Srpske vojskovođe

Da istorija Srbije ima još jedno lice,jasno će se videti kroz ratnu sliku srpske prošlosti.
Dakle,šta znamo i šta mislimo o srpskim vojskovođama ...

Vojskovođe iz prve polovine XIX veka nisu bile imune na tzv. “srpske vladarske bolesti”. Karađorđe je sam sebe, svojim bekstvom u Austriju, ostavio bez vlasti. Knez Miloš je kasnije samo nastojao da za sebe zadrži položaj i eliminiše svog suparnika. Ostale srpske starešine su se “borile” za teritorije, kako bi proširili svoje nahije i u njima bili neograničeni gospodari. Ratna zatišja mnogi od njih su koristili za vođenje lagodnog života. U tome je prednjačio vojvoda Milenko Stojković koji je u odnosu na druge vojvode, iz tog vremena, imao najviše žena i ljubavnih avantura. Milenko je ugledajući se na Turke napravio i svoj harem. Za njim u ljubavnim avanturama nije mnogo zaostajao ni hajduk Veljko. Pod uticajem orijentalnog ponašanja bile su dakle i srpske vojskovođe.

Ratovi su uvek u prvi plan izbacivali pojedince, koji su tako postajali predvodnici svoga naroda. Neki od njih su poput Karađorđa i kneza Miloša postajali vladari Srbije, a drugi su nosili titule buljubaša, knezova, vojvoda, komandanata, glavnih komandanata i popečitelja. Međutim, da nije bilo naroda i njihovih vojskovođa, svakako da ovi prvi ne bi ni stekli oreol vladara. Za razliku od vojvoda iz ustaničkih dana, koje je nužda naterala da se ostave svojih dotadašnjih poslova i stanu ispred naroda u svojim krajevima, vojskovođe iz Prvog svetskog rata bili su profesionalci, koji su vojnička znanja stekli u mirnodopskim uslovima, na Vojnoj akademiji u Beogradu i u pojedinim evropskim zemljama. Njihova unapređenja su stizala sporo i mnogi su tek na kraju profesionalne karijere sticali najviše činove i položaje. Put od narednika do generala i vojvode, bio je težak i malom broju oficira je polazilo za rukom da dosegnu ta najviša vojna zvanja. Vreme je dakle bilo to, koje je diktiralo mesto takvih pojedinaca u vojničkoj hijerarhiji i koje je određivalo njihovo mesto u društvu.

Tokom ustanaka i ratova izdvajaju se pojedinci, koji u datom trenutku staju ispred svoga naroda, kako bi zajedničkim snagama ostvarili cilj. Oni postaju najviše starešine, koje narod gotovo odmah veliča i o njima peva, i koji su kasnije služili kao primer budućim pokolenjima. Neki od njih su bili birani, kao Karađorđe i Miloš, na narodnim zborovima. Drugi su još od ranije, pre ustanaka, bili predvodnici kao knezovi i narodne starešine. Treći su bili već gotovo profesionalni vojnici, koji su svoja znanja stekli u austrijskim frajkorima za vreme Kočine krajine (1788-1791). Četvrti su, poput Stanoja Glavaša, svoja prva ratna iskustva stekli kao hajduci. Peti su bili pravi profesionalni oficiri, koji su svoja znanja stekli u beogradskoj i evropskim Vojnim akademijama. Sve ovo jasno pokazuje da su u prvoj polovini XIX veka narodne mase bile te koje su birale sebi vođu, koji je po njima bio najpogodniji i najsposobniji da ih vodi ka postizanju željenog cilja. Izuzetak su bili srpski oficiri iz druge polovine XIX i oni iz XX veka, koji su svoj narod vodili kao profesionalci.

Степа Степановић (Кумодраж, 11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) је био српски војсковођа и војвода.
Од 1874. године када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао из активне службе, војвода Степа Степановић је, дакле пуних 45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.
Cлавни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао о титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно послужио своме народу у борби за слободу отаџбине.
Wikipedia



Vojskovodja koji svojom hrabroscu motivise vojnike

Srpske vojskovođe iz oba ustanka, uglavnom su bili iz redova seljaka i stočarskih trgovaca. Koreni vojvoda iz Prvog svetskog rata takođe su se nalazili u selu, koje su oni napustili još kao dečaci, da bi se posvetili vojnom pozivu. Za razliku od starešina iz Prvog svetskog rata, koji nisu poznavali sve one vojnike koje su vodili, vojvode iz oba ustanka su uglavnom predvodili narod iz onih sredina, iz kojih su i sami bili. U pripremi i vođenju Prvog i Drugog srpskog ustanka važnu ulogu imala su i mnoga crkvena lica (Prota Mateja Nenadović, Pop Luka Lazarević, Hadži Milentije Stevanović i drugi). Ostavljajući svešteničku odoru, oni su se dohvatali oružja i služenje bogu zamenjivali služenjem narodu.

Prvi srpski ustanak u zapadnoj Srbiji i veliku pobedu na Mišaru 1806. godine, kao i mnoge druge, obeležili su Jakov i Prota Mateja Nenadović, Pop Luka Lazarević, Anta Bogićević i drugi. Milenko Stojković je bio pokretač ustanka u istočnoj Srbiji. Proslavio se 1805. u bici na Ivankovcu, 1806. protiv Osmana Pazvan-Oglua i na Štubiku 1807. godine. Petar Dobrnjac je uspešno odbranio Deligrad 1806. godine, a hajduk Veljko se proslavio svojim mejdanima s Turcima i bitkama u dolini Velike Morave i Timoka. Milan i Miloš Obrenović su od početka vodili ustanak na području srednjeg dela Drine, u jugozapadnoj Srbiji. Ime resavskog vojvode Stevana Sinđelića, koji je junaštvom nadmašio i spartanskog kralja Leonidu, i danas je ponos celog srpskog roda.
O podvizima srpskih vojskovođa iz Prvog svetskog rata, još tih ratnih godina, pisali su mnogi evropski listovi. Radomir Putnik, Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Petar Bojović, jasno su pokazali celom svetu šta sve može srpski vojnik, ako je vođen pravom rukom. Da su se srpskoj borbi divili i evropski oficiri, pokazuje dolazak u Srbiju dvojice Lužičkih Srba, do tada pruskih oficira. Pavle Jurišić Šturm i njegov brat Evgenije, stavljaju se kao dobrovoljci na raspolaganje knezu Milanu Obrenoviću.
Naravno da postoje i mnoge druge, ovde ne pomenute srpske starešine, i to one najznamenitije, koje su svojim junaštvom i delima udarili svoj pečat vremenu u kome su živeli.Njima slava a vama hvala što učestvujete na ovoj temi.

Živojin Mišić (1855-1921)


Živojin Mišić (7. jul (po starom kalendaru) /19. jul 1855. Struganik - 20. januar 1921. Beograd) je bio srpski vojvoda iz Prvog svetskog rata. Živojin Mišić je učestvovao u svim srpskim ratovima od 1876. do 1918. Neposredno je komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta je bio načelnik Vrhovne komande.

Preci Živojina Mišića su se doselili u Struganik krajem 17. ili početkom 18. veka. Porodica je uzela prezime Mišić po imenu dede Živojina Mišića - Miša Kaljevića. Doselili su se iz Drobnjaka. Mišićevi roditelji Radovan i Anđelija (rođ. Damjanović – Koštunjić) imali su trinaestoro dece, od kojih su dvoje bile devojčice - Todora i Živana. Živojin je bio trinaesto dete, i kada se rodio, samo osmoro njegovih braća i sestara je bilo živo.

Po završetku svoje šeste godine bio je pastir. Osnovnu školu započeo u Ribnici, a završio u Kragujevcu. U svojim memoarima Mišić je pominjao neprilike koje je imao s varoškom decom zbog seljačkog porekla, što ga je uzbuđivalo i vređalo. Gimnaziju u Kragujevcu je upisao 1868. Prvi, drugi i šesti razred gimnazije završio u Kragujevcu, a treći i četvrti u Beogradu, u Prvoj beogradskoj gimnaziji. U prvih pet razreda gimnazije nije bio posebno dobar đak, ali je šesti razred završio sa mnogo boljim uspehom. S takvim ocenama šestog razreda gimnazije primljen je 20.9 (po st.kal.) 1874. u Vojnu akademiju, kao 19. u rangu. Na svakom raspustu odlazio je kući u selo i vrlo često je zajedno sa svojom braćom radio i poljske radove.

Na samom početku svoje četrdesetogodišnje službe, kao pitomac Artiljerijske škole, učestvovao je u dva oslobodilačka rata protiv Turske (1876. i 1877 — 1878. godine). U tim ratovima komandovao je Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade II klase i stekao prva ratna iskustva. Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je austro-ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u srpskoj vojsci.

Učestvovao je i u Srpsko-bugarskom ratu 1885. kao poručnik i komandant čete u 5. puku Drinske divizije. Od 1898. do 1904. predavao je strategiju na Vojnoj akademiji. Nakon Majskog prevrata je bio primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, navodno zbog uticaja Crne ruke, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909, tokom Aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.

U Balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka, jer je — kako je istakao general Živko Pavlović — „u najtežim trenucima svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske“. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan.

Međutim, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Tokom Kolubarske bitke, Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, tada u vrlo teškoj situaciji, da zameni njenog ranjenog i bolesnog komandanta generala Petra Bojovića. Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu. Mišić je insistirao (tada je to smatrano rizičnim) na dubljem povlačenju da bi se celoj srpskoj vojsci dalo vremena da se odmori i popuni zalihe, što je rezultovalo napuštanjem Beograda. Međutim, njegovo kockanje se isplatilo pošto je austrougarska vojska previše raširila svoje linije snabdevanja i teško je poražena u potonjem srpskom kontranapadu, koji je takođe započeo Mišić, a njegova armija je odigrala odlučujuću ulogu. Ovo je bila jedna od najvećih bitaka u srpskoj istoriji i Mišić je unapređen u čin vojvode. Nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru 1915, kada se srpska vojska povukla na Kosovo, Mišić je predložio da se izvrši kontranapad. Ovaj predlog su odbili ostali zapovednici armija na sastanku u Peći, i sledilo je povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije. Na Solunskom frontu 1916. Mišić je komandovao Prvom armijom koja je zaustavila i naterala na povlačenje bugarsku vojsku u bici kod Gorničeva. Pred kraj rata u junu 1918. Mišić je postavljen za načelnika Vrhovne komande i komandovao je srpskom vojskom prilikom proboja Solunskog fronta u septembru 1918.

Živojin Mišić je umro u Beogradu 20. januara 1921.

Tekst preuzet sa sajta: http://sr.wikipedia.org

Hrabrost, junaštvo, velike pobede, ali i greške naših vojskovođa nikada se ne smeju zaboraviti. Njihovim uspesima srpski narod se mora ponositi, a na greškama učiti. Istorija pokazuje da je nesloga među srpskim starešinama u Prvom srpskom ustanku, na kraju postala kobna i bila je, između ostalog, jedan od važnih faktora ustaničkog poraza. Kada se Srbija 1813. branila, na njenim južnim granicama nije bilo, ni Milenka Stojkovića, ni Petra Dobrnjca, koji su zbog sukoba s Karađorđem morali da beže iz Srbije. Separatističke težnje pojedinih starešina, kosile su se sa Karađorđevom idejom o centralizaciji države, a na taj način i njegove lične vlasti. Iako je Vožd iz sukoba sa svojim vojvodama izašao kao pobednik, konačni pobednik su u stvari bili Turci, kojima je na ruku išla srpska nesloga.

