ZEN priče

Proslost, sadasnjost i buducnost
Jednog dana, neki se covek, dok je setao divljinom, namerio se na razjarenog tigra.

Bezao je pred njim, ali ubrzo je dosao do ruba provalije. Uhvatio se za neku puzavicu i poceo se spustati. Ali na dnu ga je vrebao drugi tigar.

Zatim pojavise se dva vredna glodavca i stadose grickati bas tu puzavicu.

Iznenada spazi jednu zanimljivu jagodu za oci... Ubere je i stavi u usta...

- Mmmm... Kako je dobra.

Ne zadrzavajte se na proslosti, ne brinite o buducnosti. Posvetite punu paznju trenutku! Iskusite ga!

Ako voliš, voli javno
Dvadeset sveštenika i jedna sveštenica, koju su zvali Ešun, meditiralo je sa nekim zen učiteljem.

Ešun je bila veoma lepa iako joj je glava bila obrijana i haljina prosta. Nekoliko sveštenika se tajno zaljubilo u nju. Jedan od njih joj je napisao ljubavno pismo, tražeći da se tajno sastanu.

Ešun nije odgovorila. Sledećeg dana učitelj je održao predavanje grupi i, kada je ono bilo završeno, Ešun ustade. Obraćajući se onome koji joj je pisao, reče: "Ako me zaista toliko voliš, dođi i zagrli me sada."

Šolja čaja
Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi posjetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želio da se kod njega raspita o zenu.
Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: "Puna je. Više ne može da stane!"
"Kao i ova šolja", reče Nan-in, "pun si svojih ubjeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?"

Otvori svoju sopstvenu riznicu
Daiđu u Kini poseti učitelja Basoa. Basa ga upita: "Šta tražiš?"
"Prosvetljenje", odgovori Daiđu.
"Imaš svoju sopstvenu riznicu. Zašto tražiš van nje?", zapita Baso.
Daiđu upita: "Gde je moja riznica?"
Baso odgovori: "To što tražiš je tvoja riznica".
Daiđu je bio prosvetljen! Posle toga uvek je požurivao svoje prijatelje: "Otvorite svoje sopstvene riznice i upotrebite to blago."

Istinska sreća
Jedan bogataš zamoli Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove porodice, a što bi moglo da se prenosi kao dragocjenost iz generacije u generaciju.
Sengai uze veliki komad papira i napisa: "Otac umire, sin umire, unuk umire."
Bogataš se razljuti. "Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje porodice! Zašto se ovako šališ?"
"Nisam imao namjeru da se šalim", objasni Sengai. "Kada bi prije tebe tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao prije tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce. Ako tvoja porodica, generacija za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan ljudski tok. Ja to zovem istinskom srećom."

Koliko dugo?
Zivio je jednom covjek koji je zelio nadici (prevladati) patnju pa je otisao u budisticki hram da nadje ucitelja, koji ce mu pomoci.
Upitao ga je: “Budem li meditirao cetiri sata dnevno koliko ce mi godina trebati da prevladam patnju?”
Ucitelj odgovori: “Ako meditiras cetiri sata dnevno mozda ces za deset godina uspjeti.”
Misleci da bi on to mogao i bolje opet ga upita: "A ako meditram osam sati dnevno , koliko ce mi onda trebati?”
Ucitelj ga pogleda i rece: "Kada bi meditirao osam sati dnevno za dvadeset godina mozda bi prevladao patnju.”
“Ali zasto bi mi trebalo vise vremena ako bih dulje meditirao svaki dan?”
Ucitelj: ”Ti nisi ovdje da bi zrtvovao svoju radost ili svoj zivot. Ovdje si da bi zivio, da bi bio sretan i da bi volio. Ako tijekom dva sata mozes dati sve od sebe, a ti umjesto toga meditiras osam sati, samo ces se umoriti, neces shvatiti smisao i neces uzivati u svom zivotu. Daj sve od sebe, i mozda ces nauciti da, bez obzira koliko dugo meditiras mozes zivjeti, voljeti i radovati se

