DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.
Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 BFuWx

DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALTražiRegistruj sePristupi

 

 Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći
AutorPoruka
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Sep 11, 2013 2:10 pm

First topic message reminder :

 

Autor: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog I istoričar I pisac pesama I priča na dijalektu juga Srbije

 

11.septembar 2013.godine Vlasotince, republika Srbija

 

 


NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM KRAJU:


 


-   Kad žiška izilazi iz vatre u ognjištu, onda će doći do prolepšavanja vremena.


 

- Ako na Svetiliju (2.avgusta) zagrmi, veruje se da neće imati orasi i lešnjaci.

 

- Na verski praznik Eremija deca nose gvozdenu lopatu i kukom lupaju obilazeći oko kuće i pevaju:“Eremija u polje, bezite zmije u more-verski praznik na koji se preaznuje od zmija

 

- Ne valja na Božić čovek da se opije, jer se smatra da će biti pijan cele godine.

 

- Kad se mačka okrene istoku i  šapatom se umiva, biće kiša.

 

- Ko nosi izvrnutu košulju ili čarapu, biće zaštićen od uroci.

 

- Kad neko umre valja ga čuvati da ga mačka ne preskoči da se ne bi uvampirio.

 

- Posle preobraženja (kada se preobrne zemlja i nebo, 19. avgusta), nekupa se jer se preobrazila voda.

 

- Veliki je greh da se izvor zamuti i ptičje gnezdo rasturi.

 

- Kada laste nisko lete, biće kiša.

 

- Ako se u snu obriješ, onda se skidaju velike brige.

 

- Kada goveče zimi otrisa noge, onda najavljuje sneg.

 

 - Kad dete prohoda i za koji se prvo predmet uhvati, onda se smatra da će mu to biti njegovo  zanimanje.

 

- Na Mladenci treba paliti đubre, da ne bi cele godine imali buve u kući.

 

- Devojka koja dugo sedi na pragu, odvraća od sebe momke.

 

- Ako dođe tuđe kuče (pas) i laje pored kuće, i laje pored kuće, znači da je došla sreća u kuću i ne treba ga terati da ode.

 

- Voće se ne sadi na prestupnu godinu, jer će jedne godine roditi a druge ne.

 

 - Ako se želi da se utvrdi da neko laže ili vara, onda se uzme mačka i gladi od vrha prema repu i izgovara „Maco moja lepa lepa maco, kaži mi da li taj i taj laže ili vara“. Onda ako mačka zavrti repom, znači da potvrđuje istinu laganja ili varanja.

 

- Kada neko umre, posle opojanja popa i polaska mrtvaca iz avlije, potrebno je za njim baciti šaku busenja zemlje da ne bi još ko umro iz kuće.

 

- Ne valja da se u kući prevrću činije (tanjiri), da ne bi bilo gladi-naročito od dece.

 

-  Kada neko ide na put u pečalbu, obavezno za sreću iza njega, sipa se voda.

 

- Na neželjenu osobu prilikom izlaska iz kuće se baca kamen, da se nikada više ne vraća u kuću.

 

- Kad se sretne baksuz na put, onda se pljune u stranu, verujući da se neće ništa loše desiti kad se pljune na zemlju.

 

- Na badnje veče se kriju stolice, kudelje, igle i vretena -a kašike se kriju i na sveti trivun-kada su zimi verige-da se nekusa da pilitija (vrane, sojke i druge) letine kljuju carevicu-kukuruz, kad je posejana na njivu-a igle i vretena se kriju,kad se žnje da trstika ne rčne(bode) u oko.



- Za badnje veče troše se orasi da se vidi kakva mu je sreća, zdravlje, a kada se izlome bacaju se po ćoškama sobe, da kvočka izvodi puno piliće-a ako se bacaju celi onda će jaja biti mućak-a bacaju se na sve strane, da se igraju jaganjci.



- Posle večeri na badnje veče se svi celivaju(ljube) da ovce čuvaju jaganjci.



- Na badnje veče žena rgne(mune rukom) muža u slabinu a muž ženu-da bude cele godine kuća vesela, da bude zdrav domaćin-gazda kuće.



- Na badnje veče ko prvi vidi pregorel badnjak, prvi će da vidi tele kada se oteli krava.



- Od badnje veče voda od voćke stavlja  se ujutru na sisama krava, da budu meke za mužu, a pasulj od badnje večeri se zakopa u zemlju, da krtica ne kopa- a krtica kopa što se na astal tura grne.



- Glamnja  (žar) od badnjaka se čuva od besnilo, a ujutru se i banica stavlja u glamnju od badnjak i stavlja se kad se nekome nešto nadigne.

 

- Šumke od badnjak stavljaju se u odžak da prestoje i stavlja se kad se nekome nešto digne na ruku ili nogu.




- Ko sve jede, treba da „uhvati“ tele (ko je ješan) kad se  oteli krava, a ko nije ješan, nesme da ide da ga „uhvati“  kad se krava teli.



- Krava kad se oteli, žena se gola skine i sa jajce je zađe i udari je u glavu da se ne hvataju mađije i onda je na rogovi veže tračku sa kičicom( alena i bela) a na rep konac (crven). 




- Kude se nejede ’leb, tuj se tura vreteno i kluvče, a kude se jede ’leb tuj se ne tura.



- Kad pojde pop na opelo(pevanje)-popadija vrlja kopač što više ljudi da umiru. Porodilji se nosi kravajče, da k kad to dete odrste se lakše uda(oženi).

 

- Na krstoputinu se prekrtse crveni konci, pa koj naiđe da kune od ništa vajdu da nema, ništa dobro da nema.



- Na badnji dan  se  zakolje prase i devojka uzme i napraj drvo i obrne crevca i kad izađe na igranku-sabor, ona  s onoj drvo pipne ili mune momka i on gu mora uzme kao što se obrtu creva.



- Na badnji dan poseje devojka ovas na drmnik(mesto gde se sekirom seku u dvorište drva) i kad nikne ovas, na koga narekne, za toga će se devojka uda.



- Na badnji dan -’lebac od badnji dan se stavi pod glavu, onda se momku u  s’n prikaže  koju će devojku da uzne.



- Na badnji dan se zakolje kokoška i prase na ražanj-pa se stavi leća (sočivo kao grašak)  i metne se u kokošku i u prase i toj se ispeče na božić i kad se potroši  prase, toj se ostavi za lek  za svinju.



- Samovilke(teške bolesti-šlog)-veruje se da od samovilke se treba čuvati, kad vetar duva, pa se vrti na zemlju u krug-lišće, slama i prašina. To  je samovilka( bolest) i kad vrti de pljuje:“ plju, plju.....“-pa se izgovara na glas:“ja sam usran i umočan(popišan)“-jer se veruje da kod čisti doode samovilke(bolesti), a kod umočani(nečisti) usrani i umočani ne doode.



- Kad se s’nja momče prvi s’n-će se udade devojka prvu godinu, ako s’nja drugi s’n(oko pola noći)-će se devojka udade drugu godinu, a ako se s’nja treći s’n(predzoru)-će se devojka udade treću godinu.



- U proleće devojke beru travke-cveće Obrten (kao bela rada-žuta cvećka, pušta  list kao mleč travka) i prave se kolcetija-kolce(venčić) i kroz kolce momak progleđuje devojku i obrnuto-da se momak i devojka obrnu, da se vole.

 

- Ako se dete zadoji levom sisom biće levak.

 

- Ako neko sretne na put i pljune onda se smatra da te mrzi..

 

- Ne valja da se sretnu dvojni svatovi jer će da se pogledaju mladke i jedna od njih neće imati dece.

 

- Za božić se peče prase a ne živina, zato što prase rije unapred, a živina čeprka unazad-pa će tako da bude tokom cele godine.

 

- Ako te svrbi  dlan onda će biti pare; ako te svrbe usta onda će da se ljubiš s nekim- ako ti  se lacka onda te neko spominje.

 

- Na badnje veče zakolje se kokoška i stavi se veriga i stoji dok projde božić i t’g se uzne i služi kao lek-kuj nemož da spi turi se pod glavu noćom da bajagi spi.



- Na Božić uzne se krst iz vodu -kad budu vodice i zajde se crkva s barjak i idu svi iz selo da zajdu crkvu. kad pojdu da zajdu crkvu kad izvade krst iz vodu na vodice(krst se tura na božić do vodice su nekršćeni d’novi).



- Kad pisku pilitija –toj su nekrštena deca, što su se rodila od božić do vodice-i koje umre ono otide pod vedro nebo i dete piska.



- Krst stoji u crkvu u vodu-od k’d se odseče krst, napraj se i posle kuj oće plati, on nosi krst-a krst nosi kuj neje sa zdravje, a nosi krst da ozdraveje.

 

- Kladanac se kiti na vodice(zima-polse božića) i pije se voda kroz bosiljak na vodice da bude za zdravje.



- Taj pilitija su nikakava, nesu kosovi a crna su i žive u branište, liče na kosovi a nesu kosovi.



- Devojka mlogo tugovala ua momče, žto gu njeni nesu dali za njega. Otišla noću od tuge i ujanula (ujahala) kamen, tuj osamnula i skamenila se, pa se veruje da je taj kamen  dobio naziv Devojkin kamen.




Zapis: od  1970 do  1981 godine sela:Kruševica, Ravni Del, Donje Gare,  Predanča(Gornji Dejan), Javorje, opština   Vlasotince


 

Kazivači: Iz selo Kruševica(1976-1981): Smiljka Ivanović(1928),Ruža Ranđelocić (1912), Rža Stamenković (1910),   Roska Ivanović(1903-devojka iz R.Del)), Olga Lepojević(1923.g), Ruska Veljković(Grujić-1906.devojka iz s Gare) i  Predanča(G:Dejan):-Marica Mladenović (1925.g), LJuba Stojanović(19003), Natalija Stančić (1910.g-devojka iz Javorje))



Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac (1948.g) rodom iz mahale Predanča(G.Dejan) opština  Vlasotince; nastavnik matematike  u OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

 

     *


NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM KRAJU-pečalbara:



- Kad se  pođe u pečalbu, kod izlaznih vrata stavi se žar na lopaticu, stovna(testija) s vodom i „prepreči“ sekira sečmice okrenuta nagore.


 

- Pečalbar  preripi (preskoči) žar na lopatici, zatim sekiru, pa vodu ili obrnutim redom Pri skoku, svaki put izgovori:“Preripi oganja, ne izgore se, preripi  sekiru, neiseko se,, preripi vodu, ne udavi se“.



- Kad se pečalbar šalje u pečalbu, tog dana kuća nije  smela da se mete, da se  pečalbar negdne ne smete.



- Kad se pođe u pečalbu nije poželjno da ha prvo sretne žensko dete ili  može  da bude presritač ako nosi pune testije(stone) sa vodom,kako bi pečalbarske kese bile pune sa novcem.



- Kad se pođe u pečalbu, prestretač mora da bude batlija, kako bi bila bolja pečalovina.



- Kad se pođe u pečalbu, poželjno je da presretač ne kaže:“ Dobra ti sreća“-već mora reći:“Ako Bog da“.



- Postojalo je verovanje, da ako pečalbar sretne baksuza pri polasku u pečalbu ili ako mu se ne odgovori i nazove Bog-vraćao se kući i ponovo kretali, kako bi ih presreo neki batlija. neki su zboh tog verovanja i išli rano u zoru kada su putevi bili pusti.



- Kada se polazilo u pečalbu, žene pečalbara su su lomile grančice i  njime kitile kuću , sa verovanjem:“Koliko grančica, toliko iljadarke da zapečali“-a sakupljale su i bukove treske(iverje), da pečalbar zaradi pare „kako treske“.



- Često su u  nekim selima brdsko planinskog dela crnotravsko-vlasotinačkog kraja-mlde žene lomile  grane gloga, ili  bilo kojeg  trna koji se lako  zakači za odelo, kako bi se i muž pečalbar „zakačio“ za svoju ženu i „da joj se vrne“.



- Postojalo je verovanje da se pečalbaru mogu praviti mađije sve dok ne prođe neku vodućreku, potok-pa su ih ispraćali svedok  se ne prođe potok.



- Postojalo je verovanje da se pečalbaru metne trn na rukav kaputa i izgovori:“ neka se pare vataju za tebe kako ovija trn“.



- Kada se ispraćao pečalbar, obavezno se na dno u flašama vraćala rakija ili vino, kako bi se ponudila onim koji se sretnu na put, koji nisu smeli da odbiju da ne pinu i nazdrave za pečalbarom-a onaj ko odbije verovao se da je baksuz.



- Kada žena isprati pečalbara u pečalbu, usput iskopa sa busenom(zemljom) poljsku travu zvanu vrtipop (belu radu) i odnosi kući i namenjuje  svom mužu pečalbaru. Neguje je i zaliva, pa ako budu kržljavi cvetovi, onda zarada ne ide dobro a ako je cvet dobar, lep i veliki, znači da mu ide dobro pečalba i u kući nastaje prava radost.



Reference: Ciglarstvo u našem kraju, Autor Miroslav Mladenović Mirac Vlasotinački Zbornik broj  2 , 2006. godine Kulturni centar Vlasotince
8.april 2007. godine Vlasotince


 

Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

 

               *


KRSTOPUTINA(VEROVANJE):


 

-Mesto gde se putevi u selu sastavljaju zove se Krstoputina, a na njoj se često prave mađije. ko kome želi da podvali u nekom zlu prema verovanju starijih ljudi.

 

 Tako ako je neko bolestan, onda žena koja baje, ona uzme donji veš(fustanče a kod muškarca najčešće košulja ili pojas), zatim ga bolesdtan obuče na krstoputinu, da bi ozdravio noseći, verujući da će bolest napustiti bolesnika i otići na nekoj drugoj strani(putu) negde u planinu gde kokoške ne kreku, petlovi ne pevaju, pseta ne laju, deca ne plaču.



Veruje se da  kada se stavi  „živa“ u pojas(žene ili muškarca) ili bepčićima u navojke-uzme se „živa“ i stavi u ljuspu lešnika, pričvršćena u crvenom vosku i to se nosi za zdravlje verujući da neće da do čoveka dođe nikakva bolest, pogotovu kod novorođenčeta.

 

 Ako žena vračarica pronađe napravljene mađije kod ljudi na kosu (mađije napravljene da se devojka ne uda, momak ne oženi, bolest u kući, da neide napredlak u kuću), na veš-to se stavi na krstoputinu, verujući da se čovek oslobađa od mađija.

 

 Kod stoke se na krstoputinu se spali koš za seno i drugo, gde vračarica pronađe mađije(da se ovce ne jagnje, krave ne tele, da lipsuje sve živo u štali).

 

Ne mokri se na krstoputinu, ispod streje kuće, ispod šipka, zato  što se tu rasturaju mađije i veruje se da da će one otići za onim ko mokri na ova sveta mesta.

 

Zapis 1980.g selo Kruševica, Vlasotince

 

Kazivač:Olga(Stoiljković) Lepojević(1923),rođe selo Kruševica Vlasotince



Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac nastavnik matematike OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

 

              *


MAĐIJE:



- (1) Kad muž da se vrne, žena stavi grne, pa uzne njegovi opanci, pa gi kuva i vika:“ grne krči, a Vlajko muž  po mene trči“.



- (2) Žena sabere kamenje stavi u pantalone ili u košulju i ukači gi na klin, pa vika:
„Kolko kamenje što teži, tolko moj muž  mene  da teži“.



- (3) Kad bude Đurđevdan i uveče onda devojka u dolinu kude je zuka(u baru sa vodom i travom-močvara) pa uzne tri struka pa gi stavi i preseče jednako i narekne momci:“ ovoj sam ja, ovoj znano momče, ovoj neznano momče. Pa koj struj za jednu noć najviže naraste, toj će biti njeno momče. Obistinilo se tetka Olgi Lepojević (Kruševica-kazivaču verovanja-mađija).



- (4) Na badnje veče  uzne devojka pa poseje ov’s i kaže na ov’s:“Da dojde knoći njon mom’k da uzne da žnju”.



- (5) Kad se omesi na b’dnje veče kravajče, pa takoj kad se uzne pa podeli na sva  decu po parče i uzne devojka pa onija zalok oblizne pa ga ostavi pod jastuk i ogledalo i češalj i jedno vlakno od kosu-kuj je moj momak da dojde kod mene knoći da se umijemo, da se načešljamo, da se ogledamo, koj je poubav od mene i njega i da dojde da večeramo i ja ću mu naprajm od kosu ćupriju i da dojde kod mene(istinitost mađije u mahalu radenkovci u selo Kruševica-u  s’n je dojde ona ga ne volela i on gu nametne na ramo i odnesu)



- (6) Kad žena neće muža i odnesu pa joj izvrnu košulju, pa gu uznu i odnesu u vodenicu i dadu na vodeničara, pa gu vodeničar pušti kroz buku(cev gde voda protiče i obrće vodenično kolo) i dole gu vate i pa gu okrenu što je na lice na naopako i dadu gu na ženu da gu obuče-takoj da ga zavoli.



- (7) Krstoputina- je mesto gde se  „ukrstaju“ putevi i gde se sastaju, sabiraju i žene i deca i stariji da se  priča, ogovara, čuju novosti u selo, gde se prave noću u vreme jeseni sedenjke za mlade momke i devojke, gde se deca sastaju i igraju često u prašini. takvo mesto je pogodno za pravljenje mađija u selo. Ako neki bolestan predpostavlja da su mu napravljene mađije, skida neki deo svog veša-a obično se prave mađije na fustanče(donja suknja  žene) i toj se zapali na krstoputinu.  Zatoj se ne mokri na krstoputinu.



Zapis: 1981.godine selo Kruševica, Vlasotince

 

Kazivač: Olga(Stojiljković) Lepojević(1923), 1981.godine selo Kruševica, Vlasotince

 

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac nastavnik matematike OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i lokalni etnolog i istoričar Vlasotince


Autor: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog I istoričar I pisac pesama I priča na dijalektu juga Srbije


 

11.septembar 2013.godine Vlasotince, republika Srbija

 

 *

 

NAPOMENA: Postoji još sakupljeni etnološki  materijal kada sam radio kao nastavnik matematike  u OŠ „Braća milenković“ u selo Šišava-Lomnoica, opština Vlasotince; gde su u prikupljanju narodnih umotvorevina učestvovali moji  učenci (od petog do osmog razreda od 1994 do  2013) iz susednih sela: Sredor, lipovica, Crna Bara, Gunjetina, Komarica, Skrapež , Gornja i Donja Lomnica i Šišava.

Kada se budu stvorile normalne okolnosti za puiblikovanje etnološkog materijala u kome će ministarstvo prosvete i kuture i lokalna sredina sa srpskom akademijom i naukom imati sluha za ISTRAŽIVAČE koji su posvećeni svojoj kulturnoj bnaštini i tradiciji bez „uplita“ dnevne poltike i upotrebe i zloupotrebe tradicije u neke druge svrhe-onda ću taj materijal publikovati na svim forumima u bivšoj Jugoslaviji i ĆIRILICOM i LATINICOM, jer smo svi mi deo slovenske kulturne baštine na Balkanu.

 

Autor: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

 

11.septembar 2013.godine Vlasotince, republika Srbija

 


     www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0 - Кеширано - Слично
NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ... reference: Ciglarstvo u našem kraju, autor Miroslav Mladenović Mirac ...
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0

                     *
             Obiaji I Verovanja Miroslav Mladenovic | Get Jobs and Scholarship
getjobsnscholarship.com/.../obiaji-i-verovanja-miroslav-mladenovic.html - Кеширано
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju, Аутор: Тема: narodni običaji i ...mladenovic nasta: narodna verovanja (zavetotine) u vlasotinaČkom kraju:(sa ...
http://getjobsnscholarship.com/obiaji/obiaji-i-verovanja-miroslav-mladenovic.html
  
                 *

          Miroslav Mladenović - Free People Check with News, Pictures ...
www.yasni.com/miroslav+mladenović/check+people
27 мар 2010 ... Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju (1/2) - > - Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U ...
http://www.yasni.com/miroslav+mladenović/check+people


         biaji I Verovanja Miroslav Mladenovic | Get Jobs and Scholarship
getjobsnscholarship.com/.../obiaji-i-verovanja-miroslav-mladenovic.html - Кеширано
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju, Аутор: Тема: narodni običaji i ... miroslav mladenovic nasta: narodna verovanja (zavetotine) u vlasotinaČkom ...
              
         Recept za pogacuecept za pogacu
36.cyejzk.pp.ua/30e - Кеширано
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju (1/2) > >> Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ...

    
            Miroslav Mladenović - Free People Check with News, Pictures ...
www.yasni.com/miroslav+mladenović/check+people
27 мар 2010 ... Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju (1/2) - > - Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U ...

           Ko Umro - Free People Check with News, Pictures & Links - Yasni.com
www.yasni.com/ko+umro/check+people
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju (1/2) > >> Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ...

 Ogradi Za Dvorovi | JobScholarship.com
www.jobscholarship.com/tag/ogradi-za-dvorovi/ - Кеширано
Narodni Obiaji I Verovanja U Vlasotinakom Kraju 12 Miroslav Mladenovic NastaNARODNA VEROVANJA ZAVETOTINE U VLASOTINAKOM KRAJUsa ...

