Aleksandar Tišma

[You must be registered and logged in to see this image.]






Aleksandar Tišma je danas u svetu najprevođeniji pisac - pripovedač,
romansijer, pesnik, esejista i prevodilac. Poznate su njegove
knjige: KriviceNasilje (1965), Škola
bezbožništva (1978), roman Upotreba čoveka (1976),
Knjiga o Blamu (1972) i Dnevnik 1942-2001, i druga
književna dela. (1961),

ALEKSANDAR TIŠMA



[You must be registered and logged in to see this image.]Književnost je, kao što kaže Žan Rikardu, u
svojoj dvostrukoj funkciji pisanja i čitanja, jedna od retkih čovekovih distinktivnih
osobina.
Tišma će u ranoj mladosti napisati da želi da postane pisac ili
ništa. Težnja da se odvoji.
Da li samo želja za pisanjem može stvoriti pisca?
Danilo Kiš će na slično pitanje odgovoriti:
“Pisac se ne postaje slučajno: podmuklo dejstvo biografije jeste
prvi i najveći podsticaj. A u jednoj biografiji preovlađujuće je osećanje
različitosti, ‘sramni pečat’ različitosti je detonator mašte. Pisac ili budući
pisac pita se o sopstvenom postojanju, pokušava da objasni poreklo te različitosti i
njenu vezu sa svetom. Kada sami sebi postavljamo pitanja, time činimo i prvi korak prema
književnosti, koja, kao što kaže Bart, i nije ništa drugo do postavljanje pitanja
samom sebi”.
Pisac Aleksandar Tišma takođe postavlja ta pitanja.
“Svaki romanopisac želi”, kaže Fokner, “najpre da piše pesme;
vidi da ne može, i onda proba kratke priče, koje posle poezije zahtevaju najviše
talenta. A kada ni to ne uspe, onda se tek ogleda u romanu”.
Da li to važi za Tišmu?
Pojavio se u našoj književnosti pripovetkom “Ibikina kuća”. Prva
objavljena knjiga bila mu je knjiga poezije “Naseljeni svet”. Međutim, slavu postiže
tek svojim romanima.
Ali, prvo o “podmuklom dejstvu biografije”, o tom “detonatoru
mašte”.
U svačijem životu, naročito u životu muškarca, posebno mesto i
ulogu ima otac. Kakav je bio vaš otac Gavra Tišma? Koliko je bio inspirativan za
identifikaciju budućem piscu?
- Moj otac je rođen u Lici u mestu Visuća u blizini Ogulina. Majku je
izgubio jako rano. On i petorica njegove braće svi su se raselili. Patriotske
organizacije iz Hrvatske – koja je tada bila u sastavu Austrougarske – moga oca, koji
je bio dobar đak, poslale su na školovanje u Karlovačku gimnaziju. Tada se o toj deci
iz srpskih krajeva vodilo računa. Završio je četiri razreda gimnazije i bilo je
predviđeno da uči za sveštenika. Međutim, on to nije hteo.
Zbog čega?
- Nikada ga to nisam pitao, niti je on našao za shodno da mi to
ispriča, objasni. To u velikoj meri objašnjava i naš celokupni odnos.
Bio je trgovac.
- Da, bio je, moglo bi se reći, čak i, relativno, uspešan trgovac.
Ali on nije bio trgovac po vokaciji. On je postao trgovac jer nije hteo da postane
sveštenik. Onda ga je “Privrednik”, takođe jedna patriotska organizacija, posle
završetka gimnazije poslala u Segedin kod jednog trgovca na veliko.
Otac je tu naučio perfektno nemački i mađarski. I to po potrebi bez
školovanja.
