Бањачки - мајсторски језик

First topic message reminder :


Област Осат простире се од Тегарске реке уз Дрину све до Жепе.
Граничи се са северозапада планинама Чауш, Несмотер и Прибићевац, са југозапада Сушицом и Јавором, са југа Жепом а са истока Дрином.
Укупно 48 села.

Црвица је највеће осаћанско село и налази се у средишту Осата. Излази на Дрину (испод Скелана у БиХ), и дели је са истоименим селом у Србији.

У низу особености са којима се истиче Осат, па и Црвица као највеће село у овој области, свакако је језик којим су се служили надалеко познати осаћански мајстори - зидари, у туђини, док су радили у „мајсторији”.
Многи наши познати историчари, етнолози и лингвисти у прошлости, а и данас, у својим истраживањима, показали су нарочито интересовање за овај, често називан „тајни” језик осаћанских мајстора.

sonia ::

Kijara-brm ::

sonia ::

Кулаба кећаст, не убањава гарачу, шушљику и рушу да се попири! ^{[You must be registered and logged in to see this image.]}

šta kazala sonija?

[You must be registered and logged in to see this image.] taman sam zaboravila! Ne zasmejavaj me!

e bemte i ja bi se smejala... :ironic:

Citaj ( al' nikom ne kazuj! ) -Газда је лош, не да кафу, ракију и пиво да се попије! [You must be registered and logged in to see this image.]

sonia ::

Citaj ( al' nikom ne kazuj! ) -Газда је лош, не да кафу, ракију и пиво да се попије! [You must be registered and logged in to see this image.]

:ironic: ja to ne umem ni da izgovorim...
jbt sonija sve znaš...superwoman... :baby2:

В

Вајза - девојка

Виза - вода

Визати - мокрити


Г

Галбан - дукат

Гара - кафа

Грмчар - млин

Гураћ - грло

Гураћица - чаша, лула


Д

Дочкати - донети, дотерати

Дочкојити - доћи


ђ

Ђавлад - деца

Ђавле - дете

Ђавлаш - момак

Ђавлица - цурица

Ђаур - хришћанин

Ђаурка - хришћанка

Ђаурче - хришћанче

Ђун - дан

Vajza vizala [You must be registered and logged in to see this image.]

Cojle, oduševila sam se sa ovim dundjerskim jezikom, čula sam za njega ali mi nije palo napamet da potražim nešto o njemu.

Trem se ćivurati sa tremku, pa mu je baš sumna za garu

slatkicass ::

Trem se ćivurati sa tremku, pa mu je baš sumna za garu

Цкмањак каћурати аћамче Гару за смарати.
Слаткицас је шумна за гару тремка.

Ж

Жара - ватра

Жарац - барут, прах


З

Зот - Турчин

Зотска букурлија - џамија

Зотски татрљан - хоџа


К

Калица - кобила

Каљац - коњ

Каљче - ждребе

Кардаш - брат

Кардашица - сестра

Кариџа - крмача

Кариџанац - крмак

Кариџанче - прасе

Карамлук - мрак, ноћ

Кашта - кућа

Кећаш - дуван

Кећашица - брада

Каћуралице - очи

Каћурати - гледати

Кљака - баба, мајка, стара жена

Кљакац - деда, отац, старији човек

Кљаков кљакац - прадеда

Клениште - млеко

Крека - кокош

Крекац - пeвац

Крекче - пилe

cojle ::

slatkicass ::

Trem se ćivurati sa tremku, pa mu je baš sumna za garu

Цкмањак каћурати аћамче Гару за смарати.
Слаткицас је шумна за гару тремка.

Aham....baš tako, ali onu seftelijsku, malu.

Л


Лаза - брадва

Лешица - овца

Лешац - ован

Лешце - јагње

Лешица цкамна - коза

Лешац цкамни - јарац

Лешце цкамно - јаре



М


Масатити - сећи

Мерити - красти

Миша - месо

Миша на чкојалици - бут

Морица - бува

Морица цкамна - уш

Мутови - нечист

Набанити - начинити

Набанити жару - наложити ватру

Набањавати - градити

Наханован - сит

Ницкам - ни мало

BANJACI JOŠ VOLINJAJU BANJAČKI!

Na tajnom govoru zidara, koji se može čuti još samo u zapadnoj Srbiji, uz Drinu, ovo znači da zidari još pričaju na banjačkom, svom govoru.


Penzionisani zidar Jovan Ivanović objašnjava zašto su zidari stvorili svoj jezik.

- Zidarski, ili kako ga mi zovemo banjački jezik, dosta je koristan. Tokom majstorisanja momci svašta pričaju, gazda čuje, pa nastanu problemi. Banjački jezik razumemo samo mi, pa nema problema - kaže Ivanović iz Vrhpolja, koji je skoro 40 godina proveo u „majstoriji", uglavnom u Novom Sadu, Futogu, Sremskoj Kamenici, Despotovu, Bačkoj Palanci i drugim mestima.
Zidarski jezik naučio je sa 17 godina, kada je krenuo u pečalbu.
" Banjački jezik znali smo samo mi iz ovog dela Srbije i Bosanci iz istočne Bosne. Ja sam u vojsci upoznao jednog vojnika iz Bijeljine, koji je takođe znao naš jezik, a znali su ga i majstori iz bosanske Posavine. Kod nas su ga ranije znala i deca, pa i žene i devojke. Dešavalo se da na igrankama izbegavamo da pričamo banjački, jer su ga i devojke razumevale." - tvrdi Jovan.

Jezik zidara izumire...

O


Олањати - опрати

Олањати се - опрати се, окупати

Орман - шупа

Ормањлика - дрво

Отремчити се - оженити се, удати се



П


Палуран - купус

Палузан Чифут - Јеврејин

Пењер - сир

Пјевач - грах, пасуљ

Повизан - покисо

Повизати се - помокрити се

Почкојмо - хајдемo

cojle ::

Пјевач - грах, пасуљ

Олањати пјевач, набанити жару .......

па ово стварно нико не би могао разумети бРеЗ речника!!

Р

Руша - вино



С


Смарати - украсти

Смарати се - умрети

Скерак - чекић

Согањ - лук


Т


Тажити - обстајати, находати се

Ташанче - јаје

Тирита - хартија, хаљина, књига, писмо

Тиритњак - гуњ

Тирита с фантаре - капа

Тирита са чкојалице - обућа

Трајца - торба

Трањати - спавати

Трањац цкамни - затвор, апс

Трем - човек

Тремка - жена

Туз - со

Brate Cojle , stavi ti neku nama korisnu rečenicu ovde ...da znamo šta se priča ,kad imamo zidare ?
Recimo , kako se banjački kaže :
Ala bih kresnuo gazdaricu ?
Gazda je pederčina nevidjena , ima da ga oderemo ...

Takve neke stvari što majstori sigurno pričaju ? [You must be registered and logged in to see this image.]

Danubius ::

Brate Cojle , stavi ti neku nama korisnu rečenicu ovde ...da znamo šta se priča ,kad imamo zidare ?
Recimo , kako se banjački kaže :
Ala bih kresnuo gazdaricu ?
Gazda je pederčina nevidjena , ima da ga oderemo ...

Takve neke stvari što majstori sigurno pričaju ? [You must be registered and logged in to see this image.]

Brate Pišta,
(iskreno ne znam šta to izvorno znači al tako moji zemljaci imenuju Senćanske ciglare sa kojima su argatovali),
pokojni đed mi je govorio:

"Šta misliš, ko je najzaslužniji za majstorski jezik?
Pa gazdarice... dogovoriti se a da domaćin ne posumnja.

Ћ

Ћасара - сурутка

Ћем - пас

Ћемица - кучка

Ћемче - штене

Ћивурати се - сполно општити


У

Убанити - убити

Уснаћи - бркови


Ф

Фантара - глава

Фоле - новци

Фолинчић - новчић

Фолињати - говорити, викати, певати

Фолињати букурлију - молити се Богу

Фолињати у тирити - читати у књизи


Х

Ханити - јести

Ханован - гладан

Ц

Цкамно - слабо, ружно, хрђаво

Цкаман ћем - вук, курјак

Цкамњак - ђаво

Цкамњак од жаре - пепео


Ч

Чавркаш - клинац

Чамура - земља

Чамурњаш - камен

Чамурњаш сажарен - креч

Чатрљан - свештеник, поп

Чкојач - пут

Чкојалица - нога

Чкојалице - саонице

Чкуљан - заход, ћенифа

Џ


Џага - тестера


Ш


Штитити - давати

Шумно - добро, младо, лепо, весело

Шумњак - господин

Шумно буке - пшеница

Шумна жара - пушка

Шумна за гару - шећер

Шумулијер - крчмар, гостионича

Ја сам мајстор...

Osatica.

Varoš na uzvisini, ali ta uzvisina sama opkoljena je sa svih strana
visokim planinama sa golim, krševitim obroncima.
Tako su podjednako u pravu i oni Osatičani koji tvrde da je njihov grad na brežuljku, kao i oni koji kažu da nije, nego da se, naprotiv, nalazi u rupi.

Ali ono što je zajedničko svima, bez obzira na sva podeljena mišljenja, to je da svi Osatičani imaju neku urođenu težnju za visinama i da i najskromniji i najneugledniji među njima žele da se ispnu bar za pedalj više od mesta na kom su.

Da se ispnu, i da se to vidi i zna.

Ko ne može ništa drugo, on bar sanja ili priča o izdizanju.

I ta želja za usponom svake vrste i po svaku cenu, za iluzijom visine, ne ostavlja ih nikad, sve do smrti, koja je kraj svih želja i, za Osatičane, neka vrsta poslednjeg i naročitog uspona.

Ona prelazi sa starijih na mlađe, od naraštaja na naraštaj.

