Poezija PARTIZANOVOG JUGA

Šta me je navelo da otvorim ovu temu.
Pošto sam od najranijeg detinjstva na jugu stadiona JNA, tačnije od predškolskih dana, prosto je to za mene u pravom smislu reči duhovni Hram, odakle sam poneo i izgradio sve svoje emocije i način razmišljanja.
Iz početka po inerciji, a kako je moglo drugačije kada su mi svi i sa mamine i sa tatine strane u daljem srodstvu Partizanovci, kasnije sam izgradio neki svoj logični stav. Ljubav prema Partizanu je za mene odanost poštenju, sportskom duhu, suprotstvavljanju medijskoj kampanji kakvu su ovde sve vreme imali ....... da ne spominjem mrsko ime, kao i Hajduk u Hrvatskoj.
I upravo u vreme, kada se piše da je parizan privilegovan, da vojska dovodi igrače (što je bila politika takve države po ugledu na SSSR), Partizan je poput CSKA u Moskvi, CSKA u Bugarskoj, ili Steaui čitavih 13 godina ostao bez titule (1949-1961). Prosto, treablo je zadovoljiti narod, pa u prvi plan da izađu "građanski" (Udbaški timovi), a oficijalno vojni je služio da se sva elita sporta sjati u njega, ali po direktivi nije smeo osvojiti titulu. To se upravo dogodilo 1953 o čemu sam još kao dete čuo lično od Tome Kaloperovića, kada su dobijeni svi derbij, Partzan - Zvezda čak 7 : 1 (do danas rekord), a stiže naredba da se titula ipak prepusti.
Da ne davim o sportu, na partizanovom jugu se formira armija navijača koja ne navija za partizan što je šampion (jer nije ni bio), već prosto zato što voli svoj klub.
Iz tog vremena je čak i u štampi zvanično "Partzanov jug" bio najverniji, a uprvo tu su se pojavile i prve zazastave, šalovi, pesme. Naravno, odmah zatim su to i drugi preuzimali, ali prosto, tadašnja generacija Zvezdaša priznaje, da se kod pojavljivalo sve prvo. Lako je posle bilo šiti i kilometarske zastave, ideja o prvoj koju je čovek sašio sam i odvojio od usta je bila ona iz Obrenovca, koja se pojavila na Pariizanovom jugu, a svima je mesecima zastajao dah. Sve dotle, dok političke strukture nisu izmolile KLUZ da sašije zastavu navijačima sa severa.
Evo tadašnja gostovanja kako su izgledala, na ovoj slici sam i ja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prve pesme su se takođe pevale na jugu, i to samo na jugu čitavih 2-3 godine, koliko je trebalo da se probude Splićani, a tek posle njih i slavuji sa severa.
Ovo je upravo tema, gde polikušavam sačuvati od zaborava pesme koje sam zapisivao kao klinac, a nema ih nigde na netu. Neke su naravno u obliku pesmica koje su štampane i deljene po kancelarijama, kafanama, pijacama. a tu su i sve one koje su se pevale na jugu. Prosto, imam zapisane sve pesme i pesmice u XX-om Veku. Ove najnovije znam, ali ih nisam zapisivao jer je odavno trend postao pobiti se, a ne pevati i slaviti. Odnosno vređati protivnika kroz pesmicu.
Pesme su naravno naivne, shodno tom vremenu, ali ipak moraju da nađu svoje mesto na netu, zbog istorijksog razvoja hooliganizma na ovim prostorima.
Upravo moja pesma je korišćena u pgp RTS, kada su snimali prvu ploču Partizanovih navijačkih pesama, a sve je uzeto odavde.
Autor većine, negde oko 70-ak posto je znameniti grobar "Kubura", stihoklepac, koji je jednom prilikom napisao i do sada najlepšu zvezdinu pesmu, uz naravno ogromnu materijalnu nadoknadu. Pošto smo bili drugari, nas desetak smo tri večeri lumpovali u Skadarliji za taj novac, a baš bili klinci.
Radi se o pesmi (Na Marakani, sad je pesma stara...), kao i pesma Računajte na nas, koju je Kubura napisao za nas, a onda prodao navijačima Zvezde koji su je na stadionu prvi pevali, naravno sa jihovim tekstom.
Koliko god ova tema naivna, neke vremešne će podsetiti koliko vreme brzo teče, kako život brzo prolazi, a sve mi se čini da je bilo juče.