          
             Jelena soska - Onlineobchody.com
[url=http://www.onlineobchody.com/fff.php?q=jelena soska]www.onlineobchody.com/fff.php?q=jelena%20soska[/url] - Кеширано
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju (1/2) > >> Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ...
                 
           Za Slavu Po Obicaju - Lyrics & Videos
dlyricsvideos.com/go-5OBWif5mP4M/za-slavu-po-obicaju.html - Кеширано
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju, Narodni običaji i verovanja u ... miroslav mladenovic nasta: narodna verovanja (zavetotine) u vlasotinaČkom ...





 

НАПОМЕНА: Pостоји још сакупљени  етнолошки материјал када сам радио као наставник математике  у ОШ „Браћа Миленковић“ у село Шишава-Ломница, општина Власотинце; где су у прикупљању народних умотворевина учествовали  моји ученици  (од петог до осмог разреда од 1994 дo  2013) из суседних села: Средор, липовица, Црна Бара, Гуњетина, Комарица, Скрапеж , Горња и Доња Ломница и Шишава.

Када се буду створиле нормалне околности за пуибликовање етнолошког материјала у коме ће министарство просвете и кутуре и локална средина са српском академијом и науком имати слуха за ИСТРАЖИВАЧЕ који су посвећени својој културној бнаштини и традицији без „уплита“ дневне полтике и употребе и злоупотребе традиције у неке друге сврхе-онда ћу тај материјал публиковати на свим форумима у бившој Југославији и ЋИРИЛИЦОМ и ЛАТИНИЦОМ, јер смо сви ми део словенске културне баштине на Балкану.

 

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама И прича на дијалекту југа Србије

 

11.септембар 2013.године Власотинце, република Србија


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Sep 26, 2013 11:02 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole

AutorPoruka
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySub Nov 09, 2013 11:05 am

137.
ЛЕГЕНДА О СВАДБЕНОМ БАРЈАКУ
Ишао турски порезник да сакупља порез по селима и тражио порез од једне сиромашне жене(девојке) у село Јаковљево речима:“Стани ми напостељу“-а жена му одговорила“-ниси плаћен да ти жене „стану на постељу“; но да наплаћујеш вергију(турски порез) и да си идеш кући“.
Онда је турчин опсовао, а све је то брат слушао на врата.
Брат те девојке(жене) је одмах отишао и казао Бегу у село, а Бег је најурио тог турчина из село.
У другом селу хтели на силу да одведу младу невесту-српскињу, па онда Срби се сакупише и договоре се да томе стану напут.
Наравно да се је тада плаћала и свадбарина. Ту где су се договарали –направе барјак и закуну се под њим да недаду турчину девојку-невесту, па побију ту све турке, који су тражили да спавају са српкињама пре удаје и на самој свадби.
Остали су се Турци разбежали. Од тада Турци када виде барјак, онда се плаше и више нису смели да иду по српске жене и девојке да их осрамоте. Зато се од тога дана носи барјак у сватовима међу Србима у овом крају на свадбена весељу.
У времену владавине под турцима један од велих намета-пореза, била је и свадбарина. Народ се тада бунио и нападао харачлије. Тако су се чак у село добро Поље жалили чак у Цариграду.
О томе је је 1888.године у село Горња Бистрица-куће Совке Милчић, урађена и слика „Марко Краљевић укида свадбарину“.У 2 књизи „Србија-земља и становништво“ Феликс Каниц преноси својим цртежом изглед те зидне слике.
Са Радомиром Костадиновићем 1960. године, прикупљајући податке по селима о обичајима из прошлости црнотравскога краја, копирана је та слика, и то је касније, уметничком представом отсликано на зид Грађевинске школе у Црној Трави.
*
Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 8.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија


Младеновић Б. Мирослав-Мирац,
ПЕЧАЛНИК - Кратке Завичајне приче, Легенде,Предања, Народне изреке, Клетве, Здравице и Загонетке из власотиначкога краја
ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*



151.
ПРЕДАЊА О ДЕВОЈАЧКОМ КАМЕНУ
Скоро на самом излазу из Камењара, с десне стране пута према Власотинцу, уздиже се, извајана даром природе, камена површина звана Грот или Девојачки камен.
Девојачки камен се издваја својом висином у односу на остали сипарски крш. И данас многобројни пролазницима скреће пажњу и буди разне помисли када га виде како се стропоштава и пада у Власину.
Повише Девојачког камена, на самом тепанком налази се гробље, а испод њега мајдан Чука-познат по каменорезачком камену.
Око његовог назива у народу овога краја постоје разне приче.
О Девојачком камену постоје многа предања-приче које круже околним селима.
По једном, каже се да је ђаво отео неку девојку из Мале Крушевице, која се враћала са седењке (прела) око поноћи, где је ђаво одвео у непознатом правцу.
Тако она вођена према Гагуле, Дејанчине, Врановице и Белог Камена-стигла на Грот, право на врх камена.
Када се просветила, у рукама јој био голуб.
Голуб је изненада излетео, а у покушају да га задржи девојка је пала са стене и на месту остала мртва.
По другој се каже да је у питању несрећна љубав.
Нека девојка није хтела да се уда за момка кога није волела.
Упркос томе, родитељи су били упорни да се оствари њихова жеља.
После краћег времена она одлучи да оконча свакодневне препирке.
Сети се тог камена и оде тамо.
Ту остави своју мараму и бисерну огрлицу као неку врсту обележја. Помоли се Богу да јој опрости грехе, затим скочи са камена и нађе смрт у оштром камењару.
Према казивању баба Руже Стаменковић(запис 1981.г село Крушевица)-прича о несрећној љубави се и данас препричава по селима на овакав начин:
„Девојка млого туговала за момче, што гу њени несу дали за њега. Отишла ноћу од туге и ујанула(ујахала) камен, туј осамнула и скаменила се, па се верује да је такој тај камен добил име Девојачки камен, по тој девојку“.
Међутим, ту није крај причама. Постоји и предање-казивање, у коме можда и постоји неки делић истине о називу Девојачког камена.
Све се то дешавало за време турака.
Поред десетака-пореза, који су наплаћивали турци од раје, било је и других злодела.
Тада су турци одводили мушку децу у Турску и од њих чинили војничке јаничаре.
Са собом би обавезно повели и неколико девојака.
Предање-прича казује да је нека девојка побегла турцима- како неби погазила српску веру, који су је водили да је потурче и од ње начине робињу. Пут је пролазио недалеко од Грота.
Видевши да је сустиже турска потера она одлучи да себи скрати живот..
Још једну причу смо чули од Олге(девојачко Стоиљковић-село Крушевица) Лепојевић(1923.г) из село Крушевица-како је девојка побегла од турчина који је насилно навалио да је одведе за Турску.
Сликовити опис приче:“ Она побегне, отиде и рипи од камен, па се туј тај камен скамени у облик теј девојке, па по њу и тај камен доби име Девојачки камен, а турчина наши сустигоше и убише“. Из ових прича, од тада народ место назва Девојачки Камен.
Људи ће и даље, као и досада причати о том догађају.
Ипак, камен је остао једини сведок тужне истине, која је кумовала његовом имену.

*
Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 8.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptyNed Nov 10, 2013 4:51 pm

* * *

158.
ПРЕДАЊЕ О ЏИДОВЦИМА (ЏИДОВИМА)

Раде Костадиновић (1930-1987.г) у својим “Црнотравским легендама“ посебно место у својим записима о предањима је забележио од старих црнотраваца најстарије насељенике овог краја о људима посебне врсте Џидовима (Џидовцима).
Сматра се да су они били утемељивачи Црне Траве. О њима се мало зна.
Према запису Раде Костадиновић их описује као људе дивовског раста. То су били веома крупни људи, који су могли дневно прећи и више стотина километара.
Чак се сматра да је у време њиховог живота на овом подручју се није умирало од природне смрти.
Стога су Џидовци (Џидови) живели по 200 и више година. Били су веома комуникативни, брзо се кретали, те су могли с стоком осванути овде, а говеда, на пример, пасти у Софији или Београду и увече се опет вратити у Црну Траву.
Бесмртност Џидоваца (Џидова) имала је и своју Ахилову пету.
Раде Костадиновић у својим „црнотравским легендама“ их описује да у њиховој констируцији су недостајали зглобови па их крутост у коленима стајала живота-ако би се са стоком негед саплели и пали. Тајо сваки пад је усмрћивао Џидовце (Џидове). Сем те смрти за другу смрт нису знали.
Гробови настрадалиј Џидоваца (Џидова) имају дужину 2,5 метара. Тих гробова има на све стране у црнотравском и власотиначком крају. У Црној Трави 60. година 20 века се помињу гробови Џидоваца (Џидова) на Поповој Чуки, а ови гробови се чувају у село Црвени Брег.
У власотиначком крају до Џидоваца(Џидова) смо сазнали преко нљ почетку 21. века у села Доња Ломница у виноград Здравка Стојановића -рођака Стојана Ранђеловића (1944.г) казивача предања о Џидовима.
Тако су причали стари људи Стојановој мајци и оцу, а лично је чуо предање о Џидовима и од своје прабабе у село Ломница.
Тако Стојан Ранђеловић наводи и место где су сахрањивани, а да је лично видео кости када су ашовима правили виноград.
Када су риљали ашовима виноград ископавали су вема високе људске удове, који су били високи преко два метра. Лично се Стојан уверио у ту причу о „високим људима“ преко два метара висине Џидова-тако су по називу остали у предању у власотиначком крају, док у црнотравском крају имају назив Џидовци.
То место се назива Латинско гробље. Таквих латинских гробља има у многим селима у власотиначком крају, која су археолошки остала неистражена . Овако натприродни људи имали су и натприродну моћ, а и гробовима Џидоваца (Џидова) држи се, да се налази богатство равно фараонима.
Стога није редак случај да се на гробове гледа као ризница богатства.
По народном предању Џидовце (Џидове) су сменили Латини.
Као места куда су Латини живели помињу се градишта и селишта, а гробља се зову Комбас (Римљанско поврљено гробље) или Латинско гробље. Постоје предања о страховитој погибији Латина и данашњем становништву као потомству Латина и дошљака из Москве (Русије).
Та предања су са основом тачна о пореклу Дејанаца из села Дејан, као „Дејанци“ Срби потеклом из Русије.
Сматра се да су чак та племена Срби из Русије са собом на коњима само носила децу, а убијали Латине и остављали само њихове жене, па тако на основу записа 70. године 20 века у селима:Преданча, Златићево и Јаковљево-често се каже „јакољевке и „чукинке-златићевке“ латинке, које када гласовито „завијају“ на гробље, чак се чуло у времену под Турцима све до Ниша. Тако се говорило код старих људи да су латинке биле црнке, витке и веома лепе жене.
Запис: 30. јануар 2012.г село ломница Власотинце
Казивачи: Стојан Ранђеловић (1944.г) село Доња Ломница Власотинце, старији људи у селима: Златићево, Преданча, Јаковљево
Референца: Раде Костадиновић-„Црнотравске легенде“, Црна Трава, 1970.г

Из Рукописа Записа: - Народне умотворевиме из власотиначког краја (1970-2008.г), Мирослав Б. Младеновић Мирац
Забележио: Мирослав Младеновић (1948.г.) локални етнолог и историчар Власотинце

*
*
Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 10.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

* * *

Опис Римљана и Словена
Римљани су били крупни људи. Јаворке и јаковљевке су жене римљанке а на Преданчу се римљани предали Словенима, који су дошли на малим коњићима преко планинских шума из правца Грделице.
У овај крај жене су ЛАТИНКЕ а мушкраци ЈУЖНИ СЛОВЕНИ.. Пре римљана било пусто Златићево.
Постојала је река СРБА и по њој смо добили име СРБИ, а насељени су из Русије.
Дејан насељен из Русије.
Словени су ишли на коњима и на њима носили децу. Тако у селима Јаворје и Јаковљево-јаворке и јакољевке су римљанке, а биле су то високе и танке жене, много лепе.
Словенска раса је била мала раса. Срби су
Римљани били пре Христа. Арнаути били у Лесковац-од Лесковац до Прокупље.
Римљани били у у град Прекоп(узвишење између Големе-Козилске(Бистраица) и Мале (Златићевске) реке(речице); било је 20-30 кућице-колибе. Словени дошли преко Урал планине, преко Русије, преко галиције до Београд и до Моравску долину.
Дошли до Врање и истерали римљане. Римљани давали њихове жене за Србе да их не дирају. Римљани се предали на Преданџу и тако се се зове Преданча. Реч Преданџа-значи предаја.
Срби узели од Грка Христову веру. У махалу Чука на вр' Чуке у село Златићево било римско гробље. Кад су римљанке кукале на гробље прича се да се чак чуло у Ниш, јер су тако имале писковито јак глас. Чукинске(Златићевске), Јаворске и јаковљевске жене су римске жене. Има римско гробље уселима: Чука (Златићево), Јаворје у папратљак према Козило и село Јаковљево- на коси (сада су ту њиве) пд златићевског „крста“ према махали Полом села јаковљево-окренута према планинским венцима Добропољске чуке.
У тим гробовима када су се орале њиве после другог светског рата 1945.године су се налазиле кости и разни предмети од глине -па чак новац и накит у гробовима римљана.

Запис 1975/1976.године село Дејан(махала Преданча-Левенове(Ленове)-Г,Дејан после 1945.г.) Власотинце
Казивачи: Илић Владимир (1881.г.) ваљач и воденичар село Дејан(махала Преданча-Левенове(Ленове)-Г,Дејан после 1945.г.) Власотинце
Крстић Љубомир (1903.г) село Јаковљево
Тоза Арсић ( 1881.г) село Златићево-солунац(учесник балканских и првог свестког рата (1912-198.г)

*
Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 10.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptyPon Nov 11, 2013 1:51 pm

* * *
159.
ПРЕДАЊЕ О НАСТАНКУ ЦРНЕ ТРАВЕ
Живописна села, њих двадесет и пет, разбацана по брдима и њиховим пространим странама или алувијалним равнима, а највећим делом на планинским косама Чемерника и његових огранака (Орловца, Тумбе, Острозуба и Добропољске Чуке) позната су под заједничким именом Црна Трава. То је крај који се први пут помиње у биографији деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа 1431.године.
Константин Филозоф пише како је свирепи султан Муса, иначе син познатог Бајазита са крвопролића на Косову 1389.године , служећи се тактиком изненађења, на сам Бајрам, по јануарској цичи, у свом војничком походу од Софије до Врања и Новог Брда у страховотп напорном маршу прешао преко „планине глагољемаја Чемерник“ (Гласник ДУД, страна 305, књига 42), пустошећи све што му се нашло на том путу.
Ако овом веродостојном запису додамо предање о томе да се у црнотравском крају била утаборила српска војска, која је била закаснила за бој на Косову, онда легенда која се у овом крају, заједно са песмама „Мусић Стефан“ и „Цар Лазар и царица Милица“ чује, гласи: Котлинасти и мочварни централни црнотравски предео у у алувијалној равни реке Власине, где је данас општинско средиште за црнотравски крај, био је у далекој прошлости обрастао бујном и сочном зеленом травом и свакојаким шибљем па се звао Зелени Луг. Опкољен гистом шумом, обрастао честаром, уз аветињски одјек брзих река Власине и чемернице, био је неприступачан.
Ретко ко је низ стрмо и тешко проходно кристалосно развође, које као обод
Окружује ово котлинасто проширење долине Власине, био у стању да сиђе на дло котлине.
Једном је у ову тајанствену дубодолину, што се као орловско гнездо са кристалним ободима између Чемерника и Орловца образовала, продрла група најодважних чобана.
Причали су, по повратку, како су у блиставој хладној води на ушћу Чемернице посматрали купање вила, те су котлину назвали Вилин Луг, а убрзо затим, из знатижеље и погодних услова за узгој стоке, почели насељавати.
Али када је 1389.године, на позив кнеза Лазара, војвода Дејан, скупио војску од Знепоља и Зеленог града до Вилиног Луга, и пошао у бој на Косово и у путу застао у Вилином Лугу да се одмори и сачека пристизање остале војске.
Од дугог путовања уморни војници одмах су заспали, омамљени јаким и пријатним мирисом свакојаке траве, које у изобиљу овде има.
Ни сами нису знали колико су дуго, уз пријатан мирис траве, зеленила шуме, чистог ваздуха и близине жуборећих вода, спавали.
Када се Дејанова војска пробудила и продужила пут према Косову, на Хеврљанки (вису на Чемернику) сусретоше ојађене српске војнике који су се жалосна и унезверена погледа враћали из боја.
Од њих дознадоше да је српска војска потучена, кнез Лазар погинуо, а српско царство изгубљено......
Тада је, наводно заплакао војвода Дејан, проклињујући миришљаву траву што их је тако тврдо успавала да су преспавали бој на Косову: „Ех, црна и чемерна траво, вечито црна и чемерна била, ти нас опи и успава те за бој задоцнисмо и изгубисмо царство! Куд на нама да остане клетва честитога цара Лазара!“.
Враћајући се својим кућама, прелазећи поред Вилиног Луга где су се успавали, љути због пропасти српског царства и кнежеве клетве, српски војници су понављали речи свог војводе Дејана: „Ех, црна и чемерна траво, вечито црна и чемерна била, ти нас опи и успава те задицнисмо и изгубисмо царство!“.....
Од тада се Вилин Луг зове Црна Трава, а планина која се иза ње уздиже-Чемерник.
По другој легенди име „Црна трава“ постало је од турског назива „Кара-кас“ што значи „црне-обрве“ или од турског назива „Балк-кара Дервен“ што би значило планина под шумом Цногорицом или Рибна Кисура (тј. Црна Трава) .
Црна Трава је Турцима у Цариграду плаћала на име данка плаћала четрдесет ока пастрмки годишње.
По трећем тврђењи име „Црна Трава“ потиче отуда што су стока и људи страховито страдали од колере („Чуме“) па је земља ораба црним воловима, које по веровању „чума“ не сме нападати.
Према томе, зашто је и ко је назвао ово место овим називом остало је непознато, али се сигурно тврди да овај назив датира много година.
Имајући у виду ове три легенде, као и чињеницу да се овим или измењеним именом ово насеље помиње врло рано у турским изворима, а судећи по настанку имена Чемерник (отровна биљка Чемерика којом обилује ова планина) и по густим шумама црногорице, као и честим маглама, које су давале суров и мрачан изглед већ онако мрачном пределу црнотравске котлине сунце се појављује касније, а залази раније, мочвара пуна тресета и разног барског биља) мишљења смо да би се могла прихватити предпоставка да је име Црна Трава српски превод са турског „Кара-кас“-црне обрве (црномањасти људи).
( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)
*


Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 10.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

*
Порекло презимена, Црна Трава - ПореклоПорекло
www.poreklo.rs/2012/12/17/poreklo-prezimena-crna-trava/ - Кеширано - Слично
17 дец 2012 ... Настанак села и варошице Црна Трава. Црна Трава ..... Предају им се краваји са јајима, .... [6] Мирослав Б. Младеновић Мирац: – Збирка песама надијалекту”ПЕЧАЛОВИНА”(Мирослав Б Младеновић Мирац, 2011.
http://www.poreklo.rs/2012/12/17/poreklo-prezimena-crna-trava/
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptyUto Nov 12, 2013 5:13 pm


161.
ПРЕДАЊЕ О СКРИВАЊУ КРУНЕ СРПСКОГ ЦАРА

У црнотравском крају, особито у срцу овог планинског краја и средишним црнотравским селима, Добром пољу и Горњем Гару, живи предање о спасавању српске круне са ратишта на Косову.
По поменутој причи преживели ратници Црне Траве су на челу са својим војводом спасили српску круну са ратишта на Косову и донели заједно са заставом Бошка Југовића у црнотравско село Добро Поље. На пут између Доброг Поља и суседног му села Горњег Гара ратници су обавештени о потери турске војске за српском круном.
Ратници нешто божјом помоћи, а нешто својим трудом продреше брзо у утробу земље где на дубини од преко шест километара склонише круну.
Место у близини кога пропокопаше тунел назваше Српска База, које потом због долине доби назив име Базов Дол.
Верује се да на Видовдан из овог тунела дугог шест километара изађе петао, а истог дана врати се у њега са другог тунела.
Предање је испричала Радунка Љубисављевић из махале Чокешини у селу Горње Гаре, која је умрла 1963.године у 74. години,
( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)

*


Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptyUto Nov 12, 2013 5:40 pm


146.
ДЕЈАНЕ (Косовска легенда)