I u tom »osatičkom propinjanju« nema razlike između muslimana i hrišćana, iako se inače dve osatičke vere u malo čemu slažu, čak i žive odvojeno.
Hrišćanski deo grada je u krševitom kraju na brežuljku, oko crkve, koja je na najvišoj tački, a muslimanski na padinama toga brežuljka, gde je sve »pod nogu«, gde se zemlja lakše radi i bolje rađa.

Dok je bila turska vlast u Bosni, češće i više su se »propinjali« oni iz donjeg dela kasabe. A i moglo im se, jer su bili zaista sultanovi sinovi i sa konja na ovaj svet gledali.
Iako je, razume se, i među njima bilo više sirotinje koja je tuđe konje vodila, nego bogataša i kolenovića koji su ih jahali.
Pa i kad je nestalo vlasti i popustilo imanje, ostao je glas i ugled i visoko mišljenje o sebi, i stotina priča o svemu tome.
Sve se one sa zanosom pričaju i sa slašću slušaju, a dovoljno je
ispričati samo jednu od njih pa da se to lako razume, na primer priču o Hasimu Glibi, koji se u poslednjem rusko-turskom ratu pročuo pravim osatičkim podvigom.

Kad je turska vlast među muslimanima po Bosni kupila nizam za rat protiv Rusije, branio se svak živ od regrutovanja, kako je ko bolje mogao i umeo.
Što je ko ugledniji i imućniji i veštiji, to se uspešnije i lakše otimao nizamu.
Neko je ipak morao da krene, makar po jedan ili dvojica iz svakog naselja, i to su bili obično siromašni mladići, nadničari, bez jačeg roda, veza i ugleda.

Služiti rok u carskoj vojsci i obući na sebe zapadnjačku, tijesnu« uniformu, nije uspon, nego pre pad; zbog toga je iz Osatice krenuo jedan jedini vojnik, Hasim Glibo, neugledno i sitno momče koje nije imalo ničim da se iskupi, nikog ko bi ga zaklonio i odbranio.
Ali se i taj jedan jedini Osatičanin proslavio mimo svu carsku vojsku i, bar u osatičkoj priči, popeo više od ostalih.
Nije se doduše nikad vratio u svoju kasabu, ostao je negde na nekom etapnom položaju, gde je, umotan u svoje tanko ćebe, umro od opšte iznurenosti i dizenterije, i pokopan u zemlji crnici i negašenom kreču, zajedno sa nekoliko desetina istih takvih bezimenih askera koje je ista bolest ukinula s nogu.

Ali u Osatici je nikla priča o njegovoj veličanstvenoj pogibiji; i ta
priča nije samo lepša od nelepe stvarnosti, nego će i duže trajati no što bi trajao Hasim da je ostao u kasabi, i mnogo više vredi nego što je on, živ, za kasabalije vredeo.

To svako dete zna.

Zatvorili se Rusi u neki vrletni grad, poboli svoj barjak navrh tvrđave, pa se pomešao sa oblacima.
Gleda ga turska vojska, ali mu ništa ne može.
A naš Hasim, gledao i on, gledao, pa nije više mogao da odoli srcu.
Zatražio izun od komandanta da se ispne i skine kaurski barjak. Komandant ni da čuje.
Govorio mu Hasim ko je i odakle je i uveravao ga da za čoveka iz Osatice, koji se i inače celog veka penje i spušta, nema krša ni strmine uz koje se ne bi mogao popeti.
Najposle, komandant ga oterao, zajedno sa njegovom ludo smelom zamisli.

Ali Hasim krenuo sam, na svoju ruku.
Krenuo u samo svitanje.
Smenjuju se dan i noć.
Još nije otpočela svakodnevna topovska paljba, ni već uobičajene rovovske borbe, čarke i manevrisanja u podnožju tvrđave.
Bos, zasukanih nogavica do kolena i rukava do lakata, samo sa
nožem za pojasom, Hasim se peo uz liticu koja nije bila zaštićena, jer su je Rusi smatrali nepristupnom.

U početku nije ga niko video, jer se nije ni pomišljalo da se neko s te strane može uspeti.
Najposle, primetile su ga obje vojske, i turska i moskovska, ali niko nije pucao.
Ne mogu ljudi da se priberu od čuda i iznenađenja.
Sve stalo kao skamenjeno i samo gleda uvis.
Ide šapat kroz tursku vojsku: »Ama, šta je ono?!« »Pelivan?« Dok će neko: »Hasim iz Osatice!« Jeste Hasim, nije Hasim!

Dok oni tako nagađaju, osveste se Moskovi, u neko doba, i stanu da pucaju.
Ali Osatičanin sve od kamena do kamena, iz jednog mrtvog ugla
u drugi, penje se i penje sve više, ne znaš na što staje, sagledati ga dobro ne možeš.

Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.

Gledaju vojske šta Hasim radi.
Hvataju ga komandiri na durbine i tobdžije na nišan, dok se on tako ne ispe na najviši bedem i ne pokaza na čistini ispod
barjaka.
A odozdo osula po njemu ruska vojska da puca iz svega što pucati može.
Sipa kuršum kao grad, a Hasim već pruža ruke za barjakom.

I skinuo bi ga da nije bilo izdaje.

Ali onaj Hasimov komandant, murtatin i zavidnik, naredio nekim
svojim ljudima pa i oni pucaju.
I tako je naš Hasim od turskog kuršuma poginuo, i nije mu bilo suđeno da snese moskovski barjak i da se proslavi i on i njegova
Osatica u Bosni.

Tako su Turci Osatičani slavno sahranili na vrh ruske tvrđave Hasima Glibu, koji je umesto njih otišao u nizam i tamo negde jadno zaglavio.

A, rekli smo već, nisu se propinjali samo Osatičani Muhamedove vere, nego i oni gore što žive na strmeni, okupljeni oko crkve; nisu onoliko koliko bi hteli, ali jesu koliko su ikad mogli.

I o njima je ovde govor.

Kad je turski asker napustio Bosnu i došla austrijska uprava, videli su Osatičani da je njihova crkva (»Hram svetago Uspenija v mestu Osatici«) nedostojno malena, niska, neugledna, da nemaju zvona ni zvonare.
Kao da su im se odjednom oči otvorile.
Postideli su se i pregnuli da stvar izmene i poprave.

Prvo su podigli zvonaru što su mogli tvrđu i višu, a zatim su, ne puštajući da se pobožni zanos ohladi, nabavili zvona, čak iz Vršca, i to dva odjednom, malo i veliko.
Stajalo je to mnogo novca celu opštinu, ali su se zato i nauživali i naslavili, i naprkosili inovernim komšijama dole u polju.

Zvona su dovezena u velikom slavlju, na kolima koja su bila okićena zelenilom, cvećem i trobojnim vrpcama.
Sve što je muško, i ono od pedlja, pomagalo je kod podizanja tih zvona.
Toliki su pomagali i hteli da budu korisni da je posao jedva svršen; umalo se nesreća nije desila.
A kad su zvona najposle obežena, počela je prava orgija metalnih zvukova.
Bučalo je veliko, Bogorodičino, cilikalo malo, Mihaila arhangela.
I to bez prestanka.
Staro i mlado smenjivalo se na zvonari, vešalo se o konopce i propinjalo uz njih, svetlih očiju, utrnulih dlanova, otvorenih usta, pevajući iz punih grudi nešto što se gubilo u jeci zvona.
Dva dana je kolo igralo u crkvenoj porti.
Zvona nisu prestajala.
Izgledalo je da neće ni prestati i da će od sada ljudima vek prolaziti u stalnom tutnju i zvonjavi.

Onima dole život je omrznuo slušajući tu mrsku lupu i ludo zvoncanje.
To im je bila kao neka osveta za one borije i bubnjeve kojima su oni oduvek za vreme ramazanskog posta, po ceo mesec dana, pre svitanja budili svoje hrišćanske sugrađane iz gornjeg dela grada.

Tako je svak proveo svoje.

Još nisu bila zvona dokraja ni isplaćena, i zbog skupog njihovog podvoza trajao je spor, a već je počelo sabiranje novca i materijala za proširenje crkve i — dizanje kubeta.

Stara, prizemljasta crkvena zgrada sa običnim niskim krovom od pocrnele šindre nije više odgovarala potrebama osatičke crkvene opštine ni visokoj predstavi koju je ona imala o svojoj snazi i svom ugledu.
To je nekako u istom trenu svima postalo jasno.
Kad je jednom izgovorena reč kube, ona više nije izlazila ljudima iz glave.
Istina, nikad niko od njih nije video kube, osim na jednoj ikoni u crkvi, na kojoj je naslikan »Nebeski Jerusalim«, fantastični grad pun nekih čudnih i visokih tornjeva i kupola.

Niko nije tačno znao ni zamišljao šta će to i po čemu će to u Osatici biti lepše i bolje kad crkva dobije kube, ali svak je o njemu mštao i govorio, smatrajući da je ono neophodno za dalji život kasabe i sreću budućih naraštaja, gotovo kao i vazduh, hleb i voda.

A kad o nečem počne tako da se mašta i govori, to se pre ili posle mora i ostvariti.

Ljudi koji su išli trgovačkim poslom po svetu našli su u Novoj Varoši nekog majstora, Ristu Nišliju, koji je popravljao tamošnju crkvu.
Pozvali su ga i on je došao u Osaticu, razmotrio stvar i pristao da se primi posla.
Odmah je rekao da se crkva ne može mnogo proširiti ako treba na nju da se postavi kube, i da to kube ne može biti visoko ako se želi da bude trajno i za oko prijatno.
Osatičani su pristali.
Jer, pravo govoreći, nije im u crkvi ni do sada bilo tesno, a glavno je da se ispuni želja i ispne kube, pa koliko je da je.
Najposle, sastavljen je približan proračun troškova, sklopljen je ugovor, i odmah otpočeo rad.

