovog izvršenja, preda zlatno runo. Čim runo dobije, sa svojim drugovima će mirno otići iz Kolhide. Ejet mu je naredio da gvozdenim plugom uzore polje boga rata Aresa upregnuvši u njega ognjene bikove, zatim da to polje zaseje zmajskim zubima iz kojih će niknuti naoružani vojnici i napokon da te vojnike ubije. Ako sve to izvrši, dobiće zlatno runo.

Taj zadatak, čiju je složenost nadmašivala još samo njegova neizvesnost, Ejet je izmislio samo zato da bi zadržao zlatno runo. Bio je siguran da će Jason taj zadatak ili odbiti ili da će pri pokušaju da ga izvrši sigurno poginuti. Međutim, Jason se prihvatio zadatka i dokazao da je pravi junak, posebno što u trenutku svoje odluke nije imao pojma šta se u to vreme odigralo na Olimpu.

Kada je boginja Hera videla da se njen ljubimac našao u nevolji, pozvala je boginju Atenu da se s njom posavetuje kako da se Jasonu pomogne. Uz Ateninu pomoć Hera je podmitila Erosa, malog boga ljubavi, da ljubavnom strelom prostreli srce Ejetove kćeri Medeje, koja je bila službenica boginje Hekate i moćna čarobnica. Erosova strela pogodila je Medejino srce baš u trenutku kad je Friksov sin Arg doveo pred nju Jasona, koji je nju hteo da zamoli za pomoć. Medeja se na prvi pogled zaljubila u Jasona i spremno ispunila njegovu molbu. Dala mu je čarobnu mast koja je čoveka činila neranjivim i za jedan dan nesavladivim, poverila mu čarolije kojima se mogla pozvati pomoć boginje Hekate i savetovala ga da nakon setve, kad izrastu zmajski vojnici, među njih baci kamen oko koga će se oni posvađati i neće ga videti u žestini međusobne borbe, pa će ih lako savladati. Može se samo zamisliti Ejetovo zaprepašćenje kad je Jason drugog dana nakon prihvatanja zadatka ispunio ono što se od njega tražilo, ali i Jasonovo razočaranje kad je Ejet uprkos tome odbio da mu preda zlatno runo. Sada je Jason ponovo došao kod Medeje: u dubokoj noćnoj tami odvela ga je čarobnica u Aresov gaj, čarobnom vodom poškropila i uspavala zmaja, pokazala Jasonu zlatno runo i pozvala ga da se s njim što je pre moguće izgubi. Jason joj je na to, iz zahvalnosti za ukazanu pomoć, ponudio brak. Medeja je radosno prihvatila ponudu i ukrcala se s njim na lađu.

Za tri dana je Argo doplovio preko negostoljubivog Crnog mora do ušća reke Istra (današnjeg Dunava). Međutim, ubrzo su se pojavile kolhidske lađe s progoniteljima, koje je vodio Ejetov sin Apsirt. Smatrajući da je u pravu jer je ispunio uslove za dobijanje zlatnog runa, Jason je odlučio da ga ne vrati, ali kako je borba protiv ogromne moći Kolhiđana bila bezizgledna, poslužio se lukavstvom kojim je kolhidsku vojsku lišio zapovednika. Uz Medejinu pomoć namamio je Apsirta u napušteni hram na nedalekom ostrvu i tu ga ubio. Njegovo raskomadano telo je bacio u reku. Dok su zaprepašćeni Kolhiđani u mutnim vodama Istra lovili delove Apsirtovog tela, Argo im je, gonjena brzim zaveslajima, umakla protiv struje Istra daleko na zapad. Poznato je da iz dunava nije moguće doploviti do Jadranskog mora, ali Grci to u doba postanka mita o Argonautima nisu znali. Tako je Argo bez teškoća doplovio Istrom u Ilirsko more, odatle rekom Eridanom (današnji Po ili Pad) do Rodana (današnje Rone) a zatim u Tirensko more, dok se najzad nije usidrio kraj obale ostrva na kome je živela čarobnica Kirka, kći boga sunca Heliosa. Kao Medejina roćaka skinula je s Jasona i Medeje prokletstvo zbog prolivene krvi i savetovala ih kako da savladaju opasnosti koje će ih u budućnosti vrebati. Argonauti su se sa zahvalnošću prisetili njenih saveta, posebno kad su ušli u tesnac između Scile i Haribde, kroz koji su uspešno prošli, i kada je Orfej svojim pevanjem nadvladao glasove sirena koje su ih mamile u propast. Posle duge plovidbe, tokom koje su savladali opasne virove među stenama Planktama, pristali su konačno na ostrvu Sheriji, ostrvu blaženog naroda Faečana.