Vratnice raja
Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: "Postoje li zaista raj i pakao?"
"Ko si ti", upita Hakuin.
"Ja sam samuraj", odgovori ratnik.
"Ti, vojnik!", uzviknu Hakuin. "Koji bi vladar tebe htio za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka."
Nobušige se toliko razbjesni da poče da vadi svoj mač, ali Hakuin nastavi: "Pa ti imaš mač! Oružje ti je vjerovatno previše tupo da bi mi odsjeklo glavu."
Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primjeti: "Ovdje se otvaraju vratnice pakla!"
Na ove riječi samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se.
"Ovdje se otvaraju vratnice raja", reče Hakui

Zahvalnost
Kada je Seisecu bio poglavar Engaku skole u Kamakuri, zatrazio je vece prostorije od onih u kojima je do tada poducavao, jer su ove bile pretrpane. Umezu Seibei, trgovac iz Eda, odluci darovati pet stotina zlatnika za izgradnju prostranije skole. Ovaj novac on donese ucitelju.
- Dobro, uzet cu ga - reče Seisecu.
Umezu predade Seisecuu vrecu sa zlatom, ali bijase nezadovoljan njegovim drzanjem. Covjek je mogao citavu godinu zivjeti s tri zlatnika, a trgovcu za njegovih pet stotina cak nije bilo ni zahvaljeno.
- U toj vreci je pet stotina zlatnika - pripomene Umezu.
- To si mi vec rekao - odgovori Seisecu.
- Iako sam bogat trgovac, pet stotina zlatnika je mnogo novaca - rece Umezu.
- Zelis li da ti na tome zahvalim? - upita Seisecu
- Pa, trebalo bi - uzvrati Umezu
Zasto bih? - upita Seisecu.
- Onaj koji daje trebao bi biti zahvalan.

Mesec se ne može ukrasti
Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi se moglo ukrasti.
Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."
Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

Postojao je mladic koji je uzivao veliko postovanje. Ljudi na ulici su mu se vrlo rado javljali i pricali sa njim. Sam mladic je bio vrlo ponosan na sebe i postovanje koje mu ljudi ukazuju. Jednog dana tokom setnje u gradu sreo je prelepu devojku. Samouvereni mladic se krenuvsi ka devojci slucajno saplete i padne pravo u veliku prljavu baru na sred ulice i to na ocigled celog grada. Ljudi i devojka su se grohotno smejali a mladic je ubrzanim korakom pobegao sa scene. Prosle su nedelje od dogadjaja a mladic i dalje nije smeo na ulicu, brinuci se da ga neko moze prepoznati i smejati mu se. Resio je da potrazi savet kod mudraca. Mudrac ga ljubazno primi a mladic mu pazljivo izlozi svoj problem te pita mudaraca kako da povrati postovanje medju mestanima. Mudrac mu rece "Ono sto ti ljudi daju, ljudi ti mogu i oduzeti. Postovanje se ne moze imati, njega mozes samo davati, a onaj kome ga dajes ga ne moze zadrzati

Kako su lepe ove prichice...

Ako ih ima josh, nastavi sa njima....

VRIJEME ZA SMRT

ikkyu, ucitelj zena, bijase jos kao malo dijete vrlo inteligentan.
njegov ucitelj imao je skupocjenu salicu za caj, vrlo star i rijedak
primjerak.
na nesrecu, ikkyu slucajno razbije tu salicu i bijase mu zbog toga silno
neugodno.
zacuvsi uciteljeve korake, sakrije on krhotine iza svojih leda.
kad se ucitelj pojavi na vratima, on ga upita:
- zbog cega ljudi moraju umrijeti?
- to je prirodno - objasni mu ucitelj. - sve na svijetu mora umrijeti i
sve mora zivjeti onoliko koliko mu je sudeno.
ikkyu, pokazavsi mu slomljenu salicu, rece:
- tvojoj je salici doslo vrijeme da umre.

Pitali srecu:

Gdje prebivas?

-U SRCIMA ZADOVOLJNIH odgovori sreca

Cime se hranis?

-SNAGOM NJIHOVE VJERE

Kako postajes dugovjecna?

-POMOCU LIJEPOG PLANIRANJA

Kako se das pridobiti?