Pesma nastala na dočeku fudbalera posle trijumfa na Pentagonalnom turniru u Meksiku 1970-e godine, a ostala je jedina pesma koja se peva na stadionu u SFRJ bar 2, 3 godine posle toga.

Topćidersko, joj Topčidersko brdo se prolama,
To igraju , joj to igraju momci Partizana.

Topčidersko, joj Topćidersko brdo se veseli,
To igraju, joj to igraju momci crn-beli.

Crno-beli, joj crno-beli zastave razvijte,
Pa sa njima, joj pa sa njima Partizan bodrite.

Otvorte se, joj otvorte se vrata stadiona,
Da vidimo, joj da vidimo novog šampiona.

Topčidersko, joj Topčidersko brdo hvata tama,
Mi pevamo, joj mi pevamo Himnu Parizana.

Daleke 1970 godine, navijači su potpisivali peticiju, odneli kao predlog u RTS, a onda nekoliko njih bili uhapšeni, zbog naziva Himna. Tada je bilo antidržavno praviti Himnu bilo kome osim svojoj socijalističkoj domovini.
Bilo je čak i nekoliko pesama ranije snimljenih na pločama, ali ovo je bio pokušaj da se neko meša u državnu terminologiju i stvaranje jednog novog patriotizma, prema voljenom klubu.
I još jedna zanimljivost. Bio sam tada sa 7 godina na dočeku na aredromu, a kada je zazvučala pesma, proradili su pendreci i desetak navijača uhapšeno. Policija je bila u šoku, da je čak neko u grupi počeo i da peva o svom klubu. Novinari su pri tome više slikali navijače nego same igrače, što je do tada bilo nezamislivo.

Sledeća pesma koja je nekako odmah posle ove prethodne počela da se peva je

I po noći i po danu, uvek verni partizanu.
I kad gubi i kad bije, crno-bela zastava se vije.

1971-e godine, Kubura je kao klinac (stariji je od mene 5-6 godina), napisao pesmu koju je ušla i u stihove Partizanove himne, upravo iz ove sveske je sačuvana od zaborava, a zajedno smo je odnelu Čobiju koji je sa Kornelijem KOvačem zatim prepevao.

Volim Partizan, crno-bele boje,
Volim Partizan, kao oči svoje.

S pesmom mladosti i novim elanom,
Uvek zajedno, s našim Partizanom.

Naše snage jačaju,
Svakim novim danom,
Sve do smrti zajedno.
S našim Partizanom.

Naša je zastava, boja crno bela,
Pronela je slavu, širom sveta cela.

Pesma se pevala na melodiju iz filma "Kapetan Leši".

MILJAN I BOBEK

Knjigu piše Miljanić Miljane,
Sa ciganjske čerge Marakane,
Pa je šalje timu Partizana,
A na ruke Bobeka Stjepana,
U knjizi mu 'vako besedio:

Oj Stjepane po fudbalu druže,
Čudne priče Beogradem kruže,
da ćeš sutra po bijelu danu,
iz potaje napast Marakanu,
da je raniš da uzmeš bodove,
a ne znadeš muka te ne znala,
šta je kome Marakana dala,
do nevolje i muke velike,
pa i za te takve su prilike.
Ja sam silne momke sakupio,
iznajmio, nešto potplatio,
pokupio bez reda i brige,
što iz ove, što iz druge lige.
Ne plašim te, ali da ti kažem,
istina je ja ne znam da lažem,
sve ću ti ih kazat do jednoga,
od golmana, do krila levoga :
Za golmana trostruke mi volje,
Duja, Racić, Petroviću Olje,
a bekovi prvi pomagači,
Đorić, Zombe vanredni trkači,
svaki od njih seče, grize, glođe,
lopta prođe, al čovek ne može.
U liniji srednji napadači,
sve ljudina od ljudine jači,
Kera, Rakić, Kiro Dojčinovski,
kao nekad Vojvoda Savojski,
kraj njih proći i do gola doći,
znači iglu tražiti u noći.
U napadu poznate petorke,
Japan, Jave, Španije, Majorke,
Od njih imaš zoveš nebese,
finta fora i mreža se trese.
Ja te čekam na sred Marakane,
javi uđi, s koje hoćeš strane.

