Dr Vladeta Jerotic

[You must be registered and logged in to see this image.]

Др
Владета Јеротић, лекар, психијатар, књижевник, академик, је рођен 2.
августа 1924. године у Београду у коме је завршио гимназију и
Медицински факултет.
Специјализирао је неуропсихијатрију, а у
Швајцарској, Немачкој и Француској психотерапију. Радио је више
деценија као шеф Психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша
Мишовић“. Од 1985. као професор по позиву предаје Пастирску психологију
и медицину на Богословском факултету у Београду.
Јеротић је развио
обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области религије и
психотерапије и философије и психијатрије. Такође је одржао предавања
из психијатрије, религије и књижевности у готово свим већим градовима
Југославије.
Од 1984. године Владета Јеротић је члан Удружења
књижевника Србије, а редован је члан Медицинске академије и Српске
академије наука и уметности.

Библиографија

"ЛИЧНОСТ МЛАДОГ НАРКОМАНА" – Београд: Институт за алкохолизам и наркоманију, 1974.
"ПСИХОАНАЛИЗА И КУЛТУРА "– Београд: БИГЗ (Библиотека XX век), 1974
"БОЛЕСТ И СТВАРАЊЕ "– Београд: БИГЗ (Библиотека XX век), 1976.
"ИЗМЕЂУ АУТОРИТЕТА И СЛОБОДЕ" – Београд: Просвета, 1980.
"НЕУРОТИЧНЕ ПОЈАВЕ НАШЕГ ВРЕМЕНА "– Београд: Коларчев народни универзитет, 1981.
"НЕУРОЗА КАО ИЗАЗОВ" – Београд: Медицинска књига, 1984.
"ПСИХОДИНАМИКА И ПСИХОТЕРАПИЈА НЕУРОЗА (са Миланом Поповићем)" – Београд: Нолит, 1984.
"ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА I део "– Београд: Просвета, 1984, II део: Просвета 1993.
"ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ" – Горњи Милановац: Дечје новине, 1988.
"ЈУНГ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА" – Београд: Просвета, 1990.
"МИСТИЧКА СТАЊА, ВИЗИЈЕ И БОЛЕСТИ" – Горњи Милановац: Дечије новине, 1992.
"ПУТОВАЊЕ У ОБА СМЕРА" – Београд: Плато, 1992.
"КАКО ЗАМИШЉАМ ДА БИХ РАЗГОВАРАО СА ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ВЛАДИМИРОВИЋЕМ "– Шабац: Шабачко-ваљевска епархија, 1993.
"РАЗГОВОРИ СА ПРАВОСЛАВНИМ ДУХОВНИЦИМА" – Врање: Књижевна заједница "Борисав Станковић", 1994.
"ПСИХОЛОШКО И РЕЛИГИОЗНО БИЋЕ ЧОВЕКА "– Нови Сад: "Беседе", 1994.
ВЕРА И НАЦИЈА – Београд: Терсит, 1995.
"САМО ДЕЛА ЉУБАВИ ОСТАЈУ "– Београд: Манастир Хиландар, 1996.
"ПОСЕТЕ, ОДЛОМЦИ" – Вршац: КОВ, 1996.
"СТАРО И НОВО У ХРИШЋАНСТВУ "– Београд: Источник, 1996.
"УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА И НАШЕ ВРЕМЕ" – Београд: Арс Либри, 1996.
"УЧЕЊЕ СВЕТОГ ИСАКА СИРИНА И НАШЕ ВРЕМЕ" – Београд: Арс Либри, 1997.
"УЧЕЊЕ СВЕТОГ МАРКА ПОДВИЖНИКА И ДРУГИ ОГЛЕДИ" – Београд: Арс Либри, 1998.
"ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ "– Ваљево: Глас цркве 1997.
"ХРИШЋАНСТВО И ПСИХОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ЧОВЕКА"- Београд: Богословски факултет СПЦ, 1997.
"СЛИКАРСТВО СВЕТОЗАРА САМУРОВИЋА" – Ваљево: Ваљевац, 1998.
"ИНДИВИДУАЦИЈА И/ИЛИ ОБОЖЕЊЕ" – Београд: Арс Либри, 1998.
"ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА, III део", Просвета, Београд, 1999.
"МОЈА ПУТОВАЊА – ЕВРОПА И ЕВРОПЉАНИ", Партенон, Београд, 1999.
"50 ПИТАЊА И 50 ОДГОВОРА ИЗ ХРИШЋАНСКЕ ПСИХОТЕРАПЕУТСКЕ ПРАКСЕ" Београд: Арс Либри, 2000.
"НОВА ПИТАЊА И ОДГОВОРИ ИЗ ХРИШЋАНСКО-ПСИХОТЕРАПЕУТСКЕ ПРАКСЕ" Београд:Арс Либри, Бањалука:Бесједа, 2003.

Predavanje koje su dugo pamti

Podsećanje na gostovanje Vladete Jerotića u Titelu
 
 
   
Vladeta Jerotić u kulturnom životu Srbije je institucija - čovek koji
interdisciplinarno obrađuje teme, čije su brojne knjige pisane s
ljubavlju i čitaju se isto tako, najavila je Jadranka
Pešti, direktor STŠ "Mileva Marić" u Titelu, Vladetu Jerotića, gosta
tribine Religija i mladi, prilikom njegove posete srednjoj školi.
       Doktor Jerotić psihijatar, psihoterapeut, profesor na
Bogoslovskom fakultetu pre početka izuzetnog dvočasovnog predavanja
posetio je pravoslavnu crkvu. Kazao je da mu se crkva neobično dopala,
posebno ikonostas koji je radio jedan katolik.
       Religija biološki zaštićuje čoveka i ona  mu pomaže  u
duševnom i fizičkom smislu. Svaki čovek je religiozan. Nikada nikoga ne
treba potcenjivati, pa tako ni jednu religiju. Indija i Kina su stare
države sa starim religijama. U okviru hrišćanske crkve bitan je
razgovor. Islam se pojavio osam vekova posle Hrista jer su se hrišćani
svađali. Danas u svetu ima 1,3 miliona muslimana koji su takođe
podeljeni, podsetio je Jerotić.
       Religija i mladi  je
opšta tema, dosta bolna, jer je sve manje mladih. Nažalost, veliki broj
je otišao, i veliki broj želi da ode sa ovih prostora. A mi ovde na
Balkanu smo jako nestrpljivi, što nije dobro. Odlaženje mladih od kuće
je jako dobro za njih, a oni su danas sa roditeljima i do 30 - te
godine, čak i više, jer osamostaljivanje je praćeno ekonomskim
faktorima. Jerotić je podsetio na reči Ljube Nenadovića koji je govorio
da su dve najteže stvari u životu upravljati državom i vaspitavati dete.



Jerotić je rekao da mladi na zapadu nisu zainteresovani za religiju,
jer ih zanima samo sadašnjost. Poseban je problem što je čovek prestao
da voli sebe i danas malo vredi zapovest ljubi bližnjeg svoga.
Ispovedanje je značajna stvar, a 41% žena ispoveda pobačaje, a 48%
muškaraca prevare.
 


Po Jerotiću tipovi današnjih mladih srpskih ljudi prema religiji su:
 

1. konvertiti - bili ateisti - koji imaju puno pseudodoživljaja
   
2. tip pomodnog vernika - koji pod uticajem društva postaje vernik
   
3. radoznao, sumnjičav, pomalo mističan
   
4. nacionalni vernik
   
5. privatno religiozan
   
6. mistički tip vernika
   
   
7. ravnodušan prema religiji.
   

VOLE LI LJUDI DOVOLJNO SEBE?

27-03-2008.

U Valjevskoj gimnaziji u organizaciji Matične biblioteke “Ljubomir Nenadović“ gostovao je akademik prof.dr. neuropsihijatar i psihoterapeut Vladeta Jerotić. Predavanje na temu „Izazovi duhovnosti u XXI veku“ je izazvalo veliko interesovanje Valjevaca, koji su gotovo bez daha slušali skoro dvočasovno izlaganje. Duhovnost nastaje u borbi između prirodnog bića i duhovnog bića, čovek je stalno u borbi sa samim sobom, jer u svakom je prisutno i dobro i zlo. Celokupna duhovnost hrišćana i tzv. zapadnog sveta već pre 20. veka je počela ubrzano da slabi. Najpre, u intelektualnim krugovima Evrope, a zatim i šire. Crkva gubi na značaju jer silovit napredak nauke dovodi do krize institucije. Hrišćanstvo u Evropi podeljeno na tri crkve se nalazi na udaru kritike novog doba, u kome se pojavljuju četri, kako Jerotić kaže, stvaralačka gorostasa- Marks, Niče, Frojd i Ajnštajn koju su predstavljali izazov čitavoj intelektualnoj Evropi. [You must be registered and logged in to see this image.]] Ubrzan pad patrijarhata koji je bio stub vere (vertikala Bog, vladar, papa ili patrijarh, otac porodice) se narušava, a povećava se ateističan i agnostičan pogled na svet. Moderno doba donosi porast sumnjičavosi prema svemu što se nekada a priori smatralo za autoritet. Suštiniski autoritet, zamenjuje autoritarnost- lažni autoritet, koji manifestuje politika 21. veka. Poslednji veliki političari na svetskoj sceni su nestali sa Gandijem, De Golom, Adenauerom. Svuda, a pogotovo u Srbiji, talentovan svet ne dolazi do izražaja. Prosečnost je opšta vrednost. Nacija dobija autoritet, a Bog postaje nacionalni Bog. Jerotić citira metropolita Amfilohija: „Kad nema Boga, nacija postaje Bog.“ Dvadeset prvi vek donosi krizu stvaralačkog zamaha, a apokaliptične ideje postaju sve prisutnije jer je planeta ugrožena, ateisti i ideisti predviđaju ekološku katastrofu planete. Politika nije spremna da se odrekne naoružanja, droge. Ne posToji dovoljno svesti i odgovornosti prema planeti i čovečanstvu. Postavlja se pitanje vole li ljudi dovoljno sebe. Jerotić veru positovećuje sa optimizmom, čovek koji veruje ne može da bude malodušan. Čovečanstvu je potrebna promena svesti. Znanje koje prelazi u saznanje mora biti osnov vere čoveka 21. veka. Tumači pojam kvalitetnog Hrišćanina, naspram tradicionalnog. Tradicija ne može više biti osnov vere, već saznanje- mora se znati zašto se veruje. Kvalitetni Hrišćanin je onaj koji zna zašto je pravoslavni Hrišćanin. Naš čuveni akademik završio je svoje predavanje jednom rečju- ljubav. Vladeta Jerotić je dao odgovore na mnoga pitanja koja pred sebe postavlja čovek današnjice. U vremenu u kom smo pod stalnim udarom informacija, a uskraćeni pravih saznanja dragocenost je web adresa [You must be registered and logged in to see this link.] na kojoj se nalazi mali deo opusa velikog humaniste Vladete Jerotića.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme


Sadržaj


Spomen prepodobnoga oca našega Isaka Sirina [Preuzeto iz Žitija Svetih od oca Justina Popovića]
I O POZNAVANjU SAMOG SEBE, O STRAHU I O KAJANjU
II O STRASTIMA I O BOLESTIMA
III O NAVIKAMA, O OGOVARANjU, O OSUDI DRUGIH LjUDI
IV O ČISTOTI SRCA I O ONOSTRANIM STANOVIMA"

Spomen prepodobnoga
oca našega
Isaka Sirina



[Preuzeto iz Žitija Svetih
oca Justina Popovića]


Prepodobni Isak Sirin rodio se u Bet-Kataraji, u Siriji, na obali
Persijskog zaliva, u blizini granica Indije. Još u mladosti, zajedno sa
svojim rođenim bratom, stupio u manastir Mar-Matej u blizini Ninevije.
Kada se braća stadoše izdvajati od drugih svojim podvižništvom i
učenošću, bratu svetoga Isaka bi povereno starešinstvo u manastiru i
upravljanje bratijom. A sveti Isak, prošavši potpuno podvige opštežića,
udalji se u usamljeničku keliju koja se nalazila nedaleko od manastira,
i tu se svecelo predade molitvenom tihovanju i usamljeništvu. Kada se
proču zbog svetosti života, učenosti i čudotvorstva, on bi izabran za
episkopa velikog grada Ninevije i primoran da se primi tog čina. Za
episkopa bi posvećen u manastiru Bet-Abe patrijarhom Georgijem
(660-680). Na episkopskom prestolu on ostade samo pet meseci, pa ostavi
episkopstvo i tajno se povuče na goru Matu, u blizini Bet-Huzaja, i tu
življaše u usamljeništvu sa tamošnjim pustinjacima. Odatle on ode u
pustinjski manastir Raban-Šabur. Tu se vrlo revnosno bavljaše
izučavanjem Sveštenih Knjiga. Sastavio je mnoga dela, od kojih je do
nas došlo oko 100 beseda o duhovnog životu i podvižništvu, pisanih
uglavnom po sopstvenim doživljajima. Nesravnjiv kao psiholog i
rukovoditelj u duhovnom životu. Čak i takvi svetitelji kao što je bio
sv. Simeon Divnogorac tražili su od njega savet. Upokojio se u dubokoj
starosti početkom osmoga stoleća.
Po svetom Isaku Sirinu, u duhovnom životu postoje tri glavna
stupnja: pokajanje, očišćenje, savršenstvo. Pokajanje je majka života.
Ono je potrebno uvek, svima grešnicima i pravednicima, koji ištu
spasenja. I nema kraja usavršavanju, pošto je i savršenstvo
najsavršenijih ustvari nesavršenstvo. Stoga do same smrti nema granica
za pokajanje, ni u vremenu ni u delima. Kao blagodat na blagodat, –
ljudima je po krštenju dato pokajanje, jer pokajanje je drugo rođenje
od Boga. Darove vere primamo pokajanjem. Pokajanjem stičemo milost
Božju. Pokajanje je druga blagodat, i rađa se u srcu od vere i straha
Božjeg. – Očišćenje tela je nedoticanje do telesne nečistote. Očišćenje
duše je oslobođenje od tajnih strasti, koje se pojavljuju u umu. A
očišćenje uma izvršuje se otkrivanjem tajni. Čistota uma je
prosvetlenje Božanstvenim, po delatnom upražnjavanju u vrlinama. –
Savršenstvo vascelog podvižništva sadrži se u ove tri stvari: u
pokajanju, u čistoti i u usavršavanju sebe. Šta je pokajanje?
Napuštanje grehovnog života i kajanje zbog njega. Šta je čistota?
Ukratko rečeno: srce koje ima milosti za svako stvorenje. Šta je
usavršavanje sebe? Dubina smirenja. Oznaka onih koji su dostigli
savršenstvo jeste ovo: ako i deset puta na dan budu predani na
spaljenje zbog ljubavi prema ljudima, ne zadovoljavaju se time.

I
O POZNAVANjU
SAMOG SEBE,
O STRAHU I O KAJANjU


KO SE UDOSTOJIO
DA UGLEDA SAMOG SEBE,
VIŠI JE OD ONOGA
KO SE UDOSTOJIO
VIDETI ANĐELE.