-CVRSTOM VJEROM DUSE DA JOJ SE NECE DESITI NISTA SEM ONOGA STO JOJ JE
SUDJENO

A sta te tjera da odes?

-GRAMZIVOST I POHLEPA NAKON UMJERENOSTI, SKRTOST NAKON DAREZLJIVOSTI,
ZABRINUTOST NAKON ZADOVOLJSTVA,SUMNJA NAKON CVRSTOG VJEROVANJA

Behlul je volio posjećivati greblja. “Ljudi ovdje, dobri su prijatelji”,
govorio bi. “Ne zabadaju drugima nož u leđa.”

Jednoga dana, sjedio je u jednom kraju greblja, držeći u ruci dug, težak
štap, mjereći njime lobanje, razbacane oko njega. Harun Rašid, halifa,
prolazio je tuda i primijetio Behlula. Upita ga:

“Behlule, šta to radiš?”

“Ma, ništa bitno”, odgovori Behlul, s tonom običnoga osobenjaka.
“Pokušavam otkriti, pripadaju li ove lubanje kraljevima ili prosjacima.
Sve su iste.”

“A što će ti taj štap?”, upita halifa ponovno.

“Ma, mjerim zemlju”, opet će Behlul.

“Mjeriš zemlju? Pa šta si otkrio?”, našali se Harun Rešid.

“Ista je i jednaka, kralju.” odgovori Behlul. Tri pedlja za mene, unatoč
mome siromaštvu, i tri pedlja za tebe, unatoč tvojoj raskoši i
bogatstvu.”

Neki čovjek i njegov sin hodaše šumom. Odjednom, dječak zape i
osjećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, čū glas koji dolaziše s
planine: "Ahhh!" Znatiželja ga obuze pa se dreknu: "Ko si ti?" Ali,
odgovor koji dobì bijaše: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti, pa se ponovo
dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" Dječak pogleda oca i
upita ga: "Oče, šta se ovo dešava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti se!" Glas
odgovori: "Divim ti se!" Otac ponovo uzviknu: "Predivan si!" Glas reče:
"Predivan si!" Dječak stajaše iznenađen ali još uvijek ne shvatajući
šta se dešava.

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali to je ustvari 'život'.
Život ti uvijek vraća ono što ti daješ.
Život je ogledalo tvojih djela.
Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi.
Želiš li više dobra, podari više dobra.
Želiš li razumijevanje i poštivanje, tada razumijevaj i sam poštivaj.
Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te respektiraju, tada i
ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih.
Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekat života.
Život ti uvijek vraća ono što daješ.
Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo tvojih djela."

u davna vremena u japanu su se obicavale koristiti svjetiljke od papira i
bambusove trske u koje bi se umetala svijeca.
jedne noci, nekome slijepcu, koji mu bijase svratio, neki covjek daruje
onakvu svjetijku da je ponese kuci.
- meni ne treba svjetiljka - rece slijepac. - mrak ili svijetlo za mene
je jedna te ista stvar.
- znam da tebi ne treba svjetiljka da bi pronasao put - odgovori covjek -
ali ako je nemas, netko lako moze naletjeti na tebe. - zbog toga bi je
trebao uzeti.
tako slijepac ode sa svjetiljkom, no nije jos daleko odmakao kad osjeti
siloviti udarac.
- gledaj kamo hodas! - uzvikne slijepac neznancu - zar ne vidis ovu
svjetiljku?
- tvoja se svijeca ugasila, brate - odgovori mu nepoznati.