Kad je Stjepan knjigu proučio,
Svoje momke na zbor sakupio,
pa ima 'vako bio vesedio :

Braćo moja boje crno-bele,
čujte šta nam s one strane vele,
kažu da su za priče doznali,
kakvu smo im kašu zamešali,
Pa nam velel za minus 2 boda,
kao da smo sami luk i voda,
a ne znaju muka ih ne znala,
šta je boja crno-bela dala.
U Briselu zastavu razvila,
po Evrope u crno zavila,
Mančester je pod noge stavila,
do dubine Spartu sahranila,
Nant i Verder trice i kučine,
Grobari su crno-bele mine,
Zar da braćo od nikogovića,
trpi bruku ime Vasovića,
i da rđa naša stara slava
u odsustvu vrata Gibraltara.
Miljana će pitati Kirilo,
šta se ovo s nama dogodilo,
neće poznat tođeno ognjište,
kad im Mujo stane na poprište,

Nego momci, moja moja deco draga,
um mog mnjenja i saveta draga,
da dogovor učinomo jedan,
da vidimo kolko je ko vredan,

Ćure nam se s refleksom rodio,
kod Šoleta školu izučio,
dok je ovaj ko prva vedeta,
gol branio na vratima Sveta,
Levi branič ti budi Damjane,
pa da gledaš na sve četir strane,
da se boriš po suncu i kiši
i pomogneš Radaković Miši,
ako ovaj mladićki zaore,
pa prerano krene u rodore.
Half linija momci velikana
Ljuba car je bez velikih mana
Bora, Paun krilni pomagači,
ne znaš ko je u tehnici jači.
Ta odbrana nije baš za šalu,
a sad evo, kaz ću i navalu.
Desno krilo brzonogi Mane.
Tik uz njega Prekazi Ljuane,
Na sred srede Mustafa da stane,
Polulevo Vukelić MIlane,
Sasvim levo stavljam Pirmajera,
uz Mustafu prvog bombardera,
Kraj Zvezdine haridke i sile,
Hoću bombe, mine, projektile,
Hoću da vas igra ne zanese,
Hoću da se njima mreža trese.
Nego stura u bijelu danu,
da pođemo svi na Marakanu,
da vidimo čija zvona zvona,
čija boja treba da potone,
to zborio okrete se ode
i zaplovi u taktičke vode.

Kad nedeljom jutro osvanulo,
Topčiderom obasjalo Sunce,
Marakanu i njene vrhunce,
navijačka noga pritisnula,
E moj brate ljuta navijača,
ne znaš brate koja boja jača,
crno-bela, ili crveno-bela,
na jezik se boriti uzela,
tu se svode računi i knjige,
a za pare niko nema brige,
i spominju Šekularca, Boru,
i Šoleta našega Zamoru,
brate mili čuda velikoga
kad se dvije boje sudariše,
ukrstiše dresove kopačke,
okretoše trube naopačke,
puste snove, želje navijačke.

Taman sam se bio uspavao,
kad se Muja lopte dokopao,
iz dva skoka do gola kročio,
iza sebe džumbus ostavio,
nešto lupi Marakana jeknu,
crno-beli u jedan mah dreknu,
go je bio, jeste, nije bio
Preku gađa, mrežu pogodio.
A Miljanić haje i ne haje,
pukla bruka pa šta i neka je
Odmah zatim na suprotnu stranu
zatalasa vihor marakanu,
Džaja loptu uzeo pod svoje,
a cigani počeli da broje,
kako slaže po dvoje po treoje,
ja u levu, ja u desnu stranu,
taman dođe mreži do vidika,
tamo negde oko penaltika,
pa odape jednu parabolu
u pohode Ćuretovom golu,
No ovaj se panterski pružio i
I u korner loptu otpremio,
Još ne stiže vetar da prestane,
loptu primi brzonogi Mane,
od Mustafe sa suprotne strane,
skoro niko nije ga vidio,
kako loptu brzo je smirio,
juri momak sve brže i breže,
šestorica da ga ne zadrže,
odvede se na penaltik diko
sem Racića pred njim nigde niko,
kad je ovaj opazio čudo,
prestrašeno, niskusno ludo
Na menta juriš učinio,
i kod njega loptu ostavio.
No da vidiš sva se srca stežu,
Mane s loptom sve dalje i dalje,
i mirno je u aut pošalje.
I gok rulja pošteno opsova,
Muja Zvezdi odbranu lobova.
Miljan ciknu jedan ko ni jedan,
a Stjepane jedan ali vredan.

