Borisav Bora Stanković

Borisav „Bora“ Stanković (Vranje, 31. mart 1876. — Beograd, 22. oktobar 1927) je jedan od najznačajnijih književnika srpskog realizma

• 1876. — 31. marta rodio se u Vranju, gdje je završio osnovnu školu i maturu u tamošnjoj gimnaziji.
  
• 1902. — završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Angelinom Milutinović iz Beograda.
  
• 1903—1904. — provodi godinu dana u Parizu.
  
• 1904. — počinje svoje službovanje kao carinik; bio je zatim poreznik, kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari, a pred Prvi svjetski rat postao je činovnik Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete.
  
• 1915. — povlači se iz Beograda, oktobra ostavlja porodicu u Kraljevu i odlazi u Niš, zatim u Crnu Goru, gdje je u Podgorici zarobljen; odatle su ga Austrijanci internirali u Derventu, odakle je pušten kući u Beograd.
  
• 1920. — činovnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete.
  
• 1927. — 22. oktobra umire u Beogradu.
  

Borisav Bora Stanković]"]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Javljajući se u vrijeme kad se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama i djelo mu je prožeto simpatijom za patrijarhalni svijet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao "poetične žrtve ljubavi" dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osjećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za Prvog svjetskog rata opisao je u memoarskom djelu Pod okupacijom. Ulazi u red značajnih imena srpske proze na početku XX veka i po Skerlićevim riječima „to je možda najjači talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti“.

Pripovetke

• Baba Stana (1907)
  
• Bekče (1901)
  
• Biljarica (1902)
  
• Copa (1902)
  
• Č'a Mihailo (1902)
  
• Đurđevdan (1898)
  
• Jovan (1902)
  
• Jovča (1901)
  
• Jovo-to (1909)
  
• Ludi Stevan (1902)
  
• Ljuba i Naza (1902)
  
• Mace (1902)
  
• Manasije (1902)
  
• Marko (1902)
  
• Menko (1902)
  
• Mitka (1902)
  
• Moj zemljak (1909)
  
• Naš Božić (1900)
  
• Nuška (1899)
  
• Njegova Belka (1920)
  
• Oni (1901)
  
• Paraputa (1902)
  
• Pokojnikova žena (1902)
  
• Rista krijumčar (1905)
  
• Stanko „Čisto brašno“ (1902)
  
• Stanoja (1898)
  
• Stari dani (1900)
  
• Stari Vasilije (1906)
  
• Stevan Čuklja (1906)
  
• Taja (1901)
  
• Tetka Zlata (1909)
  
• U noći (1899)
  
• Uvela ruža (iz dnevnika) (1899)
  
• U vinogradima (1899)
  
• Zadušnica (1902)
  

Sofka je glavni lik, radnja romana se vrti oko nje i bazira na njen zivot - ona je srediste zbivanja. Neobicne,savrsene lepote, drskog pogleda jako je privlacila ali istovremeno i plasila muskarce. Biserno bele puti,zanosnih oblina, duge bujne crne kose;jednostavno plenila je svojom pojavom. Aristokratskog drzanja, odgojena tako da misli da je iznad svih, da joj ostale devojke nisu ni blizu. Kada bi onako izazovno setala dvoristem ili stajala na kapiji, prodorno je posmatrala muskarce ne krijuci pogled, obraza rumenih zbog vrele krvi koja je tekla njenim venama. Cesto je nocu razmisljala o svojoj necistoj krvi, sanjala bi cudne snove od kojih se budila oblivena znojem, tesko disuci. Odrasla je sa majkom, dok je otac za nju bio stranac, jer je retko dolazio. Efendi Mita je retko dolazio, ali je jako voleo svoju kcer Sofku. Njena majka se trudila da svojoj jedinici nadoknadi svu potrebnu ljubav ali i materijalne stvari koje cine svaku devojku srecnom: raskosne haljine, ukrase... Dakle, lagodan zivot, zaduzivanjem kod nekadasnjih seljaka. Tako Sofka nikada nije osetila ni saznala koliko je zapravo njena porodica osiromasila. Kao i svaka devojka, mastala je o svom buducem suprugu, o braku iz ljubavi. Za nju je bio veliki sok kada je otac odlucio da je uda za dvanaestogodisnjeg decaka Tomcu. Njeni snovi su se srusili u trenu, najpre je kategoricno odbijala, ali kasnije svesno pristaje da se zrtvuje radi materijalnog spasenja svoje porodice, iz ljubavi i postovanja prema ocu. Njen zivot uz Tomcu bio je u jednom periodu jako srecan, pun ljubavi. Medjutim, otac joj po drugi put u zivotu rusi snove i remeti harmoniju. Njen zivot od trena kada je Efendi Mita trazio ostatak novca od Tomce, krenuo silaznom putanjom u beskraj. Trpela je ponizenja i udarce, cesto bivala u potpunosti opijena da bi pobegla od stvarnosti. Predala se svojoj necistoj krvi, pozivala sluge u svoje odaje... Deca su joj se radjala degenericna, bleda i bolesna. Necista krv se prenela i na njeno potomstvo. Spas vise nije postojao, kao ni izlaz iz te bolne situacije.

Jedan mlad zivot je unisten. I pre pocetka Sofka je dozivela kraj. Dozivela je tezak slom i vise se nije oporavila, niti se trudila da joj bude bolje. Predala se, izgubila svu svoju lepotu, izgubila svetlo na kraju tunela. Nemilosrdno je unistena kao zena, kao majka, kao individua. Zaista tragicna sudbina!

("Necista krv" - Borislav Stankovic

Kostana


LIKOVI




U KOSTANI se sukobljavaju dvije strane zivota
i dva stava prema zivotu.Na
jednoj strani je zatvoreni i strogi zivot corbadzijskih gazdinskih
porodica,zarobljenih i sputanih patrijarhalnim moralom.U njemu se gusi
mladost,unistava ljubav,zivot cini prozaicnim,praznim.Tom zivotu pripadaju Arsa
i Hadzi Toma.Na drugoj strani je zivot ispunjen radostima i strastima, uzivanjem
i opustanjem. Taj zivot pripada mladosti, ali ga zive i neki predstavnici
corbadzijskog sloja koji su raskinuli sa stegama i regulama i pruzili ruke ka
zivotnim radostima koje su im bile uskracene u mladosti.Tom zivotu pripadaju
Kostana i Stojan, ali i nesrecni i nostalgicni Mitke, da bi mu se u jednom
trenutku priklonio i Hadzi Toma.