Kralj Faečana, Alkinoj, primio je Argonaute prema svom običaju veoma prijateljski i priredio im bogatu gozbu. Ali drugog dana pristala je uz obalu njegovog ostrva kolhidska lađa i njen zapovednik tražio je od kralja da mu izruči Medeju. Alkinoj je odlučio da udovolji njegovoj molbi ako ona pripada Ejetu, ali ako je Jasonova žena, otac na nju ne može da polaže više nikakva prava. Istog dana se Jason venčao s Medejom, a Kolhiđani su se vratili neobavljenog posla.

Posle odmora kod Faečana Argonauti su isplovili prema grčkim obalama, ali kad su im one već bile nadohvat, digla se silna oluja i bacila ih na široko more. Linkej je izgubio orijentaciju, pa su se nakon dugog lutanja primakli obalama Libije. Kako nisu mogli da pronađu put iz plićaka u koji su zapali, odlučili su, po savetu morskih nimfi, da lađu prenesu preko pustinje na otvoreno more. Posle teških iskušenja i patnji, mučeni vrućinom i žeđu, dospeli su do vrtova Hesperida, koje su im pokazale blistavu vodenu površinu. Nakon kratkog veslanja utvrdili su da se nalaze na Tritonovom jezeru. Izašavši na obalu, prineli su bogatu žrtvu bogu kojem je jezero pripadalo. Triton ih je zbog toga proveo kroz tesnac pun virova do mora kojim su doplovili do Krita. Na Kritu je Argonaute očekivala poslednja prepreka: bakreni div Talos, koji je po Zevsovoj zapovesti čuvao kraljevstvo knososkog kralja Minosa. Talos im nije dozvolio da se iskrcaju, ali ga je Medeja svojim čarolijama učinila bezopasnim, pa su mogli da se odmore i snabdeju vodom. Nakon toga krenuli su na sever, uz ostrva u prelepom moru, i najzad su se srećno vratili u Jolk u Tesaliji.

Tako se završio slavni pohod Argonauta, slavan ne samo po tome što su ostvarili svoj cilj nego i po tome što niko od učesnika nije poginuo. Posle prinošenja veličanstvenih žrtava bogovima junaci su se vratili svojim kućama uz obećanje da će se svake četvrte godine sastati kako bi u međusobnim nadmetanjima proverili da li održavaju svoju snagu i umešnost na potrebnoj visini da bi, ako zatreba, jedan drugome pritekli u pomoć. Organizaciju tih nadmetanja poverili su Herkulu. On je za njih odabrao mesto u dolini među rekama Alfejem i Penejem u Elidi i posvetio ih olimpskom Zevsu. Nadmetanja su po njemu dobila ime Olimpijske igre.

Jason nije dobio vlast u Jolku, nego je kao prognanik našao smrt pod ruševinama svoje uništene lađe Argo, a zlatno runo je bespovratno nestalo. Nakon mnogih vekova pojavilo se u Zapadnoj Evropi kao ekskluzivni plemićki red, koji je svoj kraj doživeo s propašću habsburške monarhije. Olimpijske igre održale su se do danas, iako s prekidom od 1500 godina. Ukinuo ih je car Teodosije I, i to 394. godine n.e.

