BLOGOSFERA -kako pišu majstori

Blogovanje odavno nije samo vid net komunikacije , nego puno više .
Mogućnost da ima svoj blog na netu ima svako ,za svega par minuta , no opet se izdvavajaju pravi majstori visokog književnog kvaliteta .
Blogove pišu dakle, poznati i nepoznati -pa evo teme na koju možemo staviti tekstove koji nam se dopadaju .
Evo i nekih predloga :

• Voja Žanetić
  
• Mirjana Bobić-Mojsilović
  
• Boško Ćirković Škabo
  
• Bojan Ljubenović
  
• Janko Baljak
  

ZNAČI.......


Dom zdravlja u Zmaj Jovinoj ulici u Pančevu. Načelnica doma zdravlja
je načelnica ali samo u svojoj ordinaciji izgleda. Glavno komandujuće su
i dalje one sestre što kradu Bogu dane na šalterima. Sve se promenulo
kod nas ali je sve ostalo isto ako ne i gore. Problem? Pa već skoro
godinu i nešto traje tortura sa strane tih medicinskih sestara prema
meni.
Doktorka koja mene vodi je inače načelnica doma zdravlja pomenutog.
Iz objektivnih razloga smo se dogovorili da NE dolazim kad mi nije
ništa. Ako mi trebaju lekovi dogovorili smo se da nazovem telefonom
kažem ko sam i to je to. Lepo deluje sve to na rečima. Dok ne pozovem.
Probao sam i lepo, i šlihtao sam se, i psovao – ne vredi.
Kod mene na kartonu debelim slovima je ispisano markerom Prioritet!!!
i pečat načelnice doma zdravlja. Džaba ste se mučili doktorka i trošili
marker vidim ja. To samo meni i Vama nešto znači vidim ja. Inače, moja
doktorka kad me vidi na vratima pobeli od straha jer logično misli da mi
nešto ne štima nakon svega. Primer samo. Jedanput sam otišao kod nje da
tražim uput za neurologa da mi ovaj da predlog za banju. Epilog –
završio sam na Urgentnom ni kriv ni dužan.
Razumem ja nju. I ja bih se uplašio da sam na njenom mestu. Da ne
spominjem ono podjebavanje kad stvarno dođem na kontrolu. Te doktorka ne
prima nikoga, te sačekajte do 12 – 2. Haos. Pa te sestre kao da su
uhvatile Boga za onu stvar. Ko će da im stane na kraj??? I po pravilu,
kad dođem lično tamo, mrzi ih da podignu dupe sa stolice da bace pogled
na moj karton a ne nešto drugo. I onda podivljam i napravim scenu.
Da li treba tako? Mislim što da izazivaš scenu zbog nečeg što nisi
skrivio? Ja najmanje od svih želim da obitavam po domovima zdravlja.
Primer jedan, a za to imam i dokaz sa urgentnog centra uredno pečatiran.
Odem pre par meseci do doma zdravlja nakon naravno svađe i prepucavanja
telefonom. Dođem tamo a ono moja doktorka ne radi.
- Dobro reko, dajte mi neku drugu doktorku.
- Ali mi smo u štrajku gospodine!
-Dobro, ja sam bolestan i trebaju mi lekovi, jel hoćete vi meni draga
sestro da potpišete negde da me niste primili zato što ste u štrajku?
Besna me ipak odvede kod neke doktorke. Pa shvatila da ne sme da potpiše. Uđem kod doktorke te i kod nje ista priča.
- Ne mogu da Vam prepišem lekove jer smo u štrajku kao što znate.
-Ok doktorka. Dajte mi to crno na belo sa vašim pečatom ako nije problem.
- Zašto???
- Pa poslednji put kad mi niste dali recepte ja sam završio tri
nedelje na Urgentnom i smejali su mi se i pričali da lažem da mi doktori nisu dali lekove. Pa eto zato…
Ispisala recepte ko dva i dva. Jutros po defaultu zovem oko 9 sati, kulturni se predstavim i kažem broj kartona…
- U manjku smo sa lekarima. Ne delimo hroničnu terapiju!
- Alo devojko. Ja sam bolestan i ne smem bez lekova da ostanem. Pogledaj moj karton pa će ti sve biti jasno.
- Nemam ja šta da gledam vaš karton!
Prekide vezu nonšalantno. Gledam u onu slušalicu i samom sebi
čestitam gde sam našao da se rodim. Polako počne kiselo na kitu da mi
izlazi. Okrenem ponovo telefon. Javi se ista.
- Pa već sam vam rekla da nemamo lekare, ako hoćete dođite pa čekajte ako vas primi neki lekar mada čisto sumnjam.
- Devojko, još jedanputa ti ponavljam – ja sam bolestan i na kartonu
mi lepo piše Prioritet. Zar ti je teško da pogledaš? Pa ne bih zvao
telefonom da mogu da se dovučem do vas u dom zdravlja.
- Ja sam vam rekla, mene vaš karton ne interesuje!
- Dobro, dajte mi vaše ime i prezime.
- Ne dam, šta će vama moje ime i prezime!
Prekide opet vezu. Zovem i zovem i zovem ponovo. Javi se neka druga
ovaj put. Ponovo joj lepo objasnim sve. Ne vredi, ova još gora nego ona
malopre. Prekide mi vezu u pola rečenice. A pa mamu vam jebem! Smiri se
Dragane, broj do 10… Počeh da okrećem sve žive brojeve tragajući za
onim jebenim zaštitnikom prava pacijenata. Napokon ga nađem i objasnim
mu sve. Tražio mi broj telefona i ja mu dao. Kaže nazvaću ja vas uskoro.
Još čekam. Ali nisam mu rekao da ću čekati do pola 11 – 11. Posle toga
više ne čekam. Sedam u taksi i odlazim direktno u dom zdravlja. Pa kom
opanci kom obojci. Garant ću da zveknem jednog makar. Kunem vam se.

EPILOG:
Zvao me je zaštitnik prava pacijenata oko 10 do jedanaest. Svaka mu
čast na reči. Ništa nažalost nije uradio. Obujem patike i zovnem taksi.
Siđem i krenem put doma zdravlja. Ulazim u dom zdravlja i već počinje
klapna da mi pada na oči.
Predosećam neki jebeni visok pritisak. U čekaonici sedi 6 ljudi. Nekako
se dovlačim do šaltera. Naravno od sestara nema ni traga ni glasa.
Nakon par minuta pojavljuje se jedna. Pružam joj knjižicu i kažem joj:
- Molim te pre nego što bilo šta prokomentarišeš, uzmi moj karton prvo i pogledaj u njega…
- Šta ja imam da gledam tvoj karton!
- Devojko, ne zezaj se nego uradi šta sam ti rekao.
- Da da da… evo uplašila sam se sva.
Nisam mogao da je dohvatim kroz šalter pa sam krenuo na vrata od
njihove jebene portirnice šta li. Ustala je i zaključala vrata i počela
da se smeje. A pa mamu ti jebem… Pa nisam se ja šlogirao zato da me neka
nedojebana sestra zajebava kad god dobije PMS ili ne dobije kitu od
muža.
- Vidi ovako. Imaš 10 sekundi ravno da uzmeš karton, otključaš vrata i odeš do doktorke….
Pobelela je ko kreč. Nije joj trebalo 10 sekundi. Potrčala je sa
kartonom do doktorke. Seo sam na klupu i polako se smirivao kao što
znam. Protrčala je pored mene i uletela u tu njihovu sobu. Nakon minute –
dve uleću dva ćelava automehaničara. Nisam kreten da ne kapiram zašto
su uleteli. Ustadoh i reko im:
- Dođite mamicu vam jebem, samo čekam nekog!
Jedan ćelavo dotrči i počne nešto da peni:
- To mi je žena!
- Brate znaš kako me zabole. Analno ću da bijem i tebe i nju. I zašto
se tako obraćaš nekom koga ne znaš? Hoćeš posle da mi donosiš novine i
doručak svako jutro kad završim sa tobom?
Zacrveneše se oči. Valjda nije navikao da mu šlogirani invalidi
uzvraćaju reč. E pa druže, i pre nego što sam se šlogirao ja sam bio
relativno šlogiran za ovakve stvari. Jeste, dobijao sam preko pičke
milion puta ali sam bogami znao i da pomeram nosove u lobanji. Izvoli
mislim se u sebi. Treba mi neki ventil posle 4 godine. Ja ću jedanput
levom da te dokačim propali dizelašu. Vidi da baš i nije sve jedno i
okrete se i ode. Okrenutih leđa poče da preti kao neće da me bije pred
ljudima sad. Što sam mrzeo pičketine kad ti prete iza leđa… Uzvratih mu
lepo jasno i glasno:
- Važi druže. Sad kad izađem napolje onda ćemo, ok?
Izađe i doktorka pošto je čula sve. Uzme me za ruku pošto nisam već
mogao da ustanem. Sav sam se tresao. Ne od straha nego od jebenog šloga
mamicu mu jebem. Dade mi lekove normalno. Zna me žena. Izađe i osuje
paljbu po sestrama. Džaba doktorka. Izmeri mi pritisak – 180/75. Najs u
tri pizde materine. Zbog čega? Ma terajte se bre liliputanci, sledeći
put dolazim sa kantom benzina. Pa kad već nisam izgoreo u plamenu
ljubavi da izgorim onako Ad Hoc… Btw, onaj ćelavi nije bio napolju kad
sam izašao. A baš sam se naoštrio…

(by večni dečak )

RODITELJI -NAJVEĆI IGRAČI NA SREĆU


Ej! Za roditelje su pokeraši “šarena laža*”. Pokeraši nataknu
tamne naočari iza kojih “kao” oštro gledaju, ne pomeraju usne, ne trzaju
obrazima, prividno su smireni… Cool. Odlično! Face su. Ali kada
pogreše, kada im blef ne uspe, kada slabo preračunaju, kada se precene
ili potcene – mogu da izgube samo pare. Najveća prednost pokeraša u
odnosu na roditelje je ta da mogu da prekinu partiju ili da je ne igraju
nikada više. Roditelji ne mogu! Oni jednostavno takav potez ne mogu da
povuku. Dete je uvek tu.

*

Rotitelji mnogo teže blefiraju nego
pokeraši. Deca imaju šesto čulo uz pomoć kojega, sa lakoćom provaljuju
odnosno, razotkrivaju roditeljske blefove. Roditelji ne mogu stalno da
nose tamne naočari, ne mogu da ne pomeraju usne, ne mogu da ne trzaju
obrazima, i ne mogu da su neprestano smireni. Ne mogu, iz prostog
razloga, kao što ni pokeraši ne bi mogli kada bi igrali karte 24h na
dan. Svake sekunde i svake minute u životu.

U pokeru se znaju pravila. U životu
roditelja ne postoje stroga pravila. U pokeru postoji kraj igre. U
životu nema kraja – roditelj si dok hodaš i dišeš, a verovatno i posle
toga. U pokeru postoji limit u broju učesnika. U životu, na momente
izgleda kao da takvo ograničenje ne postoji: jaslice, obdanište, škola,
fakultet, vojska, posao, domaće životinje, unučići… jednostavno kao da
nema kraja.

Pogledajmo sam ulog – jednu od
najznačajnijih stvari u pokeru. Obično su to manje-više samo pare. U
roditeljstvu je to uvek nešto mnogo dragocenije, a to je – život. A
život je i nepredvidljiviji nego što su to pare. One leže nepomične na
pokeraškom zelenem stolu. Za razliku od njih deca se, od trenutka kada
se “izlegu”, neprestano pomeraju. Ona su poput atomskih centrala – rade
neprekidno i ako se sa njima pogrešno rukuje, mogu da postanu
radio-aktivna ili radio-neaktivna ili bezobrazno-aktivna ili
razmaženo-aktivna. Ako deca kojim slučajem ozrače roditelje oni postaju
25 sati psiho-radno-aktivni. E, kada se to dogodi, ne pomažu nikakve
naočari za sunce, pokerske face i bleferske fore i fazoni. U tom
slučaju, roditelji gube partiju, naravno i deca gube partiju, a u
velikom broju slučajeva i unučići su na gubitku (ako postoje), kao i
partneri od svih igrača.

Povećana radio-aktivnost je kao virus
koji napada i koji je uvek prisutan ali se ne vidi iza usiljenih osmeha,
iza vrata porodice. Tako, ako zrelo razmislim, roditelji a i njihova
deca, mogu biti veći foliranti od najvećih pokeraša. Foliraju se da sve
funkcioniše, da im je dobro, da uživaju. Idu u crkvu, idu na roditeljske
sastanke gde brane sebe i svoju decu pred Bogom i narodom, sa tako
smirenom facom da bi im pozavideli i najveći pokeraši i bleferi.
Foliraju život i blefiraju ljude oko sebe.

I pokeraš i roditelj mogu da biraju
taktiku: jedan u igri a drugi u vaspitanju. Taktika i strategija su
presudne u oba slučaja. Pokerašu je u sprovođenju strategije malo lakše,
zato što može da bira partnere i turnire, za razliku od roditelja koji
ne može da bira decu. Znači deca i roditeljstvo su kao najveća lutrija
života u kojem ne poznajemo skoro nijedan faktor. Jedina poznata stvar,
je dejstvo da roditeljstvu nema kraja kao i dejstvo da će biti dosta
probdevenih noći.**

Pa posle neka mi neko kaže da roditelji nisu naveći igrači na sreću.

Međutim, ako se se sve poklopi, ako su i
oni dobri igrači kao što su to neki pokeraši, ili ako imaju bar malo
sreće*** onda je nagrada neprocenljive vrednosti, a to je – zadovoljno
dete. I zato dragi moji pokeraši, kada sledeći put vidite roditelje sa
decom dok se vi šetkate parkom posle završene partije karata, znajte da
njihova partija još traje i da će trajati do njihove smrti, pa i dalje.

I samo još nešto. Kada roditelj, iz bilo kojih razloga, ostane sâm,
onda se igra dodatno komplikuje i zaoštrava. Tako, dragi moji pokeraši,
ako vam slabo ide, ako ne znate šta više da radite, pogledajte oko
sebe, pronađite samohranog roditelja i učite se od njega. Imaćete 50%
veće šanse za uspeh u kartama. Ako očekujete više, znajte da je
roditeljstvo kao lutrija u kojoj je 100% skoro nemoguća brojka, kao što
je i život pun različitih faktora sa milijardama nepoznatih.

Pa posle neka mi neko kaže da roditelji nisu naveći igrači na sreću.
—
*Šarena laža = (SRB) ništa posebno, (ENG) peace of cake, (SLO) mala malica
**Bdeti = ne spavati
***Postoji i teorija da ništa ne zavisi od sreće nego isključivo od nas samih

Tekst: Branko Baćović

ŽIVOT TI DOBACI ŠANSU

(Mahlat )



Kad me Deda pozvao da mu dođem u goste i rekao da se ne izuvam, da pišem o čemu hoću, mislila sam [You must be registered and logged in to see this link.]
je, ja inače lako pišem, ali teško je, mislim ne možeš u tuđoj kući da
se ponašaš kao u svojoj. I tako, mozgam već tri dana šta bih mogla da
napišem jerbo sam ja jedno fino vaspitano stvorenje koje vodi računa o
tuđim pravilima a i poštuje ih, ako nikako drugačije ono da ne pokuša da
nametne svoja. Hoću reći, meni se spontano nameću teme koje nisu lajt
motiv ovog bloga – Ljubav, muzika i sve nešto lepo, sve iz potrebe da
svet, i sve oko mene, bude bolji za sve nas.

I tako, razmišljajući o pisanju, blogovima, životu, ljudima koje sam
upoznala na internetu i koji su me fascinirali, izuli i iznenadili, kao i
onima koji pokušavaju svima nama da obuju svoje cipele koje su i njima
tesne samo što su navikli da žive tako, setim se da je Deda pre neki dan
tvitnuo – MNOGO volim moju ženu!

U trenutku mi došlo da odtvitnem da volim i ja svog muža al’ ne tvitnem jerbo vam na Twitteru očas posla pobegne tema.

I to sam u stvari htela da kažem – lepo je voleti i lepo je živeti u
dvoje, ako umete mislim. I onda mi je palo na pamet da sam već o tome
pisala pre više od dve godine i da mi taj post stoji na blogu, malo
zaturen, a govori baš o tom zajedničkom životu, ili onako kako ga ja
zamišljam, i da je ovo super prilika da sa njega skinem prašinu jer smo i
Deda i ja u međuvremenu dobili [You must be registered and logged in to see this link.] čitaoce:

Svako ima dva izbora – da od svog života napravi laku
komediju sa elementima mjuzikla ili dramu sa naznakama skorodolazeće
tragedije.

Kad deli uloge sebe može dodeliti jednu od glavnih ili se smestiti medju statiste. I u kukuruzu i u sopstvenom životu.

I evo nas kod režije. E, to u životu, nažalost, ne postoji iako postoje već prethodno precizno napisani scenariji.

Čak i kod snimanja filma scenario se menja u ’’hodu’’,
prilagodjava se okolnostima, vremenskim prilikama i glumcima. Ponavljaju
se scene, režiser histeriše, svako vuče na svoju stranu, pritisci
skaču, kasnije u montaži mnogo toga otpadne, secka se, secka, i na kraju
upakuje u smislenu priču. Film.

U životu nema puno prilika da se uzvikne – Kadar peti,
petnaesti put… Ili, ako vidite da glavnom glumcu ne ide baš najbolje
očigledno je da nešto treba promeniti u scenariju, prilagoditi ga.
Sačekati bolju vremensku priliku, da grane sunce ili počne kiša, malo
odmoriti, proanalizirati – Čekaj, bre, daj da vidimo gde nam škripi ova
scena… Napraviti malu pauzu u radu.

Ko je pametan baciće scenario. I pustiti da se život odvija sam bez da ga mnogo davi i usmerava.

Svi koji ipak žele da prožive život precizno snimajući scenu
po scenu, u odredjenim vremenskim uslovima i prilikama, treba da se manu
klasičnog filma i snimaju monodramu. Ko ne ume da vodi dijalog valjda
je [You must be registered and logged in to see this link.]
u monologu. Kad proceni da ’’pažljivo’’ izabrani glumci ipak ne
odgovaraju ulogama treba sve da igra sam. Bez obzira da li će se to
svideti nekome ili ne. Vaš život, vaše uloge, vaš film. Ko hoće da gleda
neka gleda, ko neće neka izadje na pola. Prosto.

Još prostije, evo pitanja – Koju boju najviše volite? Svako
će odgovoriti u sekundi sa vrlo preciznim objašnjenjem zašto baš tu. Ako
ga pitate a zašto je odredjenu osobu izabrao za svog životnog saputnika
tu već mora da se sačeka na odgovor. Niko nema pojma.