Knez Miloš i njegove starešine, podigli su Drugi srpski ustanak u sasvim drugim međunarodnim okolnostima. Miloš je preko Prote Mateje Nenadovića osluškivao puls velikih sila na Bečkom kongresu, ali se nije preterano zanosio dobronamernošću njihovih vlada u rešavanju tzv. Istočnog pitanja. Još za vreme Karađorđevog ustanka Miloš je shvatio austrijsku perfidnu igru prema Srbiji, tako da na nju nije računao. Od Rusa je očekivao pomoć u realizaciji osme tačke Bukureškog mira, računajući pri tom i na odredbe Ičkovog mira. Ali za razliku od Karađorđa i njegovih starešina, on se Rusima nije nudio kao saveznik, ni za kakav rat. Vrlo brzo posle izbijanja ustanka, diplomatija je postala njegovo glavno oružje za postizanje željenog cilja. Pri tom, on se vešto koristio pozitivnim rezultatima Prvog srpskog ustanka.

Srpske vojskovođe su svaki na svoj način, više ili manje pozitivno, obeležili svoje vreme. Njihove biografije nam pružaju mogućnost da sa druge strane zavirimo u taj veliki mozaik, sastavljen od niza manjih, i da malo drugačije razmišljamo o tom vremenu. Sloga i nesloga Srba vidi se i dan danas. Posledice srpskog nejedinstva, u pojedinim momentima naše istorije mogu biti jasno apostrofirane. Koliko su Srbi mnogo, ili malo mogli da ostvare svoje ciljeve, zavisilo je često i od toga koliko su oni koji su ih vodili bili sposobni kao vojskovođe, da li su sabijali svoje redove, verovali jedni drugima i kao vojni stratezi ispunjavali postavljene im zadatke. Istorija jasno pokazuje da su oni svoje najveće uspehe postizali kada su donosili, za neprijatelja, neočekivane odluke. Tada su munjevitim akcijama pobeđivali i daleko nadmoćnijeg neprijatelja.

Petar Bojović


Rodjen je 4. jula 1858. godine u Miševićima kod Prijepolja. Nesiguran život u tadašnjem Novopazarskom Sandžaku primorao je porodicu Bojović da se 1867. godine preseli u Ivanjicu u selo Radaljevo. Posle 4 godine školovanja u Ivanjici, roditelji su ga na školovanje poslali u Užice a zatim u Beograd. Petar Bojović je još od mladih dana aktivni učesnik burnih ratnih dogadjaja tadašnje Kraljevine Srbije. Dokazan u vojnim veštinama i načinom ratovanja i komandovanja svojim jedinicama brzo je napredovao i na kraju dobio čin Vojvode. U Prvom svetskom ratu je bio ranjen. Na Solunskom frontu zbog neslaganja sa francuskim generalom Gijomom biva smenjen, ali ponovo dolazi na čelo Prve srpske armije. Pod njegovom komandom oslobodjen je Beograd 1918. godine. Posle rata, 1920. godine postavljen je za Načelnika Generalštaba Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nakon što je odbio imenovanje na čelo ministra vojnog, penzionisan je.
Nosilac je mnogih srpskih i inostranih odlikovanja i priznanja. Ostao je upamćen kao veliki vijskovodja. Umro je u Beogradu 19. januara 1945. u 87. godini.

SUDBINA KRALjEVOG VOJVODE

Brozovi „oslobodioci” upali su u kuću vojvode Petra Bojovića u Trnskoj ulici pod brojem 25. Mnogo im se dopala ta kuća: rado bi se uselili. Kad su ušli, primetili su vojvodin mundir preko stolice, a na stolu vojvodinu šapku. Već i sama činjenica da je Bojović bio „kraljev vojvoda” bila je dovoljna da „oslobodioci” primene silu: najpre su šutirali njegovu vojvodsku šapku, a potom su, posle grubih reči nasrnuli i na slabašnog vojvodu, tada na zavšnici devete decenije života.Bojovic je umro od unutrasnjeg krvarenja.
Vojvodin sin Dobrosav skočio je da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima i ubrzo potom upućen u robijašnicu Sremske Mitrovice. Kad je vojvoda umro, prevezen je na taljigama na Novo Groblje .
Pred samu sahranu OZN- a preko Radio Beograda objavljuje vest da ako neko od gradjana Beograda pokusa da dodje na sharanu Bojovica na Novom gorblju biće uhapsen i krivicno gonjen.
Čak je i nemacki general za jugoistocnu Evropu Neubachen postovao Bojovica i nardeo da Vojvoda mora da dobija redovne kolicine hrane tokom okupacije jer je njegov otac bio zarobljen od strane vojske Kraljevine Srbije i tertian na najvisem nivou. Tako da ga je čak i Nuebachen postovao za humanist koji je pokazao tokom I svetskog rata prema zarobljenim Nemcima, dok ga Brozovi komuniosti odma ubise. To je početak kraja Srbije.
Ali,pobednici pišu istoriju ...

Hajduk Veljko Petrović



Veljko Petrović (u istoriji i u narodnom predanju poznatiji kao HAJDUK VELJKO) rođen je u selu Lenovcu kod Zaječara oko 1780. godine.U mladosti je bio čobanin kod vidinskog paše i sluga kod požarevačkog spahije, od koga je 1803. godine pobegao u hajdučku četu čuvenog hajdučkog harambaše Stanoja Glavaša.
Na početku Prvog srpskog ustanka borio se protiv Turaka u ovoj hajdučkoj četi, a zatim u vojsci smederevske nahije. U ovom ustanku učestvovao je kao običan ratnik, pa "buljubaša", a potom kao vojvoda i komandant, ratujući diljem ustaničke Srbije. Nakon oslobođenja Beograda 1807. godine namolio je Karađorđa (vrhovnog vožda Prvog srpskog ustanka) da mu dozvoli da ode u Crnu Reku i digne ustanak protiv Turaka, što mu je Karađorđe udovoljio. U borbama protiv Turaka se isticao izuzetnom smelošću, odvažnoću i hrabrošću.

Najčešće je jurišao na čelu svojih ustanika. Ovakvim svojim osobinama i uspesima u borbama protiv Turaka nametnuo se kao jedan od najsposobnijih srpskih vojvoda Prvog srpskog ustanka. Nakon srpskog poraza na Čegru istakao se u borbama za odbranu Sokobanje. Polovinom 1810. godine sadejstvovao je ruskoj vojsci u borbama za oslobođenje Prahova, kao i u napadu na Varvarin. Za pokazanu hrabrost u ovim borama odlikovan je ruskom zlatnom medaljom.
Srpski vožd Karađorđe ga je, po odluci Praviteljstvujuščeg Sovjeta, dekretom od 21. avgusta 1811. godine, postavio za vojvodu Negotinske nahije, kao priznanje velikom junaku, ali i kao sračunat potez za predstojeće događaje. I Karađorđe i Sovjet su znali da Negotin treba braniti, a to je mogao samo Veljko. Poginuo je 1811. godine, hrabro braneći opkoljeni Negotin sa oko 3.000 ustanika od mnogo nadmoćnijih turskih snaga. I Karađorđe i Sovjet su znali da Negotin treba braniti, a to je mogao samo Veljko. Poginuo je 1811. godine, hrabro braneći opkoljeni Negotin sa oko 3.000 ustanika od mnogo nadmoćnijih turskih snaga.
Hajduk Veljko nije mario za novac i bogatstvo, ostavši, pored Karađorđa, jedini slavni ustanički komandant koji nije stekao bogatstvo. U njemu je oličeno sve što je junačko, herojsko i epsko, negovano u viševekovnom otporu srpskog naroda tadašnjoj islamskoj - turskoj najezdi.

Станоје (Стаматовић) Главаш (1763. - 25. фебруар 1815) је био један од учесника Првог српског устанка. Рођен је у Селевцу, селу поред Смедеревске Паланке и био је најмлађи од троје деце. После очеве смрти, мајка му се преудала и заједно са Станојем прелази у Глибовац (Смедеревска Паланка). Петар и Јанко су остали у Селевцу где се и данас налази Станојева родна кућа. Био је војвода у смедеревској нахији. Пре устанка је био хајдук. Био је један од могућих кандидата за вођу устанка, али је одбио понуду и предложио Карађорђа. Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију. Турци су га убили 25. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше, после пропасти Хаџи-Проданове буне. Убијен је у селу Баничина поред Смедеревске Паланке где је и сахрањен. Првобитно је био сахрањен на старом сеоском гробљу без главе, јер су је Турци били однели свом султану на увид. Његова сестра је откупила главу и сахранила је са све телом у црквеном дворишту цркве Светог Архангела која је подигнута 1892. године и налази се у Баничини.
Једини Станојеви потомци су по линији његовог брата Петра, презиме су променили у Петровићи, по старом српском обичају када најстарији син узима презиме по очевом имену, и живе у Смедереву. Станојева породична лоза повезана је још са лозом Хајдук Вељка Петровића, пошто је Станоје за њега оженио Петрову ћерку. Потомци Хајдук Вељка (Хајдуквељковићи), данас живе у Смедереву.
Wikipedia

Ko je Hajduk Veljko?

Ženio se dva puta.
Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život, Veljkov, pa se raziđoše.
Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče uključujući i one da se s Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je, čak, četiri rane u tim borbama zadobila.
Posle njegove smrti, udala se za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća.
Vrlo živu Veljkovu biografiju, napisao je Vuk Stefanović Karadžić.
S Marijom je imao sina Radovana, a danas potomci Hajduk-Veljka žive u selu Dubona - i prezivaju se Hajdukveljkovići.

Narod o Hajduk-Veljku

Hajduk Veljko je još za svog života, a pogotovo posle junačke pogibije, slavljen i opevan, ali je uvek naglašavan i njegov hajdučki i bećarski duh. Najpoznatije pesme o njemu su:
* Raslo mi je badem drvo
* Bolan mi leži Kara-Mustafa.
A tvrdi se da postoji sedamdesetak lirskih i desetak epskih pesama o njemu.

Junak-legenda!

