Oskar Davičo

Oskar Davičo (18. januar 1909, Šabac - 30. septembar 1989, Beograd ), najmlađi je pesnik u krugu nadrealista. Nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja.
Život

Rođen je u činovničkoj porodici jevrejskog porekla. Školovao se u Šapcu, Beogradu i Parizu (Sorbona). Diplomirao je francuski jezik i književnost. Radio je kao srednjoškolski nastavnik u Šibeniku, Beogradu i Bihaću. Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar MK KPJ u Bihaću. 1932 biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na 5 godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938 do početka rata živi između Zagreba i Beograda. 1940 biva isključen iz KPJ zbog toga što je objavio neka dela u časopisu "Pečat" Miroslava Krleže. Kad je počeo Drugi svetski rat, Davičo je boravio u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran na ostrvu Korčula, a potom i u zatvor u Italiji. Iz zatvora beži 1943 i vraća se u domovinu gde stupa u redove Prve proleterske divizije gde ostaje do oslobođenja. 1945 uključuje se kao novinar u rad novoformiranog TANJUG-a, a potom prelazi u "Borbu" i "Glas". Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu i Grčke gde prati Markosove partizane (doživljaje iz Grčke opisaće 1947 u knjizi "Među Markosovim partizanima"). Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Bio je jedan od urednika časopisa "Nova misao"(1953-1954). 1955 postaje osnivač i urednik novina "Delo". '80-tih osniva i uređuje u Sarajevu časopis "Dalje".

Umro je u Beogradu 1989.

Oskar Davico







Skoro ce doci, skoro ce proci,
skoro ce prestati, skoro ce stati.
Skoro ce bednom, skoro ce zednom,
dovoljno vode dati.

Skoro ce biti svi ljudi siti,
skoro ce, skoro ce ljudi
imati kuce, zaklon od tuce,
od kise i od studi.

Skoro ce nestati, skoro ce prestati
da se od straha ludi,
skoro ce biti sve sto cu sniti,
sve sto mi zelja zazudi.

O, tada ce, tada ce
svud biti palace,
svud bice kikota, smeha,
sanjace, pevace ljubav i prolece
s cvrkutom ispod streha.

Volim tvoje ruke

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.


LJUBAV

Da li si, sestro, rasla na livadi
s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće
pa ti je lice kao da ga gladi
krilom senke leptira što u snu proleće.

Da li si, sestro, rasla kraj žala
pa su ti oči šumne kao more,
pa su ti dojke kao dva vala
što se igranja ne umore.

Ili si došla iz toplih ruda,
iz bakarnih žila, iz tamne lave
pa ti je glas tunel pun čuda
a suza tela, nemir poplave.

Ili si rasla međ peskom zlata,
na dnu reke, u korenju vode
pa su ti ruke oko mog vrata,
dva mala izvora žedna slobode.

''Tudji poljupci''

Izlasti iz grca svih mrtvih u tebi
dan s likom sto nece u pokrov da platni
dok iz krusnih peci opet ne ishlebi
novih poljubaca koral okovratni.

A ja? Grob sto ljubav odvezuje grobom?
Grlitelj vremena? Otimac o presto
slobode kraj tebe, u tebi, s tobom?
Ne znam ko sam. Lik mi iz zrcala nesto.

Mozda sam svom liku sam ubica bio?
Ja? Nista. Klackam se. Cas svodovi kisni.
Cas udar o zemlju. Je l' se tad razbio
lik sna, lice nade? Uzleti - izlisni?

Ne znam. Reka tece. Smrt licu lik skine
i kaplje niz javu svom Savom sto davi,
pa mi, neplivaci niz oluk sudbine,
ni voleci nismo roditelj ljubavi.

Prelastim. Iz krusne peci tek ishlebim
a lik mi laneni u pokrov vec platni.
Ipak, i bez lica, drhteci ja tebim
ja, tudjeg poljupca, koral okovratni.

Hana

1.

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči - žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.

O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravom Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam razbio,
plaćo sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.

3.

Hano, barko moja, zaplovimo put tropa
u prašume međ pume, zatigrimo se u leta
Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta.

Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme
bes mora osedla ponovo i rastavi,
iskapi i progutaj, izabrana, vreme
što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,

da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna
šikneš i osvežiš jedra iznemogla.
O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,
ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.

12.

Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,
odrpane prevrate i ljute koprive.
Živeću ko pećine, ko zveri što pate,
ko svi čije su oči uvek žalostive,

jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati,
a žele sve spoznati, grliti grljive
golje, što sakati, zebu golovrati
i znaju žar dati za snove nasrtljive,

da u miru umru, iz petnih žila da žive
i pevaju pesme kao grom grlate,
do kapi da iskape devojke pohotljive,

do kraja da sagore usnice mesnate:
da se ne povrate iz koščatih daljina
na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.

Srbija




Ja znam sva tvoja lica, svako sta hoce, sta nosi,
gledao sam sve tvoje oci, razumem sta kazu, sta kriju.


Ja mislim tvoju misao za celom ti u kosi,
ja znam tvoja usta sta ljube, sta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noci, od sijerka koji se tesko melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
zrvnja, cuo sve tvoje zelje

i brige tvoje, oj, Srbijo medju pesmama medju sljivama
oj, Srbijo medju ljudima
na njivama,
oj, Srbijo medju pesmama, medju stadima,
oj, Srbijo, pesmo medju narodima.

Pesmo tuzna, meka si milosta
sto place kao krv grozdja, kao suza mosta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja sto utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milosto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,

ali bosa pesmo gluve zalopojke,
kad prestaju pesme, kad pocinju psovke?
Gladna ruke, slepe jadikovke,
kad ce hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u cije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za cije je truplo kravlje
nabrekla Macva od zita, oteklo Pomoravlje,

bure u bune, za cije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Macva nije sita, kad Macva nije sita?

Kroz mukle lance dana koza suvonjavi.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi - kora;

to lice sto nije lice, ti dani sto nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne moze nista i nista - udari...
A svako od tuge za dan
kao vek citav ostari

i zbrcka se, oj, Srbijo medju bunama, medju sljivama,
oj, Srbijo medju ljudima
na njivama,
oj, Srbijo medju pesmama, medju brdima,
oj, Srbijo,
pesmo medju narodima.

Tuzna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu plocu, kamenog dinara,
za med naseg znoja, vino naseg rada.

A djikaju deca u lazigacama, pod kosom,
u blatu, medju svinjama, medju patkama,
hranis ih, Srbijo, druze, vise prosom, vise postom,
vise bajkama, uspavankama, vise gatkama,

i pokrivas ih mrakom sto tako tesko pada
da gnev po cele noci do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajuci srcem sto sebe ne zali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

oj, Srbijo medju bunama, medju sljivama,
oj, Srbijo medju ljudima
na njivama,
oj, Srbijo medju pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno medju narodima.

Oskar Davico