Ne znam ni ja. Pojma nemam šta je to bilo kad sam poželela da
hodam naporedo sa ljubimcem, da udružim život, da mu poverim sebe i na
jedan određen način preuzmem odgovornost za njega.

I onda smo, pre nego što smo ostvarili odluku obavili
razgovor po savetu Duška Radovića – ’’Pre nego što se potpišete,
prekrstite se, tih nekoliko dragocenih sekundi može vam pomoći…’’

Ispričala sam mu nešto što sam rekla retkima. Rekao je da svi
imamo prošlost. Prepričala sam mu par svojih gluposti, nikad me nije
osudio. Rekla sam mu da nikad ne sme da nas dovede u situaciju da
prestanemo da budemo ljubavnici, šta god da se dešava, da nikad neću
pristati da budem normalna, svakodnevna, pojava u njegovom životu kojoj
nije potrebno zalivanje, nega i sunce. Da ću otići ako se to desi i da
on, takodje, ima puno pravo da ode ako počnem da se saplićem o njega.
Kad su svi počeli da ga napuštaju obećala sam da ću mu biti i sestra i
majka i ljubavnica. Ponekad je strašno teško ali trudim se.




[You must be registered and logged in to see this image.]



Pitala sam šta će biti ako ne budemo mogli da imamo [You must be registered and logged in to see this link.].
Ako nam bude suđeno imaćemo ga, odgovorio je, ako nije nećemo ga imati…
Nije mi se svideo odgovor ali rekao je da on bira mene a ne redove i
redoslede, moranja i pravila. To je jedino mesto gde nam je razgovor
zaškripao, moja strašna dilema – imam li prava da ga ostavim bez deteta,
njega koji kao i svako ima prava da ga ima. Ali šta ako zaista ne budem
mogla a on za pet godina ipak shvati da želi… Usvojićemo ga, rekao je i
ova priča se za tri naše zajedničke godine nikada nije promenila.

Najvažnija stvar oko koje smo se usaglašavali – ne očekujemo
ništa jedno od drugog. Daje koliko ko ume i može. Ne merimo nemerljive
stvari. Ne uporedjujemo svoje ’’teške’’ životne uloge. Ne umemo da
čitamo misli, nećemo se ni truditi, ako mi se ne svidja reći ću, bolje
nego da čekam da sam to shvati. I obratno. Nećemo jedno od drugog
tražiti menjanje, ono – ’’ako me voliš ti ćeš… za moju ljubav ti ćeš…’’
Nećemo mučiti jedno drugo.

Ovo sam ja, ovo si ti. Ništa se tu ekstra neće menjati. Nemoj
jednog dana jedno drugom da kažemo – ja sam mislio, ja sam očekivao, ti
nisi ono što sam mislio da jesi, izneverila si me, prevarila si me… ja
sam svoj život zamišljao/la drugačije. Nema toga. Ko SVOJ život zamišlja
ne treba da ga deli. Neka ga zamišlja i dalje i neće biti greške,
razočarenja, padova. Prosto da prostije ne može biti.

Ne pridržavamo se ovoga, naravno. Umemo da zaratimo bez nade
da neko digne belu zastavu. Da uvredjeno oboje ćutimo sve dok ne
zaboravimo šta ono beše dovelo do tolike uvredjenosti. Onda ljubimac
arlaukne da prestanem da glumim princezu na zrnu graška a ja njemu da
odmah krene da budi uspavanu lepoticu i kraljevstvo koje se uspavalo
zbog nekog otrovnog vretena.

Kroz nekoliko strašnih svadja zaključili smo da smo za njih oboje krivi. Podjednako.

Samo sat vremena pre toga mislila sam da je stranac. I pitam
ga – Imaš li i ti taj osećaj da sam stranac. Naravno da imam, otišao bih
da te nikad više ne vidim… Uh, [You must be registered and logged in to see this link.] je, normalan čovek.

To sam htela da kažem – zajednički život dozvoljava svakakva osećanja. Režije propadaju, scenariji se menjaju.

Ja sam zamišljala… ma da. Pa i on je zamišljao… Šta ćemo sa
ta dva različita zamišljanja? Da nastavimo da zamišljamo, svako svoje,
ili da udružimo ta zamišljanja, malo da zamišljamo njegovo pa malo moje,
pa da vidimo kako se ko snalazi u tim zamišljanjima onog drugog. Jedan
počne da se davi, onaj drugi ga ščepa za kosu, izvuče napolje i da mu
veštačko disanje. Razne vrste tih veštačkih disanja postoje.

A opet garancije ne postoje. U tome je sva tajna. Nema garancija. Nema.

Je l’ vas neko razočarao. Zapitajte se čime vas je ono očarao
i kako je neko ko vas je nekada očarao mogao tako silno da vas
razočara. Jer, razočarenje je samo jedna vrsta unutrašnje ljutnje,
zahtev za promenom, unutrašnje vrištanje. I lako, prelako, može da se
prevazidje. Samo ako ne očekujemo od drugih ono što ni sami ne možemo.

Htedoh reći, ne može ničiji život da bude film a da u tom
filmu ulogu glavnog glumca ima onaj drugi dok ja, mi, sedimo i čekamo
koju će scenu taj neko da odigra, šta će danas da nam priredi pa zavisno
od toga da plačemo ili se smejemo. Ma, ’ajde! To je nepoštovanje .

Ali dobro, ima onih koji krenu u zajednički život sa
predumišljajem – Evo ti mene i mog života da vidimo šta ćeš sa tim da
uradiš… Sede i čekaju. A glumci se smenjuju. Scenografije ne odgovaraju…
Scene se ponavljaju…

A život prolazi. U mimohodu.

Glumica iza mene (iz televizora) izgovara – Život tebi dobaci šansu…

Mahlat dodaje – Hvataj je, jebote!

Svi imamo sreće u životu.

Sem onih koji misle da su drugi srećniji od njih.

Ko je shvatio – shvatio je.

I tako… razmislite o ovome. Živite život bez predumišljaja da morate
biti srećni, sreća, ne postoji, samo zadovoljstvo životom. A sa tim se
ne rađamo nego učimo.

I da, ja svakodnevno, bar pet puta imam želju da svog ljubimca udavim
u kadi, sipam mu ricinus u supu, otkuvam mu patike i smanjim za pet
brojeva, “slučajno” mu svom težinom stanem na hard, ali mnogo više puta u
toku dana pomislim – baš volim što si tu. Sve zbog sitnica koje život
znače.

I to je život, ljubav, ona normalna.

Da nemam povremeno želju da ga seckam na komade to bi značilo i da ga
ne volim. Mislim, mene mogu da izbezume samo oni koje volim. I kojima
dajem sebe.

Ako neko od vas drži onaj scenario u ruci – bacite ga.

***********

Samo da dodam: Ljubav, muzika i sve nešto lepo… a vi dodajte u komentarima ako imate šta da kažete posle ovih predivnih misli fenomenalne Mahlat!!!

Ideologija i zlo ili ideologija zla ?


Na
početku, ono što je moralna i ljudska obaveza. Svim Norvežanima, u
Norveškoj ili drugde, a na prvom mestu rodbini i prijateljima
nastradalih, izjavljujem duboko saučešće povodom stravične tragedije
koja ih je zadesila. Norveška i njeni građani su se 22. jula našli na
dohvat zla onoliko blizu koliko čovek može da mu se nađe; bezumno zlo
iskoristilo je priliku da uzme danak, ostavivši Norvešku u suzama i
neverici. Svaki normalan, dobar čovek, mora da oseća u sebi deo gubitka
koji je zadesio Norvešku; svako mora da je osetio deo straha, posle još
jedne objave zla koje se vrzma među ljudima: straha da se to neće
ponoviti, ne njegovim bližnjima, ne njemu. Zlo je, kao što je neko davno
primetio, nešto što se dešava drugima. Za dva meseca, ko neće spokojno
poslati decu u školu, otići na vikend, otputovati negde na odmor? Desilo
se drugima. Ali drugi su u nama, u suživotu na Zemlji, na ovom mestu
koje moramo da delimo. Zato je podeliti, na onaj način na koji čovek
otkrije u sebi da ume to najbolje da učini, možda i ono najvažnije što
čovek može da uradi u životu.





U Andersu Behringu Breiviku, brutalnom ubici, drugi su postojali
na neki način koji on nije umeo da podnese: vođen idejom da učini svet
podnošljivijim za sebe i neke izmaštane ljude koji bi saosećali sa njim i
sledili ga, u skladu sa zlim ciljevima, iskrivljenim uverenjima i
pogrešnim zaključcima, on je postao akter zla. Zlo, bezbojno zlo,
bezmirisno, neopipljivo, opšte zlo, univerzalno zlo, nije oklevalo da
progovori kroz njega. On se neće obazirati na krike, neće slušati
preklinjanja, neće pokušati da u sebi predstavi bol koji nanosi drugima:
kao i mnogi pre njega, prepustiće se zlu i valjda na svoj iskrivljeni,
neljudski način postati jedno sa svetom u kome se užasni događaj odvija.
Po hapšenju, objasniće da svoja dela smatra gnusnim, ali neophodnim:
tako postupa pravo, duboko zlo. Nadam se da će popustljivo norveško
zakonodavstvo naći načina da mu obezbedi da ostatak života provede u
jedinstvu sa samim sobom, tom jedinom individuom koju će moći da razume i
podnese, u jedinstvu sa nekom zabitom zatvorskom ćelijom, negde tamo
gde se ostali bauci, đavoli, demoni i čudovišta nalaze: daleko od dece, u
slovima, na neživoj hartiji, kao plod mašte, kao fikcija, kao primer
mraka, kao čestica koja će nestati i nikome, nikad, neće značiti ništa.





Da živimo u svetu jednostavnijem od sveta u kome živimo, ovo o
čemu govorimo bi moglo da se podvede pod govor o toj jednostavnoj,
banalnoj stvari: zlu. Da su svi ljudi na svetu u stanju da slede
jednostavne principe, principe za koje polazim od pretpostavke da ih
naše majke i očevi ugrade u sve nas dok odrastamo - da biljku ne treba
zgaziti ako ne moraš, da mački ne treba iščupati rep, da čoveka ne treba
udarati, da mu ne treba iščupati jezik, odseći uvo, izvaditi oko, ubiti
ga, da klupu u parku ne treba polomiti, da ako polomiš flašu u parku za
sobom počistiš da se neko drugi ne bi posekao, da ne treba lagati, da
ne treba mrzeti - takvog govora među nama bi bilo malo. Ali nije tako.
Arsenal najraznovrsnijih razloga poreklom iz riznice krhke ljudske
prirode čini da bude drugačije, a ubedljivost ove činjenice opšte je
mesto ljudske istorije. Mi preziremo, mrzimo, napadamo i ubijamo jedni
druge navodeći da je to tako zato što verujemo u različite stvari. Zato
što smo hrišćani, budisti ili muslimani. Zato što smo katolici ili
pravoslavci. Zato što pripadamo različitim narodima. Zato što navijamo
za različite klubove. Zato što verujemo u različite ideologije, koje su
posle Francuske revolucije postale markantan deo političke stvarnosti
zapada i sa njega se prelile širom planete, predstavljajući danas možda
najmanje racionalan razlog sukoba i zla među ljudima: da se, u nestvarno
složenoj društvenoj stvarnosti mrzimo, napadamo i ubijamo zbog toga što
verujemo u različita rešenja problema o tome kako treba urediti suživot
ljudi, problema koji je toliko složen da niti jedan čovek od osvita
ljudske istorije do danas ne bi smeo ni da pomisli da ga je rešio.





Po pravilu, skoro svako ko je bio dovoljno ubeđen da je upravo on
došao do rešenja o tome po kojim principima i pravilima treba urediti
ljudski život, to rešenje podrobno dokumentovao i uspeo da izvrši uticaj
na osnovu njega, u dugom nizu uzroka i posledica kasnije je delio
odgovornost za po pravilu ogromne žrtve koje nisu mogle da se uklope u
njegovu viziju. Robespjer je bio samo početak, tačkica koja će označiti
dalje razvoje. Hegel je bio ubeđen da je našao sve odgovore na pitanja
do kojih čovek uopšte može da dođe, da bi Marks bio dovoljno drzak da ga
koriguje tamo gde misli da je pogrešio i predstavi totalno rešenje o
raju na Zemlji koje će odneti milione žrtava u XX veku. Nacisti su,
naravno, imali svoje konačno rešenje, takođe utemeljeno na sveobuhvatnom
pogledu na čoveka i svet, mnogobrojnoj literaturi i izvesno genijalnim
idejama odabranih. Hrišćanstvo je vekovima širilo mir među ljudima i
narodima spaljujući na lomači samo one koji ni pod kojim okolnostima
nisu bili u stanju da razumeju da svojim drugačijim verovanjima krše
harmoniju jednog perfektnog rešenja koje drugačije ne bi ni moglo da
izgleda od jedne neproverljive istine koja je saopštena kakva jeste.
Izlišno je govoriti o stavovima savremenih islamskih fundamentalista
koji sasvim sigurno neće doneti baš ništa dobro ni njihovim nosiocima ni
onima koje prepoznaju kao delove koji se ne slažu u slagalicu koju su
oni izmaštali. Interesantno je da se za dve i po hiljade godina razvoja
filozofskih sistema i još duže istorije razvoja religijske misli niko
nije dosetio da principe tolerancije i diverziteta ugradi u osnove svog
finalnog, superiornog sistema mišljenja i prakse.





Tek XX vek je doneo nagoveštaje pomirljivih filozofija,
pomirljivog, tolerantnog pogleda na svet i različite ljude u njemu, na
prvom mestu u delima Hane Arent i Karla Popera, koji studiju "Beda
istoricizma" (prvi put kompletno objavljenom 1944. godine) počinje
jednom posvetom sasvim u skladu sa strašnim vremenima u kojima je živeo:
"U spomen onom bezbroju ljudi, žena i dece, svih vera i naroda, koji
padoše kao žrtva fašističkog i komunističkog verovanja u "neumoljive
zakone istorijske sudbine", (citirano prema Karl Poper, "Beda
istoricizma", u prevodu dr Milana D. Tasića, Dereta, Beograd, 2009). Za
Andersa Behringa Breivika, nekog "desnog ekstremistu", nekog
"hrišćanskog fundamentalistu", nekog "libertarijanca" – ako je on ikada
razumeo šta su to desne ideologije, šta je to hrišćanstvo, šta je to
libertarijanizam - u tako tipičnom pojednostavljenju stvarnosti, u tako
tipičnom pojednostavljenju literature koju je godinama "proučavao" (po
sopstvenom tvrđenju; pitam se koliko je tu proučavanja bilo), sve odlike
nekih od tih savremenih stremljenja ka toleranciji među ljudima svele
su se na odliku "multikulturalizma" i filozofiju "kulturalnog marksizma"
– kako je Breivik, naravno pogrešno, naziva. Svet i ljudi su bili
suviše složeni za njegov skučeni um: umesto supsumcija pod logičke
kategorije, umesto postupaka koji zaista zahtevaju godine studija i
odricanja da ni onda ne bi obećali dosezanje sigurnih istina, on će,
jednostavno, sve svesti pod slepu veru i mržnju.





Ljudska glupost je neuništiva, ljudsko pamćenje kratko, a zlo
koje nema boju, miris ili ukus, ono uvek isto, može beskonačno da počiva
parazitski na ovim činjenicama. Desni ekstremista, verski fanatik, i
sasvim osvedočeno elaboriran, detaljan zločinac koji ne zavređuje ni
najmanju ljudsku pažnju do u terminima psihijatrijske, psihološke i
pravne analize i postupka, Breivik, predstavlja tek najnoviju instancu
koja objašnjava koliko je direktan put koji vodi od nemogućnosti da se
podnese sva složenost društvenog i prirodnog sveta koji nas okružuje do
pojednostavljenja i potpune katastrofe. Dvadeset i trećeg jula, kada su
vesti o tragediji u Norveškoj počele da svedoče o mnogo većem broju
žrtava od prvih, dok sam dolazio sebi, prateći live update na BBC i
pitajući se o razmerama i posledicama onoga što se dogodilo, saznao sam
za Breivikov "manifest". Radi se o tekstu od nekih 1518 stranica (u PDF
formatu) koji je Breivik postavio na Internet pod pseudonimom, kratko
vreme pre zločina. Našao sam tekst, skinuo ga i počeo da čitam. Onda sam
pomislio da letimično pregledam tih hiljadu i po stranica i steknem
neku impresiju o tome šta tamo piše, pošto razumno nisam imao nameru da
se bavim detaljima njegovih fikcija. Posle letimičnog pregleda uverio
sam se da je u pitanju jedna gomila budalaština, mahom kompilacija tuđih
misli i tekstova, koja može da predstavlja interesantnu građu samo za
nekog kliničkog psihologa ili psihijatra. Žalim svakog profesionalca
koji će to morati da pročita. Sledeća ideja na koju sam došao bila je da
tekst pažljivije pročitam, bar izdvojim delove koji za analizu imaju
nekakvog smisla, i oslanjajući se na razvijen aparat naučne psihologije
koji mi se sticajem profesionalnih okolnosti uvek nalazi pri ruci
pokušam retkim čitaocima ovog bloga da koliko toliko ilustrujem
psihološke korene Breivikovog zla, korene koji su uostalom zajednički
mnogim ako ne svim sličnim zločinima.





Onda sam odlučio da upravo to ne učinim.
Posle bespovratnog gubitka desetina života od kojih bi svaki
pojedinačno bio beskonačno korisniji od jednog Breivikovog, ne postoji
veća zasluga koju možemo sebi da pripišemo do da pustimo da to "životno
delo" jednog običnog ubice čami nepročitano, nebitno, nezapaženo, ni po
čemu ga ne izdvajajući u odnosu na druge, što je očigledno bila
dominantna tendencija koja je remetila njegov um, vodeći ga u zlo. Neka
završi na prašnjavoj polici nekog doktoranda sudske medicine, u
beskonačnom lavirintu kafkijanske birokratije, propisa, procedura koje
će se baviti ovim zločinom, tim od najobičnijih, najneinteresantnijih,
najnebitnijih stvorova čije smo ime, nažalost užasnim razlogom, svi bili
primorani da saznamo. Sećanje treba ugraditi u preventivu, u svest o
zlu i opasnosti, da bi se onemogućilo njihovo ponavljanje. Prava kazna
ovde je zaborav: nadam se da će Breivik imati prilike da dugo iskušava
to osećanje, pošto sumnjam da će za njega i tišina zatvorske ćelije
uopšte predstavljati nekakvu neugodnost.







Goran Milovanović

Ja kad mislim to boli…

Članak u kome se piše o tome kako Teri Pračet planira svoju smrt samo je povod za ovu priču.