У срезу власотиначком постоји мало али врло лепо село Дејане, поред друма који води из Власотинца према Пироту.
О том селу постоји ова легенда:
Кад је српско царство на полју Косову 15 јуна 1389.године поред цара Лазара био је и војвода Дејан, властелин прилепски. И тада, кад су Турци свом жестином навалили на цара и коња му убили, војвода Дејан, бранећи цара, пао је тешко рањен.
Битка се свршила потпуним поразом српским. Све Косово Полје било је прекривено лешевима палих јунака. Ништа се више није чуло, до грактање орлова и гавранова.
Ноћ је.
Војвода Дејан отвори очи, полако подиже главу и поче гледати око себе. Сети се свега: како је цар пао, како је војска изгинула. Уздахну из дубине душе и две крупне сузе кануше му низ образе. Гледао је на све стране, али кроз тамну ноћ није могао видети ништа друго но леш до леша.
На један мах чује уздах а мало затим глас:
-Воде, умрећу!
Тај глас долазио је као из гроба.
Дејан са највећим напрезањем диже се и упути оном месту, откуда је глас долазио. На један мах стаде, пред њим је лежао млад српски витез сав огрезао у крви, стењући од силних болова.
-Воде!-једва се поново чу.
Војвода Дејан клече поред незнаног витеза, јер и њега силни болови савладаше.
-Не могу ти витеже помоћи нити воде донети, јер сам и сам рањен.
Незнани витез отвори олако очи, прихвати руку Дејанову и умирућим гласом проговори:
-Брате Србине! Ја сам Бошко Југовић, стегоноша царев. Ја умирем. Аманет нека ти је царски стег, који се у мојим крвавим недрима налази. Узми га и носи у Србију. Чувај га као највећу светињу.-То рече и издахну.
Дејан је плакао као дете. Пољуби Бошка у његово крвљу обливено лице, извади из његових недара царев стег са двоглавим белим орлом, и пошто се побожно прекрсти, пољуби то свето српско знамење и сакри га у своја недра.
Са тог тужног места Дејан је онако рањен пошао кроз црну ноћ. Дању се крио по склонитим местима, видајући своје ране, а чим падне мрак, он је грабио стигне што пре свом Преслапу. Седмог дана свога мучног путовања стигао је Дејан, сав малаксао, код места где је сада село Дејане, од кога је његов Преслап удаљен неколико сати. Стао је код једне пастирске колибице, из које се чуо разговор. Најзад се реши и куцну на врата, па затим сав клонуо паде. Врата се отворише и из колибе изађе човек осредњих година, па кад спази пред собом човека, он стукну натраг.
_по Богу да си ми брат, немој ме остављати, проговори болно Дејан.
Чобанин се саже, ухвати Дејана за руку па га упита:
-Откуд тако? Изгледаш ми болан а по оделу рекао бих да си властелин. Ајде унутра у колибу да се мало поткрепиш.
Са тешком муком Дејан се поново подиже и уђоше у колибу. Ту га прихвати једно момче од 15-16 година, син чобанинов и тако га наместише по простртом свежем сену.
Мало затим, Дејан им исприча ко је и одакле је. Рече им пропаст српску и погибију цареву.
Чобанин је пажлјиво слушао ову тужну причу и с времена на време брисао је очи од суза.
-Ја видим, продужи Дејан, да ми је крај ту. Богу благодарим што ми је послао тебе, добар човече, да ти поверим једну тајну. Заклињем те свемогућим Богом и твојом славом, да ту тајну нећеш никоме одати и да ћеш је само на твом самртном часу поверити другоме, који ти буде најближи.
Чобанин се побожно прекрсти, подиже три прста у вис и одлучно рече:
-Заклињем се.
-Е сад ме чуј. У мојим је недрима стег нашег честитог цара Лазара, кога ми је поверио на самртном часу Бушко Југовић. Узми га и склони. Чувај га као највећу светињу. Кад Косово буде освећено, што ће Божјом помоћу и бити, он ће се још снажније лепршати.
Пред саму зору Дејан је издахнуо.
Са леве стране села Дејана постоје два камена поред жалосне врбе. Један је камен мали, у облуку плоче а други је много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан је војвода Дејан, а испод другог већег закопан је царев стег. Све до другог рата с Турцима 1877/78.године, увек на дан пропасти косовске , 15. јуна, чим сунце зађе, онај већи камен затресе се, помакне се истоку а у ваздуху више њега залепрша стег. А на оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица. Закука неколико пута, облети око оба камена, па прне у ваздух пут Косовог Поља.
Од ослобођења тих крајева, појава царевог стега и кукавице престала је.
*


Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
*



147.
ЛЕГЕНДА О БОШКОВИЋУ И ДЕЈАНУ

У време косовског боја 1389. године, поред реке Власине у месту зване „Луке“ испред села Свођа-места „Предстраже“, један косовски рањени јунак је пешице рањен дошао на коњу у ту луку.
Ту су живели тада дејански овчари у колибама и прихватили су га тако рањеног.
Травама му видали ране.
Са собом у недрима је носио стег честитог цара Лазара, а на коњу у рукама држао окрвављен барјак са косовског бојишта.
По казивању солунца Никодије Петровића(83) из Горњег Дејана,то беше Бошко Југовић- који рањен преда стег и барјак овчарима; са заветом да косовски барјак предају на чување у цркви села Добро Поље. Бошко Југовић испуни свој завет и лако испусти своју душу.
Овчари га сахранише ту поред својих колиба у Луци поред реке Власине.
Донедавно пред први светски рат са леве стране села Дејана, поред реке Власине у Луку, постојала су два камена поред жалосне врбе.
Један је камен био мали, у облуку плоче а други је био много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан јеБошко Југовић, а испод другог већег закопан је царев стег.
На оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица.
Закука неколико пута, облетела око оба камена, па прнула у ваздух пут Косовог Поља.
Тај велики камен је стајао све до у времену првог светског рата када су бугари правили пут до села Свође, па је у прудини разбијен испред села Свођа.
Према казивању Тихомира Димитријевића(1903.г) из села Свођа, то је био метеорит, који је пао са „небеса“, а та жалосна врба на којој је појала кукавица је до скоро постојала.
Турци су се каснији повукли у „Гарине“ изнад Луке, потом је село Дејан засељено од овчара и то “на куп“ у садашње село Горњи Дејан.

Према деди Никодији Петровић (83)из Горњег Дејана, село је добило назив по оваквој легенди:
„када је турчин изилазио коњем путем кроз букову шуму из села Свођа, онда од умора бих се овако пожалио:“дејани се, дејани док стиго овде у Гарине“.
На турском „дејанити“ -значи мучити се: па се турчин намучио док је стигао коњем до садашњег села Горњи Дејан.
Тако и данас у селима Дејан и Равни Дел се често користи реч:Дејани се“-као реч за онога који се „мучи“ у неком послу.

По другој легенди село Дејан је добило назив по војводи Дејану који је био властелин у овом крају у времену влдавине турака.
А сличну легенду о Војводи Дејану и настанку села Дејан; која је записана у књизи „Легенде“ Радета Костадиновића, негде половином 20. века-испричао је те 1975. године солунац Владимир Илић(1881.г) ваљач из село Преданча, коју је чуо од истог казивача ваљача и воденичара -Радету Костадиновићу, из села Млачиште у црнотравском крају.

У свим записима су истинита места, камен, опис догађаја, онда имена места по војводи Дејану, Бошку Југовићу-која су у овом крају живела све до 60. година 20. века у памћењу и сећањима на те славне дане борбе српског народа од петовековног турског ропства.

Данас по тим легендама постоје махале Бошковци у Доњи Дејан и Златићево-а све је то у оквиру села Дејан: а и места Бошков Камен и Бошковци.

Занимљиво је и Предање о настанку села Дејан(Горњи и Доњи Дејан) на страни 355. Географске Енциклопедије Срба у књизи 1:
-До краја Другог светског рата(1945. године) села Доњи и Горњи Дејан су чинила једно насеље село ДЕЈАН. Доњи Дејан у писаним докуметима се помиње 1876. године, када има 230 кућа и 1.598 житеља.
Село Гори Дејан су чиниле махале: Ђорђине, Преданча Село(Г.Дејан).

По предању, ДЕЈАН је настао после Косовског боја, када је на месту данашњих насеља-Доњег и Горњег Дејана, српског војводу Дејана, који се војском повлачио пред Турцима, затекла јака зима.
Тада је он овде поставио своју заставу и населио се.

Постоји код старијих људи предање по коме су први становници дошли из Русије(Бошковци , најстари род и оснивач села Дејан).

*


Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
*

Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptyUto Nov 12, 2013 5:41 pm


148.
ЛЕГЕНДА О ВОЈВОДИ ДЕЈАНУ И СЕЛУ ДЕЈАН

На путу између Црне Траве и Власотинца лежи планинско село дејан.
Предање каже да је прилепски војвода дејан купио војску из црнотравских и власотиначких села, па и из села Дејана са сакупљеном војском кренуо 1389. године у бој на Косово.
Предање каже да се војска дејана нашла на Косову баш у времену када су Турци свом жестином ударили на српског цара Лазара.
Дејанова војска се храбро борила сви и онда када су Турци успели да убију Лазарева коња; бранећи свога господара, српског цара Лазара, војвода Дејан је тешко рањен.
Косовска битка се потом одвијала на штету Срба. Косово поље је било покривено од крви српских јунака, а српска војска доживела је пораз.
Пала је прва ноћ после косовског крвопролића.
Дошавши у току ноћи к свести војвода Дејан аико ошамућен од тешких рана и проливене крви, у рану зору отвори очу, подиже главу, а пред очима му се појави стравична слика косова покривеног лешевима изгинулих српских витезова.
Војвода се сети кнежеве клетве, а још га већма ражали пропаст српског царства, па поче јецати и сузе и сузе ронити.
„Водице ми дајте!“
Иако тешко рањен војвода Дејан нађе снаге да отпузи до места откуда му глас дође.
Угледа српског витеза огрезлог у крви, који се превијао од тешких болова, и једнако понављао:
Тешко сам и сам рањен витеже, па ти немам снаге помоћи-одговори му Дејан.
Рањени витез трже и пригрли Дејанову руку и умирућим гласом остави му аманет: „Ја сам, брате Србине, Бошко Југовић, стегонмоша цара Лазара.
Ја умирем , због тога узми из мојих рањених недара царски стег, носи га кроз Србију и чувај ово свето знамење“.
Као син свом рођеном оцу Дејан пољуби руку Југовића, који је све више падао у смртну агонију, а из крвавих Југовићевих недара извади царев стег са двоглавим белим орлом, побожно се прексрсти, пољуби то свето знамење и стави га у своја недра.

Иако и сам тешко рањен војвода Дејан крену на пут носећи српски стег за своје родно село-црнотравски Преслап,
Дању се крио по шумским забранима од Турака и видао своје ране, а ноћу грабио да дође у своје родно село.
После напорног седмодневног пута, сав исцрпљен и малаксао, стиже војвода до пастирских колиба у власотначком селу Дејану.
Ту у колиби чу војвода разговор чобана.
Куцну на врата пастирске колибе. Чобанин четрдесетих година отвори му врата, уплаши га рањениково лице, које је на бљесак ватре из колибе изгледало још страшније, те га нерадо прихвати.
- Брате Србине, ја сам на Косову рањен. Носим стег нашег честитог цара лазара, па те молим окрепи ме водом и шећером како бих га могао своме однети-рече војвода Дејан и онесвести се пред вратима колибе.

Но, ипак однекуд му извире нова снага те уз чобанинову помоћ уђе у колибу.
Ту га прихвати и петнаестогодишњи чобанинов син, ставивши рањеног војводу на простртном ситном сену, причестише га шећером и напојише хладном планинском водом.
Умирајућим гласом војвода им прича о косовској трагедији, погибији славног цара Лазара и аманету Бошка Југовића да се српски стег чува и сачува.
Чобани су нетремице слушали казивање војводе Дејана, бришући сузе из својих очију.
Последње речи војводе Дејана упућене чобанима: „ захвалан сам Богу што ме приведе к вама, добрим Србима. Заклињем вас да из мојих њедара извадите стег нашег славног цара Лазара. Чувајте као зеницу око свога то наше српско знамење. Предајте га српској војсци која Косово освети!“
Чобани се побожно прекрстише и са уздахом туге заклетву дадоше: „Заклињемо ти се, војводо, да ћемо стег нашег честитог Лазара чувати и по Вашем аманету предати га српској војсци која Косово освети!“

Чобани уложише свој последњи труд и знање да лековитим планинским биљем извидају ране војводе Дејана.
У томе не успеше. У зору војвода подлеже ранама и умре баш у тренутку када се сунце на истоку рађало.
Чобани бризнуше у плач. Плачући чобани припремише мртвачки сандук.
Војводине посмртне остатке сахранише код жалосне врбе, близу камена у облику плоче. Под каменом, покрај војводиног гроба, сакрише царев стег да га Турци не могаше никако пронаћи.
Предање каже да се је све до ослобођења Србије од турака 1877/78. године на дан 15. јуна, кога датума је пропало српско царство на Косову, камен испод кога је сакривен царев стег затресе. Више камена тада залепрша царев стег са косова.
На жалосној врби тога дана слеће птица кукавица, прелети преко војводиног гроба, па потом закука и прхне у ваздух да би потом наставила пут за Косово Поље.
Та птица кукавица је душа славног српског цара Лазара.
Народ верује да је трошење камена испод кога је сакривен царев стег, и помицање камена ка истоку, као и слетање кукавице на жалосној врби
Престало са освећењем косова, односно после ослобођења Србије
од вишевековног ропства под турцима 1877/78. године.
По казивању неимара, Братислава Динића из црнотравског села Баинца.
(Из књиге: „Црнотравске легенде“, Црна Трава 1070.г.
Аутор: Раде Костадиновић (1930-1987.г.) )

*


Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
*


Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 8:55 am

Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?option...id... - Кеширано
6 јун 2013 ... ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и њихово доба (I - II), студија на више ......Ш: шатка пловка, шашко им. шашавко, шљака - ница шамар;.
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&catid=45:ljudivreme-dogaaji-
*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?...id...govor... - Кеширано
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor. četvrtak, 06. jun 2013. 08: 20 | AUTOR: Danilo Kocić, novinar |. ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и ...
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&

*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor
četvrtak, 06. jun 2013. 08:20 | AUTOR: Danilo Kocić, novinar |
ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и њихово доба (I - II), студија на више од 1.000 страна, покушај је да се критички сагледа књижевно стваралаштво, али и време у коме су настала нека од најзначајнијих дела чији су аутору рођени или стварали у Лесковцу.

У више наставака објавићемо најзначајније странице ове студије, која је писана десетак година и сада је, у електронском облику, доступна и може слободно да се користи. Подаци су проверени из више извора, а верујемо да ће ова студија, коју објављујем као фељтон, нарочито помоћи младима, ђацима и студентима, да боље упознају лесковачку књижевну панораму, посебно од ослобађаља од Турака 1877-1878. године до почетка 21. века.
-наставиће се-


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Sre Nov 13, 2013 9:38 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 8:56 am

-наставак.

ЛЕСКОВАЧКИ ГОВОР

I
Под лесковачким говором подразумева се говор града Лесковца и његове околине. Тај говор, са доста елемената да се сматра лингвистичком реалношћу, тј. такав да буде препознатљив својим одликама у односу на говоре из своје непосредне и шире околине, још није подробно и поуздано описан, иако сви – и Лесковчани и нелесковчани – радо овај назив користе, уверени да је управо тако, да је то засебан, свој и такав, довољно самосвојан систем језичких јединица за споразумевање, како се, иначе, без много примедаба, дефинише и језик уопште.[1]
Несумљиво је, ипак да је то (у дијалектолошком смислу, дакле у науци о народним говорима) само један тип, ако не и полутип тзв. јужноморавских говора простране призренско-тимочке дијалектолошке области, и по арехаизмима и по бројним иновацијама, необично занимљиве периферијске зоне српског језика на југоистику српске националне и државне територије.
Термин ,,говор’’ узимамо у овом смислу којим се у дијалектологији везује за језички систем (фонолошки, морфолошки, синтаксички и лексички) који функционише на једном простору ужем од језика, са особинама које се могу сматрати карактеристичним, јер се – разуме се, у границама језика (овде српског) као ширег система – по њима одликују од других говора, остављајући по страни друга значења ове речи као што су ,,говорење’’, тј. комуницирање путем језичких средстава, или ,,способност људи да произвођењем, одашиљањем и прихватањем језичких сигнала’’ разговарају међусобно.
(...) Са ослобођењем, и развојем просвете, а то за наше крајева једва да је више од једног века, стварају се и услови за научне задатке. И заиста није требало дуго чекати да се европска наука, пре него српска, полетна али у повоју, окрене југу Србије и отпочне црпсти из живота врела народних говора, задовољавајући научне (и не само научне?!) побуде и тражећи научне доказе за многе историјске односе које је језик на свој начин сачувао и кроз векове пренео. Било је и неке среће па се и српска наука, у лику свога тада и дуго потом најбољег научника (у области језика) Александра Белића окренула југу, говорима којима и лесковачки припада и тако наше крајеве увела у науку где сада заузима врло високо место и својим особеностима и радовима у којима се те особености проучавају.
Већ 1903. године норвешки слависта Олаф Брок објављује у Бечу (на немачком) своје дело ,,Дијалекти најјужније Србије’’. Толико необично и јуначки да то није могло проћи изван оне епске прилике ,,кад удари јунак на јунака’’. Доиста наша наука имала је среће а наш гост-научник много мање да се већ 1905. године објављује монументална расправа Белићева ,,Дијалекти источне и јужне Србије’’ и брзо баца у засенак иначе ваљану Брокову студију. И на њу се, какав је био, Белић одмах осврнуо не дајући могућност необавештенима да успутне Брокове налазе прихвати за коначне, да би неку годину потом (1911) врло студиозно прокоментарисао многе стране Брокове радње, исправљајући објављене закључке и поправљајући научну слику о говорима овога дела Србије.
Ипак, овај рад, који обухвата и говор лесковачаког краја, заслужује да се о њему наведу речи нашег најауторитативнијег живог научника Павла Ивића, на научном скупу у Нишкој Бањи (1992. године) посвећеном управо говорима призренско-тимочке области.
,,Можемо слободно рећи да се права научна литература о говорима призренско-тимочке области јавља тек почетком XX века. Она почиње монографијом норвешког слависте Олафа Брока из 1903. године[2] и капиталним делом Александра Белића из 1905. године.[3] Књига Олафа Брока (...) заснована је на теренском раду 1899. године у околини Ниша и пределима јужно и источно одатле, до тадашњих граница Бугарске и Турске, а објављена је у Бечу, те је прва тако обимна и тако садршајна монографија о српским дијалектима. Аутор, озбиљан научник и добар фонетичар, сабрао је знатну количину грађе, махом тачно забележене. Као информаторе узимао је људе школоване или такве који су имали доста додира ,,са господом’’. Отуда у његовим записима има много наноса из књижевног језика, далеко више него што је могло бити у самом дијалекту тек две деценије после ослобођења 1877. године.[4]
Белићева расправа, захватом источносрбијанских говора (по ширини и дубини), методологијом, трудом и знањем великог научника даће далеко прецинију слику о говорима и језичким системима више дијалектских типова призренско-тимочке зоне. Јужноморавски говор у тој расправи, истина више врањски него лесковачки, а овај многи више него алексиначки, имаће своје место које није скоро ни у чему доведено у питање пручавањима која су дошла после Белићевих.[5]
(...) Као и у другим неким областима, велики значај за упознавање лесковачког говора чинило је покретање ,,Лесковачког зборника’’. С времена на време, Зборник је почео објављује прилоге из језичке проблематике. Ти су прилози постојали све продубљенији и шире захватали језичку проблематику, па се назирало да неће много проћи од тренутка да се неко одважи и отпочне студију.
Сада научницима стоје на располагању многе странице записа народних прича (Д. Ђорђевић и други), песама, фацетија, записа и други радови стенографске природе, па и књижевна дела завичајних аутора писана на дијалекту. Истина скромно и недовољно, може се о старој Дубочици наћи по неки податак у средњовековним споменицима или турским дефтерима. Недостају записи говора, она грађа која се за језичка проучавања сматра и најпоузданијом. Није се нашао прижељан појединац и изостале су иницијативе надлежних установа, којих, истина, Србија и нема много (Институт за српски језик САНУ, факултети где се српски језик изучава и – толико!).
Два су аутори, својим делима, ипак оставили трајне трагове проучавања лесковачког говора. Јован С. Михајловић објавио је 1977. године расправу,,Лесковачки говор’’.[6].
Књига је лепо замишљена, са лепим прилозима у облику записа народног стваралаштва и речника. Све је у овој књизи занимљиво али као да за обраду грађе није била довољна ауторова уистину велика љубав за родни крај и његов говор, а вероватно су стајале и тешкоће да се до поузданије грађе дође на најбољи начин. Највише омашки има у систематизацији, у распореду правих примера на права места. Због тога неупућен читалац на многим местима може бити изложен заблудама, а онај ко више о народним говорима јужне Србије зна неће бити задовољан резултатима који су овде изложени. У методолошке недовољности спада и некритичан избор информатора: већином су то људи града са сељачким пореклом, неретко из шире околине. Природно је, онда, што је грађа неуједначена и не увек репрезентативна. Ипак, расправа је лепо дочекана од Лесковчана, али својом појавом она просто моли да је нека нова студија замени и превазиђе. На то се још чека. Докле?
Други један посленик на језичком проучавању Лесковца није тако лепо дочекан, иако му заслуга није мања од Михајловићеве. Наиме, Брана Митровићобјавио је 1984. године ,,Речник лесковачког говора’’ (који је претходних месеци доживео друго, сада већ распродато издање).[7]
Речник је лепо схваћен у научним круговима, али је ражестио неке Лесковчане до мере да су чинили осврте пуне једа, некритичке и скоро непријатељске. Штета. Један напор сасечен је у зачетку, када је ваљало после првог искуства дорадити речник (тако да се он сада појављује у првобитном виду, а могао је лако бити побољшан).
Ваља признати да Митровићев речник има озбиљне слабости, од којих већина долази од стања дијалекталне лексикологије и лексикографије код Срба уопште, а сам подухват долази много година после (дотад јединог) речника народног говора Г. Елезовића (Речник косовско-метохијског дијалекта) из тридесетих година нашег века, а да је ,,повукао ногу’’, те су га убрзо следили и по нечему превазишли речници народних говора Пирота, Тимока, Црне Реке.
Митровић је у ,,Лесковачком зборнику’’ објавио и друге радове о лесковачком говору: Пред лесковчаким говором (1979), Лесковачки говор (1981), Путевима етимологије лесковчаког говора (1984), па му се не би могло замерити на неупућености, а укупан рад обезбеђује му лепо место међу не баш многобројним проучаваоцима лесковчаког говора.
У томе своје место има и Јован Јовановић.[8] Он је изучавајући поједине регије лесковачке околине забележио многе микротопониме, имена радова и фамилија, а оставио је и тумачење неких од тих чињеница, углавном она која живе у народу. Објавио је, међутим, и посебне прилоге: Лесковачки надимци(1962) и О лесковчаком говору (1988).
Посебну књигу Лесковачки надимци (1978) објавио је Добривоје Каписазовић.[9] Ваља речи да се све ове публикације везују за Народни музеј у Лесковцу и ,,Лесковачки зборник’’, једну од најбољих дуговечни јих публикација у нас.
Говоре шире околине Лесковца, граматички блиски лесковачком, иако касније од лесковачког, чини се, на другачији начин улазе у науку. Говорима јабланичког краја бави се др Радмила Жугић, научни сарадник Института за српски језик САНУ. То подручје била је тема њеног магистарског и докторског рада, а постоје и неки појединачни радови (попут рада ,,Једно поређење истих или сродних лексичких јединица у бугарском језику и јужноморавском говору српског језика’’, Јужнословен ски филолог 52, за 1996. годину).
(...) По свему судећи, лесковачки говор иако занимљив многим својим стра нама, није добио адекватну студију, уз сва уважавања, домета који су постигли наведени прилози науци, од којих су ипак најбољи кратка моно графија Ј. Михајловића и речник Б. Митровића.[10]