Posao je svršen tačno prema pogodbi.
Osatička crkva dobila je kube.
To kube, istina, nije bilo ni oblikom ni veličinom kako su mnogi zamišljali da će biti, nije bilo na sredini crkvene zgrade kao ona kubeta na ikoni »Nebeskog Jerusalima«, nego spreda, iznad samih vrata, usko i šiljasto, a pozadi je ostao običan krov »na dvije
vode« kakav je i dosad bio; i to kube nije bilo pokriveno limom ili čak bakrom, kako su neki sanjali, nego sitnom i finom, naročito sečenom šindrom, koju su seljaci dali besplatno, kao svoj prilog hramu, i koja je rađena po majstorovim nacrtima.

Nije bilo sve onako kako se očekivalo, ali kube je bilo tu, i Osatičani su bili i suviše poneseni njime, takvim kakvo je, da bi još dugo mislili na ono o kom su nekad maštali.

A najposle — tešili su se Osatičani — ko zna da li i druga kubeta
u većim gradovima i na čuvenim crkvama odgovaraju svima željama i očekivanjima, i da li iko na svetu ima kube kakvo želi i zamišlja?
Ne može svak imati kube kao što su ona naslikana na ikoni »Nebeskog Jerusalima«.

Uostalom, ko zna kako i ta izgledaju u stvarnosti, jer ikona je jedno a stvarnost drugo.

Glavno je da se njihova crkva uzdigla i klisila koliko god je mogla uvis, da se više ne pripija uza zemlju i ne pravi manja nego što je, i da sve to lepo vide oni odozdo, iz donjeg dela grada.

Bilo je dosta razgovora o krstu koji treba da bude postavljen navrh kubeta.
Majstor Nišlija predlagao je da krst bude drven i samo pokovan limom; toga mišljenja bili su i neki opštinari, ali je velika većina građana smatrala da na njihovoj crkvi može biti samo pozlaćen krst, ili nikakav.
Kako nisu imali dovoljno novca, postavljen je privremeno običan drven krst, a Osatičani su pregnuli da
sakupe potrebnu sumu.
Sakupljali su po selima, išli čak do Sarajeva u prošnju, vršili pritisak na imućnije ljude, menjali testamente nekim staricama.
Najposle, krst je poručen kod jedne firme u Novom Sadu, na otplatu, i stigao je u najbolje doba godine.
Sa krstom je firma poslala i majstora koji će krst podići i utvrditi.

To je bilo veliko vreme za gornju Osaticu.
Pozlaćen krst koji treba utvrditi na visini, stranac majstor, uzbudljive pripreme za opasno penjanje.
Sve predmeti za beskrajne, žive razgovore i za velika maštanja, koja Osatica toliko voli.

Sam majstor, zvao se Jakov Bodnar, nije svojim izgledom i držanjem odgovarao predstavi koju su ovdašnji ljudi imali o toj vrsti veštaka.
Suviše im je bio sitan, neugledan i jednostavan, nedovoljno rečit i svečan za visoki posao koji radi.
Odseo je u kući Lekse limara.

Aleksa Jovanović, zvani Lekso, jedini je majstor toga zanata u kasabi.
Stamen i plav momak sa nekim svetlim, zrakastim očima koje menjaju boju i trepere.
Išao je u Višegrad i tamo izučio zanat kod austrijskog majstora, o kom je mnogo pričao.
Za četiri godine nije se taj majstor jednom nasmejao, ali nije ni Leksu ošamario.
Takav je bio.
Kad je dobio »kalfensko pismo«, Lekso se vratio u Osaticu i pod majstorovim imenom otvorio radnju, u kojoj je radio manje limarske radove.
Kad je stekao pravo, preneo je dućan na svoje ime, pošto je prvo
odslužio vojsku.
Dobro je radio, za skromne osatičke potrebe, i prilično zarađivao.
Pio je koliko i ostali, i u piću se ponašao kao svaki Osatičanin. Prešao je dvadeset i petu godinu, a još se nije oženio.
Živeo je sa ocem i majkom.
To je bilo jedino u čemu se odvajao od svojih meštana.

Lekso, koji se stalno nalazio uz novosadskog majstora i pomagao mu u svemu, bio je neka vrsta veze između njega i ljubopitljivih građana.
On im je pričao o tom čoveku sve što je mogao da sazna.
Četrdeset i šest mu je godina, ima ćerku učiteljicu i već unuče.
Niti pije rakiju niti puši duvan.
Nije mnogo rečit ni preterano ćutljiv.
A radi — to se čudo videlo nije!
Nigde ne staje, nikad ne miruje, mrav mu ravan nije.

A građani, koji su hteli sve da znaju, jednako su i dalje zapitkivali o stranom majstoru.
Da li je snažan i vešt koliko treba? Da li je baš od tih što krstove
postavljaju? Jede li krmetinu? Da nije neka druga vera?

Za to vreme majstor je mirno i neupadljivo vršio sve pripreme za podizanje krsta.
Po njegovom nacrtu načinjene su od dobra a laka drveta nekolike merdevine razne debljine i dužine, pobijeni su klinovi u krov kubeta i postavljene lestvice od konopca; oko vrha je sklopljena i utvrđena skela od kratkih i čvrstih dasaka, po njoj se kretao majstor i odozgo dovikivao naredbe kao hodža sa munare.
Lekso mu je pomagao u svemu i viđao se svuda.
Pored toga, poučeni su i raspoređeni pomoćni radnici.

Crkvena porta je bila zatvorena, tako je tražio majstor, ali svet se stalno iskupljao i gledao spolja šta se radi: deca nisu silazila sa ograde.
Svi su, pomalo razočarani, gledali te jednolične, sitne radove bez vidljiva cilja, u stalnom iščekivanju onog što je glavno: kad će »zlatan« krst zasjati nad Osaticom.
I jednog dana je Bodnar, uz Leksinu pomoć, zaista postavio krst navrh kubeta, zalemio ga i gvozdenim prečagama utvrdio pri dnu, a sa strane vezao čvrstom a tankom, gotovo nevidljivom čeličnom žicom.
Sve je to izvršeno brže i na izgled lakše nego što su ljudi u kasabi očekivali, tako da im se činilo kao da su u nečem prevareni i kao da
im je na neki mađioničarski način ukraden onaj glavni i najuzbudljiviji trenutak: kad je krst prvi put zablistao nad Osaticom.

Sad je već bilo dockan.
Krst je blistao sa svakim zrakom sunca i svačijem oku, kao da je to najobičnija stvar i kao da je oduvek bio tu.
I majstor se spremao na odlazak; Lekso se nije odvajao od njega; a kad je krenuo, ispratio ga je do Dobre vode, na sat hoda od kasabe, dokle Osatičani prate svoje najbliže kad odlaze u svet.
Stojeći pored česme, bogate vodom, koja je u četiri teška, kao srebrna mlaza padala u dugačko korito, Lekso je gledao za kolima u kojima je odlazio Bodnar.
To je bio pravi majstor, čovek od posla, koji bi svoj zadatak jednako radio u mračnom podrumu kao i na vrhu crkvenog kubeta, bez zle pomisli i prevare, bez potištenosti i bez sujete.

To je protivno od osatičkog propinjanja i želje za vidnim i visokim mestom.

Trepćući modrim zrakastim očima, Lekso je pratio kola koja su odmicala sa majstorom. Još mu je izgledao jasan njegov nauk bez reči o tome šta je to poslenik i majstor.

Biti majstor, znači umeti odvojiti za vreme rada svoj posao od svega ostalog, znati tačno, i jedino pred očima imati:
šta treba uraditi i kako to uraditi; ne obazirati se ni na što što nema sa tim veze; ne brinuti se za uspeh, ne pomišljati na neuspeh; ničega se ne plašiti, a ništa ne ostavljati slučaju; uvek biti sav pri onom delu posla koji u tom trenutku obrađuješ.

Ako tako radiš, sve oko tebe radi s tobom i sve ti pomaže, svaka alatka ti je prijatelj, svaka promena putokaz, a materijal pod rukom poslušan; sve ide bez greške i zastoja, ili, bolje rečeno:
svaka se greška popravlja i svaki zastoj nadoknađuje.

Tada tvoj posao mora da napreduje, i što dalje, sve bolje; uz put jača i biva lepši, jer raste iz sebe kao biljka iz semena koje je probrano, dobro posejano, i za koje je sve predviđeno.

Biti radnik i majstor, čovek od posla!
Ničeg boljeg ni pouzdanijeg u ovom životu, u kom mnogo dobra nema, a pouzdano nije ništa.

Sve mu je to bilo bez reči jasno i sve jasnije sa svakim danom koji je provodio pored Bodnara u radu.
Jasno mu je bilo i nezaboravno izgledalo sve to još i sada, dok je stajao kraj česme, ali čim se okrenuo i zaputio pešice u kasabu na bregu, osetio je da se sve to u njemu magli i muti.
I sa svakim korakom napuštalo ga je ponešto od majstorovog nemog nauka.
Zastao bi za trenutak i okrenuo se, ali bi u daljini video samo tamni masiv hrastove šume u koji je uvirao beli drum na kom su nestala kola s majstorom.

Zbunjen i prazan, stigao je Lekso u kasabu, nad kojom je na jutarnjem suncu sijao krst sa kubeta.
On je gledao taj krst i, kao da ga gleda nekim novim očima, prvi put je pomislio: ja sam ga podigao!
Jeste, stajao sam pored njega, gore na vrhu kubeta, dodirivao ga rukom, učestvovao u brizi i naporu, sve dok nije utvrđen i osiguran na mestu na kom je sada.
Ja!
— Tu se javi i misao na majstora, ali sada je ona bila, začudo, slaba i gubila se u daljini, kao tačka koja biva sve manja.

