Velimir Rajić,

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Velimir Rajić, pesnik ljubavi i rodoljublja

Velimir Rajić, pesnik ljubavi i rodoljublja Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu. -Ah, moje pesme! rekao je. Nema
veše ni daha ni pogleda. Umro je 9. oktobra ili 21. oktobra po
julijanskom kalendaru 1915. godine u Gornjem Milanovcu u kući svoje
strine Jelke Rajić. S bolešću je drugovao od najranijeg
detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je
zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti. Bleda lica
i tužnih očiju, ličio je na sveca koji je sišao sa ikone nekog drevnog
manastira. Oni koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu,
da je savlađivao težinu i žestinu bola i da je nosio čistotu čoveka
koja se retko sretala u vreme velikih i košmarnih političkih i ljudskih
borbi. ”U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Bio je
blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti.
Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati”, pisao je Jaša
Prodanović 1923. godine. Pesme Velimira Rajića su pesme
bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase
snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i
neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su
prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve
poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka
lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve
stihove treperavim i čistim. Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima. Kao
student na filozofskom fakultetu, kao već dobar poznavalac francuskog i
ruskog jezika, prevodi u ”ZVEZDI” Janka Veselinovića gde upoznaje
njegovu ćerku Persidu – Pepu. Napisao je pesmu: U prvi sumrak letnje
noći jedne, ali to je susret, jedne ljubavne pesme, pejsaž mladog borja
na Kalemegdanu i bol realni koji mu ne da ni koraka napred. Kasnije je
napisao pesmu – Jednoj maloj gospođici i to za vreme kratke posete
Vlade Stanimirovića i Rajića, u kući njegove drugarice Mage
Magazinović. Maga je imala neobičnu bluzu te Stanimirović napisa pesmu:
- oda šarenoj bluzi, a Rajić bez ijedne greške i popravke napisa pesmu:
- ŽELjA Haj, da mi je, milo drago moje samo jednom da otvorim tebi širom srce ojađeno svoje, ništa drugo poželeo ne bi ! Ništa ne bih ja želeo druge, do da glavu spustim ti na krilo, i da plačem dugo, vrlo dugo čini mi se, lakše bi mi bilo. Zaljubljuje
se u Kosaru Babić i njegove meditavije o bolesti i smrti nestaju kad na
nju misli. Družili su se, šetali, ali je to postalo nešto više od
prijateljstva. Ona nije bila ravnodušna. Plamičak ljubavi leluja i u
njenom srcu, ali naslućuje njegovu bolest. Udaje se za profesora Glišu
Elezovića. Velimir je zapisao u svom dnevniku: ”…Jutros je odigran
svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala,
naravno, s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam prišao i čestitao… Ona
mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo
opelo mojoj ljubavi”. Svetački ispijenu gordost i otmenost mladog
čoveka koji voli, a koji se boji i svoje ljubavi i svoga tela, tamnim
glasom mladosti, potresno opisuje svoja osećanja u pesmi: - NA DAN TVOG
VENČANjA, možda jedinoj koja ga je nadživela. Najlepša ljubav, Najveća
pesnička inspiracija Velimira Rajića bila je završena, a pesma štampana
posle dve godine u Srpskom književnom glasniku. Imao je
susrete još sa nekim ženama šetajući senovitim stazama Kalemegdana pa
je sve to pretakao u pesme. Sonati: - jedna intimna istorija, želja i
druge. Pesma ”MOJ SAN”, skriva je jer je u njoj žudnja za toplinom
domaćeg ognjišta i dece: MOJ SAN Ja snivam, budan, malo, tiho mesto tu mala kuća, mala -ali moja, u travi, sniska, starinskoga kroja rumenog sunca zrak poslednji nesto života drevnog dah poslednji presto… na travi, posle umora i znoja, ja sedim, srećan; pokraj mene moja malena draga, a međ nama mesto gde naše dete skakuće i cupka, čas tatu svoga za brkove čupa čas sečnu travu; bere mami cveće Al tad, glas jedan, kao prasak groma u svesti jekne: ”to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je
Velimir Rajić za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je
i sam pohađao. Zbog bolesti ostavlja školsku katedru. Zamenjuje je
stolom u administraciji Ministarstva prosvete. Ni tu ne ostaje dugo.
Prelazi u Narodnu biblioteku. 1935. godine Živko Milićević
u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića daje
ovaj portret: …Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju
bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu
zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u
njegovom pokretu”. Dečački bespomoćan, u tihom očajanju,
razgovarao je sa bogom, jedinim društvom i utehom. Bez
bogotražiteljstva i mistike, videći sebe u ogledalu smrti, Rajić je u
Bogu našao svoj dijalog, svoju bezutešnu utehu. U jednoj od najboljih
pesama ”BASNA O ŽIVOTU”, jednostavnom simbolikom objašnjava
zarobljenost tela i izvesnost smrti: I utka Gospod u suton i mreže od lastavice lake ljute jade i kada tkivo, po svršetku leže, on sreza život i meni ga dade. U telu mome živi strašni pauk što siše mozak, srž i krvcu svežu; u duši – suton, i u njemu jauk: - to pišti lasta, sputana u mrežu… Kad
se naišli ratovi, unuk Tanaska Rajića, junaka drugog srpskog ustanka,
Velimir nije mogao da miruje među knjigama pa je 1913. i 1914. tražio
da ide na ratište, smatrajući da kao Srbin ima pravo da se lično
žrtvuje za slobodu svoje zemlje. Vojne lekarske komisije su ga odbile.
Odbile su ga i kada je buknuo prvi svetski rat. Velimir
Rajić perom kuje svoje rodoljublje. Uređuje ”RATNE ZAPISE”. Među
poslednjima napušta Beograd kada je prestonica preseljena za Niš.
Praotački i krvno vezan za svoju zemlju očajava što ne može da bude na
samom ratištu, u prvim redovima. Ali sa Aleksom Šantićem, Milosavom
Jelićem, DIS-om, i Stanimirovićem piše stihove bola, junaštva i nade
koji zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom za vreme početka srpske
epopeje. Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u
noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa
demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem
Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito
mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: ”Ah, moje pesme” ! Više nema ni daha ni pogleda. Umro je u trideset i šestoj godini, 21. oktobra 1915. godine po julijanskom kalendaru. Uoči
toga dana, na kraju milenijuma, književni klub koji nosi ime pesnika
Velimira Rajića rođenog u Aleksincu, održao je omaž posvećujući mu
trenutke nezaborava, zajedno sa građanima ovoga grada.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