Глас једне руке
Учитељ храма Кенин био је Мокураи, Тиха Грмљавина. Имао је малог штићеника по имену Тојо коме је било само дванаест година. Тојо је виђао старије ученике како свако јутро посећују учитеља у његовој соби како би се подучили санзену7 или личном вођењу, у оквиру којих су се обављали коани8 да би се зауставила лутања ума.
Тојо је такође желео да обави санзен.
"Сачекај још мало", рече му Мокураи. "Сувише си млад."
Али дечак је био упоран, и учитељ на крају пристаде.
Увече, у одређено време, мали тојо стаде на праг Мокураиеве собе за санзен. Удари о гонг да најави своје присуство, а у знак поштовања поклони се три пута пред вратима, уђе и седе испред учитеља у учтивој тишини.
"Чује се глас две руке када њима пљеснеш", рече Мокураи. "Ти ми покажи глас једне руке."
Тојо се поклони и отиђе у своју собу да размотри овај проблем. Са свог прозора чу музику гејши. "А, имам га!", изјави.
Следеће вече, када га је учитељ замолио да ослика глас једне руке, Тојо поче да свира музику гејши.
"Не, не", рече Мокураи. "Нећеш с тим успети. То није глас једне руке. Уопште ниси схватио."
Мислећи да би га таква музика могла омести, Тојо се премести на једно мирно место. Медитирао је поново. "Шта може бити глас једне руке?" Случајно зачу неко капање воде. "Имам га", помисли Тојо.
Када се следећи пут појави пред учитељем, Тојо поче да подражава капање воде.
"Шта је то?", запита Мокураи. "То је звук капања воде, а не глас једне руке. Покушај поново."
Узалуд је Тојо медитирао да чује глас једне руке. Чуо је уздисање ветра. Али звук је био одбачен.
Чуо је крик сове. Али и то је било одбијено.
Глас једне руке нису били ни скакавци.
Више од десет пута је Тојо посећивао Мокураиа са различитим звуцима. Сви су били погрешни. Скоро је годину дана размишљао шта би глас једне руке могао бити.
Најзад мали Тојо прође кроз праву медитацију и превазиђе све гласове. "Нисам више могао да нагомилавам", објаснио је доцније, "па сам досегао безгласни глас."
Тојо је појмио глас једне руке9
7 Санзен је разговор "у четири ока" између учитеља зена и ученика.
8 Коан је стручан назив за вежбе ума која обављају ученици зена под надзором својих учитеља. Оне имају за циљ да продру кроз интелектуалне границе ума и доведу до бљеска изненадног непосредног сазнања, без појмовног расуђивања.
Коан се састоји од питања (проблема) које учитељ поставља ученику, после чега се овај повлачи у самоћу медитирања покушавајући да нађе решење. Ученик је дужан да учитељу саопшти свој одговор, и ако он није исправан, процедура се наставља све док се до решења не дође. Уобичајено, ова дуготрајна вежба ума доводи до врхунског захтева зена - до просветљења (у јапанском језику сваног сатори).
9 Питање гласа једне руке је једно од три основна проблема у зену који се постављају ученицима, а позната су као "питања о природи Буде". Сва три носе само различита имена за једно те исто, и сва три на питање шта је то природа Буде, одговарају исто - ништа.

Mudri učitelj



Učenici su duboko raspravljali
o Lao Tzeovoj izreci:
“Oni koji znaju ne govore;
Oni koji govore ne znaju.”

Kad je k njima došao učitelj,
pitali su ga što točno znače te riječi.
Učitelj im reče: “Ko od vas poznaje miris ruže?”
Svi su ga znali.
Potom im reče: “Izrecite ga riječima.”
Svi su ćutali.