"Upoznaj samog sebe", stajalo je napisano u Delfijskom proročištu,
više vekova pre Hrista, kako bi neprestano upozoravalo svakog čoveka
koji je ulazio u svetilište i koji je želeo da nešto sazna o sebi i
svojoj budućnosti. Mora biti da je iskustvo čoveka, i mnogo vekova pre
početka grčke kulture, kao i u drugim civilizacijama starog sveta bilo
upoznato sa teškoćama samospasenja, pa je neka mudra glava sažela sva
ta milenijumska saznanja čoveka i iskazala ih kratkom, punom i
višesmislenom izrekom, skoro naredbodavnom: "Upoznaj samog sebe!"
Neophodnost i valjanost ove istine, prihvaćene od grčkih filosofa
(bila je pripisivana Sokratu), utiskujući se trajno u čoveka-tragaoca
za istinom u svim kulturama i religijama sveta, sve do danas – mnogo
puta je potvrđivana. Svi religiozni mislioci, filosofi, psiholozi,
umetnici, pa i naučnici, polazili su od imperativnog zahteva života:
"Najpre upoznaj samog sebe, pa se onda manifestu!" Iz kojih dubina
potiče ovakav zahtev kod čoveka? Za verujuće ljude ovo je zahtev Boga u
čoveku, da bi čovek, bogoliko biće, primajući Boga svim bićem svojim,
postao i sam bog. Ovo su Božije reči izgovorene čoveku već u Davidovim Psalmima ("Rekoh: bogovi ste i sinovi višnjega svi", LXXXII Psalam), a zatim kroz Hristova usta u Jevanđeljima.
Ne čini mi se neobičnim što i materijalistički opredeljeni ljudi
(među njima i naučnici i filosofi) u potpunosti usvajaju potrebu čoveka
da upozna sebe, smatrajući ovakvu potrebu biološkom neophodnošću čoveka
u borbi za opstanak, što je moguće, sve tačnijim upoznavanjem prirodnih
zakona (što nauka vekovima i čini). Ali su, međutim, pre nauke i
naučnika, ljudi shvatili da je za razumevanje prirode, racionalno
korišćenje njenih dobara, potrebno bolje poznavanje sebe. Ne samo zato
što je čovek i sam deo prirode, već što je razvoj procesa mišljenja (od
konkretnog prema apstraktnom) omogućio i sve više omogućava pronalazak
takvih tehničkih oruđa, koja uz mali utrošak ljudske energije postižu u
prirodi i s prirodom velike rezultate. Ne ulazimo ovom prilikom u
opravdanu raspravu povodom čovekovog otuđenja od prirode, čovekovog
maćehinskog i nasilnog odnosa prema prirodi jednostranim postupkom
upoznavanja sebe samo kao materijalno, fizičko biće, zanemarujući sve
više, a onda i potpuno odričući, potrebu za Bogom.
"Sva tvoja naučna otkrića", veli vladika Nikolaj Velimirović, "samo
te bledo podsećaju na nesanjana otkrića i saznanja u blizini Boga".
Preterano ekstravertovana civilizacija Zapada, očarana dosadašnjim
naučnim izumima, uverena da će ovi u budućnosti biti još mnogo
uspešniji, zanemarila je "nesanjana otkrića i saznanja" mnogolikog, ali
pre svega bogolikog čovekovog bića. Upoznavanje samog sebe preokrenulo
se, već odavno među naučnicima na Zapadu, u prvenstven naum da se sve
dalje i sve više upoznaje priroda, kako bi njome čovek mogao u
potpunosti da ovlada. Tako prirodu istražuju oni ljudi za koje je
priroda i život uopšte plod "slučaja" i zakona evolucije a kojom Niko
ne upravlja. Zakone prirode, dakle, svi priznaju, ali ne i Zakonodavca.
Početak je mudrosti strah Gospodnji, kaže se u Pričama Solomonovim.
"Ko nije pravilno počeo", pita vladika Nikolaj, "kako će pravilno
dovršiti?" Odbacujući dva jedina mudra straha, strah, ili tačnije,
strahopoštovanje pred Bogom, i biološki strah koji ga štiti od
opasnosti, čovek je silno uvećao dva druga straha, psihološki i
socijalni. Danas se čovek mnogo manje plaši prirode nego nekada, ali se
sve više plaši drugog čoveka i – samog sebe, svojih nagona, svoga
nesvesnog, svega Zlog u sebi. Ovladavši jednim delom prirode, na uštrb
upoznavanja sebe, ili bar paralelnog upoznavanja sebe i prirode, čovek
je ostvario čuda tehničkog savršenstva, ne prateći moralne zakone u
sebi, dospevajući tako do početka mogućeg kraja – ekološke planetarne
katastrofe.
Psiholozi i psihoanalitičari mogli bi s pravom da mi zamere da ne
poklanjam dužnu pažnju velikim otkrićima dubinske ili dinamičke
psihologije, kao i bihejvioralne psihologije o zakonima našeg nesvesnog
života, o ljudskom ponašanju, o štetnosti potiskivanja, o ulozi i
značaju snova u ljudskom životu, o nagonima i mehanizmima odbrane od
njih i još mnogo čemu drugom dokle je došla, upoznavajući čoveka,
psihoanaliza, individualna psihologija, kompleksna psihologija,
geštaltistička psihologija itd. Tačno je da su sva dosadašnja otkrića
psihologije, sledujući delfijski savet: "Upoznaj samog sebe!" dragocena
i potrebna čoveku. Zašto je pri svemu tome čovek, ili ostao isti
prestupnik kakav je bio pre više hiljada godina poznate istorije
čovečanstva, vodeći ratove do istrebljenja protivnika, ili je postao i
gori nego što je bio, jer se, uz pomoć zloupotrebljenih tehničkih oruđa
usavršio u Zlu, uništavajući danas svoje zamišljene ili stvarne
protivnike brže i svirepije?
Čemu epohalni pronalasci baruta, atoma, presađivanje organa, otkriće
postojanja individualnog, nacionalnog, kolektivnog nesvesnog itd., kada
se oni ne upotrebljavaju na Dobro Zemlje, Prirode i Čoveka? A zašto bi
ova otkrića uopšte trebalo da pomažu čoveku koji je nastao pre miliona
godina "slučajno", kao plod užasne duge evolucije u kojoj su se
smenjivala slepa nastojanja prirode da putem "pokušaja i greške"
usavrše ponašanje mrava ili pčele, ptice selice ili čoveka kao
neshvatljivog, ali svakako "poludelog majmuna"?
Vratimo se sada na svetog Isaka Sirina koji je u VII veku posle
Hrista, bez poznavanja fizike, astronomije ili psihologije, skoro
sigurno bez poznavanja delfijskih misterija, već samo na osnovu ličnog
iskustva sticanog od rane mladosti, kada je odlučio da sa svojim bratom
stupi u jedan hrišćanski manastir, izdvajajući se u njemu od drugih
svojih podvižništvom – ostavio za sobom čvrstu i, reklo bi se,
iskustvom proverenu poruku, skoro neverovatnu, i za savremenog
psihologa i za vrlog hrišćanina: "Ko se udostojio da ugleda samog sebe,
viši je od onoga ko se udostojio videti Anđele". Zar je upoznavanje,
ali onda i poznavanje sebe zaista toliko teško, pitaćemo se. Otkud
toliko čovekovog čuđenja pred ovim rečima sv. Isaka Sirina? Ono upravo
dolazi od – nepoznavanja sebe!
Da parafraziramo velikog Njegoša. Bilo kako da sudimo o čoveku – s
materijalističkog gledišta kao proizvodu duge evolucije prve žive
ćelije na zemlji, ili iz hrišćanskog ugla, stvorenog po "slici i
prilici Božijoj" – tajna čoveku čovek je najveća. Sve što je od čoveka,
i ono najprostije (ćelija), složeno je, jer u njoj prikriveno počiva
nasledna supstanca čovekovih najudaljenijih predaka (koja dosta dobro
može da zameni azijsku ideju o mnogobrojnim proživljenim životima putem
reinkarnacije), koja pod određenim spoljašnjim uticajima može da
postane objavljena (s tim u vezi zanimljiva je i privlačna hipoteza
psihologa Leopolda Sondija o postojanju familijarno nesvesnog u svakom
čoveku).
Čovek je, zatim, nepredvidljivo biće. Koliko god majka ili otac bili
ubeđeni da poznaju svoju decu (a i deca kada odrastu svoje roditelje),
iznenađenja su ne samo moguća nego i česta. Sudije, advokati, pedagozi
i psiholozi, sudski psihijatri, zatvorski čuvari i vaspitači, učitelji
i profesori u svim školama sveta, najbolje znaju sa kakvim se
neočekivanostima u ponašanju njihovih klijenata i štićenika, pacijenata
i učenika, svakodnevno susreću. A šta tek reći o zbunjujuće
protivrečnim besomučnicima ruskih romana, kao i o junacima književnih
tvorevinama svih velikih pisaca sveta! Čak i kada takvi likovi u
romanima Dostojevskog, kao što su Stavrogin, Raskoljnikov, Ivan
Karamazov, starac Zosima, ili u nadrealističkim romanima Franca Kafke,
kao i bezbroj drugih i drugačijih likova u Šekspira, Getea, Mana ili
Hesea, ne bi u realnosti postojali, već samo u mašti velikih pisaca, i
to bi bilo dovoljno da poverujemo u realno postojanje svih junaka i
antijunaka u stvarnom životu i u nama samima. Jer kako bismo se mi
njima (čitajući strastveno velike romane svetske književnosti) mogli
oduševljavati i tako iskreno se sa njima poistovećivati, kada svi
anđeli i đavoli, luciferi i arhanđeli, prikazivani verno i ubedljivo od
strane darovitih pisaca, ne bi u nama oduvek počivali, uspavani, a onda
delimično ili potpuno razbuđeni!
Čovek iznenađuje čoveka prijatno, nažalost, češće i neprijatno.
Prijatno u slučaju (uzmimo primere iz Drugog svetskog rata), kada je
nemački vojnik odbio da u Srbiji strelja taoce, a onda, zajedno sa
njima, bio sam, od svojih sunarodnika, streljan; ili kada je katolički
sveštenik u Hrvatskoj spasao jednu srpsku porodicu od ustaškog noža a
nešto slično uradio i jedan drugi katolički sveštenik u Bačkoj
spasavajući, pred mađarskim pogromom, život pravoslavnom svešteniku u
mestu u kome su do rata zajedno živeli, izlažući se pri tom smrtnoj
opasnosti da bude proglašen izdajnikom. Sličnih primera, ne samo u toku
ratova, već i u drugim pogibeljnim situacijama u miru ima i više nego
što mislimo. Takva je božićna Poslanica banjalučkog biskupa Alfreda
Pihlera 1963. godine, u kojoj moli braću pravoslavne vere da oproste
zločine počinjene u Hrvatskoj u toku Drugog svetskog rata nad njima
samo "zato što nisu Hrvati i katolici". Zašto se o ovakvim slučajevima
tako malo zna i govori kada upravo ovakvi, neka su i retki primeri
požrtvovanja, dovoljno rečito govore o postojanju, istrajavanju i
pobedi Dobra nad Zlim? Zašto smo mnogo češće zlosrećno radoznali kada
slušamo ili čitamo kakva su sve strašna nedela ljudi počinili jedni
drugima (odavno je poznato da je u novinama najčitanija hronika
posvećena ubistvima, samoubistvima i saobraćajnim nesrećama), a
ostajemo ravnodušni kada čujemo, ili smo i sami svedoci plemenitih
postupaka i samožrtvovanja ljudi? Da li smo već toliko i sami ogrezli u
zlu, da nam svakodnevne vesti o novim zločinima potvrđuju svemoć Zla u
svetu i u nama samima, pri čemu na sadomazohistički način uživamo u
svesti o zlu, prema rečima Simone Vej: "Svest o grehu daje osećaj da
smo zli, a u tome uvek nešto ušićari izvesna oholost". Ako dopustimo da
se u nama učvrsti ovakva svest o grehu i zlu, kao nečem običnom ili
neumitnom, sve smo manje u stanju da bez sumnjanja primimo vesti o
Dobru i o postupcima dobrih ljudi.
Uzbudljivo je bilo otkriti u Jevanđeljima dva mesta koja
kazuju kako se i sam Bogočovek Isus Hristos u jednoj prilici začudio
neverju ljudi (u svome rodnom gradu, Nazaretu), a drugi put zadivio
veri rimskog kapetana u Kapernaumu. Bolje je i za našu dušu korisnije
da se začudimo tvrdokornom neverju nekih ljudi (od naučnika, pa do
običnog srpskog seljaka), nego što nam se njihova nevera čini
"normalnom" pojavom, jer tako hrani sopstveno neverovanje ili slabo
verovanje; a spasonosno je za oplemenjivanje našeg tvrdog srca, kad god
se zadivimo pred nekom reči, verom ili misli čoveka ljubavi, bez obzira
gde on živeo i kome narodu ili veri pripadao.
Zbog čega, možda, možemo da posumnjamo u ispravnost reči sv. Isaka
Sirina, kada je u pitanju težak, doživotni podvig upoznavanja sebe? Ova
sumnja potiče kod mnogih ljudi od njihovog nepokolebljivog uverenja da
poznaju sebe; ovakva predrasuda posledica je sveopšte ljudske oholosti,
a ova je prirodan odgovor na osećanje beskrajne slabosti čovekove.
Paradoks ljudskog bića i njegovog postojanja u svetu je u tome što je
čovek "bog u blatu", jedino prirodno biće koje je natprirodno obdareno
samosvešću, tj. razumom, umom i slobodnom voljom, a u isto vreme je
najnezaštićenije biće u prirodi (ne samo u detinjstvu) i, naravno,
smrtno je, sa svešću o tragičnosti smrti. U jednom istom čoveku,
naučniku koji u batiskafu dodiruje okeansko dno ili korača po Mesecu,
koji otkriva novu česticu u atomskom jezgru, ili nepoznatu planetu ili
galaksiju u vasioni, u čoveku-umetniku, koji napiše sjajan roman ili
pesmu za nekoliko dana ili sati, naslika Gerniku ili komponuje
simfoniju, u čoveku filosofu koji umnim operacijama stiže do apriornih
kategorija, do granica "bića i vremena" – u svima njima, ali i u svakom
od nas, često, mnogo češće nego što to hoćemo da priznamo, zlokobno
zadrhti "trska koja misli", opominjući nas da katastrofa nenadane
smrti, razboljevanje od neke opake bolesti ili gubitak celokupne
imovine, predstavlja realnu pretnju koja kao stalna zebnja ostaje i
kljuje, iz dubine bića čoveka, lažnog pobednika nad prirodom, smrću,
svojim telom i svojom psihom. Kako da se jedan čovek odbrani od ove
razdiruće unutarnje slabosti usred svoga života, priznatog ili i
slavljenog od drugih ljudi, nego gordošću večnog Prometeja koji svojom
hrabrošću, prkosom i trpljenjem odoleva sudbini i nužnosti postojanja,
Sudbini koja je jača i od samog Boga! Najdelotvorniji način ove odbrane
je – da ne upozna sebe! Tiresijino proročanstvo glasi: "Narcis će
doživeti duboku starost pod uslovom da ne upozna sebe."
Uvek iznova se kao psiholozi i psihoterapeuti na kraju XX veka
divimo mudrosti starih naroda. O Narcisu se znalo još od grčkih mitova,
o narcizmu, međutim, tek od vremena s početka ovog veka, kada je
Sigmund Frojd, na bezbrojnim primerima iz života (naročito života malog
deteta), detaljno opisao primarni i sekundarni narcizam, svemoć i
kompenzatornu velikolepnost, u suštini svojoj, nemoćnog i uplašenog
čoveka.
Svi su ljudi, manje ili više, paranoični, što znači svi manje ili
više sumnjaju, u sebe, u druge ljude, u Boga i, da bi savladali teško
podnošljivo, produženo stanje sumnje, stvaraju o sebi predstave
veličine i moći. Kada ova, da kažem tako, prirodna ili fiziološka
paranoičnost svakog čoveka preraste svoje normalne granice,
paranoičnost postaje paranoidnost, što predstavlja bolesno duševno
stanje čoveka, nekad opasno i za paranoidnog čoveka i za njegovu
okolinu, jer tada zahteva lečenje. A da li spomenuta prirodna ili
fiziološka paranoičnost takođe zahteva lečenje, možda preventivno, da
ne bi paranoičnost postala paranoidnost? Svakako, da, paranoičnost
treba lečiti. Kako? Upoznavanjem sebe! Ali čovek mora steći, najpre,
hrabrost – dublju, plemenitiju, mnogo težu nego što je hrabrost ratnika
ili planinara koji osvaja najviše vrhove planina, naučnika koji
eksperimentiše na sebi – da siđe u nepoznate dubine sopstvenog bića.
Stekavši jednom ovakvu hrabrost, čovek, večni tragalac za smislom,
polazi u božansku avanturu Fausta, Don Kihota ili Hamleta, tri, po mome
mišljenju, arhetipska obrasca čoveka-tragaoca, prisutna u dubinama
psihe svakog čoveka. Bilo da neupoznate dubine ljudske psihe poredimo
sa lavirintom (iz grčke mitologije), ili sa hodnicima i pećinama
podzemlja, nije moguće krenuti u Lavirint bez Arijadninog konca, ili u
pećine bez jake svetiljke speleologa. Šta je zapravo Arijadnin konac
ili čudotvorna zublja jakog plamena? Hrišćanska je to vera, nada i
ljubav. Vera u Hrista, nada i u naše vaskrsenje, i ljubav, koja će nas
kao treća sestra mudre majke Sofije pratiti na našem dugom i mučnom
putu upoznavanja sebe. Zašto je nemoguće upoznati sebe bez Hrista i
Hristove pomoći? Zato što svaki drugi pokušaj upoznavanja sebe,
ogoljenog, bez maske, bez Persone, razobličujući Senku u sebi,
lišavajući se, dakle, svih projekcija, negacija, preokretanja u
suprotno, identifikacija sa agresorom i drugih brojnih mehanizama
odbrane, odlučno uočenih i opisanih od Frojda i njegovih nastavljača –
vodi nepodnošljivom saznanju, koje treba da bude doživljeno, a ne
apstraktno mozgano, o apsolutnoj ništavnosti čoveka. Hrabrost nekih
genijalnih ateista, kao što su bili Niče, Frojd, Marks, Sartr,
Hajdeger, Beket, da čoveka ogole do kraja, svodeći ga na besmislenu
prirodnu Nulu, kakvom smrtnom nulom završava život svaki čovek i kakvim
će ništavilom završiti život jednog dalekog dana u budućnosti i naša
Zemlja i njeno Sunce i možda čitava vasiona – zadivljuje i užasava. Ne
zaboravimo ipak da i ovi genijalni ljudi nisu izdržali do kraja života
da ostanu nihilisti i apsolutni ateisti. Vizija Ničeova bio je –
natčovek, Marksova – proleterska, mesijanska klasa koja će povesti svet
u besklasno društvo; Frojd je grčevito hteo da veruje u ljudski razum
koji će ga, možda, spasti od samouništenja; Sartr je propovedao
apsolutnu slobodu čovekovu i njeno smisleno angažovanje u humanističkoj
akciji, a Hajdeger je, kažu, pred smrt poručio sledeće: "Filozofija
neće moći izvršiti nikakav preobražaj sadašnjeg sveta. I ne samo
filozofija, nego nikakvo mišljenje koje je samo ljudsko. Može nas
spasti samo Bog, a nama ostaje samo da se poetskim mišljenjem
pripremimo za pojavu Boga. Ili, ako ipak propadnemo, da bar budemo u
toj propasti svesni da propadamo zato što Bog nije sa nama, što je
otsutan".
Ali ostavimo ove malobrojne genijalne među ljudima i njihovu
tragičnu borbu za smisao. Većina ostalih ljudi, ili se uopšte ne
usuđuje da siđe u mračno podzemlje svoje svesti u kojoj ih čeka, kao u
bajkama, na svakom koraku po neko iscereno lice sopstvene prošlosti,
individualne ili one familijarne, nacionalne i kolektivne – sada već
mnogo bolje znamo zašto se većina ljudi ne odvažuje na ovakav korak, pa
ostaje doživotno na stupnju narcističkog samoprecenjivanja, odnosno
nepoznavanja sebe – ili polazi na opasan put samopoznanja sa Božijim
oruđem, verom i nadom da će se dugi i mučan put hrišćanina na Zemlji
završiti njegovim vaskrsenjem, još ovde na Zemlji. Kako? Preumljenjem,
doživljajem radosti nošenja svog krsta i Hristovog lakog
bremena, a onda, posle smrti, nastavljanjem beskonačnog usavršavanja,
sve do "mere i visine rasta Hristova". Možda smo se sada približili
tajanstvenim rečima sv. Isaka Sirina: "Ko se udostojio da ugleda samog
sebe" – a zbilja se udostojio samo onaj koji je s verom i u slobodi
izabrao Boga za putovođu – "viši je od onoga ko se udostojio videti
Anđele".
KAO ŠTO JE NEMOGUĆE
PREPLIVATI VELIKO MORE
BEZ BRODA ILI LAĐE,
TAKO NIKO NE MOŽE POSTIĆI
LjUBAV BEZ STRAHA...
POKAJANjE JE BROD,
A STRAH – NjEGOV KRMAR,
LjUBAV, PAK – BOŽANSKO
PRISTANIŠTE.
STOGA STRAH NAS VODI
NA BROD POKAJANjA,
PREVOZI PO SMRDLjIVOM MORU ŽIVOTA I UPUĆUJE
BOŽANSKOM PRISTANIŠTU,
KOJE JE LjUBAV.


U prvi mah može da nas zbuni rečica sv. Isaka Sirina u kojoj on povezuje ljubav sa strahom, kada poznajemo reči iz I Jovanove poslanice
(4, 18): "U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah
napolje". Da bi izabranik Božiji, međutim, stigao do "savršene
ljubavi", neophodno je da prethodno oseća strah. Od čega ili od koga
strah? U svakom čoveku, kao što to dobro znamo, straha ima napretek.
Strah je čoveku oduvek bio najveći neprijatelj, ali, paradoksalno, i
veliki prijatelj. Strah je biološke, psihološke, psihopatološke,
socijalne, ali i metafizičke prirode. Majka rađa dete sa pomešanim
osećanjem radosti i straha, pa se i svako dete sa takvim osećanjem
rodi. Strah od odvajanja, kao jedan od najjačih egzistencijalnih
strahova, prati čoveka celog života, od rođenja, kada se dete odvaja od
devetomesečne simbiotske zajednice sa majkom, do poslednjeg daha, kada,
ako je čovek pri svesti, njegova duša se sa strahom odvaja od
simbiotske veze sa telom, koja veza nekad traje i do sto godina.
Postavimo sada odlučno pitanje, kada je strah neprijatelj, a kada
prijatelj čoveku? U načelu, svaki fiziološki ili normalan strah koji
zaštićuje čoveka od opasnosti, pravovremeno ga na nju upozoravajući,
čovekov je prijatelj. Takav je strah od elementarnih nepogoda i
svakovrsnih spoljašnjih opasnosti. Strah postaje mnogo složeniji i teže
ga je prepoznati kao prijatelja ili neprijatelja, kada je reč o našim
unutarnjim strahovima. U nekim slučajevima, naime, prijateljski,
zaštitni, unutarnji strah, ili se ne prepoznaje kao koristan strah, ili
se pretvara u patološki strah koji naraste, nekad, do panike, a koja
onda može direktno da ugrozi čovekov život.
Raznovrsni su oblici bolesnih strahova i njihovih ispoljavanja u
čovekovom unutarnjem i spoljašnjem životu. Malo je ljudi na zemlji
lišenih bilo koga, ma i najbezazlenijeg oblika straha, bojazni ili
plašnje. Od neškodljivog, na izgled, ali nametljivog i dugotrajnog
straha čoveka od insekata, bakterija, širokih ili uzanih prostora itd.,
do težih oblika straha koji onemogućavaju čoveku slobodno kretanje,
zatim, umišljenih strahova psihotičnih bolesnika od vidljivih ili
nevidljivih neprijatelja, spektar ljudskih strahova, bogatiji je od
spektra sunčevih boja ili tonova u muzičkoj lestvici. Čovek je, zbilja,
biće straha, jer je i pored svoga uzvišenog razuma i uma, najnemoćnije
biće u prirodi, neprestano ugrožen realnom pretnjom bolestima i smrću.
Savremena dubinska psihologija, verovatno s pravom, mada nekad
prenaglašeno, najveći deo svih poznatih oblika ljudskih strahova,
objašnjava najrazličitijim mogućim traumatskim događajima nastalim
prenatalno, perinatalno i postnatalno, uglavnom odigranih do treće,
četvrte godine deteta, koji (događaji), onda, ostavljaju jači ili
slabiji doživotni trag na svesni i podsvesni život čovekov. Ovakva
stresna ili traumatična zbivanja dešavaju se, ili nekom spoljašnjom
neumitnošću, češće, neznanjem i greškama majke, ili oca, u ranom
detinjstvu njihovog deteta.
Poznato je verovatno svima da su neki strahovi vidljivi i da mogu
biti lako prepoznati kod uplašenog čoveka od njegove okoline, kao što
ima strahova koji se, spolja, ničim ne odaju, a utoliko potmulije i
opasnije rovare unutar duševnog života nekog čoveka. Treba li podsetiti
da ima strahova čiji uzrok čovek nekad tačno sluti, kao što ima i više
strahova kojih čovek nije svestan, ili ih je samo povremeno svestan. Za
takve strahove kažemo da su potisnuti, iza kojih se krije neka teža,
neprepoznata trauma, najčešće agresivne ili seksualne prirode. Treba
reći, najzad, da osim prolaznih, lakših i prepoznatih strahova, kojima
teško da može da umakne i najbolji ili najpametniji čovek, ni oni teži,
višegodišnji i neprepoznati strahovi, ne moraju biti doživotna kob
nesrećnog čoveka. Radikalnom promenom uslova življenja, samolečenjem,
lečenjem psihoterapijom, kao i iskrenim ispovedanjem sebe duhovniku,
moguće je čoveku da ublaži ili i potpuno otkloni ono što je bilo
bolesno u onom prirodnom, rođenjem stečenom i prijateljskom delu
ljudskog straha. Tako smo stigli do glavnog dela našeg izlaganja o
strahu koji se odnosi na naš društveno-duhovni život, a o kome govori
sv. Isak Sirin.
Videli smo već da strah može da bude naš prijatelj onda kada nas
pravovremeno upozorava na neku realnu spoljašnju ili unutarnju
opasnost. Kada govorim o unutarnjoj opasnosti, mislim na razne telesne
bolesti koje nikad ne nastupaju naglo, ni onda kada se tako spolja
manifestuju (infarkt srca ili mozga, neki tumor itd.). Pre nastupanja
bilo koje ozbiljnije bolesti uvek postoje unutarnje opomene iskazivane
različitim znacima, nemuštim jezikom, simbolima (u snu, na primer),
koje mi, u našoj opštoj duševnoj i duhovnoj zaslepljenosti, ne
prepoznajemo, ili kada ih i prepoznamo kao signale upozorenja, na njih
ne obraćamo pažnju, kao da nije reč o našem sopstvenom životu ili smrti.
Probuđeni jednom, milošću Božjom, za naše duhovno poreklo i
neprocenjivu dragocenost negovanja duševno-duhovnog života, počinjemo,
po prvi put, da se drugačije odnosimo prema strahu. Ako smo do toga
prelomnog trenutka koji može nastupiti naglo, kao preumljenje ili
konverzija, ili postepeno i jedva primetno doživljavali svoje strahove
površno, ili ih preživljavali na bolestan način kao mučnu fobiju,
slobodno lebdeći strah, nejasnu anksioznost, od toga odlučnog trenutka,
kada smo naslutili i shvatili ko smo, odakle smo i kuda idemo, većina
naših dotadašnjih strahova postaje nam manje važna, čak beznačajna, jer
sada otkrivamo u sebi onaj najvažniji strah, za koji i nereligiozni i
religiozni filosofi kažu da je poslednji strah, strah strahova – strah
od smrti. Mogli smo se mi i do onog Božijeg objavljivanja u nama bojati
smrti, jer i nagon samoodržanja nosi u sebi, na način enantiodromije,
strah od smrti. Ovakav strah od smrti, međutim, nije mogao pokazivati
nikakve bolesne pojave u našem unutarnjem ili spoljašnjem životu. Ovaj
strah je kod nekih ljudi postajao jak onda kada su ovi ljudi vodili
duže vremena nepriličan spoljašnji život. Blago čoveku koji neprilično
živi, a oseća jak strah od smrti, jer se kroz ovaj strah u njemu
pokazuje njegova oslabljena, a ipak neumrtvljena savest, koja jedino
još kroz ovaj strah od smrti iskazuje sebe i Onog koji je ovu savest,
jednom, stvaranjem čoveka, za uvek u njegovo srce usadio.
Smrt za čoveka osvešćenog za Boga u sebi, prestaje da bude biološki
strah svakog živog bića od umiranja, već postaje egzistencijalni strah
večnog umiranja, bilo da je shvatimo kao konačan povratak u ništavilo,
konačnu smrt jer smo odlučno i slobodno odbili večni život, ili da ovo
večno umiranje razumemo kao večni pakao, istina ne kao mesto u kotlu
vrele vode ili vatre u kojoj gori, a ne može da izgori i telo i duša,
već pakao, kao večnu odvojenost od Boga, ali i od drugih ljudi. Onaj
ranije spominjani strah od odvajanja (separacije) koji počinje
rođenjem, (a da li se završava smrću?) u stvari je naš iskonski,
opravdani strah od mogućnosti večnog udaljavanja od Boga. Kada smo,
dakle, u sebi prepoznali ovaj prastari strah Adamov od svoje golotinje
– pod kojom se ne podrazumeva samo telesno Adamovo ogoljavanje posle
počinjenog greha, kada se Adam pokrio, zajedno sa svojom ženom Evom
smokvinim listom, već i osiromašenje njegovog duševno-duhovnog života
posle udaljavanja iz Božije blizine – naš strah od smrti više nije naš
neprijatelj, koju smrt preobraženi Savle izaziva, pitajući: "Smrti, gde
ti je žalac?" – nego postaje naš jedini prijatelj koji nas iz smrti
izvodi u Život, život večni. To je onaj strah, krmar na našem životnom
brodu, za koji sv. Isak veli da bez njega ne možemo stići u luku
spasenja. Nema više u nama, od kada smo prepoznali ovaj spasonosni
strah, nikakvog drugog straha: od visine, oštrih predmeta, vode ili
vatre, virusa ili komete; bezbroj strahova koji su nam, čak, korisno
služili dok smo bili odrasla deca, štiteći nas, još nespremne i
nesazrele od suočavanja sa onim Božijim strahom, za koji veliki Danac,
Sjeren Kjerkegor, kaže da je "vrtoglavica slobode". Za mnoge ljude, tek
je prelomni doživljaj ovakvog straha označio pravi izlazak broda iz
luke na pučinu, jer je pučina mora "vrtoglavica slobode" života. Do
tada, ako se naš brod i kretao, on se kretao bez krmara-straha, kretao
se sa lažnim kapetanom broda koji nije znao kako da izvede brod iz luke
pune podvodnih stena na otvoreno more, na kome je potrebna samo jedna
busola – strah ili strahopoštovanje pred Bogom. Jadni, veliki Niče! I
on je pisao: "Puštajte vaše galije u nepoznata mora, na otvorenu
pučinu!" I sam je smelo zaplovio okeanom, ali bez Božije busole,
uzdajući se samo u sebe i natčoveka u sebi. A natčovek u Ničeu, kao i u
svakom od nas, jedino je i samo Bogočovek, Isus Hristos. Drugi natčovek
može biti samo Antihrist. Niče se za njega odlučio, da li slobodno?
Mada sam i ranije pisao o potrebi razlikovanja straha i
strahopoštovanja, neće biti suvišno da i ovom prilikom nešto o toj
razlici prozborim. Pojednostavljujući malo ovu razliku, u pokušaju da
protumačim reči sv. Isaka Sirina o vezi ljubavi i straha, rekao bih da
svi naši strahovi u toku života vode, ili treba da odvedu, jedino
spasonosnom strahu – strahopoštovanju pred Bogom. Svaki drugi strah
prikriva jedini strah koji nas tera napred, od zemlje put neba, od
čoveka put Boga – strah pred Bogom i njegovim Sudom. Dobro je, odavno,
od svetih Otaca rečeno: "Ko nema strah od Boga, svega će se bojati, i
mušica i drugih ljudi, a ko se Boga boji, neće se više ničega
zemaljskog bojati!" Da li je potrebno ponavljati da strah od Boga nije
nikakav strah od Boga koji preti, u stvari strah od zemaljskog oca ili
državnika koji strahom održava pokornost, ili strah od srednjovekovnog
Boga crkve koja je plašila paklom, već i onako dovoljno uplašene ljude
od ratova i epidemija, plašila ih rečima i slikom, večnim paklenim
mukama, održavajući tako ljude u ropskoj pokornosti koju je Isus
Hristos hteo da jednom zauvek zameni u čoveku za poslušnost iz ljubavi.
Eto, jednog pouzdanog krmara na brodu – strahopoštovanje pred Bogom,
kormilara čiji je brod, najzad, zaplovio morem, izvukavši ga između
hridina "smrdljivog mora", uvek smrdljivih luka svih pristaništa sveta.
To je onaj strah ljubavi deteta od oca i majke, strah prijatelja od
prijatelja, muža od žene i žene od muža, strah ljubavi pred Bogom – da
se Bog, otac ili majka, prijatelj ili bračni drug, ne ožaloste zbog
naših neljubavnih reči ili dela. Sveta Trojica Božija, Ličnosti su, ne
zaboravimo ovu važnu činjenicu! Zbog toga verujemo i znamo da Isus
Hristos i sada plače i tuži zbog nas ljudi i naših nedela, kao što je
plakao i tužio pred mrtvim Lazarom, u Getsimanskom vrtu ili pred
Jerusalimom koji će od Rimljana biti pregažen i uništen.
Ne smemo na kraju ove moje smele egzegeze da zaboravimo nešto
značajno iz rečenice Isaka Sirina koji smo naveli na početku članka.
Videli smo da bez otkrivanja pozitivnog, prijateljskog straha u nama
(straha od Boga), nije moguće izvesti brod na otvoreno more, na kome
tek možemo da prepoznamo, šta je to slobodna volja i zašto nam je nju
Bog udahnuo rađanjem Adama (čije ime – Adaman, na hebrejskom jeziku,
kao što je poznato, znači Zemlja). Zašto je ovaj strah, zapravo, jedini
sigurni kormilar na životnom brodu našeg postojanja? Zato što nas vodi
pokajanju, jasno poručuje sv. Isak Sirin. Bez pokajanja, dakle, nema ni
broda, ni mora koje nije više smrdljivo, već je čisto i providno sve do
dna kada ga danju s broda gledamo, dok je noću, dok i dalje plovimo
otvorenim morem, zvezdano nebo nad nama drugo providno dno; more se
tako ogleda u zvezdanom nebu, a zvezdano nebo u moru. Između mora i
neba postavljen je čovek. Samo čvrsta građa broda i siguran kapetan
broda spašće čoveka da se ne obezglavi od vrtoglavice pred zvezdanim
nebom, i ne utopi, kao Narcis, u dubini mora.
I još jednom, svaki drugi strah koji ne vodi pokajanju, lažno je
pribežište i smrdljiva luka, bolestan način odbrane, samim tim
izbegavanje odgovornosti da se čovek slobodno odluči, da prihvata
odgovornost i slobodu onda, kada prepoznajući svoje grehe, traži za
njih razrešenje i iskupljenje i prepoznaje onu vrstu straha koji vodi
pokajanju. Otkud u čoveku toliko golem, tako dugotrajan i tvrdokoran
strah od jedino spasavajućeg straha, pokajničkog straha? Zašto se
većina ljudi radije priklanja životu ustajale luke, nego što se usuđuju
da se zagnjure u slano more i okrepljujućom morskom soli iščiste sve
rane na telu koje su im lažni strahovi prouzrokovali? Verovatno je zato
tako jer su naslage greha, taložene decenijama u telu i duši čoveka,
već tako ogrubele i telo i dušu, da je takav čovek izgubio i poslednju
nadu da mu bilo koje more i njegova so (recimo drugačijim jezikom, bilo
koji duhovnik ili psihoterapeut) mogu rastvoriti i istopiti spečenu
koru greha sa duše i tela.
A kakva božanstvena nadoknada čeka jedinog pravog junaka među svim
drugim vrstama junaka u ovome svetu, za njegov rizik koji poništava u
sebi sve druge strahove, oslobađajući kao princ iz krila zmaja princezu
– strah pokajanja! Ne podnoseći više sebe smrdljivog, ne kupajući se
više svakodnevno u baruštini grehovnog straha, a pri tom ne
proglašavajući ovaj svet apsurdnim, voljno iz njega izlazeći, vraćanjem
"ulaznice Bogu" (kao Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog), ovakav
čovek, istinski Bogotražitelj, strahom pokajanja otkriva u sebi veru,
sa njome nadu, ali onda i najdragoceniju njihovu sestru ili treću
Sofijinu kćerku – ljubav. I sada nam se tek otkriva pravi smisao jedne
druge poruke sv. Isaka Sirina: "Kada čovek zavoli Boga onda njegova
ljubav gasi oba straha, strah od smrti i strah od Njegovog suda."