NA DAN NJENOG VENČANJA - Velimir Rajić

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!''...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek uvek sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Basna o životu

U jednom kutu nebesnoga šara

Još od postanja stoji Razboj viti,

Tu Gospod sedi večno. Život stvara.

I čunak stalno proleta kroz niti

Od Zla i Dobra, od meda i žuči...

I anđeli Mu nose tanku pređu

Od slave, jada, pamuka i tuči,

Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,

Sa jedne hrpe, goleme ko gora.

U osnovicu, čestu ili retku,

Po neku žicu svakog svoga stvora

Utkiva Gospod tkuvu u početku.

U svakom tkivu ima šara bitna.

Dve nigdi nisu jednake nit' iste;

U nekom jedna, nejasna i sitna,

U nekom - puno, sve krupne i čiste...

Kad Gospod htede život moj da otka,

Preostaše Mu nekolika pasma.

I poče tkati. Osnova i potka

Za novo tkanje behu retke sasma.

I žice retke, svakog časa beže. -

'Hej! malo pređe!' - anđelima reče.

Prinesoše mu paukove mreže

I modri suton u jesenje veče.

Bog, zadovoljan, stade živle tkati.

I tanko tkivo sve to više raste. -

'I ovde valja neku šaru dati.' -

Donesoše mu tužnu pisku laste.

I utka Gospod u suton i mreže

Od lastavice lake ljute jade.