Legenda o Atalanti iz Beotije

Atalanta je bila kćerka beotijskog kralja Šeneja i njegove žene Klimene. Odmah nakon rođenja su je odneli u šumu jer je njen otac Šenej želeo samo sinove.
U šumi je Atalantu pronašla medvedica i spasla je. Odgojena u šumi i prepuštena samoj sebi, izrasla je u lepoticu i stekla neverovatnu okretnost i snagu da je u svemi mogla nadjačati mnoge muškarce. Zbog te svoje osobine je bilo razumljivo što je svaki muškarac želeo da mu Atlanta bude žena.

Atalanta je redom odbijala sve svoje prosce, a onoga koji je bio uporan u svojim nastojanjima da je isprosi sebi za ženu, Atalanta je pozivala da se sa njom takmiči u trčanju. I tako je, pobedivši svakoga, dugo čuvala svoju slobodu. Pobedio je jedino predivni Hipomen, kome je boginja Afrodita pritekla u pomoć.
Afrodita je Hipomenu dala tri zlatne jabuke i posavetovala ga da u toku trke, s vremena na vreme ispusti po jednu jabuku, i to u času kada ga Atalanta u trčanju sustigne.

Atalanta nije mogla odoleti ispuštenim zlatnim jabukama, i svaki put se sagnula da ih uzme, i tako je na cilj došla posle Hipomena. Hipomenova pobeda nije rastužila Atalantu i ona se, jer joj se on dopao, sa njim uputila u Onhest. Dok su čekali na venčanje, atalanta je u šumskom hramu izjavila Hipomenu ljubav, a Zevs, za kaznu što su svojim ponašanjem oskrnavili mesto boravka bogova, pretvori ih oboje u šumske životinje.[You must be registered and logged in to see this image.]

Legenda o Atalanti iz Arkadije

Atalanta je bila kćerka arkadskoga kralja Jasiona. Atalanta iz Arkadije je imala sličnu sudbinu kao i Atalanta iz Beotije i nakon svih tih događanja je postala čuveni lovac i bila je pozvana, kao i svi junaci tog vremena u opasnom lovu na kalidonskog vepra, koji je organizovao Meleagar, sin kalidonskog kralja.

Atalanta je nadmašila sve junake i prva je, strelom pogodila velikog vepra, koga je zatim ubio Meleagar, a kožu veprovu je poklonio Atalanti. kako su i svi ostali učesnici lova želeli da imaju veprovu kožu, nastalo je veliko krvoproliće iz koga je Atalanta izašla kao pobednik.

Atalanta iz Arkadije se udala za junaka Melaniona i sa njim imala sina Partenopeja, koji je učestvovao u ratu sedmorica protiv Tebe , i u toj borbi poginuo.

Pegasus - krilati konj koji je izleteo iz tela Gorgone Meduze kad joj je junak Persej odrubio glavu)

Leteo je brzinom vetra, a živeo je na visokim gorama, na Parnasu u Fokidi i
na Helikonu u Beotiji. U helenskom gaju, posvećenom muzama, jednom prilikom se spotaknuo i na tom mestu je nastao izvor Hipokrena. Kad je Pegaz bio žedan, spuštao se s oblaka na izvor Pirenu na Akrokorintu. Tamo ga je uhvatio junak Belerofont da uz njegovu pomoć ubije neman Himeru koja je živela u Likiji, u dubokoj guduri pristupačnoj jedino iz vazduha. Nakon Himerine smrti Pegaz je ostao u Belerofontovoj službi. Kad je Belerofont odlučio da na njemu uzleti na Olimp, Zevs ga je kaznio za tu drskost, poslavši na Pegaza besnilo, tako da Belerofont nije više mogao da se na njemu održi, pa je pao na zemlju i poludeo.

Pegazovim ocem se smatra bog mora Posejdon, kao stvoritelj konja.