Da li Vam je nametao svoja gledišta?
- Nije. Šta god da sam želeo da radim ili da budem on bi rekao: u
redu. Njemu je bilo važno samo da ja budem zadovoljan. Međutim, iz majčine porodice
došla je ideja, pošto mi je otac trgovac, da i ja postanem trgovac. Otac je to takođe
prihvatio.
Upisujete u Budimpešti ekonomiju. Fakultet koji nema mnogo sličnog sa
književnoću, pisanjem.
- Da, usred rata, 1942. godine, upisujem taj moj prvi fakultet. Nikada
nisam imao želju da završim bilo koji fakultet, samo sam na pisanje mislio. Međutim,
pod uticajem mamine sestre i njenog muža, koji je bio racionalan čovek, počeo sam da
studiram ekonomiju u Pešti. I ne samo to, već me je i zaposlio. Skoro godinu dana sam
radio u jednom privatnom trgovinskom preduzeću koje se zvalo Mađarski opšti centar za
snadbevanje. Bilo je to komotno zanimanje, ali sam posle nekog vremena osetio da bi moglo
da bude opasno ako se na to priviknem. Da svakodnevna kolotečina može da zasmeta mojoj
ambiciji da postanem pisac. Jednostavno sam im jednog dana rekao: više neću to da radim.
Nešto slično kao vaš otac kada je odbio da uči za sveštenika?
- Da, ali ja se nisam ugledao na njegov primer. Meni je bilo jasno:
kakva trgovina, to je glupost. Taman posla. Nisam mogao otvoreno da se opirem, jer nisam
imao, tada, nikakvih dokaza da mogu da budem nešto drugo, a pogotovu ne pisac.
Tako da sam posle, mislim, jednog semestra ekonomije upisao nove
studije francuskog jezika i književnosti. Iako sam francuski još kao dete učio u Novom
Sadu, nisam ni ovim studijama pristupio mnogo ambicioznije. Opet sam sigurno znao da ne
želim da završim kao nekakav profesor francuskog jezika.
Međutim, iz jednog drugog razloga bilo je važno da sam student:
studenti su za vreme okupacije imali drugi status, bolji u svakom slučaju, od nekoga ko
se tek tako muva po Budimpešti.
Kada vaš otac upoznaje vašu majku Olgu? Koliko se ona razlikovala od
vašeg oca trgovca? Je li bila sklonija umetnosti i literaturi?
- Ni ona nije imala umetničkih sklonosti. Njeni roditelji su takođe
bili trgovci. Ali, za razliku od mog oca koji je bio prvi građanin u familiji majka je
odrasla kao kći seoskog trgovca. Istina njen otac je bio čak i manje trgovac od moga
oca, iako je bio Jevrej.
Jevrej, pa slab trgovac. Nije baš uobičajeno?
- Ima toga, još kako ima. Moj deda po majci je bio takav izuzetak.
Jednom, kada je trebalo da zbog nekog sitnog prestupa bude u zatvoru tri dana, spremao se
da se ubije. Spasla ga je žena, izmolivši da ga kazne novčano. Ta njegova žena, moja
baba Terezija Miler, mnogo sposobnija od njega, držala je sve poslove u svojoj ruci, tako
da je ipak sve nekako funkcionisalo.
Moja mati je imala još dve sestre. Jedna sestra je stradala u
Aušvicu. Jedino je ona nasledila nešto od sposobnosti moje babe.
Moja mati pak kao i njena druga sestra, nisu bile žene velikih
sposobnosti i nekog širokog vidokruga. Bile su to obične devojke koje su odrastale i
čekale udaju.
Moja mati se udala za oca kada se vratio iz rata.