Razlog je mnogo dublji i kompleksniji. Nisam mogla na Twitteru da započinjem raspravu, malo mi i milion karaktera za sve ono što mislim i osećam povodom prava na izbor.

Kao i uvek, polazim od ličnog ka opštem. Moć navike. A i lakše mi da objasnim svoje stavove.

Da li ste ikada gledali svoje najmilije kako umiru u nastrašnijim mukama?

Ako jeste, vi ćete znati o čemu ja ovde, pa ovo i nije tema za vas, bićemo saglasni, verovatno, a to nije naročito popularno ovih dana.

Ako niste, da vam kažem: ja jesam.

I posle svega želim, o, da, da odem u „Dignitas“ kad budem imala love za to i dogovorim posao.

Potpuno svesno i čiste glave, posle dovoljno razmišljanja o tome.

Zašto?

Pa evo, ukratko i najosnovnije:

- Gledala sam kako mi pet meseci baka slomljenog kuka umire i moli onog odozgo da je uzme ako ima duše. Nije imao. Bila je u pelenama, dekubitima, lišena svakog dostojanstva, u bolovima, bilo je stid nas koji smo joj „pomagali“ što je gledamo bespomoćnu, nagu, u bolovima i ranama, i duša je bre bolela, odbijala je hranu, vodu, bila je zdrave pameti. Do kraja.

- Gledala sam drugu baku kako isto tako umire, od posledica masivnog šloga. U trenucima lucidnosti…ne mogu da prepričam molbe da je pustimo da umre ili da joj nekako pomognemo.

- Gledala sam oca kako boluje, muči se, pravi se da je dobro, da ga ne boli, da ne bi bolelo mene, kako u jednom trenutku suženja svesti od prejakih bolova pokušava sebi da prekrati muke nožem, kako se posle, pribran i sabran, kaje zbog toga, vera mu ne dozvoljava da sebi oduzme život, govorio mi je, a jedino što je iščekivao poslednjih meseci bila je smrt. Čekao je i želeo je. I dočekao je mučeći se. Poslednje što je rekao bilo je „Samo da zaspim….“.

- Na kraju, gledala sam svoje dete kako se gasi i nestaje mi pred očima. Deset meseci od dijagnoze uz koju ti lepo kažu da odeš kući i odvedeš dete i da čekaš da umre. Uz „utešno“ – „Neće je boleti ništa, samo će se ugasiti.“

Pored sveopšteg užasa koji je dovoljno nalik paklu da se više uopšte ne pitam kako on izgleda, nisam mogla a da ne pogledam stvari iz njene perspektive: četrnaestogodišnjakinja svesna da je teško bolesna i da joj nema spasa. Neko ko je planirao samo mesec dana ranije da upiše istu gimnaziju kao ja, jedne letnje večeri mi kaže: „Ako više ne mogu da živim normalno, ne želim uopšte da živim.“ Tu želju nisam mogla da joj ispunim i svakoga dana umirem iznova zbog toga što nisam bila dovoljno jaka da je, kada su joj još samo oči bile žive, pustim da ode. Što sam je mučila, reanimirala, pomagala joj da diše, aspirirala je, davala infuzije. Što je trpela grčeve, nesnosne bolove u glavi, epi napade. Što je primala manitol, hranu kroz infuziju, morfijum, fenobarbiton. Što me je mrzela jer sam je mučila da „živi“. A nije ništa mogla da mi kaže. Nije mogla da govori, pomeri se, ama ni jedan mišić na telu da mrdne osam poslednjih meseci svog života. Takođe potpuno svesna i očuvanih misaonih ili kako se već zovu funkcija. Šta mislite, kako se provodila u svojoj glavi, zarobljena u svom telu koje boli i ne sluša, a svesna svega? Zamislite sebe…

Ne, nije ovo moja sado-mazo ispovest, naprotiv, teško mi je sve ovo da ispišem ponovo, mada, svakodnevno imam fleš bek cele priče. Kao da gledate horor na repeate.

Ovo je samo priča na osnovu koje sam zauzela stav o asistiranom samoubistvu i na osnovu koje ću postaviti sledeće pitanje:

Po čemu je uspavljivanje životinja koje su u letalnoj fazi bolesti ili jednostavno više ne mogu da funkcionišu „human čin“, a eutanazija ljudi za koje više nada ne postoji nehrišćanska (samim tim i nehumana) i krivično delo? Šta je humano u puštanju nekoga, bilo koga, da se mesecima davi u samrtnom ropcu pitam ja?

Da li kao vrsta imamo više samilosti prema kućnim ljubimcima nego prema svojim bližnjima i sami prema sebi?

Da se razumemo, ja obožavam životinje. Čuvam ih. Hranim, mazim, lečim. Ne bih dozvolila da pate.

I tu me opet muči sledeće: zašto sam morala, po sili zakona i moralnih normi nametnutih od društva u kome živimo, da pustim svoje bližnje da pate i prolaze kroz pakao na zemlji?



I da, ja sam za eutanaziju ili asistirano samoubistvo. I ne, ne bojim se smrti. Ni bolova, ni patnje. Patim ja već dovoljno i boli me.

I kad sam pre par godina razmišljala o tome ja sam svoju odluku donela vrlo brzo. I čiste svesti. Da l’ mi je pamet zdrava diskutabilna je stvar.

Želim samo da umrem dostojanstveno kako i živim, da ne budem bespomoćna, upišana, usrana, nesposobna i na teretu i sebi i drugima.

Nije takva smrt za čoveka.

Ako već nije ni za životinje.

Reče neko na Tviteru da mislimo o tome.

I ja sam, evo, mislila.

Zašto moj mačak Cvetko ima pravo na dostojanstvenu smrt a ja nemam?

*Šaputalica*

Izvol’te, udjite, mačke vezane…


Mislim, dobar dan i vama.

Šapke inače, opšte je poznato, nije partibrejker, osim u vreme novogodišnjih praznika. Pozovite me da unosimo ugalj, lakše mi to pada nego da pokušam da potpirim usiljenu veselost…osim ako se ne do’vatim nekog alkoKola. A i to mogu samo ako se namesti situacija, od datuma mi ne zavisi, pa…preskačem uglavnom histeriju, znam da se u mom životu od 31. decembra do 1. januara malo toga suštinski može promeniti na bolje…

Znate već da mrzim one da-se-usereš-od-slatko ušećerene praznične reklame gde se svi, cela umivena i lepo obučena, (da ne pominjem sad pametna, uspešna i lepa, sa sve kerom, naravno, leeepim) obavezno četvoro do petočlana srećna porodica, danima rasteže po kući/vikend-dvorcu, razmenjujući ferarije, krstarenja, zlatne manžetne, dijamantom optočene ‘aljine i Mont Blanc penkala i slične skromne novogodišnje poklone…a tek kad stigne Božiiiiććć! Qq majko.

Pa ja mrrrzim i gledaaam, pa sve crkavam što ne živim u reklami od sto ‘iljada evara i što tako nemam nekog da mi ucakli kuhinju baš onako, da bude k’o da ne kuvam u njoj, a ne da mi po njoj pršti vodom razredjeno, do sad osam puta poskupelo ulje (skuplje od benzina, ste izvalili?) iz šatro grill-tiganja, koji, baj d vej, najstrašnije usmrdi zavese i dobar je jedino za terasu. Onda se pitam čemu tiganj ako mogu da spremam samo napolju da se ne pogušimo. I odlutam časkom od reklame, pređem na praktičnije stvari.

Al’ ima i onih koji sve što televizije objave, pa čak i reklame, shvataju ozbiljno. Ozbiljnije od mene. Mada, od mene uopšte nije teško nešto shvatiti ozbiljnije, realno. Tako se makar predstavljam.

Nego, to nije tema, ja pokušavam da nadjem vezu izmedju povećanog broja samoubistava za praznike i medija koji besomučno u udarnim terminima prikazuju i pokazuju kako ceo svet slavi i živi i tera džez i putuje i poklanja i ima koga da voli i ko da ga voli, i baca pare okolo šakom i kapom, i zdrav je, i sit, i ima sve zube, i novu garderobu i stan i auto i decu i ljubimce, ceo svet ima šta i zbog čega da slavi, samo ti jok.

Ti ideš da radiš tri’es prvog do ko zna kol’ko uveče u preduzeću do kog ima tri dana jahanja, pošto je sigurno na drugom kraju grada, nemaš auto, kako i da imaš kad crnčiš za dvesta evra… do trista; podstanar si, nemaš prava da praviš žurke, držiš kućne ljubimce… decu bi možda gazde i trpele, ali ili nemaš s kim ili nemate kad da ih napravite ni čime da ih izdržavate. Najlepši poklon o praznicima je da te svi puste na miru da se naspavaš. Eventualno neka dobra žurka ako se namesti termin i društvo ili vikend negde, ako ukradeš vreme koje nemaš.

I onda dodješ kući i svih manje-više prazničnih dana u vestima slušaš izveštaje o tome da „neverovatno, ali nema gužve na graničnim prelazima i naplatnim rampama, sigurno su naši sugrađani koji su otišli kojekude ranije otputovali/kasnije se vraćaju…“

I tako ti stvaraju iluziju da je ceo svet nekud otputovao, samo ti nisi.

Dok taj isti svet isto misli o tebi sedeći kod kuće i buljeći u prezentere vesti koji imaju osmehe prirodne kao da glume u horor filmovima. I pozivaju na opštenarodno veselje. Tako iskeženi. Sa sve lampionima i granom jelke na astalu. Pardon, desk-u.

Svet, ovaj što ne živi u reklami nego u Srbiji, previše je umoran, izmučen i prilično ozlojedjen na šećerleme uvijene u fake euforiju i pretprazničnu histeriju koje mu se serviraju kroz medije kako bi na ovaj ili onaj proizvod/uslugu potrošio više nego što ima i nego što mu treba.

Svet pokušava da, kad otprati decu negde u provod, ako ih ima, sedne sa prijateljima, porazgovara opušteno ili napravi žurku, pobegne na dan-dva, makar u selo, pokušava da preživi, da ne dobije infarkt, da ne šlogira od nervoze i svakodnevnog stresa…svet nije u fazonu da bude veseo u poslednje vreme, informacija za one koji to nisu shvatili do sad. Majke mi.



Molim jedan optimizam začinjen euforijom tačno u 23:45. ‘Oće to. Naročito ako mi kažu da tako treba. Ja odma’ poslušam i radujem se. Po direktivi, a i širim optimizam prema opštoj preporuci. Mada…’vam delujem kao neko ko širi optimizam?! Jok vala.

I zato neću da vam čestitam novu godinu ni prošle ni buduće praznike, ‘oću bre da vam čestitam život.

Čestitam nama svima što smo, ovde i sada, još uvek živi i relativno prisebni, makar za toliko da nas deca po ulici ne gađaju kamenjem, čestitam nam što se borimo, svako kako zna i ume, da nam bude bolje, što se ne prepuštamo i pored svega što nas je lomilo i nije nas slomilo, i što, ovako izmučeni, sarkastični, zajedljivi i baksuzljivi, ipak čuvamo u sebi onu sposobnost da se radujemo malim stvarima, sposobnost bez koje ne bi preživeli.

Srećno nam bilo.

K’o u rudnik da silazimo.

A toliko nam sreće i treba, jebi ga.


*Šaputalica*

Život ti dobaci šansu
Kad me Deda pozvao da mu dođem u goste i rekao da se ne izuvam, da pišem o čemu hoću, mislila sam lako je, ja inače lako pišem, ali teško je, mislim ne možeš u tuđoj kući da se ponašaš kao u svojoj. I tako, mozgam već tri dana šta bih mogla da napišem jerbo sam ja jedno fino vaspitano stvorenje koje vodi računa o tuđim pravilima a i poštuje ih, ako nikako drugačije ono da ne pokuša da nametne svoja. Hoću reći, meni se spontano nameću teme koje nisu lajt motiv ovog bloga – Ljubav, muzika i sve nešto lepo, sve iz potrebe da svet, i sve oko mene, bude bolji za sve nas.
I tako, razmišljajući o pisanju, blogovima, životu, ljudima koje sam upoznala na internetu i koji su me fascinirali, izuli i iznenadili, kao i onima koji pokušavaju svima nama da obuju svoje cipele koje su i njima tesne samo što su navikli da žive tako, setim se da je Deda pre neki dan tvitnuo – MNOGO volim moju ženu!
U trenutku mi došlo da odtvitnem da volim i ja svog muža al’ ne tvitnem jerbo vam na Twitteru očas posla pobegne tema.
I to sam u stvari htela da kažem – lepo je voleti i lepo je živeti u dvoje, ako umete mislim. I onda mi je palo na pamet da sam već o tome pisala pre više od dve godine i da mi taj post stoji na blogu, malo zaturen, a govori baš o tom zajedničkom životu, ili onako kako ga ja zamišljam, i da je ovo super prilika da sa njega skinem prašinu jer smo i Deda i ja u međuvremenu dobili nove čitaoce:
Svako ima dva izbora – da od svog života napravi laku komediju sa elementima mjuzikla ili dramu sa naznakama skorodolazeće tragedije.
Kad deli uloge sebe može dodeliti jednu od glavnih ili se smestiti medju statiste. I u kukuruzu i u sopstvenom životu.
I evo nas kod režije. E, to u životu, nažalost, ne postoji iako postoje već prethodno precizno napisani scenariji.
Čak i kod snimanja filma scenario se menja u ’’hodu’’, prilagodjava se okolnostima, vremenskim prilikama i glumcima. Ponavljaju se scene, režiser histeriše, svako vuče na svoju stranu, pritisci skaču, kasnije u montaži mnogo toga otpadne, secka se, secka, i na kraju upakuje u smislenu priču. Film.
U životu nema puno prilika da se uzvikne – Kadar peti, petnaesti put… Ili, ako vidite da glavnom glumcu ne ide baš najbolje očigledno je da nešto treba promeniti u scenariju, prilagoditi ga. Sačekati bolju vremensku priliku, da grane sunce ili počne kiša, malo odmoriti, proanalizirati – Čekaj, bre, daj da vidimo gde nam škripi ova scena… Napraviti malu pauzu u radu.
Ko je pametan baciće scenario. I pustiti da se život odvija sam bez da ga mnogo davi i usmerava.
Svi koji ipak žele da prožive život precizno snimajući scenu po scenu, u odredjenim vremenskim uslovima i prilikama, treba da se manu klasičnog filma i snimaju monodramu. Ko ne ume da vodi dijalog valjda je dobar u monologu. Kad proceni da ’’pažljivo’’ izabrani glumci ipak ne odgovaraju ulogama treba sve da igra sam. Bez obzira da li će se to svideti nekome ili ne. Vaš život, vaše uloge, vaš film. Ko hoće da gleda neka gleda, ko neće neka izadje na pola. Prosto.Još prostije, evo pitanja – Koju boju najviše volite? Svako će odgovoriti u sekundi sa vrlo preciznim objašnjenjem zašto baš tu. Ako ga pitate a zašto je odredjenu osobu izabrao za svog životnog saputnika tu već mora da se sačeka na odgovor. Niko nema pojma.
Ne znam ni ja. Pojma nemam šta je to bilo kad sam poželela da hodam naporedo sa ljubimcem, da udružim život, da mu poverim sebe i na jedan određen način preuzmem odgovornost za njega.
I onda smo, pre nego što smo ostvarili odluku obavili razgovor po savetu Duška Radovića – ’’Pre nego što se potpišete, prekrstite se, tih nekoliko dragocenih sekundi može vam pomoći…’’
Ispričala sam mu nešto što sam rekla retkima. Rekao je da svi imamo prošlost. Prepričala sam mu par svojih gluposti, nikad me nije osudio. Rekla sam mu da nikad ne sme da nas dovede u situaciju da prestanemo da budemo ljubavnici, šta god da se dešava, da nikad neću pristati da budem normalna, svakodnevna, pojava u njegovom životu kojoj nije potrebno zalivanje, nega i sunce. Da ću otići ako se to desi i da on, takodje, ima puno pravo da ode ako počnem da se saplićem o njega. Kad su svi počeli da ga napuštaju obećala sam da ću mu biti i sestra i majka i ljubavnica. Ponekad je strašno teško ali trudim se.
Pitala sam šta će biti ako ne budemo mogli da imamo dete. Ako nam bude suđeno imaćemo ga, odgovorio je, ako nije nećemo ga imati… Nije mi se svideo odgovor ali rekao je da on bira mene a ne redove i redoslede, moranja i pravila. To je jedino mesto gde nam je razgovor zaškripao, moja strašna dilema – imam li prava da ga ostavim bez deteta, njega koji kao i svako ima prava da ga ima. Ali šta ako zaista ne budem mogla a on za pet godina ipak shvati da želi… Usvojićemo ga, rekao je i ova priča se za tri naše zajedničke godine nikada nije promenila.
Najvažnija stvar oko koje smo se usaglašavali – ne očekujemo ništa jedno od drugog. Daje koliko ko ume i može. Ne merimo nemerljive stvari. Ne uporedjujemo svoje ’’teške’’ životne uloge. Ne umemo da čitamo misli, nećemo se ni truditi, ako mi se ne svidja reći ću, bolje nego da čekam da sam to shvati. I obratno. Nećemo jedno od drugog tražiti menjanje, ono – ’’ako me voliš ti ćeš… za moju ljubav ti ćeš…’’ Nećemo mučiti jedno drugo.
Ovo sam ja, ovo si ti. Ništa se tu ekstra neće menjati. Nemoj jednog dana jedno drugom da kažemo – ja sam mislio, ja sam očekivao, ti nisi ono što sam mislio da jesi, izneverila si me, prevarila si me… ja sam svoj život zamišljao/la drugačije. Nema toga. Ko SVOJ život zamišlja ne treba da ga deli. Neka ga zamišlja i dalje i neće biti greške, razočarenja, padova. Prosto da prostije ne može biti.
Ne pridržavamo se ovoga, naravno. Umemo da zaratimo bez nade da neko digne belu zastavu. Da uvredjeno oboje ćutimo sve dok ne zaboravimo šta ono beše dovelo do tolike uvredjenosti. Onda ljubimac arlaukne da prestanem da glumim princezu na zrnu graška a ja njemu da odmah krene da budi uspavanu lepoticu i kraljevstvo koje se uspavalo zbog nekog otrovnog vretena.
Kroz nekoliko strašnih svadja zaključili smo da smo za njih oboje krivi. Podjednako.
Samo sat vremena pre toga mislila sam da je stranac. I pitam ga – Imaš li i ti taj osećaj da sam stranac. Naravno da imam, otišao bih da te nikad više ne vidim… Uh, dobro je, normalan čovek.
To sam htela da kažem – zajednički život dozvoljava svakakva osećanja. Režije propadaju, scenariji se menjaju.
Ja sam zamišljala… ma da. Pa i on je zamišljao… Šta ćemo sa ta dva različita zamišljanja? Da nastavimo da zamišljamo, svako svoje, ili da udružimo ta zamišljanja, malo da zamišljamo njegovo pa malo moje, pa da vidimo kako se ko snalazi u tim zamišljanjima onog drugog. Jedan počne da se davi, onaj drugi ga ščepa za kosu, izvuče napolje i da mu veštačko disanje. Razne vrste tih veštačkih disanja postoje.
A opet garancije ne postoje. U tome je sva tajna. Nema garancija. Nema.
Je l’ vas neko razočarao. Zapitajte se čime vas je ono očarao i kako je neko ko vas je nekada očarao mogao tako silno da vas razočara. Jer, razočarenje je samo jedna vrsta unutrašnje ljutnje, zahtev za promenom, unutrašnje vrištanje. I lako, prelako, može da se prevazidje. Samo ako ne očekujemo od drugih ono što ni sami ne možemo.
Htedoh reći, ne može ničiji život da bude film a da u tom filmu ulogu glavnog glumca ima onaj drugi dok ja, mi, sedimo i čekamo koju će scenu taj neko da odigra, šta će danas da nam priredi pa zavisno od toga da plačemo ili se smejemo. Ma, ’ajde! To je nepoštovanje .
Ali dobro, ima onih koji krenu u zajednički život sa predumišljajem – Evo ti mene i mog života da vidimo šta ćeš sa tim da uradiš… Sede i čekaju. A glumci se smenjuju. Scenografije ne odgovaraju… Scene se ponavljaju…
A život prolazi. U mimohodu.
Glumica iza mene (iz televizora) izgovara – Život tebi dobaci šansu…
Mahlat dodaje – Hvataj je, jebote!
Svi imamo sreće u životu.
Sem onih koji misle da su drugi srećniji od njih.
Ko je shvatio – shvatio je.
I tako… razmislite o ovome. Živite život bez predumišljaja da morate biti srećni, sreća, ne postoji, samo zadovoljstvo životom. A sa tim se ne rađamo nego učimo.
I da, ja svakodnevno, bar pet puta imam želju da svog ljubimca udavim u kadi, sipam mu ricinus u supu, otkuvam mu patike i smanjim za pet brojeva, “slučajno” mu svom težinom stanem na hard, ali mnogo više puta u toku dana pomislim – baš volim što si tu. Sve zbog sitnica koje život znače.
I to je život, ljubav, ona normalna.
Da nemam povremeno želju da ga seckam na komade to bi značilo i da ga ne volim. Mislim, mene mogu da izbezume samo oni koje volim. I kojima dajem sebe.
Ako neko od vas drži onaj scenario u ruci – bacite ga.
***********
fantastična Mahlat kao gost bloger