Giganti

(Grč. Gigantes, lat. Gigantes - nakazni dugokosi divovi, sinovi boginje zemlje Geje, rođeni iz kapljica krvi boga Urana) Budući da su bili potomci bogova starijih od olimpskih i budući da su bili neizmerno jaki, nisu priznavali vlast najvišeg boga Zevsa, iako je za svet bila bolja njegova nego Kronova vlast. Boginja zemlje Geja, koja nije mogla da oprosti Zevsu što je svrgnuo njenog sina Krona s prestola, nagovorila je gigante na pobunu. Njih nije trebalo posebno nagovarati, a kad su od Geje dobili čarobnu biljku koja ih je činila neranjivima od oružja bogova, digli su se iz rodne Palene (na poluostrvu Halkidikiju) i napali Olimp. Rasplamsala se žestoka borba i bogovi su se našli u škripcu. Najviši bog Zevs obratio se za pomoć ljudima: poslao je boginju Atenu da dovede njegovog ovozemaljskog sina Herkula. Kad je Geja za to doznala, nastojala je da svojim sinovima nabavi biljku koja bi ih štitila i od oružja ljudi, ali nije uspela da je pronađe, jer je Zevs zabranio bogu sunca Heliosu, pa čak i boginji meseca Seleni, da na svet prospu svoje svetlo, a sam je lično počupao i uništio svaku takvu biljku. Herkulov dolazak zapečatio je sudbinu giganata. Međutim oni se nisu predavali i, umesto da mole za milost, izabrali su smrt u borbi.

Prvi je poginuo Alkionej, najjači gigant. Herkul ga je ranio otrovnom strelom, a zatim u dvoboju izbacio preko granice Palene, jer je znao da je u rodnoj zemlji Alkionej besmrtan. Herkulov uspeh je dao bogovima novu snagu. Hefest je na giganta Klitija bacio planinu užarenog gvožđa, a Atena na ošamućenog Enkelada ostrvo Siciliju; Posejdon je komadom zemlje koji je otrgnuo od ostrva Kosa oborio u more giganta Polibota i tako je nastalo ostrvo Nisir. Ostale gigante Zevs je s Olimpa oborio munjama, a zatim ih je Herkul ošamućene pobio.

Greje

(Grč. Graiai, lat. Graiae - kćeri morskog boga Forkija i njegove žene Kete)
Bilo ih je tri i zvale su se Pefreda, Enija i Dina. Živele su na dalekom zapadu blizu staništa boginje noći Nikte. Rodile su se već stare i sede i sve tri zajedno imale su samo jedno oko i jedan zub. Kad je jedna od njih nosila to njihovo jedino zajedničko oko, morala je da vodi druge dve jer su tada bile slepe, a kad je jedna od njih imala zub, druge dve nisu mogle da jedu pa su gladovale. Za to oko i za taj zub uvek su se svađale i zagorčavala jedna drugoj već dovoljno neveseo život. Njihove sestre bile su nakazne Gorgone, a brat im je bio zmaj Ladon, koji je čuvao stablo sa zlatnim jabukama u vrtu Hesperida. Sa Grejama se susreo i Persej kada je krenuo da ubije Gorgonu Meduzu. On je čekao trenutak kada su oko predavale jedna drugoj, kad nijedna nije videla, oduzeo im ga i, zapretivši da ga neće vratiti, prisilio ih da mu pokažu put do Gorgona.