BLAGODAT, ČIM OPAZI DA ČOVEK
POČNE MISLITI O SEBI MNOGO,
ODMAH POPUŠTA DA SE POJAČAJU
I UTVRDE PROTIV NjEGA ISKUŠENjA,
DOK NE UPOZNA SVOJU NEMOĆ
- TADA TRČI I U POKORNOSTI
HVATA SE ZA BOGA...
OVDE BOG ISPOLjAVA SVOJU SILU
U NjEGOVOM SPASENjU.
JER NIKAD ČOVEK NE POZNAJE
SILU BOŽIJU U MIRU I U SLOBODI.


Čovek u toku svoga života, više ili manje stalno misli visoko o
sebi. Nazvali mi ovu činjenicu psihoanalitičkim izrazima narcizam,
omnipotencija, "grandiozni self", ili hrišćanskim, gordost, nije bitno,
jer je reč o istovetnom opšteljudskom fenomenu primetnom već u
najranijem detinjstvu, kao prirodnom, kompenzatornom rezultatu duboko u
sebi doživljenog osećanja slabosti i nemoći. Niko ne spori da kod
svakog čoveka, nekad za kratko, nekad za duže, iskrsne svest o svojoj
nemoći. Odlučujuće je, međutim, kako čovek reaguje na ovo prirodno
osećanje. Mada je raznovrsnost reagovanja, praktično, beskrajna, jer su
i svi ljudi beskrajno različiti (ali svi beskrajni, u smislu
hrišćanskog učenja o beskrajnom usavršavanju čoveka), navešćemo
nekoliko najtipičnijih načina odgovora čoveka na prepoznavanje sebe
"golog". Da li zbog neke urođene manjkavosti (telesne ili duševne, ili
i jedne i druge), ili nekog ranog traumatskog događaja, tek, najviše
ima ljudi kojima je "osećanje inferiornosti" do te mere nepodnošljivo,
da svaki nagoveštaj ovakvog osećanja biva odstranjen iz svesti
(potisnut) i zamenjen nekim prkosom, agresijom, gnevom. Odavno je
poznato u psihologiji, a i u svakodnevnom iskustvu ljudi, da čovek
postaje agresivan najčešće onda kada je uplašen. Sa porastom jačine
straha u čoveku, raste i jačina agresije, koja može pokazivati
različite načine manifestovanja (direktna i indirektna, neverbalna i
verbalna, maskirana verbalna agresija itd.), pri čemu čovek ne mora
biti svestan tesne povezanosti straha i agresije.
Da li zbog urođenog introvertovanog stava ili nasleđenog
melanholičnog ili flegmatičnog temperamenta, neki ljudi, takođe
nespremni da u svesti duže vremena podnesu nemoć, povlače se u takvim
stanjima od ljudi (izazivajući kod ovih čuđenje), tuguju neko vreme,
jalovo, u samoći, a onda kao da zaborave na doživljaj nemoći, vraćaju
se u društvo i nastave da žive, kao što čovek ne želi više da misli na
neku noćnu moru koja je bila i prošla.
Ima, srećom, dosta ljudi koji su na svet došli sa snažnijim
potencijalima Ja-principa, koji su imali više sreće u detinjstvu sa
relativno usklađenim karakterima roditelja i koji zrelije reaguju na
povremene nalete slabosti. Prihvatajući teorijski kao tačan, a iz
ličnog iskustva se uveravajući u praktičnu vrednost drevnog zahteva
mudraca: "Upoznaj samog sebe!" – ovi ljudi su korisno zainteresovani da
saznaju poreklo spomenutim naletima unutarnje slabosti. Pomno
ispitujući korene čovekove inferiornosti i kompenzatornog osećanja
superiornosti, opšteljudske i lične, ispitivači stižu do istog
odgovora: čovek je najslabije biće u prirodi, ali čovekov um čini
čoveka gospodarem prirode!
Ovaj tragično doživljeni rascep između činjenice čovekove slabosti i
smrtnosti i potrebe njegove za besmrtnošću, traži odgovor od čoveka,
(kada čovek stekne hrabrost da ovako pita), kakav je smisao ovakvog
rascepa i da li ga uopšte ima. I ne znajući, ljudi su se oduvek delili
na tri grupe kada su sebi postavljali slična pitanja i na njih hteli da
odgovore. Dok su jedni negirali svaki mogući smisao ljudskom
postojanju, usklađujući, nekad, s velikom mukom, lični život sa ovakvim
uverenjem, drugi su priznavali svoju duševnu i duhovnu nesposobnost da
na ovakva suštinska pitanja odgovore (agnostici), dok su ljudi iz treće
grupe, verujući u Tvorca sveta, u hrišćanstvu u Svetu Trojicu, preko
vere dobijali i odgovor koji ih je ispunjavao mirom, neke i velikom
radošću. Tako smo stigli do odlučujućeg pitanja, kako iskreni
hrišćanski vernik odgovara ili treba da odgovori na doživljaj svoje
nemoći?
Već smo ranije, u više mahova, navodili reči apostola Pavla iz njegove II poslanice Korinćanima
"kada sam slab onda sam silan", jer se Božija sila najbolje pokazuje "u
nemoći ljudskoj". Šta treba da znači ova čudna, paradoksalna činjenica?
Ona ne može, najpre, nikako da znači – bila bi to, zbilja,
antropomorfna predstava – da Bog, sličan tiranskim roditeljima ili
takvom istom narodnom vladaru, želi da ima ljude, pokorne robove koji
slušaju iz straha. Bog je stvorio čoveka, zaista, kako bi Sartr rekao,
apsolutno slobodnim, uz to vladaocem nad Zemljom i njenom prirodom,
stvaralačko biće "osmog dana" stvaranja. O "osmom danu" stvaranja,
čovekovom doprinosu popravljanja palog čovečanstva, o čoveku kao
"Božijem prijatelju", Sinu, a onda i saradniku, najpre je govorio
(koliko je meni poznato), iz svoga mističkog iskustva u XIV veku, sv.
Grigorije Palama, potom u XIX ruski religiozni mislilac Teodor Buharev
(1829-1871), a onda u XX veku Nikolaj Berđajev.
Doživljaj sopstvene slabosti i nemoći, kod pravog hrišćanina, ne
budi "osećanje inferiornosti", strah, agresiju, prkos, rezignaciju,
očajanje i melanholiju. Sva ova i druga slična "reaktivna" osećanja
čoveka, kada doživljava, na razne načine, i raznim povodima, neizdrživo
osećanje nemoći, upravo i bitno razlikuju agnostičara ili ateistu od
autentičnog hrišćanina (ovde je reč samo o hrišćanskom svetu). Tek
ovakav hrišćanin u stanju je da svoju, na vreme prepoznatu nemoć doživi
kao Božiju milost, kao poziv Boga ljubavi čoveku da mu se bez straha
ili prkosa obrati za pomoć. Svaki čovek zavapi bar nekoliko puta u toku
svoga života iskreno, iz dubine duše, za pomoć. Ali kome se čovek
najčešće obraća za pomoć? Roditeljima, bračnom drugu, prijatelju,
društvu, najređe Bogu ili, na kraju, i Bogu. Doživljajni hrišćanski čovek zna odmah kome se jedino
može obratiti da ga spase, svejedno da li o sebi misli kao o "palom,
grešnom čoveku" koji se nikako ne može sam spasti, ili, jednostavno, o
čoveku kao smrtnom biću čiju čežnju ka besmrtnosti može utoliti i
ostvariti jedino Onaj koji je sam besmrtan, odnosno Koji je kao
Bogočovek vaskrsenjem savladao smrt.
Biće nam sada, pretpostavljam, lakše da shvatimo reči sv. Isaka
Sirina o blagodati i iskušenju. Ne doživevši nikad Božiju blagodat, jer
Mu se nije nikad iskreno obratio za pomoć, nehrišćanski čovek,
iskušenja koja ga u životu snalaze, ne doživljava kao hrišćanska
iskušenja, već kao nepoznato zlo koje se na njega, nedužnog, obrušava,
kao zlo koje dolazi od drugih ljudi, rđavog društva i njihovih
ustanova, ili kao zlo koje je slepi slučaj, ili sudbina, protiv koje su
nezaštićeni i nemoćni, i ljudi i bogovi. Najčešći odgovor na ovakva, u
njihovoj suštini neprepoznata iskušenja, iskazuje se od nehrišćanskih
ljudi buntom ili očajanjem.
Na drugoj strani, hrišćanin, kad god biva izložen iskušenju,
zahvalan je Bogu Koji ga kroz iskušenja opominje da je opet jednom
"počeo misliti o sebi mnogo". Sveti Isak Sirin sigurno ne misli da
hrišćanin ne treba da misli mnogo o Božijem biću (jer takvog mišljenja
nikad nije mnogo), već se u onoj izreci svetitelja jasno kaže da
iskušenja dolaze onome ko o sebi misli mnogo. Spasonosno iskušenje u
tome slučaju trajaće onoliko dugo (nekad samo nekoliko sati ili dana,
nekad mnogo duže) koliko je potrebno dok čovek, još jednom, kako se
kaže u svetiteljevoj poruci "ne upozna svoju nemoć".
Čoveku je teško kao prirodnom biću, i kada je ovo prirodno biće
postalo hrišćansko, da neprestano nosi Boga u srcu. Da bi ovo jednom
postigao, možda posle mnogo godina upornog truda, a i tada samo uz
Božiju milost, doživotnom nepokolebljivom hrišćanskom podvižniku
poklonjena je od Boga "Isusova molitva", poznata, cenjena i negovana
stotinama godina, naročito u pravoslavnom svetu (posebno u Svetoj Gori,
a onda i u Rusiji). Samo takav Božiji izabranik, kome je um sišao u
srce i kome je molitva "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, smiluj se na
mene (grešnika)" postala sastavni deo telesno-duševno-duhovnog bića
njegovog, što znači, koja je ušla u sastav disanja i krvotoka
molitvenika, doživljava neprekinutu radost Božijeg prisustva, beskrajnu
ljubav prema Bogu, ali i prema svima ljudima i, kako je sveti Isak na
jednom mestu pisao, "za svaku stvar... i za prirodu gmizavaca", i u
isto vreme, ovakva ljubav je ispunjena velikom žalošću za sve "dok se
svi ne upodobe Bogu".
Svi ostali, i primerni hrišćani, nužno i prirodno zaboravljaju
povremeno Boga i Njegovu blagodat, poklonjenu im, "ni za šta,
besplatno", zanimajući se, opet jednom, pre za svet, nego za Boga,
ophrvani svetskim brigama i mnogobrižnošću palog čoveka, kako bi rekao
sveti Teofan Zatvornik. Samo hrišćanin zna da ceni i ne prestaje da
zahvaljuje Bogu što mu je poslao iskušenja koja ga opominju da je čovek
Božiji, a ne svetski, da je rođen na Zemlji, u istoriji, ali da nije
stvoren samo za Zemlju i istoriju (svoga naroda, svoje porodice).
Svetitelji su se nekad žalili da im Bog već dugo nije poslao ni jedno
jače iskušenje. Ovo su smatrali znakom bogoostavljenosti i molili su
usrdno Boga da ih ne liši iskušenja koja će ih učiniti savršenijim
hrišćanima, još bližim Bogu. Stegne se zato čoveku srce od bola kada
pomisli kako ima zlih ljudi koji zlo čine, a koji su dugo fizički
zdravi, naizgled, zadovoljni i mirni. Za ovakve ljude, u jednoj
Tolstojevoj priči (O zlom spahiji) kaže se (tako narod o njemu misli), da su od takvog čoveka digli ruke "i Bog i đavo".
Velika je, otud, milost Božija kada odmah posle nekog
učinjenog greha stigne i opomena, u vidu nekog iskušenja. Ovakva milost
naročito je velika kada se izlije, posle nekog prestupa nekom
nehrišćaninu ili hrišćanskom početniku, i to u vidu relativno brze
"kazne" bilo koje vrste. Jer ovakav brz "bumerang", posle nekog
prestupa, mogao bi da posluži nehrišćaninu, zbilja, kao "znak odozgo",
kao podsećanje zaboravnog čoveka na njegovo stvarno poreklo.
Psihoanalitičari bi mogli da na ovo primete da sva "kažnjavanja" ili
"iskušenja" i "opomene", stižu čoveku od njega samog, od njegovog
moralno razvijenog ili, češće, prejako razvijenog nad-ja. Mada smo mi u
više mahova u našim ranijim spisima podvlačili razliku između
psihoanalitičkog pojma nad-ja i hrišćanskog pojma savesti, možemo mirno
prihvatiti ovakvu psihoanalitičku primedbu, izjednačavajući u
slučajevima koje smo ovde navodili, oba spomenuta pojma. Jer, čak i
kada u primerima istinskih hrišćana, ne bismo hteli da po svaku cenu u
iskušenjima koja ih snalaze – u slučaju kada počnu o sebi "da misle
mnogo" – vidimo direktnu Božiju intervenciju, sasvim je dovoljno da se
složimo da ih to njihova savest upozorava, podsećajući da je Hristos u
nama, i prema rečima samog Isusa Hrista i prema savetu sv. Jovana
Kronštatskog: "Imaj u vidu da je Bog u tebi kao Njegovoj slici i
prilici, uvek i na svakom mestu prisutan; ti misliš posredstvom Oca,
govoriš posredstvom Sina (Reči), deluješ kroz Duha Svetog". Čisteći
neprestano svoju unutrašnju duhovnu posudu od greha, čovek se
približava, i u jednom trenutku otkriva Duha u sebi. To je trenutak
primanja blagodati o kojoj sv. Isak Sirin govori. Kada je jednom Duh
Božiji, Sveti Duh u čoveku pokazan, probuđena je u njemu i savest, kao
"glas Božiji u nama", preko koje čovek, sve dalje i dalje, prepoznaje
smisao, i iskušenja i nemoći, jer kroz njih "Bog ispoljava Svoju silu"
da bi čoveka spasao, kako kaže sv. Isak Sirin.
Nedovoljno razvijen hrišćanin u nama ili nehrišćanin, takođe je
rođen sa savešću, kao i svi ljudi. Nije bitno što neki psihoanalitičari
ne priznaju ovu savest kao urođenu, već je smatraju stečenom, putem
introjekcije moralnih zabrana roditelja od strane deteta, nazivajući je
nad-ja. Bitno je da je ovo nad-ja razvijeno u čoveku, jer ono onda i
kod nehrišćanina opominje, kažnjava i proizvodi iskušenja, sve kao
reakcija na grehove koje ovakav čovek čini, približavajući ga tako, za
svest čoveka nevoljno, hrišćanskoj veri i hrišćanskom pojmu savesti.
Bolesni slučajevi javljaju se kod ljudi mahom onda kada je njihova
savest (ili nad-ja) nerazvijena ili preterano razvijena, jer će u prvom
slučaju, zbilja, ostati ravnodušni pred zlim delima koja čine (ali
koliko dugo i da li stvarno bez posledica po telesno i duševno zdravlje
čoveka?), dok će u slučaju suviše stroge savesti osećati stalno, na
bolestan način, krivicu, razvijajući u sebi sklonost ka telesnim
bolestima ili raznim fizičkim oštećenjima (traumotofilija). Opet je
samo zdrav doživljaj hrišćanske vere, nade i ljubavi u stanju da
nedovoljno razvijenu savest podstakne na razvoj, a preterano ispoljenu
ublaži i vrati u granice milosrdnog i blagotvornog primanja i
reagovanja na iskušenja.
Najzad, poslednju rečenicu sv. Isaka da "nikad čovek ne poznaje silu
Božiju u miru i slobodi", treba razumeti tako što se pod mirom ne uzima
kao primer "Mir Božiji" koji nam se u molitvama daje, već mir ovoga
sveta, odnosno naše inertne, konzervativne prirode (sada zbilja "pale
prirode"), za koju nauka kaže da ona uvek teži statičnosti i najmanjem
utrošku energije u akciji, a francuski filosof Anri Bergson piše:
"Život je napor da se popne uz strmu ravan niz koju silazi materija".
Da li ćemo materiju shvatiti kao, još uvek, Duhom neoplemenjenu
energiju, "nagon ka smrti" Sigmunda Frojda, kao "čudovišnu
konzervativnost čoveka" (K. G. Jung), satansku silu koja nas zarobljava
u nepokretnost mrtve materije (mada nauka kaže da nema mrtve materije),
– nije toliko značajno. Mnogo je važnije biti osvešćen za ovaj
negativan vid "mira" iz koga, bez Duha, što u isto vreme znači bez
iskušenja (nevolje, borbe), ne možemo ni poći na dug put usavršavanja i
bogopoznanja. Jedan drugi Sirijac, sveti Jefrem (iz IV veka) poručuje:
"Nema odmora na zemlji onima koji žele spasenje", a jedna rimokatolička
svetica, mnogo vekova kasnije, sv. Tereza od Avila (iz XVI veka) pisala
je nešto slično: "Borite se dok ne umrete u borbi, jer niste ovde ni za
što drugo već da se borite".
Kada sveti Isak Sirin u pomenutoj rečenici koju analiziramo dodaje
da čovek ne poznaje silu Božiju ne samo u miru, nego i u slobodi, onda
reč sloboda ovde ne može da znači čovekovu slobodu savesti, slobodu
izbora ili slobodu naroda, dakle, onu slobodu koja se uzima kao Božiji
dar čoveku i koja se ceni kao jedna od najvećih hrišćanskih vrlina. Kao
što postoji u čoveku "mir" koji mu nikad neće pomoći da pozna silu
Božiju, jer je reč o lažnom miru koji umrtvljuje čoveka, tako ima i
"slobode" koju sebi čovek stvara, po principu "sve je dozvoljeno" jer
je sve u životu "relativno"; tako i neki narodi imaju spoljašnju
slobodu, živeći u relativnom materijalnom blagostanju, ali slobodu koja
ne pogoduje ni pojedincu ni narodu da pozna "silu Božiju", jer je takva
sloboda, u najboljem slučaju, sloboda od, ali ne i sloboda za
– Hrista. Tek ovakva sloboda, unutarnja sloboda izbora za hrišćanski
put spasenja, proizvešće u čovekovom životu onu burnu dinamiku
"dozvanih" nevolja i iskušenja, padova i uzdizanja, "žalosti po Bogu" i
straha Gospodnjeg, koje će hrišćaninu na Putu, posle krštenja vodom,
doneti krštenje Ognjem, koga je Isus Hristos bacio u svet pre dve
hiljade godina, paleći duše hrišćana sve do današnjeg dana.

II
O STRASTIMA
I O BOLESTIMA


KO JE BOLESTAN
I ZNA SVOJU BOLEST,
TAJ TREBA DA TRAŽI LEČENjA.
KO KAZUJE DRUGIMA
O SVOJOJ BOLESTI,
TAJ JE BLIZU SVOME IZLEČENjU
I LAKO ĆE GA NAĆI.