Gazda iz Segedina ga je, kao
novopečenog Jugoslovena, poslao u Horgoš, dakle u Jugoslaviju da likvidira gazdine
podrume vina, da to vino ne propadne. Kada je došao u Horgoš, uzeo je sobu kod tetke
moje matere. Tu su se moji roditelji upoznali, zaljubili i venčali.

[size=16]Bilo je to 1923. godine. Kada je
završio posao zbog kojeg je došao u Horgoš, otišao je sa mojom majkom u Zagreb. Ubrzo
dolaze u Novi Sad u kome se moj otac zapošljava kod trgovca Dimovića. Pošto je uvek
težio samostalnosti, napustio je Dimovića i osnovao agenturu za posredništvo u uvozu
južnog voća. Otvorio je i veletrgovinu južnim voćem. Ona mu je posle Drugog svetskog
rata bila nacionalizovana. Dobio je nešto novca kao odštetu za koju je kupio vinograd,
naivno misleći da će moći samostalno da se bavi vinogradarstvom. Nažalost, od toga
nije moglo da se živi pa se zaposlio u jednom izvoznom preduzeću. Bavio se istim poslom
kao i pre rata samo ovaj put za račun države. Sve je to uticalo da se relativno rano
razboli i umre.
Izgleda, na osnovu ove priče, da vam je najviše pomogla vaša baka
Terezija Miler?
- Ona je bila jedna čudna žena, vrlo jaka ličnost. Čak je napisala
i autobiografiju i to na moj predlog. Ona je ceo svoj život provela u radu, vezla je
goblene, pravila raznovrsne ručne radove itd. Imala je dobrano preko 90 godina kada mi je
rekla da nema više šta da radi, pošto više ne vidi dobro i pošto je svima toliko
svojih ručnih radova ispoklanjala da im je postala dosadna. Kažem joj onda: sedi i
napiši svoju biografiju. I ona pristane. Kupim jednu debelu svesku i dam joj. Pošto je
bila veliki radnik brzo je posao i obavila.
Jednoga dana dođe ona fijakerom kod nas, donese nam dva velika
goblena, oko dva metra skoro, na poklon, jer je, eto, jako stara i to joj više ne treba.
I njoj su posle rata svu imovinu oduzeli. Faktički je samo te goblene imala i donela ih
je. Posle ručka ona nam kaže: “ Sada ću da vam čitam moju biografiju”. Sedne i
svojim jakim glasom počne da čita. Kad se umorila, a mi i pre nje, legla je na kauč i
odspavala.
Kakav je utisak na vas ostavila ta autobiografija?
- Kao i svaka autobiografija, ona je jako zanimljiva. Naročito rane
godine.
Može li se reći da je ona uticala na vas da postanete književnik?
- Ne. Baba je bila vrlo praktična osoba. Nije me ni mogla nagovoriti
na nešto tako maglovito. Međutim, bila je otvorena prema svemu. Recimo, kupovala je
knjige, prva je u selu uvela radio sa slušalicama, pa bi uveče kad ona i deda legnu,
imala običaj da s njim sluša radio. Volela je i operu, pozorište, iako je od
obrazovanja imala samo osnovnu školu koju je završila u Horgošu. Imala je i klavir koji
je dobila od svoga oca. Nije to bila mala stvar da jedan seoski trgovac ima klavir i da
njegova žena svira na njemu. U nedelju posle ručka svi bi posedali i ona bi svirala.
Deda je to poštovao i u svemu je slušao. Moja mati, kao ni te moje tetke, nikada nije
naučila da svira klavir. Eto, nije svako za sve.
Koliko sam uspeo da saznam, baba je sa vama živela u Novom Sadu. Kada
odlazi u Budimpeštu?
- Ona je otišla u Budimpeštu posle januarske racije u Novom Sadu
1942. godine. I nju su bili izveli na Dunav. Preživela je samo zbog toga što nije došla
na red dok racija nije bila zaustavljena. Možete samo pretpostaviti kakav je šok
preživela žena od preko sedamdeset godina na minus 25 stepeni, dok je stajala u redu za
klanje. To ju je toliko potreslo da više nije htela da živi u Novom Sadu, pa je otišla
kod ćerke u Budimpeštu. Iako joj u Budimpešti život nije bio ugrožen, prošla je, kao
i svi tamošnji Jevreji, glad i getoizaciju.
Gde ste vi bili za vreme racije? Kako ste je vi preživeli?
- Kada smo se preselili u Njegoševu ulicu iz Nikolajevske, tu je u
dvorištu imao svoj stan jedan mađarski berberin. Zvao se Terek Pal. Tada su patrole
upadale u kuće, legitimisale i određivale ko ide u smrt. Postojala i je jedna komisija
od deset Mađara koja je određivala ljudske sudbine.
Tri vrste patrola su obilazile kuće i legitimisale. Bile su to:
žandarmske, vojne i policijske. Miletićevu ulicu, recimo, obilazila je žandarmska
patrola i tu su svi Srbi i Jevreji pobijeni. Našu ulicu je obilazila vojna patrola. Upali
su u naš stan, sve pretresli, pogledali dokumenta i rekli da sačekamo. Otišli su kod
komšije Tereka. Nisu nas likvidirali. Očigledno naš mađarski komšija ništa
nepovoljno nije rekao o nama. Da jeste, sigurno bismo drugačije završili.
On je bio dobroćudan čovek koga politika nije interesovala i koji je
voleo po koju da popije. Mom ocu je posle racije rekao da ga je sramota što je Mađar.
Verovatno nam je on spasao život.
Zar ga nikada niste pitali?
- Ne, niko od naših nikada o tome nije sa njim razgovarao.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Većina želi miran život