-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 8:57 am

-наставак-

II
Утврђујући несумњиву српску основицу ових говора на простору од границе с Албанијом на западу, Македонијом на југу, бугарским говори ма) који у околини Босилеграда и Димитровграда улазе у територију Србије) на истоку, а онда до Зајечара преко равни Тупижница, Слемен и планина Ртањ и Буковник до оклине Сталаћа, па потом на југ до Прокупља, а онда висовима Пасјаче и Петрове горе на југозападу до Подујева и дијагонално на ушће Лаба у Ситницу и преко Метохије до Дечана и Ђаковице – приближно, А. Белић описује најбитније њихове одлике (чак и за просторе који онда, 1900 - 1903, није могао посетити), настојећи да их протумачи.[11]
(...) Лесковац по Белићевој схеми припада трећој зони, најширој и најшаро ликој, која се од тог времена зове призренско-јужноморавски дијалект. Истина, називи се мењају, а мења се с временом у науци и дијалектолош ка номенклатура, па и сазнања да и ово није јединствена област, већ је у њој могуће наћи обележја ужих области, више дијалекатских типова. Говори Призрена и околине, говор Сретечке жупе, Јањева, врањског кра ја, Алексиначког Поморавља – сви они, као и Лесковац, у оквиру опште слике, имају и по неку специфичност, иако целином својих одлика остају у границама (не само територијално већ и по језичком систему) призрен ско-тимочке области као целине.
Од источних српских говора, који се у науци зову сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички, ове говоре територијално оштро одвајају висови десне стране долине Јужне Мораве, а језики већ на први поглед (или послух) црта.
Према бил на истоку, бија је на западу, с њим се слаже дође (на истокудојде), имав (источно имају), слунце, слуза, са другачијим изговором на истоку итд. Разуме се, много више је одлика које их повезују у јединстве ну ширу језичку област, а онда и њу приближавају самом српском језику, нарочито оном стању тога језика које је настојало и настало до турске окупације.
(...) Само се неуким, или необавештеним људима чини како је њихов говор као ,,ниједан други’’, а у основи је то иста гласовна или морфолошка система са разумљивим и објашњивим разликама.
Разумљиво је, с тога, констатација Ј. Михајловића, која мање-више вреди и за нека друга ужа подручја југоисточне Србије да: ,,Лесковачком говору, као и осталим говорима призренско-тимочке зоне припада посебно место у оквиру штокавске области. Ови говори се оштро издва јају у два правца: већем броју арахаизама и, нарочито, низом иновација које иначе нису обичне.’’ [12]
Михајловићева књига, дочекана с много знатижеље, дошла је као израз стварне потребе да се говор Лесковца и оклине опише. Аутор је, међутим, вероватно радећи уз више ограничења, само делимично одговорио задатку.[13]
Најпре остаје недефинисано да ли је описан говор града, чаршије или говор града и околине, или говор околине. Судећи по фактима, овде има и једног и другог. Карта која се даје (стр. 93) с насловом ,,Подручја лесковачког говора’’, према нашем сазнању, не може представљати јединствен говор (крајња тачка на западу је Бублица, а на истоку Рамни Дел, преко Власотинце!).
(...) Али оно што Лесковцу, ипак, обезбеђује видно и посебно место у кругу говора јужноморавског типа призренско-тимочке области није само у броју и систему гласова и граматичких облика. Још је видније то у лексици, у фонду речи којима се људи Лесковца већ вековима служе, узимајући не само број тих речи већ и специфична значења (са бројним преливима социјално и психолошки условљеним), потом у систему имена за различите ознаке (имена, презимена, надимци, људи, животиње, места у простору, форми, појединим производима из области кулинарства, оде вања и сл).
(...) Својим гласовним и граматичким особинама, да то поновимо, говор Лесковца и околине чврсто стоји у систему источносрбијанских говора призренско-тимочког типа, укључујући се тако у шире штокавско подруч је српског језика.
Својим социолингвистичким (па и психолингвистичким) обележјима језичке праксе говор Лесковца и његове најуже околине има посебне карактеристике, које га чине препознатљивим међу говорницима српског језика.[14]
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 8:58 am

-наставак-

III
(...) Говор Лесковца и његове околине дакако постоји као реалност историјског, културног, привредног и самог језичког развоја овог дела српског народа и државе, али да ли има довољно типичних особина које би га издвајале од других говора истог језика и омогућавале му засебан статус, и име, у то на основу расположиве грађе нисмо потпуно сигурни. Нека ограничења која прате досадашња истраживања у томе нас онемо гућавају. Истина, у литератури се лесковачки говор спомиње. И у радовима несумњивих научних ауторитета и у публицистичким радовима, али наш је утисак да је употреба тог појма нетерминска.
(...) Иначе, мислим да се под лесковачким говором подразумева говор ширег подручја, па би неко наредно истраживање говора Лесковца морало да приђе као урбаном идиому, у чему наша наука доиста касни.[15]
Ипак, на основу досадашњих гледања, а на основу споменутих радова, истакли бисмо неке од одлика лесковачког говора, подразумевајући под тим говор старих Лесковчана и села у његовом залеђу.[16]

IV
Морфолошки систем лесковачког говора обележава неколико развојних тенденција које га удаљавају од просечног штокавског или чине особеним у односу на ближе говоре (сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички) исте, призренско-тимочке области. Има и појава које су заједничке целој области, па и лесковачком говору у њој, а нису заједничке осталом делу штокавског наречја српског језика.
Прве особине су оне које се називају балканистичким, друге су типично јужноморавске, а треће представљају присуство неких архаизама или појаву специфичних иновација.[17]
%
Именице. Лична имена на –а (Милоје, Петроније, па и: Радивоја и сл. уместо типа: Радоје, Благоје итд.). Бројни и разноврсни хипокристици и надимци. Непостојање збирних именица на –ад (типа пилад) и развој суплетивних облика на –ики (пилики), прелазак именица женског рода на сугласник деклинационом типу мушког рода (мој радос, голем жалос, црвен крв).
%
Падежни систем балканистичког типа, односно постојање номина тива иједног тзв. општег падежа који је обично једнак акузативу, за изражавање свих значења косих падежа (из Лесковац, према Лесковац, о Лесковац). У вокативу има замене образаца, те се одржава тип: мој чове ку, јунаку, попут: учитељу, прејатељу, мада је то случај код малог броја речи.
%
Заменице. Постоји неколико момената који заменички систем лесковач ког говора чине посебним. Неки су својина Лесковца и околине, а неки покривају и шири простор од јужноморавског.
Позната је енклитика си, која није увек са заменичком функцијом (дођи си дом, кажи си право). Познате су такође енклитике ни, ви, за датив и не, ве за акузатив (ако ве видимо, ми ће ви дамо), као и гу за једнину женског рода и гиза множину свих родова (ће гу доведемо, па ће ги упознајемо).
За косе падеже заменице женског рода у једнини уобичајна је јужноморавска иновација њума: од њума, на њума, сас њума).
Упитна именичка заменица замењена је заменицом кој (кој ће се па врне?) Партикула ј је иначе честа у заменици свих врста (овакој, онакој: овај жена, овој дете...).
Поремећен је осећај за употребу вокала е иза палатала, те имамо којо, чијо; нашо, вишо.
%
Придеви. Лесковачки говор обележава анлитичка компарација. Комаратив се образује од позитива и речце по, а суперлатив још и речцом нај. Дакле: добар, подобар, најдобар. Овде треба дати и две напомене. Прво, има остатака старог компаратива типа: стареја сестра, од стареога брата, малеј, млађеј; а јавља се и наставак –ши: такши, слапши. Други, данашњој аналитичкој компарацији, која се сматра балканистичком поја вом подлежу и неке именице (најгазда), заменице (ви сте по моји), броје ви (бија је најпрв у школу), глаголи (она је по учила од њега). Ипак, види се да се овде свуда истиче нека осбина, нека придевска фунција компара тивних речи.
У остале особине придева спада нешто чешћа употреба придева неодре ђеног вида (у односу на околне говоре) чак и тамо где је уобичајни облик одређеног вида. Дакле: данашањ, сагашањ, летошањ, стојећан, имаћан.
За грађење придева са значењем особине, и то оних који показују неки уметнички степен основног значења, у употреби је наставак –ес(т), бели чес, суцрњес, ћулумајесто пиле итд. Разуме се, присутни су и други, шире познати, поступци грађења таквих и сличних придева: малчичко, беложи во, настрањичаво, наглувичав...
%
Бројеви. У локалне особености спада склоност да се редни бројеви граде на принципу придева неодређеног вида, дакле без финалног –и: прв, друг. Ово је, истина, ређа особина. Иначе, отпадање –т из бројева (једанаес, дванаес, свајес, тријес итд.) одлика је ширег подручја. У такве одлике спада и одсуство збирних бројева (двоје, троје) сем кад означавају именице плурализа тантум (двоја врата, троје панталоне и сл.), као и употреба бројних именица на –ица за означавање скупа од особа различи тог пола (идешев двојица, а мисли се на једног мушкарца и једну жену!)
%
Глаголи. Најпре, и овде нема инфинитива. Он се замењује конструкци јом да + презент, при чему ово да често испада (ће да дођем, ће ли дођете, почеја да работи). Није у употреби ни глаголски прилог прошли типа: дошавши.
Имератив - Као посебни облици познати су они за друго лице једнине и друго лице множине. Што се јединствених облика тиче, и овде су позната скраћивања облика типа: држ, нос, дик се..., или глеј си послу, мреј ако не мож да живиш... Друго лице множине сачувало је облике на –ете, узнете, кажете, не палете тој.
Код глагола на к, г, х, уместо облика са сибилизацијом, или другом палатализацијом, познати су аналошки облици с резултатима прве палата лизације: сечи – сечете; стрижи – стрижете; врши – вршете.
Што се глаголских прилога садашњег тиче, он је познат и гради се додавањем наставка –(еј)ећи основама различитог тима: молејећи, клеча ећи, дођуваећи, молећи. Има и примера да се овим облицима додаје –м: плачећим, молећим итд. Што се тиче облика типа: седећки(м), клечећ ки(м), склони смо да их третирамо прилозима који су грађени налик на претходне.
Радни придев обележен је наставком –а за мушки род једнине. Истина, после промене л у а, код оних глагола који имају основу на и – развија се једно прелазно –ј, које се потом у свести говорника везује за –а, па се као наставак за грађење прихвата као –ја. Значи, према бил – биа – би-ј-а једнако је би-ја, а онда и: имаја, донеја, носија. Ово је типична јужно моравска особина.
Радни придев показује још једну особину, као да је дошао по аналогији и заменом глаголских основа. Наиме, код глагола на –овати, према презен ту: гладујем, имамо и радни придев типа: гладували, куповали, ноћували, што је особина шире зоне, али и: ноћовали, преносовали, што литетарура бележи само за Лесковац.[18]
У трпном придеву истоветни су резултати старог јотовања: заробен, удавен, скопен, обален, омесен, погоден итд.
Глаголска времена сачувана су, с извесним померањем у начину грађе ња. То се нарочито односи на футур и имперфек, али се извесне морфо лошке особености (без обзира на порекло) уочавају код других времена.
Презент (сем глагола могу и оћу, где се може јавити и оћем, нећем) јесте на –м (имам, радим), а посебност, типична јужноморавска, јавља се у трећем лицу множине. Код глагола на –ију најпре испада –ј, а онда се вокалска група декомпонује, преласком у – в, те добијемо: имају – имау – имав, копав, па потом радив, носив, једев, предев.
Сем ове фонетски условљене разлике у односу на стандардни облик, јављају се чисте замене основа, тако да се обици појединих глагола граде по обрасцу који вреди за друге глаголе. Тако је са облицима: мислу, певу, болу, раду, или: радију, носију, или: белеју, црнеју се...
Аорист карактерише постојање облика првог лица једнине без –х, док је прво лице множине на –(х)мо: дођо, дођомо, узе, уземо, али се у градском говору јављају и облици на –смо: имасмо, гледасмо, поред гледамо итд.
Имперфекат, кад га има, носи јужноморавско обележја. То је онај тип кад се облицима додају презентски наставци: имашем, имаше, имаше; имашемо, имашете, имаше. Треће лице множине, као и код презента, може бити на –а: имашев, донесешев, прерипувашев се...
Футур, због губљења инфинитива, представља конструкцију од енклитика помоћног глагола хтети, да и презента, при чему треба напоменути да облици помоћног глагола теже петрифицирању, окоштава њу ће за сва лица, и да се да често испушта (ја ћу дођем, ти ће дођеш; ми ће ве нађемо, па ће не познате итд).
Перфекат на показује неку особеност у односу на околне говоре, као ни футур други, сем релативно ређе употребе и једног и другог облика. У потенцијалу уопштава се би за сва лица (ја би, ти би, ми би, ви би...), што је својина ширих говорних простора, па и оних који стоје у основици књижевног језика.
%
Прилози. Као и другде, ове врсте речи показују велику инвенцију говорника, нарочито када се граде прилози за начин. Наводимо само једну прегрш тога богатства (и шаренила у стваралачком поступку): дип, егва, зорле, коџа, крх, дори, дур, мал, малчичко, садањ, јутредан, напоследак, спокрај, топрв, одсме, ћешке... итд. И остале врсте речи, такозваних помоћних речи – предлози, везници, а с њима и узвици, носе по неку морфолошку специфичност (...) али један говор могу обележавати и по томе да ли су познате само у њему или су општа својина ширег подручја.
Често речи, иначе не много важне за комуникацију, дају маркантно обележје једне регије, па се по њима некад и именују говорне средине (познати су нам текајци – кажу тека, и тикејци – кажу тике, или квокавци – имају упитну именицу кво...!)
%
Све су ово познате одлике лесковачког говора, или тачније говора Лесковца и његове околине и оне се шире или уже представљене наводе у радовима који се овом проблематиком баве (такве радове, на основу чије смо грађе и сачинили овај преглед) навели смо на почетку првог дела.
Ипак, ти радови нису довољни. Општа слика добра је што покрива цели ну, али се губи рељеф. Вероватно постоје регионалне разлике у говору лесковачке околине на једној страни, и нејасна слика говора Лесковца као чаршије, као урбаног идиома, на другој страни. До руке нам стижу богате збирке жаргонизама младих града Лесковца, затим зборници лесковачких надмака, а сва је прилика да је крајњи тренутак да се организовано ради и на попису лексике старих заната. Најзад. Неопходно је обратити пажњу и на оне промене које долазе са променама у савременом начину живота, са школама, са све бројним средствима масовног општења, са пословном комуникацијом.

-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 8:59 am

-наставак-

РЕЧНИК ЛЕСКОВАЧКОГ ГОВОРА

Књижевни, као и уопште речник једног народа обично се схвата и примењује првенствено као средство његовог усменог и писменог споразумевања.[19]
На првом месту он то и јесте.
Међутим, у суштини је он много више од тога. Он је сложена духовна творевина, много значајнија и више вредносна, која на јединствен начин изражава синтезу народног духовнога постојања у прошлости и садашњости, његових сазнања и искустава. Разумљиво је, отуда, настојање да се речник објасни, опише и писмено среди. Из тих околности и потиче нарочита активност у наше време на обједињавању речника. Објављен је већ низ различитих речника према њиховој природи. Нарочито је жив рад на објављивању речника књижевног језика. Тако је после читавог века штампања коначно завршен Речник хрватског или српског књижевног језика Југословенске академије знаности и умјетносит у Загребу. Објављен је 1976. године Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске, а од 1959. године закључно са 1978. годином, после читавог века припремања, Српска академија наука и уметности у Београду објавила је десет свезака српскохрватског књижевног и народног језика.
Појава овог, дијалекатског, односно речника једног говора, какав је Речник лесковачког говора, треба да попуни празнине у издавању дијалекатског речника, пошто сем познатог Речника косовско-метохијског говора Г. Елезовића не постоји више ни један објављени речник те врсте. Сем тога, он треба да пружи општој и научној јавности материјал о суштини овог, још увек недовољно проученог говора.
Лесковачки говор као посебни облик јужноморавскога наречја, који се одликује изразитим особинама једнога давно оформљенога језика читавог лесковачког региона, представља изванредан материјал не само о духовном животу овога дела јужне Србије него и пружа обиље података за проучавање развића нашег књижевног језика. То се јасно огледа у око 100.000 његових пописаних и описаних речи, иако оне нису све његово речничко благо. Центар његове лексике је сам Лесковац, мада она обухвата читав регион. Грађу за овај речник сам прикупљао како из живог народног говора тако и из писаних извора доста објављене литературе о говору, тачно наведене где и како је она изнета, као и из бројних умотворина разне врсте (приповедака, пословица, питалица, загонетака, изрека и др.). На прикупљању и приповедању материјала за овај речник помогли су ми бројни сарадници, из самог Лесковца и ближе и даље његове околине. Од сарадника из самог Лесковца највише су ми помагали Драган Миловановић, правник, Јулијана Свилар, домаћица, Едита Лазаревић, службеница Сајма, пок. Светозар Миљковић, судија у пензији, Славољуб Гребенаревић, сајџија, Драган Тасић, технички директор Сајма, Петар Митић, судија у пензији. Што се тиче сарадника који су ми помагали за утврђивање грађе из околине Лесковца, нарочито су ми били при руци: Љубомир Ковачевић, професор у пензији, за подручје Кукавице, инж. Живојин Ђорђевић за Печењевце, кустос Музеја Десанка Костић за Цекавицу, др Божидар Стоиљковић за Грделицу, књиговођа Музеја Драган Ђорђевић за Тодоровце, социјални радник Одељења трансфузије Медицинског центра ,,Моше Пијаде’’ Станко Милисављевић из Градашнице, председник Општинског суда Борислав Станковић за Ђинђушу. Прикупљени материјал сам упоређивао с речником САНУ, Матице Српске, с речницима турцизма А. Смиљића и етимолошким речником П. Скока. Не сматрам, и поред свега, да сам сав посао у назначеном правцу обавио, па га треба и даље наставити.
Сав овај посао сматрам својим друштвеним дугом према завичају, матерњем језику, науци и друштву уопште.