Mada sv. Isak Sirin misli ovom poukom u prvom redu na naše moralne
bolesti, odnosno sagrešenja naša koja dovode do bolesti, mi bismo mogli
da proširimo ovu njegovu misao na sve naše bolesti.
U prvi mah može da izgleda čudno, ali je činjenica da je većina
ljudi bolesna, a da ne zna za svoju bolest. Bez obzira na prividno
skladno funkcionisanje svih naših organa u saglasnosti sa centralnim
nervnim i vegetativnim nervnim sistemom, zatim i sa respiratornim,
cirkulatornim i digestivnim sistemom, čovek je smrtno biće podložno od
rođenja kvarenju i umiranju, samim tim i najraznovrsnijim bolestima
("Tjelo stenje pod silom duševnom, koleba se duša u tijelu", veli
Njegoš). Nezavisno od uticaja civilizacije koja može da deluje i
pozivno i negativno na celokupni ljudski organizam, čovek se troši i
zamara u toku života, pa i pored neprestane obnove složenog metabolizma
u njegovom telu, starost neumitno stiže, a sa njome i postepeno
umiranje ćelija u telu, ćelija, koja je, i po hrišćanskom uverenju i
prema naučnom saznanju, po sebi i za sebe – besmrtna.
Šta čoveka, zapravo, najčešće i najpre čini bolesnim bićem? Osim
nehigijenskih uslova u kojima živi, nezdrave hrane i nečistog vazduha,
najopasniji prouzrokovači većine bolesti čoveka potiču iz njegovog
emotivnog života; Isus Hristos je u Jevanđeljima rekao da su to
zle misli koje izlaze iz čovekovog srca. Haotični emotivni život
čovekov, u kome se neritmično smenjuju osećanja i misli, često
opterećeni strahom, gnevom, sumnjom, žalošću, preteranom brigom,
vremenom, što duže traju, određenim nervnim putevima, koje je neuro i
patofiziologija ispitala, negativno utiču na rad pojedinih organa u
ljudskom telu, slabeći njihovu otpornost, dovodeći, postepeno, (mada
nekad i naglo, u toku samo jednog dana) do funkcionalne, a onda i
organske bolesti.
Ovaj proces razboljevanja pojedinih, ili i više organa u telu, nekad
traje dugo, godinama, a da čovek jedva primeti da se već razboleo ili
da je na sigurnom putu da se razboli. Pošto je ovakav proces
psihosomatskog razboljevanja veoma raširen kod gotovo svih ljudi, ne
smatramo li s pravom da je svaki čovek bolestan, i to, najpre, duhovno,
zatim duševno i na kraju i telesno bolestan? A da li čovek zna da je
bolestan? Najčešće ne zna i ne želi da zna. Zanet i ponet, najčešće
polusvesnim procesom življenja, ustremljen da zadovolji nagon
samoodržanja, seksualni i agresivni nagon, sa ciljem da postigne moć
nad okolinom da bi tako savladao često nepodnošljivo osećanje svoje
biološke, psihološke i socijalne nemoći i slabosti, čovek proleti kroz
život, nekad dug život, a da nije postao svestan svoga poslanstva.
Kakva tragičnost življenja za čoveka, krunu Božijeg stvaranja,
stvorenog od Duha i za Duh, namenjenog od Boga da bude gospodar prirode
– "Čovek je stvorenje, ali ima nalog da postane bog", piše sv.
Grigorije Bogoslov – što znači stvaralac koji radi na delu usavršavanja
sebe, prema liku savršenog čoveka Isusa Hrista, poslatog mu od Boga da
mu bude večni uzor i ideal!
Prvi, dakle, uslov stvarnog buđenja čoveka iz njegovog, nekad,
doživotnog dremeža (čak je i neurofiziološkim istraživanjima potvrđeno
da čovek najveći deo svoga života provede u spavanju ili dremežu,
povremeno aktivirajući samo jedan, minimalan deo ogromnog potencijala
svoje moždane aktivnosti), jeste prepoznavanje sebe bolesnog,
prepoznavanje i priznanje ove činjenice, uprkos goleme povrede svoga
narcizma, i temeljnog kvarenja slike o sebi kao "grandioznom selfu".
Drugog izbora kao da uistinu nema. Ili ćemo produžiti da živimo i
umremo kao prirodna bića nesvesna svoga porekla, položaja i svrhe
življenja, odlazeći posle smrti, možda, u Ništa, jer nam je Ništa
predstavljalo alfu i omegu življenja, ili ćemo se prenuti, najčešće
zahvaljujući baš bolestima i raznim drugim nevoljama i nesrećama
života, kriknuti tada za Smislom življenja, zavapiti za prosvetljenjem
uma i srca u Onoga koji nam jedini može pružiti takav odgovor na naš
vapaj, koji nas trajno može umiriti i upraviti naš život u drugom,
suprotnom pravcu od dotadašnjeg puta.
Čest doživljaj, ne uvek osvešćen, sopstvene inferiornosti i potrebe
da se ovaj najmučniji mogući doživljaj nadvlada (kompenzuje) "težnjom
ka moći", Ničeovom "voljom za moć" (odlično razloženom i objašnjenom u
"individualnoj psihologiji" Alfreda Adlera), manifestovan, najčešće,
agresivnom željom da se ovlada drugim čovekom, a i drugim narodom, što
je sve do danas činilo tragično jezgro svekolike ljudske istorije, ne
može se drukčije poništiti nego voljnim i svesnim prihvatanjem i
priznanjem svoje lične i opšteljudske slabosti, bolesti (čak "bolesti
na smrt" o čemu oštroumno piše veliki Danac, Seren Kjerkegor), ali i
svoje lične grešnosti. Ovakvo prihvatanje svoga i opšteljudskog "straha
i drhtanja" (drugi naslov jednog od Kjerkegorovih knjiga), nezamislivo
je (ako nemamo izvanrednu obdarenost jednog Ničea, Hajdegera, Sartra
ili naučnika Žaka Monoa, a i tada je to tragična obdarenost!) bez
"skoka u veru", bez prepoznavanja Boga i Hrista u sebi, jer Bog, Jeste
– jeste u nama. Tek u Bogu i sa Bogom, što znači sa Hristom, ako smo i
kada smo rođeni u hrišćanskom narodu (konkretno u pravoslavnom, srpskom
narodu), doživećemo i onda ćemo i razumeti veličanstvene, paradoksne
reči apostola Pavla u II poslanici Korinćanima (12, 10): "Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab, onda sam silan" (podvukao V. J.).
Možda smo se sada tek približili razumevanju odlomka iz dela sv.
Isaka Sirina: Ko je bolestan (a svi smo bolesni) i zna svoju bolest
(otkrio je, znači, njeno poreklo, ne samo u opštoj ljudskoj slabosti i
smrtnosti, već u ličnom grehu, živeći emotivno i misleno haotično) –
takav čovek traži lečenje, veli sv. Isak. Od koga treba da traži
lečenje čovek kome se Bog smilovao otkrivši mu uzroke njegove bolesti i
sa njome povezane patnje koje ga naizmenično, u toku života, čine
besnim i osvetoljubivim, a onda klonulim, rezigniranim i depresivnim?
Zar ne od Iscelitelja duša i tela naših, Isusa Hrista, sigurnog Lekara
kome se obraćamo kada smo osvešćeni, i za našu bolest i za ovog pravog
Lekara bolesti naših? Ovo nam, na skriven i fin način poručuje drugi
deo poruke sv. Isaka Sirina koja glasi: "Ko kazuje drugima o svojoj
bolesti, taj je blizu svom izlečenju i lako će ga naći".
Šta ova tačna poruka drugo znači nego opomenu, prvo, da nikako ne
valja sakrivati, svoju jednom prepoznatu bolest – a često je skrivamo
iz sujete, iz straha da će se okrnjiti svemoćna slika koju gajimo o
sebi, a koju smo sliku, i nesvesno, nametnuli i svojoj okolini (drame
Luiđi Pirandela!) – i, drugo, da kada, jednom, istinski savladamo svoju
gordost (koja opet, nije ništa drugo nego naličje naše slabosti) i
kažemo drugima o svojoj bolesti, lako nalazimo, onda, i izlečenje. Ko
je taj drugi kome se, najzad, uz mnogo prethodnog otpora, poverava
osvešćeni bolesnik? Ovakvo poverljivo lice može da bude svako ono lice
kome bolesnik veruje, koga voli i od koga se nada pomoći. Takvo lice
može da bude otac, majka, muž ili žena, prijatelj ili psihoterapeut, a
za hrišćanskog vernika najbolje je da to bude duhovno lice, ispovednik
Crkve koji je sam sebe prethodno, uz pomoć Hrista, lečio i izlečio.
Ovakav čovek, najpre sam očišćen, sprovodnik je Duha Svetog, pomoću
koga će naći, otkriti i izlečiti naše, i duhovne i duševne i telesne
bolesti.
SVAKA STRAST
KOJA SLUŽI NA KORIST,
DATA JE OD BOGA.
I TELESNE STRASTI
STAVLjENE SU U TELO
NA NjEGOVU KORIST
I USPEVANjE;
A TAKVE SU
I STRASTI DUŠEVNE.


Relativno je malo misli u svetootačkoj literaturi sličnih ovoj,
smeloj, sv. Isaka Sirina. Naučeni svojom prirodom da osećamo i mislimo
na dualistički način, manihejski pojednostavljeno deleći čoveka,
prirodu, pa i samog Boga na dobro i zlo, anđele i đavole, tamu i
svetlost, mi tako zaboravljamo, ili za sobom ostavljamo, same osnove
hrišćanskog učenja. Kao što bi trebalo da znamo, judeo-hrišćanska
religija nije dualistička religija, poput zoroastrizma i od njega
izvedenih religijskih učenja, kao što su gnosticizam i manihejizam,
koji su uticali na pojavu i širenje jeretičkih učenja pavlikijana i
mesalijana, potom bogumila, kao preteča protestantizma, unutar
vizantijskog pravoslavlja. Hrišćanstvo, kao monoteistička religija,
slična judaizmu i islamu, predstavlja Boga kao jedinog Tvorca "i neba i
zemlje", što znači i duha i materije, sve vidljive i nevidljive
prirode, čoveka i svih nižih živih bića, sve do kristala, za koje nauka
danas pretpostavlja da nisu mrtva materija, jer i nema ničega mrtvog u
kosmosu.
Ako je, dakle, Bog, prema hrišćanskom uverenju, Tvorac svega
"vidljivog i nevidljivog", Onaj, koji prema rečima proroka Isaije
"pravi svetlost i stvara mrak" (45, 7), onda, nije ispravno
pretpostaviti, poput gnostičara, da je demijurg, neko niže božanstvo,
možda otpalo od Boga, stvorilo ovaj nesavršeni i pali svet i njime
dalje vlada. Ako već nismo uvek u stanju da, slično Lajbnicu, smatramo
ovaj svet "najboljim od svih mogućih svetova", osećajući se dobro u
teodiceji, nije dobro negovati u sebi i za druge đavodiceju,
projektujući sopstvenog unutarnjeg đavola na sve ljude, prirodu i
istoriju.
Ne ulazimo ovom prilikom u složeno pitanje prvog ljudskog sagrešenja
ili pada u greh, Adamovog i Evinog "ugriza jabuke" u rajskom Božije
vrtu, prevremenog kušanja plodova sa "drveta dobra i zla" i posledičnog
umiranja čoveka i celog ljudskog roda. Ne možemo sada raspravljati,
takođe složeno i teško pitanje, primarne i sekundarne ljudske prirode,
ili prirode čovekove pre i posle počinjenog "praroditeljskog greha".
Ostanimo radije na jednostavnoj i preciznoj misli sv. Isaka Sirina koji
nam kaže da "svaka strast koja služi na korist data je od Boga". Naš
svetitelj ne kaže da je svaka strast data od Boga, pa zbog toga služi
na korist, već ona strast koja služi na korist, od Boga je. Ovakvim
istinskim hrišćanskim izrazom, sv. Isak nas upozorava i podseća da
strastima ne valja prilaziti jednostrano, kao apriorno đavoljim
iskušenjima i, drugo, da je čovek slobodno biće koje, praktično, celog
života stoji pred izborom. "Sve mi je dozvoljeno", veli apostol Pavle u
I poslanici Korinćanima (6, 12) "ali sve ne koristi, sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome".
Kako bi trebalo razumevati pojam "strast" kod sv. Isaka? Mada se
strasti kod svetih Otaca najčešće izjednačavaju sa "sedam smrtnih
grehova", poznatih širom hrišćanskog sveta, u religijskom tkanju u
kakvom je Isak Sirin upotrebio ovu reč, pre sam sklon da ovoga puta
strasti poistovetim sa ljudskim nagonima, najpre, nagonom samoodržanja,
zatim seksualnim i agresivnim nagonom. Američki psiholog Mek Dugal,
osnivač hormičke psihologije, smatrao je da čovek poseduje i mnoge
druge nagone ili nagonima bliske delatnosti; spomenimo nagon igre (homo ludens), skupljački nagon, ali i nagon ka saznanju ("volja za smislom" Viktora Frankla), nagonska potreba za stvaranjem (homo creator) itd.
Ne ulazeći u raspravu da li su svi ovi nagoni (strasti) nastali post factum,
kao posledica "pada u greh", ili, što mi izgleda verovatnije i
prihvatljivije, da je Bog stvorio čoveka sa ovim nagonima, sledujući
razgovetnu misao sv. Isaka, značajnije za nas je pitanje šta čovek
čini, ili šta treba da čini sa svojim strastima (nagonima). Neće nam
ništa smetati ako biblijsko kazivanje o postanku čoveka iz "praha
zemaljskog" i Duha Božijeg, prenesemo na vekovna naučna raspravljanja o
odnosu materije i energije. Svodeći ovu raspravu, nešto
pojednostavljeno, na naučnu pretpostavku da su materija i energija dva
vida jedne iste prasupstancije, da kosmička materija stalno prelazi u
energiju, a ova se potom zgušnjava u materiju – što se gotovo u
potpunosti uklapa u smelu misao Karla Gustava Junga da su i materija i
duh jednog korena – mogli bismo reći da su i priroda i čovek kao njen
deo (a i deo Boga jer je i priroda stvorena od Boga), džinovski
akumulator ispunjen materijom i energijom. Ako sada pod Erosom
shvatimo, u prvom redu Božiju ljubav za čoveka i sve živo što je Bog iz
ljubavi stvorio, a potom silan energetski rezervoar u kome su sadržani
svi ljudski (i cele prirode) nagoni, onda smo još jednom, zaobilaznim
putem, stigli do čoveka i njegove lične mogućnosti da slobodno odlučuje
šta će činiti sa svojim strastima (nagonima) i njihovom neprocenjivo
velikom energijom. Ova energija (nevidljiva, a ipak donekle merljiva)
svakom je čoveku očevidna i pristupačna, naročito kada je reč o
agresivnom i seksualnom nagonu. Kada sv. Isak Sirin kaže da su "telesne
strasti stavljene u telo na njegovu korist i uspevanje" onda je
dozvoljeno pretpostaviti da je naš pisac u prvom redu imao na umu
upravo ova dva najjača nagona u čoveku. Kada su ovi nagoni na "korist i
uspevanje"? Zar ne onda kada čovek njima vlada, kada ih drži pod
kontrolom volje, kada njihovu energiju koristi da upozna prirodu, da je
umnoži i oboži, sledujući Božiju zapovest i blagoslov da rađanjem i
množenjem učini Zemlju plodnom i srećnom!
Na izazovno pitanje hrišćanina da li je seksualni nagon u čoveku
samo izraz i potreba ljudske prirode za reprodukcijom, ili služi čoveku
i kao polno zadovoljstvo u braku, (ali u braku u kome postoji
telesno-duševno-duhovni sklad u ljubavi, vidi: I poslanicu Korinćanima
a. Pavla, 7, 5-7), oprezan odgovor koji smo dobili još od sv. Jovana
Zlatousta (V vek), ali i od savremenih hrišćanskih teologa (među njima
i pravoslavnih: Sergije Trojicki, Dimitrije Bogdanović, Pavle
Evdokimov, vidi knjigu: Sveta tajna ljubavi, Pravoslavni
misionar, Beograd, 1988), za mnoge hrišćane je iznenađujući. I neki
sveti Oci naime, kao i neki savremeni teolozi, ne misle da brak
muškarca i žene ispunjava u potpunosti svoju božansku namenu samo u
stvaranju potomstva, tj. da polni nagon kod čoveka ima iste kvalitete i
funkciju kao kod nižih živih bića. Namesto ovakvog načina razmnožavanja
živih bića, odnosno korišćenja seksualnog nagona, kakvo je i kod čoveka
u njegovoj preistoriji, desetinama hiljada godina trajao, od vremena
Božijeg Objavljivanja Mojsiju, a onda, naročito, od vremena dolaska
Bogočoveka Isusa Hrista, preporuka ljubavi među ljudima, odnosila se
svakako i na ljubav muškarca i žene u braku. Zar nije ova Hristova
preporuka apostolima i svima ljudima, da postoji samo jedan brak i da
je svaka preljuba u braku greh i čak jedini razlog dopuštene rastave
braka, dokaz hrišćanskog uverenja da je prvobitna politeistička i
poligamna ljudska priroda (stari Jevreji bili su se oslobodili
politeizma, ali ne i poligamije) oblagorođena Hristom koji od čoveka
traži, ako hoće da bude hrišćanin, čvrstu ličnu odluku da poligamnu
prirodu zauvek zameni monogamnom. Pozivajući se na Boga i njegovu
preporuku da će čovek napustiti roditelje svoje i "prilepiti se ženi
svojoj i od dvoje postaće jedno", Isus Hristos nas vraća u pravreme
postanka čoveka kome je sam Bog "od početka" namenio da bude monogam i
monoteist!
Polna strast u čoveka, jednom reči, može i danas da u njemu ostane
na nivou animalne strasti upotrebljene isključivo u svrhu
razmnožavanja; ona se može izopačiti u grešnu strast prave opsednutosti
čoveka polnim nagonom koji se nemilice zadovoljava bez ljubavi, čak sa izbegavanjem stvaranja potomstva i, polna strast, može biti na "korist i uspevanje", kada u ljubavi,
u harmoničnom spoju telesne, duševne i duhovne ljubavi, muškarac i
žena, u braku, zbilja ispune Božiju preporuku da "od dvoje načine
jedno". Obostrani i istovremeni orgazam u polnom odnosu muškarca i
žene, predstavlja, u isto vreme, podsećanje na "rajsku ljubav" Adama i
Eve pre sagrešenja, a onda i začetak ploda međusobne ljubavi koje
ispunjava i drugu Božiju zapovest o "rađanju i množenju". Ne zaboravimo
da je Eva izašla iz Adamovog rebra u ekstazi, kako se od svetih Otaca
prevodi "tvrd san" koji je Bog poslao Adamu kada je od njegovog rebra
gradio ženu. Valja, takođe, obratiti pažnju da će glagol poznati biti upotrebljen u Svetom Pismu
na dva načina, ali sa jednim istim dubljim smislom: u biblijskom jeziku
ova jevrejska reč (poznati) znači ljubavni odnos muškarca i žene ("Adam
pozna Evu ženu svoju"), a jevanđelist Jovan (17, 3) kaže: "A ovo je
večni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao
Isusa Hrista". Kroz ekstatični Eros, dakle, ali uvek samo u ljubavi, i
muškarac i žena mogu da se nađu u Božijoj blizini, jer je odnos Boga
prema svakom čoveku isti kao što je bio sa njegovim izabranim narodom,
ljubavni odnos, i to je jedini razlog, prema mišljenju savremenog
grčkog teologa Hrista Janarasa "da jedna čisto ljubavna pesma Pesma nad pesmama, nađe mesto među knjigama Staroga Zaveta.
Otud nije neobično da se i u otačkom predanju mogu naći ovakva mesta:
"Neka ti telesna ljubav bude slika žudnje za Bogom", ili: "Blažen onaj
koji ima ljubavi prema Bogu koliko ima bezumni ljubavnik prema svojoj
voljenoj". Ruski pravoslavni teolog u XX veku Pavle Evdokimov dao je
naslov jednoj svojoj knjizi Luda ljubav Božja.

JEDAN, I ONIM DELIMA
KOJA ČINI LEVICA,
STVARA ŽIVOT
U PREMUDROSTI BOŽIJOJ,
A DRUGI PRODAJE GREH
POD VIDOM
NEČEGA BOŽANSKOG.


