Rajner Marija Rilke

Rajner Marija Rilke (Prag, 4. decembar 1875. - Valmont, Švajcarska, 29. decembar 1926.), austrijski pesnik[You must be registered and logged in to see this image.]
Rajner Maria Rilke



Studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu, svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog jezika.

Dela

• "Soneti Orfeju" (1923),
  
• "Nove pesme",
  
• "Knjiga slika" (1902).
  

Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.


***

Ovo je čežnja: sred talasa biti
i nemati u vremenu svoj stan.
I to su želje: pritajene niti
koje za večnost vezuju naš dan.

I to je život. Dok ne dođe jedan
čas drevni, najsamotniji od svih,
drukčiji od svih ostalih, i čedan
presretne večnost uz osmejak tih.

Vrteška
(Jardin du Luxembourg)

C krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.
Nekih u kola upregnutih ima,
al' je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.

Čak i jelena jednog eno - pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.

Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.

I katkad se beli slon pojavi.

Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;
usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo -

I katkad se beli slon pojavi.

I sve to ide, okončanju žuri
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog.
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog.

Jesenji dan

Gospode, čas je. Natraja se leto.
Zasenči sunčanike, razobruči
vetar, da poljem jesenjim zahuči.

Poslednjem plodu zrenje zapovedi;
još dva-tri dana južnija mu daj,
usavršenju nagnaj ga, nacedi
poslednju slast u teškog vina sjaj.

Ko dom sad nema, taj ga steći neće.
Ko sam je sada, dugo sam će biti,
čitaće, pisma pisati i bditi,
i nemirno će gledati drveće
kada se lišće stane zrakom viti.

Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali ne zaštićen, ovde na planini srca.

Dodirne dušu skoro svaka stvar

Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.

Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodušnost greke?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vac k nama veje.

Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom ja na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straža bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.


***

Samoća je poput kiše.
U večeri iz mora se diže,
iz ravnica pustih i dalekih stiže,
ide u nebo gde je uvek ima.

I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
i kad se tela što nisu ništa našla,
razočarano dele puna more,
i kad ljudi što od mržnje gore
u postelji jednoj moraju spavati.

Tada dolaze talasi samoće...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Мој живот није овај стрми час,
час кад овако журно стремим.
Пред својим житним пољем ја сам клас,
тек један глас сам само, и то глас
што први сред мог многогласја неми.

Између два сам звука дубок мук,
који их трајном усклађењу гони:
јер прети да надјача смрти звук –

Но тамнога их интервала лук
мири.
Лепотом старом песма звони.
[You must be registered and logged in to see this image.]

НАПРЕДАК

Опет мој дубок живот гласно хучи,
као да шире корито му бива.
Свака се слика све више открива,
сваки ми предмет све присније звучи.
Моје се биће с безименим слива:
па сваким чулом, проникнув из грања,
к'о птица небом ветровитим сања,
а душом, што лелуја к'о да сва
на црним стоји рибама, урања
у прекинути дан језерског сна.
[You must be registered and logged in to see this image.]

СУСЕД

Виолино незнанко, што прогониш мој дух?
У колико далеких градова већ чух
где самотна ноћ ме твоја дира?
Дал' мноштво ил' један на теби свира?

Дал' таквих још има широм света
које би, без тебе, већ одавно
дно речно прогутало тавно?
И што сам томе увек ја мета?

И зашто пут мој увек лежи
уз оне који те плашљиво гоне
на песму што вели: живот је тежи
од тежине све васионе.
[You must be registered and logged in to see this image.]

ОЗБИЉАН ЧАС

Ко сада плаче негде у свету,
ко без разлога плаче у свету,
због мене плаче.

Ко се сад смеје негде у ноћи,
ко се без разлога смеје у ноћи,
мени се смеје.

Ко сада иде негде по свету,
ко без разлога иде по свету,
к мени иде.

Ко сад умире негде у свету,
ко без разлога мре у свету:
мене гледа.

без наслова)

Лиши ме вида: гледаћу твој лик,
запуши уши моје: слушаћу те,
онеми ме, ал' зваћу те кроз крик,
без ногу још ћу к теби наћи путе.
Сломиј ми руке: хватаћу те срцем;
зауставиш ли срце мени, сам
мој мозак тад ће куцати и бдети,
а ако ми и мозгом ужгаш плам –
на крви својој ја ћу те понет

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ја волим свога бића полутмину
што даје мојим чулима дубину;
у њој се, као из писама старих,
мој живот једном већ проживљен жари,
у пребољену одмакнут даљину.

Из ње се точи у мене сазнање
да имам доста простора пред собом
за другога живота вечно ткање.