U vreme kneza Lazara bilo je dosta vlastele u ovim krajevima. Među njima su bili i vlastelini Pavle i Radul, koji su imali i najmlađu sestru Jelicu koju su obožavali i uvek je darivali najlepšim poklonima kad god su se vraćali sa puta. Pavle se bio oženio sa ženom koja se u predanju spominje kao "Kučka Pavlovica" ili "Pavlovićeva". Zbog nje se i dan-danas za zle žene kaže da su "kučke Pavlovice". Ona je bila mnogo ljubomorna na svoju zaovu Jelicu jer je ona bila miljenica njenog muža. I tako su braća jedared, povodom povratka s njihovog pohoda, poklonili Jelici zlatan nož koji je ona čuvala. Ljubomorna bratovljeva žena, želeći da se otarasi zaove, uzme i prekolje Radulovog omiljenog sivog sokola. I optuži zaovu! Braća ispitaše sestricu, ova se zakune da nije i braća joj oprostiše. Kučka Pavlovica onda uze i ubi omiljenog Pavlovog konja i opet optuži zaovu. Braća uzeše ispitati sestru, ona im se ponovo zakune da nije i opet joj oprostiše. Kad je kučka Pavlovica videla da braća sestri ništa neće zameriti, baš na dan Svetog Ilije (2. avgust), uze onaj zlatni zaovin nož i prekla sopstveno dete u kolevci, a potom podmete nož zaovi pod jastuk. Nakon toga počeše kukati i optuživati zaovu. Braća kad su videla nož, uzeše sestru, vezaše joj udove za četiri konja i pustiše ih na četiri strane sveta kako bi rastrgli Jelicu. Tamo gde joj je pala brada nastade manastir Bradača, tamo gde joj je pala ruka nastade manastir Rukumija, tamo gde su joj pale oči nastade duhovno zdanje Sestroljin u kome se leče slabovidi, a tamo gde joj je palo truplo nastade manastir Zaova. Njene suze i šapat su se provlačili kroz gustu šumu tako da su u blizini manastira i lekoviti izvori Šopot i Suzine, a svuda gde je padala Jelicina krv raslo je smilje i bosilje. Kučka Pavlovica teško se razbolela i bolovala je devet godina. Molila se Bogu za oprost, ali joj nije bilo spasa. Na kraju je priznala mužu zločin, a ovaj uze i rastrza je konjima kao i sestru. Na svakom mestu gde joj je krv pala raslo je trnje i koprivlje, a tamo gde joj je truplo palo nastade Zaovičko jezero u kome se namnožiše raznorazne anđame, zbog toga se i ne valja tamo kupati. A na svakog Svetog Iliju jezerom plivaju senke sokola, konja i kolevke. Pavle i Radul okajaše grehe kod našeg kneza Lazara, koji je naložio da se podigne crkva Zaova. Zauzvrat, oni pođoše s njim na Kosovo gde su i pronašli svoj konačan mir, i tako se sjediniše sa njihovom voljenom sestricom ponovo.

Crna Kraljica ~ Barbara Celjska

Najpoznatija mitska stavnovnica Medvednice je Crna kraljica. Razne legende o ovoj moćnoj vladarici se protežu kroz mnoge hrvatske krajeve. Ona je, primjerice, prema predaji stvorila i Plitvička jezera: nakon velike žege i sparine koja je mučila narod, a ni nebo se ne htjede smilovati i poslati spasonosne kapi kiše, pojavi se na poljani Crna kraljica sa svojom veličanstvenom pratnjom. Ona pošalje silnu kišu, spasi narod od suše, i stvori Plitvička jezera.

Smatra se da je prvotno ova mitska figura nastala iz priča koje su se spredale u narodu o zloj Barbari Celjskoj, sestri Fridricha, glavnog aktera u priči o Veronici, nesretno okončaloj u Velikom taboru. Kažu da je ta Barbara bacala svoje ljubavnike s kula starih gradova u kojima je živjela, a među njima je i Medvedgrad.
Stara legenda kaže da je dala vragu i sebe i Medvedgrad. Kako je poslije zažalila svoje obećanje, htjede prevariti vraga, ali umre s prokletstvom: postala je kraljica zmija. I danas njeno veliko blago, zakopano negdje pod Medvedgradom, čuvaju zmije.

Črna kaljica je, narod pripovijeda, tako prozvana jer je uvijek bila u crno obučena. Bila je zla prema slugama i nitko nije smio ući na njen posjed - Medvedgrad. Ona je imala mnoge zvijeri, a među njima se posebno isticao njen ljubimac - veliki zlokobni gavran, kojima je strašila okolicu. Gavran je bio treniran da napadne one koji su se zamjerili Crnoj kraljici, kopajući im oči i trgajući kožu. Nekad je iz zabave njime maltretirala i svoje sluge.