LJUBAV


Mrnjau. Imam dvadeset i šest godina još puna dva meseca. Neki mi
kažu da je sada pravo vreme da se uozbiljim i rađam decu, a drugi će na
to ma lako ćemo, hopa cupa, žurke svi pijani skupa. Na to stariji ortak
kreće da me loži da se udajem i rađam decu,a ja kažem samo bih rodila
dete Novaku Đokoviću, jer sam se uvek sekla na bogove, a umesto njih da
jurim ja pišem blogove.

[You must be registered and logged in to see this image.]I
hajde da sam neka krš riba pa da kažeš dopustljivo je zajebavati se sa
svojim životom tako. Izašla sam pre neko veče na Fristajler. Nisam mogla
da đuskam jer bih đuskala kao vanzemaljac pored ćera nevernih što
đipaju kao pevaljka turbofolkska na turbo Lejdi Gaga Majkl Džekson uc
uc.



U čitavom tom smoru koji puštam da tone u baru tj reku na kojoj je splav
razmišljam nešto, ne bih ja volela da rodim ćeru u ovoj sredini. Kako
da joj zabraniš, nije fer. Nisu ni meni. Za njeno dobro, najbolje da se
školuje u Italiji. A i tamo da je razvlče Italijani. Hm, ma ne, bolje
da rodim sina, Novaku naravno.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Taj moj ortak malo stariji kaže da izgleda samo kučke navatavaju
sportiste na kuco maco volim te, a on posle jedva čeka da je prevari,
fazon sa ribom što mu gura veš u mašinu, nebitno.
Ako se radi o obmani ja nisam za to. A zar se uvek tako ne radi? Zaboga
svrši, ima dvadest i dve, petnaest u iskustvu, trenira, ždere, prdne,
zaboravi da zagrli.



Gde je prava ljubav, mislim ona prema sebi?


Ja sam do sada skapirala da se neke stvari odlažu samo da se ne
bi desile. A izgleda da su se već negde desile po stoti put u beskraju
ljudske gluposti.
Ljubav je jedini reper ide li se do kraja ili se folira na mobilni, zove me drugarica idemo u spa, ćaoo.


[You must be registered and logged in to see this image.]Mislim
da je životinjski seks prevaziđen, da je substitucija za nedostatak
vrhunskog uživanja u vrhunskom vođenju ljubavi, da su ljudi apsolutno
zaboravili ko su od kada su krenuli da jedu meso.
Spustili su se na niži oblik postojanja, površan.


Bože kakvu majku imam, svako bi do sada završio na heroinu
triput. Možda je moja zaljubljenost u muziku i umetnost ta sisa majčina
koje nema pa nema.



Svi mi imamo negde problem, nijedna porodica danas nije srećna. Da se
ne ponavljam sa prvom rečenicom Ane Karenjine. Ja u suštini mislim da
je žena stub porodice. Ako ona nije jaka, sve se kida.



Žena bira ko će da joj pravi decu, žena uvek bira. Svesno ili nesvesno.
Može ona da bude kučka, ili paćenica, sve jedno je. U najboljem slučaju
treba da je kučka. Kučke su precenili s razlogom.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Prava kučka nije sponzoruša mada ako joj se uplati godinu dana u
velnesu, ona će naravno odlaziti redovno. I redovno će dolaziti u novim
gumenim čizmama Šanel, bundi krem boje, bundi riđe boje, naručuje
sarmice sa zeljem preko ajfona da ih pokupi kod najbližeg healthy
fastfuda jer ona da bleju u kujni nije luda.





U suštini ljudi koji imaju ljubavi imaju ljubavi i za sebe i za čitav svet. Ljudi koji nemaju ljubavi, nemaju ni za sebe.


Čini mi se da je čitava ljubav na planeti zemlji potekla od žena.
Ako ona ume da voli, da želi i da je strasna, čitav svet će biti takav.
Zato mile majke moje i sestre moje volite i ugađajte sebi pre svega do
besvesti pa onda drugima po zasluzi.





Vaša i samo naša Milica Šujica Madonna

Moje ognjište će i dalje goreti, vi svoje ugasite



Posted By Mahlat On petak, jul 29th 2011. Under Srbija medj' šljivama  



I
tako, dok nam se dešava Kosovo a predsednik, ministri i pasijans
poslanici uglavnom misle da o tome nema šta da se priča, ima ko će, u
skupštini su donosili zakone za bolje sutra, u korist svih nas, da sutra
budemo Evropljani kako dolikuje a ne seljačine kakve jesmo.

Sigurno znate da je tamo na modernom zapadu odavno sasvim normalno da
svako gleda svoja posla, da žena muža ne mora da “primi” natrag u kuću
posle moždanog udara jer ima pravo da živi a njega smešta u sanatorijum,
da je normalno da dobiju unuke a ne vide ih godinama, da ne shvataju
zašo biste išli na sahranu muža rođene sestre, da ne posete baku
godinama i sve tako jer svako živi svoj život i na njega ima prava. A
znate sigurno da su ljudska prava zadnjih godina strašno u modi pa ih
tako imaju svi, i pedofili, svi sem običnog čoveka. Sve jer ljudska
prava nisu izmišljenja za sve ljude već uglavnom za graniče slučajeve –
jeste da je silovao ćerku ali i on je čovek, ili bar liči, ko nama daje
za pravo da sudimo.

Moja srpska strana je vaspitana tako da brine i pazi na svoju
porodicu, užu i širu familiju, da ih zivka, obilazi, voli i umire sa
njihovim problemima. U mojim genima je zapisano okupljanje oko ognjišta,
i jeste da ga nemam ali imam rernu, užasava me sve što preti da bi nas
udaljilo, da jedni drugima budemo stranci, i da ne bude zabune, svako
treba da ima samo svoj deo života, ne mislim da treba da se prostiremo
jedni pred drugima i zadiremo u sve i svašta, ali da moramo biti prisni –
moramo. Inače, čemu sve?

Dakle, juče je poboljšan Zakon o zdravstvenom osiguranju koji
dozvoljava da dete sa navršenih 15 godina zabrani roditeljima uvid u
svoju zdravstvenu dokumentaciju, ako je sposobno za rasuđivanje. Ima
prava na svoju zdravstvenu intimu, a lekar će biti obavezan da obavesti
roditelje o zdravlju deteta samo ako je ono ozbiljno ugroženo. To znači
da sutra mogu da vas zaustave na vratima školskog dispanzera, to se kod
nas još uvek tako zove i pitaju vas – ‘De si poš’o?!

A sad, da rezimiramo neke stvari, u zemlji Srbiji je huligan, koji ma
21 godinu, mađi punoletnik i kada napravi neku glupost svi mediji,
njegovi roditelji, sudstvo i država se trude da nam dokažu kako je
nezreo, nesrećan življenjem u Srbiji i da nije bio svestan toga da je
bejzbol palicom mogao da ubije onoga koga je udarao dok je imao snage. I
da ima prava da razbija izloge i krade šta stigne jerbo se rodio
devedesetih, nije on kriv nego Milošević, i da može molotovljevim
koktelima da pali cigare i sve tako. Nije kriv jer je mlađi punoletnik,
još nije sazreo kao čovek.

Isto je tako normalno da u 40 godina muškarac bude mamin sin, živi
kod mame, od njene penzije, da imamo horde neudatih i nezaposlenih žena
koje umesto da rade i rađaju decu sede sa mamama i uče da heklaju jer su
u istim godinama otpisane od strane ove države, sve je normalno, Srbija
bato! Ako nisi u politici, nemaš prava na dostojanstven život a oni
koji su te rodili moraju i da te izdržavaju i u zrelim godinama.

I onda ovaj zakon po kome jedno petnaestogodišnje dete može da
zabrani roditeljima uvid u svoje zdravstveno stanje. Onima koji ga
najviše vole.

Inače, ova zemlja sa zdravstvenim prosvećivanjem naroda, naročito
ženskog dela populacije nigde nije stigla. Abortus je i dalje
kontraceptivno sredstvo, obolele od teških a neprenosivih bolesti
okolina i dalje posmatra kao da su zarazni, ljudi koji su se, na nesreću
rodili sa nekom anomalijom  su i dalje niža vrsta, kad odete kod lekara
teško da će vam reći od čega bolujete, nažvrljaće neku šifru jer nema
vremena za razgovor a i veličina mu ne dopušta da se spušta na taj nivo
da razgovara sa pacijentom, zdravstveno smo neobrazovani i potpuno
neopremljeni.

Možda ste pročitali da u južnom delu Srbije jedan aparat za mangetnu
rezonancu “pokriva” oko milion ljudi, možda znate da se u Kragujevcu  
ortopedske operacije zakazuju za dve hiljade dvadeset i neku, možda
znate da se hitni pregledi zakazuju za mart iduće godine u najboljem
slučaju, i možda ne znate da naši lekari zbog nemanja para nemaju
mogućnosti da se usavršavaju u inostranstvu, da smo medicinski potpuno
zastareli, da nam se bolnice ruše, da je moj otac ležao u šok sobi u
kojoj je na njega padao malter a zid pretio da se uruši, da su nam
bolnice jad i beda. I možda ne znate da su donirana kola hitne pomoći,
bogznakako opremljena i poklonjena nekom odeljenju tu samo dok se svi
slikaju za novine a onda netragom nestanu i niko ne sme da pita šta bi
sa njima. Sve to ne spada u poboljšanje zdravstvene zaštite.

Ako niste znali, pogoljšanje zdravstvene zaštite znači – sad znate
koja su vam prava. Da li ćete ta prava moći i da ostvarite, e to je
nešto drugo.

A u vezi ovog europskog poboljšanja za koje je predsednica parlamenta
rekla da misli da se ipak neće striktno primenjivati, mislim, opet
foliramo da se približavamo Europi, vi sutra nećete smeti da pitate
svoju petnaestogodišnju ćerku da li su joj uredne menstruacije jer može
da vam obrusi da je to njena lična stvar. Isto tako nećete smeti reč da
joj kažete ako uzima pilulu za dan posle, običan otrov, jer je to takođe
njena stvar i stvar onih koji joj za debele pare, letovanje i još veće
poklone od farmaceutskih kuća savetuju da ih pije.

Vašim petnaestogodišnjim ćerkama više neće trebati vaša saglasnost da
odu na abortus, vi to ne morate ni da znate, njih će ovo društvo
naučiti koje opasnosti sa sobom nosi abortus, naročito u tim godinama, i
da ništa ne brine jer ako sutra ne bude mogla da ima decu uvek može da
usvoji tuđu.

Ako vaše dete bude narkoman, nećete imati pravo to da znate, sve dok
se umereno drogira, a kad ga budu pronašli predoziranog u nekom
haustoru, ima ko će vas obavestiti.

Zato vas molim, sačuvajte svoje “ognjište”, učite decu da ste im vi
najbolji prijatelji, setite se kako ništa niste znali u 15 godina, deca
toliko toga ne znaju, u petnaest godina se još uvek jede sve što leti.
Deca jesu pametna ali su uglavnom neobaveštena, naročito o tome šta sve
može da im se desi. Ništa ne znaju o bolestima, ni kako se te bolesti
dobijaju, ni kako se leče, ni koje su posledice. Niko o njima neće
brinuti kao vi, za sve sem vas, vaša deca su samo statistički podatak.
Bar u ovoj zemlji.

Učite ih da vas obaveste o svakoj promeni na svom telu, i u svom telu.

Ako ih volite.

U državi u kojoj pred zakonom punoletan huligan može da se brani
nezrelošću, maloletno i stvarno nezrelo dete ne može da donosi odluke o
tome da li treba i ko treba da ga leči.

Predsednica parlamenta to mnogo bolje zna od mene i ne bi smela da
daje izjavu da se nada da se neće primenjivati Zakon kome je lično
aminovala. Sramotno!



I da: Predviđeno je i uvođenje zdravstvene kartice sa čipom
poput onih u zemljama EU, a prema rečima ministra Zorana Stankovića,
realan rok za uvođenje tih kartica je tri godine kada će informatički
biti povezan zdravstveni sistem i kada će u Srbiji postojati elektronski
karton i elektronski recept.

Ovo je za rubriku – Ne lipši magarče…

Kako blogeri utiču na sopstvenu sujetu, a tviteraši na promet u kafanama u kojima se okupljaju








Da je kojim slučajem Makijaveli danas živ i da mu se to što je živ
dešava u Srbiji, čovek bi zasigurno bio bloger. E sad, pitanje koje je
iznimno važno za temu o kojoj ću pisati je da li bi ovaj Firentinac bio
(1) ona sorta ciničnog blogera-analitičara koji svojim stavovima izaziva
gromoglasne tišine ili bi pak izazivao reakcije koje mu daju do znanja
da je hejter koji sedi u svojoj anonimnoj stolici i pljuje po ljudima
koji, pobogu, utiču, opinionmejkuju, trendsetuju, tvitapuju, influensuju
i prave sajtove za Olivera Dulića; (2) blogoidni PR koji bi objašnjavao
ljudima šta i kako, uvijajući zdrav razum šezdesotogodišnjeg seljaka u
anglicizmima gravidnu nauku ili (3) neki tamo levak koji je zapljunuo
par desetina evra za sopstveni domen kako bi sa nama delio spotove grupe
Blackmore’s Night. Odgovor na to pitanje prevashodno zavisi od toga
kako shvatamo Makijavelijeva dela - kao brutalnu sociološku analizu
društva u kome je živeo bez ikakvih normativnih ulepšavanja o tome šta
bi trebalo ili ne bi, ili pak kao priručnike za to kako biti legitiman
(u PR rečniku – socijalno odgovoran) i pritom ušićariti nešto i za sebe
(ne nužno u monetarnom smislu).

E sad, lako je zamisliti da se umesto te Makijavelijeve države ovde radi
o srpskoj internet sceni koja otprilike jedva uspeva da sastavi tih
40-50 drmadžija koji su neka vrsta autoriteta za ostale. Uostalom, to
lako možemo da zamislimo baš iz razloga što to viđamo svaki dan čitajući
najposećenije srpske blogove i njihove komentare i svo to međusobno
primatsko češanje leđa, diplomatsko nezameranje i masovno primećivanje i
slaganje sa i Reju Čarlsu očiglednim stvarima. Jedini problem koji
pravoslavnoj devojčici kvari vikend planove je taj što Makijavelijeva
država podrazumeva da ti vladari nekime i upravljaju, na nekoga utiču, i
da se ti na koje utiču mere ciframa koje u današnjim državama mogu
dostići cifre od po više stotina miliona ljudi. Ako probamo da
analiziramo na koga utiču ovdašnji blogeri putem svog medijuma
komunikacije, videćemo da nemaju nikog - da jedino mogu da pišu za tu
grupu kojoj i sami pripadaju. I ta cirkularna referentnost je ono što
razlikuje one koji su zaista uticajni od onih koji se dopisuju i
komentarišu sa istomišljenicima na internetu. I pri tome ne mislim na
popularne blog platforme poznate po svom sektaštvu (čitaj: B92), već na
ljude na sopstvenim domenima.

Onda dakle možemo da zaključimo da Makijavelijeva država nije najbolji
primer sa kojim možemo da uporedimo našu vajnu blogersku scenu. Bolji
komparativni primer je recimo alternativna rok scena. Na alternativnoj
rok sceni imamo muzičare, publiku i kritičare, a na internetu blogere,
čitaoce i meta-blogere (iliti stručnjake za društvene medije i mreže ili
štatijaznam). Jedini problem je u tome što je ta scena tako mala i
toliko samozatvorena i samodovoljna (ne namerno) da ne postoji jasna
odeljenost uloga. Ne zna se ko tu utiče, na koga i ko ima autoritet da
to utvrdi. A ne zna se upravo zbog pomenutog sindroma alternativne rok
scene gde isti ljudi jednog vikenda sviraju, drugog vikenda su publika
onima koji su njima prethodno bili publika, a trećeg vikenda svi zajedno
jedni drugima pišu recenzije, ne štedeći rečnik koji su nabildovali
višegodišnjim studiranjem na nekom fakultetu koji se bavi humanističkim
naukama i umetnostima. Takav je slučaj i sa blog scenom. Nađe se neki
meme, neka pogodna tema, neka koska, i onda svi zapnu da pišu generičke
postove o tome i da budu publika i komentatori jedni drugima, kako bi se
svi na kraju okupili na nekom blogerskom skupu da bi jedni drugima
govorili kako biti influenser, muver i šejker.

