Najlepsi stihovi o Srbiji

Otadžbina
I ovaj kamen zemlje Srbije,
što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ćeš stupit, možda, poganom?
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Čućes u borbe strasnoj lomljavi
"Otadžbina je ovo Srbina!..."
Djura Jakšić

Moja otadžbina


Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona -
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gde je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.


Aleksa Šantić

Здравица српском народу

Народе, нек ти здравица ова
буде уместо благослова…
Штогод радио,
деца ти се рађала…

И када певао, и када сневао,
и када мукама одолевао
деца ти се рађала…

И када патио, и када ратио,
И када памтио па вратио,
деца ти се рађала…

Није богат ко има волова,
већ синова,
Није срећан ко има пушака,
већ колвеки…

И када жео, и када млео,
и када црну судбину клео,
деца ти се рађала…

Нек љубав надјача,
нек не буде плача, осим дечјег
И када учио, и кад се мучио
И када свету тајну докучио,
деца ти се рађала…

И када љубио, и кад огрубио
И када главу с' рамена губио
Деца ти се рађала

Јаки нек се свађају, глупи нагађају,
теби, нек се рађају…
И када кадио, и воће садио,
и кад се љутио и богодарио,
Деца ти се рађала…

Даће Бог да роди зоб и узри клас,
Да буде и за коње и за нас.
И када свеца славио,
И када школу правио,
И кад се у чуду, чудом бавио
Деца ти се рађала!
[You must be registered and logged in to see this image.]

Sunarodnice moj...
Zelim da znam kad nekome dam ,
da zeljom dajem,da ne prodajem,
ni cast ni rec ni obraz
zelim da znas sunarodnice moj
da zemlju ovu kojom ti hodas
natopila je krv ,suza i znoj...
I nema pravo niko sem nas
da gradi je ,ljubi i dize glas
kad tudjin krene dusnik da nam vadi
i nasim bolom da se sladi..
Zelim da znam da i ti ces stati
uzdignute ruke ko za svoju mati,
zemlja kojom hodas i koja te hrani
netrazi nista-samo da je branis.....

S.T.jutarnja izmaglica

Dobra ti noc Srbijo moja



Nocas si bela kraljice moja,
snezna i hladna , prkosno lepa
iskris od svetlosti meseca sa neba
mojoj si dusi,pred san kriska hleba.

Snevaj u noci naj lepse snove
koje smo sanjali puno vekova
pa jutrom snove pricaj prvom placu
da dan ce doci bez stege i okova.

Dobra ti noc Srbijo moja..

S.T.jutarnja izmaglica

КИША У СРБИЈИ

У Србији пада киша, даноноћно, непрестано
у Србији труне жито, поврће и воће рано.

На грудима мајке Земље Србија је жива рана
по њој пада слана киша, по њој пада роса слана
Што нам спира сјај из ока, срму речи, боју лица,
румен ружа, злато класја, плави мирис љубичица.

У Србији пада киша, набујале све речице -
то су сузе рушних мајки, и очева, и дечице.

Многе су се птичурине на Србију обрушиле,
белосветски гавранови, лешинари, орлушине

Прижељкују да Србија сустане и очи склопи
да разнесу њене кости по Азији и Европи

И да баце на трпезу пред свог слепог црног краља
Срце земље Србијице, Срце целог Православља

Срце Бога и човека, архангела и детета
што светлуца ко кандило у безданој тами света.

У Србији пада киша, поцрнела бела рада
У Србији труне радост, труне понос, труне нада.

Ал то није она киша што капље с небеског свода
то је киша из очију, то су сузе српског рода

Што тоне у живо блато неслоге и немаштине
јер га хоће да расрбе, раскуће и разбаштине.

Кад се једном разоблачи и кад опет сунце гране
најплоднија српска поља биће баре и солане.