Medvedgrad ~

Kad su Turci harali zemljom i stigli do Medvedgrada, nitko nije htio pomoći Crnoj kraljici da obrani svoj dom zbog njenog groznog ponašanja prema svima. Zato ona pozove vraga i zakune se: - Pukni, vrag, dam ti Medvedgrad! - Vrag se ne odazove njenim ponudama, sve dok ona ne veli: - Pukni, vrag, dam ti Medvedgrad i sebe! - i zaista vrag otjera Turke.
Sad je kraljica htjela prevariti nečastivog, ponudivši dvanaest vjedara zlata onome tko je triput oko tvrđave pronese i tako obrne kletvu. To nikome nije uspjelo, zbog paklenih stupica koje im je sam vrag postavio - pa kraljica bude još i gore prokleta. Kad je umrla, pretvori se u zmijsku kraljicu, a njene podanice čuvaju njeno zlato.
Postoji čak jedna priča da je neki mladić uspio ubiti zmiju što čuva zlato, ali ipak se nije usudio uzeti ga, znajući da je prokleto od Crne kraljice. Blago je vjerovatno u hodnicima koji povezuju Medvedgrad s crkvom Svetog Marka u Zagrebu, ili nekom drugom gornjogradskom lokacijom. No, nitko više neće prolaziti tim hodnicima, sve dok se prokletstvo ne skine: a to će učiniti onaj tko poljubi veliku zmiju i time je ponovno pretvori u lijepu Crnu kraljicu. Neki su pokušali, ali u zadnji čas ustuknuli od straha pa se čini da ipak prokletstvo nikad neće osloboditi skrivene hodnike grada.

Tadž Mahal

Postoji jedan spomenik - mozda najlepsi na svetu - spomenik covekove ljubavi prema zeni. Zove se Tadz Mahal. Izgradjen je u 17. veku u prasnjavoj ravnici Agre oko 200 kilometara jugoistocno od Delhija. Na njegovoj izgradnji radilo je 22.000 ljudi i zena 24 sati dnevno pune 22 godine. To je velelepna gradjevina sva od belog mermera , ciju unutrasnjost krasi 28 vrsta dragog kamenja kao sto su ahat, zad, granat u raznim bojama koji su ugradjivani u intarzije na grobnici, unutrasnjosti gradjevine i podu. Kada je grobnica bila gotova, preko nje je razastrt pokrov od pravih bisera. Na ulazu u grobnicu vrata su bila od cistog srebra filigranske izrade , a sama grobnica bila je okruzena cipkastom ogradom od cistoga zlata.[You must be registered and logged in to see this image.]Danas to vise ne postoji , jer je u 18. veku sve opljackano, ali ostala je neprolazna lepota ove gradjevine. Ko je podigao ovu velicanstvenu gradjevinu, kome i zasto? Sah Dzahan (1628-1658) bio je peti car Indije iz dinastije Mogul. On je verovao da potice od velikih zavojevaca Timur Lenka (Tamerlanda) i Dzingis Kana. Kada je 1631. izbila pobuna u njegovom carstvu , krenuo je sa vojskom da je ugusi. Kao i uvek, sa njim je krenula i njegova lepa i umna zena - carica Mumtaz Mahal cije ime u prevodu znaci Izabranica palate. Pesnici, opisujuci njenu lepotu, pevali su o mesecu koji je trebao da se sakrije kada se Mumtaz Mahal pojavi.



Na ovom putovanju dogodila se velika nesreca: Mumtaz Mahal je umrla dok se mucila da podari zivot jos jednoj bebi. Imala je samo 19 godina. Sah Dzahan bio je toliko ozaloscen i ocajan da je napustio ovaj pohod, napustio odar svoje voljene zene, vratio se u palatu, usao u jednu odaju i za sobom zatvorio vrata. Devet dana nista nije jeo ni pio, a jedini znak da je ziv bilo je jecanje koje je dopiralo iz odaje. Kada se devetog dana pojavio, njegova kao ugljen crna kosa bila je bela kao sneg. Posle toga izabrao je mesto pocivanja za svoju zenu, mesto kraj reke Dzumna, mesto koje se moglo videti sa prozora njegove odaje. Na tom mestu izgradio je velicanstveni mauzolej, najlepsi na svetu, cuveni Tadz Mahal. U unutrasnjosti se i danas nalaze dva potpuno simetricna sarkofaga, neuporedive lepote , sa intarzijama stilizovanog cveca od najskupocenijeg materijala i reljefima u mermeru. Kada mu je 1658. godine sin preuzeo presto, Sah Dzahan stavljen je u kucni pritvor. Ziveo je jos osam godina sa jednom jedinom mogucnoscu - da kroz prozor svoje odaje preko reke Dzumne posmatra pocivaliste svoje voljene zene. Straza ga je nasla mrtvog u 74. godini sa otvorenim ocima koje kao da su jos zelele svetlucavost dragulja - Tadz Mahala.[You must be registered and logged in to see this image.]