Pogled uperen u budućnost. U izvesnoj meri oslobođeni svega što
nas je poslednjih deset godina pritiskalo. Želimo da odlučujemo
o našoj budućnosti




[You must be registered and logged in to see this image.]Akademik
Aleksandar Tišma (1924), dobitnik mnogih prestižnih nagrada za
književnost (Ninove, Andrićeve, nagrade "Evropski feljton"),
dao je intervju nemačkom listu "Berliner morgenpost"
koji prenosimo sa jučerašnjeg sajta ovog dnevnika.
Čiju još podršku ima predsednik Milošević?
- U suštini je svima dosta, dozlogrdio im je. Naročito omladini.
To je presudno, jer oni su budućnost. Milošević, doduše, više
nema budućnosti, ali ne može se računati na njegov razum. On nije
tip koji kaže: "Predaću svoju funkciju i idem u opoziciju".
Neki tvrde da je njegov sin već u Rusiji. Može biti da Milošević
već sprema svoj odlazak. On posrće kroz život i potrebno mu je
da bude okružen porodicom.
Kako će se stvari razvijati? Masovni protesti i štrajkovi protiv
režima podsećaju na slom NDR. Ili računate na rumunsku varijantu?
- Možda će ulica pobediti protiv režima, kao u NDR. Trenutno su
svi euforični i puni energije. Samo mi, na žalost, nemamo nezavisni
sindikat koji bi dugoročno koordinisao štrajk. To je slaba tačka
koju bi Milošević mogao da iskoristi... A ako opozicija zaista
odbije drugi krug, to bi prividno opet moglo da da legitimitet
Miloševićevoj vladi.
Šta je navelo stanovništvo na promenu mišljenja? U vreme NATO-napada
i posle toga, ono je bilo na Miloševićevoj strani?
- Da su izbori bili tada, Milošević bi verovatno pobedio jer su
svi bili užasnuti bombardovanjem. Sada su se malo oporavili od
toga, sagledavaju sve u celosti. Pogled je uperen u budućnost.
U izvesnoj smo meri oslobođeni svega što nas je poslednjih deset
godina pritiskalo. Želimo da odlučujemo o našoj budućnosti, a
ne o drugim narodima.
Kako se sankcije osećaju u svakodnevici?
- Sve je postalo veoma skupo. Mnoge fabrike ne rade ili samo sa
30 posto kapaciteta. Cipele koštaju 100 maraka, više nego što
čovek zaradi za mesec dana. To su brige koje zaokupljaju ljude.
I zbog toga im je dosta ovog režima.
Šta se očekuje od Zapada?
- Da ukine sankcije. Bilo bi previše govoriti o novoj eri unutar
Evrope. Miloševićeva vladavina i propaganda traju već deset, dvanaest
godina. To ostavlja tragove. Neki su umislili da se za slobodu
Jugoslavije treba boriti protiv Zapada. Ovi izbori su ipak pokazali
da većina želi miran život.
Koliko je velika želja za demokratijom u Jugoslaviji?
- Veća je želja za oslobođenjem od režima koji nas uništava. Siromašan
čovek prvo hoće vodu i struju, pa tek onda može da misli na demokratiju.
Da li opozicija ima demokratske ciljeve?
- Svakako, kod opozicije reč je o ljudima koji su videli nešto
od sveta i misle naprednije od postojećih, kruto komunističkih
sledbenika.
Kakav je kulturni život?
- Ljudi osećaju veliku žeđ za kulturom. Oni sebi, doduše, ne mogu
da priušte knjige, ali idu na promocije, biblioteke ili izložbe.
Moja nova knjiga, autobiografija, košta 15 maraka. Sa našim platama,
to je apsolutni luksuz. Ne bih potrošio 300 dinara za knjigu.
Od tih para se može jesti nekoliko puta, a to je onda ipak važnije.