Место ражи и пшенице, место шљива и јабука,
место грожђа и кромпира и црног и белог лука

Место меда од багрема, од липе и пољског цвета
биће соли од наших суза за душмане широм света:

Да посоле и пресоле свој хлеб, воду, вино, храну
да сањају слана брда и долине где изгрева

Слано сунце што сад греје српски народ на Балкану
који плаче само зато што много воли да пева!

Oj Srbijo, mila mati

Oj Srbijo, mila mati,
Uvek ću te tako zvati
Mila zemljo, mili dome
Na srcu je slatko tvome

Srećno živet ko u raju,
Gde miline večno traju
U tebi ću srećno tek
Provoditi ovaj vek.

Podigni se mati mila,
Da nam budeš što si bila,
Jer si tužno robovala,
Dugo suze prolivala.

Sunce ti se već rodilo,
Koje ti je zašlo bilo.
Na kriocu svagda tvom
Uteha je srcu mom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sindjelicev grob



Davno je bilo
Još ljudi znaju
Još se stari toga sećaju.

Kada se ono
Srbija mala
Snažiti stala
Kada se Đorđe k Sjenici diže
Kada Sinđelić ka
Nišu stiže.

Kada se Srbi sa sviju strana
Latiše mača žudni'
megdana.

Boj na Kamenici kod sedoga Niša
Staroga grada
Svedoka
mnogih ranijih jada
Ranijih jada, krvavih dana
Krvavih dana i ljutih
rana.
................................. A Sinđelić Stevo sa trista druga
Iz Šanca gleda, pa im se
ruga:

"Gledajte braćo, sokoli moji,
Kako se sila dušmanska roji.
Aj
biće mesa, aj biće strvi,
Gavrani crni napiće se krvi"

Pa siđe dole
gde barut stoji
Kuburu svoju iz pasa trže
Znamenje krsta na braću
vrže:

"Spasavajte se, ko može i hoće!"

I pršte! - sve u zrak
I
zemlju trošnu pritište mrak
A uz strahotu i uz prah
Čuje se
uzvik
"Alah", "Alah".

Još stoji šanac,
Još stoji raka
Dičnih
sinova i dičnih junaka ( dedina beseda...rece)

Јован Дучић - Вечној Србији

Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника бице увек жедан.

Као гром цеш наци свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злоцинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали
За војску убица што це да их срете:
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!
Место мац што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљацка и жреца што хара!

Заставу у срамни злоцин замоцену;
Слободу у сенци тудјих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У крвавој руци где је прицест света.

Презри љубав подлих и братство убица.
И рец вероломних и цаст клеветника!
Носи, роде славни, тај мац без корица -
Знамен крстоносца и Божјег војника!

Да би штит Ахилов био славе веце,
Сам Бог Хефаистос оде за коваца!
И ти, роде српски, знај да никад неце
Нож убице стици дужину твог маца.

Знај само из крви хероја се радја
Звезда путоводја за далеке путе...
Ветром неба иде муценицка ладја,
Сузе су невиних до неба дигнуте...


Јован Дучић

Ја
Раб Божији
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с'три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
Kрив сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што не знам
Крив сам, и да завршим
са највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац, и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с' листе
Ја сам од сад само ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
Tо је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце к'о јабуку
и радост чисту к'о булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш чемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тек тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле кривда и неправда

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фамери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
Што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве
земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал’ не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мога Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
што ме пре разапнете
пре ћу васкрснути!

Добрица Ерић



( P.S. Morala sam da prepisem, cojle [You must be registered and logged in to see this image.] )

Razgovor male srbadije sa otadzbinom


Otadzbino, majko moja
I dedova moji slavni',
Dokle stizu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
Pokazi mi medje tvoje,
Tvoje gore, reke tvoje.

"Od Budima do Soluna,
I gde Timok zlatni stize,
I gde sumi bistra Una,
I Lovcen se nebu dize-
To su moje krsne gore,
Kuda Srbi srpski zbore".

Otadzbino,majko moja
Sto je tuzno lice tvoje?
Zasto hrabra deca tvoja,
Suzom kvase lice svoje?
Kakav bol im muci grudi,
i duboki uzdah budi?

"Moja deca suze liju,
Jer ih dusman muci stari,
Dusmanski im krvcu piju,
Turci, Nemci i Madzari,
Sto slobodan svuda nije,
Zato Srbin suze lije".

Otadzbino, majko moja,
Ima l' koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
Ko u doba ona stara,
Protiv Huna i Avara?

"Prihvatite luc slobode,
Usred ove ropske tame,
A stariji nek vas vode,
Gde ginuti valja za me,
Knjiga, to je luca tvoja,
SRBADIJO, nado moja!


Vojislav Ilic

Lujo Vitez Lovrić, Hrvat koji se u Prvom svetskom ratu borio na strani Srba i u bici kod Kokardže, protiv Bugara, izgubio oba oka, sećao se kasnije tih dana prema jednoj pesmi: „Na položaju kod Kokardže, svi koliko nas je bilo, Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi i Slovaci, zapevali smo pesmu ‘O, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati“.“




Pevaju i igraju u inat ratu: Svake nedelje posle službe u crkvi srpski vojnici su na Krfu priređivali umetnički program


Istu pesmu su pevali 1941. godine i Slovenci, kada su, proterani iz svojih domova, stigli vozom na stanicu u Užice. Ni oni, kao ni većina Srba tada i danas, nisu znali da su ti poznati stihovi nastali bezmalo čitav vek ranije, dok „mila mati“ još nije ni imala slobodu koju bi morala da brani.

REČI SRPSKE, MUZIKA ČEŠKA
Pesmu „Srbiji“ je napisao izvesni Luka Sarić i prvi put je objavio 1860. godine. Drugih dela Sarićevih nema ni u jednoj književnoj antologiji, ali su zato ovi njegovi stihovi stigli u krv ne samo Srba, nego i njihove južnoslovenske braće. Pošto su dobili melodiju, našli su se u notnom „Zborniku rodoljubivih pesama“ 1904. godine koji je sačinio Vladimir R. Đorđević, potom i u antologiju Milorada Panića Surepa i Đuze Radovića „Srpska rodoljubiva poezija“ iz 1952. godine.





Proslavili otadžbinu: Orkestar kraljeve garde u Solunu

U narodu se odomaćio naslov

„O, Srbijo, mila mati“,

prema prvom stihu pesme, a ona dalje glasi:

„Uvek ću te tako zvati.

Mila zemljo, mili dome,

na krilu ću svagda tvome srećno živit’ k’o u raju,

gde miline večno traju.

U tebi je ono sve.

Za čim srce moje mre.

Kroz dubrave tvoje lesne vesele ću pevat’ pesne,

kristal vodu tvoju piti, tebi večno veran biti,

život i krv moju dati sve za tebe, mila mati.

Ti si meni zemni raj, u kom ljupki cveta maj.

Volim prosti pastir biti i u tebi sve živiti,

neg u tuđoj zemlji, mati, carsko blago uživati.

Ti si duše moje život, ti blaženstva zemna kivot.

U tebi ću srećno tek’ provoditi kratak vek.“

Pesma se završava stihovima „Kucnuo je, mati, čas, da se i tvoj čuje glas“.

PEVAJ SRBIJO!

Pevaj Srbijo, zemljo junaka!
Pevaj Srbijo, zemljo bitaka!
Pevaj Srbijo, silnije, jace!
Pevaj Srbijo kad ti se place!

Srbijo moja ponosna budi,
napajaj pesmom junacke grudi.
Dedovi nasi padose davno,
ime ti, Srbijo, postade slavno.

Sad spomen osta na kome pise:
"Krvave bitke Srbi vodise"!
Nek vetar tiho po polju piri,
nek nase Srpstvo daleko siri.

Srbijo moja, dosta je placa,
tvoja je pesma od suza jaca.
Neka se cuje pesma do neba,
i kad se gine pevati treba.

Да ли чујеш мила
мога коња кас,
да ли чујеш са планина
зове те мој глас.

Засвираше трубе
заврши се бој,
звона звоне, зора свиће
враћам се роде мој.

реф:
Ај па, пукни зоро
стару мајку пробуди,
па да види
ко јој долази.

Ај па, пукни зоро
моју драгу да љубим,
беле груди
да јој загрлим.

Кад тамо далеко
видим оџак сив,
стару шљиву, родну њиву
враћам се кући жив.

А најбољих нема
однео их бој,
чувала ме слика твоја
враћам се роде мој.

реф:
Ај па, пукни зоро
стару мајку пробуди,
па да види
ко јој долази.

Ај па, пукни зоро
моју драгу да љубим,
беле груди
да јој загрлим.



Boze, kakav glas...kakva pesma...da se najezis.... rasplaces...

Prkosna pesma – Dobrica Erić
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ја
кћи Божја
Србија
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!

Крива сам што сам неко
а не нико и нетко
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крива сам што јесам
а треба да нисам
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву
Крива сам што се дрзнух
против кривде
крива сам
што опет славим своју крсну славу!

Крива сам што пишем и читам
ћирилицом

Крива сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)

Крива сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што,
не знам

Крива сам и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна, дакле што
постојим

и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве,

Моја ружа слика
озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!
Много смо важне
Земљо моја мила
Ја и моје сестре
Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда
и неправда.

Шта ће овде џихадије
крсташи
амери
који ми черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи …

Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће
лето
јесен
зима
И није страшнија
поготову дању
од суше
поплаве
земљотреса
мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа,

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад, вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
Што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

SRBIJA

Zemlja sljive i birtije
cevapcica i rakija
svadbe muske od tri dana
zemlja Zvezda i Partizana
Srbija Srbija

Zemlja zita i cardaka,
suvog mesa i cvarka
zemlja zelja i pozdrava
jakih veza i kumova
Srbija Srbija


Sve od Nisa pa do Srema
nigde takve zemlje nema
a od Vranja do Pazara
da se kupi nema para
(Srbija)

Zemlja krsta sa tri prsta
malo posta malo mrsa
ispracaja u vojnike
Zemlja raj za neradnike
Srbija Srbija

Zemlja pesme i veselja
zemlja lazni prijatelja
zemlja pesme narodnjaka
zemlja lazi vidodnjaka



Svi moji drugovi
ko neki mangovi
nista ne radu i samo kradu
zivot mi je steko
golemu manu
nemam bre paru
da odem u kafanu

Srbija Srbija...

Zemlja Tesle i Pupina
tamburasa s Varadina
zemlja Cole i Sabana
Lepe Brene i Sinana
Srbija Srbija

Zemlja medje i komsija
i grobara i delija
zemlja piva i konjaka
brlje, loze i vinjaka
Srbija Srbija

Da li se neko seća Kragujevca ?


-Nek đavo nosi onog koji će leći
na srpsko srce.
Neće usnuti ni za tren.
Viknuće velikoj ptici
koja je umesto neba
nad Srbijom:
Gušim se, gušim se!
Zašto mi ti, ptico, udišeš vazduh?
A ptica će odgovoriti:
To nije vazduh za disanje,
ovo je vazduh za pevanje.-


Nikita Stanesku

SRBIJA

Zemlja sljive i birtije
cevapcica i rakija
svadbe muske od tri dana
zemlja Zvezda i Partizana
Srbija Srbija

Zemlja zita i cardaka,
suvog mesa i cvarka
zemlja zelja i pozdrava
jakih veza i kumova
Srbija Srbija


Sve od Nisa pa do Srema
nigde takve zemlje nema
a od Vranja do Pazara
da se kupi nema para
(Srbija)

Zemlja krsta sa tri prsta
malo posta malo mrsa
ispracaja u vojnike
Zemlja raj za neradnike
Srbija Srbija

Zemlja pesme i veselja
zemlja lazni prijatelja
zemlja pesme narodnjaka
zemlja lazi vidodnjaka



Svi moji drugovi
ko neki mangovi
nista ne radu i samo kradu
zivot mi je steko
golemu manu
nemam bre paru
da odem u kafanu

Srbija Srbija...

Zemlja Tesle i Pupina
tamburasa s Varadina
zemlja Cole i Sabana
Lepe Brene i Sinana
Srbija Srbija

Zemlja medje i komsija
i grobara i delija
zemlja piva i konjaka
brlje, loze i vinjaka
Srbija Srbija

Бивак српске војске на Крфу. 1916.

НЕРАНЏИН ЦВЕТ

O, неранџин цвете мирисни и бели,
И ми смо женици стигли из далека.
Царске твоје ките судба нам додели,
Јер невеста жудно на жалу нас чека.

О, неранџин цвете, окити нам чела!
Нисмо за плач дошли ни за покајање,
Нити нас је судба за робље довела.
Младенци смо, што су дошли на венчање!

И невеста наша, Слава Победника,
Са венцима рајским свежим и опојним
Чека драгог свога крвавога лика,
Чека га са стегом и трубама бојним.

О, нераџин цвете, случајем не зови
То знамење видно. О, заспи нас, заспи!
Море, хучном риком брак тај благослови!
Сунце, наше сунце, пухор златни распи!

Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали, и све тлачили.

...
И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима,
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре...
И мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провалији,
Свуд су у причест отров ставили...
С лупежом све су новце ковали,
Са кривоклетником завет правили.

PLAVA GROBNICA

Stojte, galije carske!
Spuštajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim
u doba jeze noćne
nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu,
gde školjke san umoran hvata
i na mrtve alge tresetnica pada,
leži groblje hrabrih,
leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
a umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
za ogromnog mrca, ko naš um beskrajna,
tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
da pobožnost raste vrh voda prosuta
i vazduhom igra čudna pantomima?
To velika duša pokojnika luta.

Stojte, galije carske!
Na groblju braće moje
zavite crnim trube.
Stražari u svečanom
opelo nek otpoje
tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, ko pena
što prolazi morem i umre bez znaka,
i doći će nova i velika smena,
da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
kolevka će biti bajke za vremena,
gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
i prolazna radost celog jednog roda.
Zato grob taj leži u talasa senci
izmeđ nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske!
Buktinje nek utrnu,
veslanje umre hujno,
a kad opelo svršim,
klizite u noć crnu
pobožno i nečujno!

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
i da mrtvi čuju huk borbene lave,
kako vrućim ključem krv penuša njina
u deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se žari
ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske!
U ime svesne pošte
klizite tihim hodom.
Opelo držim,
kakvo ne vide nebo jošte
nad ovom svetom vodom!

Prkosna pesma

Ja
rab Božji
Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko
a ne niko i netko
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše poretko
i što se krstim ovako
s tri prsta!

Kriv sam što jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriv sam što se drznuh protiv krivde
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom
Kriv sam što pevam, smejem se i psujem
a ponekad i lajem
Kriv sam i priznajem
da ne znam što znam i da znam što ne znam

Kriv sam, i da završim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenem od smeha),
kriv sam tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!

Kriv sam i grešan
dakle
što postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju Zemlju da kidiše

Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo
priznajem i to
za spas roda
Ja više ne postojim
skinite me s liste
Ja sam od sad samo
vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste
A ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
to je slika vaše svesti i podsvesti
to nisam ja, spolja
to ste vi - iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost čistu ko bulka u raži
Moji će potomci piti jed i čemer
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš ćemer
rasprodajući moju đedovinu
Usud će ti ludačku košulju obući
i tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule
krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju lipe, jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu
što teže živim, lakše ću umreti
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
čudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne vuge
već ropskog života i bolesti duge
Smrt je česta pojava međ nama Srbima
kao što su proleće, leto, jesen, zima
I nije strašnija
pogotovu danju
od suše, poplave, zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza.

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
ko vaši praoci što su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!

НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији,
К’о једина успомена на џинове,
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

Vladislav Petković Dis ( 1910 )

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ćeš stupit, možda, poganom?
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Čućes u borbe strasnoj lomljavi
"Otadžbina je ovo Srbina!..."

СРБИЈА

Ја сам из оне земље, знате,
што свакој сили на путу стоји.
У њој се живот не цијени много,
у њој се славе само хероји.

То вам је она земља, ма, знате,
што вјековима само страда.
Никад се неће опаметит',
мисле да свијетом правда влада.

Ја сам из онога народа, знате,
што се никоме с пута не склања.
За њега нема већи ни јачи,
он се не плаши ратовања.

То вам је онај народ, ма, знате,
што гене рата у себи носи.
Њему је највеће задовољство
да најјачима запркоси.

Дођеш ли у ту пркосну земљу
у којој никад нема мира,
завољет ћеш тај народ којем
срце над разумом доминира.

Горан Полетан

[You must be registered and logged in to see this image.]

PEVAJ SRBIJO!

Pevaj Srbijo, zemljo junaka!
Pevaj Srbijo, zemljo bitaka!
Pevaj Srbijo, silnije, jace!
Pevaj Srbijo kad ti se place!

I- Srbijo moja ponosna budi,
napajaj pesmom junacke grudi.
Dedovi nasi padose davno,
ime ti, Srbijo, postade slavno.

II- Sad spomen osta na kome pise:
"Krvave bitke Srbi vodise"!
Nek vetar tiho po polju piri,
nek nase Srpstvo daleko siri.

III- Srbijo moja, dosta je placa,
tvoja je pesma od suza jaca.
Neka se cuje pesma do neba,
i kad se gine pevati treba.

Tamo daleko

Tamo daleko, daleko od mora,
tamo je selo moje, tamo je Srbija.

Tamo daleko, gde cveću nema kraj,
tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj.

Tamo daleko, kraj Save i Dunava,
tamo je radost moja, tamo je Beograd.

Tamo gde dušman sve ruši i obara,
Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara.

Tamo daleko, gde sunce već ne sija,
tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija.

Tamo gde hladna protiče Morava,
tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.

Tamo u brda Đetine gde je put,
tamo mi suza majke, preliva svaki skut.

Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov-grad,
tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.

Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,
tamo mi ljubav osta, tamo je moj rodni kraj.

Tamo daleko, gde cveta limun žut,
tamo je srpskoj vojsci, jedini bio put.

Tamo daleko, gde cveta beli krin,
tamo su život dali, zajedno otac i sin.

Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
ali sam klicao uvek, živela Srbija!

Đorđe Marinković


Nikola Tesla po sopstvenoj zelji ispracen u srpskoj katedralnoj (sabornoj ) crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu, uz pesmu Tamo daleko.

TRAZIM

Trazim sunca za sve,
trazim za ptice let.
trazim za mladost smeh,
za pcelu da pravi med,
kisu za presahli cvet
trazim ljubav za svet.
Da li trazim ne moguce?

Trazim da ti kosti ne diraju,
da iscupana srca ne sabiraju,
da vodu zivota ne truju,
da ikonostase ne spaljuju.
Trazim,da li trazim ne moguce?

Trazim da u miru i spokoju svom,
sa Ivanjskim cvecem udjem u svoj dom,
pomolim se Bogu ucitelju svom,
za Kosovsku zemlju i za narod moj.
Trazim da li trazim ne moguce?

Napisano na Ivanjdan 2008g
S.T.Snezana Topalovic-jutarnja izmaglica

Sunarodnice moj... (1)
Zelim da znam kad nekome dam ,
da zeljom dajem,da ne prodajem,
ni cast ni rec ni obraz
zelim da znas sunarodnice moj
da zemlju ovu kojom ti hodas
natopila je krv ,suza i znoj...
I nema pravo niko sem nas
da gradi je ,ljubi i dize glas
kad tudjin krene dusnik da nam vadi
i nasim bolom da se sladi..
Zelim da znam da i ti ces stati
uzdignute ruke ko za svoju mati,
zemlja kojom hodas i koja te hrani
netrazi nista-samo da je branis.....
S.T.Snezana Topalovic-jutarnja izmaglica

Dobra ti noc Srbijo moja....

Nocas si bela kraljice moja,
snezna i hladna , prkosno lepa
iskris od svetlosti meseca sa neba
mojoj si dusi,pred san kriska hleba.

Snevaj u noci naj lepse snove
koje smo sanjali puno vekova
pa jutrom snove pricaj prvom placu
da dan ce doci bez stege i okova.

Dobra ti noc Srbijo moja..
S.T.Snezana Topalovicjutarnja zmaglica

Kuda Srbijo?????

Kuda si posla Srbijo moja,
kao da nisam biljka tvoja
kidas me i gazis,
zemlju mi rovis
gde su ti zemljo svi snovi tvoji
koje si snevala u slavnim bitkama
sta se dogodilo sa gorskim liskama
sta te je ponelo u sramno rasulo
osvrni se za sobom,pogledaj krilo
u kom su se radjali tvoji junaci
u sta si stala
Srbijo moja,u saku jada,
zar te ne plasi?????

Hoces li obraz kaljati njima
sto svoj su zivot,pred besnim psima
davali vapaj za tebe svoj zadnji?????
S.T.Snezana Topalovic-jutarnja izmaglica

Večnoj Srbiji


Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.
Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.
Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!
Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.
Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!
Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tuđih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.
Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj mač bez korica -
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!
Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti, rode srpski, znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.
Znaj samo iz krvi heroja se rađa
Zvezda putovođa za daleke pute...
Vetrom neba ide mučenička lađa,
Suze su nevinih do neba dignute...


Jovan Dučić

BALKANAC


Ne stidim se sto sam-
kako vi velite-
varvarin sa Balkana
tla prljavstine i bure.
Cucete sad
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate
daleki ste i od rodjenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tudjina.
Vi mozete da pijete
a da svakom ne pruzite
case vina.

A kod nas su jos obicaji grubi
mi pustamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se jos i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine,
kod nas svaki covjek ima
citavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi,doista,imate
nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog covjeka po jednoga
imaju ga drumovi i polja,apsane i skole,
a kod nas,kad ljudi veruju u Boga
u sebi ga nose
i tiho mu se
skoro u snu,mole.

Vi,istina,za svaki kut zivota
imate sprava i masina,
sve ste sracunali i sve znate
izumi vasi su za divljenje,
a mi jos imamo starinske alate,
ali sve je kod nas jos zdravo
i prirodno ko glina
i umiranje,i radjanj,i zivljenje.

Vi imate citave zbirke
pravila i nauka o slobodi
o svemu se kod vas pise i pripoveda
ali mi po nepisanim zakonima
slobodno zivimo
i nekog prirodnog drzimo se reda
slicno ognju,vetru i vodi.

Kod vas je zbilja sve tacno propisano
kako se jede,govori i oblaci,
a mi kad govorimo,vicemo
i masemo rukama
i corbu glasno srcemo
i u rukavicama smo
obucu nosimo od svinjske koze,
puno je kod nas seljackih navika i stvari
i kraljevski preci nasi
doista su bili govedari.

Narod nas,zbilja,u gnevu moze da kolje
rusi i pali,
ali mi nismo oni sto smisleno tlace
mi ne smatramo da je svet celi nase polje
mi ne bismo podneli
ni urodjenik prasumski da zbog nas place.

Dusa je nasa prostrana
iako smo brojem mali.

Desanka Maksimovic