KOSTANA





Kostana je naslovna licnost drame , ali nije glavni dramski lik. Ona jeste u
sredistu zbivanja, oko nje se sve odvija: ona je razlog desavanja i ponasanja,
bez nje nebi bilo ni dramske radnje , ni drame. Ona je samo motiv koji pokrece
ostale junake na djelovanje i ponasanje, na ispoljavanje odredjenog zivotnog
stava i filozofije zivota, na budjenje emocija i erupciju zedji za zivotom i
ljubjavlju. Ali ona posjeduje i jasno izrazene osobine koje je cine upecatljivom
kao junakom i moralno cistim ljudskim bicem. Kostana je

• 
  
  mlada , lijepa , culna , putena
  
• 
  
  okrenuta
  je zivotu i njegovim radostima
  
• 
  
  posvecena
  
  je pjesmi kao pozivu i kao smislu zivota
  
• 
  
  smisao
  zivota vidi u noci, mjesecini i pjesmi
  
• 
  
  svjesna
  je svog porijekla i drustvenog statusa:
  Ja,
  Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje!
  
• 
  
  dostojanstvena , moralno cista , ne pjeva za novac, nego
  zato sto je pjesma njen zivot
  
• 
  ne zeli da zrtvuje svoju slobodu za zivot u gospodskoj
  kuci
  

MITKE


Mitke je pjesnik
i filozof. Pjesnik je onda kada govori o mladosti,
ljepoti i ljubavi.Tada je u zanosu, prenijet u svijet o kojem govore. Filozof
je kad govori o covjeku i zivotu, o prolaznosti, o sudbini kao
neminovnosti. Njegovo govorenje utemeljeno je na bogatom zivotnom iskustvu,
obojeno licnom tragikom, ispunjeno dubokom filozofijom zivota. On, poklonik
ljepote i uzivanja , zahvacen je fatalizmom.[/size][/size]



Mitke je covjek zivota, putovanja, pustolovina, uzivanja,
ljubavi i strasti-pravi dionizijski tip. Ali je on covjek patnje i nostalgije.
Pati za
vremenom koje je proslo, pati sto je mladost prosla i cula ugasla, sto nema
slobode i sto mora da se skrasi pored zene.
U njemu je
tragika covjeka koji ne moze da s
“ Zemlja me
pije … Noc me pije … Mesecina me pije… Nista mi neje, zdrav sam, a –
bolan! Bolan od samoga sebe . Bolan sto sam ziv.”

U njemu je
nostalgija za vremenima koja su prosla,san o ljepotama i milinama mladosti.



HADZI TOMA







Hadzi
Toma olicava patrijalhalnog despota, cuvara patrijarhalnog reda
i morala, silu koja moze da odlucuje o ljudskim sudbinama. Za svet on
je uspravan,
gord, silan, neprikosnoven, strah i trepet za okolinu i ukucane. U
sebi, duboko
u dusi , ranjen je i nesrecan covjek. Nesrecan je koliko i Mitke,
koliko i njegova zena Kata, jer su svi oni zrtve nepisanih
patrijarhalnih zakona. Iza
maske ozbiljnog, strogog i dostojanstvenog Hadzi – Tome krije se
nesrecan
covjek, ozenjen bez svoje volje, djevojkom koju nije volio. Zeljan je
zivotnih
radosti, ljubavi i njeznosti. Kada je vidio Kostanu, kada je cuo njenu
pjesmu,
strasno su ga zaboljele rane neizivljene mladosti, osjetio je duboku
prazninu u
sebi, probudile su se ceznje. Zbacio je masku strogosti i dostojanstva,
raskopcao mintan, skinuo fes i predao se kostaninoj pjesmi i muzici
njenih
pratilaca.

DIVNA DJOKOVIĆ i njena Koštana 195?









[You must be registered and logged in to see this image.]
Koštana DIVNE DJOKOVIĆ

[You must be registered and logged in to see this image.]
Koštana Bore Stankovića je delo koje ovde na ovim našim prostorima
ima i muzičku podlogu. To je tip operete-drame kroz koju uvek prolaze
najbolje pevačice naše estrade nekadašnje Jugoslavije, pa i danas u
Srbiji.
Jedna od prvih snimljenih u novoj Titovoj Jugoslaviji je ova Koštana koju izvodi DIVNA DJOKOVIĆ.
Divna Djokovic (1915- 2005), rodjena u Livnu,
zavrsila je gimnaziju u Beogradu, nakon cega je pohadjala studije na
tek otvorenoj Glumackoj skoli pri Narodnom pozoristu. U Becu je
zavrsila Akademiju za muzicku i dramsku umetnost. Glumacku karijeru
zapocela je u Narodnom pozoristu 1935. godine, a prva uloga bila joj je
u Ibzenovoj drami „Divlja patka“. Lik Kostane u istoimenoj drami
tumacila je od 1935. do 1960, a u tom periodu igrala je i u predstavama
„Djido“, „Izbiracica“, „Zona Zamfirova“, kao i u operama „Figarova
zenidba“, „Carobni strelac“, „Prodana nevesta“, „Orfej“, „Faust“…
DIVNA DJOKOVIĆ peva na ploči sledeće standarde:
1.
Tema 2. Kraj Vardara 3. Mehandži more 4. Posla Vanka na vodu 5.
Keremejle 6. Čočečka igra 7. Džanum na sred selo 8. Triput ti čuknam na
pendžeri 9. Da znaješ mori mome 10. Tema
Koštanu je ona izvodila do 1960. godine što znači da ova ploča ne prelazi to godište.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Na danasnji dan....

1927. - Umro je srpski pisac Borisav
Stanković, pesnik mladosti, ljubavi, prolaznosti života i ljudske
tragike, dubok analitičar političkih i psiholoških procesa u srpskom
društvu uzdrmanom socijalnim raslojavanjem. Slikao je Vranje i jug
Srbije, degeneraciju starih trgovačkih porodica i talas promena,
opisijući patrijarhalnu atmosferu rodnog grada i potčinjenost pojedinca
svemoćnom sudu čaršije. Sjajan poznavalac ljudske duše, naročito je
rado slikao likove izraženih psihičkih i čulnih osobina kojima gopodare
strast i dert, dovodeći ih u žestok sukob s moralnim nazorima male
sredine. Dela: knjige pripovedaka "Iz starog jevanđelja", "Stari dani",
drame "Koštana", "Tašana", roman "Nečista krv", memoari "Pod
okupacijom".

...
MITKA (gledajući ih): Takoj!
Moj brat katil...
moj, brat krvnik...
moj brat – nikad sreću da ne vidi.
Jednako: „kući”...
(pokazuje na kuću): Ete s’g dom sam, kući!
(seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu):
De, bre... (Grkljanu): Sviri!
Da sviraš
kako nigde nikoga nemam.
Ni brata,
ni tatka,
ni majku!
Ženu?
(pokazuje na kuću): Eno gu.
Od brašno i testo oči vu se ne vidiv.
Nigde si ja nikoga nemam!
Ne!
Toj da mi sviriš,
„mou pesmu” da sviriš!

GRKLjAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo?

MITKA: Moju pesmu!

GRKLjAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo.

MITKA: I ja gu ne znajem.
Samo gu u noć čujem
i u s’n snujem.
A pesma je moja golema:
Kako majka sina imala...
čuvala...
’ranila.
Dan i noć samo njega gledala.
Što na sina duša zaiskala, sve majka davala,
a sin – bolan!
Porasnaja sin... Došla snaga, mladost...
Došle bašče, cveće, mesečina;
Zamirisale devojke!...
Sin poleteja.
Sve što iskaja, sve imaja.
Hatovi, puške, sablje, žene.
Koju devojku nije pogledaja,
samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.
Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari;
a on sve gi celivaja, sve varaja i
- bolan,
bolan bija.
Bolan otkako se rodija.
– To sam ja!...
Pa od t’j bol, jad
– dert li je, prokletija li neka
- eve na nogu ginem.
Idem,
pijem,
lutam po mejane,
dert da zaboravim,
s’n da me uvati.
A s’n_me ne vaća.
Zemlja me pije...
Noć me pije...
Mesečina me pije...
Ništa mi nije, zdrav sam, a
– bolan!
Bolan od samoga sebe.
Bolan što sam živ.
Otkako sam na svet progledaja,
od t’g sam još bolan.....
(Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi):
Eh, deca, deca slatka!
Pojte!
Puštite glas.
Ali čist glas!
Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas.
Zašto moje se je srce iskubalo,
snaga raskomatala,
ostarela...
Žalno, teško da mi pojete.......

KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitke?

MITKA: Koju?
Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna?
Znaš li šta je karasevdah?
I toj težak, golem, karasevdah!
Tuj bolest ja bolujem.
(pokazuje na sebe): Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja’ i ne naceliva’...
Još mi za lepotinju i ubivanju srce gin i vene!
Aha !...
Poj, Koštan
kako k’d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari.
Noć letnja.
Šar-planina u nebo štrči,
a ispod njuma leglo pusto
i mrtvo Kosovo.
Drum širok, prav, carski.
Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme.
Mesečina greje...
Martinka mi u krilo, konj,
Dorča moj, ide nogu pred nogu,
a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene.
Sviriv mi oni i pojev.
T’nko ni visoko kroz noć i na mesečini sviriv.
A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma...
I toj ne pesma, već glas samo.
Mek, pun glas.
Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje.
Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada.
(Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ...
A toj vreme više ne dođe.
Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem,
s’s otvoreni oči u grob ću da legnem.
Poj „žal za mladost”...
Za moju slatku mladost,
što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi.
Poj i vikaj gu.
Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne,
dođe, da gu samo još jedan put osetim,
pomirišem... Ah......

Odlomak iz ''Koštane'' Bore Stankovića

- Zima, Stano - rekoh tek nesto da kažem.

Ti se još više zgrči. Oproba da li zavežljaj na glavi i motika na ramenu dobro stoje i ode prošaptavši kao za sebe:

- Ne znam. Sad nešto rano dođe.

Uvela ruza- B. Stankovic

Ah Stankovic! Predivan!


Nečista krv - B. Stanković

"Žali, diko, i ja cu žaliti.

Odmah sve prihvatiše. I žene oko Sofke digoše se. I one odoše tamo, izmešaše se sa devojkama. I one poceše da se umivaju, polivaju vodom, pevajuci zajedno sa njima. Žene su se poznavale po jacini i širini glasova. Voda otuda iz kurni, od mnogih polivanja, poce u mlazevima da se razleva ovamo oko Sofke i oko teršena. A pesma sve jaca, strasnija. I to kao navlaš sve oko onoga: kako nije blago ni srebro ni zlato, i kako kao da je ona tobož imala dragog, volela se sa njim, pa sada ne polazi za njega - i one, videci kako joj je teško, sažaljevaju je, i da bi je utešile, pevaju te pesme o rastanku. Hoce da joj pokažu kako ona nije sama, kako eto i med njima ima
koje su isto tako nesrecne, tužne, venu. A Sofka je znala da to kod nje nije. I zato joj još teže padalo.

Gotovo sama, poklopljena nicke, opkoljena parom, vodom, pesmom, osecala je kako je para guši, kako zajedno sa parom guta reci tih pesama. A oni udarci tokmaka na vratima od Ciganki, koje su, poslužujuci svaki cas ulazile i izlazile, kao maljevi je lupaju po glavi i u mozgu joj ostaju. A pesma, zvuk tasova sve jaci, sve bešnji. Dok jedna, a to baš ona koja se tužila kako je strina Pasa ujeda, vitka, crnpurasta i bežeci od drugarica koje su je jurile, polivale vodom, da joj se sva kosa bila slepila po njenom krasnom vitkom
telu, otrca ovamo na teršene kod Sofke i dignuvši glavu, zapeva tako silno, da amam kao zvono odjeknu:

Da znaš, diko, da znaš, diko

kako venem za te.

Pa odjednom prekinu i, kao da se ona sutra udaje, poce da žali, narice:

Jao, jao, je l' te, diko, žao,

Je l' te žao, što se rastajemo?

- Teto, hajde!

Sofka se diže. Osecala je da nece moci izdržati, da ce puci.

I, kada udje u onu svoju odeljenu kurnu i kad oseti da se iza nje spusti zastor, ona, držeci se za glavu, cisto pade do cesme i grunu u plac. Simka, kada to vide, brzo se okrete i nedajuci Ciganki da i ona ude, vidi, presrete je i naredi joj da stoji spolja i jako, dobro da drži zastirac, kako se ne bi ništa videlo. Ciganka ostade spolja držeci cvrsto zastor, da se ne leluja, tajanstveno smešeci se, misleci da se zato kriju što ce Simka sada Sofki, trljajuci je i kupajuci, davati madije, cari za muža.

A, medutim, Sofkinim odlaskom žene i devojke kao da se sasvim oslobodile. Od pare, toplote, rasparene i omekšane do kostiju, da izlude od besa, pevale su. Amam bruji. Cak i amamdžika ušla. I ona obucena, sa pletivom o vratu, zagledala se. A sve nadvisuje i vodi ona ista devojka. Stoji na sredi, digla tas više glave i jednako peva. Peva zanosno iz sveg grla. Amam zveci:

Jao, jao, je l' te, diko, žao?

Je l' te žao što se rastajemo?

Rastajemo, a...

Medutim, ovamo Sofka je grcala, kao nikada u životu. Umalo što nije na glas jaukala, tako je plakala. Puce joj sve pred ocima. Bi joj sve jasno: da ovo što joj sada toliko teško, ovoliki jad i, bol; da ovo što ona eto sada place kao nikada, jer je ni rodena mati ne vidi da se pred njom ikad zaplaka a kamo ovoliko kao što sad place, da cisto oseca kako joj se srce cupa i snaga raspada - da sve to nije zbog toga što polazi za nedragog, vec da je zbog drugog neceg što je vece, gore.

Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da ce doci ali ipak dosad još bilo daleko, eto sada vec je tu, došlo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, cekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle vencanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za cim je žednela, i ako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida... Kida samu sebe.

- Uh, uh, teto, teto!"

Pozdravljam izbor [You must be registered and logged in to see this image.]





''Ali ipak znalo se da se to nikada ne sme doznati. Ni rodbina, niti iko. Ono što preostalo, osobito tu njivu oko Morave, Magdini su sinovi uzeli da rade tobož na ispolicu, a u stvari više davali nego što od nje dobivali, kao znak blagodarnosti što im je zemlja, koju su pre kao čivčije držali, sad postala njihova. Tako isto i Magda gotovo nikako se od njih, od kuće im, nije odvajala. Cele bi nedelje presedela tamo na selu kod svojih sinova i snaha gde je bila kao neki starešina, jer joj muž umro, ali, čim bi došla subota ili kakav praznik, odmah bi ovamo do njih dolazila, uvek donoseći ponešto, a najviše brašna, masla i sira, od čega bi posle Sofki i materi po nekoliko dana trajalo. I onda ovde, kod njih, slušajući i trčeći, presedela bi praznik i još koji dan. Tako isto i ostali seljaci, pređašnje njihove čivčije, i dalje su kod njih dolazili, uvek donoseći ponešto, nikad ne spominjući da je zemlja sada njihova, te se zbog toga u prvo vreme nemanje nije baš tako jako ni osećalo. I zato je materi Sofkinoj iz početka dosta olako išlo i ispadalo za rukom da se ništa ne primeti, već da, kao i pre, cela rodbina, naročito stari stričevi i tetini, uvek bivaju počašćeni ljutim rakijama i dobrim pićem i kafom.
A kad dođe slava, Uskrs, Božić, isto je onako bilo namešteno i spremno, i ona, mati joj, u najlepšem odelu, povezana, zakićena cvećem. Sofka tada uvek u novim haljinama, svilenim, od najnovije i najskuplje basme koja bi se u varoši počela da nosi. Celog dana, vesele i srećne, dočekuju goste. Čak i svirači dođu i odsviraju. A na pitanja o njemu, efendi-Miti, mati bi odgovarala: kako joj je baš pre neki dan poslao novac; i dolazio čovek da joj kaže kako on još ne može doći. U nekom je velikom poslu. Gledaće da bar na jesen dođe; i kako je Sofki poslao baš tu basmu, da joj se načini haljina...
( Necista krv- Bora stankovic)

A svetlost je obasjavala svu: njen vitak stas, široka ramena, lepo razvijeno i zažareno lice s vrelim ustima i crnim, tamnim, dosta upalim i užagrenim očima...



[You must be registered and logged in to see this image.]

STARI DANI


  Šta ima sad tamo da vidite? Ništa. Prosta, mala varošica, opkoljena vinogradima i brdima. S udaljene stanice dovezete se kroz vinograde. Od "baždarnice" silazite širokim, prostranim ulicama, koje bivaju sve tešnje i tešnje što se više ulazi u varoš. Isprva, kuće pola seoske, pola varoške. Napred kuće, gomile đubreta, tek sada iz konjušnice izbačena slama koja se puši, i dvorišta puna balege i prljavih kokošaka. To su većinom kuće doseljenika iz Turske. Dalje već počinju dućani, kovačnice, lončarnice, ali najviše mehane. Onda, izrivena kaldrma, opale česme, reka, kameni most s turskim natpisom, presušeno korito, obala puna vrba, topola. Vodenice koje ne rade, već se u njima peče rakija. Opet kuće. Čas nove, sve po planu, čas stare, turske, i radi šora presečene, te stoje kao neke trupine. Štrče im i bele se preseci njihovih počađalih greda. Skrenite nadesno, sreska kancelarija. Pred ulazom istovareni seljaci, ranjeni i poubijani od Arnauta. Podalje od njih stoji lekar, Cincar, ugojen, obrijan, obučen po staroj modi, sa zlatnim prstenjem i lancima, i, ne saginjući se, štapom otkriva ranjenike, pregleda ih i pita tankim glasom, kroz nos:
  - Sto, can'm, sto toj, a?
  A seljaci jauču, viju se i krvlju iz rana šaraju kaldrmu.
  Naviše, iznad ugnutih, starih krovova i bašta, diže se veliko, žuto zdanje, okružno načelstvo, u čijem dvorištu, po kaldrmi obrasloj travom, i ispod bagremova odskora posađenih, leškare u gomilama seljaci i čekaju da ih pozovu u "zasedanije". Naniže i naviše čaršija je. Dućani visoki, uski. Čas zbijeni, čas rastavljeni kakvom zaparloženom baštom, ograđenom tarabama, ispod koje se provlače psi, te jure konje ili krave što po bašti pasu.
  Dolazite u podne. Vrućina. Nigde nikoga. Samo su pune kasapnice i čevabdžinice, kroz čije se prozore, ulepljene parčadima mesa, krvlju i ubijenim muvama, ništa ne vidi. Možda ćete videti pred "Kasinom" kako lupa doboš, prodajući za dugove stvari koje leže razbacane čak do nasred čaršije. Tada će iz pekarnice ispasti gazda Jovan s parčetom pečene glave: šešir nabio na oči, cigaru drži u ustima i, ispršen, crven, natučen snagom i onako malen, ide brzo, sitno. Prolazi pored licitacije, dobaci svoju cenu, ponudi činovnika mesom od pečene glave i brzo se udaljava u svoj dućan, tvrdo uveren da će na njemu ostati licitacija. Ili ćete, možda, biti srećni da vidite najvećeg "gazdu" kako posle ručka ide polako, pognut, velikim, odmerenim korakom. Jednu ruku podvukao ispod kaputa na leđima, a drugom se šiba prutićem po pantalonama i zvera, gleda na sve strane, traži kamen, grudvu kreča, izvaljen kolac ili koju trulu gredu, da to ponese, odvuče i ubaci u svoja dvorišta. I tako, skupljajući sve što mu padne šaka, polako, pored zida ode nekoj svojoj kirajdžiki, podvodačici, da vidi da li mu je dovela što "novo"... I posle, ostalo? Ostale gazde, bogataše što se obogatiše od turske pljačke i zelenašluka?...
  Ali dosta! Našto ovo? Sve je ovo tako sirovo, masno! Neću to... Staro, staro mi dajte! Ono što miriše na suh bosiljak i što sada tako slatko pada. Pada i greje, greje srce. Evo:
  Jesen došla. Magla pala. Slana se već s večera hvata. Sutra je Sveti Arhanđel Mihailo, kome se ne kuva pšenica, jer je još živ. Slavi moj teča Jovan. Stara je to kuća. Pored kuće drži mehanu. I sad piće nigde bolje, cena umerena. A kod njega se ne vide čovek pijan. Prozor se nikad ne razbi, a kamoli što drugo. "A tako i treba", veli moj teča; "nije mehana da se u njoj banči, lomi, već čovek da živi." I zaista, kod njega je sve smišljeno, tiho i temeljito. Pošten je i čist kao ogledalo. Ne govori mnogo, ne brza, ne plete se. Priroda jaka, vera iskrena, a duša neokaljana i čista kao izvor planinski. Žena mu, moja tetka, dobra. Nema pod nebom žene mekšeg srca. Zaplači samo, pa eto i nje gde plače i pruža ti, daje što ima. Slatka moja tetka, s njenim okruglim, blagim licem, pametnim i milim očima i ustima gotovim uvek na smeh ili na plač! Ne beše prosjaka, Ciganina, koji, ako ništa ne naprosi, a on da ne pođe k njoj, uveren da ga kod nje svakad čeka čaša rakije, sir, i ako je još što preostalo od ručka. Kažem: mehana im za ljude, a kuća za sirotinju. A porod im zdrav, na oči kremen. Gledam: oko čisto, snaga prava, i u svakom pokretu kipti i preleva se zdravlje. Jedna udata, druga umrla, a treća još dete. Kao što rekoh, došao Sv. Arhanđel, a oni slave. Još pred veče došao najstariji im sin kod nas, doneo "pangur" rakije i jabuku da nas pozove na "slavu" i večeru.
  - Pozdravio vas tatko i majka da doveče, kako mož' da mož', dođete na slavu.
  A ko sme da im ne ode? Na oči posle da im ne iziđe. A još kad moj otac ne bi otišao, ne bi se znala slava. Njegova je pesma bila pesma!... Još i sad stariji ljudi, drugovi mu, kad me vide, odmah pitaju da li i ja pevam kao on što je. Bez njega se nije moglo ništa, a kamoli slava. Ako ga posao zadrži, po nekoliko momaka šalju po nj.
  I pođemo. Magla pala, zemlja vlažna, mrka, kaljava. Još samo sneg što ne pada. Napred ide šegrt, nosi fenjer, osvetljava nam put. Za njim moj otac, visok, u čohanoj koliji, pognuo se i pridržava svoju majku, moju babu, koja geguca i spotiče se, za njima mi s majkom. U naručju joj moj brat povijen, levom rukom mene vodi, a ja u boščici nosim bratove pelene. Čaršija puna magle, ispresecana ukrštenim mlazevima sveća iz dućana ili kuća. Samo fenjeri na česmama i mehanama čkilje i trnu od magle. A magla pada, pada... Oseća se čak po obrazima. Dolazimo. Već s kapije vide se dva fenjera obešena na kućnim vratima, da se vidi i zna gde je slava. Velika soba osvetljena. Kroz široke, s drvenim rešetkama prozore vide se ljudske senke. Sluge i sluškinje trčkaraju, nose i iznose. Tetka mi izišla čak pred kuću. Zaprašena brašnom, ulepljena testom, sa zasukanim rukavima, sva srećna, grli se i ljubi s mojom babom, ocem, majkom...
  - Tugo, tugo!... Slatki moji, smrzli ste mi se? - I brzo od majke uzima povijenog mi brata, grli ga, ljubi i unosi u kuću. U kujni drži sluga sveću više glave i osvetljava nam stepenice po kojima se penjemo. Na sobnim vratima dočekuje nas teča, gologlav (jedini put u godini), otvara vrata, uvodi nas u tu veliku sobu, iz koje zapahuje svetlost, toplota i jara ljudska. Zdrave se.
  Sofra pružena od kraja na kraj sobe. Stariji u čelo, do njih starke, i tako redom, čak do kraja, gde su mlađe žene, ali one retko sede, već su ili u dečjoj sobi gde umiruju i uspavljuju malu decu, ili u kujni, i tamo pomažu tetki. A sofra zastrta čaršavom, u čelu veliki kolač, na njemu tri kao na krst voštane sveće, čaša vina, a niže njega po sofri, naniže poređani celi hlebovi, oko njih čanci jabuka, krušaka, oraja i grožđe iz "turšije"... Teča stoji gologlav. Poslužuje. Gosti čisti, obrijani, preko kolena prebačen im ubrus za ruke. Bele im se njihove nove košulje, mirišu im "stajaće" haljine na suve dunje iz sanduka; peć bubnji, a svetlost od četiri sveće široka, prostrana, pomešana s tamnjanom i dimom duvanskim. Napolju hladan i vlažan mrak... Tečina majka sedi u čelu; na njoj kratko džube; povezana je modrom šamijom, te joj se blago, izbrazdano kao smežurana dunja, lice sija. Beli joj se čista košulja sa crnim čipkama, leluja bela maramica vezana oko vrata, a njeno blago, sad čisto zasuženo od radosti oko gleda, motri pred kim je što nestalo, pa samo se okrene sinu, teči, i ovaj odmah već zna šta treba. Ona začinje razgovor, pita... pa čak je i mene poljubila u obraz, kad joj priđoh... Do nje moja baba, pa druge starke, sve jedna do druge. Pa čiča Toma, u žutim od šajka čakširama, s blagim očima, belim, malo kao podnadulim licem, glasom oblim i oštrim, više kroz nos; pa čiča Mase, Pera, Arsa - svi ostali. Sve je to bilo svoje, blisko, rođeno... Jedan drugoga pecka, nude se duvanom. Razgovaraju se, čekaju popa da preseče kolač.