Meni je ova pesma vrlo draga, pre svega što je to prvi derbi koji pamtim, sa 6 godina me doveli roditelji. Drugo, to je prva tako dugačka pesma koju sam naučio napamet. Dugo je kružila, a zatim je nestala, tako da je ostala samo zapisana kod mene. Naravno, naivni deseterac. ali će neke podsetiti na srežnije i veselije dane.

Ova pesma se orila na finalu Kupa Radivoja Koraća 1979-e godine protiv Arigonija u pioniru, a onda je vremenom pala u zaborav. Peva se na melodiju "Lutka sa naslovne strane". Možda je to prvi slučaj kada je jednu pesmu pevala cela hala i sve tribine.

Tvoja je igra, lepša od svih snova,
Jer ti si igrač, plemenitog kova.
Drugove svoje, u borbu si poveo,
i Partizanu ti titulu doneo.

Hvala ti Kićo, za sve igre tvoje,
Jer tako se gine za crno-bele boje,
Istina je prava, šta da se krije,
Takvoga majtora svet video nije.

REF.
Ti si igrač kakvoga nema,
Ti si junak sa sportskih terena,
Ti si savršenstvo bez mane,
Naš Kićane.

JA PRTIZANOVAC

(1970-e, posle pogibije Nadoveze i pobede partizana u derbiju na Marakani 2:1. Na toj utakmici je policija na konjima ušla u mau, tako da sam kao klinac izgubio cipelu u blatu Marakane, pa sam bio bos. Na ovu utakmicu me vodio deda, na jug)

Od kako pamtim za ime voje,
Od kako sigurno na noge stadoh,
Crno-belo znamenje je moje,
Veoma mlad navijač postadoh.

Ja pamtim Šoleta, Vladu i Gala,
Znam i Vasketa, Muju i Baju,
Za sve pobede veliko im hvala,
Iako se sećam debakla u maju.

Ceo tim tada nam ode,
Jedan za drugim, za pare bolje,
I srce nešto poče da bode,
Utakmice gledah sa malo volje.

Partizan tavori, nikako prvi,
Stadion prazan, šta da se gleda,
Pobeda nema, mada sve vrvi,
Zvezda nas uvek gleda s preda.

Četiri godine prođoše tako,
Prođe i peta, a ništa bolje,
Titule Partizan propusti lako,
U meni ubi i malo volje.

Odoše Bobek, Džina i Čela,
I za trenera Zec nam dođe,
Strast navijačka obli me vrela,
Kako će Zvezda sada da prođe.

Bitka sa Zvezdom u jesen pade,
Cigani spremni ko zapeta puška,
Na susret krenuh sa dosta nade,
Borba će biti prava i muška.

Partizan napada, Zvezda se čuva,
Napad za napadom stalno kreće,
I Moca poče sve da ih muva,
Neša uleće lude li sreće.

Stadion ceo na noge skače,
Vodimo brate, dole oni,
Partizan napada sve jače i jače,
Dok Ćure tamo komarce goni.

Cigani ne bi bili što jesu,
Fušerki nama gol dadoše,
A Ćure, Paun, Radak gde su,
Ali se ipak ne predadoše.

Nepravdu na kraju ispravi Neša,
Cigani plaču, svi od muke,
Zar od Partizana, od toga Zeca,
Naše momke već dižu na ruke,

Slavlje trajaše nekoliko dana,
Pobedu slaviše drugovi moji,
Cigani besni od teških rana,
reže i dalje, koji Zec koji

Tituli najboljeg Partizan hita,
Da li će sada biti prvi,
Ovako nešto niko ne pita,
Na stadion uvek masa vrvi.

Jedan za drugim padaju rivali,
Zvezda, Velež, Hajduk, Dinamo,
I svi koji su se favoriti zvali,
Nastavite momci, jurišajte samo.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Auuuu, baš sam se oduševio. Evo je moja zastava, imam samo jednu bednu fotku sa njom. Tada je jedno vreme bila najveća na jugu.