I kada tkivo, po svršetku, leže,

On sreza život i meni ga dade...

U telu mome živi strašni pauk

Što siše mozak, srž i krvcu svežu;

U duši - suton, i u njemu jauk: -

To pisti lasta, sputana u mrežu...

Autor :

Velimir Rajic

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Zavet

Kada umrem - smrt će skoro doći,

Još tren koji pa će zakucati

I na moga života tamnicu,

Te rastočit železne okove

Što mi dušu od postanka stežu,

I spasti je ropstva večitoga, -

Nemojte mi ruke prekrštati,

Jer mi živom behu savezane.

Nemojte me u crkvu nositi,

Jer kad god sam u Boga molio

Da me spase nevolje očajne,

On se svagda molbi oglušio.

Već me pravo groblju ponesite,

Kopajte mi raku preduboku,

Da me mrtva ne ogreje sunce,

Jer moj život studena je zima, -

Nek mi bude od zemljice toplo.

Čelo glave krst mi ne stavljajte,

Jer sam bio raspet za života,

Već naval'te gomilu kamenja,

Nek se diže do neba visoko.

Pa kad dođe čas Strašnoga Suda,

I kad mrtvi počnu ustajati,

Neka tada sve groblje oživi;

kamen nek mi pritisne grobnicu -

Samo da se ja dići ne mogu.

Ne sejte mi iznad groba cveće,

Rumen-ružu, mirisni bosiljak,

Već po grobu pelen zasadite,

Gorki pelen i oštru ostrugu:

Kad je ceo život pelen bio,

Našto će mi posle smrti ruža?

Ne sejte mi iznad groba cveće,

Rumen-ružu, mirisni bosiljak;

Jer kad grane prvo premaleće,

Iz ruže će poniknut ostruga,

Iz bosiljka pelen procvatiti:

Pelen će vam gorke suze mamit,

A ostruga srce razdirati,

Što mi niste zavet ispunili!

Velimir Rajić

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

ISTINITA PESMA

(Velimir Rajić)

Da kogod znade kako mene boli

To što me sudba pastorčetom stvori!

Koliki teret moju dušu mori!

I kako duša preklinje, i moli!

I moje srce živo je, i voli.

Al' o tom jedne ne sme da prozbori!

I, kao žižak, samo sebe gori...

O, niko ne zna kako ljuto boli!

Pa gde su one zemaljske divote

Rad kojih čovek Boga blagosilja?

Zar ima Boga? Vere? Pouzdanja?...

O, ćuti, prazni, kukavni živote!

Za tebe nema, osim smrti, cilja,

Ni druge nade, osim očajanja!

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

ZAŠTO?

I noćas, opet, sedeo sam, pio,

Sa ljudma koji tugu svoju blaže,

U vinu pokoj i zaborav traže, -

I opet nisam zadovoljan bio.

Na dušu moju teški jad se svio;

Ni vino meni ništa ne pomaže:

Sa svakom čašom sinji jad se slaže,

K'o da se čemer s rujnim vinom slio!-

Što večno tuga, i jad, i bol raste?-

Što pesma moja, tužna piska laste

Bez gnezda, večno da Boga priziva?

Što večno da sam bekrija a trezan?

Što večno da sam slobodan a vezan?

Što da sam mrtav sred života živa?

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

НОВО ЛЕТО

(Велимир Рајић)

Ту скоро, ја сам многе људе срет`о

Где један другом довикују, гредом,

И с пуним срцем: "Срећно ново лето!"

Сви моји дани једнаки су, редом:

Ниједан дан ми ништа није дао,

Те да га бројим изван оних други`,

И да ми, данас, чега буде жао,

Јер сви су били досадни и дуги;

Јер сваког дана ја сам на ноћ чек`о,

А сваке ноћи изглед`о сам зору;

Јер дан ми, сваки, сунцем душу пек`о,

А ноћ ми, свака, доносила мору...

И свет се чуди, и погледа криво

Човека који ни за што не мари;

Та мени срце предсказује живо:

Јест лето ново, ал` су дани стари...