-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:00 am

-наставак-

ЛЕКСИКА ЛЕСКОВАЧКОГ ГОВОРА

Лексика или именословље једног језика представа најновији свет човека одређеног времена и поднебља претворен у појмове и у речи као ознаке појмова. Али, овако речено – речено је превише упрошћено. Истина је да један човек зна најмање онолико речи колико појмова има у својој свести и у своме искуству, али је истина и да за неки појам има и више речи, потом да нису све речи појмовне, не стоји иза сваке и испод сваке речи представа ствари, појава итд..., већ су неке и помоћне. Оне (предлози, именице, прилози, речце) служе да се изрази неки однос међу речима у комуникацији. Потом, човек речи наслеђује, што значи да наслеђује и појмове, односно значења које му те речи доносе, чак и када се његово животно искуство није додирнуло са представом која је реч некад и у нечијем говору именовала.[20]
(...)
Овако некако, истина много комплексније (...) стоји и са лексиком, односно речником лесковачког говора.
А речник, он је скуп речи које има сваки човек понаособ и сви људи заједно, чему унапред треба дописати и да и само једна реч може код више људи изазивати различите представе, а уз то сваки говорник може дотичну реч употребити и у преносном, најчешће метефоричком значењу, па тако број појмова, представа и значења речи увећава у несагледивој перспективи. Стоји задатак науке да прати све промене у речнику, региструје их, проучава, смешта у речнике, ставља у употребу, уграђује у културно наслеђе народа и преноси новим генерацијама. Тако би било добро радити, али тако се, најчешће, не ради, а кад се ради – то ипак остаје недовољно.
(...)
У нашој науци нема много речника народног говора. Лесковац је имао среће да у овоме буде нешто друго. Лесковац је имао Бранислава Брану Митровића, а сад има Речник лесковачког говора, најпре објављен заслугом Народног музеја 1984. године, а потом поновљен заслугом ауторове породице 1992. године.[21]
У време када је Речник рађен и објављен, није ни било много претходника (српска наука познавала је Речник косовско-метохијског дијалекта Глише Елезовића из 30. година XX века, док су западна подручја, чакавско наречје и острво Вргада имали своје, новије, темељи тије рађене научно засноване речнике), а изгледа да је и сам аутор настојао да ради усамљено и усамљенички, без велике помпе и скоро стидљиво. Ценимо по томе јер је и у време настојања Речника у нашој науци већ било лексиколошких сазнања која су могла бити уграђена у методологију рада на Речнику, а ипак нису. Кад се човек упозна са критикама које је аутор доживео после објављивања своје књиге, нарочи то у самом Лесковцу, то његово ,,илегално’’ припремање речника бива разумљиво.
Речник Бране Митровића дошао је, дакле, пола века после Елезови ћевог. У његовом предговору стоји да садржи око 100.000 ,,пописаних и описаних речи’’ што је вероватно штампарска омашка, јер се простим бројењем одредница тај број смањује за десетак пута, што икако није мало за један говор, нити за једног посленика који је све морао радити о свом руху и круху.
На почетку предговора стоји једна ауторова синтетичка мисао коју овде радо понављамо: ,,Он је (речник) сложена духовна творевина, многозна чајна и вишевредносна, која на јединствен начин изражава синтезу народ нога духовнога постојања у прошлости и садашњости, његових сазнања и искуства.’’[22]
Говорна база Митровићевог речника је говор града (тачније чаршије) Лесковца али се у њему има и доста речи сеоског залеђа, као и оних преузетих из завичајне литературе.
(...)
Речник, рађен, како рекосмо, у прикрајку и пионирски, показује и извесне слабости. Неке се тичу концепције издања. По нашем мишљењу било је непотребно сваку реч аутоматски самеравати са речником Матице српске (који је речник књижевног језика), САНУ (који је речник књижев ног и народног језика, уз то тек делимично објављен), али и са другим речницима (Шкаљићевим речником турцизама и Скоковим речником). У самим поређењима има некоректности. Посебна недовољност је ауторово настојање да из сваког глагола извлачи могуће облике, па се тако догодило да је конструисао имперфекат, по аутоматизму, и од глагола који га грамтички немају.
(...)
У Зборнику Матице српске за филогију и лингвистику (30/2, Нови Сад 1987),Бојан Попов свој приказ започиње речима: Прегалац на овом главоломном послу, човек који је школовао четрдесет генерација Лесковачке гимназије[23], уградио је и свој живот у овај речник. Дочекавши његов излазак из штампарије, његов аутор Брана Митровић није дочекао и Нову 1985. годину!’’[24]
(...)
Кад је Митровић објављивао ово капитално дело лесковачке културе није могао знати да ће тиме можда покренути силне напоре више стваралаца те да ће за неколико година потом југоисточна и источна Срби ја постати лексички ,,најпроученије области нашег народног језика. Речници су сустизали сваки доносећи неку новину, и померајући искуство наше лексикографије.[25]
(...)
Деценија и по после Митровићевог речника била је довољна да лексика лесковачког говора уђе у многе радове наше језичке науке. Служе се њим домаћи стручњаци, не мање и странци. Својом архаичном лексиком он је нарочито користан етимолозима (недавно је српска наука добила прву, посебну свеску Етимолошког речника, где се лесковачка лексика обилато цитира).
Време је размишљати о допуни и доради Речника лесковачког говора.

-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:01 am


-наставак-

,,ЛЕСКОВАЧКИ ГОВОР’’ ЈОВАНА С. МИХАЈЛОВИЋА

Говор Лесковца и његове околине спада у оквир призренско-јужномо равског поддијалекта, који са сврљишко-заплањским и тимочко-лужнич ким сачињава призренско-тимочку дијалекатску зону, односно групу говора српског језика.[26]
Јужноморавски говор представља интересантну и поучну слику постанка многих дијалеката Балканског полуострва. Таквих говора на Балканском полуострву има више него што се мисли. Они се развијају и сада, на наше очи... У овом дијалекту, ако га разгледамо са чисто језичке тачке гледишта, можемо констатовати неколико дијалекатских таласа.[27]
Пошто се Лесковац налази у средишњем делу територије призренско-јужноморавског поддијалекта, али и врло близу јужног дела сврљишко-заплањског поддијалекта, разумљиво је да ће се у његовим карактеристи кама сусретати утицаји ове близине.
Уосталом, многе особине јужноморавског говора показују да је у њему у различита времена било ,,подмлађивања’’, уношењем свежег, новог материјала из околних дијале ката. Поред тога, суседство околних говора условило је извесну сличност њихове лексике, фразеологије и синтаксе са говором Лесковца и околине, при чему је овај тип говора потпуно сачувао своју српску штокавско-екавску карактеристику.
Вишевековни боравак Турака у овим крајевима такође је оставио траг у лесковачком говору, као што ће се касније у ово раду и показати. И на крају, померање становништва, изазвано низом историјских догађаја, разног степена јачине и разних изражаја, условило је процесе неусклађених супстратних слојева и укрштање дијалекатских типова и појединих изоглоса. Лесковац од свега тога није био заштићен, углавном због свог географског положаја. Лесковачком говору, као и осталим говорима призренско-тимочке говорне зоне, припада посебно место у оквиру штокавске области. Ови говори се оштро издвајају у два правца: већим бројем архаизама и, нарочито, низом иновација које иначе нису обичне.
Као насељено место, Лесковац се помиње још у XII веку. Византијски цар Манојло Комнен је најмлађем сину жупана Завиде, Немањи, покло нио Дубочицу, предео око данашњег Лесковца, говорећи: ,,Теби буди и потомству твојему по теби, ни с ким у заједници, ни са мном, ни са срод ницима мојим по мени.[28]
Од тада, 1159. године, Лесковац је остао у држави Немањића, затим под турском влашћу, и ослобођен од Турака 1877. године. Скоро од самог оснивања је Лесковац био већа насеобина. У XIV веку, на пример, био је станица за караване. Дубровник је с Лесковцем имао трговинску везу још у XV веку.
Учествовао је Лесковац са својим људима у свим бунама и устанцима српског народа, цветао и сиромашио. Са његовом национал ном и економском историјом развијао се и његов говор. Отуда извесне унутрашње разноликости језичког развоја.
По ослобођању од Турака 11. децембра 1877. године, према првом попи су насеља ,,варош Лесковац има: српских 1785, јеврејске 32, турских 115, осим тога (близу) 700 кућа од Турака који су одбегли.[29]

%
Закључак - У склопу призренско-јужноморавског поддијалекта налази се и лесковачки говор. Он се простире, отприлике, до села Брестовца према северу, до села Пискупово, Власотинца и Грделице на југоистоку, али ,,не источније од пруге која везује Рамни Дел и Купиновицу.[30] , и до Ћеновца и Бублице са западне стране. Обухвата сливове река Ветернице, Јабланице, Вучјанке и Власине.
Ову територију, која је улазила у нешто ширу област некадашњег лесковачког среза, реорганизованог шесдесетих година, насељава око 150.000 становника. Имајући у виду архаизме и иновације као значајну групу особина лесковачког говора, треба да их као такве у прегледу нагласимо.
(...) Језички фонд лесковачког говора (лексика), можда више него других српских екавско-штокавских говора призренско-тимочке дијалекатске зоне, одликује се позајмицама из турског језика. Општи тип је објашњив географским и другим условима.
Данашњи говор Лесковца и околине није у потпуности онакав какав је био пре 100, 200 и више година. Он се по нeчемu разликује и од говора који је испитивао проф. Александар Белић.

%
У књизи Јована С. Михајловића ,,Лесковачки говор’’ налази се и речник мање познатих речи. Укупно их је нешто више од 900. За илустрацију, ево неких примера:[31]
А: аир ар. корист, доброта; акл тур. памет, мозак, разум; алиште турц; чудо, поруга, призор, несрећа; алосија им. прождрљивац; аљинче им. хаљина; аранфиг. честит, добар; арно прид. ср. р. добро; прил. добро;
Б: баја, бата, баци хип. брат; бајгим турц. (ко)бајаги; баница окрњени облик им. гибаница одомаћен на селу (у граду пита); бањање им. купање; баспратња, друштво (Прија му бас); бача башта, вођњак, повртњак; бе бејах; бевбејаху; бија, -ја пом. гл. био; бричен бријан, обријан; бује им. буве; буковинафиг. неотесанко, простак; бутне гл. гурне, увуче;
В: виђување им. виђење, посета; врови мн. им. врхови; врс им. узраст; врћагл. враћа;
Г: ги енкл. их; глеј импер. гледај; гора планина; госпоцки господски, отмено;дава гл. даје;
Д: длибина дубина; довден довде; дођува, ја гл. долази; доклен, а прил. Докле; доктур доктор, лекар; другачке им. мн. другарице; дувар (перс.) зид;дмно прил. давно;
Е: ебанџија (пер. тур.) незнанац, несрећник; ев(е) ево; ега, егда синт, ваљда ће, да би, не би ли; едва прил. једва; ел, ели или; ене ено;
Ж: жал жалост, јад; жмије гл. жмури;
З: зајутро прил. рано јутро; зајучер прил. прекјуче; залупајка им. будаласта особа; заорује, фиг. не мирује; заповиђа заповеда, наређује; запојајазапевао; засеја засео; зацепотина спадало, неозбиљна особа; зачс зачас, у тренутку; зорле прил. силом; зл зао; звирка рупа;
И: играв играју исписник им. истогодишњак, вршњак; ич (пер. и тур.) имало, ништа;
Ј: јуже им. уже; јем скр. једем; јутре сутра; јучер, -ке, прил. јуче;
К: кадр (ар.) могућан, способан, казување приповедање, прича излагање, кво модиф. зам. какво, кове гл. кује, крошња корпа, куга кога; кује шта, куково лето прил. никад, кд прил. кад, а, лојзе виноград; лк лак;
М: маз мас маст; Марава Морава; мачуга мотка, батина; мешина стомак;млого много;мртвц мртвац, леш; мгла магла;
Н: наврни импер. наврати; надвивав надјачавају; на њи дат. њима; на њуминстр. ј. њој; на сви зам. свима; неје није; несте нисте; ники неки; ноћом прил. ноћу; ноћс, -ке ноћас;
Њ: њигов његов; њо(ј)ан њен; њум, на њум дат. њој;
О: обален оборен; обукло одећа и рубље; овденак прил. овде; овуј ову; огњогањ, ватра; освем, освен осим, сем; оточ, -ке, мод. прил. малопре;
Н: паднуја пао; пошеја гл. пошао; потам прил. тамо, подаље;
П: праји гл. прави, израђује; пустосује гл. куне, клетвом жели да нешто или неко опусти, остане сам;
Р: работи гл. ради; рана им. храна; раним гл. храним; распаранда им. особа у ритама; рове гл. завија, плаче;
С: сас с, са; седеја гл. седео; слунце им. сунце; спијев гл. спавају; суни гл. сипај, пружи; сс, с, предлог с, са;
Т: таја зам. та; такој прил. тако; тија зам. ти; триес тридесет; трупка удара ногама; тј тај; ткв такав;
Ћ: ће ђеш, хођеш да; употр. ће дођеш – доћи ћеш?;
У: уапаја ујео; умреја умро; фалиа хвалио; фурња пекара;
Х: У лесковачком језику ни једна реч не почиње овим словом
(Напомена: Јована С. Михајловића);
Ц: цепен цепан, није цео; цивор прид. најкиселији;
Ч: човечиште пеј. им. човек; чукљав гл. лупају; чк (чг) чак;
Џ: џембосаја г. затурио;
Ш: шес бр. шест; шће мод. шта ће; шпну гл. шапну;
Ц: цепен цепан, није цео; цивор прид. најкиселији;
Ч: ча мед. чича, чешире чакшире, човечиште пеј. им. човек, чукав гл. лупају:
Џ: џамбосаја гл. затурио, џопче им. део одеће (сви примери);
Ш: шатка пловка, шашко им. шашавко, шљака - ница шамар;
6: 6’рмбам радим без одмора ,,ропски’’

-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:02 am

-наставак-

НЕНАСИТНО ОКО

Узели кантар па на тасови турили око, с једне стране, а с друге у тас метнули камен. Али, око претежало. Да измерив тачно, турили гвожђе. Па око претегло. Онда мећали дебела дрва да би изравњали. Опет око претежало. Напоследак метнули шаку земљу, и земља претегла, а око – победено.[32]

КО ЈЕ ПО ЈАК?

Препирали се ђавол и Циганин ко је по јак, па ђавол и искубаја дрво из земљу. А Циганин се ваћа за јуже које носи око појас да врже ,,десетину дрвећа’’ – кој ће се маје сас једно. И ђавол рекја: ,,Добро де, ти си по јак!’’

ЗДОГОВОР

Дошеја неки сејтирија сељак и на бојаџију у Лесковац казаја:
-Мајсторе, донеја сам овуј вуну да помрстиш, али ни сас алену, ни сас модру, црну, жуту, зелену и неку другу боју, него у невидену. Кд ће будне готово?
Погледаја га мајстор па одврнуја:
-Ће будне! Смте, немој да дођеш у нонеденик, торник, среду, четвртак, петак, суботу и недељу, него у неки други дн кд оћеш.
Прођувало време, а вуна немстена. Сељак питује, а бојаџија одврћа:
-Па казамо де, ће будне, а ти дођеш у понеденик, торник, среду, четвртак, петак, суботу ел недељу. Дођи неки други дн.
Сељак трпеја, трпеја па тужија бојаџију на срескога начелника, а овј заповедаја да сељака и бојаџију турив у једну бчву и пуштив ги низ брег. Такој и било. Кд су се видели у небрано гројзе, сељак зборија:
-Мсти како знаш!
А бојаџија на сељака:
-Дођи кд оћеш!

СИРОТИЊКА

Њекња Денча прекараја троја кола рогови и зарадеја триес иљаде, а ја рмбам по цел дн па живим на прекаротину ко мој татко.[33]
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:03 am

-наставак


РЕЧНИК ГОВОРА ЈАБЛАНИЧКОГ КРАЈА

У Белићевим Дијалектима источне и јужне Србије (у даљем тексту БАДИЈУС), у оквиру разматрања јужноморавских говора, помиње се и Лесковац са селима источно од њега, Градашницом, Јашуњом и Предејаном, али се не помиње ни једно место са подручја јабланичког краја.[34]
Макар и у овако сажетом облику, на основу језичких црта које ћу касније изнети, може се потврдити Белићева констатација, да ,,места (која он наводи у Дијалекту, јер из њих није уносио грађу, а међу њима су и места која припадају подручју приказаном у Речнику говора јабланичког краја) која се наводе између ове пруге (мисли се на пругу која пролази поред Пасјаче, Соколске планине и Петрове Горе) и оних места, која ја ниже спомињем (међу поменутим местима је и Лесковац са наведеним селима), припадају, уколико нису насељена у најновије време, овоме гово ру (мисли на јужноморавски).[35]
Јабланички крај обухвата насеља у сливу реке Јабланице. Подручје слива Јабланице, заједно са сливовима Пусте реке и Ветернице заузимају средишњи део леве стране Јужне Мораве.[36]
У геоморфолошком смислу, дакле, пратећи вододелнице слива Јаблани це, јабланички крај је омеђен са северозапада планином Раданом, са севера сливом Пусте реке, односно пусторечким крајем, са североистока средишњим делом леве стране слива Јужне Мораве. Источну границу испитиваног подручја чини слив Ветернице а југоисточну врањски крај. Са јужне и западне стране јабланички крај је отворен према Косову.
Из легенде приложене карте може се видети извесно језичко шаренило говора јабланичког краја. Додуше, ако се изузму његов северозападни део обележен бројем 2 (два) са насељима Гајтаном, Дренцем, Маћедонцем реткоцерским, Лецем, Стублом, Спонцем и Реткоцером у горњој Јаблани ци, као и насеље Голи Рид и Нова Топола, у доњој Јабланици на самом ободу североисточне вододелнице јабланичког краја, може се говорити о језичком континуитету јужноморавског говора обележеног бројем 1 (један). Ваља нагласити да су напред наведена насеља настањена још крајем 19. века досељеницима из Црне Горе који чувају свој говор источнохерцеговачког говорног типа. Заокружена насеља у горњој Јабланици обележена бројем 3 (три) и 4 (четири) имају мешовиту етничку структуру, али у свима њима живи стариначко становништво српског порекла чији је говор јужноморавски. Тако у селима Тулару, Тупалу, Сјарини (адм. назив Сијарина) и Рамној бањи (адм. назив Равна Бања) – на карти обележен бројем 2 (два), поред Срба живе и Шиптари. У варошици Медвеђи и бањском насељу Сјаринској Бањи (адм. назив Сијаринска бања) са бројем 4 (четири) живе Срби, Црногорци и Шиптари. Дакле, у насељима мешовите етничке структуре Срби говоре јужноморав ским говором, Црногорци источнохерцеговачким говором, а Шиптари албанским језиком. Јасно је да Шиптари свој језик користе само у међусобној комуникацији, јер је званични језик проучаване области српски језик. Говор јабланичког краја, са изузетком малог броја насеља настањен искључиво Црногорцима, јужноморавски је говор.
%
Дијалекти источне и јужне Србије А. Балића су основа за сва каснија дијалекатска истраживања ових језичких простора. Тако данас постоје бројне монографије и радови у којима су описани говори појединачних подручја или само парцијални језички феномени с једне стране, као и дијалекатски речници који ове говоре лексикографски представљају. (...) Говор Лесковца Ј. Михајловића, нажалост, није овде цитиран, али ће као расправа о говору пункта који је у саставу подручја јабланичког краја, ући као библиографска јединица. Међутим, дијалекатски речници из источне и јужне Србије, као лексикографски извори консултовани приликом писања Речника говора јабланичког краја били су од велике користи у погледу одабира лексике, систематизације грађе и сл. Велики речник САНУ као и шестотомни Матице српске разрешавлаи су многе моје дилеме техничке или суштинске природе и без њих би Речник говора јабланичког краја био знатно мањкавији.
(...) Речник говора јабланичког краја броји око девет хиљада одредница које се претежно јављају са најмање две семантичке реализације. У јединственом азбучном редоследу, уз апелативску лексику, наведен је мањи број ономастичких јединица. То су називи једног броја села са подручја чији је говор представљен, њихови етници и ктетици, поједини микротопоними, морфолошки занимљиви ликови личних имена, скраће них личних имена и хипокористика поменутих у потврдама.
(...) Речник говора јабланичког краја је рађен по методици Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, уз нужна одступа ња условљена с једне стране специфичностима дијалекта о коме је реч, с друге стране захтевима које намеће природа оваквог, диференцијалног речника и назад елиминисањем неких техничких решења.[37]
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:04 am