  Dođe i pop. Svi stoje gologlavi, on čita, kadi, oni metanišu, krste se. Preseče se kolač, i onda nastaje slava. Počnu zdravice. Čorba se po tri puta pojede. Žene sav hleb pred sobom, štipkajući, pojedu i zasite se čekajući dok dođe zdravica "za slatku večeru", i onda večera. Dođe i ona. Večeramo. Čuje se kako kašike zveče i pucaju vilice. Pred svakim "satlik" vina. Čim se načne, odmah se dopunjuje. Svi ućute. Samo tetka, srećna, nasmejana, onako isto zasukana i ulepljena testom, ulazi.
  - A, lale, - dira je njen brat, čiča Toma - ovo ti je jelo zagorelo.
  - Tugo, tugo! - prepade se ona. I mada zna da to nije istina već da se šale, ipak ide do svakoga, pita ga, probira mu iz čanka najbolje i nudi ga, kumi da jede, okusi. A ona? - zasitila se od gotovljenja. I ne može ništa. Sem, kad je suviše prinude, ako ispije čašu rakije, nazdravivši kome. Večeraju. Počinju da se razuzuruju, mintane da otkopčavaju, kolije svlače, pojase da popuštaju. A iz kujne, gde su devojke i mlade žene, "neveste", čuje se kikotanje, smeh, ugušena pesma i zvon dahira. One ne mogu da čekaju. Duga im večera, a pre večere da dođu ovamo gde su svi stariji, stid je. Čiča Mase odovud ih dira, smeje im se. Pa, navlaš, da one čuju, tuži se kako od devojaka, a naročito od mladih žena (a on se skoro bio oženio), "ne može čovek rahat da večera". A one opet, otuda, iz kujne, odgovaraju mu kako "oni, muži, ne mogu da se najedu i napiju; sav im vek u to..."
  - E, pa šta ćemo? - izvija se č'a Mase. - Kad nam neje vek u celivanju.
  - O, o, što si pa za celivanje! - odgovaraju mu i kikoću se.
  - More, puštajte ih! Ko će s njima da izađe na kraj! - poviču ostali.
  Otvaraju im vrata, one se nećkaju. Guraju jedna drugu koja će prva. Dok, a uvek ona, snaška Pasa, žena čiča-Masina, prva ne uđe, pa za njom ostale. Ulazi ona: glava joj pognuta, oko meko i milo, pokreti topli, a na njoj šušti "kitajka"-anterija i svileni mintan.
  - Na zdravlje i slatka vam večera! - pozdravlja im i odlazi na suprotnu stranu, dole, u dno sobe. Oko nje se ostale devojke i mlade načetaju, zgure, a ona ih sve skuplja, kao da ih štiti, a ovamo odgovara mužima na njihova peckanja, doskače svima, ali tako milo, ponizno. Kad je čovek tako vitu, plavu, nežnu a razgovorljivu vidi, ko bi rekao da je ona, kad su je Arnauti grabili, uz put ih noću zavarala i ovamo pobegla? Pa čak do naše granice, preobučena u muško odelo, i peške, preko planina, došla! Tu ju je našao Tomča, koji se baš tada vrzao oko granice kao krijumčar, i preveo je kod njenog ujaka, koji je još pre bio prebegao od zuluma i ovamo se doselio. Taj joj ujak bio bogat i nije hteo da je da Tomči, koji ju je preveo, nego mome čiča-Manasiji. A Tomča posle za to čak mu bio i blagodaran što mu je nije dao, te se nije oženio, nije vezao (kao što govoraše), već i dalje ostao ono što je bio. Sam. Bez igde ikoga. Samo pije i luta po mehanama, bijući Ciganke i druge mehanske žene. Primili ga u opštinu. Ni kmet, ni policija, nešto srednje. Njega niti biraju, niti ga ko postavlja. Zna se šta je on - noćnik, koji obilazi varoš, hvata krijumčare, bije pijane sluge i simidžije, kad ih uhvati gde igraju "potapušku" na novac. Tako celu noć, a nekad svrati i na veselja, slave, proševine. Primaju ga svi rado. Nešto što ga se boje, a nešto što su kao više sigurni kad je on, kao vlast, tu. A Pasa, ne znajući da je on nju prosio, hteo da je uzme, kad ju je preveo, nije se od njega ustručavala, bojala, već ga je mnogo pazila. Na Uskrs, Božić, i onaj dan kad ju je preveo preko granice, kao uspomenu, slala mu je boščaluk, i gde god bi se s njime našla, ona bi se šalila sobodno, umiljavala mu se, tepala mu kao bratu.
  Večera je pri kraju. Počeše opet zdravice. Sofra već mokra od vina, umrljana od jela i puna kostiju. Razgovori življi, brži, isprekidani. A kako da ne? Kad ti od vina, i da ga ne piješ, od mirisa njegova, drukčije. Čiča Mase ne može da sedi. Diže se neprestano, ide kod ženskih; one ga guraju, on im se nameće. Čiča Toma jednako zove tetku, svoju sestru, da mu sedi do kolena, nazdravi mu i zapeva.... Tetku stid. Moli druge gošće da je koja odmeni. Aja! - Nijedna neće. A ona se snebiva. Ali kad je već i svekrva zamoli: Setke, ćerko slatka, ti mi, ti prva zapoj, ti mi otvori slavu! - Tetka svekrvi ne može da odreče, zameri se, već saže glavu. Kleknu do svoga brata, čiča-Tome, nasloni se na njegovo koleno i gledajući stidljivo u svoj skut, čupkajući bošču, zapeva milo, drhtavo, iz dubine... Isprva kao stideći se, a posle, kad počeše da joj pomažu, pusti glas i otpeva celu pesmu.
  - Žene, pesmu, bre! - viknu sa čela sofre stari čiča Arsa, a mintan već izvukao iz pojasa i razgolitio svoje kosmate grudi. Žene ne mogu. Još ih stid.
  - Vi prvo, kao stariji, pa onda mi - odgovaraju mu one, i već se došaptavaju koju će pesmu pevati. I zaista, stari osvetlaše obraz. Majka tečina s mojom babom i još nekoliko njih starica zapevaše:
Adži-Gajka devojku udava
  Glasovi drhtavi, slabi, uzalud se uzdižu, ne mogu, već tiho, jednostrano idu, gube se u samim njima, a tako čudno, čudno utiču!
  I kao da puče nešto. Poče pesma. Devojke, žene... Njihovi čisti, drhtavi, topli glasovi ispuniše sobu. Ne može se više. Zabraniše da se peć loži. Iznesoše satlike, čaše i svu "srču". Počeše iz kotličeta da piju. Kotliče se ređa. Piju, glave im propadaju u kotliče, laktovi im se tresu, grlo puca, a suze im idu od siline. Č'a Mase uzeo čampare, krši se kao čoček, vije, peva i izvaljuje na skutove žena. I sluge došle u sobu, stale iza peći, do vrata. Sve se otkravilo, oslobodilo, i samo dahće od smeha, pesme. Snaška Pasa naslonila svoje lice na ruku, grlo joj treperi, glas iz otvorenih joj toplih usta ide pravo, meko, milo... Peva staru pesmu: kako kad'n Stana u baštu išetala, izgubila srma-kolan, u sreću joj mlad kaluđer, njega nabedila za kolan, i kune ga:
Ako si zel srma-kolan,
kato kolan da se viješ.
  Kaluđer se kune, moli je:
Nesam, Stano, živa bila!
Ako sam zel srma-kolan,
kato kolan da se vijem
oko tvoja snaga!...
  Kliknu moj otac:
Što si, Leno, na golemo?
Barem da si od koleno!
  Prihvati Pasa i sve devojke za njom:
Ako nesam od koleno,
a ja imam crne oči,
crne oči, medna usta!
  - Lalo, dahire! Tugo! Ne mogu više - poče da viče č'a Mase i da se trese, mrda, pruža ruke preko sofre za dahire.
  Vrata se otvoriše i uđe Tomča.
  Svi, čak i ja ovamo, nakraj sobe, osetismo hladnoću koju on spolja sobom unese.
  - Srećna slava, domaćini!
  Skočiše k njemu, skinuše mu suri šinjel, postaviše ga za sofru. Snaška Pasa poče kao uvek oko njega: da mu daje jela, toči vino, zapitkuje ga, pecka... On nešto jede, nešto ne. Krupan, koščat, crven, a lice mu jako čvornovato, puno uboda, ali zdravo i čvrsto kao kamen.
  Nude ga jednako.
  - Neka, neka... - odbija on. - Produžite vi. - Ama, da vam nisam ja na smetnji? - trže se on i poče da se diže da ide.
  Ne dadoše mu ni da se makne, a kamoli da ode.
  Pasa ga dirnu, pokazujući glavom na čaršiju, mehane:
  - Idi, idi! Čeka te tamo...
  - Ne, Paso! Živ mi Gospod, ne! Takav mi posao! - prekide je on tako iskreno, da se Pasa trže i kao pokaja što ga je toliko dirnula. Ali ona opet okrete na šalu:
  - Jest. Takav ti posao. Samo da si po mehanama. Mesto ovde, ovako, da sediš, veseliš se, a ti tamo. Pa i da se oženiš. - A da znaš kakvo sam ti devojče izabrala! - I prinese mu svoje blago, zajapureno lice tako blizu.
  On ne može svoj širok pogled da odvoji od njena lica. Gleda je, gleda, a poče brada da mu igra.
  Da bi se kao otrgao od nje, on ponese rukom po sofri, dohvati kotliče vina i poče piti. Pio je dugo, mnogo. Ne toliko da je pio, koliko je držao zagnjureno i sakriveno svoje lice u kotlu.
  Opet poče pesma. Ali ne onako toplo, poverljivo, već nekako suvo, duže. Izgledaše da više pevaju iz milostinje prema Tomči, kako ne bi opazio da on nije za njih, i da zato oni pred njim ne mogu onako kao pre svojski da se vesele. A i Tomča je to kao osećao. Jednako se nameštao, rukom ili laktom, da niko ne vidi, pokrivao je svoju krpu na svojim čakširama ili mintanu. Obazirao se uplašeno, brzo preletao preko njihovih svilenih mintana, belih košulja, čistih čakšira. I svaki čas je očekivao nešto, bio na oprezi, a u pogledu njegovu i celom izrazu lica osećalo se: da on zna da ih je prekinuo, da je upao, da nije za njihovo društvo i da treba da ide; i ići će - ali, opet nije mogao da ide.
  To kao da i snaška Pasa oseti, i bi joj tako žao na njih, što oni Tomču tako cene. I, da bi Tomči to kao naknadila, brzo se diže, rukom pozva devojke; one pođoše za njom, a ona, okrećućci glavu od ostalih, kao bojeći se da ovi to ne opaze, gledajući u tavanice, više sebe, pođe vratima i zapeva:
Goro le, goro zelena,
dosta sam po te odija.
  I iziđe s devojkama u drugu sobu.
  Moj otac prihvati:
Kumitske čete vodija.
Mnoge su majke plakale!
  Tomča, pognut, na iznenađenje sviju, upade i produži, više kao za sebe:
Najviše majka Jovana!
Zakla ju sina jedinca!
  I tako, iz dubine, tupo, oštro, poče celu pesmu: kako je, kad je zaklao Jovana, oca njegova nagnao da ga peče. Otac ga pekao i plakao:
Jovane, sine, Jovane!
Ti si mi, sinko, prvenac!
  I majka plakala:
Jovane, sine, Jovane!
Ti si mi jagnje đurđevsko!
  I sestra plakala:
Jovane, brate, Jovane!
Ti si mi cveće prolećno!
  Završi. Svi ćute. Čuje se plač. Šamijom žene brišu oči.
  - Tu li nađe? - odazva se muklo č'a Mase.
  Vrata se otvoriše, i snaška Pasa, za njom devojke burno uđoše, vitlajući se, igrajući, udarajući u dahire, obilazeći ih, pevajući im oko glava... Ali snaška Pasa! U jeleku, šalvarama, razuzurena. Ćerćelije i nize bisera trepte joj ispod belog nežnog grla... A cela snaga joj se uvija, uvija tako duboko. S pognutom glavom, rukama više sebe, obilaze igrača. Ne "čoček". Drugu, težu, topliju igru. Polako, kao izdaleka, s nekom slutnjom i raskošnom jezom, za njom su išle, više kao senke, prateći je u korak, devojke. Igraju lesu, ali nevešto, kruto, nešto od stida što im se mlada tek nabubrela tela pokazuju, mada su tu svi svoji, a nešto i od velike pažnje, kojom prate igru njihove "snaške". Ostali, iznenađeni, podignuti, s ispruženim rukama i otvorenim ustima, gledaju je željno, prate... Ali na ustima im zadržan krik, dopadanje... A sve to zbog Tomče, jer je on taj zbog koga oni ne mogu da iskažu sve što osećaju. A snaška Pasa se baš najviše oko njega vije, igra mu: čas kao rob, pognute glave, blagodarno, do crne zemlje; čas milo, nežno, ganuto, sestrinski.
  Tomča se diže:
  - Da idem! - I, upinjući se da stoji dobro, čvrsto, nasloni se leđima o zid.
  - Sedi, sedi, Tomčo!... - tek reda radi viču ostali, ne okrećući glavu k njemu.
  - Čaršija, mehane... ko zna šta je tamo? - za sebe on govoraše. I brzo, samoga sebe goneći, iziđe bez kape, šinjela, gologlav, ali ne na kapiju, u čaršiju, već iza kuće.
  Iziđoh i ja za njim. Napolju svuda duboka, mrtva noć. Iz čaršije, sa česme pada voda. Na studenom i mutnom obzorju izbio mesec i, jedva probijajući kroz vlažne oblake, osvetljava celu varoš, i okolna brda nekom mrko-gvozdenom svetlošću.
  A Tomča na gredi što štrči iza kućna temelja, seo baš ispod fenjera. Gologlav, gleda u mutno nebo, mesec, i sluša iz sobe igru, pesmu, krike i veselje, koje tek sada, kada on iziđe, poče u svoj svojoj silini. Snaška Pasa tamo jednako peva, a ovamo Tomča čas ustaje, čas seda, hladi grudi, briše znoj... A kad ubriše čelo, on i kosu ponese u prstima. Poče da savija cigaru. Papir mu se lepi, cepa, a duvan se prosipa.
  Odoh u kujnu da mu iznesem žar mašicama. Tamo, u kujni, iz velike sobe, pesma, toplina, vino. Muži počeli da ištu puške, a devojke se oslobodile i same pevaju. Iznesoh Tomči napolje žar. A on još nije savio cigaru. Skut mu i kolena posuti duvanom i razvijenim cigarama.
  - Č'a-Tomčo, hoćeš žara? - oslovih ga.
  On se trže. Bi mu tako neugodno što sam ja tu i gledam ga. I jedva dočeka ovo, moju ponudu, i zgrabi s kolena jednu razvijenu cigaru:
  - Daj, čičin...
  I poče da je pali, ali nevešto, grizući je, žvaćući, trepćući očima, čelom, celim licem, od pesme koja dolazaše iz sobe. Utom snaška Pasa zapeva silno. Tomči suze navrše, saže se, zagrcnu...
  - Puh! - huknu i sav duvan izlete iz cigare, osta mu samo papir na usnama. Diže se.
  - Mile... - a ne može da govori - kaži, kapu... šinjel, momak neka... donese u mehanu... Ne mogu ja... Imam rabotu... Ne mogu!
  I ode, kruto, teško, gazeći oštro.
  Jedva naterah momka da mu kapu i šinjel odnese. Momak odnese. Pođoh i ja za njim, ali se vratih, uplašen od piske i larme i Tomčina surova, od besa promukla glasa:
  - Sviri, bre!
  Zatim su se čuli pucnji njegove žile i jauci, previjanja od udaraca, plačni glasovi svirača, Ciganaka, Cigana, koje gonjaše ispred sebe, i njihova molba:
  - Aman, gazdo! Hoćemo! Sad ćemo! - Zatim uplašenu silnu svirku.
  Odoh u spavaću sobu, u kojoj behu čitavi redovi pospale dece, razbacanih stvari po sanducima, tepsije pune parčadi hleba, ukvašena vinom i jelom. Brzo se zgurih i legoh. Kandilo gori, oko mene toplo; iz velike sobe pesma, veselje. Po celoj kući mastan miris od jela i pića. Ja glavu ne smem da dignem, pokrivam je, bojim se da pogledam u prozor da ne vidim hladnu noć, onu mrko-gvozdenu mesečevu svetlost, ili da ne čujem Tomčin strašan glas, kako bije Cigane i ispred Tomče njihovo pištanje i vitlanje po pustoj, nemoj čaršiji...

1900.

''...Carsija puna magle, ispresecane ukrstenim mlazevima sveca iz ducana i kuca. Samo fenjeri na cesmama i mehanama trnu od magle. A magla pada, pada...''- B.Stankovic


Pejzaz Stankovicev ima vatru i boju njegovih sopstvenih godina. Mladi pisci vecinom opisuju vatrena leta, a starci opisuju zime.
Po ovakvim opisnim kvalitetimaa, knjige Stankoviceve i danas su najbolje stvari nase pripovedacke proze. Niko im medji pripovedacima nije jos ni blizu prisao.
Ako je Stankovic uopste u cemu gresio, to je u sintaksi svog srpskog jezika, koja nesto odvec odaje periferiju nase zemlje. Ja tu njegovu sintaksu smatram odista jednim zalosnim nedostatkom. Kada bi jedan pisac namerno pisao onakvom sintaksom, to bi bio pravi prestup prema govoru svoga naroda, posto niko nema prava da dira u jezik koji je tvorevina tog samog naroda. Najveci je pisac, naprotiv, onaj koji pise najlepsim jezikom, ali narocito onaj koji pise najboljom sintaksom!
Samo potpuno rasni ljudi pisu dobrom sintaksom svog narodnog jezika. Nasi pisci koji nisu rasni, a njih ima mnogo, i svakako vise nego sto bi trebalo, pisu srpskim jezikom koji je za nas ostale nerazumljiv, ali bar neprijatan, najpre po toj sintaksi. Oni su nerazumljivi i neprijatni, jer ne govore srpskom sintaksom, i kad pisu srpskim recima.
Sintaksa, to je geometrija misli; ona je strogo vezana za temperament i duh jedne rase; ona je vezana za krvotok i puls, za dah i predah coveka iz cije je krvi taj jezik pronikao.
..........
Nikad jezik nisu stvorili pisci nego narod; a najbolji pisci ga samo primenjuju, ali nikad ne upotpunjuju, a kamoli jos i da nesto u njemu menjaju .
Stankovic ostaje veliki pisac pre svega zbog svojih izvanrednih psiholoskih opazanja, ali i zbog izvanrednog koloristickog vidjenja i stvari i ljudskih osecanja.
...............
I Stankovic je prvi uneo malo vazduha u nase srpske zagusljive odaje knjizevne.
Senzacije boje i zvuka, koje je on doneo, bile su prvi pocetak velikih namera u nasoj pripovedackoj prozi. 
Jovan Ducic