Idući tako čaršijom, jednako je gledao čas gore u krst, čas u prolaznike na ulici.
Niko nije glave dizao.
Svi su išli za svojim poslovima ili lunjali dokono, kao da nad
njima nema ni krsta ni kubeta.
Vratio se u radnju, koja mu se sada činila prazna i pusta, počeo da radi, ali nije izdržao dugo.
Digao se i stao na dućanski prag, naslonivši se na dovratnik. Ispred njega je i dalje prolazio svet, uz čaršiju i niz čaršiju, a on je ispod oka posmatrao izraze lica i hvatao svačiji pogled.
Bilo je jasno da su ljudi, posle nekoliko dana iščuđavanja i divljenja, zaboravili i krst na crkvi i one koji su ga podigli.
To ga je iznenadilo, pa zabolelo, pa ogorčilo.
Tek sada ga je ispunila živa i puna svest o svom podvigu.

Nema nijednog od ovih, mislio je uvređeno i ljutito, kome ja nisam sagledao teme, i to sa visoka i opasna mesta, a sada prolaze mimo mene kao mimo tursko groblje, praveći se da ne znaju ili da su zaboravili, kao da se takva stvar može lako zaboraviti.
Ko od njih zna kako sve ovo što se zove Osatica izgleda kad se
posmatra odozgo?
Niko.
Bilo nas je do jutros dvojica, Bodnar i ja. A sad sam samo ja.
U celoj varoši jedini.

Idući kući na ručak, on je toga dana prošao kroz čaršiju sredinom ulice, držeći ruke podalje od trupa, raskopčana prsluka na isturenim grudima.
Šibao je pogledom oko sebe i u tuđem pogledu tražio pravo značenje svoga podviga, ali ga nije nalazio.
Ništa.
Tvrda ravnodušnost ili neka lična briga koja se ne izdiže iznad kućnog slemena.

Uveče, u mehani, ljudi pričaju što jeste i što nije, što može biti i što ne može, samo o krstu niko ni reči. Tako i sutra i preksutra. Lekso je sedeo ćutljiv i namrgođen, ali niko nije primećivao njegovo mrgodno ćutanje. Gušeći u sebi bes i zlovolju, on se pitao, da li je mogućno da se za nekoliko dana zaboravilo ono o
čemu se godinama snevalo i mesecima govorilo.
Zar su ovi ljudi koji su mogli da ga vide kako, pomažući Bodnaru, stoji na skeli ispod samog krsta, visoko iznad njih, izgubili pamćenje i nemaju ništa da mu kažu i ničim pokažu da je on izveo
izuzetan podvig i veliko delo?
Savlađujući gnev, pokušao je da sam zapodene govor o postavljanju krsta, o novosadskom majstoru, o velikom poslu koji je svršen.
Ne pominjući sebe ni svoj slučaj, pričao je, kao uzgred, kako u svetu cene slične podvige.
On zna da su novine pisale — bečke novine! — o ljudima koji su se peli na tornjeve, i sliku su donosile, i čoveka i tornja.
Video je to kao šegrt u Višegradu kod svog majstora.
Tako je to u drugom svetu, tamo.

Istina, Lekso nije pominjao kakvi su bili ti tornjevi u poređenju sa ovim osatičkim, ni kakva su bila ta penjanja, ni kolika.

Ljudi su ga slušali ravnodušno i skretali govor na drugo. A kad uhvati nekog od teških pijanica, plati mu polić rakije i počne izdaleka da ga ispituje o podizanju krsta, čovek trepće očima i jedva se priseća:
— Krst? ... Podignut, pa šta?

I pijanac počinje da priča neki svoj podvig, izmišljen i neverovatan, prema kom dizanje krsta na crkvi nije ništa; priča dugo i zaneseno, a pri tom gleda u rakiju pred sobom kao da čita iz njenih preliva opalne boje.
Tako Lekso sada sluša tuđu laž, a guta svoju istinu, kao da je lažov njemu platio rakiju, a ne on lažovu.

Sluša i razmišlja.
Eto, takvi su ovi njegovi Osatičani!
Vole da se veličaju i uzdižu na visoko, a kad to ne mogu, onda gledaju da bar drugog, koji se izdigao, spuste na niže, do sebe ili malo ispod sebe.

Ogorčen i tup, odlazi kući sa željom da se što pre pokrije po glavi, zaboravi i sam sve o sebi, i zaspi tvrdo i duboko, bez sećanja i snova.
Ali sad se deљava, što dosad nikad nije, da se usred noći probudi odjednom, a pred njim cela i živa misao od koje je hteo da se spase snom.
Izgleda zaista da niko ne smatra da je on taj koji je krst postavio.

Rasanjen i potpuno svestan, on se u mraku sad i sam pita da li se zaista to on peo na kube i učestvovao u postavljanju krsta.
(Na majstora viљe i ne misli.)
Jeste, dabome da jeste, i to u po bela dana, naočigled celog sveta. Tako odgovara sam sebi, a neka jeza ga prolazi svega zbog toga što ovako u noći mora sebi da postavlja takva pitanja i da sam odgovara na njih.
I odmah nailaze nova pitanja.

Jeste, izveo je podvig, ali kako je onda mogućno da mu to niko ne priznaje, nijednom rečju, nijednim pogledom, i da se takvo delo tako brzo zaboravlja?
Još može biti i to da ga smatraju hvalisavcem i da za njim, umesto slave i priznanja, ide glas lažljiva čoveka.
Osatica je ovo.

Zariče se u tami da će sutra, čim svane dan, prvom čoveku u čaršiji postaviti jasno i otvoreno pitanje šta misli o njemu i njegovom delu.
Ali sutradan vidi da nije mogućno izvesti tu odluku koja je u noći izgledala laka i jednostavna.
Dođe nekom čoveku na dućan, i sedne, i počne već: da je došao kao dobrom prijatelju, da ga zapita nešto, u stvari do koje mu je mnogo stalo ... i onda odjednom ustukne kao da se našao pred ponorom, uplaši se i svoje odluke i svog pitanja i odgovora koji bi mogao dobiti, i toga čoveka koga hoće da pita.
I tada, zamuckujući, uvijajući — skrene razgovor, izmisli nešto drugo, beznačajno, zbog čega je tobože došao da pita.
Posle nekoliko takvih slučajeva, on se više i ne usuđuje da otpočne govor o svom pitanju.
Samo, koga god sretne, on pomisli:evo, ovoga bih mogao upitati! Ali sa tom pomisli i mine mimo njega.

Celo leto prošlo je Leksi u tom smešnom i nerazumljivom a ipak stvarnom mučenju.
A to leto se, još pre nego što je sasvim dozrelo, naglo prelomilo i počelo da pretvara u kišovitu ranu jesen.
Ni za kog i ni za što ovakvo vreme nije dobro; ni za radove ni za raspoloћenje kod ljudi.

A Osatičani zavise mnogo od vremena i raspoloženja.

Svi sad piju više nego obično i sabijaju se pre vremena u mehanu,
koja je inače zimsko utočište.
Svi se žale na vlagu i jugovinu i na tu jesen koja otima dane letu.

— Rano počela ... — kaže netko.
— Ništa što je rano počela, nego što je nekakva...
— Jeste, baš je nekakva... nekakva ...

Tako su svi ogovarali jesen, koja je pritisla kraj leta; niko nije umeo da kaže kakva je, ali svaki je znao dobro šta misli kad kaže »nekakva«.

I zaista, nekako ništa nije valjalo u Osatici u danima toga kasnog leta i prerane jeseni.
Nešto zlovoljno i teško uvuklo se s vlažnim jugozapadnim vetrom među brda, leglo na kuće i bašte i sokake, i ne skida se sa njih.
Takve jedne noći — jesen je već bila odmakla i nastavljeni prvi kazani sa rakijom — zasedeli se neki sitni službenici i mladi majstori u krčmi.
Seli su bez zle namere; naprotiv, svi kao jedan sa tvrdom odlukom da posle trećeg čokanja idu svojim kućama na večeru.
Ali, kao što biva ponekad, stvar se neočekivano okrenula tako da nisu videli kuće ni večere, nego su uz meze i piće zagazili duboko u noć.
Svađali su se i mirili i ljubili, vikali i pevali, hvalili se i junačili.
Vreme je takvo da je čoveku i bez pića mutno u glavi.
A oni su od sumraka počeli da piju rakiju prvicu, koja pijanom čoveku udara ne u noge, nego u glavu, oduzima mu razum a daje veliku snagu i rečitost, pa nema toga što tada ne bi bio sposoban da kaže i učini.
Sedeli su i pevali i prepirali se o stvarima koje treznom čoveku ne mogu ni na pamet pasti.
Među njima je te večeri bio i učitelj Petar Stanković, zvani »Batak«, visok, plećat i malo razrok čovek tridesetih godina, neumoljivo podrugljiv, šaljivčina bez osmejka.
On je bio učitelj u jednom selu svega desetak kilometara udaljenom od kasabe, tako da je bio više u Osatici nego u svom mestu službovanja.
Lekso je, kao i uvek, navodio razgovor na svoj podvig, ali niko nije hteo da taj razgovor prihvati.
Najposle, on ga je sam pomenuo.
Tada ga je Petar Batak rasejano-prezrivo i malo sa strane pogledao svojim krupnim šašiokastim očima.
Kakvo kube?
Kakav krst?
Kada? — i okrenuo mu leđa.

Lekso je stajao nepomičan, zaprepašćen tolikom drskošću i, gledajući toga lošeg učitelja koji ispija poliće i češlja karte po mehanama, pitao se:
kako je mogućno da takvi ljudi koji sami ne preduzimaju nikad ništa imaju tako moćnu, strašnu sposobnost da poriču sve što preduzmu i urade drugi, bolji i sposobniji od njih?

A zatim se trgao iz misli, skočio besno pred učitelja i uhvatio ga za kaput na grudima.
— »Kakvo kube?«
Jesi li čuo ti bar za Bodnara, majstora?
— Pa šta? — kaћe Batak hladno, uzgred.
— Šta imaš ti sa njim?
— Kako? Šta imam, šta imam? Imam to da sam stajao pored njega, navrh kubeta, i pomagao mu dok god nismo utvrdili krst. Pedalj ispod njega nisam bio, a posljednji sam sišao.

Tako viče Lekso kao da hoće da ubedi celu Osaticu, koja ćuti i pravi se nevešta, a vičući širi ruke koliko god može da bi pokazao visinu na kojoj je bio i prostranstvo vidika koji je sa nje sagledao.

Batak odmahuje rukom sa visine svoga prezira, koja je iznad svih tornjeva i visina.

— Nisi se ti, burazere, nikad ni na što ispeo, koliko ni djed na babu.
— Ko? Kako? Ja nisam, ja nisam? — zamuckuje Lekso od besa i čuđenja, prelazi pogledom preko lica oko sebe, koja se pakosno steћu ili podrugljivo smeškaju.

— Ljudi, ljudi! Ja se nisam popeo?!
Viče to kao da ga na mehove deru, očajan što laž može biti tako drska i govoriti tako ubedljivo, i što među ovolikim ljudima nema nigde razuma ni poštenja, ni svedoka da potvrdi očiglednu i svima poznatu istinu.

A onda ućuta.
Stojeći oborene glave, oseća prosto kako se smanjuje.
Ne samo da se nikad nije ispeo više od njih nego ni do članka im nije, dok stoji tako pred tim svirepim učiteljem kao zbunjeno đače.
A ljudi oko njega počinju da govore o drugom, da pevaju, dok on stoji mrk, zaprepašćen, opuštenih ruku i užarena pogleda.
Stoji tako jedno vreme, pa onda odjednom opet raširi ruke.
— Ja se nisam uspeo?
Viče i maљe rukama kao davljenik.
— Možebit, u snu — odgovara mirno Batak, a graja i pesma pokrivaju njihove glasove potpuno.
Niko ne okreće glavu na očajnog limara, ali čim nastupi samo tren tišine, on skače prema učitelju.
— Jesam, jesam! I opet ću se popeti, sutra, večeras, ako treba. Da se kladimo u što god hoćete!
Tako je proљla kratka septembarska noć koja je ljudima u piću izgledala još kraća.
U tom dimu i tmuloj svetlosti lampe što je visila sa tavanice osetio se u jednom trenutku nov nemir, ona pijancima poznata bolna slutnja da je vrhunac pređen, da se noć bliži kraju i približava jutro sa trežnjenjem i mamurlukom, kad će svakom zanosu i čaroliji biti kraj i kad će se svi oni morati, kao priviđenja razići i povući.
Upravo tada je oživela ponovo prepirka između Lekse i cinički
hladnog i nepokolebljivog učitelja.

Lekso je i ranije, od samog početka noćašnje prepirke, predlagao da ponovo izvede pred svima njima svoj podvig.
Na to se ranije niko nije osvrtao, a učitelj je samo odmahivao svojom velikom bledom rukom.
Ali sada, kad je odmakla noć i preovladalo piće, to nisu bili isti ljudi koji su sinoć posedali za ove stolove.
Sad više ništa nije izgledalo ni nemogućno ni besmisleno. Učitelj i Lekso opkladili su se u pet forinti.
I ti novi ljudi, nošeni alkoholom naročite vrste, digli su se, kao po
dogovoru, da idu i traže konopce, merdevine i ostalo što je potrebno za penjanje.

Sve su to radili kao najprirodniju i najrazumljiviju stvar na svetu.
I sve se našlo, kao čudom.

Poslednji petli su se nadvikivali i dan je počinjao da se deli od noći kad su došli do crkve.
Tu je Lekso nameštao svoje merdevine i razmrsivao lestvice od konopca.

Pijani ljudi su mu pomagali i odmagali, ali njega je pored svega pijanstva nosila neka nova snaga i upućivala njegov rad pravo ka cilju.

Nije čuo ni video ništa od onog što se oko njega govori i čini, nije pravo znao ni ko je ni šta je ni gde je, i da ga je ko zovnuo po imenu, on bi se začuđen zaustavio i, možda, pao kao mesečar, ali je svoj posao izvodio mirno i pažljivo, sav utonuo u njega. Koristeći se gvozdenim kvakama i prečagama koje su pri prvom penjanju bile pobijene u krov kubeta, Lekso se ispeo brzo i sigurno.
Lakše i brže nego ono prvi put, kad se penjao trezan, sa treznim majstorom Bodnarom.

Još nije mesec izbledeo na jednom kraju neba, a na drugom između tamnih planina i surih tankih oblaka — probija se žuta hladna svetlost, prethodnica sunca, nadire kao bleda klica iz mrke opne.

A između njih — Lekso, prav i visok, levom rukom se drži za krst, a desnu digao uvis i maše, maše, ne onima dole, na koje je, izgleda, i zaboravio nego suncu i mesecu, levo i desno od sebe, predelima i prostranstvima i svemu onom što on sa svoje visine vidi, a što oni koji ga odozdo posmatraju neće nikad videti, bar ne tako i ne sa te tačke.

I sišao je Lekso i sklonio sve tragove svog podviga, da bolje ne bi ni najsavesniji, najtrezniji majstor.
Neki iz njegovog društva počeli su još pre toga da se razilaze;
razgonilo ih je sve jače razdanjivanje, a ni stvar zbog koje su došli nije više imala za njih značenja ni važnosti, jer pijani ljudi napuštaju brzo i lako svoje zabave kao deca igračke.

Ispavali su se pijanci i otreznili, i osatički dani su krenuli svojim tokom i ljudi za svojim poslovima.
Ne pije se svake noći do zore i ne izvode besmisleni podvizi posle svakog pića i sedenja u mehani.
Lekso se oslobodio svoje čudne misli i sumnje, ne peče ga više mučno pitanje da li mu ljudi priznaju njegov uspon, ne misli uopšte na to, čak ni dobivenu opkladu ne traži.
I svi ostali ćute.

Sva je prilika da će ceo događaj biti zaboravljen i ostati u beutu jedne pijanke, pokopan negde između dana i noći, gde stvari i jesu i nisu, već prema tome kako ko hoće i ume da gleda i vidi, i gde i ostaju zauvek nepoznate, bez objašnjenja, bez nekih društvenih posledica.

I ranije se to dešavalo.

Bivalo je da zagrejani ljudi krenu u potragu za podvigom i ne miruju dok ga ne nađu.
I to obično pred zoru, kad pijancima izgleda da po svaku cenu valja učiniti nešto izuzetno, uspeti se nekud ili oboriti nešto kad u
kasabi sve spava, kad se čini da nema vlasti ni zakona ni prepreka za noćne ludosti.

Tada se dešavalo da sa baždarske barake na pijacu poskidaju sav crep, odnesu ga pred opštinsku zgradu i tu pažljivo slože na gomilu.
Dešavalo se da iskopaju mlade boriće koji su tek prošle godine posađeni ispred Konaka, i da ih presade pred mehanu na drugom kraju varoši.
I pošto su izveli posao kao najbolji baštovani, utabali zemlju, zalili vodom presađena drveta, povedu kolo oko njih.
A sutradan, razume se, predstojnik kažnjava sve redom globom i zatvorom, nagoni ih da vade boriće i da ih, pod nadzorom policije, ponovo presađuju pred Konak.

Bivalo je i gorih ludosti, pa su prećutane i zaboravljene.
...

I sada je izgledalo da ćesa ovim Leksinim penjanjem za opkladu biti isto i da neće izazvati neko mešanje vlasti.
Istina, kroz kasabu je prošlo govorkanje da su se pijani ljudi te noći vrzli oko crkve, ali je brzo i umuklo.
Sve se odigralo noću, dok varošica spava.
Jedini svedok bio je Mile govedar, koji ustaje pre svega sveta, i koji je upravo u tom trenutku tuda prolazio.
Ali kakav je svedok taj božji čovek bez kuće i porodice, suludi i dobroćudni, krivonogi patuljak što govori samo u stihovima i sentencijama?

A učesnici sami, kad su se otreznili i pribrali, nisu imali razloga ni računa da stvar prepričavaju i priču dalje šire.
Naprotiv.
Zbog svega toga izgledalo je da će zaista sve ostati nezapaћeno i prećutano.
I bilo bi tako da nije bila u pitanju crkva.

Prošlo je mesec dana od te noći, koju su i Lekso i njegovo društvo počeli da zaboravljaju, kad se odjednom javila najviša crkvena vlast iz Sarajeva.
Izveštena o teškoj i bogohulnoj povredi crkvene svetinje, Mitropolija je oštro prebacivala popu Stojanu što to sam nije prijavio, tražila od njega hitno izjašnjenje, preteći teškim kaznama i globama, i crkvenim i svetovnim, ne samo onima koji su istu
počinili nego i celoj crkvenoj opštini, ne izuzimajući ni paroha.
Da bi se ta stvar bolje razumela, treba znati ovo.

Mitropolit je mrzeo osatičkog paroha onom kaluđerskom mržnjom koja je odavno postala poslovična.
Tu mržnju pop Stojan je nasledio zajedno sa parohijom.
Njegov otac, pop Arso, čovek sitan i okoščat, poznat po svojim zavadama i parnicama sa celim svetom, imao je dugotrajan spor sa mitropolitom.
Taj spor, u kom je osatički paroh dobro zagorčao život svom crkvenom glavaru, prekinula je pop-Arsina smrt; prekinula je spor, ali nije mitropolitovu mržnju.

Prerano ostareli mitropolit bio je ne samo usedelički svadljiv i sitničav nego istinski zao i osvetoljubiv čovek, u kome su s godinama usahle i opale sve sposobnosti osim sposobnosti da mrzi.
On je pred unutarnjim pogledom, u sebi, stalno nosio mapu svoje mitropolije, a na toj mapi bile su ognjenim krugom označene one parohije u kojima je sedeo paroh sa kojim je mitropolit u zavadi i
koga treba mrzeti i progoniti, uvek, svima sredstvima i svakim povodom.
Te jarko osvetljene tačke stalno su mu treptale pred očima, pa i za vreme službe u crkvi, čak i u snu.

Na toj mapi je i Osatica, zabačeno mesto u planinama istočne Bosne, bila označena takvim vatrenim krugom.
Samo što je posle pop-Arsine smrti mitropolit preneo svoju mržnju na njegovog sina, koji je bio sušta protivnost očeva, dobroćudan, mek i popustljiv čovek.
Ali mitropolit, koji se zakleo da ni grob pop-Arsin neće ostaviti na miru, video je u popu Stojanu vazda i jedino njegovog oca i gonio ga gde god je i kad god je mogao svojom mržnjom, koju su godine mogle samo da raspire i zatruju.

Mitropolit je stajao vrlo dobro sa državnim vlastima; pored toga, imao je u svim gradovima, a naročito u onim označenim ognjenim krugom, svoje poverljive ljude, dostavljače, koje je uvek birao među parohovim neprijateljima i zavidnicima.
Priča o pijanim ljudima koji su se posle terevenke, za opkladu, peli na crkvu i dirali krst, pronela se od mesta do mesta i brzo doprla mitropolitu do ušiju.

On je odmah poveo postupak protiv osatičke crkvene opštine i njenog paroha, jedan od onih na zakonu zasnovanih a nemilosrdnih postupaka u kojima se crkvenim kanonima i hartijom i mastilom često ubija ljudima ugled i truje život.
Paroh se branio.
Neki pijanci su se »dotične noći« vrzli oko crkve, a to nije ništa novo u Osatici, naročito u jesen, kad prispe rakija, jer su ovdašnji ljudi takvi, svojeglavi i pusti, da od njih možeš svašta očekivati.

Ali nije tačno da se iko peo na crkveni krov i da je nedavno osveštani krst na kubetu bio »oskrnavljen i obesvećen«, jer pijanci se i kad po zemlji idu jedva drže na nogama, a to da se neko od njih u takvom stanju mogao popeti na kube, to ne može niko razuman verovati.
Uostalom, sve se odigralo noću, bez trezna svedoka, a sami pijanci ne sećaju se ničeg.
Sve su to samo osatičke priče i zadirkivanja u piću ili mamurluku.
U tim pričama penju se oni i na oblake, ali to nikad niko ne prima kao stvarnost i istinu.
Stoga ne treba ni tu dostavu uzeti u obzir, nego je odbiti kao neosnovanu, smešnu i zlanamernu klevetu, koju je neko hteo da baci na ovu crkvenu opštinu.

Mitropolija je bila neumoljiva i ostajala pri svojoj optužbi i svojim zahtevima.
Pre svega, ona je prebacivala popu Stojanu što su mu parohijani takvi, pijanice i bezbožnici, da im ništa nije sveto.
A zatim je, sve zvanično i bezlično, tražila da se krst skine sa kubeta, osveti pred crkvom i zatim ponovo stavi na svoje mesto.
Ako se to ne izvrši, mitropolit će udariti prokletstvo na crkvenu opštinu, tako da se u toj crkvi neće moći liturgija čitati ni krštavati ni venčavati.
I pop i građani našli su se u teškom položaju.
Skidati krst sa kubeta, ponovo ga osveštati i izdizati, to bi bio ogroman trošak i još veća bruka, a živeti kraj crkve a bez crkve, i to nije mogućno.

Što je najglavnije, ni pop Stojan ni iko živi u Osatici ne bi nizašta na svetu priznao grešku i popustio pred mitropolitom.
To je bio jedan od onih suludih i nerešljivih bosanskih sporova kojima samo vreme može da donese neko rešenje.

Prepiska je trajala dugo.
U spor se umešala i građanska vlast.
Sam mitropolit je to tražio.
Kotarski predstojnik dobio je nalog da izvidi stvar i da podnese izveštaj.
Predstojniku Đuri Pavlasu nije ovo prvina da izviđa neki od osatičkih teško shvatljivih skokova i ispada.
Posle austrijske okupacije, kad su vojne vlasti predale upravu civilnim, Osatica je bila »kotarska ispostava«, a za upravitelja te ispostave došao je mlad i bezbrk Austrijanac, rodom iz Koruške, koji se ponašao kao da je u najzabačenijoj koloniji.

Aristokrat i osobenjak, nošen nepokolebljivom samosvešću svoje klase, pun dobrih namera i zamršenih planova, on je hteo da uredi i usreći svoje malo upravno područje nezavisno od ostale zemlje i bez obzira na prilike koje je zatekao.

Sa narodom se sporazumevao preko tumača.
Između njega i građanstva iskrsavali su jedan za drugim tragikomični nesporazumi i sukobi.
Kad je, najposle, bio povučen u Sarajevo, on je otišao u čvrstom uverenju da su svi Osatičani histerici i manijaci, surovi i neblagodarni divljaci, a u Osatici je ostalo opšte i ustaljeno mišljenje da je njihovim gradom dve pune godine upravljao lud, potpuno lud i neuračunljiv čovek.
...

Tada je Osatica podignuta na rang kotara i za kotarskog predstojnika postavljen Đuro Pavlas, Ličanin.
To je bio drukčiji čovek.

Imao je veliku porodicu sa četvoro dece, sve muške.
Jednostavan i razuman, uzdržijiv i odmeren, vredan i zauzimljiv, dobar upravnik koliko god je to bilo mogućno u granicama prestarelog i u svojoj osnovi neljudskog režima kome služi.
Visoka i mrka ljudina piskutljiva glasa, velikih sivih očiju, ošišan uvek kratko, on je malo govorio, smejao se retko, a i tada bi zakrenuo glavu u stranu, kao da krije osmejak.
Tvrd i krut starešina graničarskog tipa, ali čovečan po prirodi, a po svom poreklu dovoljno blizak našem svetu, on već osmu godinu upravlja ovim srezom.
Navikao on na Osatičane, a i oni na njega.
Samo sa jednom stvari ne mož ovaj trezveni i suvoparni čovek nikako da se pomiri i iziđe na kraj.
Smeta mu i stalno ga zbunjuje i ljuti ono što on naziva »osatička fantazija«.

Mnogo piju, i u piću su na sve spremni i za svašta sposobni, ali, što je najgore, i kad ne piju, nisu potpuno trezni.

Oni, tako mu se čini, ne vide, ne mogu i neće da vide razliku između reči i dela, između onog što svaka stvar jeste i onog što bi, po njihovom mišljenju, morala da bude.
U najobičnijim i najjasnijim poslovima oni često i neočekivano odjednom iskaču iz koloseka, propinju se nekud nerazumno i uzaludno, i odmah zatim padaju, sa brukom i štetom po sebe i po druge.

I u tom ne možeš nikad biti potpuno siguran ni dovoljno obazriv ni kod najtrezvenijeg Osatičanina.

To predstojnika često dovodi do besa i hladnog očajanja.
Upravo mu se učini da im je, najposle, pohvatao sve i najfinije konce i da je sagledao njihove skrivene i njima samim nepoznate pobude i shvatio zamršenu logiku njihovih postupaka, koja sa običnom logikom nema mnogo veze, a onda odjednom oni učine nešto što ga ponovo i zadugo dovede u zabunu i obeshrabri.

U razgovorima sa starešinom Poreske uprave Lađevićem, svojim kumom i prijateljem, on često raspravlja o tome.

— Da, da, nikad kod ovog sveta nije dvaput dva jednako četiri — kaže poreznik sa uzdahom iz koga progovara iskustvo.
— Nikad — odgovara predstojnik — ali nije ni to najveće zlo, nego to što niko ne zna koliko je, kad već nije četiri.

I zatim dolazi dugo i podrobno razlaganje pojedinih postupaka ili shvatanja ovog osatičkog naroda u svakodnevnom životu i u dodiru sa vlastima.
Slučaj sa Leksom limarom bio je za predstojnika naročito težak.
Naravno da je on već sutradan saznao za tešku pijanku i za noćne šetnje oko crkve.
Do njega je doprla, kao neverovatna nagovest, i priča o nekom penjanju za opkladu.
Ali, kako su otrežnjeni učesnici o svemu ćutali, a pop Stojan se nije živ javljao, to je i predstojnik smatrao da je najbolje da se i on pravi nevešt i da se cela stvar preda zaboravu, koji prekriva tolike druge male i velike osatičke bruke.

Iskustvo ga je naučilo da upravna vlast treba da je budna i savesna, ali ne preterano revnosna.
Pametna upravna vlast, smatrao je on, treba da ima oba oka u glavi, dva dobra i uvek otvorena oka, ali isto tako treba da ume i to: da za trenutak zažmuri na jedno oko i da se pravi da ne zna za ono što je videla.
Razume se, to treba da čini samo izuzetno i samo ponekad, a kad i kako, to vlast sama treba da zna, ako je zaista pametna.

I predstojnik bi to svoje pravilo primenio i u ovom slučaju da Mitropolija nije iznela svoje optužbe i teške zahteve, i, zatražila postupak vlasti.

Kad je dobio naređenje da povede istragu, i pitanje zašto to dosad nije učinio, predstojniku je bilo jasno da sve to potiče od mitropolitove mržnje na paroha, a isto tako mu je bilo jasno da u ovom slučaju mora uzeti u zaštitu Osaticu i svoje Osatičane, ma šta inače u sebi mislio o njima i njihovim ispadima.

Predstojnik se pre svega posavetovao službeno sa kotarskim sudijom Trkovićem, strastvenim lovcem i veseljakom čovekom, zatim sa svojim prijateljem Lađevićem, i najposle sa popom Stojanom, ne kazujući ni njima otvoreno svoju nameru.

Bez mnogo reči i ne imenujući stvari punim imenom, sporazumeli su se prećutno da u ovoj nezgodi ima samo jedan izlaz: da se sa velikom, upadljivom strogošću i oštrinom vodi istraga, koja će na kraju dokazati da nema dela za koje se pijani ljudi okrivljuju i da nema mesta osudi ni kaznama.

Počela je istraga sa svim formalnostima i strogostima.

Predstojnik je najpre zvanično zatražio pismeno izjašnjenje od popa Stojana. Paroh je izjavio isto ono što i u svom odgovoru Mitropoliji, odbijajući optuћbu kao neosnovanu. Zatim je saslušano nekoliko građana koji su učestvovali u pijanci one noći.
Predstojnik je lično ispitivao, a po većinu njih slao je patrolu od dva žandara sa bajonetom na pušci.
Oni su odlučno i jednodušno sve poricali.
Gde bi oni tako šta učinili?
Da se penju na crkvu?
Pa to je daleko od pameti. To ni luda deca ne bi činila.
To je neko u šali govorio valjda, kao što se govori pri čaši rakije, a neko se našao pa uzeo stvar ozbiljno.
Jeste da su te noći malo posedeli i popili čašicu više, ali crkva i
penjanje... sačuvaj bože!

Na kraju su saslušani učitelj Batak, Mile govedar i okrivljeni Lekso. Najodlučniji i najdrskiji bio je Batak.

Kao drћavni službenik i vaspitač, on je došao bez žandara, jedno poslepodne kad njegova škola ne radi.
Još viši od visokog Pavlasa, on se u govoru primicao predstojniku, unosio mu se u lice i govorio poverljivo, kao da dobrovoljno daje
podatke.
Predstojnik nije hteo da primi takav familijaran ton, odmicao se i povišavao glas, kako bi ceioj stvari dao službeni karakter i kako bi ga pisar, koji vodi zapisnik za malim stolom, dobro čuo.

Batak je pričao kako ga je »uhvatio mrak« u Osatici i kako je onda malo posedeo u mehani, i protiv svoje volje, kako su ljudi pri piću razgovarali o svemu i svačemu, i kako su se onda zaputili kućama. Uz put su se zaustavili kraj crkve.
Tu je Lekso limar pričao nešto o postavljanju krsta i rukama pokazivao gde su nekad stajale merdevine.
To je sve. Tu se društvo i razišlo.

U Batakovom pričanju sve je izgledalo jednostavno i bezazleno, svedeno na šalu bez važnosti.
Predstojnik je gledao učitelja pravo u oči, u prostrane zelenkaste i bele površine tih očiju, koje se ne obaraju i ne trepću ni kod očigledne laži.

U svom poslovanju sa ljudima, Pavlas je poznavao taj tip čoveka, koji se ne zbunjuje nikad i koji laže prirodno i smelo, celom masom svoga snaћnog tela, celom teћinom svoje fizičke snage.
Takve je najteže pokolebati i izobličiti. Ali on to ovog puta nije ni hteo.

— Dakle, po vama, nije uopšte bilo nekog obesvećenja crkve?
— Niti ga je moglo biti — dopunjuje drsko Batak — jer ja ne bih nikada dozvolio da se tako nešto u mom prisustvu čini.
— Niti se je limar Aleksa Janković penjao na crkvu?
— Ako se peo sarajevski mitropolit, to je i on.

Pavlas kašljucanjem pokazuje da ne odobrava i ne dozvoljava takav ton, i Batak odmah okreće drukčije.

— Kad bi brbljati o penjanju bilo isto što i popeti se, e onda bi se moglo pomisliti da se popeo.
Ali ovako, ne.
Leksi je to penjanje udarilo u glavu još od vremena kad je krst podignut, i on ni o čemu drugom više i ne zna da govori.
I od tog njegovog brbljanja je i nastala cijela ova priča.
I to bi trebalo da zna i shvati i Mitropolija, koja se ispizmila na našu crkvenu opštinu...

— Ostavite to!
— To će vam, poglaviti gospodine, potvrditi cijela varoš.
— Dobro. Vi, dakle, ostajete pri svom iskazu?
— Potpuno!
— I spremni ste, ako treba, da se zakunete na to?
— U svako doba!
Batak je potpisao zapisnik i otišao u mehanu, mirno i samosvesno, kao čovek koji je izvršio svoju građansku dužnost.

Saslušanje onog Mila govedara, jedinog treznog Osatičanina koji je bio svedok prizora kod crkve, tražilo je više napora, ali je i ono završeno dobro.

Maloumni čovečuljak, koga je doveo uniformisani služitelj kotarskog ureda, bio je od straha više mrtav nego živ.
Kružio je svetlim detinjskim pogledom i smeškao se s vremena na vreme, u želji da udobrovolji ove oko sebe i razagna svoj rođeni strah.
Saslušanje je otpočelo teško.
Na svako pitanje Mile je odgovarao da on nije ništa kriv i da nikad dosada nije bio »na sudu«.

Kad mu je rečeno da treba da govori istinu, i samo istinu, jer će inače biti kažnjen, nasmejano treptanje njegovih očica postalo je još brže.
Kroz osmejak on je zbunjeno gledao iznad sebe, predstojniku u lice, kao čovek koji se pita: a šta je to drugo, sem istine, što bi mogao kazati, i zašto da ne kaže istinu ovde, sada, kad celog života nije ništa drugo ni govorio do istinu.
Ali Milova istina nije bila jasna ni određena, jer je bila sva od bezbrojnih sitnih istina i istinica.

Eto tako, išao je toga jutra, kao uvek, u samo svitanje, pa, ako hoćeš, malo i pre svitanja, video je kod crkve neke ljude koji su nešto vikali i mahali rukama.
Koliko ih je bilo?
Ko su bili?
E, to je teško kazati, k'o kad je i svanulo i nije.
Ali ljudi su bili, ili bar na to najviše ličili.
Pogledao je i uvis, kuda su i oni gledali.
Gledao je i gledao i činilo mu se i da vidi i da ne vidi, jer njemu zablešte oči kad tako uvis gleda: na kubetu, kraj krsta, stoji čovek.

— Kako si ti to »i vidio i nisi vidio«?
Koji čovjek? Ko ga je vidio? Govori!
— Vidili su ga, vala, i sunce i mjesec, k'o kad se dan od noći dijeli, pa onako ...
— Ostavi sunce i mjesec i dan i noć! To nisu svjedoci. To te ne pitam.
Predstojnik ga je prekinuo oštro, digao se, prišao mu sasvim blizu, nagnuo se nad njega i stao odozgo da viče:
— Pitam te jesi li ti vidio imenovanog Aleksu Jankovića kako stoji navrh crkve i drži se za krst, i možeš li se na to zakleti ovdje, pred ovim jevanđeljem.

Govedar je šarao očicama, tražeći gde da se skloni pred ovim što se nadnelo nad njega kao nevreme i što traži tu strašnu zakletvu. Da ga je pitao onako kako svi u varoši sa njim razgovaraju, obično i upola šaljivo, on bi kazao sve kako je bilo i šta je video, ali ovo: neki »imenovani« Aleksa, pa jevanđelje, bog i zakletva!
Ne!
Ne, sa tim on nije želeo ništa da ima i o tom on nije mogao da zna ni umeo da govori.

— Da ili ne? — grmeo je predstojnik sa visine.
— Ne ... ne mogu.
— Još te jednom pitam, jesi li vidio ili nisi, i možeš li se zakleti?
— Nisam ... ne mogu — odgovarao je Mile plačevnim glasom.
— Jesi li vidio bar merdevine i konopce?
— Nisam, nisam ... ništa ja vidio nisam.

Predstojnik se tada okrenu zapisničaru, i pošto je ljutito, za sebe,
progunđao: »Sunce i mjesec!?« izdiktira svedokov iskaz u pero.

Leksu limara dovela su dva žandara i držan je ceo dan u Konaku.
U stvari, njegovo saslušanje bilo je kratko i jednostavno, a veći deo toga dana on je presedeo zaključan u jednoj praznoj kancelariji, pušeći cigaretu za cigaretom.
Tek sa sumrakom pušten je kući.

Uoči toga dana, posle svog razgovora sa predstojnikom, pop Stojan je pozvao Leksu svojoj kući i tu imao sa njim dug i poverljiv razgovor.
Ogromni i mirni paroh, koga inače ništa nije moglo da uzbudi i pokrene, bio je sada brižan i govorio nekim novim, odlučnim glasom.
Mitropolit se okomio na ovu parohiju i ni pred čim se ne zaustavlja. U stanju je da ih natera na skidanje krsta i ponovno osvećenje. A šta bi to značilo, to Lekso dobro zna. Na stranu bruka i uzbuna u narodu i stroga kazna koja bi postigla »počinitelje svetogrđa«! Stoga ostaje samo jedno: da svi složno poreknu optužbu i da pri tom ostanu dokraja.
Pop Stojan nije nijednom rečju pokazao da zna ko je »počinitelj« i govorio je sa Leksom kao da se sa njim savetuje kako da se otkloni jedna napast od Osatice i njene crkvene opštine.

Zbunjenom i uplašenom Leksi bilo je to prijatno.
Izgledalo mu je odjednom da u ovom njihovom, inače tromom i dremljivom parohu ima mnogo zdravog razuma.

— Da poreknemo, jakako! — rekao je spremno.
A pop Stojan je nastavio. Da, poreći treba, ali poreći svako penjanje, i dnevno i noćno.
— Kako?
Odjednom se u Leksi digoše, celovite i neizmenjene, njegove stare sumnje i muke, koji je bilo potpuno nestalo posle one pijane noći. Kako »i dnevno« ?
A paroh objašnjava. Treba da se viša vlast uveri u neosnovanost i besmislenost optužbe, ali potpuno. Optužuje se jedan čovek da se noću i pijan ispeo na crkveno kube, a on to nije sposoban bio da uradi ni trezan, danju, kad je po svom poslu trebalo da se penje. To, tako kazano, vredi nešto.

— Pa ima ljudi koji su me vidili kad sam se peo... sa Bodnarom!
— Neće se naći hristijanska duša da to posvjedoči.
— Neće? — kaћe tupo Lekso, a oseća kako ga sve više prožima neka studen.
A paroh nastavlja da se pravda i pred bogom i pred Leksom. Mora se tako, jer je nevolja. I bog će oprostiti. Mitropolit je — šta vredi kriti? — stari krivokletnik, čovek bez srca i bez duše, i u stanju je da upropasti ovu parohiju, samo da bi svoju pizmu izdovoljio.

Sve to uviđa Lekso i sve mu razumniji dolazi pop Stojan, ali ne oseća pod sobom sećije na kojoj sedi, ne oseća ni svoje rođeno telo, koje se rasipa u hladne trnce.
I »dnevno i noćno«! mislio je u sebi, a bezbojnim, tuđim glasom složio se da je tako, i sa odlučnošću kojoj se i sam čudio izjavio da će poricati sve kao i ostali, pa šta bilo da bilo.
...

Ta ga je odlučnost držala u nekom studenom uzbuđenju i te noći i sutradan kad je doveden u Konak.
Kad mu je predstojnik Pavlas, mračan i strog, postavio prva pitanja o njegovom penjanju na crkvu, on je imao gotove odgovore.
Nije se peo na crkvu nikad, nikad, niti bi to mogao učiniti, jer ne samo što, kao dobar hrišćanin, ne bi hteo, nego što nije sposoban za takav posao ni danju a kamoli noću.
Peo se samo onaj majstor iz Novog Sada.
A one noći, u mehani, jeste bilo govora o tom, onako u piću i šali, i jesu se on i njegovo društvo pri rastanku zaustavili kraj crkve, i jeste pokazivao, poizdaleka, kako se majstor peo i kako mu je on odozdo dodavao što treba.
Ali crkve se niko nije te noći dotakao, a kamoli šta drugo.

Predstojnik je postavljao nova pitanja, ali Lekso je ostajao pri svome.
Nije i nije, i spreman je da se zakune pred krstom i jevanđeljem, pa ako se nađe svedok da dokaћe protivno, neka ga seku gde je najtanji.
Govorio je hladno, kao da se sve to ne tiče njega lično, a pogled mu je bio odsutan.

Dok je ispitivanje trajalo, Osatica se »zaljuljala«.

Među građanima vri, temperatura se naglo penje.
Svi su rešeni da brane svoju crkvu, svoga paroha i ugled svoga grada.
Svi su spremni da se zakunu da su izjave svedoka i okrivljenih tačne, a da je optužba lažna.
Nema jednog koji bi se našao da posvedoči protivno.

Stariji pamte i iznose pakosti koje je omraženi mitropolit činio pokojnom pop-Arsi.
Svi govore, mnogi prete ogorčeno.
A to ogorčenje, kao poručeno, zadovoljava njihovu potrebu za velikim i žestokim rečima.
Sevaju očima, biju se u grudi, šapuću besno ili viču, ne birajući reči, ne mereći mnogo smisao, ne osećajući protivrečnost u onom što govore.

— Nećemo se pokoriti turskom i švapskom ližisahanu, pa kad bismo znali da ćemo svi izginuti.
— Šta, zar je došlo vrijeme da ljudi ne smiju popiti čašicu rakije ni proći pored crkve?
A ko je crkvu očuvao u teška turska vremena nego mi?
— Šta hoće taj došljo?
Crkva je naša, mi je održavamo i opravljamo, možemo je i zapaliti ako hoćemo.
— Svi ćemo se isturčiti, ako dođe baš do toga, ali krst sa naše crkve ne damo!

Tako se dugo bunila i branila kasaba, i već se i zamorila, jer meseci su prolazili, a rešenje nikako nije stizalo.
Ogorčenje se bilo već i samo od sebe prilično stišalo kad je, sredinom idućeg leta, izvešten kotarski ured da se, zbog nedostatka dokaza, obustavlja dalji postupak i ceo predmet Obesvećenje osatičke crkve« baca u akta.

Osatica je pobedila.

Mitropolit je morao da odustane od pune osvete i da čeka drugu priliku.
Sve je leglo i smirilo se i svi su, na kraju, zadovoljni.
Osatičani likuju što su nadmudrili i nadvisili omraženog mitropolita. Pop Stojan je srećan što se oslobodio bede.
Predstojnik je miran, jer se opravdao pred višom vlasti i sačuvao mir i ugled kasabe.
Pred veče sedi on za čašom piva.
Sa njim su poreznik Lađević i kotarski sudija Turković. Razgovaraju o držanju ovdašnjeg čoveka na saslušanju pred sudskom ili policijskom vlasti.

Jakim, »šumskim« glasom sudija kazuje svoja iskustva.

— Tri godine su prošle kako sam ovde, ali se ne mogu pohvaliti da sam shvatio ove ljude i njihovo čudno držanje na sudu.
Priznaće ti i ono što ne bi morali i kazati istinito što niko ne bi kazao, ali će isto tako besmisleno poricati i svakojakim lažima prikrivati neke beznačajne sitnice.

Zašto?

To ni oni sami ne znaju.

Glavno je da nikad ne možeš pouzdano znati kad lažu a kad govore istinu, ni zašto to čine.

— Možebiti da je teško odrediti kad lažu a kad ne, ali znam da istinu, punu i pravu istinu, ne govore nikad — kaže tiho i zamišljeno poreznik.
Predstojnik ćuti.
Svi su zadovoljni, pa zadovoljan je, valjda, tamo negde, i sam mitropolit, jer je dosta namučio sina i naslednika pop-Arsina.

Jedini koji nije mogao biti zadovoljan i ko je iz cele ove uzbune izišao još više zbunjen i namučen, bio je Lekso limar.
Sav onaj stari nemir i sve čudne nedoumice ponovo su oživeli u njemu.
Dva puta se peo na vrh crkve, i trezan i pijan, i danju, poslom, i noću, nezakonito, od besa.
I svak zna da je tako.
Pa ipak, niko ne govori o tom i svak se pravi da ništa ne zna; niko mu to ne priznaje, a i ne može priznati, jer je sve to i sam porekao, službeno i pismeno, kao i svi ostali.
Dobro, tako je moralo biti i tako je bilo.
Ali da mu bar neko, osmehom samo, pokaže da zna za njegov dvostruki podvig i da mu veruje.
Da mu namigne u šali.

Ne!

Još ga možda smatraju neozbiljnim čovekom, koji priča ono što nije.
Gleda ljudima u oči, a oni okreću pogled od njega.
Eto, sad se opet sve češće dešava da ni sam ne zna pravo na čemu je.
I opet počinje da sumnja u ono što je sam uradio i doživeo, i dođe mu da poludi.
I opet oseća potrebu da sa nekim porazgovara o svemu tome, da samo jednom čuje iz nečijih usta potvrdu i priznanje, pa bi se, čini mu se, smirio do kraja života.
A kad je zaista jednom i pokušao u svojoj radnji da sa prvim
susedom u čaršiji, obućarom, zaobilazno i bojažljivo povede govor o tome ovaj ga je povukao dublje u dućan i tu mu ljutitim šapatom, izbliza rekao u samo lice:

— Slušaj, Lekso, dosta je tvoga!
Zbog tvoje hvale i lude glave mi udarismo na belaj i umalo ne ostadosmo i stidni i sramotni, i bez krsta i bez crkve.
Zaveži, kažem ti, i ne pominji to nikom više!

Obućaru je zaudaralo iz usta, i čim je to rekao, okrenuo se i izišao.
A učitelj Batak, kad se slučajno sretnu, samo ga oštro i netremice, do neizdržljivosti, pogleda onim svojim tvrdim, bezdušnim pogledom.
I Lekso mu se, gde god može, sklanja s puta.
Ponekad, kad sumnja i nezadovoljstvo počnu da paraju po njemu, pomisli da bi možda bolje bilo da nije poslušao popa Stojana i da je na saslušanju priznao da se peo na crkvu, pa kud puklo da puklo.
Platio bi globu i odležao aps, ali sad bi bio miran i znao na čemu je. Odmah i sam uviđa da je to bilo nemogućno učiniti i takvu štetu i poniženje naneti svojoj crkvi i svojim sugrađanima.

Uviđa i smiruje se, ali zakratko, jer ludi kovitlac u glavi počinje neprestano iznova, i danju i noću;
i popeo sam se, što nijedan nije, i potvrdio to, pijan, po mraku, i zatim sam sve porekao, i drugi su porekli;
i svi znaju, kao što i ja znam, da sam se peo, i niko ne priznaje niti govori o tom, niti može da prizna niti sme da govori, a tako će i ostati doveka, sve u istom krugu, sve u istom krugu:
i jeste, i treba da se potvrdi, i nije, a potvrđeno je da jeste...