-наставак-

НАДИМЦИ ЛЕСКОВЧАНА

Људима је мало што имају властита имена (крштена), наслеђена или породична (презимена), већ надевају, не баш свакоме и нека додатна, а то су надимци. Лесковац је познат по непознавању језичких правила (падежа), али је у свету познат по укусним ћевапчићима, по паприци а и по надимцима.[38]
Како појединци добијају те надимке? У настанку разна су порекла њиховог постојања; поједини су у вези са пореклом особе на коју се односе, поједини истичу извесне личне особине, говорне или телесне, добре, лоше или, пак, увредљиве, изазивачке. Надимци се дају и придевају, ту и тамо, повезујући их са неком и нечијом узречицом. Веома су разнолики, каткад и чудни – у сваком случају надимци одржавају схватање извесних слојева друштва, или насталих догађаја, или неких потреба. Има породица чији се надимак преноси с колена на колено, а има и оних који припадају само појединцима. Има неких надимака где не постоји или нема ничег службеног, него су пуни неке присности, вољености. У надевању надимака има чак и необичности: наиме, постоје женски надимци а односе се на мушкарца (свакако да су такви разумљиви или оправдани тек ако им се зна узрок, порекло и околности у којима су настали); има и увредљивих, понешто скаредних али, чудно, њихови носиоци не мисле баш тако...
Да су они у нашим српским крајевима пријемчиви, па и значајни, нашао сам извесна туђа објашњења, нажалост неприхватљива, површна, мада им лично не одричем њихову значајност: када је војни старешина вршио прозивку уочио је да му се један војник није одазвао на прочитано име и презиме, па се досетио да је војник о коме је реч ,,откуда Лесковац’’. Поново је погледао списак и видео да је дотичном војнику уписан и надимак и тек тада се овај огласио. Испада да одрастао човек не зна властито име и презиме већ је потребно рећи његов надимак па да... и тако даље, и тако даље. Ту скоро, ономадне, један који је такође скупљао надимке, али не у Лесковцу, већ у свом граду, описује случај: тражио неки човек некога по имену и презимену обраћајући се групи деце која су се играла на улици. Нико није знао да одговори, али се овај веома сналажљиви човек досетио да и овде има људи са надимцима, и тек што је уз име и презиме траженог додао надимак, један дечак је узвикнуо: ,,Па то ми татко!’’
%
Ево само неколико објашњења (немогуће их је све објаснити, мада су извесни сами по себи разумљиви) о настанку тек неколико надимака:
Радиомилевка – здушно и искрено је преносио када треба и када не треба све што би чуо преко радија – чим тај види неког познаника почне да га салеће: ,,У толико и толико сунце излази, а у толико и толико пак залази, те дан толико траје, а ноћ толико.’’
Дзрдзољак – у лесковачком наречеју означава особу врло ниског раста, суву, неразвијену, па је тој особини она прозвана на речен начин.
Врањанац – близу Врања је била граница када су Турци били потискивани из целе Србије, после скоро пет векова ропства. Али су Турци, пљачкашки и осветнички настројени, упадали у погранична српска села крадући све што су моги и убијајући, па је прадеда сакупљача лесковачких надимака прешао у Врање са два брата који су ту и умрли. Прадеда се убрзо доселио у Лесковац са женом, пет синова и једном ћерком. И ко би могао одмах све да им попамти имена, већ су их Лесковчани у почетку означавали: Па ови, из Врања, Врањанци!’’ Тако им оста тај надимак.
Бгд – предавач у школи имао је обичај да Београд скраћено изговара како се не би у целини писало, а ђаци – као ђаци – прозваше га Бгд.
%
Ево примера лесковачких надимака, онако како их је забележио проф. Миодраг Ђорђевић:
А: Абаџијски, Авионче, Абдул, Абрам, Абраш, Агицва, Ајданац, Американац, Андикољ, Арабат, Анџијски, Арап, Арапче, Аргилови, Арнаут, Арначуче, Арсенко, Арсеновски, Асага, Аџија, Аџиплакови, Аџитанци.
Б: Баба, Бабан, Бабаџика, Баја, Бајоз, Багателка, Бадерка, Бакам, Бандаш, Бане, Банџур, Бата, Батко, Бацко, Бачоваџијски, Баџа, Беба, Бебинци, Бегине, Бејаз, Бела Вера, Бело јагње, Бела мачка, Белич, Бичлика, Бибац, Бига, Бигља, Бибче, Биџак, Благошија, Блек, Близнак, Бобичинац, Богојевачки, Божјачки, Бојаџијски, Бојковци, Бокини, Боранија, Босанац, Брзак, Брка, Брођа, Брока, Бузда, Бузин, Буре, Бућка, Буцко.
В: Ваљачкине, Вангелови, Вардарови, Васа прва класа, Вашарски, Вики, Вла(х), Врањанац, Врањанче, Врањски, Велики Џо, Велков, Везенко, Врапче, Владика, Врдупче, Вртивага, Врћуп, Врућка, Врца, Врцкољ.
Г: Гајдарче, Гајдариче, Гаћине, Гаџа, Герзине, Геџа, Гига, Гилка, Гипи, Гицка, Главоња, Главосек, Главотоп, Главуш, Глођосија, Гложански, Говедарац, Гоне, Голотрпче, Грамада, Гранда, Грданички, Грне, Грнчарски, Грк, Грозничка, Грче, Хугутче, Гургус, Гурман, Гусар, Гуска, Гуштер.
Д: Дај-дам, Даскало, Дваеспарац, Двоцевка, Демек, Дивље пиле, Дрвен поп, Дрвени адвокат, Дрвењак, Дрда, Дренка, Дунђерка, Динија, Душе, Дурини.
Ђ: Ђаволика, Ђемандинка, Ђикини, Ђорковски (сви примери из књиге).
Е: Електрика, Елита, Ера, Ерсеновски.
Ж: Жер, Жикине, Жичка, Житар, Жишка, Жмигавац, Жути, Жућа, Жц.
З: Зајачки, Зајац, Зајка, Звер, Закасотина, Звонцар, Ѕверка, Зеба, Зец, Зис, Зојкине, Зољка, Зонкин, Зубан, Зубин, Зврк.
И: Игине, Инајет, Инђилиз, Ипче, Ицине.
Ј: Јабуче, Јагурџија, Јапанац, Јашмалка, Јеврејче, Јорга, Јорча, Јоргаћ, Јужин.
К: Кајмакан, Кајса, Капетан, Карадак, Каракашеви, Каракеја, Каспар, Качамак, Кека, Кентра, Киза, Кијамет, Кикирез, Килча, Кинез, Кица, Кликер, Коде, Код Тоше на ћоше, Козак, Конзул, Копе, Коце, Кочан, Кравче, Крвопија, Крџалија, Кривошија, Крња, Кромпир, Крњоз, Кузи, Кукурек, , Кумашин, Кумбара, Курсула, Кучкарка.
Л: Л(а)жов, Лајкучка, Лала, Лалунка, Лађа, Лемби, Лебанац, Липса, Лиска, Лешњак, Лола, Лопов, Лубура, Лудајка.
Љ: Љоља, Љољчини, Љошкови.
М: Маврин, Магаирчка, Мазан, Мајкул, Макси, Малиган, Мали Џон, Мандрци, Мантини, Манчин, Мањин, Маше више, Матрапаз, Мафта, Маче, Мачин, Медар, мечка, Мечкоступ, Микуља, Минге, Мојсинче, Мондиш, Морис, Муњин, Мурко, Мутавџијски, Мф.
Н: Нагазаљка, Назланкине, Најанџијски, Наполеонче, Нађа, Нафта, Никац, Нишкин, Ноња, Нф.
О: Ороигра, Оџачаров.
П: Пакља, Палојац, Паљка, Папир, Паризлија, Пачавра, Пепељуга, Пепек, Перуника, Петле, Пеца, Печено главче, Пинтер, Плуг, Пљака, Покрет, Политика, Поп, Прасе, Прда, Премда, Прима Сима све што има, Прцко, Пуклица, Пшка.
Р: Радиомилевка, Радиче, Ракетла, Раца, Решетар, Рипан, Рогушкин, Роска, Роталија, Ротко, Рубан, Рупица, Рус.
С: Саија, Сале, Савко, Светац, Свитка, Сврака, Северови, Сека даша, Селе, Сеља, Сербез, Сирће, Скачка, Слезинка, Смејурија, Старо гвожђе, Суља, Сучкар.
Т: Табак, Тапарланка, Тежак живот, Тужно брашно Тулча, Тута, Тутурче.
Ћ: Ћарушка, Ђата, Ђелеш, Ћораво куче, Ћоса, Ћосат, Ћуран, Ћућулија.
У: Угусуз, Урф.
Ф: Фабер, Фајда, Фајдичине, Фантазија, Фарбар, Фирка, Фифица, Флека, Фока, Форма, Франташ.
Х: Хараламови, Хисар, Хорват.
Ц: Цаја, Цака, Цвећка, Цекине, Цепено либаде, Цивун, Цилко, Цкцк, Црни.
Ч: Чавка, Чавче, Чауш, Чвор, Чекерка, Чекрк, Чокалија, Чорба.
Џ: Џамакеј, Џгара, Џојка, Џумба, Џуџа.
Ш: Шаторче, Шаче, Шебек, Шемшир, Шиша, Шмокљан, Шоња, Шоп, Шнајдер, Шука, Шукрија, Шуманка, Шуца, Шушмула,
Дз: Дзвер, Дзвиска, Дзвонцар, Дзврчкин, Дзиван, Дзинге, Дзрдза, Дзрдзољак (сви примери из књиге).[39]
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:05 am

-наставак-

ПРИМЕРИ ГОВОРА ЈУГА СРБИЈЕ
(,,Зорка Мантина’’ Ненада Кражића)

ЗОРКА: (пред огледалом у девојачкој соби и чешља се): Ја сам Зорка Мантина на Диче јорганџију ћерка. Еве, спремам се за гледање. Од пладне ће дођујев момци да ме гледав. Ни јед’н за једнога неје, него, ете, татко запеја да се одавам... а ја, које да работим, ја ћу ги прегледам па, ако ги бегендисујем, ћу пристанем на ’едно шетање мак’р. Неће ме изедев! Овуј годину искрши си ноге од големо шетање по лесковачку чаршију, а оно све кој од куга. Све неки шугави зајци... Јоште ти жуто око уста, а ће се женив. Беше такој јед’н Ване ,,Зунзар’’, убав и наочит мом’ак. Него, које ми вредеше кад нуме ни две унакрст да прозбори. Идомо такој поред Ветерницу, беше т’мнина. Ја ћутим и чекам да он нешто прозбори, а он ће ми рекне:
-А зашто, мори, па ти ћутиш?
Ја на њега:
-Што па ти не збориш?
И такој се пола сат погађамо кој ће први прозбори, па му на крај реко:
-Фала ти, Ване, на орату! – Он, ћелаш, вика:
-Јес, јес! – па ућута, ко немча.
Ја се т’г обрну и реко:
-Ване, поштом немамо које да оратимо и не си каил да си идемо дом, ће се видимо други пут. А он се обрну па се издра:
-Куде ћеш, мори, т’мн сам смислија које да зборимо, а ће бегаш.
Мора се нађујемо још енпутке. Ја се зарадува и пита’ га које ће зборимо, а он, синдрак нијед’н, вика:
-Кол’ко ће татко мираз да дава сас тебе? Ће падне ли и оној лојзе у Рударе? Кад тој чу, ја му се угледа у очи и реко:
-Мрш, будало ћифтинска! – и отидо си...[40]
%
Пера тишљер из Подворце имаше голем мерак на мене. Кад ме видеше у авлију, викнеше ме да зборим сас њега, па по два сата стојећим поред плот утепа се фалејећи. Прво се сам, исфали, па после ће мене – како сам вредна, убава, учтива, ептем домаћинска ћерка, а на такве он голем мерак има. И такој све. Мож’ бит се и удала за њега него имаше млого голему фамилију. С’м чарапе да ги плетем брзо би остала без прсти, а камо ли ништа друго. Чуваја Бог!
%
Коце меенџија ми се свидеше, ал’ пијеше млого, к’о смок, за два месеца идење с’ њега с’лте два пут је бија трезан. С’м се смејеше к’о замајена Таска.
Гоне ,,Таралија’’, бакалин, имаше поголем језик. По целу чаршију причаше како сам га молила да ме узне. Кад тој чу, ми беше тешко, отрча у његову бакалницу, и туј га пред свет изрезели. Реко му, онакој од врата, све што ми паде на памет. Он се уб’кну па не умеја две да прозбори.
-Кога сам ја тој молила да ме узме ? А Збори што ћутиш к’о клен? Овам лајеш по сокаци! Тулчо ни је’дан, тулави!
-Куде сам, мори, Зорке, зборија. Куде, куд куга?
-Знаш то добро к’д и куде, него немој тој још јед’нпут да чујем иначе те има исцепим к’о шифон! – викну ја и обрну се да пођем дом, к’д се он поче претвара!
-Па прошћевај, госпоћице Зоркице, ја сам се млого огрешија. Нисам нислија да ће све тој на големо да искочи. Нисам ништа лоше мислија.
-То значи да си истински зборија! – реко ја.
-Ете, зборија сам! Млого да ми извињаваш, нећу више – вика Коце ко нека стринка. И т’д ми се згади. Да б’ беше мушко, па да се малко отимаше, ал’ он (имитира га) ,,млого да ми извињаваш и неће више...’’ Одма си отидо и не теја’ да абим речи више с’с туј шушумигу за бађава. Ееее, најбољи међу сви беше Копе, шустер. Копе ,,Џивџан’’. Богат, убав, глас, к’о на славуја, ал голем стипсар. И он беше причаја по Лесковац: к’о поклонија ми ципеле и к’о ће будне свадба, на сигурно. Врну му ги одма! Не му реко право, но му каза да ме убивају. Он одма теше да ми дава друге, ал’ ја не теја. Реко му за инат, како тате Дине ми купија нове ч’к у Београд, к’д је онија дни ишеја по памук.[41]

-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:06 am

-наставак-

ГОВОР МОГ РОДНОГ СЕЛА ДАДИНЦА

Комшика Живана ће иде јутре у Власотинце, испрати по њум абер на Персу да дође појутре. Пера си па срам нема, ете пладне, а он спије. Жали ми се да је чекаја автобус сат време, па је прилегја од умор. Еј, он ништа не работи, од ништа не мисли, усилија се па не дава реч да му се каже, азгин човек.[42]
Голема је аздисотина, све има у кућу, па тражи друго да купуе, овој му неваљашно. Побеснеја у овој сиротињско време. Муке су моје с тија аламани што смо седију, за работу се не ваћају. За њега је пладне јутро. Ко да нема акл у главу.
Убаво ми је комшика збори да га млого алим, ал ћу видим с моје алење какав ће да будне кд нема више да му се дава. Које ћу, видиш ли какав је алосија, с зуби ће ме носи, да се никој не дира с њега. Ал’ ће има и за њега лек. Ће му доће аљава жена: носетина оволика, очи рогљасте, да гу не погледаш.
-Јес, јес, али па... Оженија се с онуј аљаву, не за убавило, но за имање. И баба ву една аљавка, ни се опрала, ни се измила, не мога куде њу да ручам.
-Онј комшиче, убаво девојче ги је изучило школу, оно је из учену фамилију, татко му је бија апотекар. Од њум тражи лек. Нема ги у апотеку твоји лекови, а моји па млого скупи, такој сам џабе ишла у Власотинце.
-Добро, не га је кучиште млого уапало, апнуло га мало, ал дете се поплашило.
-Тој је од онуј. Жена арна, и да те пречека, и убав реч да ти каже и на прав пут да те испрати, а онај њојан мужетина голем баксуз армуникаш.
-Затој ли се докарала на триес кила, од његову арноћу овакој пропала.
-Комшике, узми овој лекови ако ти требају, ја ги тија лекови не арчим!
-Ма, немој, немам за куга да ги пијем, да се мучим, за куга па да се мучим, деца ми се по цел’ свет растикали.
-Комшике, арно ли је, не ли је. Моја ујна слави Светиилију, да идемо, там, у Грдиште, и на сабор ће идемо. Да видимо младиња.
-Која младиња. Овај младиња се полошили. Сг не викају мајку на жену си бабо, ко однапред, но вика гу по госпоцки ташто.
-Комшике, онј комшика рече бгим да дође па гу нема.
-Мож отишла на сабор, или се попишманила да дође и куде тебе.
-Бађав толка школа на онија комшијску децу, кд ћутећим прођу поред човеци, па се не јаве.
-Бађава, бађава. Које све неје бађава. Бађава садимо бостан, све изгореја. Онј комшика цел дн седи у лад, а ја горим на слунце па ћу ву бађава дадем поприку и петлижани.
-Абре, жена мераклика и бађавџика, нема другу работу, седи пред капију и гледа кој куде иде и с куга иде.
-Она бгим иде у Власотинце сирење да продава, али мисли на другу работу.
-Такој си је, такој, комшике.
-Миле, напуни тој бокалче с ладну воду, жедна комшика.
-Море мани се, онј комшика ономаде беше куде доктура.
-Не се секирај, комшике, неје јој ништа.
-Море, ћерка му је млого бандоглавеста, и на њоно мора да буде. На бандоглавоњу не се доказује, ти га учиш једно, он работи друго.
-Тако је, море онај мој неменкућа ће устане. Баничку да гу направим, тој млого воли. После може идемо да се бањамо у нашу реку. За комшику, комшике, лсно, она има време свки дн да се бањка.
-Не мож се, комшике, она барабари с тебе, ја с њум несам барабар, ми смо се друкше у све.
-Јемпут ће каже на моја мужа: ,,Човек се батисује ако млого пије, а не једе лебац, оболив му живци!’’
-Млого она знаје да збори. Бцне и мене, па како да неје ништа било. Ал јој јенпут викну: ,,Туј нема кућа куде сви једев башка!’’
-Немој да пушташ у кућу туј жентурачу. Неси видела које работи с очи накуде твојега мужа, ти кд отиде да ву свариш каву, отрула се од њум.
-Јенпут чу које је викала на мужа си: ,,Толко ме мучиш, кд умреш има белу мараму да забулим!’’
-Поганија жена, казујем ти!
-Комшике, за домаћина се не секирам. Има си и за мене доста. Белотреп коња једн. Нема ги дом, отишеја у Гаће дрва да береју с Јована.
-Побеснели, комшике. Ће добију ћутек. Сви побеснели за онуј Јованову кучку, кучики по њум по цел ноћ. Бесуља, од мужа на мужа.
-Комшике, овј лек је бигор, не мог га пијем.
-Домаћину вика, док се не разболе: ,,Не ме, бре, човеку више дирај! Биркаш ме по работу ко да см у двајез године! Неје ми више блгц!’’
-Јенпут ми викаја: ,,Божјакиња си дошла у имућну кућу, ал нумеш да поштујеш!
-Комшике, и мој викаја: ,,Ако си болна иди куде доктура, ја доктур несам!’’ Такој ти је кд здрав болнога не верује.
-Комшике, вика неки на капију, искочи ти, не мог овакој да искачам!
-Ти ли си, комшике, каква си ми ти па тој, неси бујерка, какав је твој богтлк па да наодиш ману на пријатељи!
-Неје тој, моја се свиња букари, мора гу терам на букарење.
-Добро, комшике, варкај се ти од букарење. Свиње су опасне кд се терају да се букаре!
-Несе се секирај. Онј мој викаја: ,,Овој вепре треба га шкопимо па да га ранимо до зиму. Оној друго вепре неће га шкопимо, ће га чувамо да букари.’’
-Не опива се, комшике. Беше ли трезан или онакој весел.
-Комшике, сећаш ли се како се он исвеселија на Јованову свадбу, комшике, веселџија човек, поја, игра, весели се ко сина да је женија.
-Ко онј мој баџабвџија. Ко да ги една мајка родила.
-Онј комшика прича: ,,Он гу свки ноћ тепа, а она нададе вијарник.’’ Истина ли је, комшике!
-Јес, јес. И она ми казује: ,,Комшике, неки викот там на сокак чу, па да искочим да видим дал се свађају.’’
-Комшике, њу вракнула промаја, одма ги уши заболели. Чујем ја њојно врекање чк из друг обор. Да јој вржем једну шљаканицу, има да се пуши цел дн.
-Немој комшике, она се врзала за мужа па га непушта нигде сам да иде. Врзала ву език, смо она збори, он несме реч да изусти. Еј, врзана врећа. Казује: ,,Ја копам други ред мумуруз, он се још бечи на први ред!’’
-Чујем гу ја на обор које она све бељезга од снају: не дава да једе, тера мужа да ги бие, не га пере, бута га од праг да га утепа. Ама, врије ми у груди. Тепала би гу ко малечко дете.
-Комшике, лоша је, врљила је она и мајку и татка, више не ву требају.
-Ти си, море, с њума, врсница, сам ти беше мало малецка, па те татко не пушта у школу с твоји врсници.
-Ти мори, врцло, затој ли ме подеваш и врцкаш што си опасала нову вутарку. Куде је домаћица.
-Енегу, нешто се дрнди на домаћина.
-Он вика, чујеј ли, мори разведотине: ,,Овј кућа неје врчкарник, не доводи ми више теј твоје косодупке.’’
-Ти си разведотина. Уваљала си се, огојила, направила си врчву.
-Комшике, за тебе је с твој памет габрова мотка, ти друкше неће слушаш.
-Не бери гајле, све ће се будне, комшике!
-Комшике, млого те гале. Затој си се усампасила!
-Ти си, комшике, ко мој гаћест голуб, кљујеш све редом.
-Ако сам, комшике, нешто лоше помислила, да ми ови глеци испадну што кроз свет терају да идем.
-Сс твоје глођосување од бес, не од муку, разболела си се, сд ли муж да те вуче по доктури!
-Не ми те око ваћа, комшике. Толко си убава, ора из руку да ти не узнем.
-Комшике, у твоју кућу сви глувани и поштрокљани. Дибоко им корито за бањање.
-Које се големиш, ко да си од не знам коју фамилију!
-Па које су па твоје другачке?
-Одала си се за једног голетара, нигде ништа нема, кућа распадотина.
-Ја см се закућила с таткову миразовину и сс моју работу.
-Јес, комшије зборе!
-Комшике, чујеш ли комшију које вика!
-Не!
-Пал ти реко да си глува!
-Које вика!
-Оне немају другу работу, сваки дн дооде, не могу сваки дн да их гостим.
-Ће си идемо!
-Ће си идемо!
-Него да те питујем за оној девојче, комшиче, неје ли лошо или другога да питујем, они ги можда боље познају.
-Убаво, високо, тнчко. Сваки дн га виђујем, млого работи.
-Убаво збориш, не ли ме полагујеш?
-Неје ми мерак што поткусила вистанче, да сам јој татко утепаја би је кад би је такој затекнула.
-Ма, комшике, ће докарамо у ред, сам да дође куде нас.
-Комшике, не се надај на голему миразовину. Имају само волови за теглење, за орање, једну краву за млеко, иде на едну страну, не може се упари у јрм.
-Немој, комшике, да ме ворташ. Важно је да неје врдалама.
-Јучер смела обор, па ђубре исфрљила, па собе наместила, све тој уработила, докле сам ја гледала њума. И куче врзала да не изеде никога. И език врзала.
-Да неје, комшике, мутава!
-Неје, јучер појала. Ожњела онуј голему њиву. И апетит има, ако је сувачка.
-Врсница с моје дете, неје ни вртогуза, ал се врцка. Овј мој усвитлеја с очи кд она прође.
-Јес, јес, тој јој је голема мана. Научила да се врцка кд оди, дупе чс на једну, чс на другу страну.
-Газдлк, комшике, они несу стекли на работу, него кко се причало, нешли су неки ћуп сс злато.
-Деда јој је бија газдаш.
-И деда по мајку, не ли?
-Татко јој стално жмије на пијац.
-Ма, комшике, он је глетоња, али се големи као што га нигде нема.
-Добро, комшике, ал је убава, па неје бш ни голка, загаћили су се одвно.
-Гостирамо, у дом да си идемо.
-Комшике, фала ти на орту.