И каткад сам к'о дрво, чије грање
шуми негдашњем дечаку над гробом
и чији корен простирку му плете, –
дрво што онај испуњава сан
који је дечак у далеки дан
изгубио у песми пуној сете.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Preokret ( Depart )

Dugo je on sve to
mucno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
obrvane njegovim pogledom.
Il' bi sagledao klececi
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo bozansko bice, koje bi mu se
onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajuci, najednom!
Ali cesto bi predeo, otezao od dana,
pokojem
strujao u njegovo tiho opazanje, uvece.

Zivotinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasuci,
a zasuznjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;

ptice su proletale kroz njegovu dusevnost; cevece se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rascu da ima jedan sto gleda,
to dirnu i bica koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu zene.
Otkada gleda?
Otkada vec, lisavajuci se u dusi,
preklinjuci sa dna pogleda?

Kuda bi on, koji vecito ceka, sedeo u
tudjini;
a rasejano odvracena soba u
prenocistu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije, sa postelje mucenicke,
ponovo:
tad bi se u vazduhu vecalo,
neshvatljivo vecalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu sto kroz bolno zasuto telo
ipak oseca,
vecalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.

(I bilo bi mu uskraceno
ma koje novo posvecenje.)

Jer vidis li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
iste da raste u ljubavi.

Zavrseno je delo ociju,
vrsi sada delo srca
na slikama u sebi, zarobljenim; jer ti
si ih
savladao: ali sada ih ne znas.
Pogledaj, unutrasnji covece, svoju
unutarnju devojku,
nju, izvojstenu
iz hiljada priroda, ovo
tek izvojsteno samo, a dosad
jos nedovoljno stvorenje...
[You must be registered and logged in to see this image.]

Rajner Marija Rilke

Rajner Marija Rilke (Prag, 4. decembar 1875. - Valmont, Švajcarska, 29. decembar 1926.), austrijski pesnik

Studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu, svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog jezika.

Dela:
• "Soneti Orfeju" (1923),
• "Nove pesme",
• "Knjiga slika" (1902).



Dodirne dusu skoro svaka stvar

Dodirne dusu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan sto prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.

Ko meri nas doprinos? Da li ko
od proslih, starih leta nas raspreda?
sta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodusnost greke?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vac k nama veje.

Kroz sva se bića pruza prostor jedan:
sustinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rasćenja zedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom ja na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straza bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.

Samoca

Samoća je poput kise.
U večeri iz mora se dize,
iz ravnica pustih i dalekih stize,
ide u nebo gde je uvek ima.

I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izasla,
kad ulice se okreću spram zore,
i kad se tela sto nisu nista nasla,
razočarano dele puna more,
i kad ljudi sto od mrznje gore
u postelji jednoj moraju spavati.

Tada dolaze talasi samoće...

Ruža

Nemački pesnik Rilke boravio je neko vreme u Parizu. Idući na sveučilište svakog je dana u dvorištu svoje prijateljice Francuskinje prolazio vrlo prometnom ulicom.
Na tom putu, iza jednog ugla, redovno je sedela neka prosjakinja, koja je od prolaznika tražila milostinju. Sedela je uvek na istom mestu, nepomična kao kip, s ispruženom rukom gledajući u zemlju.
Rilke joj nikada nište nije udelio, dok je njegova prijateljica znala spustiti koji novčić.
Jadnog dana mlada žena začuđeno upita pesnika:"Zašto nikada ništa ne daš onoj sirotici?"
" Trebali bismo udeliti nešto njezinom srcu, a ne u ruke" odgovorio je pesnik.
Sledećeg dana Rilke se pojavio s prekrasnom, tek procvalom ružom. Stavi je prosjakinji u ruku i htede proći.
Tada se dogodi nešto neočekivano. Sirotica je podigla oči , pogledala pesnika, brzo ustala, uzela njegovu ruku i poljubila je. Otišla je stišćući ružu na grudima.
Cele nedelje nisu je videli. Osmoga dana pojavila se na istom uglu. Bila je nema i nepokretna kao i uvek.
"Od čega je živela sve ove dane, kad nije ništa dobila?" upitala je mlada Francuskinja.
"Od ruže", odgovori pesnik.

***

Ovo je čežnja: sred talasa biti
i nemati u vremenu svoj stan.
I to su želje: pritajene niti
koje za večnost vezuju naš dan.

I to je život. Dok ne dođe jedan
čas drevni, najsamotniji od svih,
drukčiji od svih ostalih, i čedan
presretne večnost uz osmejak tih.