Jedan od najboljih indikatora koji pokazuje tu iluziju o značaju
“srpskog interneta” je broj pokušavanih analiza koje se bave njegovim
uticajem. Naime, mogli bismo da postavimo jednu plauzabilnu hipotezu da
je sama količina priče o uticaju recimo blogera i tviteraša obrnuto
srazmerna njihovom stvarnom uticaju. Jednostavno rečeno, moć i uticaj su
striktno sociološke kategorije, kategorije prakse vidljive tek iz samog
delanja onih uticanih, i možemo reći da su moć i uticaj upravo veći
tamo gde su najnevidljiviji, gde se opiru metričkoj analizi i medijskom
predstavljanju. Što je više meta-analize o moći i uticaju, tu je realno
manje istih. Možemo da povučemo paralelu na neki od klasičnih medija.
Televizija je recimo najmoćniji medij današnjice i neosporan generator
uticaja na mnogim poljima, ali ona se kao medij ne koristi kako bi
razglabala o sopstvenom uticaju. Ona ga jednostavno posreduje kroz
sadržaj. Srpski internet, sa druge strane, je samoreferentan. On gotovo i
da nema sadržaj, njegov ceo sadržaj se iscrpljuje u meta-analizima
onoga što postoji čisto kao potencijal, a ne kao realnost. To je scena
na kojoj ljudi jedni druge obučavaju i savetuju kako da budu uticajni,
sa akcentom na ono “jedni druge.”

No, da ne bude da se sve svodi na zdravo afektivno trolovanje, bilo bi
lepo kad bismo izvadili neki analitički aparat iz gaća i krenuli da
njime lupamo po tastaturi. U to ime...

- O elitama, kvazielitama i njihovoj moći

Ovaj deo bi trebalo da bude skraćena verzija mog izlaganja sa East Weekend Festa koji je išao pod naslovom Kvazielitizam na blogovima.
Teza tog izlaganja je da se gotovo cela srpska blog zajednica u svetlu
sociološke analize može svrstati u ad hoc skovan termin kvazielite.

Počnimo od definicija. Pojam elite je čisto sociološki pojam, pojam koji
svoje postojanje duguje postojanju društvene interakcije. Kao i svaki
drugi, i ovaj možemo određivati uz pomoć raznih definicija. No, elitu
pre svega valja definisati uz pomoć jednog drugog pojma, a to je uticaj.
Uticaj je proces društvene interakcije gde se stavovi, osećanja ili
akcije nekih ljudi ili grupa formiraju ili menjaju zavisno od stavova,
osećanja ili akcija drugih ljudi ili grupa, bez obzira da li se to vrši
voljno ili spontano. Elita bi onda bio sloj ljudi koji ima najveći
uticaj na najveći broj ljudi u vezi sa najširim krugom pitanja.

Kao što vidimo, definicija elite je ovde čisto empirijska. Naime, da
bismo uopšte tom pojmu pristupili analitički, moramo da nađemo opipljive
parametre kojima bismo ga definisali. Zato mislim da je normativna
definicija elite, gde bi se pojmovi elitizma i meritokratije poklapale, u
ovom slučaju neprihvatljiva. Jer jedino možemo da kažemo da neko zaista
ima uticaj tako što ćemo taj uticaj konstatovati kroz delanje i stavove
onih na koje se utiče. Prostije rečeno, imamo dva nivoa, normativni i
empirijski. Na normativnom postavljamo arbitrarne parametre za
pripadnika elite (poštenje, stručnost, dobrota), a na empirijskom
jednostavno utvrđujemo empirijski uticaj koji neko zaista ima. Iako
zvuči kontraintuitivno, elita su oni za koje smo utvrdili da toj grupi
pripadaju na empirijskom nivou, oni koji zaista utiču na stavove i
ponašanja drugih. Oni koje čisto normativno karakterišemo elitom ipak
nisu elita, iako neki smatraju da bi možda trebalo. Jednostavno, elita
su oni koji utiču na druge (ma kakvi oni bili), a ne oni za koje mislimo
da bi to trebalo da rade.

Tu stižemo do pojma kvazielite. Pošto smo prihvatili empirijsku
definiciju elite, njoj je suprotstavljen pojam kvazielite u koji možemo
svrstati one koji misle da imaju (ili da treba da imaju) uticaj na mase,
ali ga nemaju ili ga nemaju na način da je to utvrdivo.
Tu se otprilike krije najznačajnija razlika između pripadnika elite i
kvazielite. Jer elite u suštini ubeđuju, pa čak i zavaravaju mase kako
bi uticale na njihove stavove i akcije. Kvazielite više ubeđuju i
zavaravaju sebe da vrše uticaj i da nešto menjaju, nego što se to može
utvrditi. Kao što sam već rekao u uvodu, ono na šta pripadnik blogerske
kvazielite uvek može da računa je fidbek iz iste niše, od
istomišljenika, potvrđivanje stava. A potvrđivanje stava i poklapanje
stavova pripadnika kvazielite sa kasnijim ponašanjem onih koje on
targetira nije uzročno-posledična veza već samo puki vremenski sled.
Većim delom bi takvi stavovi i ponašanja “kvazimase” postojali i bez
delovanja “kvazielite”. U tom slučaju, kvazielitizam je samo predviđanje
budućeg ponašanja na osnovu dostupnih parametara, ne i generisanje
stavova ili ponašanja koji se inače ne bi pojavili.

Deskriptivne karakteristike tog blogerskog kvazielitizma se mogu navesti kroz nekoliko stavki:

- Cirkularna referentnost – međusobno pozivanje jednih na druge i potvrđivanje međusobnih stavova.

- Zatvorenost grupa – i ovde se ne radi o nekoj namernoj zatvorenosti
iznutra (ekskluzivitetu), već više o stavu da to spolja izgleda kao
jedna kompaktna masa koju je bolje pustiti da se bavi svojim poslovima,
da se igra na svojoj gomili peska gde nikom ne smeta.

- Nepostojanje fidbeka prema spolja – to je u suštini i sama srž
kategorije uticaja. Blogeri su jako osetljivi na društvene probleme,
rado i naširoko o njima pišu i iznose najrazličitije stavove. Ali ti
stavovi ostaju u okviru zajednice, ostaju među onim trocifrenim brojem
aktivnih korisnika blogova i Tvitera. Prostije rečeno, društvo i
klasični mediji utiču na blogere, ali ne i obratno (osim kao neki
kuriozitet).

- Socijalni aktivizam po obodima političkog – ovo i jeste možda glavna
sfera gde je potrebno delovanje ljudi sa jednog takvog medija kakav su
blogovi. Međutim, kao i ostalo, i to je ograničeno uticajem prema spolja
koji blogovi imaju (tj. bolje reći – nemaju). Tu blogeri nisu ništa
bolji niti gori u svojim humanitarnim akcijama od recimo članova nekog
moto kluba ili udruženja ribolovaca.

- Potvrđivanje već postojećih stavova – blogovi, a i društvene mreže, su
se pokazali kao pogodno tlo za komunikaciju, ali prave razmene stavova
tu nema. Blogovi i web portali (oni koji se bave društvenom tematikom)
se posećuju od strane istomišljenika i služe samo učvršćivanju već postojećih političkih stavova.

- Političari na društvenim mrežama

Ono oko čega se takođe podigla prašina među obitavaocima srpskog
interneta je pojava nekolicine političara iz viših ešalona vladajućih
partija na Tviteru. Iako se na prvu loptu to može posmatrati kao nekakav
pozitivan trend u kome se najzad dolazi do neposredne komunikacije sa
donosiocima odluka i početak uticaja na njih (teza koju među poznatim
blogerima zastupa npr. Cory Doctorow),
čini se da se na drugu loptu dobilo upravo suprotno. Za posmatrača sa
strane se čini da je ta nekolicina političkih insajdera više doprinela
zatupljivanju kritičkih oštrica koje su autsajderi imali i uvođenje
komunikacije u nekakav smrdljak političke korektnosti (teza koju zastupa
Evgeny Morozov), gde su
glavne političke teme u suštini pomerene sa analize političkih akcija i
njihovih rezultata na polje rasprave o tome šta su političke potrebe,
želje i vizije samih lidera. Prosto je fascinantno kako ljudi svoje
vreme i energiju kreću da troše na najjeftinije moguće fraze i opšta
mesta koje ispaljuju novopečeni tviteraši-političari. Ide se čak i korak
dalje, pa se kod određenih tzv. elitnih blogera i tviteraša vidi takav
stepen snishodljivosti, pa čak i ulizištva prema političarima na
društvenim mrežama, da čoveku ne preostaje ništa drugo (ako se zanemari
da su ti ljudi vođeni individualnim oportunizmom i poslovnim ugovorima)
nego da takve pojedince svrsta u tipične pripadnike kombinacije
parohijalne i podaničke političke kulture po klasifikaciji Almonda i Verbe.

Fascinantan je, i čak nekog poštovanja vredan, stepen hrabrosti koji su
pokazali ljudi poput Olivera Dulića ili Veselina Jevrosimovića kada su
direktno ušetali na Tviter i započeli sa sopstvenim rebrandingom i, s
druge strane, fascinantno je kako podrška nekih ljudi koji sebe smatraju
opinionmejkerima na internetu može biti kupljena jednostavnim PR radom u
svrhu političkog marketinga, poput poklanjanja mobilnih telefona i
harmonika onima koji su ugroženi. I tu se mogu postaviti dva pitanja.
Prvo je o psihološkim mehanizmima pomoću kojih se taj
parohijalno-podanički odnos prema velikim imenima na društvenim mrežama
jednostavno reprodukuje samo zato što su ti poznati ljudi počeli da
koriste medije koji i mi koristimo. Jednostavno, došlo se do toga da će
neki političar koji nije na Tviteru uvek teže proći od nekog koji tamo
jeste jer se, u maniru najgoreg sektaštva, ovaj drugi smatra za
pripadnika našeg ezoteričnog kruga. I drugo, koliko je taj socijalni
aktivizam i humanost koje pokazuju značajni ljudi internet scene,
biznismeni i političari, zaista plod prepoznatih potreba, a koliko samo
još jedan način izgrađivanja svog online imena i brenda? Jer, humanost
može biti i anonimna ukoliko je zaista usmerena na one kojima je
potrebna, ukoliko je dobrano javna onda ta humanost nije sama sebi svrha
i iza sebe ima neke druge, skrivene agende.

Jednostavno, poenta svog ovog filozofiranja je u pitanju da li su se ti
benevolentni ljudi pojavili na društvenim mrežama zato što su otkrili
krasan metod da oslušnu i pomognu društvu ili su pak otkrili još jedan
pogodan metod da pomognu sebi samima?

Zajednica i slow motion (iliti Svi ste vi jajare)


10/14/2011
By NikiBGD


Pre par godina, došlo je do situacije unutar moje porodice, koja je
sastavljena od pretežno zaista dobrih ljudi ali svako sa svojim manama,
da ih… pa… otpišem. Block and ignore. Danas smo u odličnim diplomatskim
odnosima svi. Razlog? Bilo mi je više krajnje nelogično, da ne kažem
nepravedno jer pravda je uvek subjektivna, da samo moje govno smrdi, a
da moja braća i roditelji seru ljubičice. I rekla sam im da dok svačije
govno ne zasmrdi jednako i svi priznamo da smo ljudi i samo to – neću ni
da ih čujem. Neko je to prihvatio odmah, a neko neće nikad. Neka. Tako
će i danas biti sa jednom drugom mojom tzv. zajednicom.

Svi ste vi, bre, jajare. Da, i ja. Jajara sam što i ja ćutim, a
upravo ću vas zbog toga ovde kritikovati. Gori ste od francuskog dvora u
17. i 18. veku jer umesto orgijanja jebete jedni druge u zdrave mozgove
i umesto veneričnih bolesti prenosite irelevantne tračeve koje vam
nahrane ono malo ega što imate na milisekund, a onda ni vi od toga
nemate ništa. Što se mene tiče – to ovde prestaje. Danas i odmah.

Svi znamo šta se priča. Svi znamo ko je šta radio, ko je koju
konferenciju organizovao, ko je koji poslić odradio ili nije, ko je
kojoj stranci nekad pripadao, kako je gde došao, sa kim se na kojem
skupu zajednice kresnuo (i da li je seks bio dobar ili loš) i ovaj
Internet sve to pamti, pa samim tim i zajednica. Svi znamo i svi znamo
šta svi pričate. I šta sad, braćo i sestre moje džukačke? Kuda to vodi,
šta od toga imao i zašto?

Već mesecima se mislim da nešto o ovome kažem, pa rešim da ipak
ćutim. Jer na tom Internetu i unutar te online zajednice radim i
zarađujem za život. I trebate mi. Tako mora. To ne znači da to treba da
se dopadne ni vama, ni meni. Ali da smo u istom loncu i u istim govnima –
jesmo. Nego vi kao da volite što ste u tom loncu govana. To mi, brale,
nije jasno. Neko mi je nedavno rekao “Uspeh se jedino ovde ne oprašta…”
pa “Ma oni samo misle na sebe i svoju promociju…” ali ipak ne bih mogla
da se složim. Sve to što pričate, što izgleda mislite da ti o kojima
pričate ne znaju, i sva ta vaša sitna, zlobna podmetanja i poturanja –
ne služe nikome i ničemu, pa ni vama. I znam da niste baš toliko glupi
da mislite da vam služe, a ni toliko pametni da skujete neku zlobu koja
vam može poslužiti. Nego ste prosto neiskreni, prema sebi i drugima,
zbunjeni, pa tako izigravate nešto što niste da bi sebi i svom svetu, u
vašem neznanju, dali nekakvu definiciju koja će vam ublažiti strahove. E
pa ne ide ni to tako. Jasno je valjda i vama da vam ne uspeva?

Već smo ustanvili da meni ova zajednica treba (a i vama, ako rešite
da budete iskreni bar o tome). Nego zašto baš ova zajednica? Šta ću ja,
bre, ovde s vama jajarama? Nisam ni patriota, nit’ moram ovde da visim.
Imam gde da idem. Ali neću. Meni se ovde baš dopada i baš mislim da ovde
ima najviše prostora za rast i moj razvoj. Verujem u onu staru da je
bolje biti najveća riba u bari nego jedna od mnogih ribica u moru. A i
mislim da su ljudi ovde ipak nešto kvalitetniji nego u drugim zemljama
ovog nam sveta. Osim što ste jajare.


Neverovali ili da – ja ne volim da se svađam. Da, svakako volim
dobru, vatrenu diskusiju. Štaviše to me pali, od toga živim. Ali ne i
praznu svađu i prepirku. Nemam ništa od njih, pa ih isto toliko i
vrednujem. Kao i one fore sa traženjem “krivca” u svakoj situaciji.
Jeb’o ti krivca, radi s njim šta ti je volja, a meni daj rešenje za
nastali problem. Dakle, kako neko ko ne voli da se svađa postane poznat
kao lajavo i agresivno biće? E, pa čačkaj me i izađi mi na crtu pa će
da vidiš uživo. Da vam dam mali savet u vezi mene koji je moja majka
davala mojoj braći kad se kače sa mnom: “Ne diraj govno da ne smrdi!”.
Jasno? Što ne znači da ne može neko da se ne slaže sa mnom. Naprotiv, ja
baš volim kad se neko ne slaže sa mnom ali i kad taj neko može da
argumentuje te svoje suprotne stavove. Još jedna mala tajna: pali me kad
neko dokaže da nisam u pravu. Jbg, znam da
sam pametna, jaka i vešta. #fact. Kad se pojavi neko pametniji, jači i
veštiji od mene – e, taj me obara s nogu. Od te osobe želim da učim, da
ćutim i slušam. A idiote i jajare koje se eksponiraju i foliraju volim
da šikaniram malo ako imam vremena. Zabave radi, a i zato što to traže
pa još i kapiram da sam dobra što ih tako opslužujem onim što traže.

Dakle, to nas dovodi do poente ovog Sisanja Vesala – sve ovo gore je
zanovano na poštovanju ili manjku istog. Prema sebi, prema ovoj
zajednici kojoj, hteli ne hteli, pripadamo, prema našim poslovima,
gradovima, zemlji, regionu, svetu i životu uopšte. Ajd’ sad lepo da vam
svima izraste setić muda pa da naučite šta je poštovanje – prvo sebe.
Ono što pričate okolo daleko više govori o vama nego o drugima. Onda
malo respecta za sve ostale. I ako mislite da nema razloga – nađite
razloga da tog nekog poštujete. Ili ako ne možete onda me pratite u
onome što ću upravo pokrenuti – block and ignore. Ne obraćamo se jedni
drugima, ne viđamo se, ne idem po tweetupovima, promocijama,
konferencijama i slično. I mirna Bosna.

Ne, neću bojkotovati društvene mreže, gasiti svoje profile ne bi li
dobila malo ekstra pažnje i slično. To i ne mogu jer radim na istima.
Nego svi do jednog idete na block and ignore dok za svakog pojedinačno
ne budem videla razloga da to ne bude tako. Znam da neki od vas nisu
krivi i ima vas koje mnogo volim – ali od sada uvodimo novo pravilo: krivi su svi. Ako jedan u zajednici usere ili lane, smatraću da ste svi to uradili. Jer ćutite u javnosti. Ne, nego ćutimo. Od
sad ili svi pričamo sve ili na block and ignore pa svi ćutimo. Jebe mi
se više da vas pojedinačno prozivam. Svi smo tu, u onim istim gore
pomenutim govnima. I svi smo krivi.

A sad znam šta ide… dole će se pojaviti komentari koji će me hvaliti
uz sve “svaka čast, Niki, jebala si im kevu” i bla, bla, bla, a s druge
strane zvoniće telefoni da bi razni (a znamo i vi i ja ko ste)
komenatrisali kako Niki, nedojebana i nadobudna raspuštenica koja misli
da je mnogo jaka i da joj se može opet tamo nešto proziva jer izigrava
facu i “eskperta” i folira se i opet bla, bla, bla. Ta nemojte, molim
vas. Ajmo ovaj put obrnuto. Aj’ ovaj put sve to što zaista mislite da mi
kažete ovde u komentarima, a ko ima neko lepo da mi kaže da me nazove
na mobilni pa da odemo na kafu i družimo se. Kako vam to zvuči? Ajmo zlo
i naopako, možda nam i upali nešto.

Btw, onima što će da ostave komenatr kakva sam ja lajava, isfolirana,
kurveštija koja misli da je mnogo jaka… Ne mislim. Ja jesam jaka, jesam
lajava, svakako da nekad odglumim, pa nekad i odšmiram, ali nikad
recimo orgazam jer seks ipak mnogo volim i to redovno. Recimo čak da
dupe dajem za njega. Aj’ sad paljba po komenatrima.



Uz osmeh i ljubac vam svima želim sve najbolje, lep dan i laku noć.

Niki

Pravda za Urosa, Cecu, Kenta, Mladica... a tebe sirotinjo ko ...




Rodjen sam kasnih 60tih i uz prvu plocu Demis Russosa i caletove
Pleterse rastao sam kao i svaki drugi bezbrizni klinac u Titovoj jugi.
Nisam bas voleo sto me je starija sestra terala da ljubim Colin poster
(u prirodnoj velicinu sa fucking AKO PRIDJES BLIZE sto mi i dan danas
zvuci kao ozbiljna pretnja) pred spavanje a nisam mnogo ni razumeo Bregu
i Bebeka dok su pevali “kad bi bio belo dugme” ali sve su to nekako
bili muzicki potpisi tog vremena. Ako preskocimo nezaobilaznu deceniju
Abba-e i Boni M, dolazimo do perioda kada se lagano formirao moj muzicki
ukus… pre svega David Bowie, Talking Heads… kasnije U2 itd. I kakve sad
moj muzicki ukus ima veze sa naslovom pitate se vi… Ima ima jer cesto
petkom u mom dragom drustvu krene mi izdajnicko rame kada pocne Ceca …
ma cuj rame, desi se i da skocim na sto !!! Volim kad mi muzika peva
“Vito bekrijo” (trazim prepev… zbog sina). Da li sam ja seljak, kulov,
dizelas, reketas pocetnik… ili imam opravdanje jer sam cetvrta
generacija rodjenih u Beogradu. Sve ovo pisem jer mi nikako nije jasno
zasto je Ceca sinonim za sund? Nisam zaboravio 90te al ne verujem da ih
je doticna kreirala ! Nisam zaboravio ni za koga je bila udata ni kakav
PRETERANI obim gurdi ima (kako bre to iko moze da zaboravi). Ali stvarno
mi nije jasno zasto i po ovom pitanju moji dragi Srbi moraju da se dele
u potpune extreme? Dokle bre vise Partizan ili Cetnik, Zvezdas ili
Partizanovac, Demokrata ili Radikal, Seljak ili Urban… Normalno je da
imamo stav, normalno je da biramo opcije ali da li je normalno da se
razlicitost PREZIRE ???
Da se vratim na famozni sporazum … KRIVA je, to je uostalom i priznala,
KAZNJENA je i to u skladu sa zakonom (iskreno se nadam), zasto je
potrebno da bude LINCOVANA ?!? Opet skrecem paznju ljutima… zabole me
sto je to Ceca (za mene je samo zivo bice) i ne zelim da se slihtam
fanovima… jednostavno ne volim dvostruke arsine !!! Nije mi jasno da smo
svi zaboravili Mr Kovacevica (on nas je direktno kostao a ova ce bar
nesto da plati), nije mi jasno da se javnost ne bavi vecim kriminalcima…
nije mi jasno sto se vise ne zavrsi ta famozna reforma PRAVOSUDJA pa da
prestane svakodnevna licitacija o ‘pravednosti’ presude !!! Sta je
ustalom pravda ??? Isto sto i demokratija ili lepota… uvek jako
subjektivna kategorija. Ne zelim da filosofiram, samo mi fali 'malo'
vise tolerancije ili pozitivnih misli .... SVAKODNEVNO I U SVAKOJ
SITUACIJI.


Autor:
Srđan Vujičić

Friday, October 28, 2011









Nismo mi debili zato što je kriza, već je kod nas kriza zato što smo debili






Dobro veče, dragi sugrađani.

Evo dok vam ovo pišem u tmnini provincije, uživam u ovim poslednjim sunčanim danima u našem gradu.
Jeste li spremili zaštitne maske da preživimo sumornu zimu i čađ u vazduhu koji svakog časa preti da se oseti u našim nozdrvama?
Doduše, već je počelo da se oseća, ali nije toliko kritično ko što će tek biti.
Imamo malo još vremena za uživanje. Iskoristite to pametno.


Kad samo pomislim na još jednu zimu ovde, malo mi bude muka.
Iz razloga što tada ne umre samo priroda, već umre i život u gradu.
Kad gledam fotografije dana na sajtu ugradu.info, ne vidim ništa, već samo tu našu zimsku prljavštinu u vazduhu.
Počela sam da rezimiram događaje iz prethodnih zima, i nešto mi se čini da baš i nema štošta zanimljivog da se ispriča.
Uglavnom se svodi na posao (ako imaš sreću da radiš) ili na mučno lupanje glavom sa pitanjima: "A šta sad i kuda?"
A kako mi se čini, ove godine je umrla zajedno sa prirodom i gradska "Toplana"


U stanu je nekad čini mi se -50, a od početka grejne sezone temperatura iznosi -49.
Spavam u čarapama, ne bih li se zagrejala, ali pomaka nema. Opet se budim sa hladnoćom u kostima.
Ali,
važno je da naši "stručnjaci" uzeše para i para da namire svoje plate,
poslovne ručkove, itd, a građani će da se dogrevaju, pa da namire i
EPS-ove potrebe.


Dobro, je l postoji neko iole normalan u ovom gradu da mi pojasni šta je sa grejanjem i zašto treba dogrevati naše
Ako ima, moliću za odgovor.


Odem tako ja pre neki dan na "Biro za izgubljene slučajeve" i osetim se veoma tužno.
To
su ljudi uglavnom starijih godina, kojima je pretpostavljam, ostalo
nekoliko godina do penzija, smrknutih izraza lica, kao da je došao kraj
njihovom životu.
Žene, majke, udovice, samohrane, razvedene,
ostavljene, kucaju na vrata kancelarija u suzama, moleći da se njihovi
savetnici sažale na njih. Vapaj koji dreči hodnikom.
Oduvek sam smatrala da pravu sliku Srbiji možete videti baš u hodnicima tih ustanova.


Nekako sam se osećala kao budala zajedno sa njima. Kao prava izigrana budala.
Došla sam na red i ja.
Sednem na onu udobnu fotelje, i krenem da se raspitujem o mogućnostima mog zaposlenja.
Fin
neki mladić radi tamo. Izrecitovao mi je tri-četiri oglasa,uglavnom
koji nemaju veze sa mojim obrazovanjem. Pa dobro, sigurno mu je to neka
vrsta obaveze koju mora da ispuni pred možda budućim kandidatom.
Čekajte, tri-četiri oglasa, (parafraziram) na 10 - 15 hiljada nezaposlenih? Ako nije i više.
Ne razumem ko je ovde lud? Mi što tu dolazimo, ovaj grad, ili celokupno ova država?
Ja
bih nekako krivicu podelila ravnopravno, pošto nas svi šišaju i udaraju
po džepu a ove naše glavonje, naučili da ćute i ne slušaju nikoga.


24
miliona dinara koštali su dodatni radovi preko planiranog budžeta za
Karađorđevu ulicu. U tu sumu građani Valjeva finansirali su i klupice.


"Ćuti Saro, uhapsiće te!" reče neki delija.
Ama, zašto da ćutim kad nam ništa niste ostavili? Nit posao, nit prava na normalan život?
I sad treba da ćutim? Pitam se samo dokle treba da ćutimo.


Verovatno
ćemo da ćutimo sad kada preti otpuštanje 400 ljudi iz "Krušika" ili što
ste prodali našu "Srbijanku" koja je decenijama gasila žeđ milionima,
nekim kvazi biznismenima!?
Eee, šta li je samo sa onim radnicima, pitam se?


Ćutimo
što nas lažu da nas ima 96 000, kad svi znamo da su to samo
manipulacije i još laži koje nam se svakodnevno serviraju! Znamo da nas
ima mnogo manje! Znamo i koliko ljudi odlazi svake nedelje iz ovog grada
u potrazi za nečim boljim!


Kako vas sve nije
sramota zajedno sa mnom da ćutite? Pomislite samo na vašu malu decu i
vaše unuke. Šta ćete im ostaviti za ovu budućnost?
Ništa. Ostavićete im kukanje i maštanja neke bolje budućnosti!


Pre 10-ak dana desi se i taj "Jazz fest." Organizatori ovog festivala su krajnje svake godine vrlo optimistični.
Poštovanje od mene.
"Grad
nas je podržao sa toliko novca!" A onda malo pročešnjam internetom i
vidim koliko grad Niš i Beograd finansiraju te manifestacije. Ja se
zazablentavih u te cifre.
Predlažem da parola sledećeg festivala bude: "Najstariji, a najsiromašniji!"
Zaista poštujem to što čika Jovan Maljoković radi.
Čovek bi napravio pravo čudo, samo da nema toliko jadnu finansijsku podršku od grada.
I ubeđena sam da su ovi naši predstavnici za kulturu malo sposobniji, ovde bi bilo daleko boljeg kulturnog života.
Problem
nije novac, već ljudi koji se kunu u kulturu, a zapravo po ceo dan sede
u kancelarijama, i češu se od državne jasle, a još jedva čekaju da
zbrišu sa posla!
Čast izuzecima. Oni će se prepoznati, jer znam koliko su truda uložili da ovaj grad konačno vrati stari sjaj.
I kad sam već krenula o kulturi, ne bi bilo loše i pomenuti i ostalo.
"Tešnjarske večeri" taj kultni festival koji godinama opstaje, samo ne znam zarad čega.
Svake
godine na ulicama dođe horde ljudi, a nikakav sadržaj se ne vidi i ne
čuje. Samo ljudi. Ja nešto kontam, da ovaj grad jedino tad živi. I to
zahvaljujući masi koja šeta. Odaje se utisak kao da ovde živi 500 000
ljudi.


2009.godine, okupi se grupa ljudi sa idejom da realizuje nešto drugačije od monotonih "Tešnjarskih večeri."
Te godine, bila mi je čast da budem u organizaciji festivala umetnosti mladih "Raskršće"
Ako se sećate, znaćete o čemu pričam.
Doveli
smo predavače, studente, umetnike iz gotovo cele zemlje da učestvuju i
razgovaraju o svemu što ih zanima. Čak su nas iz Francuske posetili
čuveni Yamakasi.
Videli ljudi, oduševili se energijom koju ova omladina poseduje, čude se da nešto tako postoji ovde i van Beograda.
Pa svake večeri koncerti.
Baš sam se osećala kao da ne živim u ovom gradu, već da sam tek prvi put došla da ga posetim. Beše lepo.


2010.godine
nastavili smo istim tempom, uz obećanje gradskih zvaničnika, da ćemo
biti finansijski podržani i za predstojeći festival.
Ali, obećanje ludom radovanje.
Sve naše ideje, želja da ovim dolazećim generacijama pružimo više - nestala je.
Samo
nije bio problem što smo dobili obećanja, već što nam niko nije rekao
kasnije da nećemo dobiti novac. Ja takve ljude nazivam običnim
kukavicama.
Ono što sam tokom tog perioda uvidela kao značajan problem, to je sujeta!
Dakle,
ako želiš da radiš nešto pametno, zdravo i kreativno, uvek će doći neko
da ti drži predavanja iz zle i nezdrave namere. Ne pamtim da li sam
ikad čula neku pozitivnu kritiku, uvek je bilo bacanja kamenja sa svih
strana, pa ko izdrži - izdrži.
Sigurno znate i podatak koliko
umetnika potiče iz Valjeva, i uopšte ne postoji nikakva udružena
energija koja bi spojila sve te ljude koji bi verujem napravili nešto
novo.
Npr: postoji preko 100 diplomiranih filmskih i
pozorišnih radnika, i zahvaljujući njima Valjevo bi sa tim kadrom moglo
da ima i profesionalno pozorište, samo da postoji volja.
Ali
ne postoji. I pozorište, kao stub kulture često se pominje u
predizbornim obećanjima, ali nikad se nije radilo da se kulturni život
podigne na viši nivo. Naprosto - niko ne želi da sarađuju sa sujetnim i
isfrustrifanim ljudima koji žele samo sebi dobro, a da podrže nešto što
nije njihovo delo - odmah je osuđeno na propast.
Dok se tako nešto ne promeni, možemo samo da sanjamo i maštamo da će se i tu doći do promena.


Opet
postoji jedna ekipa ljudi, jedan tim koji se bori da nešto uradi,
(prepoznaće se oni), ali opet i oni bi mnogo uradili ali su sprečeni
uglavnom zbog ovih što sam pomenula. I želim da im zahvalim na tome!


Koje ono još kulturne manifestacije imamo? Nešto mi ne pada na pamet nijedna.
A takođe mi ne pada na pamet zašto Valjevo nema bioskop.
Od koje ono godine? Ni to se ne sećam.
Kao da je prošao vek od kada sam poslednji put gledala film u bioskopu ovde.
Svaki put kad hoću da uživam u čarima pokretnih slika, u komforu koji bioskop nosi - ja moram da idem u Beograd!
A samo računajte koliko novca moram da potrošim!


Samo da se vratim na početak teksta.
24 MILIONA DINARA ZA DODATNE RADOVE I KLUPICE?


Pa
kakve su te klupice kad toliko koštaju? Jesu li od zlata? Čekajte,
jeste li se to pred izbore setili da nam trebaju klupice i kružni tok?
Podeliću sa vama i podatak da Kosjerić nema semafor, ali ima kružni tok.
Sagradiste
kružni tok, a ovi naši vozači nemaju pojma gde treba da idu. Nego stoje
i pitaju se: "A kuda sad?" Čujem i da nema i rasvete.
Evropsko Valjevo. Evropsko Valjevo, my ass.
Izađite malo van Karađorđeve ulice pa vidite kakve su ulice i na šta liče. Sve rupe do rupe.
Ne
znam da li se sećate one poplave reke Ljubostinje, koja je nanela
velike štete stanovnicima koji žive nadomak nje? Čak ni to niste mogli
da rešite!
Niste uspeli da rešite i problema zagađenja vazduha!
Faktički mi i ne dišemo! Dišemo ugalj i drva!


Vidite li na šta liče samo igrališta za decu!
Ja čak ne krivim ni tu decu koja su to uništila, već krivim ovaj grad što nije uspeo da ih nečim pametnim okupira!
Postoji li bilo kakav komunalni problem koji ste rešili za ove četiri godine?
Nešto me slabo sećanja služi.



Pa hajde još jednom da ponovim:
DVADESETČETIRIMILIONADINARA!!!
Za
polovinu tog novca mogli ste da otvorite multipleks bioskop, da
popravite ulice, da rešite probleme koji muče građane ovog grada!
Mogli ste. Ali niste. Nego, ipak klupica i neki besmisleni "doatni radovi" su bitniji od građana!


E pa zato ja predlažem vama dragi sugrađani, da bojkotujete izbore ili jednostavno da precrtate papir!
Sva sranja ovog sveta počinju, kad zaokružite listić i ubacite ga u kutiju!
Da li želite opet nekog gradonačelnika poput ovog sada?
Čisto ne vidim nikog sposobnog ko bi naše živote sredio i naš grad uredio.


Bojkotujte
izbore ako imate milosti. Takvim postupkom treba da im pokažemo da mi
nismo debili i budale već da smo ljudi i da se sa našim životima i
životima naše dece ne sme više igrati i manipulisati!


Ja vas preklinjem, učinite to!
Valjda će se na ovom putu pakla, naći i neki izlaz u onaj čuveni raj koji je nekada vladao onom velikom zemljom!


Sve najbolje,

Sara Đurđević





P.S
ŽELIM
DA PORUČIM PRIPADNICIMA STRANAKA I NJIHOVIM ŠPIJUNIMA, DA ME NE ZOVU I
NE MOLE DA SE UČLANIM U PARTIJE, JER BIH TADA IZGUBILA SVOJ PONOS I
DOSTOJANSTVO!
ODMAH DA VAM UNAPRED KAŽEM: DA SE DŽABE TRUDITE!


[You must be registered and logged in to see this image.]







Posted by
SarcheZmajche


at
12:43 AM

Antologija Turbo folk kulture




Hristina Cvetinčanin Knežević, 04. 11. 2011.



Šta je kultura? S obzirom da su trenutno u opticaju preko
tristotine definicija kulture, teško je objasniti ovaj fenomen u jednoj
rečenici. Da je kultura način života, ubeđuju nas vodeći antropolozi –
kultura je čovekova druga priroda, koja mu omogućava da funkcioniše u
zajednici. Sa druge strane, Frojd nam poručuje da je kultura veštačka
tvorevina stvorena da ograniči čoveka, što najbolje opisuje naslov
njegove knjige „Nelagodnost u kulturi“. Međutim, iako postoji more
pokušaja da se fenomen kulture jasno odredi, ne postoji ni jedan pokušaj
da se definiše nekultura. Ako je kultura način života, šta je
nekultura, način ne-života ili ne-način života? Ako nam je u kulturi nelagodno, da li nam nekultura pruža lagodnost, ispunjenost i sreću?

[You must be registered and logged in to see this image.]Ilustracija (i naslovna strana): Dobrosav Bob Živković

Kultura – od njive do stadiona


Sama reč kultura potiče iz latinskog jezika – cultus znači obrađivati
polje, njivu, baviti se zemljoradnjom, tek je Ciceron, u drugom veku
pre nove ere vezuje za čoveka, za ponašanje i odnos čoveka prema
društvu, a ne prema prirodi. Kultura postoji koliko i ljudska vrsta,
bilo da je reč o duhovnoj kulturi o kojoj nam svedoče crteži u pećinama
ili materijalnoj kulturi, o kojoj nam svedoči oružje koje su naši preci
upotrebljavali. Međutim, ako odlučimo da posmatrmo kulturu kroz vreme,
videćemo da je ona često devoluirala, pod pritiskom kulturne
homogenizacije – sedamdesetih godina prošlog veka, na sednici UNESCO-a,
doneta je odluka da se kultura mora razvijati i doprineti što većem
pluralizmu različitih kultura, koje će pritom, živeti zajedno u slozi i
ljubavi.

Šta to znači, u eri kulturnog relativizma, u dvadesetom veku, koji je
rušio stare poretke i postavljao nove? Da li se radi o kulturnoj
globalizaciji, koja će imati katastrofalne posledice po brojčano nemoćne
kulture ili o nadogradnji već postojećih vodećih kultura?

Većina relativno malih zajednica, sa ma koliko jakim
kulturno-nacionalnim osećajem, kao da je poklekla pre izazovom, i
prepustila se vodećoj mejnstrim kulturi. Uspon komunikacionih
tehnologija je doveo do toga da se ruše granice, kako vremenske tako i
prostorne, i umesto bogatog kulturnog pluralizma, javila se jedna
dominantna i sveobuhvatna kultura, masovna kultura. Sjedinjene Američke
Države, kao jedine koje su uspele da izbegnu masovna (kulturna)
stradanja u toku drugog svetskog rata najednom su imale monopol, kako
ekonomski tako i kulturni. U drugoj polovini dvadesetog veka, taj
monopol je uspeo da pokori Stari kontinent – kulturne industrije poput
filmske, muzičke pa i savremene književne prodrle su u Evropu, pa čak i
mnogo dalje – u daleki tradicionalni Japan, Afričke zemlje, Evroaziju…
Možda kult Dejvida Bekama u Japanu i zvuči manje više bezopasno, ali
setimo se Borata, koji najbolje predstavlja siromašne postranzicione
zemlje, koje su svoju kulturu polako počele da gube pod naletom kulutne
globalizacije. Fenomen kulta ličnosti, pogotovo kada je reč o
svetu filma i muzike, po mišljenju nekih kritičara možda i najslabijih
karika kulturnog lanca, počeo je da menja živote milione ljudi. Multikulturne ličnosti, poput Madone ili kod nas Lepe Brene, kao da su preuzele vlast na bilo kojom kulturnom produkcijom.

Holivudski san na jugoslovenski način


Fahreta Jahić se rodila 1960. Godine u Tuzli. Sa dvadeset i dve
godine, ona objavljuje svoj prvi album „Čačak, Čačak“ i glumi u filmu
„Tesna koža“. Jedno je jasno – zvezda je rođena. Brenine pesme, kao i
cela “Jugoslovenka” fama koja ju je obavijala poput najskupljeg parfema
daju pečat tom vremenu, na svakom polju – punila je stadione, napravila
lutku sa svojim likom, snimila nekoliko vrlo popularnih filmova, bila
idol tinejdžerkama… Njen uticaj je bio veliki, skoro u ravni sa Titovim.
Pa ipak, nije ni njena (pevačka karijera) gorela do zore – sa početkom
raspada SFRJ dolazi do masovnog prodora šund kulture na ovim prostorima,
koja niče na korenima orijenta i lakog novca. Lepa Brena se snašla –
posle uspešne pevačke karijere ona započinje još uspešniju producentsku –
danas je prva dama Grand Produkcije, koja je najzaslužnija za
vaskrsavanje turbofolka (pod, doduše, nekim drugim imenom) u
dvedesetprvom veku. Pesma nas je održala, njozi hvala, možda i ne zvuči
tako loše, ako nemamo u vidu stil života koji je muzika tog vremena
propagirala, kao kontekst u koji ćemo smestiti tu ideju.

Turbofolk muzika je nikla na korenima starogradske muzike – muzike
gradskih boema, ali je njen razvojni put sa svakom novom etapom gubio
nešto od svog nasleđa.

Srpska majka – od ikone do zatvora


Centralno mesto u toj turbofolk kulturi zauzima žena, čiju evoluciju
možemo pratiti od idela smerne seoske devojke (Dragana Mirković), preko
šarenila i naivnog kiča (Svetlana Ceca Ražnatović, tada Veličković, i
Cvetak zanovetak) do rokerke (Mira Škorić), preko seksualne dive (Jasna
Milenković Jami) sve do postfolka i viđenja svetskog modnog i estetskog
idela u spotovima Dejana Milićevića. Možda je i Svetlana Ražnatović
najbolji primer moderne dive koja je prošla kroz sve ove etape – od
smerne seoske devojke, koja je silom prilika napustila rodno tlo, zatim
uletela u ljubavnu priču sa jednim od simbola srpstva tog vremena, preko
njene porodične tragedije i postanka moderne majke devet Jugovića, pa
sve do famozne nanogice, koju možete posedovati za samo 990,00 dinara.

Posmatrajući karijeru gore navedene, ne možemo da se ne zapitamo koja
je njena uloga u stvaranju moderne percepcije nacionalnog identiteta
koji je doveo do fenomena Cece srpske majke? Da li je ona dovela do
obnavljanja tradicionalnih srpskih vrednosti ili do njihovog sunovrata? Da li je ikona sa njenim likom samo urnebesna satira ili tužna realnost?
Da li je njen način života, koji se i te kako ogleda u stihovima koje
peva, recept za očuvanje nacionalnog identiteta ili samo još jedan
produkt kulturne globalizacije? Iako je njena karijera sve do kraja
devedesetih bila jasno nacionalno obojena – pevala je o Beogradu dok su
bombe padale po njemu, sa spotovima Dejana Milićevića, ona postaje
moderna porno diva, poput onih sa MTV-a, i stihova koji u prvi plan
stavljaju ženu kao seksualni subjekat, koji provodi noći u satenu i pije
mleko od kokosa, dok pije vodku, i čezne da poljubi neznanca, jer samo
koža pamti. Seksualna emancipacija? Pre će biti samo način dizanja
tiraža eksplicitnim tekstovima i lascivnim idejama.

Šta se, zaboga, desilo?


Međutim, vratimo se deceniju pre, i osvrnimo se na
političko-geografsku pozadinu turbo-folka. Turbo-folk nastaje sa
raspadom SFRJ i svoj vrhunac doživljava ranih devedesetih, u periodu
građanskog rata i hiperinflacije. Nije ni čudo što je u “Ranama”, filmu
koji možda najbolje opisuje vladajuće vrednosti urbanog Beograda ranih
devedesetih, Srđan Dragojević, kao muzičku temu, koristi Turbo Suki i
numeru “Novčanice”. Možda je Turbo Suki nastala kao parodija na muzičku,
ali i svaku drugu, kulturu tog vremena, međutim, sama ideja koja se
ovom pesmom plasira ima svoje parnjake u realnom svetu. Setimo se Viki
Miljković i njenog hita, koji nam je u vreme izbegličkih kolona i redova
za hleb, poručivao da “nikom nije lepše nego nama”. Koka kola,
malboro i suzuki, kada je plata univerzitetskog profesora iznosila jedva
par maraka, čine neku vrstu zlatnog grala za široke narodne mase.
S jedne strane, odjekivao je plač i lelek, dok je sa druge strane, kao
vrhunska šarena laža, plasiran životni stil koji je bio na nivou urbane
legende i nedostižan za veći deo stanovništva. Beogradsko, ali i svako
drugo podzemlje, imalo je svoje idole, koji su pozamašno finansirali
hitove svojih devojaka. Tako se sredinom devedesetih na muzičku
turbo-folk scenu probija i Jelena Karleuša. JK, kako se naziva, klasičan
je primer poslovice da para vrti gde burgija neće, ali i naše tužne
kulturne realnosti – da pakovanje prodaje proizvod. Silikonska lepotica,
uz opasnog dečka i nekoliko džipova, bila je idol tadašnjih
tinejdžerki, savršen primer lepotice i zveri, jednog života koji se vodi
na visokoj nozi, sveta u kome je dobar provod zagarantovan, a opasnost i
rizik samo povećavaju zabavu. I JK je prvih godina pevala o novcu,
poručivala nam da devojku treba voleti “do zadnjeg dinara”, ali naravno
sa nacionalističkim prizvukom, jer se dinar, iako nije vredeo ni žvake
iz samoposluge, više vrednovao od maraka, lira i dolara.

Kulturna (de)gradacija


Šta se to desilo, pa se od novog talasa i ideje slobode i jednakosti
prešlo na novac i krst? Možda su generacije koje su rasle uz Idole,
Električni Orgazam i Pekinšku patku posustale, ali to ne objašnjava
kulturnu degradaciju na polju muzike na ovim prostorima. Setimo se, ’70
godina, pa čak i početkom ’80, SFRJ čini jednu od najoriginalnijih i
najnezavisnijih muzičkih scena u jugoistočnoj Evropi. Kao što je
Velika Britanija imala Seks pistolse, Duran Duran i New Order, bivša
Juga je, u skladu sa posleratnom idejom obnove, imala Paket aranžman i
Artističku radnu akciju. Ove dve ploče su ostavile neobrisiv
trag na muziku, film, i kulturu per se, tog vremena, slavivši jedinstvo,
ali ne ono komunističko, nego pre svega individualistički kolektivizam
koji se ogledao u slobodi izbora, kao i nezavisnost, ljubav i umetnost.
Dovoljno je pogledati omote ploča iz tog vremena – Kontrakompoziciju
Mondrijana na omotu ARA iz 1981, ili Akt na crvenoj pozadini Mondiljana
na omotu VIS Idola iste godine. Miks muzike, estetike, filma i
modernizma je obeležio kulturu ranih ’80 na ovim prostorima. Muzika je
spajala ljude, pa makar se to svodilo na puku razmenu ploča. Na koncerte
tog vremena je dolazila jedna generacija koja nije znala pojam granice,
u bilo kom smislu, i bila oslobođena od materijalnog momenta, tako
karakterističnog za muziku devedesetih.

A onda se desio rat, i jednistvo je nestalo, kako muzičko i kulturno, tako i nacionalno. Možda
je u skladu sa idejom tadašnjeg režima kultura bila ciljno degradirana,
a oni delovi koji su opstali, pre svega u vidu muzike, bejahu usmereni
na odražavanje zablude da je sve u redu, dok stotine hiljada ljudi
napuštaju svoja ognjišta pod pretnjom smrću. Pozorište i film
kao da umiru tih godina, serije koje se jako retko snimaju imaju za
ideju da nam otvore oči da je sasvim okej nemati, ako si pre toga imao –
život je i dalje lep, samo ne u stavrnosti. 1995. godine, u vidu
poslednjeg trzaja pred smrt, Radio Televizija Srbije počinje sa
emitovanjem džingla “Lepše je s kulturom”. Ova kampanja, pokrenuta od
strane ministarke kulture Nade Popović-Perišić, koja je pratila Godinu
kulture – 1995. koštala je čitavo malo bogatstvo, i uprkos ideji koju
je proklamovala, nije uspela. Mišljenja su različita, od toga da je ova
kampanja bila puko mazanje očiju intelektualnoj raji nenaviknutoj na
turbo-folk, do manipulacije tadašnjeg režima s idejom da se sa ratne
međe pogledi usmere na kulturu, koja je odavno bila mrtva i sahranjena,
pa do beznadežnog pokušaja grupe kulturologa entuzijasta koji su hteli
da nešto promene. U svakom slučaju, ova kamapanja je ispraznila ionako
prazne državne kase, što se većini nije svidelo, jer je novac otišao na
reklame i džinglove umesto na finansiranje filmova, pozorišta i
ne-turbofolk muzike. Sama ideja redefinisanja kulture u doba neukusa,
šunda i kiča, bila je dobra, ali se postavlja pitanje šta se njom
postiglo, i da li su bilbordi koji su se masovno postavljali mogli da
preokrenu kulturnu degradaciju u Srbiji. Pre će biti da su samo izazvali
podsmeh naroda u trenutku kada je čitavo parče kontinenta bilo u
krvavom konfliktu, sve u skladu sa izrekom “selo gori, a baba se
češlja”.

A šta sad


Sa padom Miloševićevog režima, na mesto turbo folka dolazi neki novi
pravac, barem na prvi pogled. U skladu petooktobarske ideje rušenja
prošlosti i stvaranja nove, mlade budućnosti, na scenu, kako kulturnu,
tako i političku, stupaju neki novi ljudi, sa svežim idejama. Učesnici
studentskih prostesta 1992. godine u kulturu uvode neki novi smisao –
ona više nije mazanje očiju gladne raje bogatstvom i blagostanjem, već
ima gorki ukus propale mladosti. Marko Vidojković predvodi taj post nju
vejv, govoreći u svojim knjigama da devedesete nisu bile turbofolk
bajka. Rokenrol uzvraća udarac, ali ne onako kako mu dostoji, već u vidu
nekih novih mladih bendova i izvođača, koji se, ne držeći se striktno
rokenrol muzike, već na način blizak američkom kantriju pišu epitaf svom
životu, koji je uništen prošlošću, i kako je vreme odmicalo, bez
izgleda za bolju budućnost.

Sve ovo se dešava u tišini, jer mora još mnogo vremena da prođe da bi se svest očistila od turbofolk uticaja. Sa
jedne strane imamo KKN, Marčela, Edo Maajku i Elemental, koji bez dlake
na jeziku govore o surovoj realnosti, opet ujedinjeni, bez obzira na
državne granice, ali ovaj put čemerom i jadom, dok se sa druge strane
osmehuju iste one turbo folk dive, samo sa modernijom šminkom,
garderobom i urbanim tekstovima, sada preimenovane u pevačice zabavne
muzike. Da li je turbofolk ikada mogao da se oslobodi svog
orijentalno-nacionalističkog nasleđa ili ne, ne postavlja se pitanje,
već se harmonike zamenjuju miksetama, dok se peva na autotjun. Njihova
slava i dalje živi, bez obzira na ne tako svetlu prošlost, one su i
dalje aktuelne, sada više nego ikad, snimaju albume, izdaju nove
projekte, najavljuju premijere spotova na MTV-ju, saradnje sa poznatim
svetskim zvezdama, ali bez obzira na sve, one su i dalje turbo-folkerke,
samo u lepšem pakovanju, sa više sjaja i još više bede.

Naravno, postavlja se pitanje da li kultura u Srbiji ima budućnost?
Da li je moguće pokrenuti novu Artističku radnu akciju i postaviti
muziku, umetnost i film na pijadestal koji zaslužuju? Beogradska
andergraund scena nudi pregršt novih umetnika i kvalitetnih ideja, ali
možda nije dovoljno jaka da se probije. Mnogo je slučajeva kada je
kvalitet popustio pod masovnom tražnjom i izrodio se u suštu suprotnost.
Da li se boriti protiv turbofolk vetrenjača ili odustati? Boriti se,
jer kultura to zaslužuje!

RUJANA JEGER

05.11.2011. subota

Ljubav na kredit


Draga Rujana,

treba mi savjet i evo, Ti si mi prva pala na pamet.

Preći ću odmah na stvar.

Ja sam ljubavnica. On je oženjen. Volimo se. Naša ljubav je prava i iskrena.

Veza traje skoro pa dvije godine.

Zaista mi je prekrasno, uživam u trenucima koje provodimo zajedno. Istina, to su sve ukradeni trenuci, ali lijepo je.

Kompatibilni smo u svakom pogledu.

Iako je lijepo, ja osjećam veliku bol i tugu zato što nismo zajedno. Njemu je jednako tako.

Njegov brak je u jako lošem stanju. Takav je bio i puno prije nego sam se ja pojavila. I ne pretjerujem kada to kažem.

Imaju dva dečka tinejdžera koji su izloženi konstantnim svađama.

Meni je žao njih dvojice budući da sam odrasla uz roditelje koji se vole i znam kako je lijepo odrastati u mirnom okruženju.

Zaljubili smo se slučajno, bili smo izloženi jedno drugome i dogodilo se a mi smo se prepustili.

Prije nekih godinu dana, njegova supruga je saznala da on ima ljubavnicu.

Ostali su zajedno. Zbog djece i zbog novca.

Prekinuli smo, ali ni tjedan nakon toga ponovno smo započeli našu vezu.

Nekoliko puta ona je saznala da smo još zajedno, ali i dalje ne odlazi.

Slala
mi je poruke na mobitel u njegovo ime (odmah sam prepoznala da je ona u
pitanju a ne on) i prijetila, kada sam upitala zašto ostaje odgovor je
bio 'zato što ga ona voli'.

Ja ne mogu reći voli li ona njega ili ne, naslušala sam se jako puno o njihovom braku, znam što mu je radila.

Ona je nezaposlena i nema gdje otići. On ne vjeruje da ga ona voli, jer kako možeš uništavati nekog koga voliš.

Ne idealiziram ga i ne prebacujem svu odgovornost na nju, svjesna sam da nije ni on bio bajan u tom braku.

Ali ja njega volim, on voli mene i želimo biti zajedno i oboje jako vjerujemo u to da ćemo biti zajedno.

Ne želimo i ne mozemo pomisliti na život bez onog drugoga.

Nikad nismo gajili tako snažne osjećaje za drugu osobu i ne želimo to izgubiti.

Želimo biti zajedno i uživati u malim svakodnevnim stvarima.

On se želi razvesti i on će to učiniti. Ali ne može još budući da je u lošoj financijskoj situaciji.

Ponekad se osjećam jako slabo i on mi u tim trenucima ne može pomoći budući da se ne može javiti na telefon.

Biti će u situaciji razvesti se za 3 godine jer mu tada ističe kredit. To je jako puno vremena i bojim se čekanja.

Ja studiram i ne radim pa ga ne mogu primiti jer nemam gdje.

Što će biti s nama tad? Na što će naš odnos ličiti nakon toliko vremena?

Jesmo li dovoljno snažni?

Ne mogu a da si ne postavim ta pitanja.

Molim te, daj mi koji savjet što da učinim.

Ne želim ga napustiti.

Ima li koji način kako u ovoj državi koja propada doći do dodatnog izvora novca?

Kako da smislimo način da budemo zajedno?

Kako da se nosimo s tim?

Ljubavnica



Draga Ljubavnice,

Prijeći ću i ja odmah na stvar:

Ti
si mlada, naivna i zaljubljena u tipa koji je toliko komotan da je
spreman čekati još tri godine da mu istekne kredit kako bi se razveo!
Oprosti, ali ta bi ti činjenica dotičnog morala - zgaditi! Kakav je to
čovjek koji je u stanju živjeti sa ženom koju navodno ne podnosi i
svađati se s njom zagorčavajući klincima život (kakvi će to muškarci
postati, odgojeni u takvoj atmosferi?) – kolika je to količina
licemjerstva? Da postoji neka ljestvica, ovaj bi bio negdje pri vrhu!

Pravi
muškarac bi ostavio ženu i djecu, plaćao kredit i alimentaciju i ako
treba - šljakao još jedan posao kako bi mogao biti s mladom ljubavnicom
koju tooooliko obožava. Dapače, poznajem par takvih.

Ja
svom ocu svakako zamjeram što je ostavio mene i mamu kada sam imala
sedam godina, ali bio je dovoljno čovjek da ode i zajedno s tom ženom u
koju se zaljubio živi po podstanarskim sobicama (znam kakvim, jer sam ga
posjećivala), a nama je ostavio stan. Nije bio ludo ažuran oko
alimentacije, ali moja je majka radila par poslova i preživjeli smo.
Možda nisam imala najnovije tenisice kakve sam priželjkivala, ali nisam
prisustvovala niti jednoj njihovoj svađi i poslije sam imala puno sreće u vezama s muškarcima, pošto nisam bila traumatizirana.

To
što si ti ovo pismo napisala i u svoje i u njegovo ime, u neku je ruku
čak dirljivo. Ali ipak bi bilo vrijeme da odrasteš jer ćeš se s vremenom
teže oporavljati od životnih razočaranja. Znala sam takvih parova gdje
je muž ljubavnici govorio kako mu je žena grozna i nikada ne bi spavao s
njom i eto, samo što se nije razveo, uostalom spava već mjesecima na
trosjedu – pa se odjednom zalomila beba i ”Adio, Mare!”

Možda
griješim, ali ako si pametna - uživaj u tome dok i ako možeš, ali nemoj
mu previše vjerovati i pomiri se s time da se tvoji snovi
99% sigurno neće ostvariti i da su njih dvoje nekada bili jednako tako
zaljubljeni i htjeli uživati u malim, svakodnevnim stvarima, a pogledaj
ih sada. Svi uvijek misle da su posebni i da se takva ljubav nikada i
nikome prije nije dogodila, ali to je iluzija.

Međutim, ti
očekuješ da ona ode, što više nije (samo) naivno, nego sebično i
pokvareno – da ode s dvoje djece, kuda? I nije na tebi da razmišljaš o
tome voli li ona njega ili ne – dok ga ona voli, misli da ga voli ili
samo naprosto – treba, a on sam nije u stanju taj odnos razriješiti – ti
tu ne možeš ništa.

I na kraju – kako da izdržite i što će s vama biti? Ja sam vrlo pesimistična. Mislim da je tvoj dragi preverant vulgaris
i da s vama neće biti baš ništa. Ali se nadam da ćeš barem utuviti u
glavu ono što mnoge mlade žene danas zaboravljaju; važno je obrazovati
se i još važnije raditi, jer onda nikada ne možete biti na milost i
nemilost muškarca i njegove ekonomske (ne)moći. Jer nitko i nikada ne
može reći što će biti i sa najzaljubljenijim parovima na svijetu kada te
svakodnevne stvari u kojima ste nekada željeli uživati posve obuzmu vaš
život i zaguše ljubav.

Moj savjet bi bio – nađi nekoga svojih godina, neopterećenog teretom prošlosti, nekoga tko bi za tebe učinio a ne pričao kao bi učinio sve (za 3 ili 5 godina) a ovoga pusti k vragu.

Ili mu reci; slušaj, stari, imaš 2 mjeseca da se odseliš i rastaviš, a nakon toga te više ne čekam!

Ako
je onakav kakav ti misliš da je, prevrnuti će nebo i zemlju da bude s
tobom. Ako je onakav kakav ja mislim da je, naći će drugu, naivniju i
mlađu ljubavnicu.

P.S. Dapače, mogli bismo pokrenuti jednu čisto
eksperimentalnu sportsku kladionicu; Molim čitatelje da se izjasne na
koga se klade – Ljubavnicu ili mene! A tebe, Ljubavnice, molim da ako se
do nove godine 2012. dotični razvede, pošalješ fotokopiju tog dokumenta
na moj kontakt e-mail! Ponizno ću priznati svoju grešku, poklopiti se
ušima i napisati apologiju.

A onda je žaba podigla nogu i rekla – potkuj me, pobratime



Posted By Mahlat On petak, avgust 12th 2011.





Ko
o čemu baba o uštipcima, kurva o poštenju, ja o gluposti. Kad se ne
bavim poštenjem i svakovrsnim kurvanjem sa naglaskom na politici.

Upozorenje – ovo će biti malo dosadan post, ne morate da ga čitate, ja moram da si izbacim svakodnevne frustracije.

Ili – sve teče, sve se menja, samo je u Srbiji žabokrečina. I ubeđuju
te da je kreket muzika. Ti slušaš, pokušavaš nožicom da uhvatiš ritam,
al’ ne ide, braćo i sestre.

Farmerke za London

Ove nedelje sam pratila srpsko ushićenje da nismo najgori na svetu
jerbo i na trulom zapadu mož’ se desi izliv građanskog nezadovoljstva u
kome se za pet minuta zaboravi što se građanstvo izlilo na ulice,
odnosno pratila sam nemire – Farmerke za London. Sociolozi, normalno,
odmah vrisnuli – bulšit, bre! Ako su gladni što nisu krali hleb i mleko
nego kradu belu i ostalu tehniku.

Sociolozi i pratioci društvenog talasanja u zemlji Srbiji napomenuli
da talas nezadovoljstva neće da se prelije sa ostrva u Srbiju. Em
daleko, em još imamo za ‘leba i mleko, em smo svesni toga da će prosečna
plata od 350 eura u ovog godini, 2020. da bude 750 eura. Možemo valjda
toliko da se strpimo. Uostalom, kad se nezadovoljstvo nije izlilo iz
Grčke koja nam je tu preko tarabe, neće vala ni iz Britanije.

I am James. James Putin

Vladimir Putin izronio amfore iz 6. veka nove ere koje još juče nisu
uspeli da izrone podvodni arheolozi ekspedicije Instituta arheologije
Ruske akademije nauka. Mislim, oni su samo podvodni arheolozi a Putin je
uspavljivao tigra, kad je mogao to može i ovo. Za dvadeset godina će se
o Putinu ispovedati legende, ima da slušate – a onda je on zategao luk,
odapeo strelu, i taman kad pomislite – i tako je Viljem Tel pogodio ne
jabuku nego peteljku i prepolovio je na pola, čućete – Putin. Pazite šta
vam kažem.

Sad ćete da vidite koja je to mafija

Tako je Ilija Čvorović objašnjavao Đuri i Danici podstanarsku zaveru.
Ja, podstanarka zemlje Srbije s pažnjom čitala kako je premijer srpski
sazvao hitan sastanak u vezi ovog drugog talasa krize koja, crkla
dabogda, možda ima nameru da prođe kroz Srbiju. I saznala da će premijer
od danas pa na dalje i ubuduće da osmatra tranzitiranje krize pa ako se
ona primakne našim granicama premijer će joj još tu jebati mater
poštovanjem fiskalne politike.

Ja, ne smem da viknem – je li bre Čvoroviću, kome ti opet mooda na
oči, nama je, bre, ova naša premanentna kriza dovoljna za celu Jevropu,
jerbo će premijer da mi replicira da sam čobanka budala koja mu upada u
lepo režiran kadar.

Trudna Severina

Došla mi jedna i počela da mi obrazlaže teorije da l’ naš predsednik
ima dečka il’ devojku, umal’ se ne šlogirah. Nemoj, sestro, kad te
molim, ja ću sve to posle da lajem po blogu pa ću još i da začinim, će
me pojede neki mrak. Ajd’ da biramo ime za Severinino Srpče, o tome i
novinari pišu. Oni što se plaše da im tviteraši ne otmu ‘leba iz ruku.
Ič me ne interesuje koga ima predsednik, ni njegov intimni život, dosta
mi je mog seksa sa njim. Onog mentalnog.

Vremenska prognoza

Mirno al’ napeto. Svuda. Sa mestimičnim naoblačenjima. Na barikadama
je mirno al’ napeto. Putari su mirni al’ napeti. Kupinari su mirni al’
napeti. Malinari više nisu, njima su obećali razvedravanje.

Jedna reka a sto muka šta da radim ja

Ovaj, jedan most. Novi most na Adi Ciganliji biće otvoren u subotu i
nedelju za gradjane koji će od 9 do 19 časova moći da prelaze s jedne na
drugu obalu Save. Kad kroče na most u kutiju da ubace paprić sa
pozdravima i željama kako most da se zove. Da pređu. S druge strane opet
da ubace papirić ako su se tokom prelaska ushitili i predomislili. I
tako nekoliko puta. I da obuju tihotapke da ne sjebu još nedovršen i
zvanično otvoren most, kao što su savetovali novinarima onomad. Da ne
pljuju u reku. I ako ikako mogu da se uzdrže od bacanja s mosta, neće
most dobiti ime po nekome od njih, predsednik je već rekao šta će mu
ispuniti srce. Al’ šta fali da nas malo zamajavaju.

Mahlat u raljama života

Cele nedelje sam pretresala ženske forume, moderne žene, žene 21.
veka,  šta mori žene, čemu se žene raduju, šta ih interesuje, je l’
heklaju, gledala kako to rade drugi da bih mogla da tetkarim kako treba. I da vidim da nisam slučajno promašila temu.

Tri stvari koje muče žene i koje ne mogu da dovedu u red da bi bile srećne su, ovim redom:

muškarci

seks

sopstvene sise.

Sve ostalo može da bude al’ ne mora da znači i nije važno.

Ovo me totalno dotuklo.

Al’ da podignem nogu i kažem – potkivaj – neću vala pa nek crknem! Never.

Škakljiva situacija


Draga Rujana,

Molim te da mi pomogneš jer sam u škakljivoj situaciji i to me sve više opterećuje.

Imam
dragu prijateljicu, dugo se poznajemo, obje imamo obitelji, posjećujemo
se. I zato mi je ovo saznanje sve teže držati za sebe.

Prijateljica
se udala za muža nakon ne tako duge veze, tridesete su bile na pragu,
dijete na putu, ona je bila zaljubljena, za njega ne znam.

Sad je dijete tinejdžer, on je spretan s novcem tako da to nije problem, imaju ga puno ali – mislim da im fali sreća.....

Tu i tamo sam čula da je ženskar, ali nisam išla dublje u to.

Gledam
ju tako polusretnu već godinama i teško mi je, s jedne strane. S druge,
kužim da ju dijete + financijska sigurnost + godine priječe da ga
ostavi.

Nedavno sam njenog muža vidjela kako se prijavljuje u hotel sa nekom ženom. Vlastitim očima.

Danima
sam se mučila a onda sam se počela diskretno raspitivati pa sam čula i
potvrde prijateljičinih dugogodišnjih sumnji - on izgleda ima ljubavnice
takoreći od kad su se oženili. Javne tajne.

Ona mi zna reći da
ne pušta mobitel iz vida, da mu dolaze sms-ovi, poduzetnik je pa je
često izvan doma, u biti - svaku večer je vani. Uvijek vozi skupe
automobile i jako pazi na izgled.

Svjesna sam toga da je ona
sumnjičava ali ja sam ga vidjela 'u prekršaju' i od tada svaki put kad
razgovaramo ne znam gdje gledati kada mi počne pričati o njemu. A tek
kada smo svi zajedno, njemu ne mogu u oči pogledati a da to nije sa
ljutnjom.

Ne želim razoriti prijateljstvo a sve mi je teže šutjeti.

Što da radim?

Prijateljica sa teretom


Draga Opterećena (oprostiti ćeš mi, ali morala sam tvoje 'indijansko ime' malo sažeti),

upravo
si ovom posljednjom rečenicom ušla u srž problema. Dakle, drago mi je
što si svjesna što bi se u stvari moglo dogoditi ako odlučiš progovoriti
– gotovo je sigurno da nećeš razoriti njihov brak, već vaše
prijateljstvo, ma koliko to nelogično zvučalo. Naime, do prije nekoliko
godina bih ti sigurno savjetovala nešto drugo od onoga što slijedi, ali
sam u međuvremenu i sama prošla tu školu.

Slična situacija,
dobra prijateljica, već su se jednom razišli i ona je sama s djetetom
(pre)živjela, našla je i stan i posao, a onda je on ponovo počeo
salijetati, moljakati da mu se vrati, udvarati, ukratko – godinu dana se
poprilično trudio i na kraju je uspio dobiti natrag. Međutim, nakon par
godina renesanse, njihov je brak ponovno krenuo nizbrdo - on je znao po
čitave noći ne doći doma, bio je u nekom dosta odvratnom muškom društvu
- sve u svemu, nešto sam od toga što je radio i vidjela, a nešto
doznala iz vrlo povjerljivog izvora. Naravno, baš kao i ti, nisam mogla
šutjeti, a niti ga gledati u facu jer mi se gadio.

Sve u svemu,
jedne smo večeri nas par ženskinja izašle van, i kako to obično biva (te
stoga ne idem više van u strogo ženskom društvu) – jednoj nije pasalo
ovo, drugoj ono, treća bi onamo, a četvrta tamo – i tako ostanem ja sama
s njom, a ona u depri….i počne mi pričati kako je nesretna, kako je
svašta čula o toj njegovoj ekipi, a i o njemu - i tu ja glupo pomislim;
ili sada, ili nikada! Pošto sam popila jedno piće pod čistim vršnjačkim pritiskom – a kako baš ne pijem, odmah sam se nacvrcala i više nisam mogla zavezati gubicu.

I
tako ja njoj kažem – ali ne ono što sam čula, već samo ono što sam
vidjela svojim očima. Dalje je išlo klasično - ona se napila, grlila me i
govorila da sam ja njezina najbolja prijateljica i da joj se niti jedna
prijateljica nije usudila ništa reći, iako sigurno znaju i da će ona
njega ostaviti, svinju jednu, zašto li ga je uopće ikada i primila
natrag, itd. itd.

Prošlo je nekoliko godina, oni još uvijek žive
zajedno, on i dalje tjera po svome, nju sam od tada vidjela svega dva
puta, čule smo se jednom, vrlo formalno.

Sada se vjerojatno
pitaš gdje sam pogriješila? Pitala sam se i ja. Ali s vremenom sam
shvatila; kada ljudima kažeš takvu stvar, oni se više ne mogu pretvarati
da se to ne događa. A ljudi kao ljudi, rado kukaju, ali teško nešto
mijenjaju. Kada ti učiniš nešto konkretno, ponudiš pomoć ili ih dovedeš u
situaciju da su prisiljeni donijeti neku odluku – ili da imaju osjećaj
da moraju nešto učiniti
– svaki puta kada se s tobom poslije toga čuju ili vide, osjećaju teret
odgovornosti što nisu riješili situaciju o kojoj ste razgovarali. A
obično je ne riješe, jer nisu svi ljudi spremni na to.

Zato je
lakše ne nazivati prijateljicu pred kojom se osjećaš loše jer nisi ništa
poduzela da se riješiš muža koji se kurva, nego priznati da ti je teško
tražiti posao/prodati lijepi&novi&neotplaćeni stan/živjeti u
nekoj maloj prčvi/premještati dijete iz škole/utjerivati alimentaciju,
itd.

Uostalom, kada danas razmislim, nisam ti ja sto posto
sigurna da moja prijateljica to već sve nije znala i na neki se način
pomirila s time.

Tako je isto i s tvojom prijateljicom, možda
ona sve kuži, ali zapravo ne zna što bi s tim (i da li bi) a ta
'sumnjičavost' je možda obična zaštita za slučaj da se dozna da ona na
to prešutno pristaje pa bar ima izgovor da je sumnjala, da pred tobom
(i/ili drugima) ne ispadne totalna tuka… naravno da nam je svima stalo
da se pred prijateljima prikažemo u najboljem svjetlu, ma koliko to
glupo bilo. Jer upravo bi prijatelji trebali biti oni koji nas vole
takve kakvi smo.

Ako si joj prijateljica, uzmi to u obzir i šuti.

No
ako si poput mene – naivno uvjerena da je ona takav tip da bi je to
moglo prodrmati i pokrenuti, reci joj, ali budi svjesna da je
vjerojatnost da ćeš je izgubiti – ogromna.

P.S. Skoro da bih opet prognozirala rezultat, ali mogao bi me netko optužiti zbog ilegalnog klađenja.

Dajte narodu Rusa i igara


Novak, Rusi, pedofili i još po nešto


 
Vest da su Srbi sa Kosova,
organizovani u neka udruženja, masovno a Boga mi i kolektivno zatražili
rusko državljanstvo je jasan signal da se ti ljudi osećaju odbačeno od
Srbije ali i indirektna poruka da njime manipuliše neko mnogo pokvaren.
Odgovor Rusa je bio "volimo mi vas ali nam se ne narušavaju odnosi sa partnerima kao što su NATO, EULEX, … Dakle ona Konuzinova "Ima li ovde Srba"
je bila čisto ratno huškanje koje je prevruć krompir i za pravoslavnu
nuklearnu velesilu a kamo li za nas. Dobro je što je odgovor nezvaničnog
kremlja stucao rogove dežurnim patriJotama i rusofilima kojima srpske
krvi nikad nije malo. Priijateljstvo naravno postoji ali se prvo gledaju
interesi.
Da se Srbija pomera u dobrom pravcu na digitalnom nebu pokazala je i prva panel diskusija tviteraša nazvana Tvitomanija
u kojoj su učestvovali (ko bi drugi) viđeni tviteraši. Međ njima, lepo
je spomenuti, bilo je i nekoliko selebritija, ministara a boga mi i
krupnih privrednika. Jedan od govornika poznatiji kao Vesa Komtrejd je
rekao da su imejlovi ostali u 20. veku i da sada najčešće komunicira (i
jedino) preko tvitera. Dopalo mi se i što je prvi čovek Telekoma najzad
definisao da "svako mora da ume da se izrazi u 140 karaktera" koliko
staje u jedan tvit. Trebao sam i ja da dođem ali sam imao alibi, svetsko prvenstvo u Irskoj.
Pojavila
se i vest da po bolnicama po Srbiji majke malih, najmanjih beba, zvane
majke pratilje po bolničkoj terminologiji, spavaju na stolicama jer za
njih nema kreveta. Ja kad sam pričao da je onaj most možda malo preskup a
da onaj toranj nije najneophodniji ispalo da sam "zajedljivi
provincijalac". Jebeš ga ako nemamo krevet u bolnici, lekove i hranu,
jedino nam ostaje da jedemo kolače.
Ne znam da l’ da se radujem ili da se sekiram što su pohapšeni prljavi likovi koji su distribuirali i uživali u dečijoj pornografiji.
Milo mi je što su pohvatani ali me sekira što postoje. Sad opet čarobni
trougao policija-tužilaštvo-sud i brdo olakšavajućih okolnosti i
džukele već za par godina šetaju parkom i zagleđuju decu. Ima tu jedno
lepo ali nepisano zatvorsko pravilo, da se silovatelji a posebno
pedofili maltretiraju do povređivanja. Ne znam kako ovo da kažem a da me
ne "nagna" neka dežurna NVO za zaštitu prava pedofila ili nečega
sličnog, ali radujem se prvim nedeljama šok terapije za ove tipove po
zatvorima. A čuvari? Ma bre znaju oni pravila... I pisana i nepisana.
Brat Novak
nakon briljantnog uzleta u nebeske visine maltene ostade bez zdravlja.
Ne može da se sabere i pored velike želje kako njegove tako i nas
publike. Trebalo bi mu barem 3 nedelje da leži u nekom toplom mineralnom
blatu u nekoj banji. I to Nole koji je jedan od najjačih i
najspremnijih tenisera u istoriji belog sporta. Sve su glasnija
govorkanja da se beli cirkus previše ubrzao i to po ceni zdravlja
tenisera. Na US open 18 predatih mečeva. To nikad nije bilo. Sistem
takmičenja mora da se menja, razblažuje ili da se barem način bodovanja
koriguje. Ovim tempom najebaće mnogi teniseri. Nole je najugroženiji jer
je na vrhu i mora da se kreće 300 na sat da ga ne bi stigli.
Milana Jovanovića Strongman