-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:09 am

наставак-
ЛИТЕРАРУРА:

________________________________________
[1] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор у језичкој науци, Лесковчанин, бр. 2, 15. мај 1997. Напомена: Део овог прилога, али и неколико других, угледног професора др Богдановића, одличног зналца лесковачког говора, послужиће за ближе разумевање говора Лесковца и околине.
[2] Olaf Broch, Die Dialekte des sudlichten der Balkankommission Linguistische, Abteilung III, Wien 1903.
[3] Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Српски дијалектолошки зборник, књ. I, СК Београд 1905.
[4] Павле Ивић, Дијалектолошка проучавања говора призренско-тимочке зоне; Зборник радова са научног скупа ,,Говори призренско-тимочке области и суседних дијалеката’’ (Нишка Бања, јун 1992), Филозофски факултет у Нишу, Ниш 1994. Прештампано у: Призренско-тимочки говори (серија издања из пројекта Лексиколошка проучавања југоисточне Србије), Ниш 1996, стр. 6-8.
[5] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор у језичкој науци: Надајући се да о појединим одликама лесковчаког говора и у другој прилици више проговорим, овде остајем на констатацији да се после наведених значајних радова Брока и Белића научни интерес за јужноморавске, као и друге источносрбијанске говоре не смањује и број научних и стручних прилога о њима већ премашује цифру од 500 јединица. Лесковац и лесковачко подручје, међутим, у тој библиографији имају часне изузетке, али не и довољне и задовољавајуће резултате науке у области језика. Видети опширније Лесковчанин, бр. 2, мај 1997, стр. 8.
[6] Видети опширније о Ј. Михајловићу у I тому ове студије.
[7] Видети опширније о проф. Брани Митровићу у I тому ове студије.
[8] Видети опширније I том Историје лесковачке књижевности
[9] О Каписазовићу видети опширније I том Историје лесковачке књижевности
[10] У 42. књизи едиције Српски дијалектолошки зборник, најстарије и најпознатије публикације народних говора код Јужних Словена (издање отпочиње 1905. године Белићевим Дијалектима источне и јужне Србије), који издаје Институт за српски језик САНУ, под руководством академика Павла Ивића, објављена је монографија ,,Говор Црне Траве и Власине’’ недавно преминулог др Вилотија Вукадиновића, доцента Филозофског факултета у Нишу. Монографија доноси опис граматичког система два типа говора (једног са одликама тимочко-лужничког, а други са одликама сврљишко-заплањског типа) којима говоре житељи најисточнијих предела дуж државне границе према Бугарској, и у непосредном суседству са бугарским језиком. Црна Трава и Власина спадају у пасивне крајеве који су се у толикој мери раселили да ће (не дао Бог) ускоро можда остати њихов најважнији споменик и поменик да су постојали и да су имали свој говор који информише и о ономе шта су знали, у шта су веровали и како су именовали садржаје своје свести и праксе. (Видети оцену Недељка Богдановића, Лесковчанин, бр. 6, 1998, стр. 8.).
[11] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор међу српским дијалектима, Лесковчанин, бр. 3, август 1997, стр. 9. Видети: А. Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Српски дијалектолошки зборник, Београд 1905.
[12] Ј. Михајловић, Лесковачки говор, Народни музеј Лесковац, Лесковац 1977, стр. 6.
[13] Др Н. Богдановић, Лесковчаки говор међу српским дијалектима, Лесковчанин, августа 1997, стр. 9.
[14] У Помаку, бр. 3, јануар-март 1998. године, стр. 1. појавио се занимљив прилог Томислава Н. Цветковића О лесковачком говору, с поводом: ,,Појава књиге Рада Јовића ,,Ћораво злато’’ – стихови старовремски, 1988. године (цртеж и манускрипт Слободан Костић - Коста), наишла је на благонаклон пријем читалаца, а и код критике. У издању Удружења писаца општине Лесковац објављена је, у нешто проширеном облику, и под другим насловом: ,,Наша чаршија’’- стихови старовремски, друго издање, ,,Ћораво злато’’ (1997). Пре појаве Јовићевог Ћоравог злата, Ненад Кражић је објавио две монодраме (Зорка Мантина и Копе Шустер) и драмолет (Нек иде и јуже), 1981. године, под заједничким насловом ,,Будење’’. Значајно је поменути да је рецензент Будења био професор Јован Јоца С. Михајловић, врстан зналац лесковачког говора и аутор књиге ,,Лесковачки говор’’ (1977). Др Момчило Златановић, други рецензент Будења истиче: Ненад Кражић до присности познаје дијалекатске осбине лесковчаког говора. Поред тога зналац је и многих локалних пословичних поредби и изрека. Њих је изванредно уткао у монологе и дијалоге и тако потпуније дочарао староградску лесковачку средину.’’ Гордана Томић-Радојевић објавила је 1989. године збирку песама Исцв’тена стрњика’’. Ђорђе Ј. Јанић, књижевни критичар у рецензији бележи: ,,Збирка песама Гордане Томић Радојевић састављена је од изразито лирских песама писаних у дијалекту, што им даје посебан шарм, чији је уметнички ниво врло висок. Она представља драгоцен допринос развоју дијалекатске поезије код Срба и освежење у савременој поезији.’’ Бриљантна кеига записа Саве Димитријевића ,,Свеће у снегу’’, људи и сокаци старог Лесковца (1990), ,,Камењ на памет’’ (1994), ,,Баче поголеме од сокаци’’ (1994) – такође су писане у дијалекту. У дијалекту ,,на лесковачком’’ пре (Друго светског) рата писали су: Наталија Драгомировић (,,Лесковчани у Паризу’’), Сретен Динић (,,Наша работа’’), Добровоје Каписазовић (Лесковачке чараламе и заврзламе’’, Драгоњуб М. Трајковић (,,Ладовинке и фотељке’’), Брана Митровић (,,Искрице из Дубочице’’).
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:13 am


-наставак-

[15] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор као лингвистичка реалност, Лесковчанин, бр. 5, децембар 1997, март 1998, стр. 9. Напомена: На самом почетку овог чланка, др Недељко Богдановић даје напомену: Овај прилог није настао на основу самосталног теренског истраживања, већ на основу грађе коју налазимо у издањима: А. Белић:Дијалекти источне и јужне Србије, Београд 1905; Ј. Михајловић: Речник лесковачког говора, Лесковац (2. изд. Београд 1992); као и на основу чланака Б. Митровића: Пред лесковачким говором (Лзб. 19/1979), Путевима етимологије лесковчаког говора (Лзб. 21/1981); Ј. Јовановић: О лесковцачком говору (Лзб 18/1988).
[16] Видети: Д. Богдановић, Лесковаки говор..., Лесковчанин, децембар 1997, стр. 9.
[17] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор и лингвистичка реалност, Лесковчанин, септембар 1998. год.
[18] Овде, вероватно др Недељко Богдановић мисли на шире подручје Лесковца, односно и на делове око Мораве, па и део власотиначког и других крајева Јабланичког округа. Ти облици се сусрећу, на пример, и у селу Дадинцу (општина Власотинце) о чему ће бити говора у посебном прилогу ове студије.
[19] Брана Митровић, Речник лесковачког говора, Народни музеј Лесковац, књ. 32, Лесковац 1984. Напомена: Уредник овог издања био је Хранислав Ракић, рецензенти Милија Станић и Драгољуб Трајковић. Аутор је записао: ,,Дело посвећујем свом несрећно преминулом сину Радмилу.’’ Преносимо у целини уводни текст проф. Митровића под назнаком ,,Поводом овог речника’’.
[20] Др Недељко Богдановић, Лексика лесковачког говора, Лесковчанин, бр. 7, децембар 1998, стр. 7.
[21] Напомена Н. Богановића: Лично нам није позната историја Речника, чак ни животни пут његовог творца, али је вероватно да се он израдом речника био ,,заразио’’ већ док је објављивао претходне радове: Пред лесковачким говором (Лесковачки зборник 19/1979), Лесковачки говор (Лзб 21/1981), Путевима етимологије лесковачког говора (Лзб 24/1984). О професору Брани Митровићу видети опширније у I тому Историје лесковачке књижевности
[22] Б. Митровић, Речник лесковачког говора, стр. 9.
[23] Напомена Д. Коцића: Ради прецизности, видети поглавље о професору Б. Митровићу, I том Историје лесковачке књижевности
[24] Бојан Попов је високо оценио дело Бране Митровића (видети Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 30/2, Нови Сад 1987), учинивши тако приговоре који су долазили из завичајне средине маргиналним, иако многе напомене и даље стоје, али сада као разумљиве слабости које се у оваквим пословима могу јавити и у много осмишљени јим издањима и у срединама које традицију у оваквим пословима.
[25] Крајем XX. века изашли су: Речник тимочког говора Јакше Динића (с двема допунама),Речник народног говора у Црној Реци Миодрага Марковића (с једном допуном), Речник пиротског говора Новице Живковића, Лужнички речник Драгослава Манића и Речник говора јужне Србије Момчила Златановића. И поред исте дијалекатске базе и релативно блиског начина живота, као и природних и историјских околности, ови речници показују висок степен самосталности, и свако од њих доноси методолошке помаке.
У организацији Народног музеја у Лесковцу и Учитељског факултета у Врању, септембра 1998. године, представљен је ,,Речник говора јужне Србије’’ проф. др Момчила Златановића, добитника Вукове награде. О речнику су словили: проф. др Недељко Богдановић, проф. др Тихомор Петровић и аутор, чију језгровиту беседу објављујемо: ,,Мој главни циљ и најомиљенији посао је истраживање народног песништва у јужној Србији и на Косову. Из ове области сам објавио највише радова (око триста). Моје најзначајније књиге су ,,Народно песништво јужне Србије’’ (1982) и ,,Народне песме и басне јужне Србије’’ (издање Српске академије наука, 1994. године). Радећи десетлећима овај посао, нисам могао и да се не интересујем и за језик, односно за лексику. Речник сам припремао више година, али са прекидима. Још као студент ВПШ у Нишу написао сам рад о говору моје баке. Иначе, радове из лексике објављујем од 1979. године. Једну расправу ми је објавила САНУ (1979). Најзначајнији ми је рад ,,Варваризми, провинцијализми и друге мање познате речи у књижевном делу Боре Станковића’’ (1995). Прибирање и објашњавање речи је велика мука и велико задовољство. Права је радост када чујете звучну завичајну реч, која вам нешто другачије дочарава животну стварност. Да поменем један занимљив случај. Наиме, 1880. године, из Загреба је у Београд допутовао познаит лингивиста Ђуро Даничић. Путовао је са одабраним друштвом у Ниш, Пирот и Грделичку клисуру да ослушне народни говор. У Грделичкој клисури чуо је реч комај, која га је својом гласовном структуром просто одушевила. ,,Само за ову ријеч вриједело је оволико путовање!’’ – рекао је пратиоцима.
Речи сам записивао на терену, слушајући жив, гибак, сочан и ћудљив народни говор. Бележио сам речи и на састанцима, нарочито у селима, у локалним аутобусима, у свакодневним контактима с људима. Свака реч је одмах добијала посебно парче хартије. Прелиставао сам многе наше и стране речнике. Најтеже је одредити речима право значење, или финесу у значењу. Само један пример. Постоји турска реч тафра, арапског порекла. Код нас је променила значење. Од ње имамо глагол тафрити се. Како га објаснити? Кад кажемо за неку девојку да се тафри, не значи да се само дотерује, него и да пред светом истиче своју гиздавост и отменост. Тафрено девојче – није само лепо обучено девојче него и гиздаво и отмено, а то настоји и да покаже.
Речи су из Врањског Поморавља, Пчиње, Пољанице, Иногошта, Прешевске Моравице и Прешевске Црне горе, Грделичке клисуре, Власине и Црне Траве. А то су предели за које сам присно везан. О Пчињи сам објавио књигу, а о Пољаници ће изаћи из штампе монографија, и то ових дана. (То се недавно и догодило. Напомена Д.К.). На овом пространом подручју постоје разлике у говору: у фонетици, морфологији, па и лексици. Све је блиско, али није исто. Сложена је миграциона композиција у насељима на југу Србије. У једном селу живе родови досељени из разних крајева. Све се то, мислим, види и у овом Речнику. Рачници су својеврсна енциклопедија. Узмите Вуков Ријечник. Не садржи он само лексичко благо српског народа. Зар нам он не помаже да боље упознамо Србију, њену историју, њен дух? У њему је битије нашег народа. У мом Речнику ћете наћи изреке, пословице, стихове, етнографске и ботаничке речи, сточарску терминологију итд. Моје намере је прозрео песник Светислав Стевановић, родом из Пољанице. Ево шта ми пише: ,,За мене је то много више од речника у обичајном смислу. Низ богатих асоцијација и живих успомена, шифраник чаробног света детињства, дух и атмосфера у којој сам одрастао.’’ Навео је у писму дивну сентенцу: ,,Језик олакшава оријентацију у стварности.’’ Дијалекатски речници помажу да боље упознамо поједине наше крајеве. У реч највише стане. Све што је људско – има слабости, па и овај Речник. Надам се да ће други Речник, на којем радим, бити бољи. Ако искуство није варљиво.’’ (О Речника говора јужне Србије проф. др Момчила Златановића видети прилог у Помаку бр. 9, октобар - децембар 1998, стр. 11.)
[26] Јован С. Михајловић, Лесковачки говор, Библитека народног музеја, књига 24, Лесковац 1977, стр. 5. Напомена: У Уводу, аутор пише: За овај рад, замишљен као прилог науци о језику, определио сам се после читања Говора Јањева од професора др Миливоја Павловића, а са широким ослонцем на рад професора др Александра Белића и уз дијалекатска расправљања од стране професора др Михаила Стевановића, др Павла Ивића и др Бранка Милетића. Професору Миливоју Павловићу дугујем посебну захвалност што ми је рад прегледао и изразио своје мишљење да би га требало објавити. Захвалан сам и на помоћи коју су ми указали доцент др Јован Кашић и мр Мате Пижурица. Књигу је аутор посветио сенима драгог и поштованог професора др Миливоја Павловића. Уредник књиге био је Хранислав Ракић, а рецензенти су др Драгољуб Петровић, др Момчило Златановић и Томислав Н. Цветковић, књижевник
[27] Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Београд 1905, Увод, стр. LXIII
[28] Старе српске биографије, стр. 33.
[29] Етничке карактеристике лесковачког краја у време ослобађања од Турака 1877/78, с. 25.
[30] Дијалекти источне и јужне Србије, Увод, стр, XCVI, пасус 2.
[31] Напомена Д. Коцића: Ј. Михајловић је укупно издвојио: под А – 22 речи; Б – 56, В – 27; Г – 36; Д – 53; Ђ – 1; Е – 14; Ж – 13; З – 37; Ђ – 16; Ц (из техничких разлога не може правило да се обележи знаком: пример, цвери, па приближно га обележавамо Ц) – 16; И – 29; Ј – 17; К – 68; Л – 19; Љ – 6, М – 42; Н – 57; Њ – 4; О – 66; П – 94; Р – 27; С – 85; Т – 51; Ћ – 37; Ф – 10; Х – нема ниједан пример; Ц – 7; Ч – 15; Џ – 2; Ш – 17 и јат – 1 (рмбам – радим без одмора, ,,ропски’’).
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:13 am

-наставак-
[32] Примери лесковачког говора из књиге Јована С. Михајловића, стр. 73-74. Аутору је прче Ненасито око и Ко је по јак забележио од Славка Д. Михајловиђа, Здоговор је говорио Душан Ивковић Дуле, Лебанчанин, а Сиротињу Драгомир Милосављевић. Напомена: Овде није обележен акценат. Иначе, сва три поддијалекта призренско-тимочке дијалекатске зоне, па и лесковачки говор, имају само један акценат. То је један тип акцента, експираторан по карактеру, без обавезних квантитативних или тонских обележја, чији изговор може варирати трајањем и тоном само у зависности од реченичне интонације. Код свих речи, без обзира на број слогова и граматичку врсту, акценат се налази на последњем слогу. Међутим, закључак да у лесковчаком говору акценат стоји увек на последњем слогу не би био ни потпун ни тачан, јер нагласак налазимо и на осталим слоговима двосложних, тросложних и вишесложних речи, (видети опширније стр. 28).
[33] Јован Јоца Михајловић је био не само изванредан познавалац лесковачког говора, него је био и одличан приповедач, песник, есејиста и педагог. Његов живот и рад смо потанко представили у I тому студије ,,Лесковачки писци и њихово доба’’ (Историја лесковачке књижевности). Може се сматрати да је Михајловић по много чему занимљива личност међу ствараоцима не само у Лесковцу, него и на читавом југа Србије. Због тога је међу пријатељима уживао велики углед, а стручњљци су посебно ценили његов истраживачки рад. Иначе, за писање ,,Лесковачког говора’’ Михајловић је користио богату литературу, као што су радови проф. Александра Белића, Павла Ивића, Бранка Милетића. Миливој Павловића, али и књигу завичајних стрваралаца Хранислава Ракића и др. ,,Лесковац и околина’’, Лесковац 1961.
[34] Радмила Жугић, Речник говора јабланичког краја, Српски дијалектолошки зборник, LII, стр. XI. Напомена: На почетку ове књиге, Радмила Жугић је записала: ,,,Да ви неје просто ни на овај ни на онај свет, ако гу не школујете све докле оће да иде у школу. – Овај аманет деде Јосима испунише моји родитељи Велимир и Ружа, стриц Мирко и стрина Лепка, тетке Јованка и Боска. Речник говора јабланичког краја је бескрајна захвалност свима њима.
[35] Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, СДЗб I, Београд 1905.
[36] Радомир Илић, Јабланица, Ветерница и Пуста река, СГД, књ. 46, стр. 5,Београд 1978. године
[37] Видети опирније Р. Жугић, Речник говора јабланичког краја, стр. XL
[38] М. Ђорђевић, Лесковачки надимци, Белешка о аутору, Удружење писаца, Лесковац 2005, стр. 61. Напомена: Миодраг Николе Ђорђевић рођен је у Лесковцу 1930. године. Основну школу и гимназију завршио је у свом родном граду, а Филозофски факултет у Београду, Група италијански и француски језик. Радио је као професор француског језика и књижевности у основној школи у Бошњацу и основној школи у Предејану. Најдуже је био професор француског језика и књижевности у Првој текстилној школи у Лесковцу. Био је овлашћени судски тумач за италијански језик.Ђорђевић је аутор уџбеника за француски језик и књижевност за текстилну струку. Добитник је значајних друштвених признања.
М. Ђорђевић, Лесковачки надимци, Удружење писаца 2005. године (предговор).
[39] У рецензији проф. др Момчила Златановића и проф. др Тихомира Петровића је, између осталог, записано: Професор Миодраг Ђорђевић, из старе градске породице, брижљиво је истраживао ову појаву у граду на Ветерници, прикупио мношто интересантних надимака и припремио краћу збирку за објављивање. Ова збирка је интересантна за даље истраживања – социолошка, етнографска, психолошка и друга. Разуме се, посебно може бити предмет лингвистичких испитивања.
[40] О самој драми, која је део ,,монодраме и драмолета ,,Будење’’, видети I део Историје лесковачке књижевности (одељак о Н. Кражићу).
[41] Ово је сам почетак монодраме Ненада Кражића Зорка Мантина, која је штампана децембра 1981. године. Стручни консултанити су били проф. др Момчило Златановић и Јован Јоца Михајловић, књижевник, а лектори Груја Петковић, професор и Благоје Ивановић, професор, док је илустрације у књизи урадио сам аутор.
[42] Д. Коцић, Говор села Дадинца, прича. Напомена: Село Дадинце, општина Власотинце, удаљено је од града пет километара. Има нешто више од стотину домова; углавном старачка домаћинства. Говор готово истоветан као и у осталим местима јужноморавског говорног подручја.