Legende o Hajduk-Veljkovom liku, njegovoj "razbarušenoj" prirodi i dinamičnim postupcima, potpomognute su njegovim originalnim načinom javnog pokazivanja pred svaku bitku. Kad bi uzjahao svog omiljenog konja, Kušlju, Veljko je često pozivao muziku da svira pre nego što se upusti u bitku. Priča se i da je tu istu muziku ponovo pozivao posle završenog megdana da se pijanka i veselje nastavi...
Ima mnogo slikovitih uspomena o Hajduk-Veljku...
Najčešće je jurišao na čelu svojih ustanika. On je bio od onih retkih koji nisu komandovali NAPRED!... već ZA MNOM!
Ovakvim svojim osobinama i uspesima u borbama protiv Turaka, nametnuo se kao jedan od najsposobnijih srpskih vojvoda Prvog srpskog ustanka. Posle srpskog poraza na Čegru, istakao se u borbama za odbranu Sokobanje, što je, već, navedeno.
Polovinom 1810, sadejstvovao je ruskoj vojsci u borbama za oslobođenje Prahova, kao i u napadu na Varvarin. Za pokazanu besprimernu hrabrost u ovim borbama, Hajduk Veljko je odlikovan ruskom Zlatnom medaljom.
Srpski vožd Karađorđe ga je, po odluci Praviteljstvujuščeg Sovjeta, dekretom od 21. avgusta 1811, postavio za vojvodu Negotinske nahije, kao priznanje velikom junaku, ali i kao sračunat potez za predstojeće događaje. I Karađorđe i Sovjet su znali da Negotin treba braniti, a to je mogao samo Veljko...
Hajduk Veljko nije mario za novac i bogatstvo, ostavši, pored Karađorđa, jedini slavni ustanički komandant koji nije stekao bogatstvo. U njemu je oličeno sve što je junačko, herojsko i epsko, negovano u viševekovnom otporu srpskog naroda tadašnjoj turskoj najezdi.

Vuk Karadžić o Hajduk-Veljku

Poznato je da je Vuk napisao više spisa o istorijskim ličnostima Srbije. Posebno se ističe Vukov rad o Veljku Petroviću. Između ostalog, Vuk piše:
"Po srcu je i po tjelesnom junaštvu bio prvi ne, samo, u Srbiji, nego se može, slobodno, reći i u cijeloj Evropi svog svud ratnog vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića, on bi, zaista, njihov drug bio, a u njegovo vrijeme, bogzna bi li se oni mogli s njim uporediti!"

Sve cestitke za temu!
Zanimljiva je i puna detalja koje bas nismo mogli naci u istoriji ( kolika bi knjiga tada bila).. ali treba neke stvari da procitamo i znamo, cisto zbog nas samih, da znamo ko smo, sta smo i ko su bili ti vazni ljudi u nasoj proslosti.. treba da znamo sve njihove dobre ali i lose vojno-politicko-vladarske poteze..

Inace pocela sam da citam knjigu Dragoslava Mihailovica - Cizmasi.. i u njoj je veoma detaljno opisano tadasnje vreme i vojnovanje.. zanimljiva knjiga, slicna je sadrzina (poneki likovi, zivot i napredovanje vojnika, desavanja u zemlji), kao i ovoj temi.

Lily ::

Sve cestitke za temu!
Zanimljiva je i puna detalja koje bas nismo mogli naci u istoriji ( kolika bi knjiga tada bila).. ali treba neke stvari da procitamo i znamo, cisto zbog nas samih, da znamo ko smo, sta smo i ko su bili ti vazni ljudi u nasoj proslosti.. treba da znamo sve njihove dobre ali i lose vojno-politicko-vladarske poteze..

Inace pocela sam da citam knjigu Dragoslava Mihailovica - Cizmasi.. i u njoj je veoma detaljno opisano tadasnje vreme i vojnovanje.. zanimljiva knjiga, slicna je sadrzina (poneki likovi, zivot i napredovanje vojnika, desavanja u zemlji), kao i ovoj temi.

Žika Kurjak i njegova čuvena:"Kuj vi je ovo,jebo sliku svoju?!" :eee:
Mihajlović je za to delo dobio NIN-ovu nagradu za književnost negde '84/5 ne sećam se tačno.
Dobar izbor komšinice!
Onomad je lično Broz bio protivnik Dragoslavovog dela jer je "promovisao" (nije pljuvao) četnički pokret i događaje vezane za ljude koji su mu pripadali . Ali ...
Još jednom:ODLIČAN IZBOR!

Hvala komso.. nabavili smo ceo komplet njegovih knjiga, a suprug mi je sugerisao da krenem od Cizmasa, i nije pogresio, zanimljiva je!

Toma Vučić Perišić


“Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u 'ladu... Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu... nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda."



Toma Vučić Perišić (Barič, 1787/1788. — 1859) je srpski junak iz doba Prvog i Drugog srpskog ustanka.
Prvi je hteo da povede bunu protiv Turaka, ali ga je Miloš Obrenović sprečio u tome, misleći da je previše rano za to. Bio je prvi srpski policajac i čuvar Miloševog režima za vreme Đakove bune 1825. i Miletine bune 1835, a potom žestoki protivnik i ustavobranitelj.

Bio je jedan od najbogatijih Srba svog vremena. Otrovan uz znanje Kneza Miloša 1859. godine.

Elem,pomenuti Hajduk Veljka a ne reći nešto o njegovoj životnoj saputnici je nekorektno i prema istoriji i prema onima koji će doći posle nas kao i prema onima koji posećuju ovu temu.Stoga ...

Bilo je rano pre podne kad je brava na vratima negotinskog prote Velimirovića tiho škljocnula. U sobu je, vodeći za ruku sitnu, preplašenu devojčicu, ušla visoka devojka odvažnog izgleda.
- Gospodaru, - obratila se čoveku za sofrom, čak mu ni Boga ne nazvavši – zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?
Gospodara, Hajduk-Veljka, kao da je korbač ošinuo: s njim još niko ovako nije govorio. I taman je zaustio da drsku lepoticu upita čija je i odakle je kad je u sobu ušao prota – nije mu trebalo dugo da shvati da pred njim stoji njegova sinovica Stana Plještić. Ne razmišljajući mnogo zgrabio je šakama iz gomile zlatnog i srebrnog novca koja je stajala na stolu i pružio je devojčici.
- Hvala, gospodaru, - rekla je krotko verujući da prima nadoknadu za sestrine darove. Međutim, nije bila u pravu. Hajduk Veljko je još jednom zagrabio iz hrpe, ali je ovog puta novac pružio Stani.
- Sad sam te darivao, moja si! – rekao je.
Tako, otprilike, glasi jedna od mnogih priča o prvom susretu Hajduk-Veljka i Čučuk-Stane. Malo verovatna, kako misli većina istraživača koja se bavila ovom, po svemu izuzetnom, ličnošću. Istini za volju, za malo šta o Stani Plještić može se reći to je bilo tako i nikako drukčije. Gotovo ceo njen život ostaje pretpostavka. Zašto?
Jedan od razloga je svakako i to što je rođena i rasla u zemlji nesumnjive vladavine muškaraca, u vreme kad je tek poneko bio pismen pa bi bilo pravo čudo da se i našao neko da pokolenjima ostavi zapis o ovoj mladoj ženi koja je u podjednakoj meri volela i "ljude svog života" i slobodu. Čak ni Vuk Karadžić pišući o Hajduk-Veljku nije smatrao potrebnim da o Stani Plještić nešto više zabeleži.
U svakom slučaju, u mnoštvu nagađanja izdvaja se i ponešto u čemu se svi slažu: Stana Plještić bila je izuzetno hrabra, naočita, pronicljiva devojka. Van sumnje je i da je Veljka veoma volela (otuda se čini malo verovatnim da je bila "užasnuta" gospodarevom odlukom da je uzme za ženu): ispraćala ga je u bojeve, a u ponekim i sama učestvovala. Jednom prilikom je čak bila i ranjena. Veljku se gotovo ropski pokoravala. Nije joj, izgleda smetalo što je u Jagodini imao ženu koju je povremeno obilazio.
Jedna od nepoznanica u Staninom životu je i koliko je godina imala kad je upoznala Veljka. Prema istraživanjima dr. Tihomira Stanojevića, Veljko je pao u petak, 18. VII 1813, u tridesetoj. Stani je u tom trenutku bilo 18. S obzirom da je do susreta u protinoj kući došlo 1812. to bi značilo da je imala 17 godina kada su se sreli. Međutim, prema "Maloj enciklopediji Prosvete" udovica je ostala sa 20. Bilo koji od ova dva podatka da je tačan, nesumnjivo je da je Stana bila vrlo mlada kada je ostala bez muža.

Činjenica da su i poreklo i život Čučuk-Stane obavijeni zagonetkama stvara mogućnosti da se ovoj neobičnoj ženi nanesu mnoge nepravde. Pored mnogih i to da je bila nepismena pastirica. Većina onih koji su se bavili proučavanjem njenog života misle upravo suprotno. Dušica Popović-Stojković, autor do sada najobimnijeg dela o Čučuk-Stani piše:

"Može se sa sigurnošću tvrditi da je bila pismena jer je rođena u najkulturnijem selu Krajine". Poznato je, naime, da je Sikole, selo u kome se rodila, pre oslobođenja 1833. bilo, pored manastira Bukova, najveći duhovni centar Krajine. Njegovi žitelji su bili, kako je zapino, "bogati ne samo u stoci već i u novcu i veoma trudoljubivi". Ni u jednom selu Krajinskog okružja nije bilo "toliko pismenih i čitajućih staraca koliko u ovom, a to zbog toga što Sikopljani ni pod Turcima bez škole nisu bili".
Po nekim podacima Sikole je dobilo školu 1807, a tada je Stana mogla da ima 12-ak godina. Zvuči logično da su njeni roditelji to iskoristili i dali je "na nauke". Razume se, postavlja se pitanje koliko je trajalo to školovanje i da li je škola u, istina bogatom, ali zabitom planinskom selu mogla da joj pruži nešto više od čitanja i pisanja staroslovenskih slova.
A ako se nije opismenila u Sikolu, gde je onda? Jer, nema sumnje da je bila pismena: kako bi inače tako lako savladala ruski, poljski, rumunski i grčki jezik, a ovaj poslednji čak naučila da čita i piše. Da li se zaista, kao što je kazivao njen sestrić, gospodin Mihailo Spasojević, računovođa Srpske Državne Štamparije, školovala u Beloj Crkvi, u Banatu?
"Sve tri kćeri, još dok su male bile, pošalje Plještić u Banat, u Belu Crkvu, gde su bile kod tamošnjeg popa i učile ženski rad. Po želji očinjoj nosile su sve tri sestre muške nemačke haljine, pa su se docnije u tim haljinama vratile u zavičaj. Čudnovata ova želja Plještićeva objašnjava se time što on sve dotle nije imao muškog poroda. Najmlađe dete, Mihailo, rodilo mu se mnogo docnije i bilo je još na sisi kad je izbila katastrofa 1813".

Teško je odgovoriti otkud tri sestre baš u Beloj Crkvi; da li možda zbog toga što je njihov otac boravio u tom mestu pa mu se ono dopalo? Ideja da ih je u Belu Crkvu poslao samo da bi ženske radove izučile ne čini se baš mnogo prihvatljivom. Verovatnije je da je tamo postojala škola koja je bila na "višem nivou" od one u Sikolu, pa su mogle bolje da se pripreme za život. Ali, bez obzira iz kojih se razloga odlučio za Belu Crkvu sigurno je da je Radovan Plještić bio čovek naprednih shvatanja.
On sâm stigao je u Sikole iz Hercegovine. Ne baš direktno: njegov otac se sa trojicom sinova, od kojih je kasnije svaki uzeo različito prezime (najstariji Nerić, srednji Velimirović i najmlađi Plještić), iz Hercegovine iselio u Vlašku, a onda ubrzo došao u Srbiju. Odakle su bile devojke kojima su se njegovi sinovi poženili – ne zna se.
Zna se samo da su se Nerić i Plještić nastanili u Sikolu, a da se Velimirović zapopio i otišao u Negotin gde je postavljen za protu. Isto tako, poznato je i da su se Nerić i Plještić latili pastirskog štapa, ali ne u bukvalnom smislu. Da su bili samo pastiri, teško da bi se o Staninom ocu govorilo kao o imućnom čoveku. I jedan i drugi izrodili su decu. Radovan, kao što smo već rekli, tri kćeri: Stanu, Stojnu i Stamenu. Svakoj je, kako je i trebalo, pripremio bogat miraz. Da ga nije bilo pitanje je bi li se Stana i Veljko ikada sreli. O toj krađi, s početka naše priče, postoji još jedna verzija i ona je, moguće, razlog što Vuk Karadžić, koji je dobro poznavao Veljka, Stanu gotovo i ne spominje.
Naime, pričalo se da je Radovanova kći posle krađe devojačke spreme otišla 1809. u Poreč, varošicu na istoimenom dunavskom ostrvu, da se požali vojvodi Milenku Stojkoviću. Tamo je, tvrdi se, zatekla vojvodu okruženog haremom lepih i mladih Turkinja i pošto nije odmah uspela da povrati darove, odsela u kući Stojana Abraša, pobratima Veljkovog. U toj kući joj se navodno toliko dopalo da je u njoj ostala sve dok nije srela Veljka.
Ova dosta naivna priča neuverljiva je već i zbog toga što je teško pretpostaviti da bi tada moćni vojvoda Milenko, poznat po svojoj slabosti prema ženama, propustio takvu lepoticu kakva je Stana.

O kratkom zajedničkom životu Veljka i Stane nema mnogo pomena: samo da je bio ispunjen strašću i da joj je ostavio gomilu dukata. Po nekima čak oko 30.000. Toliko zlata ni pre ni kasnije nije imala nijedna Krajinka. Ni ova priča verovatno ne odgovara istini: Stana je nesumnjivo ostala bogata udovica kad je mogla grčkim borcima za oslobođenje od Turaka da pozajmi 5.500 dukata, ali, da je imala onu razliku do 30.000, ne bi poslednje godine života provela u nemaštini.
Kada je posle Veljkove pogibije napustila Negotin, Stana je punih šest godina s njegovim drugovima vodila borbe protiv Turaka da bi se zatim s Veljkovim bratom Milutinom i snahom Stanojkom povukla u Poreč. Na konjima, koje je vodio Milutin, bilo je natovareno blago. Kada su u septembru Turci bombardovali Poreč, Stana je već bila na putu za Austro-Ugarsku. U pančevačkom karantinu srela je Veljkovu prvu ženu Mariju. Odatle su, obe, krenule u Bečkerek. Mladu i lepu Stanu zapazio je bogati trgovac i zaprosio je. Odbila ga je rečima:
- Ja sam bila za junakom i ako se još koji put udajem, opet ću otići za junaka!
Ovoga se, kako se pokazalo, i pridržavala. U leto 1815. udala se za grčkog revolucionara Georgakisa Olimpiosa. Ni ovog puta njen bračni život nije dugo potrajao: samo nekoliko godina. U 26-oj ponovo je postala udovica. Sa Georgakisom Stana je izrodila troje dece: dva sina i ćerku. Kada je posle njegove smrti poželela da se vrati u Srbiju, Miloš joj to nije dozvolio mada ju je ljubazno primao u Bukureštu: Georgakis nije bio njegov prijatelj pa je smatrao da prema njoj nema nikakve obaveze. Godine 1842. grčka vlada joj je odobrila skromnu penziju i dozvolila joj da živi u Grčkoj. Umrla je u Atini 1849. godine. Dukati koje je svojevremeno pozajmila grčkom pokretu za oslobođenje nikad joj nisu vraćeni. Da jesu, možda bi ispunila poslednju želju: da još jednom vidi Srbiju i rodno Sikole.
Pred kraj XIX veka u "Starim malim novinama" objavljen je tekst iz Atine u kojem je stajalo da je Stanin grob potpuno zapušten i da na njemu nema nikakvog obeležja. Uređivala ga je, dok je bila živa, kći Jevrosima. Sinovi Aleksandar i Milan umrli su mnogo pre Stane.

EAGLE ::

Da istorija Srbije ima još jedno lice,jasno će se videti kroz ratnu sliku srpske prošlosti.
Dakle,šta znamo i šta mislimo o srpskim vojskovođama ...

Vrlo nezgodna tema za davanje bilo kakvog mišljenja -a da ne bude pogrešno shvaćeno (kao zlonamerno )
Imam utisak da o pravoj vojnoj veštini i oficirskoj časti možemo pričati najviše o srpskim oficirima tu do prvog svetskog rata . Sve ostalo.....malo je diskutabilno .

Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj.
Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba.

Ovo je totalna glupost ! Da je u buradima bio nitroglicerin , ok...ali barut ??? Pa ne treba ništa znati o eksplozivu , da bi se logično razmišljalo .Jačina, pravac širenja ....ma nema teorije !
Nije cunami prošao ,a koliko se sećam , taj čin je i bio zbog toga što je "nestalo džebane "? Pa šta je onda proizvelo tako strašnu eksploziju ???



Ne sumnjam da je priča kao takva tačna -ali brojke sigurno nisu .


I još nešto ...najviše me nervira poredjenje bilo koga iz "ovih ratova" sa nesumnjivim časnim ljudima iz srpske istorije , pre svega "majora Tepića" i Ratka Mladića .(Kad sam video Arkana u onoj cirkuskoj uniformi , stomak mi se prevrnuo .To vojnik i vojskovodja ? Mogu misliti kako su se osećali oni časni ljudi koji su se odlučili za vojni poziv. Nije ni čudo što su ih kasnije oterali -NAŠI , gde god da su se pojavili posle Hrvatske i Zvornika .)

Prvi je ubio 22 mlada čoveka bez ikakvog razloga, zbog jednog šugavog magacina JNA kakvih ima na hiljade , a Mladić...pa koju je on pa bitku vodio ? Pet puta nadmoćniji u ljudstvu i teškoj tehnici ,tukao civile po opkoljenim gradovima .

Neka me neko demantuje, ili osudi , ali naši pravi oficiri i vojskovodje su bili oni u I svetskom ratu ,ostalim se ne možemo baš suviše hvaliti. I njih nije bilo sramota da se školuju u inostranstvu , pre svega u Moskvi, Beču i Berlinu . Dobar vojskovodja pre svega mora imati znanje i borbeno iskustvo -i nažalost , nakon Balkanskih ratova oni su ga i imali. Za razliku od ovih dojučerašnjih civila koji su se preko noći proglašavali pukovnicima i generalima .

"Moj brat ponekad baš ume zaslužiti dobre batine ali dok sam ja živ niko ne sme da ga pipne!"-često sam mogao čuti oca kako govori.

Mi Srbi sigurno nismo svetci ali zašto da seremo sami po sebi?Pa dovoljno to drugi rade.

Ova tema je lepo krenula svojim tokom sa planom da svako napiše ono što zna,prvenstveno o istorijskim ličnostima,bez namere da dotiče događaje koji su se juče zbili (pogotovu što su mnoge rane još sveže) i za koje još dugo nećemo znati kako i zašto su se zbili a nekmoli da ih nazovemo "istorijom".
Takođe,autor ove teme i ovih redova nije imao ni želju ni nameru da ista poprimi političku konotaciju.Na ovom forumu ima dovoljno mesta na kojima se mogu lečiti frustracije takve vrste,bez da se kontaminira jedna kulturološka tema.Jer čak i ako ovaj forum jeste (u šta iskreno sumnjam) glasilo neke stranke (kako to neki dan reče neko na jednoj drugoj temi) i tada ne treba brkati "babe i žabe" jer gore pomenute niko ne smatra vojskovođama.

Na kraju,stoji i ona narodna:"Ne pljuje se u bunar iz koga se pije."Dakle,oni koji žive u ovoj zemlji ne bi trebali po njoj pljuvati jer je ipak jedina koju imamo a kakvi smo ljudi takva nam je i država.

Павле Евгеније Јуришић Штурм (нем. Paulus Eugen Sturm) је био српски генерал током ослободилачких ратова (1912-1918) и ветеран Француско-пруског рата 1870-1871.
Родио се 22. августа 1848. године у Згоржелцу (Лужица), од оца Лужичког Србина^[1]. Војну академију је завршио у Вроцлаву (Шлеска). Име му је било Павел Штурм. По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника учествује у француско-пруском рату (1870-1871).
Дошао је у Србију пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Заљубио се у Србију, оженио Српкињом Савком и променио име Павел у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи јуриш). Презиме Штурм је задржао као алијас. Као крсну славу узео је Светог Саву, мада један део породице Јуришић-Штурм слави Светог Јована. Они се везују за даљег рођака Павловог, Michael-a von Sturm-a (Михаило Јуришић) ожењеног Милевом (рођеном Токалић).
Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске.
Павле је имао само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Павле то одбио говорећи да је српски официр.
Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а преминуо у Београду 14. јануара 1922. године. Сахрањен је на Новом гробљу. Одликован је Орденом Карађорђеве Звезде са мачевима, Орденом Белог Орла са мачевима, Орденом Таковског крста, и другим.
Wikipedija

EAGLE ::

"Moj brat ponekad baš ume zaslužiti dobre batine ali dok sam ja živ niko ne sme da ga pipne!"-često sam mogao čuti oca kako govori.

Mi Srbi sigurno nismo svetci ali zašto da seremo sami po sebi?Pa dovoljno to drugi rade.

Ova tema je lepo krenula svojim tokom sa planom da svako napiše ono što zna,prvenstveno o istorijskim ličnostima,bez namere da dotiče događaje koji su se juče zbili (pogotovu što su mnoge rane još sveže) i za koje još dugo nećemo znati kako i zašto su se zbili a nekmoli da ih nazovemo "istorijom".
Takođe,autor ove teme i ovih redova nije imao ni želju ni nameru da ista poprimi političku konotaciju.Na ovom forumu ima dovoljno mesta na kojima se mogu lečiti frustracije takve vrste,bez da se kontaminira jedna kulturološka tema.Jer čak i ako ovaj forum jeste (u šta iskreno sumnjam) glasilo neke stranke (kako to neki dan reče neko na jednoj drugoj temi) i tada ne treba brkati "babe i žabe" jer gore pomenute niko ne smatra vojskovođama.

Na kraju,stoji i ona narodna:"Ne pljuje se u bunar iz koga se pije."Dakle,oni koji žive u ovoj zemlji ne bi trebali po njoj pljuvati jer je ipak jedina koju imamo a kakvi smo ljudi takva nam je i država.

Pa ubij me ....nemam smisla za nelogične gluposti, ma u kom cilju se grade takve nebulozne priče -pa to ti je !

Nema veze jesu u pitanju vojskovodje ili bilo šta drugo . Priznajem , posebno sa osetljiv na "vojnu "stranu -jer sam se nagledao i naslušao idiotluka i manijaka koji su maltretirali seljake po njivama u vreme NATO agresije da "postavljaju lokatore " i sl .Da ne pričam o našoj poslovičnoj mitomaniji .
Šta da radim...ja sam od detinjstva znao da kolt 45 ima burence sa 6 metaka , i nikada nisam mogao svariti kada Džon Vejn ubije bar 20 Indijanaca -bez da puni . Ovo kažem -da se shvati motiv...
Možda nije trebalo da ubacim u samu temu -a najmanja mi je namera da je kvarim ili omalovažavam , pa se zaista izvinjavam autoru i svima koji pišu . (No dobio sam ipak ono što sam želeo čuti i veoma mi je drago da se neki ne smatraju vojskovodjama , što znači da ima zdravomislećih u ovoj zemlji -za razliku od dobrog dela koji baš te smatra herojima i vojnim genijima )
Uzdržaču se od "analize " i nastaviti u duhu (inače ) odlične teme ,priznajem grešku .

КAВАЉЕР ДИЈАМАТСКОГ ОРУЖЈА


Можда је од свих припадника династије Карађорђевић највише био налик на деду. То потврђује његов живот

Арсен као јесаул 2. аргунског козачког пука 1904. године.
Арсен Карађорђевић рођен је у Букурешту, 16. априла 1859. године, као син бившег кнеза Србије Александра и кнегиње Персиде (унуке војводе Јакова, кћерке Јеврема Ненадовића). Породица је већ имала сина, Петра, будућег краља Србије. Арсен је у Паризу завршио чувени лицеј Луј ле Гран. Дипломац Луј ле Грана био је и његов брат од стрица, кнез Божидар Карађорђевић, до сада запостављани члан династије који је по уметничким склоностима био познатији у иностранству него у Србији. Што је још занимљивије, у класи с Арсеном био је и будући српски кнез и краљ из супарничке династије Милан Обреновић.
Немирног духа и пустоловне природе, Арсен је 1883. године ступио у 2. батаљон француске Легије странаца, опет с Божидаром Карађорђевићем. Седам година касније у 5. батаљон Легије странаца 1870/1871. ступио је и његов рођени брат, потпоручник Петар Карађорђевић (под псеудонимом Пјер Кара), свршени питомац 47. класе („де Пуебла”) војне академије Сен Сир. Већ 18. децембра, у склопу експедиционог корпуса адмирала Курбеа, кнез Арсен се искрцао у Вијетнаму (Тонкин) а фебруара 1884. године учествовао је у крвавим борбама око тврђаве Бак Нин. Од 26. јануара до 3. марта налазио се међу браниоцима Тујен Куанга, а 4. фебруара је јуришао на тврђаву Лонг Сон. Након потписивања примирја с Кинезима, 21. јуна 1885, вратио се у Европу и већ 29. новембра следеће године ступио у руску службу.
У Петрограду је завршио Друго константиновско војно училиште и 5. августа 1887. године произведен је у чин корнета (коњичког потпоручника). Тачно годину дана касније, захваљујући искуству, али и друштвеном положају, распоређен је у елитни Каваљергардијски пук „Њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”. Према неким подацима, наводно је већ 1889. године напустио службу и поново ступио у 1. батаљон 2. пука Легије странаца који је боравио у Алжиру. Но, ово је мало вероватно јер је исте, 1889. године, посетио брата Петра на Цетињу а, према успоменама Карла Густава Емила Манерхајма, касније чувеног финског фелдмаршала који је 1940. године поразио моћну совјетску војску, од 1891. до 1897. године заједно су служили у Каваљергардијском пуку.
Арсен се 1. маја 1892. оженио једном од најпознатијих престоничких лепотица, чувеном Аурором Павловном Демидов ди Сан-Донато. Брачни пар је 27. априла 1893. добио сина Павла, будућег кнеза намесника Краљевине Југославије. Но, већ 1895. године брачни пар се развео а Аурора се у Ђенови, 4. новембра 1897, преудала за грофа Николу Ђованија Марију, грофа од Ногере. Арсен и Аурора су договорно, 1896. године, поверили сина на чување и васпитавање стрицу, кнезу Петру, који је тада живео у Женеви.


Слава мегданџије

Прича се да је кнез Арсен у Петрограду водио буран живот и да је био честа мета сензационалистичке штампе. Савременици су га описивали као „лудачки храброг” човека, вичног свим врстама оружја. Чувени писац Мирослав Крлежа га је, наводно, спомињао као „брахијалну силу од које бежи тане”. Према једним изворима, учествовао је у девет ратова и четрнаест двобоја а, према другим, у свим ратовима које је Русија водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено, док је седам борби завршило „нерешено”.
Слава извиканог „мегданџије” отворила му је врата отмених салона, а неколико песника је, наводно, испевало поеме о његовој вештој руци. Но, и поред најбоље воље, успели смо да пребројимо само пет ратова, рачунајући и онај у Индокини, а о силним двобојима има још мање потврда. Тако кружи прича да је 1890. године, на балу који је кнез Феликс Феликсович Јусупов приредио за официре с којима је служио у Каваљергардијском пуку, дошло до испада због принцезе Јелене Петровић Његош, кћерке црногорског кнеза Николе I. Карл Густав Манерхајм и Арсен Карађорђевић, девер најстарије Јеленине сестре Зорке, наводно су се посвађали око плеса с принцезом.
Севнуле су тешке речи и све се окончало двобојем у коме је Манерхајм рањен. Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, опет, у мемоарима „Ни рат ни пакт” овај двобој повезује са свађом око неизбежне Ауроре Демидов; и Арсен и Манерхајм су лепотицу бирали током једне „мазурке”. Чак је извесни Лудвиг Пецл, наводно један од бечких салонских поета, поводом овог случаја написао: „Делили су трпезу и чаше нада, а крвни противници су сада. Гле јада, раздвоји их крвна увреда тада. Један другом, лагано, гробну раку у пољу спремају. Зашто се пуковник сад, као некад, Арсену не насмеје у лице, пре но што од његове руке страда... Ах, судњи час куца, бирај пиштољ, нем и хладан.”




Против Јапанаца у Кини

Но, он у мемоарима не спомиње овај догађај а кнеза Арсена је до смрти сматрао једним од најбољих пријатеља. Зато је лондонски „Дејли лидер” 31. маја 1895. године донео цртицу о двобоју сабљама између „принца Арсена Карађорђевића, поручника руске гарде” и новинара Пола Долфуса, који је у часопису „Ивнимент” објавио чланак провокативан по српског кнеза. У сваком случају, Долфус је у двобоју био рањен у руку.
Кнез Арсен је чин поручника добио 22. јула 1901, а штабс-ротмистра (капетана) 22. јула 1903. године.
Жељан доживљаја, непосредно након избијања руско-јапанског рата пријавио се као добровољац, наводно у 1. нерчински козачки пук „летећег” одреда генерал-мајора Павела Ивановича Мишченка. Престонички дневни лист „Рус” 13. марта 1904. известио је како је „кнез Арсен Карађорђевић као добровољац с чином јесаула био распоређен у козачку сотнију”. Осим тога, лист „Нови крај”, који је излазио у Порт-Артуру, писао је 27. фебруара 1904. како је „бивши штабс-ротмистр Каваљергардијског пука кнез Арсен Карађорђевић распоређен у Први Нерчинско-Забајкалски пук”. Но, Арсен је 13. фебруара 1904. (недељу дана након званичног почетка рата) унапређен у јесаула (чин у козачкој војсци који одговара штабс-капетану) и распоређен у 2. аргунски козачки пук. Пук је, након проглашења ратног стања, 6. фебруара 1904, а пре опште мобилизације 7. фебруара 1905, са 2. верхњејдинским, 2. читинским и 2. нерчинским пуком, те 3. и 4. батеријом, чинио Забајкалску козачку дивизију. При томе, 2. нерчински и 2. аргунски пук ушли су у састав 2. бригаде Забајкалске козачке дивизије генерала Павела-Георга Карловича фон Рененкампфа.
Како је мобилизација Забајкалске козачке војске завршена у рекордном року, козаци су се на фронту појавили већ у марту 1904. године и први су ступили у борбу с Јапанцима. Сукоби су се углавном водили у Кини, јужној Манџурији и око Порт Артура. Фебруара 1905. године код Мукдена дошло је до највеће и одсудне битке у читавом рату. Козаци су свих 17 дана, колико је трајала битка код Мукдена, били у непрестаном додиру с Јапанцима а у мају, под командом генерала Мишченка, успешно су упали у позадину

3а храброст


Руске медаље кнеза Арсена из збирке београдског Војног музеја.


У потрази за пустоловином

Кнегиња Аурора Демидов ди Сан Донато – Карађорђевић, 1892. године.



Након потписивања мировног уговора између Русије и Јапана у Портсмуту, 5. септембра 1905, ратни пут аргунских козака није завршен. Већ 9. јануара 1906. делови Рененкампфове дивизије из Аргуна упућени су да угуше такозвану Читинску републику. Железнички радници града Чите у Забајкалском крају су, наиме, августа 1906. створили градски совјет и комитет Руске социјалдемократске радничке партије. Ускоро је окупљен наоружани одред јачине 4000 људи који је у Чити завео револуционарну диктатуру. Но, брзим дејством 2. аргунског пука, већ 22. јануара револуционарни покрет је угушен а у граду је заведен ред.
Иначе, за храброст исказану у рату, и читав 2. аргунски козачки пук био је одликован посебним сребрним знаком који се носио на шапки.
Након Мајског преврата и ступања на престо Петра Карађорђевића, кнез Арсен се вратио у Србију. На молбу краља Петра I цару Николају II, Арсен и његов син Павле највишим императорским указом отпуштени су из руског држављанства а краљевским Указом од 26. априла 1904. постали су српски поданици. Краљ Петар I је 30. августа 1909. године Арсена уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома”, који је постао пуноважан након потписа председника Министарског савета Николе Пашића, 22. фебруара 1911. године.
Балчак златне сабље с натписом „За храброст”, Војни музеј у Београду.




Кнез Арсен је у чину генерала српске војске током Првог и Другог балканског рата командовао Коњичком дивизијом. Борио се у биткама код Куманова, Брегалнице и Битоља. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања коју је испољио током гоњења Џавид-пашиних одреда кроз Албанију. Посебно је запамћена његова улога у борбама на положајима око реке Брегалнице; ту је изненадним и силовитим налетом своје коњице помогао пешадији да сломи отпор бугарске војске. Арсен је био омиљен међу војницима јер се непрестано налазио у првим борбеним редовима.
Но, по окончању ратова, поново се вратио у Русију. Тамо је 6. децембра 1914. произведен у генерал-мајора руске војске, а 22. маја 1915. у Царском Селу примио га је император Николај II и највишим указом поставио га за заповедника 2. бригаде 2. коњичке дивизије генерал-лејтнанта кнеза Георгија Трубецког. Другог децембра исте године Арсен је на фронту код Риге имао физички сукоб с вршиоцем дужности начелника штаба 2. коњичке дивизије, пуковником Владимиром Николајевичем Гатовским. Осиони пуковник, наводно, није био задовољан начином командовања заповедника 2. бригаде, па је вишег официра ударио по лицу.
Није познато како је иначе енергични Арсен узвратио, али сукоб је завршен тако што је Гатовски ражалован у војника, а генерал Карађорђевић је 8. априла 1916. године упућен у резервни састав при штабу Петроградског војног округа.
Но, Гатовски је као редов у Приморском драгонском пуку служио само три месеца, након чега се пријавио у 25. корпусни авио-одред. Како се прославио као ваздушни ас, већ 6. маја 1916. враћени су му чин пуковника са свим принадлежностима а 31. октобра 1917. произведен је у генерал-мајора. Без обзира на очито благонаклон став команде, високи чин и славу ваздушног аса царске армије, Гатовски је почетком 1918. године променио страну – добровољно се пријавио у Црвену армију. Тешко је рећи да ли под његовим утицајем, тек, бољшевици су у Ловачком клубу у Петрограду ухапсили кнеза Арсена.

Највишим указом од 22. августа 1904, „јесаул 2. Аргунског пука, кнез Арсен Карађорђевић је за исказану храброст у борби унапређен у војсковог старшину” (потпуковника) а 25. фебруара 1906. године ванредно је унапређен у пуковника. Коначно, највишим императорским Указом од 10. маја 1906, цар Никола II је за изузетну храброст исказану у борбама код Мукдена (26. фебруар 1905), српског кнеза наградио Златном сабљом са брилијантима и натписом „За храброст”. Израда оружја, нарученог у једној од најбољих престоничких радионица, указује на то колико је Арсен био цењен у дворским круговима. Царска канцеларија је, наиме, израду Златне сабље поверила чувеном јувелиру Карлу Карловичу Бланку, рођеном у Хелсинкију. Током 1885. године Бланк је отворио јувелирску радњу у Петрограду, у којој је запослио осам радника и три шегрта. Натурализовани Рус финског порекла радио је од 1892. до 1909. године и код Карла-Аугуста-Фердинанда и његовог сина Димитрија Карловича Хана, који су се специјализовали за израду ордења са брилијантима и других предмета украшених драгим камењем за потребе двора. Бланк је од 1909. до 1911. био ортак фирме „К. Хан”. После смрти Димитрија Хана наставио је да самостално испуњава наруџбине императорског кабинета – углавном брилијантске орденске знаке. Коначно, фебруара 1915. године био је проглашен за службеног проценитеља кабинета Његовог императорског величанства.
Иначе, у руско-јапанском рату укупно је додељено између 410 и 617 примерака златног оружја. Неки извори, наиме, тврде да је 1904-1905. оружје с брилијантима добило седам, а златно – 610 официра. Према другим подацима, златне сабље украшене дијамантима, с натписом „За храброст”, уручене су само четворици генерала: Николају Иванову, Николају Николајевичу Јуденичу, Павелу Карловичу фон Рененкампфу и адмиралу Николају Отовичу фон Есену, док је „обично” златно оружје добило 406 официра. Но, указ од 10. маја 1906. недвосмислено потврђује да је дијамантским оружјем награђен и пуковник Арсен Карађорђевић.

Možda najkontroverzniji od svih vojskovođa svog doba,čovek koji je pobio turske dahije, jedan je od onih koji su u mnogome doprineli ostvarenju državne nezavisnosti,Vojvoda Milenko Stojković




Rodio se 1769. u selu Kličevcu u nahiji požarevačkoj.Neko vreme držao je dućan u Požarevcu, ali se ipak vratio u selo i živeo kao imućni domaćin. Pred ustanak je već bio na čelu pokreta koji se razvio u njegovoj nahiji.

Kada je u leto 1804. godine doneta odluka da se pogube zloglasne turske dahije (buna na dahije), zbog čije je okrutne vladavine i došlo do nezadovoljstva u narodu (Mehmed Focčić-aga, Kučuk Alija, Aganlija i Mula Jusuf), Milenko Stojković je određen od strane srpske i turske vlasti (od koje su se dahije odmetnule i vladale samozvano) da izvrši presudu. Sa družinom od oko 50 momaka otišao je u Adakale, gde su se dahije sklonile, a onda prerušen, tokom noći otišao Ibrahimu, upravniku grada i predao mu pismo u kome se objašnjava zašto je došao i ko ga šalje.
Preplašen Ibrahim odao mu je kuću u kojoj su se dahije krile i iste noći Milenko ih je napao. Posle višečasovne borbe dahije su pobijene, a njihove glave, kao lične trofeje, Milenko je odneo u Beograd. Bogato je nagrađen novcem i skupocenim darovima, kao i počastima koje su usledile - tada je ostao zapamčen, što je i u kasnijim bitkama potvrdio, kao veliki junak.



Veliki vojnički uspeh doživeo je Milenko Stojković u bici na Ivankovcu. Hafiz-paša niški je krenuo sa turskom vojskom na Beograd da završi sa ustancima, unapred slaveči pobedu. Na Ivankovcu ih je dočekao Milenko Stojković sa Dobrnjcem i Sinđelicem.
Kada se približio srpskoj vojsci Hafiz-paša je poslao glasnike koji su poručili srpskom vojvodi da mu se ukloni s puta, a Milenko je izgovorio svoju čuvenu rečenicu: "Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom. Rđa bio ako ti se uklonio!" U ovom presudnom boju Srpska vojska je odnela pobedu.



Kada je osvojio tursko utvrđenje u Ramu, na obali Dunava, Milenko je iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena i ustanovio sopstveni harem. Sve žene je preveo u pravoslavnu veru.
Posle pogiblji Turaka u Beogradu 1807. godine, mnoge žene su ostale udovice, a deca siročad; bilo ih je toliko mnogo da se po ulicama gotovo nije moglo prolaziti od onih koji su prosili kako bi opstali. Srbi su ovoj turskoj sirotinji organizovali prevoz lađama natrag u Tursku.
Milenko je lađe sačekao u Poreču, mestu na obali Dunava, gde je imao svoje utvrđenje i među putnicima izabrao najlepše devojke i žene kojima je dopunio svoj harem. Negde u to vreme umrla je njegova zakonita žena koja je živela u Kličevcu, pa se on ponovo oženio udovicom krajinskog oborkneza, Milenom.
Turkinje iz harema nisu kod Milenka bile klasične robinje, več više njegove lične miljenice koje su ga posluživale i dvorile. Često ih je vodio sasobom na putovanja, a kada bi stali da se odmore, prinosile su mu čibuk i kafu.
Kada bi se koje zasitio nalazio joj je muža među svojim slugama ili vojnicima i davao joj miraz. Srpskim gospođama koje nisu mogle imati poroda poklanjao je i decu koju su neke od žena dovele sa sobom u harem, a nije isključeno da se među njima našlo i poneko kojem je i sam bio otac.



Sukob sa Karađorđem bio je razlog da Milenko pobegne preko Dunava. Pre toga raspustio je harem, ne dozvolivši nijednoj od žena da je snađe neizvesna sudbina; svakoj je dao slobodu i dovoljno novca da sama izabere kakav če život voditi. Sa sobom je poveo samo Katinku koja mu je bila najdraža.
Jedna od žena iz njegovog harema postala je kasnije hajdučica koja je rame uz rame hajdukovala sa opakim harambađom Gicom. Zvala se Jelenka. Kažu da je na duši nosila nebrojene smrti, a njenom lepotom i gotovo muškom hrabrošču bio je opčinjen i sam Knjaz Miloš...
Milenko je bio mudar čovek, od onih koji ne govore mnogo, ali kada nešto kažu, ima se šta i čuti. NJegovi podrešeni slepo su ga šlušali, uz veliko strahopoštovanje, izvršavajuči sva naređenja bez pogovora.
Bio je srednjeg rasta, crnomanjast i vrlo dopadljiv. Za njim je ostalo četvoro dece, tri sina i jedna kčer.
Srbiju je, zbog sukoba sa Karađorđem napustio 1811. godine i otišao u Rusiju, gde je penzionisan u činu pukovnika. Umro je na Krimu, nikada se više ne vrativši u svoju voljenu Srbiju.
Beograd ima ulicu Vojvode Milenka.

Meštani Kličevca su 26 jula 2004. u godini jubileja obeleže 200 god. od početka ustanka u Srbiji otvorili spomen-ploču, kako bi se znalo gde je rođen.

Oni koji prepoznaju ovaj spomenik ...




Spomenik braniteljima Beograda na Topčideru je jedinstveni spomenik u svetu, koji je jedna vojska podigla neprijateljskim junacima.

August fon Makenzen je krajem 1915. god. komandovao grupom armija Makenzen (nemačka 11, austro-ugarska 3. i bugarska 1. armija) koje su 6. novembra 1915. god. započele ofanzivu na Srbiju. Odmah po osvajanju Beograda naredio je da se svi srpski branioci sahrane. U njihovu čast, podigao je spomenik nad grobnicom na Topčideru gde su sahranjeni. Na spomeniku piše: „Ovde počivaju Srpski junaci“, na nemačkom i srpskom jeziku.
Posle rata je bio uhvaćen od strane Mađarskih revolucionara i predat Antanti.
O srpskim vojnicima je jednom prilikom rekao: "Borili smo se protiv vojnika iz bajke, koji su se branili besprimernom hrabrošću. Onoga trenutka, kada smo Srbiju osvojili, nas je to bolelo više nego njene saveznice".

Nama je interesantna (i ovoj temi primerena) druga strana cele priče ...


Dragutin Gavrilović (1882 - 1945) pukovnik jugoslovenske vojske, koji se istakao u odbrani Beograda 1915. godine, kada je većina njegovih vojnika poginula, a i on sam je bio teško ranjen.

Beograd je 1915. godine, posle očajne borbe i junačke odbrane, septembra meseca već počeo da posrće i da se kloni padu. Septembra 24. izvršen je još poslednji kontranapad na neprijatelja. Toga dana stigla su odbrani Beograda dva voda sa komandantom majorom Dragutinom Gavrilovićem. Sakupivši oko sebe oficire i vojnike, kao i delove već rasutih jedinica (žandarmerijskih četa i sremskog odreda) zagrmeo je major Gavrilović punim glasom izrekavši navedenu besedu, beseda je imala mađijski uticaj; borba je bila očajna i retko koji vojnik trećeg bataljona da je preživeo taj dan. Sve je otišlo u smrt, a sam major Gavrilović je u tim borbama odlikovan smrtonosnim ranama.

Majora Dragutina Gavrilovića svi znamo po čuvenom govoru koji se na svim vojnim akademijama u svetu uzima za primer kako motivisati svoje vojnike.

Junaci!

Tačno u tri časa neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj!
Živeo Beograd!

Младен Миловановић (око 1760, Ботуње код Крагујевца - 1823, Око на Златибору) је био трговац, војвода из Првог српског устанка, Карађорђев сарадник и вођа његове странке; предсједник Правитељствујушчег совјета сербскиј, војни попечитељ 1811. - 1813. године. Пореклом из Дробњака.Био је врло себичан, грамзив и одлучан, врло вјешт интригант. Имао је јак утицај на Карађорђа. Приписује му се кривица за пораз српске источне војске 1809. године, као и промјеном ратног плана допринио је пропасти устанка 1813. године. По пропасти Србије, отишао је у иностранство, а 1814. стигао је у Хотин у Молдавији, гдје је остао до 1821. године.Убијен је 1823. године, приликом преласка преко Златибора на путу за Црну Гору, по наређењу кнеза Милоша Обреновића, који га од раније није трпио. Сердару златиборском Јовану Мићићу априла 1823. године кнез Милош је у Крагујевцу предао Младена Миловановића да га допрати до Лима и пребаци у Црну Гору. Међутим, Мићићеви момци Леко и Симо Ковач убили су га у Очкој гори на Златибору при наводном покушају бјекства, а његов леш бацили у оближњу пећину Звекару. Wikipedija

Ako neko misli da ovom čoveku nije mesto na ovoj temi-NEKA ĆUTI!

I danas živi legenda o njegovom ratnom podvigu. U Prvom balkanskom ratu u srpskoj vojci bio je trubač i hrabar borac. U jeku Kumanovske bitke ušunjao se na tursku stranu i odsvirao znake za odstupanje turske vojske. S druge strane uzvišice, srpskoj vojci zasvirao je znake za juriš. Srpska vojska je nanela Turcima poraz i otvorila put za nadiranje dolinom Vardara. Upravo za taj podvig, Ahmed je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Posle Kumanovske bitke, Turci su konačno proterani sa Balkana.

Ahmed se ponosio ovim odličjem koje nije skidao do kraja života. Leskovac je poštovao njegovo herojstvo i ukazivao mu veliku pažnju. Postoje tri mogućnosti da se ovekoveči Ahmedovo ime – da mu se podigne spomenik u Leskovcu, da se postavi spomen-ploča u Domu kulture Roma u ovom gradu ili da se jedna ulica nazove njegovim imenom .

Za vreme NOB-a, Nemci su streljali dvojicu njegovih sinova – Redžu i Ramu. Leskovčani su im podigli spomenik u Arapovoj dolini, u podnožju Hisara, gde su Nemci 3. decembra 1941. godine streljali 400 do 500 Roma.

Poslednje godine života Ahmed je proveo u kućerku svog unuka Fadila. Umro je decembra 1965. godine u 92. godini.

Петар Добрњац

Родио се 1771. године у пожаревачкој нахији, у селу Добрњу. У младости је био хајдук неко време, а потом је одржавао имање и трговао углавном живом стоком. Године 1804. био је буљубаша (заповедник чете) под Миленком Стојковићем. 1805. године учествовао је у боју на Иванковцу против Хафиз-паше, после које га је Совјет прогласио бимбашом (заповедник над 1000 људи) и војводом. После битке код Делиграда (1806), против скадарског Ибрахим-паше, долази у ред првих старешина у земљи. Када је Карађорђе 1809. године поделио војску на четири дела, јужни део, који је био усмерен ка Нишу водио је Милоје Петровић. Због свађе између Добрњца и Милоја Петровића изостала је помоћ војводи Стевану Синђелићу, у боју на Чегру (1809), што је довело до српског пораза. После пада Делиграда (1809.) напустио је Србију због неслагања са Карађорђем. 1810. се вратио у земљу на интервенцију Русије, али је 1811. поново протеран. По слому I српског устанка (1813. године), Петар је покушао да учини нешто за Србе и Србију, али му се није дало. Ишао је чак до Париза и Петербурга код Родофиникина, али безуспешно.

Петар је примао од Русије годишњу пензију од 300 дуката, а после закљученог мира између Руса и Турака 1812. године из Каравлашке се сели у Бесарабију, где је држао бољарска села под закуп и вратио се трговини.

У II српском устанку (1815.) био је повереник кнеза Милоша код руског цара Александра I, али се није враћао у Србију.

Петар Добрњац је имао два сина, али су обојица умрла у Петербургу, у кадетском корпусу, и једну ћерку, Љубинку. Она је била удата за Кузмана, сина Луке Лазаревића. Петар је умро у Јашију 1828. године.

Вук Караџић га овако описује: "Био је крупан и пун човјек, и више плав него смеђ. Кад је изишао из Србије (1811. године), може бити да му није било још пунијех 40 година. Био је шаљив и не само говорљив него и рјечит: кад би што приповиједао, тако је знао редом говорити као да чита из књиге. Као старјешина, био је велики јунак, особито знајући људе к себи привући и наговорити их да га слушају; непогодан је био за оне који су хтјели да му заповиједају, али према својијем подручницима и друговима био је врло љубазан. Читати није знао, али је био онда једини старјешина у Србији овога реда који је писарима знатнија писма (на велику господу) казивао ријеч по ријеч..



Da je on onda krenuo ka Nisu...

Stepa Stepanovic na odru

Prestolonaslednik Aleksandar I Karadjordjevic i general Petar Bojovic.

Evo i ova trojica "naših" ...




Kao što vidite-istorija se ponavlja :zubi3:

Među kosovskim junacima u narodnoj pesmi posebno su izdvojene i istaknute tri srpske vojvode. Milan Toplica je iz Toplice, oblasti kroz koju protiče istoimena reka; Ivana Kosančića predanje vezuje za kraj kroz koji protiče reka Kosanica (okolina Prokuplja), a Miloš Obilić je, takođe po predanju, iz Pocerja.

Bez njih bi,trojice lepota, sjaj i dramatičnost kosovskog mozaika podvižnika i stradalnika bili oskudniji i siromašniji. I bleđi. Nedostajala bi dimenzija lične i porodične drame; obećanja i izneverenog očekivanja.

Milan Toplica, Ivan Kosančić i Miloš Obilić, čudesno kosovsko trojstvo, nakon pričešća u crkvi (a pre samog boja) okrenuti su licem prema smrti. Oni su se zavetovali. Ta misao ih okreće podvigu. Oni će se u boju junaštvom izdvojiti i proslaviti. Tako kaže predanje, a svedoči narodna pesma.

Tri su srpske vojvode u pesmi i predanju. U zavetu i podvigu. Lepota, junaštvo, mudrost. Da li slučajno i proizvoljno?

Broj tri je takozvani stajaći (stalni) broj u našim narodnim pesmama. Sigurno je da ovaj izbor nije slučajan. Srbi se krste sa tri prsta. Tri puta se, kad se pozdravljaju (ili jedan drugom nešto čestitaju) ljube u obraze. Pored ostalog, hvata ih troletna groznica. Tri je u osnovi svih ovih običaja...

I koplje se (u narodnoj pesmi) lomi ili prebija na tri polovine. Tamnuje se tri godine dana. Triput je sunce, na Istoku zaigralo, kad su ono, u Višnjićevoj pesmi, "sveci vrgli prilike" viš' Srbije po nebu vedrome.

Bez treće, nema sreće, znaju i danas reći Srbi. Na njih ide troglava aždaja, a u junaka mitskih, tri su srca junačka. Tri su vile u planini, tu su trozubac i tronožac i još mnogo čega u istom znaku i znamenu. Tri je kultni broj. Tri su plamena mača. Tri su konja viteza i tri bojne vojvode. Lepota, mudrost, junaštvo . . .

Tako je magični broj tri i u narodnoj poeziji spojio sudbe velikih kosovskih junaka Obilića, Kosančića i Toplice...

Војвода Миленко Стојковић Хафис -паши: "Претњама ме не уплаши! Удри свом силом! Рђа био ако ти се уклонио!"



Čovek koji je ubio turske dahije.

Vojvoda Milenko Stojković je jedan od onih koji je u mnogome doprineo ostvarenju državne nezavisnosti, možda najkontroverzniji od svih vojskovodja svog doba.
Rodio se u selu Kličevcu u nahiji požarevačkoj. Neko vreme držao je ducan u Požarevcu, ali se ipak vratio u selo i živeo kao imučni domačin. Pred ustanak je več bio na čelu pokreta koji se razvio u njegovoj nahiji.
Kada je u leto 1804. godine doneta odluka da se pogube zloglasne turske dahije (buna na dahije), zbog čije je okrutne vladavine i doslo do nezadovoljstva u narodu (Mehmed Focic-aga, Kucuk Alija, Aganlija i Mula Jusuf), Milenko Stojković je određen od strane srpske i turske vlasti (od koje su se dahije odmetnule i vladale samozvano) da izvrši presudu. Sa družinom od oko 50 momaka otišao je u Adakale, gde su se dahije sklonile, a onda prerušen, tokom noči otišao Ibrahimu, upravniku grada i predao mu pismo u kome se objašnjava zašto je došao i ko ga šalje.
Preplašen Ibrahim odao mu je kuču u kojoj su se dahije krile i iste noči Milenko ih je napao. Posle višečasovne borbe dahije su pobijene, a njihove glave, kao lične trofeje, Milenko je odneo u Beograd. Bogato je nagrađen novcem i skupocenim darovima, kao i počastima koje su usledile - tada je ostao zapamčen, što je i u kasnijim bitkama potvrdio, kao veliki junak
Veliki vojnički uspeh doživeo je Milenko Stojković u bici na Ivankovcu. Hafiz-pasa niski je krenuo sa turskom vojskom na Beograd da završi sa ustancima, unapred slaveči pobedu. Na Ivankovcu ih je dočekao Milenko Stojković sa Dobrnjcem i Sinđelicem.
Kada se približio srpskoj vojsci Hafiz-pasa je poslao glasnike koji su poručili srpskom vojvodi da mu se ukloni s puta, a Milenko je izgovorio svoju čuvenu rečenicu: "Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom. Rđa bio ako ti se uklonio!" U ovom presudnom boju Srpska vojska je odnela pobedu.
]Kada je osvojio tursko utvrđenje u Ramu, na obali Dunava, Milenko je iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena i ustanovio sopstveni harem. Sve žene je preveo u pravoslavnu veru.
Posle pogiblji Turaka u Beogradu 1807. godine, mnoge žene su ostale udovice, a deca siročad; bilo ih je toliko mnogo da se po ulicama gotovo nije moglo prolaziti od onih koji su prosili kako bi opstali. Srbi su ovoj turskoj sirotinji organizovali prevoz lađama natrag u Tursku.
Milenko je lađe sačekao u Porecu, mestu na obali Dunava, gde je imao svoje utvrđenje i među putnicima izabrao najlepše devojke i žene kojima je dopunio svoj harem. Negde u to vreme umrla je njegova zakonita žena koja je živela u Kličevcu, pa se on ponovo oženio udovicom krajinskog oborkneza, Milenom.
Turkinje iz harema nisu kod Milenka bile klasične robinje, več više njegove lične miljenice koje su ga posluživale i dvorile. Često ih je vodio sasobom na putovanja, a kada bi stali da se odmore, prinosile su mu čibuk i kafu.
Kada bi se koje zasitio nalazio joj je muža među svojim slugama ili vojnicima i davao joj miraz. Srpskim gospođama koje nisu mogle imati poroda poklanjao je i decu koju su neke od žena dovele sa sobom u harem, a nije isključeno da se među njima našlo i poneko kojem je i sam bio otac
]Sukob sa Karađorđem bio je razlog da Milenko pobegne preko Dunava. Pre toga raspustio je harem, ne dozvolivši nijednoj od žena da je snađe neizvesna sudbina; svakoj je dao slobodu i dovoljno novca da sama izabere kakav če život voditi. Sa sobom je poveo samo Katinku koja mu je bila najdraža.
Jedna od žena iz njegovog harema postala je kasnije hajdučica koja je rame uz rame hajdukovala sa opakim harambađom Gicom. Zvala se Jelenka. Kažu da je na duši nosila nebrojene smrti, a njenom lepotom i gotovo muškom hrabrošču bio je opčinjen i sam Knjaz Miloš...
Milenko je bio mudar čovek, od onih koji ne govore mnogo, ali kada nešto kažu, ima se šta i čuti. NJegovi podrešeni slepo su ga šlušali, uz veliko strahopoštovanje, izvršavajuči sva naređenja bez pogovora. Bio je srednjeg rasta, crnomanjast i vrlo dopadljiv. Za njim je ostalo četvoro dece, tri sina i jedna kčer.
Srbiju je, zbog sukoba sa Karađorđem napustio 1811. godine i otišao u Rusiju, gde je penzionisan u činu pukovnika. Umro je na Krimu, nikada se više ne vrativši u svoju voljenu Srbiju.
Beograd ima ulicu Vojvode Milenka]Meštani Kličevca su 26 jula 2004. u godini jubileja obeleže 200 god. od početka ustanka u Srbiji otvorili spomen-ploču, kako bi se znalo gde je rođen.

Literatura: Gospodar Milenko Stojković
Tomislav Simić, Kruševac, 2003

In 1918, Canadians gave the name Putnik to a mountain located near the province of Alberta, paying tribute to the Chief of the Supreme Command of the Serbian Army (1912-1916) and the Serbian Field marshal (Vojvoda), Radomir Putnik (1847-1917). This mountain is a part of the Rocky Mountains between the Canadian provinces of Alberta and British Columbia in Kananaskis mountain range and it is 2940 me
ters high. The commemorative plaque has these words engraved: "Mount Putnik is named in perpetual remembrance of the men and women of the Allied armed forces in Serbia and their leader, Field Marshal Radomir Putnik (1847-1917). Serbia lost a quarter of its population, both army and civilian, during World War I (1914-1918). This sacrifice was part of Canadian and Allied efforts in Europe against three empires to protect the rights and freedoms of human kind."
------------------
Канађани су планину која се налази у близини провинције Алберте, 1918. године назвали „Путник“, одајући почаст начелнику Врховне команде српске војске (1912-1916) и првом српском војводи Радомиру Путнику (1847-1917). Та планина део је ланца Стеновитих планина између канадских провинција Алберте и Британске Колумбије у планинском масиву Кананаскис и висока је 2.940 метара. На плочи су на енглеском језику уклесане ове речи: „Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847-1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914-1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства".

EAGLE ::

Da istorija Srbije ima još jedno lice,jasno će se videti kroz ratnu sliku srpske prošlosti.
Dakle,šta znamo i šta mislimo o srpskim vojskovođama ...
 

Znamo, ali se to nikada ili ređe pominje .

Srpske vojskovođe kroz istoriju , su svoju veštinu manje upotrebljavali u odbrani svoje zemlje -nego je to češće bilo u službi ili interesu  drugih .Ne jednom se desilo -praktično ,i protiv svog naroda .
Činjenica je da je Srbija stotinama godina bila vazalna država ,a kasnije u sastavu ili savezu sa velikim silama ,te su tako i njeni vojni resursi upotrebljavani u tom pravcu .
To je činjenica -koja ne umanjuje ličnu hrabrost ili veštinu pomenutih osoba ,ali je činjenica,koja se ponavljala kroz istoriju .
________________________

Austrijski car je cenio vojničke vrline Krajišnika



Srpski maršali i generali koji su ginuli za ćesara

Marko R. Petrović | 23. 06. 2013. - 07:05h | Komentara: 52



Neke od ključnih pozicija u vojsci Autrougarske monarhije u trenutku izbijanja Prvog svetskog rata bile su u rukama maršala i generala srpske nacionalnosti, a među njima je po značaju bez premca svakako feldmaršal Svetozar Borojević, po mnogima najveći defanzivni strateg tog vremena.


Austrougarska je daleko dopirala: Atlas Sklavonije, Kroacije, Bosnie i Dalmacije
Odmah posle Borojevića, jedinog feldmaršala koji nije bio nemačkog porekla, a koji je komandovao snagama na ruskom, a potom i italijanskom frontu, po značaju je sigurno i komandant austrougraskog vazduhoplovstva, general Milan Uzelac.

- Fascinantno je koliko su Srbi doprineli austrougarskoj vojnoj moći, ali nije ni čudno ako se ima u vidu da je vojska praktično bila jedino polje na kojem su mogli da se afirmišu - ocenjuje vojni publicista Aleksandar Radić, dodajući da je tu do izražaja došla „krajiška ratnička tradicija“.
 

Feldmaršal Svetozar Borojević Bojna Jedan od najistaknutijih austro-ugarskih vojskovođa, jedini feldmaršal koji nije bio nemačkog porekla, jedan od najvećih defanzivnih stratega. Završio je vojnu akademiju u Viner Nojštatu, a potom i generalštabnu akademiju u Beču. Istakao se tokom austrijske okupacije Bosne i Hercegovine 1878. godine, a naročito pri zauzimanju Sarajeva. U Prvom svetskom ratu komandovao Trećom austrougarskom armijom na ruskom frontu, a potom i snagama na italijanskom frontu. Posle uspešnih operacija protiv Italijana kod Kobarida prozvan je i Lavom sa Soče.

Borojević je, na primer, na istočnom frontu uspeo da probije rusku opsadu grada Pšemisla, da bi potom na italijanskom ratištu, prema rečima istoričara Predraga Markovića, izvojevao praktično najveću austrijsku pobedu tokom Velikog rata. Tada je i prozvan Lav sa Soče.
 
Čin feldmaršala je, inače, dobio neposredno pred Prvi svetski rat, nakon što je na manevrima pobedio snage kojima je komandovao nemački car Vilhelm.
 
Odlikovan više puta dobio je čak i pravo da ponese plemićku titulu, pa je imenu dodao i „fon Bojna“, po rodnom mestu svoje majke Stane - Bojni kod Gline.
 
Na visokim pozicijama u austrijskoj vojsci nalazili su se takođe i admiral Dragutin Prica, potonji prvi komandant Jugoslovenske kraljevske mornarice, kao i general Emanuel Cvjetićanin, ađutant cara Franje Josifa.
 
Zanimljivo je, međutim, da, iako su svi bili Srbi, nijedan od njih, kao ni mnogi drugi oficiri i generali vojske Crno-žute monarhije, ni u jednom trenutku nisu ni pomislili da pređu u srpsku vojsku.
 

Amiral Dragutin Prica (Senj 1867 - Opatija 1960), austrougarski admiral, Srbin iz Like, prvi komandant Kraljevske mornarice Srba, Hrvata i Slovenaca 1923. godine, nakon što su Italijani napustili poslednju okupiranu zonu kod Zadra. Prethodno je Pricu, kao kontraadmirala u penziji Narodno vijeće u Zagrebu još 30. oktobra 1918. godine imenovalo svojim poverenikom za mornaricu. Poslednja služba u austrougarskoj carskoj mornarici bila je u Admiralitetu u Puli, gde je bio načelnik.

- Austrougarska je bila vrlo uspešna u tome da oformi profesionalan, praktično nadnacionalan oficirski kor. Ti Srbi koji su došli na visoke pozicije su praktično denacionalizovani. Oni su bili pre svega lojalni kruni kojoj su se zakleli - kaže Radić.
 
Posle rata oni su ponudili svoje usluge novonastaloj južnoslovenskoj državi.
Neki su prihvaćeni, poput Uzelca i Price, koji su postali čelni ljudi avijacije, odnosno mornarice Kraljevine SHS, ali neki i nisu, poput feldmaršala Borojevića.
 
Prema nekim izvorima, Borojević je naime očekivao da će u skladu sa svojim činom feldmaršala dobiti mesto glavnokomandujućeg u vojsci novostvorene države Srba, Hrvata i Slovenaca, što imajući u vidu da je ipak on bio posebno visoki oficir poražene austrougarske vojske nije bilo moguće.
 
Istovremeno, među istoričarima traje i polemika o srpskom poreklu ovih oficira. Hrvatska istoriografija, naime, koristi svaku priliku da naglasi kako je, na primer, Borojević Hrvat. Nemaju, međutim, odgovor na to zbog čega su antisrpski raspoloženi Hrvati uoči Prvog svetskog rata razorili nadgrobni spomenik njegovih roditelja na pravoslavnom groblju u Petrinji. Istovremeno, od Borojevića iz Knezovljana, gde je rođen Svetozarov otac, na spisku ubijenih u Jasenovcu je 35 imena, uključujući i decu.
 
General Uzelac je, s druge strane, prema Radićevim rečima, predmet druge manipulacije, jer je 1941. godine postavljen za počasnog komandanta Vazduhoplovstva NDH.
 
- Činjenica je, međutim, da su on i njegova porodica bili određeni za likvidaciju. To je, međutim, čuo Uzelčev klasić, Mikloš Horti, fašistički vođa Mađarske, koji je Paveliću rekao da bi baš rado video svog druga Uzelca. To je Paveliću bio signal da ne dira Uzelca i njegovu porodicu - kaže Radić.
 

General Milan Uzelac Prvi komandant austrougarskog ratnog vazduhoplovstva, na to mesto postavljen 1. maja 1912. godine. Na funkciji je bio praktično do kraja Prvog svetskog rata. Za vreme njegovog komandovanja austrougarsko vazduhoplovstvo je naraslo u ozbiljan i samostalan rod vojske u čijem je sastavu bilo 74 eskadrile sa 533 aviona i 27 balonskih četa. Po završetku rata pozvan je da pristupi vojsci Kraljevine SHS. reaktiviran je u generalskom činu avgusta 1920. godine i postavljen za načelnika novoformiranog Odeljenja za vazduhoplovstvo pri Ministarstu vojske i mornarice. Po formiranju NDH postavljen je i za počasnog generala vazduhoplovstva ove kvislinške tvorevine.

 

Baron Emanuel Cvjetićanin Posle austrijske aneksije Bosne i Hercegovine bio je glavni organizator žandarmerije u Sarajevu. Emanuel je bio i prvi ađutant cara Franca Jozefa I, Nalazio se u drugim kolima iza prestolonaslednika Franca Ferdinanda na kojeg je Gavrilo Princip izvršio atentat 28. juna 1914. godine. Kralj Aleksandar I Karađorđević mu je ponudio da bude jedan od njegovih vojvoda, ali je Emanuel to odbio.

 




Pavle Jurišić - srpski Nemac
I srpska vojska imala je svog visokorangiranog Nemca - generala Pavla Jurišića Šturma, koji je do 1916. godine komadovao Trećom armijom. Rođen je u Vroclavu kao Pavel Šturm, kao pruski oficir učestvovao je u francusko-pruskom ratu, a potom došao u Srbiju da predaje na vojnoj akademiji.
Tu se zaljubio i ostao, a u srpsku vojsku je primljen kao poručnik-dobrovoljac uoči srpsko-turskog rata 1876. godine.

Na današnji dan, 1807. godine, Srbi su u Prvom srpskom ustanku izbacili Turke iz Kalemegdanske tvrđave i Beograd je, posle 380 godina, ponovo postao prestonica srpske države.

Novom komandantu Sulejman-paši potom je preostalo jedino da se sa svojim snagama preda ustanicima pod Karađorđevim vođstvom.