Dostojanstveno umrijeti

Majstora chada (chado – Put ceremonije čaja), Tajima Kozo-a, izazove na dvoboj bespoštedni ronin uvjeren u pobjedu s lakoćom. Kako nije mogao odbiti dvoboj bez da izgubi čast, majstor se pripremi na smrt.
Uputio se do susjeda, majstora Kenjutsua, i pitao da ga nauči kako dostojanstveno umrijeti.
“Tvoje namjere su hvale vrijedna”, kaže majstor, ” i rado ću ti pomoći, ali prvo te ljubazno molim da mi pripremiš šalicu čaja.”
Tajima je bio oduševljen što ima šansu da vježba svoju vještinu, vjerojatno posljednji put, te se posve zaokupio u ceremoniju pripreme čaja, zaboravivši što ga čeka. Kenjutsu majstora se vrlo dojmila smirenost u takvom teškom trenutku.
“Nema potrebe da te podučim kako ćeš umrijeti”, rekao mu je.
“Tvoja moć koncentracije je tolika da se možeš suočiti s bilo kojim majstorom mačevanja. Kada dođeš pred ronina, prvo zamisli da se pripremaš spremiti čaj svom gostu. Uljudno ga pozdravi. Skini ogrtač, pažljivo ga složi i stavi lepezu na vrh, baš kako i sada napravio. Tada izvuci svoju katanu i podigni je iznad glave, spreman da zamahneš kada protivnik napadne, i koncentriraj se samo na to.”
Tajima mu zahvali i uputi se na dogovoreno mjesto za borbu. Slijedio je upute majstora i potpuno se udubio u misao da se sprema pripremiti čaj prijatelju. Kada je podigao mač poviše svoje glave, ronin osjeti da pred njim stoji potpuno osoba potpuno drugačijeg karaktera; nije vidio kako da ga zaobiđe; Tajima je djelovao čvrst poput stijene, u potpunosti bez straha i slabosti.
Tada ronin, demoraliziran tim stavom, baci svoju katanu i prostre se pred Tajimu, ponizno tražeći oprost za svoje nečuveno ponašanje.

Hodati pravo

Čuvenog samuraja Musasija jedan učenik je zapitao što treba znati da bi da bi se pobjedilo u dvoboju?

"To je jednostavno", rece Musasi.
"Da li si sposoban da bez okljevanja i skretanja hodaš linijom koja postoji između dva tatamija ?
"Jesam, sposoban sam", odgovori učenik.

"Možeš li bez greške da hodaš linijom pored puta dugog nekoliko stotina metara?", pitao je dalje Musasi.

"Mogu i to!"

"Možeš li bez skretanja da hodaš pravom linijom duž opkopa velikog zamka, koji je dugačak nekoliko kilometara?"

Učenik je ušutio. nesiguran može li to učiniti i samo je pognuo glavu.

"Ti si sam dao odgovor na svoje pitanje. Ja ne mogu da se borim u dvoboju umjesto tebe.
Moraš da se boriš sam", reče mu Musasi.

Kudo učitelj zena

Kudo je bio carev učitelj. I pored toga, običavao je da putuje sam kao lutajući prosjak. Jednom kada je bio na putu za Edo, stiže pred malo selo zvano Takenaka. Bilo je veče i padala je kiša. Kudo je bio sasvim mokar.
Slamnate sandale su mu se raspale. U prozoru jedne seljačke kuće blizu sela primjeti četiri-pet pari sandala i odluči da jedne kupi.
Žena koja mu je ponudila sandale, vidjevši koliko je mokar, pozva ga da preko noći ostane u njenom domu.
Kudo prihvati, zahvalivši joj. Uđe i izgovori sutru pred obiteljskim oltarom. Onda bi predstavljen ženinoj majci i njenoj djeci.
Vidjevši da je cijela obitelj utučena, Kudo upita što je posrijedi.
"Moj muž je kockar i pijanica", reče mu domaćica. "Kada se dogodi da pobijedi, pije i postaje grub. Kada izgubi, posuđuje novac od drugih. Ponekad, kada se sasvim opije, ne dođe uopće kući. Ne znam što da uradim?"
"Ja ću mu pomoći", reče Kudo. "Evo ti nešto novca. Daj mi krčag dobrog vina i nešto dobro za jelo. Onda možeš ići. Ja ću meditirati kraj oltara."
Kada se domaćin oko ponoći vratio, sasvim pijan, dreknu: "Hej ženo, kod kuće sam. Šta ima za jelo?"
"Imam ja nešto za tebe" reče Kudo. "Uhvatila me je kiša i tvoja žena me je ljubazno zamolila da ostanem ovdje preko noći. Zauzvrat, kupio sam nešto vina i ribe, pa možeš i ti da se poslužiš."
Čovjek se obradova. Odmah ispije vino i leže na pod. Kudo sjede kraj njega, meditirajući.
Ujutru, kada se probudio, muž je zaboravio na prethodno veče.
"Tko si ti? Odakle si došao?", zapita Kuda koji je još uvijek meditirao.
"Ja sam Kudo iz Kjota i idem za Edo", odgovori učitelj zena.Čovjek se posrami. Iskreno se izvini učitelju svoga cara.
Kudo se nasmješi : "Sve u ovom životu je nestalno", objasni. "Život je vrlo kratak. Ako nastaviš sa kockom i pićem,
neće ti ostati vremena za bilo šta drugo, a prouzrokovat ćeš svojoj obitelji patnje."
Svijest mu se probudi iz sna :"U pravu si", izjavi. "Kako ti se ikada mogu odužiti za ovo divno učenje!
Dozvoli mi da te malo ispratim i ponesem ti stvari."
"Ako želiš", složi se Kudo.
Krenuše obojica. Kada su prešli pet kilometara, Kudo mu reče da se vrati.
"Samo još deset kilometara", molio je Kuda. Nastaviše.
"Možeš sada da se vratiš", predloži Kudo.
"Poslije sljedećih petnaest kilometara", čovjek odgovori.
"Vrati se sada", reče Kudo kada su prešli i tih petnaest kilometara.
"Pratit ću te do kraja svog života", izjavi čovjek.

***

Suvremeni učitelji Zena u Japanu potiču iz reda jednog čuvenogučitelja koji je bio sljedbenik Kuda.
Njegovo ime je bilo Mu-nan ili
"Čovjek koji se nikada nije vratio".

Priroda škorpiona

Dva monaha peru u vodi svoje zdjelice, kad primijete škorpiona koji se utapa. Jedan od njih ga izvuče na suho, ali škorpion ga prilikom spašavanja ubode. Monah mirno nastavi prati svoju zdjelu, no nakon nekoliko minuta isti škorpion ponovno upadne u vodu. Monah ga opet spasi. Škorpion ga i prilikom ovog spašavanja ubode. - Pa, zašto ga nastavljaš spašavati iako znaš kako je u škorpionovoj naravi ubadati? - drugi monah upita prvog. - Zato što je u mojoj naravi spašavati, mirno odgovori prvi i nastavi prati svoju zdjelicu od hrane.

Kiša cvijeća


Subhuti bijaše Buddhin učenik. Bio je u stanju shvatiti moć praznine, gledište da ništa ne postoji, nego da je stvar nečije subjektivnosti ili objektivnosti.
Jednog je dana Subhuti, u duhovnom stanju apsolutne praznine, sjedio pod nekim stablom. Odjednom, posvuda oko njega počne padati cvijeće.
„Hvalimo te zbog tvojeg govora o praznini“ šaputahu mu bogovi.
„Ali ja nisam govorio o praznini“ reče Subhuti.
„Ti nisi govorio o praznini, mi nismo čuli prazninu“ odgovoriše bogovi „To je istinska praznina.“
I pupoljci se po njemu slijevahu poput kiše.

Čekaj

Došao jedan čovjek kod velikog učitelja Bohudina i zamolio za pomoć u rjesavanju njegovih problema, kao i za put učenja.

Bahudin je rekao da napusti duhovna učenja i da odmah izađe iz njegove kuće.
Jedan dobrodušni posetitelj počeo je da protestira.
-Čekaj! Postoje stvari koje se nemogu objasniti.
-Čekaj - i to će ti se pokazati" - rekao je učitelj.
U tom trenutku uleti u sobu ptica koja je letjela tamo - vamo, neznajući gdje da leti da pobjegne.
Učitelj pričeka pticu da se smiri, pokraj jedinog otvorenog prozora u prostoriji i nenadano pljesnu rukama.
Preplašena ptica je izletjela pravo kroz otvoreni prozor - na slobodu.
Bahudin je rekao: " Za nju je ovaj zvuk bio jedan vid šoka, pa i uvreda, zar ne?"
U jednoj fazi duhovnog puta, potrebna su vam učenja i treba da vas podučavaju za put, moraju vas uvjeravati na tom putu.
Potrebno vam je mnogo vježbanja, ali će doći trenutak kad morate sve to nadvladati.
Prvo morate mnogo naučiti, za da se poslje odučite od toga.

Postoje stvari koje se ne mogu objasniti, jer one postaju jasne samo u konkretnoj životnoj situaciji.