-наставиће се
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptySre Nov 13, 2013 9:14 am

-наставак-


Pogodaka: 496




< Prethodna
Sledeća >

Dodaj komentar
JComments
Povezane vesti
• Leskovački pisci i njihovo doba (2): Leskovac i oslobođeni predeli Srbije 1877-1878. godine
• Leskovački pisci i njihovo doba (62): Stvaralaštvo leskovačkih Roma
• Leskovački pisci i njihovo doba (3): Leskovac u putopisnim spisima
• Leskovački pisci i njihovo doba (1): Leskovac u pisanim dokumentima
• Leskovački pisci i njihovo doba (4): Leskovac od 1878. do 1944. godine
Izdvajamo

Tehnička škola: Direktorica Biljana Pejčić podnela ostavku
VLASOTINCE - Direktorica Tehničke škole u Vlasotincu Biljana Pejčić podnela... Opširnije...

Dom zdravlja Leskovac: Račun u blokadi za 42 miliona dinara!
LESKOVAC - Račun Doma zdravlja u Leskovcu u blokadi je za 42.374.305,76... Opširnije...

Narodna biblioteka: Vojska Srbije poklonila 13.000 knjiga
LESKOVAC - Treći centar za obuku vojske Srbije Narodnu biblioteku „Radoje... Opširnije...

Vlasotinčanka Milica Branković u posadi “Er Srbija”
ВЛАСОТИНЦЕ - Међу насмејаним лицима...Opširnije...

Pratite posetu sajtu Medija centar Leskovac
LESKOVAC - Na jugu Srbije ima više sajtova, koji su sve zanimljiviji. Sve... Opširnije...
MOZAIK
Dr Dobrivoje Bošković: Tri nove knjige: Žena, Greh i Anatomija sujete i zablude

Opširnije...
Leskovački pisci i njihovo doba: Kratka istorija Leskovca
Svetolik Stanković, pisac: Poslednje putovanje Josifa Miljina
Mile Ristović: Pesnik i matematičar u SAD
Miodrag Milutinović: Dragoljub Stanković Čivi – portret profesora
Kursna lista
MCLESKOVAC.COM NA FACEBOOKU
JABLANIČKI OKRUG
 Leskovac: Zvanični sajt grada!
05.11.13 Vesti >> Region


Pogodaka: 39030




Opširnije...
 Leskovački pisci i njihovo doba: Književna kritika
23.10.13 Vesti >> Region


Pogodaka: 12763




Opširnije...
Poseta (od 25-09-12)
       

Danas 1042

Juče 7579

Ove nedelje 20290

Prošle nedelje 39606

Ovog meseca 73004

Prošlog meseca 145666

UKUPNO 2135067
Visitors Counter
Trenutno na sajtu
Gostiju na mreži: 43


Preporučujemo

         

Pretraži:
 


Srbija

mcleskovac.com


Tehnička škola: Direktorica Biljana Pejčić podnela ostavku

Dom zdravlja Leskovac: Račun u blokadi za 42 miliona dinara!



Narodna biblioteka: Vojska Srbije poklonila 13.000 knjiga

Vlasotinčanka Milica Branković u posadi “Er Srbija”
 


Pratite posetu sajtu Medija centar Leskovac


RAZNO
LJUDI I DOGADJAJI
Filmski festival u Solinu: Nebojša Ilić Ilke osvojio nagradu - ponedeljak, 11. novembar 2013. 12:17
Leskovac: Ugrožena nastava u školama zbog hladnih učionica! - nedelja, 10. novembar 2013. 13:14
Nova stranka: Ne izlazimo na izbore za savete mesnih zajednica! - subota, 09. novembar 2013. 12:06
Leskovački pisci i njihovo doba: Sava Dimitrijević - subota, 09. novembar 2013. 08:29
Zoran Živković: Strahovlada u srpskim medijima! - petak, 08. novembar 2013. 13:40
Dr Ivica Savić: Priča o Milanovu... - petak, 08. novembar 2013. 11:30
SPC: Danas je Mitrovdan - petak, 08. novembar 2013. 07:34
LKC: Treća tribina “Hrišćanstvo u 21. veku” - četvrtak, 07. novembar 2013. 10:39
Centar za razvoj Jablaničkog okruga: „Život sa šifrom C 20“ - sreda, 06. novembar 2013. 10:28
Dom kulture: Humanitarna priredba za Andrijanu Pešić - sreda, 06. novembar 2013. 09:52
Dom kulture Grdelica: Raspisan literarno-likovni konkurs - sreda, 06. novembar 2013. 09:09
Visoka strukovna škola za tekstil: Poziv Iz Oksforda - sreda, 06. novembar 2013. 08:40
Zoran Stojanović: „Život jedne učiteljice“, novi roman - sreda, 06. novembar 2013. 06:53
MOZAIK DRUGI PIŠU
АКО МЕНЕ ПИТАШ ... ?!19/08/2013

Децо, Ако мене питаш...?! је једини сајт са југа Србије намењен управо вама. На сајту можете пронаћи игрицуЦРВЕНКАПА, стрип МЕЗИМЧЕ, али и неколико квизова под нази [ ... ]

Opširnije...


*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?option...id... - Кеширано
6 јун 2013 ... ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и њихово доба (I - II), студија на више ......Ш: шатка пловка, шашко им. шашавко, шљака - ница шамар;.
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&catid=45:ljudivreme-dogaaji-
*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?...id...govor... - Кеширано
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor. četvrtak, 06. jun 2013. 08: 20 | AUTOR: Danilo Kocić, novinar |. ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и ...
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&


* * *
Поставио (13.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија): Мирослав Б Младеновић локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptyPon Nov 18, 2013 9:20 pm






СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ- ГОРЊЕ ПОВЛАСИЊЕ

Свадбени обичај је заузимао важно место у животној заједници. За њега се спремало читавога живота. Живело се за тај дан-још када се дете роди, потом одрасте и досегне зрелости девојке за удају и момка за женидбу.

Мајке су још од времена почетка детињства, до девојаштва -училе своје ћерке да преду, ткају и везу и спремају дарове за свадбено весеље.

Према даровима се ценила спремност девојке за удају и богатство њене породице за давање мираза.
Даровима су даровани свекар, свекрва и најближи у мушкој и женској родбини.

Дарови у Горњем Повласињу су на Видовдан износени напоље-ткане черге(ћилими), везани јастуци, везане чарапе, везане кошуље, везане рукавице, тканице, самије(везане мараме), везани бечелаци, везани чаршави у дворишту девојке на виђење-окачени на конопцу или жици.

Наравно да се у дар тада стављала лековита биљка Ивањдан - да неби дар јели мољци.

То су тренутци радости посебног доживљаја у животу родитеља и њихове деце. За тај дан се живи целога живота. Очеви су одлазили у печалбу да зараде новац да се припреми мираз-дарови, а касније и направљени намештај у ковчегу за дар, потом и дрвени кревети и дрвени кухињски намештаји.

Очеви момака су такође ишли у печалбу са својим сином и спремали новац за свадбу. Морало се водити рачуна да се годинама сачува ракија,

Да се у кацама стави кисели купус, парадајс и паприка, да се сачувају овце-двиске, младе овце са којим су се у котловима правио купус свадбарски, који се садио у градинама. Н село

Свадбарски купус у времену сиромаштва и животне оскудице - на свадбама био је једино јело, а после је тек 70.година 20. века, када се постало богатије, спремало се и предјело, печењеод прасетине, колачи и друге ђаконије.

Наравно до 60.година 20. века као предјело се као „мезе“ за употребу ракије шљивовице – су била као предјела само:сир, кисео купус, паприке из трошију каца и џигерице од овце и ништа више, али се знало веселити и пити ракију и вина по три дана и три ноћи.

Занимљив је био обичај саме женидбе и удадбе. Тако се после гледања момка и девојке по саборима иде на просидбу-прошевину .

Са момком иду отац, мајка, стрина, чичеви и ужа рдбина- код девојке. Тада се родитељи девојке и момка „пријатеље“(тако се зове тај свадбени ритуал) односно дају сагласност за заједнички живот момка и девојке у брачној заједници.

Тако на просидбу-прошевину увек се недогађа да родитељи момка и девојке се сагласе, па се некада просидба-прошевина заврши и неуспешно.

Отац момка пита оца девојке:““Пријатељу“, даваш ли ти овуј твоју ћерку, за нашега момка“? Тада отац девојке одговара:“Ако се деца воле, дајем и ако млого мираз неискате, да си дадем колка ми је черга-а ја и ми јој небранимо ништа да дојде у вашу кућу“.
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptyPon Nov 18, 2013 9:22 pm

-наставак-

Некада настаје натезање и погодба око мираза, даровница, али се изглади и на крају се изврши „пријатељење“-прошевина. Наравно без ценкања и увеличавања момкове и девојкине доброте, вредноће и лепоте, са мало задиркивања у шали и смеху-неможе да прође ниједна прошевина-просидба.

Онда се “пријатељи“ изљубе, честитају прошевину-просидбу једни другима, размене се даровнице и тако се озваничује веза између момка и девојке за заједнички будући живот у брачној заједници.

Тако тада будућа свекрва(мајка момка) носи везани бечелак, у коме се умота погача, баница, марама и купена китка(цвет) за просидбу-прошевину и на њој стави дукат.

Приликом „пријатељења“-прошевине(просидбе), будући свекар(отац момка) даје „пријатељу“(оцу девојке) ракију и тако се „пријатеље“, а будућа свекрва на девојку даје(забради гу) мараму и стави ве китку на главу и дукат на китку.

Потом китку стави на десну стр'ну мараме на главу будуће снаје(јер на леву страну китку носе неудате девојке).
После ги девојка изрукује-сас сви се пољуби.

Такој будућег свекра, свекрву, оца, мајку и момка пољуби у руку. Кад се изврши просидба-прошевина, каже се да је девојка испрошена-запроси се девојка.

Т'г се сас пушку пуца код девојку а после к'д се дојде код момка, поново се пуца из пушку и у село означава прошевина и такој се саберу комшије и село да се пије на весеље-крчма у кућу момка.

На крчму се поздравља сас девојку и она сваког цуне(пољуби) у руку, а њојм се дају паре(новац) приликом поздрављања, ко колко има. Сас празне руке се непоздравља сас девојку на „честито“-крчму испрошене девојке. У село се позове гајдарџија или хармоникаш да провесели све на крчму. Игра се у коло, пева све до касно у ноћ.

После тога се организује свадба.
Некада је просидба-прошевина била без довођења девојке код куће момка-то је кажу била старинска свадба, а касније када је девојка испрошена долазила кући момку, тако је у очи свадбе долазила код родтеља да се тамо направи млада невеста и да се код ње организује гађање јабуке и да се сватовима иде по њу на свадбу.

Догађало се да они који су најсиромашнији-да би избегли трошкове око давања мираза на пршевину(просидбу)-намерно се организује да девојка наводно „побегне“ или је момак „украде“ са игранке или из куће-са неког сабора. Наравно у прошла времена је било и насилних сурових „крађа“ девојака, па је често долазило до туче ножевима, па чак се пуцало и из пушке или из пиштоља.

Често су браћа девојке често на почетку 20. века хтели да заштите сестру од насилне крађе неког момка
-па се са сабора често потезало ножевима, како би се одбранила част девојке на насилну удадбу. Често је било насилних крађа девојака када су чувале овце-па је често долазило и до пушкарања по селима.


Ако се догоди да родитељи девојке недају пристанак удаје девојке за неког момка, кога они нежеле за зета, онда настају свађе и непријатељства, па се тако често иде и на „мирење“-које некада и неуспе, али на крају се опет попусти, али девојка губи да добије мираз јер није добила „руку“(сагласност) од родитеља за удају за одређеног момка.

Тако су често браћа девојке, па и читавог села родбина „добро“ чували неку лепу девојку да небуде украдена у неко друго село за неког момка ван села кога нежели фамилија девојке.

Пред свадбу на један дан се ките момкови дворови, скупљају се девојке да праве-плету „зелени венци“ од китке(цвећа):босиљак, шишмир(зеленика), здравац, зелени папрат.

Венцин се стављају на капију-на врата, на собе са ратишкама(разнобојним хартијама-највише црвена боја на радост)-купљеним у бојама се праве „увијене“ дугачке –дужине „дијагонале“ соба са дебљином неколико сантиметара, унакрс се стављају и на капију са зеленим венцима. Од црвене хартије и китки се направи венац и стави се црвена јабука на средину капије.

На малу капију(вракњицу) се стави(тури) клип(клас) кукуруза и црвена паприка и кромпир на венац-са јабуком на средини велике капије.

Са искитеном капијом у облику полулука, који се прави од зеленог бршљана и младих шибљи дрвета, са папратом навалом-зеленим и цвећем-киткама, уз песму и музику свирача се окити капија и направе „зелени венци“ за свадбено весеље.

Киткари-то су они што носе премену(одећу и обућу) девојци а чине их: свекар, свекрва, младожењски(зет код момка) и најближи из родбине.

Ручник-стављају га жене на главу(капа,вес-беретка са репом) носиле младе(ален-црвен) вез са китком (црном свилом) на врху главе.

Ујутру првог дана свадбе, у дворове младожење скупљају се сватови, мало замезе, попију по коју ракију и крену по девојку. Када се полази за девојку, онда се момак бричи и девојке му певају:

“Бричете добро, бричете Павла,
Викните мајку да види,
Викните татка да види
..........................................“.

А када девојке премењују девојку момка, онда оне певају песму:
“Викајте мајку да види,
Мајка носи бел погачи,
Викајте татка да види,
А татко си точи:
Рујно вино па не виде
.......................................“.

Када се девојка премељује често се певала и македонска песма:
„Црешња се од корен корнеше,
Девојка се од мајке делеше
.................................................“.

И данас на крају 20. века ови обичаји још делимично постоје. Облачење момка-младожење и девојке-младе невесте, разликовало се од века до века-у зависности каква се ношња носила у 20. или 19. веку на село и у вароши. На пожутелим фотографијама у црно белој боји с краја 19. и почетком 20. века могу се увидети ношње младожење и невесте на свадбама.

У данашње време у другој половини 20 века и на почетку 21. веку момак купује готово одело у бутику, кошуљу, кравату-ципеле у продавницама, а исто то чини и девојка, која купује или изнамљује готову венчаницу.
-наставиће се
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
Miroslav Mladenovic

Datum upisa : 28.07.2013

Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 EmptyPon Nov 18, 2013 9:22 pm


-наставак
Средином 20 века и 70.година су младе саме код шнајдера шиле венчаницу и често се то чувало па се предавало са колена на колено-као и ципеле куповале се у продавницама.

Свадбени обичаји су нажалост изгубили ону старинску драж у много чему-негде су у начину одевања, онда у позиву гостију и у много чему прешло у престиж-јер се плаћају и луксузна кола, која ће младе да одвезу до кафане-луксузног хотела.

Некада су сватови све ишли пешице по младу невесту, веселили се и тако малдунци били предмет пажње свих људи, поред чијих се кућа весело пролазило са музиком, са сватовима и са младом невестом.

Кад се пође за девојку са сватовима, онда се јабука накачи(стави) на високу мотку-букову младицу више десетина метара дужине(што вишље), на врху са малом „дивљачком“ жицом увезаном јабуком.

Тако се постави високо јабука да се постави „препрека“ момку да је што теже погоди пушком. На капији обавезно стоји неки „бркајлија“ са кожним капутом од јагњета-кожуком, па „дрвеноном сабљом“ тако прети и показује где треба да се погоди јабука- па ће тек онда момак и сватови да уђу у авлију и узму девојку.

Наравно са момком у „помоћ“ је ишао и барјактар или најбољи стрелац из сватова.
Наравно овде око гађања јабуке, момак треба да покаже да има добро око соколово -стрелца и покаже знакове јунаштва, које је било на цени код мушкараца у времену владавине под турцима, а што је остало као леп обичај на сећање тих дана мушкости у одбрани свога огњишта.

Док сватови улазе у авлију, онда се поздрављају, ките се „киткама“, онда момак преко њему „скраћених“ путева крадом треба да крене и домогне се до девојкине собе и да тако „краде девојку“-али обавезно треба надмудрити „чуваре“ девојке-њеног брата, кога наравно обавезно замајују младе девојке испред куће брата девојке, да би момак несметано се прикрао кроз прозор и ушао код млатку(невесту ).

Наравно да се све то ради кроз смех и шалу-а тај обичај са јабуком и уласком момка да краде девојку и данас се врши у многим селима.

Кад се уђе у авлију онда се у девојкину кућу погача кити-пола момкова а пола девојкина родбина, са парама, онда се она ломи са смехом и шалом-пољубе се момак и свастика(сестра девојке-невесте) девојка или нека друга млада девојка из фамилије, а могуђе су и „крађе“ пара од погаче од те девојке од младожење, уколико је момак младожеља необазрив, па се поново плаћа.

Момку се дају пржена јаја у тањиру да поједе од његове бабе-будућуе таште, па се то све са смехом и шалом пропратило од свих присутних гостију у соби девојкине-невестине куће.

Овај обичај се и данас изводи на свадбама у околини Власотинца. Онда се руча, а сватови уђу у авлију, а ако сви немогу да уђу, онда пију и играју у авлији невесте.

Онда се спрема дар и ставља у ковчег, товаре кола запрежно воловска-рабажијска, која оду пре сватова у девојкине дворе. Када се иде за дар са сватовима, обавезно се кити јарам волова са венцем и стави(тури) се једна тканица на јарам.

Са рабаџијама за дар обавезно иду:залва, зет, тетка, стрина-са ковчегом, а то је направљен сандук за девојачки дар са поклопцем. Девојачки ковчег често бива ишаран разним шарама и са резом за катанацем да се затвори.


Махом за девојачки дар се одабирају рабаџије са најснажним воловима у село, који се обавезно заките. Данас се обичај задржао у погледу китења кола, трактора и даровања девојке својој родбини уз музику у авлији пуне сватова. Капија и код девојке и момка је окитена и на средини је венац са црвеном јабуком.

Онда се девојка растаје са својом фамилијом, уз плач најближих-мајке, тетке, стрине и другарица. Кад се крене са сватовима и свирком свирача-трубача(плех музике) или хармоникаша или гајдаша-зависности од врмена у коме се изводио свадбени обичај, младожења и невеста се попну на рабаџиска кола са даром, па им се даје по једна чаша да попију са вином и празне чаше баце преко главе, а брат стоји на капију и тражи да се дар плати од оних који воде волове са даром-од будућег зета, па се у шали пазари и онда после смеха и шале се те паре ставе у ковчег са даром за девојку.

Онда се пусти рабаџијуа са даром, младожења и невеста и сватови да изађу из авлије. У песми и весељу се напуштају девојкини дворови.


После одласка сватова из дворова девојке, онда се састави мала групица момака и девојака(непаран број од 5-7), па се иде испред сватова у такозвану „Пооду“. Тамо се траже многе ствари у шаљивом тону-да се послуже од стране момачке послуге, например тражи се да се донесе „буре са ракијом без данцета“.

Онда у шаљивом тону послуга момка донесе „главицу црног лука“-па се смеје и одговара да је то тражено „буре без данцета“. Некада се поломи и чаша за срећу-али се плати у новцу. Та шаљива групица девојкина обавезно бежи из девојкине авлије- чим наиђу сватови са малдожењом и невестом.

И сам сам одлазио у Пооду и смишљао многе шаљиве смицалице послугама код куће младожење, као члан групе девоке из моје уже родбине или из роднога села негде 60-70. година 20.века у Горњем Повласињу.

Пре другог светског рата сватови са младком(невестом) су ишли да се венчају у цркву, да би потом се тај обичај насилно укинуо у време кумунизма после 1945.године, да би се ето сада на почетку 21. века тај обичај почео поново да се упражњава.
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost   Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost - Page 4 Empty

Nazad na vrh Ići dole
 
Miroslav B Mladenović-Etnologija i narodna književnost
Nazad na vrh 
Strana 4 od 6Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: DRUŠTVO :: DRUŠTVENE NAUKE :: ETNOLOGIJA-
Skoči na: