Milan Rakić

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Milan Rakić

[You must be registered and logged in to see this image.]
Milan Rakić (1876—1938), je bio srpski pesnik i akademik.
Biografija

Rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a prava u Parizu.
Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio
skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934. Njegov otac je Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a deda po majci akademik Milan Đ. Milićević.Imao je veliku biblioteku i prevodio je Igoove Jadnike.

Spisak književnog rada

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku" 1902.
Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna
kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset
pesama i dosta rano je prestao da piše.

Kritički osvrt

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i
predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića,
Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku
veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je
ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede
princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida) , napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu)
itd. On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan
verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad
postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator.
Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih
slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada,
a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak,
rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapida-ran. ,,U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji".
Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju,
na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je
rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima
modernog mislioca.
Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada,
već bola i „naslade u patnji". Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse
oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za
iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u
svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz
naše rase, potpuno samonikla. Njegove misaone pesme su jasne iako
duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako
prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u
srpskoj misaonoj lirici.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti!
Ostavi misli, nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo,
Nečujno tiho potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako......

A ti ćeš bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne;
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati što u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te draga!

I zato ću ti uvek reći; Ćuti!
Ostavi dušu, nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je proslo pola dana;
U pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
Tražeci mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;
Pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmo se u ćutanju dugom,
Tupo, k'o sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo; i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak - da si samo katkad znala
Veliki, kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što nisti k'o hala
Sve druge misli i nade i snove; -

Pa ipak - da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da nađeš nežnu reč iz srca vrela -
I mi bi možda dugo srećni bili
A sad polako teče ovo vreme;
Postasmo tako tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k'o sito dete šećerleme.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita.

Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena.

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi.

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela.

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Dolap

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
mlaksao davno od teškoga truda.
Vuče bedno kljuse sipljivo i romo,
bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče, ti si bio pun snage i volje,
i dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
mlad i snažan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je prešlo vreme preko tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale moći;
poznao si život i nevolje prave,
i julijske žege i studene noći.

O, kako te žalim! - gle, suze me guše, -
oličena sudbo svih života redom,
tebe, braću ljude, i sve žive duše
jednake pred opštom nemonovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne... Napred, nemoj stati
dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
svuda oko tebe buja trava gusta,
i mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
osetio opštu sudbu što nas gazi,
i gladan i žedan provodio dane
sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi,
dok žubori voda kraj tebe u viru,
sanjao o sreći, nagradi, i nezi,
sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O, k'o zmija ljuta košuljicu svoju,
ostaviti bedu, nesreću i zlobu,
i udarce biča stečene u znoju,
i svemoćnu podlost i opštu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
ne miriši travu, ne osećaj vir;
nagradu za trude nebo će ti dati:
mračnu, dobru raku i večiti mir!

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Ponosna pesma

Bezbrojne su oči po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku lađu,
I, sve očarene, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nađu.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada više
Ne prozbore reči ni nežne ni grube,
Jer tebi rečena reč- sve druge briše!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko božanstvo strasno, siđeš k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, i nikad, ne dotače vrele
Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu.
Samo, ko dve seste u bezglasnom plaču,
Dve se duše naše u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nežnost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Očaran, i bačen u čarobne čini,

Podignuću glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok poda mnom sušti nepregledno žito
I na mesecini plavi kukolj cveta,

Uzviknuću gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
" Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za večito vreme!"

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Sentimentalna pesma

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veće,
Da sam, ko Azra, bled, veran, i predan.

I šta bi on, taj mesec kome poju
Od Indije do večitog Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što sa čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao svrse rastavljene duše!
I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom...

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

BOŽUR

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,

S topole, 'rasta, bagrema i duda,

U mlazevima zlatokosim pada

Nesuštastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,

U rascvetanim granama, svrh njiva

Koje se crne posle bujne kiše,

Velika duša mesečeva sniva.

Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno

Gde nekad pade za četama četa...

Iz mnoge krvi izniknuo davno,

Crven i plav, Kosovom božur cveta…

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

ČEKANJE

Čekam u senci jednog starog duda

Da mesec zađe i, skrivena tamom,

Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,

Da siđeđ k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,

I sati biju na tornju daleko.

Već zora sviće, blede mlečni puti,

A ja još čekam - i večno bih čeko!

O, šta je to što mene veže sada

Za jednu put, za jedan oblik tela,

I što mi duša zatreperi cela,

I sva nemoćna izdiše i pada.

Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem

Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,

Kao da svakog časa život dajem,

Prilazim tebi pun pobožnog straha,

Posrćem, klecam, dokle me privlače,

Ko provalija tamna i duboka,

I dok se strašnim prelivima mrače,

Tvoja dva crna neumitna oka...

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

VEČITI PUTNIK

Ja sam bio stvoren,Gospo,da se rodim

Da živim, i umrem, sve u istoj kući,

Da celog života, nikud nemičući,

U istome kutu razgovore vodim.

A ja belim svetom rasuh život ceo;

I na obalama gde je večna plima,

I u svakom gradu, svakom mestu, ima

Po kap moje krvi i mog srca deo.

Ko raskinut đerdan,snizali se moji

Dani, razbacani, tuđi jedan drugom,

I u lutalačkom mom životu dugom

Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.

Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije,

Na severu mrtvom, gde se mrzne more,

Gde ni jedna ptica propevala nije,

Gde prastare šume nikad ne šumore.

I gde snežne jele što proleća broje

Kao bele duvne nepomično stoje…

Sve su jutros jele obvijene snegom,

I drvene kuće, ko od snega cele,

Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,

Ko šatori beli pod pobednim stegom.

No misao moja nije tako bela,

U meni se budi opet čežnja stara,

I šapćući tajno, ko večernja vrela,

Pred očima mojim stare slike stvara.

I ja vidim druge predele, i boje

Druge, s puno sunca, s dve goleme vode,

Gde šlepovi niski ukotvljeni stoje

I brodovi puni u daljinu brode.

Gde nad mirnom vodom, u večernje vrele,

Bde starinske kule s mrke citadele…

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

DALIDA

Ko pečat sam te metnuo na srce

I kao pečat na mišicu svoju;

I sve sam dao, i po ljutom boju,

Hladnokrvno sam pokopao mrce.

I duša moja nije htela znati

Za tajnu grižu i osećaj stida,

Ni da l' ćeš biti dobra kao mati,

Ili si stara, večita Dalida.

Vladaj nad mojom dušom, moćno dete,

Sa rascvetanim ružama u kosi,

I vlast nek tvoju ništa ne omete,

Ni bol, ni plač, ni reč što milost prosi.

U mojoj duši uvek mesta ima

Za pun zaborav, za sve što će redom

Navaliti na mene kao plima,

I sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Pa što se plašiš i ustežeš? Znam te!

Caruj ko uvek, caruj prema sebi,

Ti, despotice, što te večno pamte;

Da nisi takva - voleo te ne bi'!

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

НА ГАЗИМЕСТАНУ

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама,
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша,
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могоше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем...

Милан Ракић

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

НАСЛЕЂЕ

Ја осећам данас да у мени тече
крв предака мојих јуначких и грубих,
и разумем добро у то мутно вече
зашто бојне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу,
јер у мени тече крв предака мојих,
мученика старих и јунака који
умираху ћутке на страшноме кољу.

Јест ја сам се дуго са природом хрво.
Успео сам, све се може кад се хоће,
да на ово старо и сурово дрво
накалемим најзад благородно воће.

И сад ако плачем кад се месец крене
с ореолом модрим низ небесне путе,
ил' кад старе шуме, чаробне сирене,
једно тужно вече злокобно заћуте.

Ја осећам ипак испод свежих грана
и калема нових да, ко некад јака,
у корену старом струји снажна храна,
неисцрпна крепкост старинских јунака.

Све исчезне тада. Заборављам бољу.
А предамном стоје редом преци моји,
мученици стари и јунаци који
умираху ћутке на страшноме кољу.

Милан Ракић

Gost

Pesnik

Gospod ti je dao svetlu iskru. Kresni.
I obasjaj tamu gde pesnici žive,
Majušnosti svoje neka budu svesni.

Sruši ko od šale, njihove oltare
I idole mnoge kojima se dive.
Razbi predrasude i kalupe stare.

O razmahni rukom krepkom, nek se krha
Stara trošna zgrada od dna pa do vrha!
Goni bednu braću ko bura matroze.

Nek zastrepe, bedni! Nek u samrtnom strahu,
Krsteći se, čuju tvoju pesmu plahu
Gde grmi kraj njine slikovane proze.

Gost

Kondir

Počuj, draga, reči iskrene i jasne
Jedne bolne duše, tvojoj duši prisne,
Pre no oluja stigne i grom strašni prasne,
I nemirno srce najedanput svisne,
Počuj ove pesme uzaludno strašne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
Starinski junaci, po čemu ćeš mene
Pomenuti kada stigne udes zao
I zapište deca i zaplaču žene.

Sad na razbojištu leži leš do leša.
Plemići i sebri. Leži strašna smesa.
Noć se hvata. Samo munja katkad blisne.
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Hoće li me naći među njima tvoje
Bistre oči, draga? Hoće, l iz kondira,
Ko preteča skromna večitoga mira,
Pasti kap na rene što zjape i gnoje?
Hoće'l pasti kaplja što bolove spira?

Čekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noć prosipa tamu i časove kasne,
Ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
Čekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Datum upisa : 17.12.2011

Misao

Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog zivota, sa tugom i bedom,
Ja znam sta je sudba sviju ideala, -
Moje znanje vidis na licu mi bledom.

Ali znam i uzrok zasto tako biva,
Jer prosao nisam kroz zivota huku
Sklopljenih ociju i skrstenih ruku:
Kad srce zapisti, misao je kriva!

Kad se spusti vece, i vrh tamnih njiva
Belicaste magle oblacci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk poboznih zvona sto vecernje zvone.

U cas kad zavlada mir kraj mene sirom,
I suma zacuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namuceno telo
Zazudi za slatkim odmorom i mirom.

Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Gusi me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!

Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noci,
Sto gleda za stepom gde promice stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moci.

Satrven i smozden, u ocima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina dusa ispod neba plava,
Sam na besnoj misli sto u propast stremi!

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla...
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla...

Milan Rakić

Datum upisa : 17.12.2011

Kao Bajka

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, krzljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se ceznje kao grude,
I sve kroz suton priguseno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providn, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se cini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iscezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje

Milan Rakić

Datum upisa : 17.12.2011

JASIKA

Nad krovovima nebo sivo,
A izmaglica vlazna luta
I ko prozracno meko tkivo
Pokriva pravce moga puta.

Na omorici ljudi, zveri,
I bilje, sve se mrtvo cini.
- Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.

Treperi samo, o jasiko!
Taj tamni nagon sto te krece
razumeo jos nije niko,
Razumeti ga niko nece.

No on za mene sada znaci
Taj neumitni zivot sto se
Nikada joste ne pomraci
I koji mutne struje nose.

Pobednik vecni, uvek cio,
Izvan dobroga i van zloga,
danas ko juce sto je bio
Jaci od smrti i od boga.

Treperi samo, o jasiko!
Gledam te s ceznjom i sa tugom
Na bolove sam davno sviko,
Sa jadom zivim kao sa drugom.

I kad zivot mislim ceo,
Koji je bio sto je sada,
Na moju dusu ko crn veo
Ogromna, teska senka pada.

No ko pauka sto za mrezu
Vezuju tanki konci oni,
Drhtaji tvoji mene vezu
Za vecni zivot od iskoni.

I u dnu tuzne duse moje,
Ko nagovestaj nove vere,
Veselo kao lisce tvoje,
Nagoni tamni zatrepere...

Milan Rakić

Datum upisa : 17.12.2011

Lepota – Milan Rakic

Jest, nema na tebi ni jednog dela

da se mome oku mogao da skrije,

ni jednog prevoja blistavog ti tela

da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čaše

ti preda me stupaš sva sjajna i živa,

znam kada će suze oko da ti kvase,

znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…

Pa ipak si svakog dana nova meni,

uvek nova, uvek tako čudna druga,

i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene

raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.

- Oh, budi jedanput ko i druge žene.

Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

» Ljubavi poznatih ljudi
» Milan Kundera
» Milan Z Vlajinac
» In memoriam-poznati (EX) Jugosloveni