Volite bajku o Pokahontas? Onda će vas istina o njenom životu razočarati



Studio “Volt Dizni” je 1995. godine upoznao svu decu sveta sa pričom o Pokahontas, prelepoj indijanskoj princezi i ćerki poglavice Pouhatana, koja je žrtvovala svoj život da bi spasla od pogubljenja engleskog pustolova i kapetana Džona Smita, koga su Indijanci zarobili. Istinita priča na kojoj se zasniva crtani film, međutim, uopšte nije tako lepa.
Pokahontas ("nevaljalica” ili “razmaženo dete”) bio joj je nadimak. Matoaka, kako je nazivaju na sajtu Plemenskog saveza Pouhatan, uhapšena je kada je imala 17 godina prilikom posete kolonistima u Džejmstaunu, gde su je više od godinu dana držali kao taoca.
Matoaka
je upoznala kapetana Smita pre nego što je dospela u zatočeništvo, ali među njima nisu sevnule "ljubavne varnice". Zapravo je Džon Rolf - nadmeni junak drugog “Diznijevog” filma - bio taj koji je bacio oko na Matoaku.
U zamenu za slobodu, pristala je da se uda za njega i 5. aprila 1614. Matoaka je postala Rebeka Rolf i ubrzo rodila sina po imenu Tomas. Godine 1616, porodica, koju su zvali “Crveni Rolfovi”, otišla je u Englesku.
Kada su Matoaka i Džon Rolf 1617. hteli da se vrate u Virdžiniju, ona se iz, nepoznatih razloga, isckrcala s broda kod Grejvsenda u Engleskoj. Iste godine je umrla. Imala je samo 21 godinu.
“Žalosno je što je ovu tužnu priču, zbog koje bi beli Amerikanci trebalo da se stide, “Dizni” iskoristio u svrhu ‘zabave’ i ovekovečio je u sopstvenu korist, a na štetu naroda Pouhatan”, napisao je indijanski poglavica Roj Divlji Konj.
Povrh svega, sporno je da li je Matoaka uopšte spasla Džona Smita.
Kada je Smit prvi put pisao o svojim iskustvima sa Pouhatanima (u dva pisma 1607. i 1612), opisao je vreme provedeno tamo kao prijatno i nijednom nije spomenuo da mu je Matoaka spasla život.
Tek u knjizi “Opšta istorija Virdžinije”, objavljenoj 1624, Smit je napisao da su Pouhatani pokušali da ga kamenuju na smrt, ali da ih je Matoaka svojim telom sprečila u tome.
On navodi da je, kada su se spremali da mu “prospu mozak”, kraljeva ljubimica Pokahontas obujmila šakama njegovu glavu i spustila svoju glavu na njegovu da bi ga spasla.
Skeptici smatraju da je neobično što je Smit čekao 17 godina da opiše događaj, nakon što je Matoaka umrla. Preovladava mišljenje da se njen požrtvovani čin nikada nije desio.
Džej A. Leo Limaj, profesor engleskog jezika na Univerzitetu Delaver, međutim, tvrdi suprotno. Kao jedan od prvih ljudi koji su analizirali istorijske dokaze, ustanovio je da nema mnogo razloga zašto bismo smatrali da je Smit pisao neistine.
On čak tvrdi da slični događaji u drugim autohtonim američkim plemenima navode na zaključak da je pokušaj pogubljenja zapravo obred kojim se ljudi sa strane primaju u pleme.
Ipak, neki dokazi pokazuju da Matoaka i Smit nisu imali tako poseban odnos kao što je on tvrdio. Plemenski savez Pouhatan tvrdi da se Matoaki Smit nije dopadao i da je, videvši ga u Londonu, odbila da razgovara s njim i rekla mu da je lažov.