Mnogo šta u jednom ljudskom životu, relativno kratkom, ostane
skriveno, neupoznato, nerazjašnjeno. Nekad tako ostane zauvek, a nekad,
čudnim sticajem okolnosti, uskoro ili mnogo kasnije, posle smrti nekog
čoveka, otkriva se stvarno biće toga čoveka, kao i njegova dela: u
pozitivnom svetlu, kakva se svetlost čoveka i dela njegova nije
naslućivala dok je ovaj čovek živeo, ili u negativnom smislu
prepoznavanja zlog mišljenja i delanja čoveka, o kome su njegovi
savremenici imali dobro mišljenje. Kao što se, dakle, dobar čovek i
njegova dobra dela ne moraju prepoznati i priznati kao takvi za života
ovakvog čoveka, tako i rđav čovek i takva ista dela njegova ne moraju
se pokazati svima ili nikome, iz bliže i dalje okoline takvog čoveka.
Čovek je složeno biće koje se ne odgoneta lako; za čoveka je uvek
tajanstvena, nikad dovoljno tačno protumačena Božija promisao, ne samo
u istoriji, čiji katastrofalni milenijumski tok može da zbuni i
najvećeg vernika, već je Ona takva i u ličnom životu pojedinog čoveka.
Da li ovim određivanjem želimo da relativizujemo problem "dobra" i
"zla", kao što to već odavno mnogi ljudi raznih zanimanja čine? Nikako.
Bez obzira, ili upravo zato što smo svi "praroditeljskim grehom"
okusili "zabranjeno voće" sa "Drveta poznanja dobra i zla", mi smo i
dalje pomućenog pogleda koji ne razlikuje zdravo od otrovnog ploda sa
Drveta iz Božije bašte, prema kome smo jedino bili dužni da ostanemo u
strogom postu. Ako je čovek hteo i još uvek, i sve više hoće, da živi
bez Boga, Bog neće da ostane bez čoveka, pa je zato, prema rečima
jednog hrišćanskog mističara, postao čovek, Bogočovek Isus Hristos, da
bi ljude, voljno odbegle, a onda plamenim mačem Arhanđela oterane iz
Božijeg vrta, opet priveo k Sebi, radujući se povratku svakog,
pojedinačnog "bludnog sina" Očevom domu. Ako smo, dakle, i dalje ostali
zbunjeni i u magli i pred razlikovanjem plodova dobra i zla,
relativizujući ih danas više nego ikada, odričući se na regresivan
način monoteizma u korist politeizma (koji se, između ostalog,
karakteriše sjedinjavanjem dobrih i zlih osobina unutar jednog
božanstva, kao što je to slučaj u indijskih božanstava, donekle, još
uvek, i u liku ambivalentnog Jahvea), i pored jasnih jevanđelskih
poruka Hristovih propovedi koje su ljudima imale da pomognu u
razlikovanju plodova sa jednog istog Drveta, onda sve nevolje i nesreće
koje nas snalaze, i kao narod i, pogotovo, kao pojedince, padaju na
nas, i posledica su, sve češće, naše svesne odluke da odbacimo Hrista i
hrišćanstvo, u kome smo mi i naši preci rođeni. Ali da se vratimo na
tajanstveno pitanje čovekove "levice" i "desnice" i preteško pitanje
Božije "levice", na koja nas nagoni da mislimo sv. Isak Sirin.
Još jednom, o složenosti čovekovog bića. Ova složenost ili,
psihoterapeutskim jezikom rečeno, konfliktnost, reklo bi se, same
suštine čovekovog bića, potiče, hrišćanski govoreći, od Adamovog
sagrešenja, što bi značilo od samog početka postojanja ljudskog roda.
Psiholozi, konfliktnost čovekovog psihičkog života smatraju posledicom,
s jedne strane, njegove "mešovite" genetike, s druge, nesklada, između
daleko većeg prostranstva čovekovog nesvesnog života (samim tim
nepoznatog, ali posredno mogućeg da se upozna, prema davnašnjoj
preporuci mudraca: Upoznaj samog sebe!) i njegove svesti, kao nosioca
Ja-principa, uvek ugroženog, prema mišljenju psihoanalitičara, od
nagonskih pobuda koje nadiru iz nesvesnog, od uticaja spoljašnje
sredine i od, nekad preslabog, a nekad prejakog unutarnjeg cenzora,
nazvanog Nad-ja.
Kada je reč o uticaju naših gena na naš, najčešće haotični duševni
život, uzimam kao primer različitu genetiku Dostojevskog; kao što je
poznato, očeva strana velikog pisca bila je opterećena duševnim
bolestima, samoubicama i ubicama, dok su majčini preci, mahom, bili
monasi, sveštenici, sveti ljudi. Ne nosi li, pitam se, svaki čovek
sobom, kada dolazi na svet, mešavinu "dobrih" i "zlih" gena, naravno
bez genijalnog talenta Fjodora Mihajloviča, koji nije postao ni ubica
ni svetitelj, jer je mogućnosti svojih gena na najbolji način pretočio
u likove svojih romana.
Zašto naglašavamo čovekovu konfliktnost koja ga čini dualističkim
bićem, reklo bi se od začeća, a svakako od rođenja? Upravo zbog
nerazmrsivog spleta njegove "levice" i "desnice"! Ovaj koloplet,
međutim, uzrok je stravičnom ratu u čoveku, najčešće nevidljivom,
unutarnjem ratu koji vode osećanja i razum, telo i duša, duša i duh,
nesvesno i svesno, dobro i zlo. Nikome, koji celog života, hteo-ne hteo
bije ovakvu bitku, sa potpuno neizvesnim ishodom, nije mogućno, čak i
kada uz Božiju pomoć vodi podvižnički život (monaški ili laički
monaški) da ostane borac samo unutar sebe. Ne moramo se čuditi zato, da
se povremeno, kod nekih često, a kod rđavih boraca najčešće, unutarnja
borba projicira spolja, prenoseći se na borbu sa najbližom rodbinom,
susedima, a onda i graničnim narodima. Ljudske svađe, jednom reči,
ratovi i građanski ratovi, najčešće su projekcije čovekovih unutarnjih
konflikata, uvek iznova neuspeo pokušaj da se ovi konflikti razreše
spolja, putem revolucija i ratova. Destruktivnost i samodestruktivnost
čoveka (jedno ne ide bez drugog) kroz čitavu ljudsku istoriju, naročito
izrazite u naroda monoteističkih religija, koja je, jednom za uvek,
postavila egzistenciju ovih naroda u znaku religioznog iskušenja –
borba Dobra i Zla biće unutar čoveka i njegove istorije sve žešća, sa
sve jasnijim opredeljenjem slobodnog izbora ljudi za Dobro ili
Zlo – tragičan je ishod ljudske nemoći da bez pomoći Božije, Koga ne
priznaje, dovede svoju unutarnju borbu do dobrog kraja. Da je ovakav
dobar ishod čovekovog rata sa samim sobom moguć, rečito govore životi
poznatih i još mnogo više nepoznatih hrišćanskih svetitelja (i ne samo
svetitelja) u toku dve hiljade godina hrišćanske istorije. Ali
savladati uspešno "mešovitu" genetiku, i "amoralno i asocijalno"
nesvesno, odoleti iskušenjima Kušača "od početka veka", moguće je samo
sa Bogom. Samo tada "levica" neće biti u sukobu sa "desnicom", ako
"desnica", prema jevanđelskim rečima i ne bude uvek znala šta radi
"levica" i – obratno. Pošto smo svi daleko od ovakvog harmoničnog
udruživanja svih "udova" našeg tela, koje je Bog tako opremio da oni
prirodno harmonično rade, sve dok ih naša uzburkana, rascepljena duša
ne poremeti (stvarajući onda niz psihosomatskih bolesti od kojih malo
ko od ljudi može da utekne), upitajmo se ponovo šta je sv. Isak Sirin
mislio kada je rekao da i čovekova levica može da "stvara život u
premudrosti Božijoj", a da tobožnji vernik, čovekova desnica, dakle,
"prodaje greh pod vidom nečega božanskog".
Još je sveti Avgustin pisao: "Bog ima mnoge koje crkva nema i Crkva
ima mnoge koje Bog nema", a jedan hrišćanski teolog u našem veku rekao
je nešto slično: "Ne budimo sigurni da je Bog u crkvi. On je sa svima
koji istinski veruju. Čuvaj se onoga ko dokazuje ili traži da mu se
dokaže Bog. Bog se ne dokazuje, već pokazuje! Čuvaj se onoga za koga je
Bog na nebesima. Bog je ili u drugom čoveku (naravno, i u meni) ili
nigde".
[^* NAPOMENA: Crkva je ovde shvaćena kao institucija, otud
je pisano malim slovom, za razliku od Crkve kao mističnog tela
Hristovog i eshatološke zajednice u istoriji - primedba V. J.]
Svi znamo da je uvek bilo i da i danas ima onih koji nose velike i
male krstove oko vrata, metanišu, redovni su posetioci crkve, poste i
pričešćuju se, dok se u svakodnevnom ličnom, privatnom životu (u
porodici, na poslu, kada ih niko ne vidi) ponašaju nehrišćanski.
Poznata jevanđeljska priča o ponašanju dvojice Jevreja u hramu (jedan
glasno pokazuje svoju pobožnost prezirući drugog, a ovaj drugi,
priznajući svoju grešnost, smerno stoji pred Bogom moleći za oproštaj)
svedoči da su i pre dve hiljade godina (a sigurno i mnogo ranije)
postojali ljudi – "okrečeni grobovi", ili ljudi koji drže samo
spoljašnju stranu čaše čistom, da se poslužim Hristovim primerima iz Jevanđelja. Za ovakve i slične ljude Dante je u Paklu našao odgovarajuća mesta mučenja, dok ih je sv. Isak Sirin nazvao onima koji prodaju greh "pod vidom nečega božanskog".
Teže će nam biti da prepoznamo one druge ljude, pretpostavljam,
takođe brojne, koji čine dobra i tako stvaraju život "u premudrosti
Božijoj", postupajući po jevanđelskom savetu, da kada činimo dobra
dela, neka naša desnica ne zna šta čini levica, da se ne bismo
pogordili i ne poslušali savet svetih ljudi koji nam poručuju: "Ne
beleži svoja dobra dela, jer ako ih zabeležiš, brzo će izbledeti; ako
ih pak zaboraviš, biće upisana u večnost". Mislim na one ljude koji
sebe ne smatraju hrišćanima (da li bi ih trebalo nazvati neosvešćenim
hrišćanima ili skrivenim teistima?), neki od njih čak ističu svoj
agnosticizam ili ateizam, a onim što čine u životu, kao da potvrđuju, i
nevoljno, postojanje Boga.
Pošto sv. Isak Sirin izričito pominje čovekovu levicu koja čini dela
iz kojih proizlazi život "u premudrosti Božijoj", ne mogu da ne
pomišljam i na Božiju levicu, kojoj Bog, preko mefistofelskog duha u
čoveku i van čoveka, prema Geteovim rečima iz Fausta, uvek hoće
zlo, ali završi dobrim. U monoteističkim religijama sveta, kao što smo
to ranije isticali, veliki je problem kako u jednom, svemogućem i
svedobrom Bogu objasniti poreklo zla. Zlo je, zbilja, i suviše vidljivo
i prisutno, da bismo ga mogli olako proglasiti "odsustvom dobra"
(privatio boni), prividom ili našom iluzornom predstavom, još manje nam
je kao monoteistima dozvoljeno da zamišljamo drugog boga, Satanu, i to
kao nezavisni princip, onako kako predstavljaju sebi borbu dobra i zla
sve dualističke religije ili pojedine, kroz sva hrišćanska vremena uvek
prisutne, gnostičke jeresi.
Ne mislim nikako da mogu i da pretpostavim rešenje ove teške
zagonetke koju nisu mogli da reše, dve hiljade godina, i najbolji
hrišćanski i nehrišćanski filosofi, teolozi i razni drugi mislioci.
Dovoljne nam mislene muke zadaje sv. Isak Sirin kada nam, govoreći o
levici, dozvoljava da pretpostavimo da ima ljudi koji čineći drugim
ljudima zlo, navode ove ljude da postanu Božiji, ili ako su to već, da
ih učine jačim vernicima. Dobro su nam poznata raznovrsna i mnogobrojna
iskušenja koja snalaze u životu, ponajviše, Božije ljude. Neki od njih
malaksavaju pod pritiskom iskušenja i napuštaju dalju borbu za Dobro,
dok se drugi osnažuju u veri. Ko kuša čoveka kroz zle ljude? Bog,
Satana (Satana sa dozvolom Boga kao u čuvenoj priči o Jovu, donekle
ponovljena u genijalnom delu svetske književnosti Geteovom Faustu),
ili to kuša sebe sam čovek, jednostavno iz sopstvene zloće, nakupljene,
koje rđavom genetikom, koje rđavim uslovima života, počevši od ranog
detinjstva? Nije li najbolje, u duhu hrišćanske uzdržanosti, na ovo
večno, a stravično pitanje, odgovoriti sa – ne znam! Ono što mi izgleda
važnije, pa i presudnije, kada su u pitanju učinci počinjenog zla od
jednog čoveka drugom čoveku, odgovor je čoveka na izazov
zla, ne raspitujući se previše, otkud zlo i ko ga šalje čoveku.
Originalna teorija, možda najvećeg hrišćanski orijentisanog istoričara
u XX veku, Arnolda Tojnbija o "izazovu i odgovoru", sasvim se dobro
može primeniti, ne samo na istorijska zbivanja sa narodima i njihovim
civilizacijama, već i u životu čoveka kao pojedinca, kao individue na
putu ka ličnosti. Zar čovek nije neprestano izazivan? Od koga izazvan?
Od Boga, đavola, prirode, drugog čoveka, društva, muškarac od žene i
žena od muškarca, od naroda kome čovek pripada, od drugog naroda? Još
jednom, nije nam odgovor na ovo pitanje ono bitno u problemu kojim se
bavimo, bitan je i odlučujući naš odgovor na izazov. Da li smo, najpre,
svesni da smo izazvani, što bi hrišćanski razmišljajući trebalo da
znači, pozvani? Jer kada smo već dozvani u ovaj život bez naše volje i
odluke, nismo li u isto vreme izazvani i pozvani da život osmislimo i
obogatimo? Kako? Verom, nadom i ljubavlju u Bogu. Ali i vera i nada i
ljubav samo su "iskre u kamenu", bez spoljašnjeg udara one bi "u kam
očajale". Šta je spoljašnji udar? Sve moguće nevolje ovoga sveta,
uključujući i udare zlih ljudi na nas. Karl Gustav Jung je jednom s
pravom napisao da je čovek čudovišno konzervativno biće i da ga samo
krupna nevolja može podstaći na aktivnost. Pa, mada je Niče, na svoj
podrugljiv način rekao da "bolest (uzimam ovoga puta bolest i nevolju
kao sinonime – primedba V. J.) može biti podsticaj za život, ali za
takav podsticaj treba biti dovoljno zdrav", upravo su vera, nada i
ljubav u Bogu jedino zdravlje u čoveku koje će na izazov nevolje ili
bolesti (telesne, duševne, socijalne, opštečovečanske, jer je čovek,
zbilja, prema Kjerkegoru, "bolest na smrt") odgovoriti aktivnim životom
beskrajnog usavršavanja, prema Hristovom pozivu čoveku iz Matejevog jevanđelja.
A šta će biti sa ljudima koji, i nesvesno nas iskušavajući Zlom,
silno doprinose uvećanju Dobra u nama? Ne znamo. Da li su oni bili
oruđa u Božijim rukama (poput Satane kada je kušao Jova ili Mefista
kada je sklopio savez sa Faustom), ili su činili zlo po sopstvenoj
slobodnoj odluci (Juda)? Ne znamo. Hristos nas neprestano opominje da
budemo blagi sa našim neprijateljima. Nije li to zato što su nam ovi
neprijatelji (prema Božijem promislu) skriveni prijatelji koje ćemo kao
takve, blagosiljajući ih, prepoznati jednom, mnogo kasnije, možda tek
na kraju života? Ako je tako sa pojedinim ljudima, koji kao da nam
stalno stavljaju "štap u točak", a u stvari nas podstiču da, ili brže
hodamo, ili da nam točak na životnim kolima ne zarđa, zašto bi
drugačije bilo sa tzv. neprijateljskim narodima? Trebalo bi da nam kao
večna paradigma posluži, i kada su u pitanju narodi sa kojima smo
vekovima u sukobu, na primer uloge Jevreja u hrišćanskoj istoriji, koju
nam je Bogom nadahnuto protumačio apostol Pavle u Poslanici Rimljanima (11. glava, 25, 28, 30, 31, 32).
Na kraju, hoćemo iz sveg srca i uma da poverujemo, zajedno sa svetim
Ocima, da zbilja "sve vodenice melju u Božiju korist. Bog ne stvara iz
zla dobro, nego probuđenim zlom budi uspavano dobro. Zlo bode kao
mamuza i budi svojim bodilom uspavanu dušu da pođe Bogu". Pri svemu
tome ne smemo zaboraviti da kao što izazov "mamuze" nije podjednako jak
(još kod Tojnbija se kaže da izazov može biti prejak, preslab i umeren,
upravo kakav treba da bude da bi odgovor bio pravi), tako ni odgovor
"uspavane duše" nije jednak: nekad se duša ljudska na izazov probudi
upravo koliko treba da bi pošla Bogu, drugi put ona produži da spava, a
nekad "bodilo zla" uzbudi dušu tako da ona i sama ostane ili postane
zla.
Jeste Hristos tražio od ljudi da opraštaju i ljube svoje
neprijatelje, ali je rekao i sledeće: "Teško svijetu od sablazni; jer
potrebno je da dođu sablazni, ali teško čovjeku onom kroz koga dolazi
sablazan".III
O NAVIKAMA,
O OGOVARANjU, O OSUDI
DRUGIH LjUDI


VIŠE SE STRAŠI NAVIKA,
NEGO NEPRIJATELjA.
ONAJ KOJI GAJI U SEBI NAVIKU
- ISTO JE ŠTO I ČOVEK
KOJI BACA DRVA U OGANj;
JER SE MERA I U JEDNOM I U DRUGOM
SASTOJI U KOLIČINI ONOGA
ŠTO IH PODRŽAVA.
AKO NAVIKA ZAHTEVA NEČEGA JEDANPUT,
I NjEN ZAHTEV NE BUDE IZVRŠEN,
TO ĆEŠ JE DRUGI PUT NAĆI SLABIJOM.
AKO JOJ JEDANPUT ISPUNIŠ VOLjU,
TO ĆEŠ DRUGI PUT OPAZITI,
KAKO ONA NAPADA NA TEBE
SA MNOGO VEĆOM SNAGOM.


Svi znamo: navika je naša druga priroda. Navike se, putem uslovnog
refleksa, stiču vrlo rano. Čovek ne može da živi bez rano stvorenih
navika. Navike su deo prirodnog ritma, kosmičkog i zemaljskog. Navike
koje se odmah posle rođenja brzo i lako stvore, kao da su zato tako
lako prijemljive, jer u nama postoji odavno uhodani filogenetski put
nebeskog i zemaljskog ritma. Odvajkada se veruje i zna da je čovek
nebesko i zemaljsko biće, mikrokosmos u makrokosmosu, sićušan deo
ogromnog prirodnog kretanja. Postoje još uvek neki čudesni ljudi na
zemlji koji žive život jedinstvenog ritma, jednoglasnog pevanja,
nebeskog i zemaljskog. Oni ustaju zorom, u sumraku ležu, obeduju
onoliko puta dnevno hranu kakvu im organizam traži; prilegnu sa ženama
onda kada to njihov nepogrešivi Eros zna da treba; mole se višim silama
za koje znaju da postoje, da su im udahnule duh života i da će im ga u
jednom određenom času njihovog života, koga ne znaju niti žele da
znaju, uzeti od njih i vratiti ga Velikom Duhu. E, od ovakvih ljudi i
samo kod ovakvih – a već rekosmo da je takvih malo i sve je manje –
navike nisu neprijatelji ljudski i od njih se čovek ne mora da straši.
A zašto onda sveti Isak Sirin poručuje da treba više da se strašimo
navika nego neprijatelja? Svetitelj očevidno misli na naše rđave
navike, od kojih smo neke stekli u detinjstvu, pa ih onda vučemo u sebi
i za sobom celog života, malo ih uopšte osvešćujući, a i kada ih
postanemo svesni, oslobađamo ih se s mukom ili nikako. Kada odojče ne
dobija, iz raznih uzroka, redovno svoje obroke hrane, kada zbog
nehatosti ili neritmičnosti roditelja ne upozna određeno vreme spavanja
i buđenja, ono je tako već steklo uslove da počne rano da trpi od
nesanice ili i od poremećaja organa za varenje. Kasnije, kada dete pođe
u školu, učenje zadatih lekcija može na rđav način da poveže sa
prinudnim uzimanjem hrane ili nekom drugom rđavo naučenom prisilom, kao
što je sisanje prsta, čačkanje nosa, češkanje po glavi ili telu, nekim
tikom, kao što je krivljenje usta, nevoljno podizanje ramena,
žmirkanje, ili i sa bezbroj drugih nevoljnih radnji. Početak prirodne
onanije na početku pubertetskog doba ili početak neprirodnog pušenja i
upotrebe alkoholnih napitaka, skoro uvek pod uticajem okoline, mogu
preći u tip rđave navike koja prati čoveka, katkad celog života. Takav
je slučaj kada je onanija trebalo odavno da bude zamenjena normalnim
seksualnim odnosima, a ipak se nastavlja, čak i kada je čovek stvorio
brak i porodicu; pušenje i zloupotreba alkohola, droge ili tableta za
umirenje bolova, ili onih protiv nesanice, i pored tamnog uvida u
njihovu štetnost, sa već ozbiljno načetim zdravljem čoveka usled
njihovog dugogodišnjeg korišćenja, ne napuštaju se, jer je rđava navika
postala deo čovekove prirode. Stoga je narodna poslovica: Navika je
jedna muka, a odvika dvije – sasvim na mestu da je se ovde setimo.
Rekosmo da je rđava navika postala deo ljudske prirode, a šta ako je
ljudska priroda rđava, a rđava navika, koja se i brzo i lako stiče,
samo prirodan nastavak ili prirodna posledica zle ljudske prirode?
Vredi li obnavljati davno poznate ljudske rasprave o prvobitno zloj,
dobroj ili neutralnoj ljudskoj prirodi? Obnavljanjem sećanja na ovakve
pretpostavke religioznih mislilaca, filosofa, naučnika, ali i prostog
naroda, koji je izrazio svoje iskustvo o ljudskoj prirodi kroz
poslovice, doskočice i skaske, mi se u stvari vraćamo na onaj deo našeg
kazivanja o čoveku kao nebeskom i zemaljskom biću koje je spremno da
već od rođenja, a verovatno, prema novijim izučavanjima prenatalne
psihologije, i prenatalno razvije u sebi dobre i rđave navike, shodno
klici dobra i zla koju nosimo u sebi, kao ljudi, od postanka sveta, ili
od pravremena-nevremena zagonetnog pada čovekovog u greh. Kao
dualističko biće zbilja zbog toga prashizofreno i pored svih
determinizama (genetskih, prenatalnih i postnatalnih), čovek je prema
hrišćanskom uverenju, u neprekinutom, slobodnom izboru; slobodnom,
paradoksalno od samog rođenja, kada "bira" da li će se opredeliti, pre
ili češće, za "dobru" ili "zlu" dojku majke, u stvari za princip dobra
i zla u njemu samom. Kako, zar je čovek zbilja slobodan i kada još nije
razvio u sebi svest o izboru? Sagledavam u mislima, tri moguća odgovora
na ovo, naizgled, nemoguće pitanje. Pokušaću da ih razvijem.
Prvi odgovor, strogo deterministički, samim tim pesimistički, pružio
nam je protestantski pokret u XVI veku i to u svojoj Kalvinovoj i
Cvinglijevoj varijanti o predodređenosti čoveka za dobro i zlo, samim
tim i za njegovo postmortalno stanje raja ili pakla. Ova dva
protestantska religiozna mislioca od kojih je jedan (Cvingli) poginuo
na bojnom polju kao aktivan ratnik za svoju veru u borbi sa katolicima
u nečemu fanatičniji od njihovog uzora Martina Lutera, sa kojim se nisu
u svemu slagali, samo su dosledno, iako jednostrano, razvili do kraja
učenje blaženog Avgustina o čovekovoj nemoći i Božijoj milosti od koje
sve zavisi, a pre svega naše opredeljenje za dobro ili zlo. Zbilja,
veliki i opitni hrišćanski mislilac Avgustin, koji kao da je u prvoj
polovini svoga života prošao sve faze "individuacionog procesa" – onako
kako ga je opisao u psihologiji Karl Gustav Jung, a u literaturi, još
upečatljivije, Herman Hese (naročito u romanima "Sidarta" i "Narcis i Zlatousti") – ostavljajući za sobom za sva vremena i za sve uzraste, nezaobilaznu knjigu "Ispovesti",
u drugoj polovini života postao je uzoran monah i zreo hrišćanski
filosof sa dvostruko razvijenim aršinom kada govori o ljudskoj prirodi.
Sam sa sobom i na sebi iskusivši sve zle strane ljudske prirode,
Avgustin je, kao i svi strasni hrišćanski mislioci (još od Tertulijana
i Origena, preko Paskala do Kjerkegora i Dostojevskog), došao do
radikalnih, i to radikalno negativnih zaključaka o ljudskoj prirodi.
Ova priroda, prema Avgustinu, već od rođenja svakog deteta, u svakom
vremenu, apsolutni je nosilac "praroditeljskog greha", pa je kao takva
i apsolutno nesposobna da samu sebe spase bez Božije milosti. Blaženi
Avgustin je umro 430. godine i mi bismo mogli mirno reći da će svaki
čovek, i onaj koji je talentom, inteligencijom i obrazovanjem daleko
zaostajao za Avgustinom, ali koji je imao hrabrosti, snage i želje da
stupi na "ludi kamen individuacije", da se prepusti vrtlogu života, a
da pri tom ne dopusti, zahvaljujući sačuvanom Dobru u sebi, kao i
prirodnoj introspekciji, da ga taj vrtlog povuče u dubine mutne vode iz
koje više nema povratka – da će svaki takav čovek, velim, dati za pravo
blaženom Avgustinu. U čemu? U opitnom doživljaju da je čovek zao, ili,
kako se još u Davidovim Psalmima (58) kaže: "Od samoga rođenja zastraniše bezakonici, od utrobe materine tumaraju govoreći laž", a u I Knjizi Mojsijevoj
(8, 21): "Misao je srca čovečijega zla od malena". Prastaro je, dakle,
iskustvo da je čovek zao, da drugima neprekidno smišlja i čini zlo, ali
na kraju obično ne propušta, i ne znajući zašto, da i samog sebe
uništi. Jezgrovita formulacija Tomasa Hobsa, tek u XVII veku: Homo homini lupus,
mogla je biti izgovorena, ne samo u XI veku, posle oslepljivanja
poražene bugarske vojske od strane pravoslavnog vizantijskog cara
Vasilija II, ili posle ispijanja vina iz lobanje vizantijskog cara
Nićifora od bugarskog kana Kruma u IX veku, već je mogla biti
postavljena i mnogo, mnogo ranije od strane nekog asirskog,
vavilonskog, judejskog ili rimskog Tomasa Hobsa starog veka. Sasvim je
nepotrebno, mislim, onoj Hobsovoj misli dodavati nova agresivna i
samoagresivna svedočenja iz repertoara ratovanja i mučenja ljudi u toku
celog XX veka, do najnovijih grozota na Balkanu. Neko prokletstvo,
davno su ga judeo-hrišćani nazvali "praroditeljskim grehom", kao da
počiva nad svakim čovekom pojedinačno i nad čitavim ljudskim rodom i
njegovom istorijom.
Šta je bilo prirodnije, ali i spasonosnije za istinski preobražaj
manihejca Avgustina kada je postao hrišćanin (ne zaboravimo da je
hrišćaninom postao i pod uticajem svoje uzorne majke hrišćanke, dakle
pod uticajem čiste ljubavi majke prema sinu i sina prema majci), nego
da se sav preda Bogu i Bogočoveku Hristu, očekujući samo i jedino od
Njega spasenje i oslobođenje iz veriga greha, urođenog greha, od koga
se sam čovek – naravno onda kada u punoj meri osvesti, ne samo opštu
grešnost ljudske prirode, već i svoj sopstveni počinjeni i mnogo puta
ponovljeni greh – nikad osloboditi ne može.
Pošto čovek negde u dubini sebe sluti, a možda već i zna, da
godinama i decenijama gomilani gresi u njemu, ne mogu volšebno
iščeznuti, a u sebi samom čovek ne nalazi snage da ih počne iz sebe
goniti, on se voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno, odlučuje da ne
želi, a onda i da neće da se greha oslobodi. Ovako započinje u čoveku
dug period uživanja u grehu, svejedno kome: krađi, korupciji, preljubi,
srebroljublju, uvek, naravno, zavisti i ljubomori. Tek pred kraj
života, i to ne uvek, ovakav grešnik, postepeno, a onda sve žešće,
doživljava silno gađenje nad sobom i životom, više mu se ništa ne mili,
razboljeva se od psihosomatskih bolesti, a poneko oboljeva od kliničkog
oblika depresije i melanholije. Ovakva duhovno-duševno-telesna kriza
grešnika, dobro je došla kao poslednja prilika, opomena i izazov da se
sve još može promeniti i na dobro izaći. Kako? Potpunim predavanjem
sebe Bogu uz iskreno, pokajničkim molitvama ispunjeno srce grešnog
čoveka, koji vapije Bogu poput davljenika koji viče iz svega glasa,
tražeći ili već i ugledavši svoga spasioca. Tek ovaj i samo ovaj put
preumljenja (metanoje), postao je spasonosan, ne samo blaženom
Avgustinu, već i brojnim hrišćanskim svetiteljima, muškog i ženskog
roda (i ne samo svetiteljima), koji su i kada su, u ranijem dobu svoga
života, provodili život kao teški grešnici.
Drugi mogući odgovor, od maločas tri predložena na večno i, kako bi
Dostojevski rekao, "prokleto pitanje" o slobodi ljudskoj, koja
započinje već u prvoj godini života odojčeta, bio bi potvrdan, tj. da
je sloboda odlučivanja moguća, prisutna i individualna već od uzrasta
malog deteta. Ovakav naizgled nemoguć odgovor, počiva i na nekim
današnjim dostignućima prenatalne psihologije koja uči o
specifičnostima individualnog reagovanja fetusa u majčinoj utrobi
nezavisno od majke, odnosno njenog, inače prirodnog i uglavnom stalno
prisutnog fizičkog i psihičkog uticaja na plod svoje utrobe.
Najzad, treći mogući odgovor na pitanje o mogućnostima ili
nemogućnostima slobodnog ljudskog odlučivanja potiče, možda prvi put od
irskog monaha Pelagija, osuđenog zbog jeretičkog učenja na nezvaničnom
pravoslavnom saboru u Kartagini 418. godine. Pelagije je, naime, smelo
ustao protiv Avgustinovog učenja o naslednosti "praroditeljskog greha"
i njegovom silnom uticaju na čitav tok čovekovog života, zalažući se za
slobodu volje, koja je jača od praroditeljskog greha i koja može da
postane odlučujuća u savladavanju posledica ovoga greha. Ovakav stav
Pelagijev, na početku IV veka, možda bismo mogli označiti kao
revolucionaran, u smislu preteče svih kasnijih i mnogo kasnijih
slobodoumnih stavova različitih religioznih i filosofskih mislilaca
Zapada koji su pisali pozitivno o čovekovoj slobodnoj volji i njenim
odlukama. Drugo je sada, nimalo nevažno, pitanje zašto se i kako, u
toku srednjeg i naročito novog veka, ideja o slobodi čovekove volje sve
više izokretala u ljudsku gordost, samodovoljnost čoveka na zemlji, da
bi se završila u našem veku, rasprostranjenim ateizmom i agnosticizmom,
upravo među zapaženijim evropskim i američkim naučnicima i filosofima,
naravno i među sovjetskim.
Problem slobode volje, najzad, možemo zaoštriti, ako pojačamo
suprotnosti između sledeća dva, do sada već izneta stava, i to: čovek
nema slobodnu volju jer je, prema hrišćanskim pobornicima ovakvog
stava, teško opterećen "praroditeljskim grehom", i bez Božije milosti
ne može se spasti i – čovek je (prema Sartrovom mišljenju) apsolutno
slobodno biće, on i "jeste sloboda", mada je u isto vreme osuđen da
bude slobodan. Čovek se, tvrdi Sartr, u svakom trenutku odlučuje i
svojom odlukom angažuje. On tako postaje odgovorno biće. Pred kim
odgovorno i od koga osuđen, Sartr ne kaže, ili se pretpostavlja da
pošto Boga nema da bi pred Njim bio odgovoran, a i ljudska savest je
kolebljiva, relativna i potkupljiva, onda ostaje jedino da bude
odgovoran pred drugim ljudima, pred društvom, istorijom i svojom
izabranom ateističkom humanošću.
U ovakvom našem suprotstavljanju dva stava o ljudskoj slobodi, nismo
uzeli u razmatranje stav Sigmunda Frojda, kao i nekih sličnih
mislilaca, pre i posle njega, koji na osnovu svojih filosofskih
(Šopenhauer, na primer) ili naučnih stavova (Žak Mono, nobelovac u
našem veku) zastupaju učenje o iluzornosti ljudske slobode. I dok
blaženi Avgustin namerno pojačava sumnju u dalekosežnu mogućnost
korišćenja ljudske slobode, da bi utoliko više istakao svoju
neograničenu veru u Božiju pomoć slabom i jadnom čoveku, dotle
ateistički mislioci tipa Sigmunda Frojda, ili u literaturi Alberta
Kamija, traže od čoveka stav "apsurdne nemogućnosti", to jest, da
uprkos slučajnosti nastanka života i besmislenosti čovekovog
postojanja, treba da neguje stoičku ataraksiju i pokaže slepoj sudbini
prkosnu, ali dostojanstvenu hrabrost do kraja!
S pravom se, sada, možemo upitati, ne postoji li neka Aristotelova
"zlatna sredina", koja nije ni lažni kompromis, ni konformizam, a ni
mlakost mlakih, već koja bi nam mogla zadovoljiti potrebe i zahteve
uma, ali i očekivanja i želje srca. Zar nije jedan takav filosof bio
Imanuel Kant koji je, s jedne strane, posumnjao u mogućnost saznavanja
"stvari po sebi", čime je indirektno, determinističku ograničenost
ljudske prirode prihvatio kao činjenicu, s druge strane, nije odrekao
čoveku njegovu slobodnu volju sa kojom se odlučuje ili ne odlučuje da
vaspitava sebe na moralnom zakonu kategoričkog imperativa? Slično umno
rešenje koje ne protivreči osnovnim postulatima hrišćanstva, možemo
naći i kod Maksa Šelera (i pored njegove kritike Kantovog formalizma),
Nikolaja Hartmana, a od nama vremenski bližih filosofa, kod tzv. desnih
egzistencijalista (Jaspersa, Maritena, Marsela i drugih).
Prateći veru i misao pravoslavnih teologa i filosofa, naročito
ruskih iz druge polovine XIX i prve polovine XIX veka, a od toga
vremena do danas prvenstveno grčkih, možemo uočiti shvatanje koje
preovlađuje u pravoslavlju, da čovekovo biće jeste slabo i nemoćno,
izloženo, kao trska na vetru, bezbrojnim i nepredviđenim olujama i
uraganima, ali da je i u onom najslabijem čoveku među svim slabima,
sačuvana sloboda volje, odnosno sloboda izbora između dobra i zla.
Paradoks hrišćanske vere i jeste u tome, prema ličnom iskustvu apostola
Pavla, što je u slabosti istinski verujućeg hrišćanina, njegova najveća
sila, jer "sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje" (iz Poslanice Filipljanima, 4, 13) ili (u Poslanici Jevrejima,
13, 6): "Gospod je moj pomoćnik i neću se bojati; šta će mi učiniti
čovek?" Ali da bi Gospod postao "moj pomoćnik" i pastir ("Gospod je
pastir moj i nečega me lišiti neće", početak XXIII Davidovog psalma),
da bih prestao da se bojim zemaljskih i nebeskih bogova kao idola, ili
ljudi kao idolskih slugu, da bih osetio moć u sebi koja mi neoborivo
pokazuje i dokazuje da me je Bog usinio i da "ne živim više ja, nego
Hristos živi u meni" (Poslanica Galatima a. Pavla, 2, 19, 20) –
neophodno je da učinim odlučan, u slobodi voljnog izbora učinjen korak,
da poverujem i zavolim "svom dušom svojom, svim srcem svojim, svom
snagom svojom", Boga kao Oca.
Sada će nam biti, verujem, pristupačniji i shvatljiviji sveti Isak
Sirin, kada kaže da "onaj koji gaji u sebi naviku – isto je što i čovek
koji baca drva u oganj". Ako primimo kao neophodnost razlikovanje dobre
od rđave navike (gajimo ih, naravno, svi obe vrste, pa ipak jedna
preovlađuje), onda je i "bacanje drva u oganj" različito u posledicama.
Ko od hrišćana (i ne samo hrišćana) ne zna da je "bacanje drva u oganj"
neke dobre navike, ne samo potrebno i korisno, već je i neophodno, kako
se naše hrišćanske vrline ne bi ohladile i na njima se onda, brzo,
nahvatala plesan? Ko od hrišćana nije iskusio da je kada je, i za
kratko, zanemarivao molitvu, koja čini srž hrišćanstva, s čuđenjem i
zebnjom mogao da primeti kako mu se srce brzo hladi, a praznoslovlje
razuma brzo (kompenzatorno) jača? A u slučaju preovlađivanja negativnih
ili rđavih navika? "Bacanje drva u oganj" u ovakvih navika neminovno
razbuktava vatru strasti (svejedno kojih, agresivnih, seksualnih, ili i
mnogih drugih), koje onda, zbilja, postaju naši ljuti neprijatelji
protiv kojih smo sve nemoćniji što smo manje u stanju da ih uopšte
prepoznamo kao neprijatelje. Kako se osloboditi rđavih navika? Ne
bacajmo na njih novo gorivo, već, bar jednom, ne ispunimo njihov
zahtev! Tako ih jedino možemo početi slabiti, a kada primetimo lagano
slabljenje rđavih navika, udvostručiće nam se snaga da ih i dotučemo.
Čime i kako? Naravno, uz pomoć Onoga u koga smo poverovali da može, ne
umesto nas, nego sa nama, da pobedi neprijatelja koji nam je jednom
orobio celu kuću, a sada vidimo kako se sramno povlači i beži.
Ubrzaćemo ovaj proces povlačenja i proterivanja neprijatelja iz naše
kuće, ako svakoj rđavoj navici sa kojom smo otpočeli nepoštednu bitku,
odmah, još u toku bitke, koja nekad mora da traje dugo, suprotstavimo
jednu dobru naviku, upravo onako kako nas je hrišćanstvo od početka
učilo: da svakom od "sedam smrtnih grehova" protivstavimo "sedam
hrišćanskih vrlina" – gordosti smirenoumlje, proždrljivosti
uzdržljivost, bludu apstinenciju, očajanju "tugu sa Hristom i u Hristu"
itd. Ni kosmos ni ljudska duša ne trpe prazninu. Hristos svuda želi da
se useli, ali tek onda kada mu mi otvorimo vrata.

SVAGDA BLAGOSILjAJ USTIMA,
I NIKAD TE NEĆE OGOVARATI;
JER SE OD OGOVARANjA RAĐA OGOVARANjE,
A OD BLAGOSILjANjA – BLAGOSILjANjE.
U SVAKOM POSLU SMATRAJ SEBE
OSKUDNIM, RADI TOGA, DA SE UČIŠ – I CELOG SVOG ŽIVOTA BIĆEŠ PAMETAN.
NEMOJ SAOPŠTAVATI DRUGOME
ONO ŠTO SAM NISI POSTIGAO,
DA SE NE STIDIŠ OD SAMOGA SEBE
I DA SE, PRI UPOREĐENjU ŽIVOTA
TVOGA, NE OTKRIJE LAŽ TVOJA.
KO, SEĆAJUĆI SE BOGA,
UVAŽAVA SVAKOG ČOVEKA,
TAJ, PO NAREDBI BOŽIJOJ,
TAJNO NALAZI SEBI POMOĆ
KOD SVAKOG ČOVEKA.


Mada je Sigmund Frojd projekciju, zajedno sa ostalim pojavama tzv.
mehanizma odbrane (introjekcija, negacija, preokretanje u suprotno,
potiskivanje itd.) smatrao znakom neuroze, ubrzo se pokazalo da svi ovi
procesi predstavljaju normalne znake prilagođavanja, ali i sazrevanja
čoveka, a da mogu preći u psihopatologiju i tada postati deo neuroze,
tzv. graničnih slučajeva i psihoze.
Projekcija je takav psihološki i psihopatološki fenomen u kojoj mi,
nesvesno, premeštamo, prenosimo sopstvene mane, poroke i grehove na
drugog čoveka, čak i na ceo jedan drugi, obično bliski i nama u nečemu
sličan narod. Klasičan primer projekcije je kada muž ili žena, gajeći u
svome nesvesnom, povremeno i u svesnom biću, želju za brakolomstvom
(mada i onda kada su preljubu već ostvarili), počnu da ispoljavaju
ljubomorna osećanja prema partneru. Ljubomora može ostati u normalnim
granicama, postati abnormalna ili patološka. Moguće je, naravno, da i
bilo koje drugo naše snažnije osećanje (povređen narcizam, na primer)
postane povod za projekciju, pri čemu su objekti projekcije obično
bliski nam ljudi, članovi porodice, rođaci, susedi, mada nekad, obično
u patološkim slučajevima, i potpuno nepoznati ljudi.
Svima ljudima dobro poznata pojava, nazvana od sv. Isaka ogovaranje,
toliko je raširena kod svih slojeva stanovništva u jednoj zemlji i kod
jednog naroda, gotovo podjednako prisutna i kod školovanih i
visokoškolovanih kao i kod neškolovanih ljudi, da je mnogi ne smatraju,
ne samo bolesnom pojavom, već ni vrednom veće pažnje, npr. psiholoških
ili psihijatrijskih stručnjaka. Da li je stvarno tako? Ako je, na
primer, višečasovno dnevno gledanje televizijskih programa u većini
zemalja sveta, drogiranje većeg dela školske omladine, takođe u više
zemalja i na svim kontinentima, ili raspaljivanje šovinističke mržnje
prema drugom narodu, opšteraširena pojava kod raznih naroda i rasa, bez
obzira na njihov stepen civilizacije, da li je ova opšta
rasprostranjenost dovoljan razlog da se ovakve i slične pojave proglase
normalnim, običnim i uvremenjenim pojavama? Teško da bi se neko
razuman, i ko nije verujući čovek mogao da složi sa ovakvim (ne samo za
mene kao psihopatologa) bolesnim pojavama i primi ih, kao neminovnost
"duha vremena".
Vratimo se na ogovaranje. Zašto ljudi ogovaraju jedni druge,
svejedno da li to čine javno i bez stida, ili prikriveno, ne uvek svima
primetno, ili, čak, uopšte otvoreno ne ogovaraju, a ispunjeni su
prepoznatom ili u sebi neprepoznatom željom da to učine? Moj odgovor na
ovo bitno pitanje uprošćen je i direktan: ljudi ogovaraju jedni druge
ili iz zavisti, ili što su i sami isti kao oni koje ogovaraju. U prvom
slučaju, oni koje ogovaramo, jednostavno su pametniji, lepši, bogatiji
ili u svemu bolji od ogovarača; u drugom slučaju, tipične projekcije,
ogovaramo druge ljude zbog onih njihovih individualnih osobenosti koje
i sami nosimo u svome skrivenom biću, a koje nam smetaju, kojih se čak
i stidimo, a da toga nismo nikako ili smo nedovoljno svesni.
Šta reći o psihološkim korenima oba najčešća spomenuta uzroka
ogovaranja? Ništa utešno. Ljudska priroda, u najdubljim svojim
korenima, nazvali je mi, hrišćanskom "palom prirodom" ili stvarnom,
užasno dugom evolucijom, zavidljiva je i ljubomorna. Ova činjenica lako
je prepoznatljiva od svakog objektivnog, iskusnijeg pedagoga, psihologa
i psihoterapeuta, o njoj bi dugo mogli da pričaju roditelji koji imaju
decu; zavidljivost i ljubomora bič je koji vitla nad glavama ljudi svih
profesija i u svim ustanovama; zavist je uzrok, katkad, pravih
tragedija u porodicama i van njih. Ne zaboravimo da se gospodareći lik
Lucifera, prisutan pod raznim imenima i okolnostima u mitologijama
mnogih naroda sveta, u judeo-hrišćanskoj religiji prihvata kao
odlučujući činilac koji je doprineo, ne samo sopstvenom padu, već i
padu čoveka u greh. Poznata biblijska priča o zavođenju Eve i Adama u
rajskom vrtu preko zmije, priča je o, već tada, u pravremenu, palom,
vrhunskom, još i svetlosnom biću Luciferu (lučonoši). Ako je, dakle,
zavist, smatrana od hrišćana, zajedno sa gordošću, vrhunskim ljudskim
grehom, nije li ona prisutna u čoveku iz pravremena postanka njegovog,
postala neraskidiv deo ljudske prirode? Ako svi, jednom reči, nosimo u
sebi posledice tzv. praroditeljskog greha (čiji urođeni trougao čine,
po mome mišljenju, zavist, gordost i polna strast), ili se zavist
pojavljuje veoma rano kod deteta, još u stadijumu odojčeta, kako nas
uveravaju psiholozi, zašto ne priznati da smo svi zavidljivi, kao što
smo svi grešni, naravno, na različite načine i različitog intenziteta!
Tek nam predstoji teška rasprava kako se boriti sa zavišću i sa kakvim
izgledima na uspešan ishod borbe.
Potražimo sada drugi koren uzroka ogovaranja koji se manifestuje
projekcijom, dakle, pridavanjem i lepljenjem sopstvenih rđavih navika,
pa i greha, drugom čoveku. Možemo li, najpre, odreći da je i ovakav tip
klevetanja, ne samo rasprostranjen kod svih naroda i rasa i u svim
vremenima, već i da čini "psihopatologiju svakodnevnog života" (da se
prisetimo naslova jedne dobre knjige Sigmunda Frojda) kod većine ljudi
i danas. Već je bilo reči da projekcija može da bude normalan,
abnormalan i patološki proces, zavisno od ranog vaspitanja deteta u
porodici, kao i stepena osvešćivanja ovog prirodnog, nesvesnog
mehanizma odbrane. Podsećajući da je projekcija kod čoveka nesvesna
odbrana, kao da smo odmah stigli i do korena projekcije; to bi bila
mučna i od svakog čoveka teško prihvatljiva činjenica slabosti
čovekove, njegovo rano osećanje inferiornosti i pored kasnije
razvijanog razuma i uma, i pored prividnog gospodarenja i ovladavanja
prirodom.
Sve što je bilo bitno da znamo o prirodnoj ljudskoj inferiornosti, o
kompenzaciji i natkompenzaciji urođene ljudske slabosti, mogli smo
pročitati kod velikog, dosta zanemarenog psihijatra i psihoterapeuta u
XX veku, Alfreda Adlera. Treba reći, ipak, da Adler nije ništa novo
rekao o čovekovoj slabosti, o inferiornosti svakog malog deteta, kao i
o neodoljivoj čovekovoj težnji ka moći, vladanju i vlasti (uvek samo
kao uspešnom ili neuspešnom obeštećenju osećanja inferiornosti
prisutnom kod svakog čoveka, svesno ili nesvesno, vrlo često u toku
celog života) što judeo-hrišćanska religija nije znala, potvrdila i
objavila; pri tome, sa značajnim nalazima, uputstvima i savetima čoveku
kako da na hrišćanski način izađe na kraj sa svojim osećanjem
inferiornosti, bez bolesne natkompenzacije ili nasilne promene
društvene nejednakosti koja je, takođe, sa svoje strane (prema
Adlerovom mišljenju) doprinosila jačanju prirodnog osećanja
inferiornosti u čoveku, pa i u čitavom jednom narodu.
Ako smo relativno zadovoljavajuće odgovorili na dva suštinska
pitanja o korenima dvokolosečnog ljudskog ogovaranja (iz zavisti i
mehanizmom projekcije), vratimo se sv. Isaku Sirinu i potražimo od
njega, kao hrišćanskog svetitelja, pomoć, izbavljenje, spas od demonski
jake strasti, prisutne u svima nama jače ili slabije – ogovaranja.
Treba li, najpre, posumnjati u empirijsku činjenicu, poznatu svima
ljudima koji su sačuvali u sebi iole introspektivnosti i objektivnosti,
da će onaj koji ogovara – biti ogovaran. Međusobne ljudske svađe koje
se nekad završe trajnim prekidom odnosa (bračnih, susedskih, rođačkih,
pa i međunarodnih), ali, katkad, i ubistvom, samoubistvom, ratom,
počinju gotovo uvek, naizgled bezazlenim ogovaranjem. Ako je tako u
stvarnosti, a jeste tako, šta je prostije nego poslušati savet
hrišćanskog svetitelja da prestanemo sa ogovaranjem, jer nas tada niko
neće ogovarati? Ako nam sveti Isak Sirin nije dovoljno ubedljiv u ovoj
preporuci, upitajmo mudrije i starije ljude od nas, iz naše bliže i
šire okoline, ne misle li oni, možda, kao i ovaj svetitelj. Najzad, ako
nećemo nikog da poslušamo, eksperimentišimo sami sa ogovaranjem. Pošto
smo se već bezbroj puta uverili da je ogovaranje zarazna pojava koja
ima, kao svaka zarazna bolest, težnju širenju i neprestanom oštećivanju
(telesnom i duševnom) zaraženog, osvestimo do kraja ono u šta smo se
sami mogli uveriti – da ogovaranje nije šala, malograđanska lakrdija
ili, za histerične ljude, histerično zadovoljstvo – pa voljnim naporom
pokušajmo, probe radi, da za neki duži period vremena nikoga više ne
ogovaramo. Dok nam ovakav koristan opit još traje, učinimo i drugi, ne
mali napor, koji nam preporučuje sv. Isak, a to je blagosiljanje ljudi
ustima. Šta to znači?
Pošto ne postoji na svetu čovek koji bi bio samo oličenje đavola,
već, karakterom i ponašanjem, i najgori čovek nosi u sebi, i za sebe,
često skriveno, i nešto dobro i plemenito (jer je svaki čovek,
prvobitno, slika i prilika Božija, a ne đavolova), potrudimo se da u
tome čoveku kog smo do tada ogovarali (neka bude s pravom, mada,
hrišćanski posmatrano, nikakvo ogovaranje ne može biti opravdano),
otkrijemo i taj njegov skriveni, Božiji deo, koji ćemo, onda, prema
rečima svetitelja, "blagosiljati ustima". Treba paziti da u takvom, po
našoj oceni rđavom čoveku, koga smo, po subjektivnom mišljenju, s
pravom ogovarali, tobož da bi se popravio, stvarno otkrijemo nešto
dobro, jer ćemo, ako ovo dobro u njemu ne vidimo, a ipak ga ustima
blagosiljamo, ličiti na licemere. Sledujući savet sv. Isaka idem i tako
daleko, pa kažem, čak i u slučaju kada se još nismo uverili da onaj
koga smo ogovarali poseduje i neke dobre osobine, blagosiljajmo ga
ustima, jer ćemo ponavljanjem takvog blagosiljanja brže i uspešnije
doći do otkrića njegovih stvarno dobrih odlika. Zar nije i suviše lako
i ugodno blagosiljati one koje volimo i koji nam čine dobro, kada nas
Hristos upozorava da će nam to biti "uzaludna plata" jer, "tako čine i
svi grešnici"? Hrišćanstvo traži od nas nešto mnogo teže, ali
uzvišenije i dublje, da potražimo dobre osobine i kod naših
neprijatelja i njih blagosiljamo, nekad najpre srcem, pa onda ustima, a
nekad obratno. Jer, kako nas samoopitni starac Isak Sirin uči, kao što
ogovaranje rađa ogovaranje, tako blagosiljanje rađa blagosiljanje. Ne
odbacujmo lakomisleno ovaj savet dok nismo sami izveli probu!
Nova poruka sv. Isaka Sirina prirodan je nastavak one već izrečene i
ovde tumačene, o ogovaranju i blagosiljanju, a ona nas uči doživotnoj
skromnosti u traženju Boga i učenju života, koje će nas (traženje i
učenje) učiniti vremenom, još skromnijim, jer ćemo sve bolje shvatati,
koliko ne znamo ništa, ili, ako smo tek stekli koju mrvicu znanja o
tajni i Boga i života. Pametan čovek je zbog toga, za sv. Isaka, samo
onaj čovek "koji smatra sebe oskudnim", znači onaj, da se podsetimo još
starozavetnog jezika, "koji zna da ništa ne zna" i koji je zbog toga
celog života spreman, voljan i otvoren da i dalje uči; naravno, ne
zaludne stvari ovoga sveta (plima informacija na kraju XX veka!), već
da stiče znanja koja pomažu čoveku da žeđ gasi vodom sa Izvora, a glad
da utoljuje manom nebeskom, ne bi li tako molitvenije mislio i čistije
živeo. Drevna je mudrost, izgovarana i pre hrišćanstva, da nema čoveka
od koga čovek nema ništa da nauči. Ovu iskustvenu drevnu mudrost sv.
Isak Sirin hrišćanski izgovara ovako: "Ko, sećajući se Boga, uvažava
svakog čoveka, taj, po naredbi Božijoj, tajno nalazi sebi pomoć kod
svakog čoveka".
Nije moguće, dokle god smo puni sebe, da se setimo Boga, niti da
uvažavamo drugog čoveka. Ovo isto veli i jevrejska narodna izreka:
"Nema mesta za Boga u onome ko je pun samog sebe". Gordost nam ne da da
uvidimo svu dubinu našeg neznanja i naše vapijuće praznine, jer tek
ovakav uvid počinje da nas uči našem duševnom i duhovnom siromaštvu;
rizičan je ovakav uvid – zato ga i izbegavamo – jer nas vodi očajanju
ili rezignaciji i doživotnoj agnostičkoj skepsi. Tek onaj treći put sa
raskrsnice, na kojoj smo stekli uvid u sopstvenu slabost i apsurdnost
daljeg negovanja gordog nadimanja uvek i svagda oskudnog znanja i
početak istinske skromnosti, iz koje sada možemo s nadom da se obratimo
Bogu. Ali ne samo Bogu, već i ljudima koje nam Bog, tajnovitim
putevima, samo Njemu poznatim, šalje, da bi u susretima sa njima,
katkad i u neobičnim i neočekivanim događajima otkrili Božije planove
sa nama; to su događaji i susreti od kojih dobijamo pomoć, utehu i
okrepljenje, što nas čini sigurnijim da smo, najzad, stupili na pravi
put.
I na kraju hrišćanske poruke sv. Isaka Sirina, svetitelj nas
opominje da ne saopštavamo drugima ono što sami nismo postigli, da se
ne bismo kasnije stideli samih sebe kada se otkrije naša laž. Ovu
poruku ne zovem hrišćanskom samo zato što je karakteristična samo za
hrišćanstvo ili samo za pravoslavno hrišćanstvo, već je smatram
opštevažećom porukom, rezultatom višehiljadugodišnjeg iskustva čoveka,
ali sažetom i pretočenom, pre dve hiljade godina u jevanđeljsku istinu,
koju je propovedao i njome živeo Bogočovek Isus Hristos. Većina ljudi,
i hrišćana i nehrišćana, upravo čini ono na šta nas upozorava sveti
Isak da ne činimo. Nismo još napunili ni tridesetu godinu, tek što smo
završili studije, stupili u brak, zaposlili se, tek što smo otkrili
lepotu i dubinu hrišćanstva, Božijom blagodati našli sebi ispovednika,
počeli redovno da posećujemo nedeljne liturgije na kojima se povremeno
pričestimo, a već smo se pogordili, postali drugima učitelji i
propovednici, saopštavajući im ono što tek i sami naslućujemo, što još
u nama nikako nije uhvatilo korena, a pitanje je da li će i kada, takvi
kakvi smo, gordi i neiskušani, uopšte korena biti! Svakom dragom kamenu
koji treba da zasija, svakom biseru u školjki, treba mnogo vremena dok
se ne izglača i ne ubiseri, otud i zemlja i školjka dugo skrivaju
dragocenost, dok ona ne zablista punim sjajem, svima.
Više puta sam u predavanjima navodio reči Isidore Sekulić o srpskom
pesniku Milanu Rakiću, koga je naša mudra Isidora naročito cenila, a
koje sam reči čuo iz njenih usta: "Prvo se unutra čisti, pa se onda
manifestuj!" Ovakve reči mogla je da izgovori samo hrišćanska ličnost u
Isidori Sekulić. Malo ko ih čuje, još manje ih je koji poslušaju.
Dopustimo bar sebi da seme koje je palo u nas umre, da bi donelo ploda!
KAD NEKO U TVOM PRISUSTVU POČNE OSUĐIVATI BRATA SVOGA,
SAGNI LICE SVOJE. ČIM OVO UČINIŠ, POSTAĆEŠ OPREZAN I PRED BOGOM
I PRED NjIM... UZIMAJ UČEŠĆE
U STRADANjIMA SVAKOGA;
ALI TELOM SVOJIM BUDI DALEKO
OD SVIH. NIKOGA NE IZOBLIČAVAJ,
NE RUŽI ČAK NI ONE KOJI SU
VEOMA RĐAVI PO SVOM ŽIVOTU.
PROSTRI ODEĆU SVOJU POD ONIM
KOJI PADA I POKRIJ GA. AKO NE MOŽEŠ UZETI NA SEBE GREHOVE NjEGOVE
I PODNETI ZA NjEGA KAZNU I STID,
TO BUDI BAR STRPLjIV
I NEMOJ GA ZASTIDETI.


Za kraj mojih psiholoških analiza Odabranih mesta iz dela svetog
Isaka Sirina izdvojio sam ona njegova uputstva koja su za čoveka, i
kada je ovaj čovek vrli hrišćanin, možda najteža da budu u potpunosti
prihvaćena i u životu primenjena. Njihovo iskreno prihvatanje i
svakodnevno upražnjavanje podrazumeva neku nezlobivu, svetiteljsku
prirodu čoveka, od rođenja blagog, tihog i razumnog, ili preobražaj zle
i grešne prirode ljudske doživotnim hrišćanskim podvigom, naravno, uz
obilnu blagodat Božiju. Hrišćanski podvig treba da je doživotan zato
što su i naše strasti i svih "sedam smrtnih grehova" (gordost, zavist,
blud, proždrljivost, srebroljublje, očajanje, gnev) doživotne strasti
koje nas ne napuštaju ni u starosti. Otud je i borba sa našim
protivnikom, što bi Njegoš rekao, borba "neprestana". I veliki Gete je
ovu istinu iskazao u drugom delu Fausta ovako: "Ko trudom stremi svaki dan, tog možemo i spasti".
Kao što nema dvoje ljudi jednakih otisaka prstiju ili linija na
dlanovima, tako nema ljudi koji bi bili na istoj lestvici
duševno-duhovnog razvoja, bez obzira da li je reč o ljudima van svake
religije ili o pravoslavnim monasima u manastirima Svete Gore. Ali
treba da se podsetimo: svako naše dostignuće, svaka nova osvojena
lestvica u zemaljskoj ili nebeskoj hijerarhiji, nije trajno, jednom
zauvek osvojeno mesto koje se ne može, već u idućem času da izgubi.
Državnici gube osvojenu vlast, upravnici svoja imanja, episkopi i
igumani svoju pastvu i monahe, a svaki čovek gubi, još lakše i brže,
trpeljivost i strpljivost do koje je jedva stigao, snagu molitve i
radost od nje za kojom je godinama čeznuo i najzad je od Boga dobio,
vernost muža, žene ili dece koju nije znao da ceni. I hrišćanski
svetitelji su znali da čitav njihov doživotni trud da ispune volju
Božiju, odričući se svoje volje, može u poslednjem času njihovog
života, naraslom gordošću zbog stečenih darova, nebrigom ili
malodušnošću da bude razvejan u ništa; otud stalna aktuelnost
starozavetne opomene: Sudiću te u onakvom stanju u kakvom te zateknem!
Zato, Gospode, znam, da me nećeš pitati ko sam bio (svetac ili
razbojnik), već ko sam sada! U XIII psalmu (3) moli se psalmopevac:
"Oči moje prosvijetli, da ne zaspim na smrt". Kao što se na naše
telesne oči, u starosti, lagano navlači mrena, a opet ima ljudi kojima
se i u dubokoj starosti mrena nije navukla, tako je važno uvek se
moliti Bogu i neprestano revnovati, kako bi naše duhovne oči postale i
ostale prosvetljene, jer u svakom času mogu da se zatvore na smrt.
Ovakav duhovni napor koji Hristos traži od svojih sledbenika može da
se nekom učini kao neprirodno, mazohističko kaštigovanje ljudskog bića.
Ali ne; kada saznamo iz sopstvenog iskustva, zatim, dvehiljadugodišnjeg
hrišćanskog, a i nauka nam danas isto kaže, da je čovek, jednim delom
svoje prirode, pasivno-zavisno, statično i tromo biće koje bi da život
provede sa najmanjim mogućim utroškom energije, koje se kreće kroz
život oprezno i lagano "linijom manjeg otpora", koje bi rado da se
negde skloni gde ne duvaju vetrovi, niti reka teče, onda, zbilja, moram
da mamuzam svoga paripa tako pametno, da ovo moje energetsko gorivo,
niti brzo izgori, niti da ga postepeno uhvati plesan, što će se sigurno
dogoditi ako ga ne gonim na korisne akcije. Zato napregnimo sluh da
čujemo apostola Pavla kada nas u II poslanici Korinćanima (6, 2, 12, 14) opominje: "Evo sad je vrijeme najbolje, evo sad je dan spasenja... jer ne tražim što je vaše, nego vas".
Naglasak u ovom pozivu apostola Pavla je na sadašnjosti, na
svakodnevnom našem trudu da neprimetnom mrvicom ili zrnom korisne
akcije doprinesemo pravljenju ukusne pogače našeg bića koja će se
deliti svima koji zažele da je okuse, a pogača će davanjem sebe
postajati sve veća i ukusnija. Za istinskog hrišćanina nema tokom celog
života "zaborava bića" (podesan izraz Martina Hajdegera), jer "Ako
zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja", peva David
u CXXXVII psalmu. Neka Jevreji misle na zemaljski Jerusalim, a hrišćani
na nebeski, sreli su se i još će se u budućnosti sresti i u zemaljskom
i u nebeskom Jerusalimu, jer i početak i završetak gradnje
Jerusalimskog hrama i u njemu druge skinije, nazvane Svetinja nad
svetinjama, u kojoj se nalazi Kovčeg zaveta u kome leže Mojsijeve
tablice, a u istom nevidljivom kovčegu, od vremena Hrista, i njegovih
Blaženstava – na zemlji je, za nebo je.
Čitav ovaj moj opširni uvod za reči svetog Isaka Sirina – "Kada neko
u tvom prisustvu počne osuđivati brata svoga, sagni lice svoje" jer
"čim ovo učiniš postaćeš oprezan i pred Bogom i pred njim" – bio bi
suvišan i nepotreban, kada bi ove svete reči Hristovog apostola iz VII
veka bile svakom odmah razumljive, prirodne i prihvatljive. Ali, avaj,
koliko puta u toku jednog dana samo osudimo rečima, često grubim i
nepravednim, brata svoga rođenog, u istom selu ili gradu u kome smo i
sami rođeni, ili ako nekom srećom ili slučajem to ne učinimo, sa
zadovoljstvom i, zbilja, grešnom strašću dočekamo i prihvatamo kada se
neko drugi obruši svojim nemilosrdnim sudom na nekoga, nama poznatog
čoveka ili čitavu porodicu, ali i na savršeno nepoznatog nam
predstavnika drugog naroda i naročito druge vere!
Više puta sam skretao pažnju na proverenu psihološku činjenicu da
iza gotovo svake naše aktivne ili pasivne osude drugog čoveka ili i
drugog naroda, naročito kada je ova osuda praćena afektom besa, leži u
našem sopstvenom nesvesnom biću neprepoznati (ali zato u drugog
projektovani) greh, strast, mana. Prepoznavanjem sopstvenog "brvna u
oku", umesto "trna u oku brata svoga", već je zato dostignut, uz Božiju
pomoć i sopstvenim naporom, jedan značajan, viši stupanj na Jakovljevim
Lestvicama. Sagni zato, bar jednom, lice svoje pred čovekom koji u
tvome prisustvu grdi drugog čoveka, ne istražujući da li je u pravu ili
ne, kada sudi. Dovoljno će biti da se nekoliko puta uzdržimo od
saglašavanja, aktivnog saučestvovanja u osudi brata, pa da probudimo u
sebi zamrli glas savesti koja najpre sudi samoj sebi, pa ako nešto
uopšte preostane za drugog, onda se tek obraća drugom, opet ne da sudi,
već da ispravi. Sveti Serafim Sarovski dobro kaže: "Staraj se da poznaš
sebe i nećeš imati volje da osuđuješ druge", a ava Stratigije, davno
pre ruskog svetitelja, veli: "Ko vidi sebe, taj ne vidi nedostatke
brata". Ovako tek, mislim, da postajemo oprezni pred Bogom (prema
rečima sv. Isaka), jer tek kada pognemo glavu i skrijemo lice pred
čovekom koji osuđuje drugog, mi se s bolom i stidom u tome trenutku
podsećamo koliko smo puta i sami u prošlosti na isti način kao onaj
koji se osuđuje, postupali, govorili ili samo rđavo mislili. I tek kada
smo dostigli ovu lestvicu oboženja, postaće nam prirodni i pristupačni
dalji saveti sv. Isaka kada kaže: "Nikoga ne izobličavaj, ne ruži čak
ni one koji su veoma rđavi po svome životu". Ne ružimo ih, jer tako
nećemo nikad preobraziti sopstvenu, nekad istovetnu zloću, koja, ako je
javno i ne ispoljavamo, tinja i dalje u našem podsvesnom i nesvesnom
biću, razbuktavajući se povremeno, kao agresivna pomisao od koje se
sami uplašimo, ili i kao agresivno delanje u snu, za vreme spavanja.
Upravo nas ubilačka i samoubilačka zbivanja u snovima, kao i svakovrsni
doživljaji seksualne prirode, i onda, kada provodimo moralno i čestito
budan život, dovoljno ubedljivo podsećaju da još ni iz daleka nisu sve
naše destruktivne težnje i pohlepne seksualne fantazije preobražene,
pošto i proces oboženja teško da može i u toku jednog dugog života da
bude uspešno završen. Nije od suštinskog značaja, smatram, da li će
hrišćanski podvižnik (monaško lice, laički monah ili monahinja, ili
civilno lice) svoje seksualne i agresivne porive koje prepoznaje kao
takve, bilo samo u snovima ili, nekad, i u dnevnoj svesti, pripisati
uticaju demona ili svome individualnom ili kolektivnom nesvesnom
bitiju. U oba slučaja povremeno pojavljivanje ovakvih nagona dokaz su
njihovog prisustva, upornosti i trajnosti postojanja.
Ne izobličavaj i ne ruži rđave ljude i zbog toga što će ti preći u
naviku ovakvo ponašanje, pa umesto da u rđavim delima rđavih ljudi
prepoznamo naša sopstvena dela ili samo iste takve misli iz prošlosti,
bolno se podsećajući da se i sami još nismo od blata dovoljno očistili,
osudom, mi dalje potiskujemo sopstvene grehe, gordeći se u sebi da mi
nismo kao oni drugi, rđavi ljudi.
Možemo pomisliti zar je dobro da baš niko, pa ni vrli hrišćani ne
treba da javno izobličavaju zla dela rđavih ljudi; neće li tako ljudska
nevaljalstva ostati pokrivena i nekažnjena? U svakom vremenu postojali
su, i danas postoje, Božiji i ljudski izobličitelji zla, poroka i
greha. Ako nas i kada nas Bog pozove, ne umišljajući sami da smo
pozvani (a stvarnih izabranika uvek je bilo malo), odazvaćemo se na
poziv i prema Hristovim rečima govorićemo, ne iz sebe, već kako nam Duh
Božiji bude rekao da govorimo. Van ove male i odabrane Božije čete, svi
drugi nisu u duhovnoj moći da ružeći druge ljudi izbegnu golemu štetu i
sebi i drugima.
Razobličavanje rđavih ljudskih postupaka i reči oduvek je
predstavljao mučan, složen i nezahvalan čin. Ovakvu mučninu poznaje
svaki roditelj kada je razgolićavao laž, ili i mnoga druga nevaljalstva
svoje dece; nekad ostane trajna gorčina u duši i dece i roditelja,
naročito u slučajevima kada su deca, ili već i adolescenti, javno od
roditelja postiđivani. Psihologija dece i adolescenata dobro je danas
proučila negativizam mladih (strast za odricanjem i protivrečenjem),
naročito u slučajevima javnih izobličavanja njihovih poroka; naravno da
ovaj negativizam još više dolazi do izražaja u slučaju nepravednog
raskrinkavanja ili i kažnjavanja počinitelja nekog dela. Mnogo je
neplodnog bunta i trajno bolesnog negativizma prisutnog kod odraslih
ljudi, pa i čitavi naroda, kao posledica pogubno nepedagoških postupaka
nestrpljivih, gnevnih, emotivno neuravnoteženih roditelja prema svojoj
deci. Čemu čuđenje pred činjenicom da je mnogo naših ljudi (i ne samo
naših pravoslavnih i nepravoslavnih Srba) koji ne znaju šta je to greh,
a i kada za njega čuju od merodavnih lica, uporno odriču njegovo
postojanje u sebi, otežavajući ovako, ili i onemogućavajući obavljanje
svete tajne ispovesti i pričešćivanja.
Treba se čuvati da iz ovakvih razmišljanja ne proizađe pogrešan
zaključak kako decu i mlade ne treba suočavati sa zlom u njima samima,
već preko zla, u ime hrišćanskog oproštaja prelaziti i tako ga
zataškavati, samim tim jačati. Da se upitamo još jednom, ko je pozvan
da razobliči zlo kod drugoga? Najpre onaj, mislim, koji je prepoznao,
razobličio i preobrazio zlo u sebi. Naravno da ćemo reći da je to teško
izvodljivo i da je takvih ljudi malo, pa ipak, to je jedini ispravni
put vaspitanja, preporučen kako od strane zvanične psihologije i
pedagogije, tako još i od strane ljudi hrišćanskog pogleda na svet.
Uzmimo sada u razmatranje dobrog hrišćanskog duhovnika i dobrog i
iskusnog psihoterapeuta. I jedan i drugi tip ispovednika susreće se
svakodnevno sa ljudima različitog uzrasta, pola i zanimanja koji dobrovoljno
dolaze onima koje cene, očekujući od njih da ih ovi nauče mučnom
procesu upoznavanja sebe, odnosno prepoznavanja i razlikovanja "kukolja
od pšenice", u manifestnom i skrivenom duševno-duhovnom životu čoveka.
Idealni tip hrišćanskog ispovednika, odnosno duhovnika koji se
sopstvenim procesom oboženja doživotno približava idealu Hristove
savršenosti, uvek iznova u sebi prepoznaje ostatak starih i pomaljanje
novih poroka, preobražavajući ih (ne potiskujući) u vrline, koje sada
dobijaju energetsku vrednost doživljajnog, samim tim i ubedljivog
prenošenja (ovih vrlina) drugome; ovakav tip hrišćanskog ispovednika
poznaje postupak laganog i postepenog približavanja tamnoj strani bića
čoveka koji se ispoveda. Nikad ne plašeći i onako uplašenog i
nesigurnog čoveka, koji se jedva jednom rešio da se ispovedi, ni paklom
ni obećanjem raja, u slučaju pokajanja, ne pojačavajući u njemu već
dovoljno prisutne mazohističke težnje samokažnjavanja. Iskusni
hrišćanski ispovednik će na blag način – a istinski blag je samo onaj
koji ima ljubavi u sebi – navesti neprimetno, u toku više ponovljenih
duhovnih razgovora i ispovedanja onoga ko mu se ispoveda, da sam u sebi
prepozna svoju Senku, demona, zlo (različito nazivamo jedno isto grešno
stanje ljudske duše). Zašto je potrebno da ovakav postupak vođenja
duhovnog razgovora, ili i ispovedanja, protiče relativno sporo i
ravnomerno? Zato što svaki nagliji i preuranjeni postupak duhovnika pri
skidanju jednog od "sedam velova" koji pokrivaju "sedam smrtnih
grehova" čovekovih, izaziva kod ovoga otpor koji se pokazuje kao
negativizam, bunt i odricanje svoje grešnosti. Čovek neće, jednom reči,
da ga neko drugi oglasi grešnim, čak ni kada je to, po sopstvenoj
volji, izabrani duhovnik, kada to ovaj čini grubo ili preuranjeno.
Čovek mora sam da stigne, ali uz neophodnu pomoć duhovnika, do
doživljajnog saznanja o nesumnjivom postojanju zla ili greha u sebi.
Gotovo sve što smo pokazali da je potrebno da u sebi ima dobar
duhovnik (sveštenik ili monah), treba da ima i dobar psihoterapeut. Kao
što je valjan duhovnik naučio u mladosti mnogo od svoga oca-duhovnika,
tako je već odavno poznato svakom mladom psihoterapeutu-kandidatu da je
uslov priznavanja njegove buduće psihoterapeutske delatnosti prolaženje
kroz višegodišnju tzv. školsku ili didaktičku analizu kod nekog
starijeg, iskusnog psihoterapeuta. Istovetan je, otud, i ideal odličnog
psihoterapeuta kome ovaj teži, kao i ideal duhovnog ispovednika.
Tumačenja (interpretacije) svih sadržaja, svesnih i nesvesnih, koje
ispoljava klijent, sve bogatije i obilnije što psihoterapija duže
traje, treba da budu pravovremena, nikako, ni preuranjena niti
zakasnela. Psihoterapeut se, takođe, kao i ispovednik mora brižljivo da
čuva od svakog svesnog ili nesvesnog zaplašivanja klijenta, pazeći da u
njemu ne ojača, već i onako prisutan otpor prema psihoterapiji i
psihoterapeutu (bez obzira što je klijent voljno došao na
psihoterapiju), koji (otpor), ako postane jak, aktiviraće, u svakom
čoveku, od ranog detinjstva spremljenu sado-mazohističku klackalicu. U
slučaju aktiviranja ove prirodne ljudske klackalice, agresivnost prema
terapeutu smenjivaće se sa autoagresivnošću, što preti da se pretvori u
začarani krug (circulus vitiosis). Najzad, kao što dobar
hrišćanski duhovnih postepeno jača dobro kod ispovedajućeg vernika,
ukazujući mu na Božiji lik, Hristov lik, prisutan u svakom (i najgorem)
čoveku, jer će samo uz pomoć Hrista odoleti moćnom zlu, takođe
prisutnom, od malena kod svakog čoveka, tako i dobar psihoterapeut,
lagano, u toku duge psihoterapije, jača čovekovo Ja, koje će, dovoljno
ojačano, samo prepoznati čovekovom Ja nadređen princip Sopstva, u čijem
se središtu, u hrišćanskih naroda, nalazi arhetip Isusa Hrista.
Ne bih želeo da iz ovoga izlaganja čitalac izvede jednostran
zaključak kako je jedini način da čovek upozna sebe i tako se popravi,
odlazak kod duhovnika ili psihoterapeuta (odnosno, nekad, i kod jednog
i kod drugog). Bezbroj je drugih načina i mogućnosti koje sam život i
Božija Promisao stvore i tako pripreme tle koje čovek treba da okopa,
prevrne nekoliko puta zemlju ispod površine tla, zalije je novom,
svežom vodom i uz molitvu Bogu, prepusti suncu i kiši da na takvom
zemljištu niknu sočniji i hranljiviji plodovi. Valja ipak reći da je za
pravovernog, crkvi odanog hrišćanina, ispunjavanje tajne ispovedanja i
pričešćivanja, njegova doživotna ne samo obaveza, koja se dragovoljno
pa zato i radosno ispunjava. Za mnoge druge ljude, neverujuće ili
nedovoljno verujuće, naročito kada zapadnu u dugotrajna neurotična ili
psihotična stanja, psihoterapeutu, ili i psihijatru, neophodan je
prilaz ili i ulaz u zbrkani unutarnji lavirint ljudske duše iz koga
čovek ne može sam da se izvuče, pre nego što mu psihoterapeut stavi u
ruke Arijadnin kolac.
Da se vratimo, zakratko, na roditelje i njihov odnos prema deci i
mladima. Ako su dobri duhovnici i psihoterapeuti prošli kroz školu sve
boljeg poznavanja sebe, a onda i vladanja sobom, kakvo školovanje je
potrebno roditeljima, kako bi i oni, poput dobrih duhovnika i
psihoterapeuta, na blag, postepen i razuman način ukazali svojoj deci
na greške koje oni ponovljeno čine, ne izazivajući u njima negativizam
i bunt koji, nekada, videli smo, ostanu trajno, rđavo obeležje odraslih
ljudi? Nema boljeg pomagača roditeljima da postupaju sa svojom decom
tako da ih podstiču na sazrevanje i samostalnost, od ljubavi: međusobne
ljubavi roditelja najpre, a onda i ljubavi koju neprestano gaje, i
pored povremenih i težih razočarenja, za svoju decu.
"Blažen je čovek kome Gospod ne uračuna grijeh", piše apostol Pavle u Poslanici Rimljanima
(4, 8). Mada nam je volja Božija često nedokučiva, prirodno je da
razmišljamo da Bog neće da gleda na greh onog čoveka koji se i sam
trudi da ne gleda grehe svojih bližnjih, koji će, da se podsetimo reči
sv. Isaka Sirina, sagnuti glavu pred nekim koji osuđuje brata svoga.
Ako smo i kada smo jednom dostigli ovaj stupanj samopoznavanja, od nas
se traži, na sve daljem i težem putu oboženja, nešto, zbilja, uzvišeno
i Hrista dostojno: "Prostri odeću svoju pod onim koji pada i pokrij
ga", a onda, da li već na jednoj od poslednjih, od trideset lestvica
sv. Jovana Lestvičnika, stiže dobrovoljno uzimanja na sebe grehova
grešnika i prihvatanje za njega i umesto njega, kazne i stida. O,
beskrajne lepote hrišćanskog podviga, o, nepojmljive uzvišenosti
upodobljavanja čoveka Hristu i Njegovoj žrtvi! Poznato nam je iz života
nekih hrišćanskih svetitelja, kao i najvećih svetogorskih ispovednika,
da su neki od njih uzimali na sebe najteži podvig – ne onaj,
pojavljivanje golgotskih telesnih rana Hristovih na telu molitvenika
(stigmatizacija), pravoslavnoj mistici duboko stran i nepoznat način
proslavljanja Hrista, a poznat i prihvaćen kod nekih rimokatoličkih
mističara – preuzimanje na sebe nekog teškog greha nesrećnika koji
vapije za pomoć Bogu i Njegovom zemaljskom zastupniku. Reč je najčešće
o grehu ponovljenog bluda, hroničnog alkoholizma i narkomanije,
izjedajuće zavidljivosti prema drugom čoveku, ili o nekom drugom od
poznatih krupnih ljudskih grehova. Preuzimajući ovakav greh na sebe,
oslobađajući tako ovog greha grešnika koji je dugo sa njime živeo,
dotadašnji grešnik postaje doživotni blagodarni sluga Gospodnji na
zemlji, a onaj starac, zbilja Hristov svetitelj ili apostol, boriće se
i uz Božiju pomoć izboriće se, u dužem ili kraćem vremenom periodu, sa
jednim od onih teških poroka ili i greha.
Sećam se divne priče ruskog pisca Nikolaja Ljeskova (1831-1895) Začarani putnik
u kojoj se kaže: "Znaš, dragi prijatelju, nikad nikog ne treba
potcenjivati, jer niko ne može znati zbog čega je ko i kojom strašću
kažnjen i mučen. Mi koji smo opsednuti patimo, ali je zato drugima
lakše. I ti sam, ako trpiš od kakve strasti, nemoj samovoljno da je se
otresaš, da je drugi ne bi preuzeo i patio, nego potraži čoveka koji bi
dobrovoljno od tebe tu manu primio". Ne znam da li se u nekoj drugoj
svetskoj književnosti, osim u pravoslavnoj, mogu naći ovakva duboka i
uzbudljiva mesta.
A gde odlazi, pitam se, izgonjeni zao duh iz čoveka? Prema Hristovoj priči iz Jevanđelja, u svinje, ali najčešće – u drugog čoveka.
Zlo šeta svetom i premešta se iz čoveka u čoveka, iz jednog naroda u
drugi narod. Ako već ne možemo da "uzmemo učešća u stradanjima
svakoga", niti da "prostremo odeću svoju pod onim koji pada", a
pogotovo smo nemoćni da preuzmemo na sebe greh onoga koga volimo ili
koji nam se, sa istinskim vapajem, kao Hristu, obraća za pomoć, onda
bar, prema rečima svetog Isaka Sirina, budimo strpljivi i nikog ne
postiđujmo.

IV
O ČISTOTI SRCA
I O ONOSTRANIM "STANOVIMA"


DUŠA KOJA JE UZELA NA SEBE BRIGU
O VRLINI I KOJA ŽIVI U STROGOSTI
I STRAHU BOŽIJEMU, NE MOŽE BITI BEZ TUGE NI JEDNOG DANA;
USLED TOGA ŠTO SU VRLINE
SKOPČANE S TUGOM...
NEMOGUĆE JE DA KADA IDEMO PUTEM PRAVDE NE SRETNEMO TUGU,
DA TELO NE IZNEMOGNE U BOLESTIMA I U RADU I DA PREBIVA NEPROMENjENO... KO BEŽI OD TEŠKOĆA,
TAJ SE NESUMNjIVO RASTAJE
I S VRLINOM. AKO ZAŽELIŠ VRLINU, TO BUDI SPREMAN NA SVAKU TEŠKOĆU, JER TEŠKOĆE RAĐAJU SMIRENjE.


Čovekov život na Zemlji proglašavan je od svih mislećih ljudi,
filosofa, religijskih predvodnika, pesnika i umetnika svake vrste, u
svim vremenima, od kada su nastali egipatski, kineski, vavilonski, kao
i mitovi drugih naroda Starog veka, sve do našeg vremena – mučnim,
žalosnim, pa i tragičnim (otud svest o nužnosti događanja i Sudbini
koja je iznad i najvećeg boga!). Judejska religija sledovala je donekle
ovakva shvatanja o čoveku i njegovom tragičnom položaju u svetu, pre
svega vezujući ih za neminovnost smrti (Priče Solomonove, Knjiga Propovednikova).
Tek je hrišćanstvo osmislilo, sjedinilo i otelotvorilo (kroz božansku
ličnost Isusa Hrista), sve ono značajno, istinito i božansko što se
nalazilo, samo u odlomcima i tragovima, u mitologijama i religijskim
sistemima većine naroda sveta, njihove civilizacije i kulture, do
pojave Mojsija i Isusa Hrista.
Čovek je od judeo-hrišćanske religije objavljen bogolikim i palim
bićem, stvorenim od Boga da bude gospodar prirode i besmrtan, ali koji
je, sagrešivši, iz neposlušnosti i gordosti prognan iz Božije blizine
da bi, od tada, kao smrtno biće "u znoju lica svoga jeo hleb svoj", a
žena u "mukama rađala decu svoju".
Dopadala nam se ova biblijska priča ili ne, razumevali je mi
bukvalno, alegorijski ili simbolično, ili ne razumevali, ona nam
saopštava istinu o čoveku koju su naslućivali, na različite skrivene
načine i iskazivali, kao što maločas rekosmo, gotovo svi narodi sveta,
od najstarijih vremena istorije, na svim kontinentima. A ova istina je
bila u tome da je jednom davno, u praistoriji, eonima daleko, čovek,
nesumnjivo stvoren od Boga ili bogova (u svakom slučaju, od duhovnih
bića većih i moćnijih od njega, nikako nekom postepenom evolucijom od
nižih živih bića) stajao u neposrednoj blizini Božijoj, doživljavao je
i znao za Njegovo postojanje, a onda, neznano uvek kako (u raznim
mitološkim predstavama različito), otpao je od svoga Stvoritelja
(svojom voljom, iz oholosti sledujući gordog otpadnika Lucifera,
nagovoren od sile Zla itd., itd.) i našao se, smrtan, uplašen i
nemoćan, na tvrdoj i negostoljubivoj Zemlji koju je tek trebalo
obdelavati, pripitomljavati i naterati da čoveku pruži plodove hrane,
kako bi preživeo onoliko godina koliko mu je bilo određeno. U čoveku je
ostala neprekidno prisutna bogočežnjivost, silna želja za povratkom
Bogu, ali je u njemu istrajavala i uporna tvrdoća srca, prkosna prema
Bogu sve do Njegovog negiranja postojanja, smenjivana sa doživljajem
apsolutne nemoći pred Bogom, prirodom i neumitnošću smrti. Klatno
čovekovog života, zbilja, kao da zna samo za dve krajnje tačke: za
mladalačku omnipotenciju, s uverenjem da će čovek, sopstvenim
pregnućem, uz pomoć silno razvijenog razuma i uma savladati sve
prepreke i postati jednog dana i gospodar smrti, i za staračku nemoć
(fizičku, duševnu i duhovnu) koja sa tugom, ironijom, nekom gnjilom
zrelošću na pragu smrti, posmatra smireno, rezignirano, depresivno ili
sarkastično, sav "vašar taštine" sopstvenog života, života svoga naroda
kao i istoriju celog sveta.
Od ovakvog, eonski dugog smenjivanja, reklo bi se, uvek istog,
kružnog ponavljanja ljudskog življenja, pojedinačnog i narodnog, koji
počinje rođenjem, dostiže svoj klimaks u mladim i srednjim godinama
života, a onda nezadrživo počinje da opada, da bi u nemoći, bolesti i
smrti završio (čovek i narod) svoje postojanje od ovakve svirepe
nužnosti postojanja, jedino što oslobađa i čoveka pojedinca i narod,
bilo bi prepoznavanje i sledovanje u sebi "volje za smislom", čvrsto
usađene u svakog čoveka, jake poput nagona, stavljene od Viktora
Frankla u isti red važnosti, kao i seksualni ili agresivni nagon. Zašto
onda ova "volja za smislom" nije prisutnija, vidljivija i delotvornija
i kod ljudske individue i u jednom narodu, pitamo se.
Na šta najčešće liči čovek koji nije u sebi otkrio i aktivirao
"volju za smislom"? Jedna slika ovakvog čoveka kreće se na široko
otvorenoj lepezi mogućnosti: od skučenog života, jedva do samosvesti
uspravljenog čoveka, zarobljenog poslušanika nagona (samoodržanja i
razmnožavanja, seksualnog i agresivnog), preko samosvesnijeg čoveka,
ali koji živi samo za sadašnjost, koga kao da nikada nisu mučila
pitanja o Bogu i čoveku, životu i smrti, smislu i besmislu, čoveka
hedoniste koji traži svaku vrstu uživanja s uverenjem da čovek "živi
dokle živi", da više ništa ne ostaje za njim posle smrti, pa do čoveka
"zakona" koji mravljom upornošću stiče i skuplja, ispunjava dan u
neprestanom radu i trudu, zadovoljan što ostavlja za sobom potomstvo,
kuću, novac, neku svoju fotografiju...
A oni drugi, izgleda maloborojniji, koji otkrivaju u sebi "volju za
smislom", kakav sadržaj u njoj nalaze? Treba reći da je sama "volja za
smislom" prazna (arhetipska) posuda koja tek treba da bude nečim
ispunjena. Čime? Pronalaženjem druge karike, od tri koje čine osnovu
spomenute arhetipske posude, buđenjem "nagona za saznanjem". Volja za
smislom, podstaknuta na dalje traženje nagonom za saznanjem (težnjom za
vrednošću), nekad uz dragocen pomoć urođenog talenta, u životu dalje
razvijanog strpljivim negovanjem, čini od čoveka da postane umetnik,
filosof ili naučnik. Iako znamo da nijedan istinski naučnik, filosof
ili umetnik nije bio u potpunosti zadovoljan onim što je stvorio, jer
što je više i bolje stvarao nicali su pred njim novi nepoznati svetovi
– kraj života ovakvih ljudi mogao je da bude spokojan, bez straha od
smrti, čak i onda kada su neki od ovih naučnika, filosofa i umetnika
ostali celog života ateisti ili agnostičari, jer su u sebi nosili
doživljaj ispunjenosti svoga života.




Moram da kažem, kao hrišćanin nekad se i čudeći, kako ima ljudi u
svetu, i u našoj srpskoj sredini koji su dočekali duboku starost i
umrli mirno, iako nisu nikad, ili su samo retko prešli prag svoje
crkve, upalili u njoj sveću, ili se jedan ili dva puta u životu
pričestili. Takva je bila baka jedne moje poznanice, prosta,
polupismena seljanka, dobra i blaga celog života, još spokojnija i
milosrdnija u starosti, umrla tiho i nečujno u selu, u snu. Moja
poznanica kaže da ne pamti da je njena baka nekad išla u crkvu ili se
pričestila; slavila je, doduše, sa mužem i decom slavu, postila je kada
se posti, ali za ispovest i pričest kao da nije znala. Na moje pitanje
ovoj poznanici, inače dobroj pravoslavnoj ženi, koja voli i često ide u
crkvu, kako objašnjava svoju baku, odgovorila mi je da je ona
jednostavno živela, nikom nije činila zlo, nije bila zavidljiva, niti
prenosila "abrove", deca koju je rodila stvorila su dobre brakove i
imala svoju decu, u porodici nije bilo skandala bilo koje vrste. Ona je
tako, misli moja poznanica, "ispunila svoj život živeći po Bogu, bez
Boga".



Spomenuli smo da postoji i treća, verovatno najznačajnija karika u tročlanoj podeli arhetipa homo religiosus-a
u svima nama. Ova karika koja je u stanju da definitivno učvrsti
osovinu i do vrha ispuni onu božansku posudu koju svi rođenjem donosimo
na svet, jeste naše religijsko saznanje i moral, u tesnoj vezi sa ovim
saznanjem. Ne moramo ostati ravnodušni, ali nije nam najpreči zadatak
da kao hrišćani rođeni u pravoslavnoj Srbiji ispitujemo, procenjujemo,
ili se i zanosimo budističkim, bramanističkim, ili koje druge svetske
religije učenjem ljudi koji su rođeni i provode, nepoznatim Božijim
Promislom, ceo život u Iranu, Indiji ili na Cejlonu, na primer. Ako se
Bog već na nas smilovao i među mnogim drugim narodima pružio nam
priliku (šansu) da se rodimo u pravoslavnoj Srbiji, nismo li onda od
Boga pozvani da dobro upoznamo pravoslavno hrišćanstvo, srpsku,
narodnu, ali naročito crkvenu, srpsku istoriju, ne bismo li uzeli,
svesno, voljno i radosno, "na sebe brigu o vrlini", koja i prema sv.
Isaku Sirinu nije ništa drugo nego život u "strogosti i strahu Božijem?"
U čvrstom uverenju, bez trunke dogmatskog fanatizma, pravoslavan
čovek, svuda u svetu u kome kao pravoslavni vernik živi, smatra da je
od Boga počastvovan što se rodio, ili u toku života, čvrsto i trajno
stekao pravoslavnu veru, za koju drži da je najvernije sačuvala samo
jezgro božanske poruke Isusa Hrista. Kakva je onda žalost Hristova i
kakva opasnost za onog pravoslavnog (ali i svakog drugog iskrenog
vernika) koga Hristos poziva na Svoju večeru, a čovek se izvinjava da
ne može da dođe jer je zauzet brigom o stoci, trgovinom, ženidbom sina
itd!
Videli smo već kako je malo ljudi stvarno spremnih da pođu za
Hristom. Zašto? Sam nas je Gospod upozorio da samo "uzana vrata" vode u
Carstvo nebesko, što znači da se bez neprestanog odricanja (pre svega i
stalno svoga sebičnog, jer i uplašenog "ja") i uzimanja svoga krsta, ne možemo nadati Vaskrsenju. Sv. Isak Sirin dodaje ovome, svakom hrišćaninu, poznatom golgotskom putu, još i tugu.
Čovek tuguje i žalosti se iz mnogo razloga, najčešće suvišnih i
beznačajnih. Jedan se žalosti zato što je izgubio novac, drugi zato što
nije zadovoljan u braku, sa ženom ili decom, treći nije namiren na
radnom mestu, jer nije dobio onakvo i onoliko priznanja kako je
zamislio da treba da dobije; gotovo niko se od ovih ljudi ne pita za
stvarne uzroke svoje tuge. Apostol Pavle je sve naše raznovrsne tuge
tačno svrstao rekavši: "Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za
spasenje, za koje se ne kaže; a žalost ovoga sveta donosi smrt" (II poslanica Korinćanima, 7, 10).
Čovek je tužan Don Kihot, manje ili više, celog života. Hedonista i
racionalista u njemu, Sančo Pansa, uvek iznova pokušava da razvedri
gospodara, da ga vrati na zemlju, u realnost, da mu pokaže da su "dva i
dva četiri" (blistava razmišljanja Dostojevskog u Zapisima iz podzemlja).
Nekada ovaj naš estetski zavodnik (estetski stadijum razvoja čoveka kod
Serena Kjerkegora) i uspe, za kraće ili duže vreme da odvoji
čoveka-tragaoca i čoveka-bogotragaoca od njegovog, u slobodi izabranog
puta, na kome "ne može biti bez tuge ni jednog dana". Obično sa
osećanjem dubokog stida, hrišćanski podvižnik se potom vraća na Put
koji je, u isto vreme, i Istina i Život. Ako će još koji put u toku
života i biti ponovo prevaren od Kušača, svaki povratak biće
smišljeniji i sigurniji, sa doživljajnim znanjem sv. Isaka da "ko beži
od teškoća, taj se rastaje s vrlinom". Sve jasnije postaje
bogotražitelju da nema brzog izbavljenja, već da su i naše bolesti
(telesne i duševne, danas bismo rekli, psihosomatske) dragoceni deo
našeg čišćenja, čak našeg poniženja i slabosti, jer tek u bolesti i
tuzi naslućujemo veličanstvene, paradoksalne reči apostola Pavla da
"kada smo slabi, onda smo jaki".
Ima najzad još jedan razlog, o kome sv. Isak Sirin ne govori
direktno, ali ga poznajemo iz svekolikih svetiteljskih spisa, zbog čega
čovek-na-Putu ne može da provede nijedan dan bez tuge. Razlog leži u
podvižnikovoj sapatnji sa svim tugama ljudi gde god oni živeli. Hristom
prosvetljen um i srce čoveka, ne može više nikad da prestane da oseća
žalost zbog nesreća koje snalaze ljude svuda, svakog dana, svakog
minuta.
Ne treba, međutim, zamišljati, da Hristov apostol provodi ceo svoj
život i svaki svoj dan samo u suzama i žalosti zbog grehova svojih,
svoje porodice ili svoga naroda, mada i grehova celog sveta. Radosna je
tuga pravoslavnog Hristonosca, najbolje izražena u jednoj moskovskoj
crkvi posvećenoj Bogorodici "vsjem skorbjaščih radosti". To je radost
Vaskrsenja, radosno-tužna molitva pravoslavnih Bogu da se "svi ljudi
spasu i da dođu u poznanje istine" (I Poslanica Timoteju, 2, 4).

SPASITELj GOVORI DA SU MNOGI
STANOVI KOD OCA SPREMLjENI
PREMA RAZLICI DUHOVNIH VRLINA.
NISU RAZLIČITA MESTA
VEĆ SU RAZLIČITI
SAMO STUPNjEVI OVIH VRLINA.


Ovaj zanimljiv odlomak iz dela sv. Isaka Sirina tumačenje je jednog zagonetnog mesta, prisutnog, karakterističnog, samo u Jovanovom Jevanđelju
(14, 2) koje navodi Hristove reči upućene učenicima: "U kući Oca mojega
stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih vam rekao: Idem da vam
pripremim mjesto".
I bez poznavanja psihologije i psihologa, svakom je čoveku koji i
malo ume da posmatra ljude jasno da se ovi veoma međusobno razlikuju.
Razlike su rasne, klasne, nacionalne, genetske, a i karakterne, ukoliko
pod karakterom razumemo skup naslednih i stečenih osobina. Otac ili
majka iskreno su nekad začuđeni kako je moguće da su rodili dva tako, u
svemu, različita sina ili kćeri; dobar učitelj već u osnovnoj školi
uočava individualne odlike svakog učenika; muž i žena, što su duže u
braku, naročito u onom manje uspelom, sa razočarenjem, žalošću i gnevom
primećuju da od iluzije međusobne sličnosti ili i jednakosti u fazi
zaljubljenosti, posle nekoliko godina braka, ostaju samo porazne
razlike. I tako se neprestano ponavlja tužna istina da zbog nedovoljno
ili kasno uočenih razlika, muž ne razume ženu, niti žena muža, roditelj
svoje dete, ni deca ili mladi ljudi svoje roditelje, sused suseda,
jedan narod neće ili ne može da razume drugi narod, jedna rasa drugu
rasu. Kada bi nerazumevanje ostalo samo na korektnom udaljavanju jednih
od drugih, pa i poštovanju postojanja razlike, veće nesreće među
ljudima i narodima mogle bi se još izbeći. Na žalost, ovo se retko
dešava. To, što su ljudi različiti, pomislio sam jednom, sablazan je za
čoveka! Najverovatnije da su ovom uzrok, u svakom čoveku prisutne,
arhajske, biološke crte ksenofobičnosti. Sve što je drukčije nego što
je u mojoj porodici, plemenu, verskoj opredeljenosti, izaziva u čoveku
sumnju, prezir ili mržnju, dok je u osnovi svih ovih osećanja – strah.
Pošto je ova različitost ili drugost, ipak, kod nekih članova
nekadašnjih primitivnih plemena budila i stvaralačku radoznalost, mogli
bismo smelo reći da ovakvim, genijalnim pojedincima u plemenu možemo
mirne duše da zahvalimo, što je čovek izašao iz endogamije u
egzogamiju, što je došlo do zabrane incesta i ubistva, jednom reči, što
se civilizacija, pa i kultura uopšte, počela da razvija.
Priroda, koju je, kao i čoveka, stvorio Bog, izobilna je u
različitostima svake vrste, u biljnom, životinjskom, a najviše u
ljudskom svetu. Biblijsko kazivanje da je čovek stvoren "iz praha
zemaljskog", ali i po slici i prilici Božijoj", treba da znači dve
bitne stvari: čovek je prirodno i duhovno biće. Kao deo prirode, čovek
nosi u svome telesnom biću sve osnovne elemente iz kojih se sastoje
minerali, biljke i životinje. Čovek je kao prirodno biće mikrokosmos,
ali u njemu se sabiraju još mnogo nepoznatih uticaja mikrokosmosa. Kada
ne bi bilo danas toliko zloupotrebe sa astrologijom, mogli bismo,
oprezno, reći da nekog, nauci još uvek nepoznatog, uticaja Meseca,
planeta i zvezda na čoveka mora da ima. Uzmimo samo Mesec kao primer.
Ako je njegova privlačna snaga tolika da on stvara u okeanima i morima
plimu i oseku, a pošto znamo da se čovekov organizam sastoji 80% od
vode, teško je negirati mesečev uticaj na telesni, ali i duševni
organizam čovekov. Kakve je vrste i kakve su posledice takvog uticaja
na čoveka, možda će nam nauka u dogledno vreme otkriti.
Čovek nije, kao što smo rekli, samo prirodno, već i duhovno biće.
Rođen iz "praha zemaljskog", ali odušen Duhom Božijim, čovek je postao
duševno i duhovno biće koje se razlikuje od svakog drugog živog bića u
prirodi, upravo po svojoj tročlanoj podeli, kao biće tela, duše i duha.
U apsolutnoj nemogućnosti da negira postojanje svesti i samosvesti
(koji su u stvari izraz duhovnog postojanja čovekovog), čoveku je
jedino ostalo da zauzme teistički, agnostički ili ateistički stav o
poreklu i ishodu svog duhovnog bića. Svesno ili nesvesno, svaki čovek u
toku života, zauzima jedan od ova tri moguća stava (dešava se da se ovi
stavovi diljem života menjaju), ali onda se obično i ponaša tako u
svakodnevnom životu, prema sebi, drugim ljudima i prirodi. Čovek ne
može, iako to često želi, da negira svoju odgovornost pred Bogom,
ljudima i prirodom. Podeljen na prirodno i duhovno biće, smrtno i
besmrtno, svesno i nesvesno, dobro i zlo, čovek, kao najsavršenije biće
u prirodi, u isto vreme je najnemoćnije. Nema čoveka koji nije u toku
svoga života, jednom ili mnogo puta, doživeo apsolutnu nemoć i slabost.
Usled neprekinutog, svesnog ili nesvesnog doživljavanja svoje
inferiornosti, i to kako u odnosu na prirodu i prirodno niža bića,
savršeno opremljena instinktima i nagonima, tako i u odnosu na Boga,
nedostižnog i nepojmljivog, čovek je uplašeno biće, biće straha.
Inferiornost i strah glavni su razlozi čovekove rđave konzervativnosti,
koja ima i biološke osnove, u inertnosti, statičnosti, možda i u
Tanatosu koji vuče sve živo u propadanje, nestajanje, ništavilo večne
smrti.
Sada smo se više približili odgovoru na pitanje, otkud u čoveku
toliki strah od svake različitosti, od svake promene, u sebi i oko
sebe. A promena je neizbežna onda kada se čovek svesno sretne sa
Drugim, drugačijim, i u sebi i oko sebe drugačijim ili različitim.
Pošto je život svakog živog bića u prirodi, počevši od jednostavnog, na
izgled, života biljke, pa do života svakog čoveka, a naročito
hrišćanskog ili stvaralačkog čoveka bogat u dinamici događanja,
nepredvidiv i rizičan, čovek je u neprestanoj odluci, voljnoj i
nevoljnoj, ili da se prepusti "čudovišnoj konzervativnosti" (kako Jung
s pravom zove jedan deo čovekovog bića) koja ga vuče smrti, uslovno
refleksnim ponavljanjem istog, ili da se probuđenim duhom u sebi (duhom
koji se u klici nalazi prisutan kod svih ljudi) počne da uzdiže put
Boga Lestvicama Jakovljevim, ili i onim sv. Jovana Lestvičnika. Ako je
Bog u čoveka utisnuo Svoj Lik, onda prilika Božija u čoveku, poziv je
Božiji čoveku na večno usavršavanje, jer je i čovek bog, i prema
starozavetnoj i prema novozavetnoj Božijoj poruci čoveku. Tragove
božanskog naznačenja čoveka i puteve dostizanja savršenstva, nalazimo i
u svim drugim, prehrišćanskim ili premonoteističkim religijama.
Nije potrebno dalje, kako mislim, dokazivati, ne samo nepojamno
velike razlike koje postoje između ljudi, koje, pri svim tim razlikama
ujedinjuje jedan Bog, ali i jedna, neizbežna smrtnost, već i svima
ljudima uočljive razlike koje postoje u duševno-duhovnom usavršavanju
ljudi. Karl Gustav Jung je prirodnu potrebu ljudi za napredovanjem,
popravljanjem sebe i usavršavanjem, prema nesvesnoj arhetipskoj slici
Sopstva u sebi (ova slika, opet, nije drugo nego Božiji lik u nama, a u
centru sopstva, prema Jungu, za narode hrišćanske dvehiljadugodišnje
kulture nalazi se utisnut lik Isusa Hrista), nazvao individuacija ili
"individuacioni proces". Kod Junga ova ideja nije originalna, jer, kao
što je ideju arhetipova Jung pozajmio od Avgustina i Dionisija
Areopagite, a od Lukrecija pojmove Animusa i Anime, tako je
individuacija drugi naziv, istina u nečemu i drukčijeg sadržaja,
hrišćanskog pojma oboženja (theosis).
Izazovan je Jungov stav, koji pred nas kao hrišćane postavlja niz
novih teških pitanja, da, iako je individuacioni put prirodan, svakom
čoveku dat i zadat put (Jung je osim neizbežnih determinističkih
zbivanja u ljudskom životu zastupao i veru u finalni cilj života svakog
čoveka), ovo ne znači, eo ipso, da svaki čovek individuira.
Apsurdno bi izgledalo naše pitanje, koliki je broj ljudi danas, od pet
ili šest milijardi stanovnika Zemlje, koji napreduje u individuaciji,
ili se i obožuje u hrišćanskom svetu. Kada nas povremeno, posmatrajući
današnji haotični svet spopadne umor, skepsa i pesimizam, učini nam se
da je sve manji broj ljudi u svetu – koje zbog porasta materijalne
bede, bolesti i ratova, koje iz drugih razloga – koji svesno rade na
popravljanju sebe, koji su svesni vernici, odgovorni i etični, koji
žive u harmoničnom skladu onoga što misle, govore i čine. Kada se uz
Božiju pomoć opet pridignemo sa zemlje na koju smo pali, kada nam se
vera u smisao i večnost života povrati, kada sa Dostojevskim,
usplamtelo i iskreno, ponavljamo njegove reči: "Besmrtan sam, moja
besmrtnost je nužna jednom činjenicom da Bog neće hteti da ugasi zauvek
plamen ljubavi koji se zapalio za njega u mome srcu" – tada, u takvim
trenucima vere, nade i ljubavi, postajemo opet sigurni da naš Bog nije
deistički bog koji je stvorio svet, a onda se nezainteresovano iz njega
povukao, već je Bog koji je postao čovek da bi svojom Promisli i dalje
vladao svetom i ljudskom istorijom. Pa, iako nam je teško shvatljiva
Božija promisao u istoriji, manje nam je ona neprovidna i nerazumljiva,
ako pažljivo pratimo život svakog, naizgled i najbeznačajnijeg čoveka
na zemlji. Tada je moguće da prepoznamo da svaki čovek individuira, i
tako stiže do nekog, u ovom životu za njega mogućeg stupnja duševne i
duhovne zrelost. Ako tako ne mislimo, a smatramo sebe religioznim, još
i hrišćanski i hrišćanski pravoslavno religioznim ljudima, naći ćemo se
u gotovo bezizlaznom položaju. Evo zašto.
Kada mi je nedavno jedan moj prijatelj, pravoslavni teolog, postavio
pitanje koje ja postavljam sebi i drugima već više decenija – šta će
biti s one strane groba sa milijardama ljudi koji su bili ravnodušni
prema religiji, a među kojima su neki živeli uzornim i moralnim
životom, još jednom sam se uzbudio i zamislio. Svakom hrišćaninu dobro
su poznate ove Hristove reči: "Ja sam put istine i život; niko ne
dolazi Ocu osim kroz mene" (Jovanovo Jevanđelje, 14, 6); "Ja sam
čokot, a vi loza. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod,
jer bez mene ne možete činiti ništa" (Jovan, 15, 5); "Uđite na uska
vrata, jer su široka vrata i širok put što vode u propast, a mnogo ih
ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život i
malo ih je koji ga nalaze" (Matej, 7, 13, 14); "Ne boj se, malo stado,
jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo" (Luka, 12, 32); "Budite,
dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski" (Matej, 5, 48).
Kako ove i slične Hristove reči, ispunjene silnom energijom kada se
njima molimo ili ih glasno izgovaramo, valja tumačiti? "Ne boj se, malo
stado", veli Hristos. Nisu li to oni malobrojni hrišćanski ljudi koje
će Hristos, kada bude ponovo u slavi dolazio na zemlju, zateći verne i
Bogu odane! Nisu li to oni izabrani Hristovi apostoli kroz vekove, za
koje je Hristos, još dok je bio na zemlji, govorio: "Ja se za njih
molim, ne molim se za svijet, nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji"
(Jovan, 17, 9)! Zar Isus Hristos, obećani Mesija, nije došao za sve
ljude na svetu i zar se nije Njegova reč propovedala svima narodima kao
što je On naložio Svojim učenicima?
Umesto daljih opasnih pitanja, opasnih za svaki ljudski um koji nije
prosvetljen očišćenim srcem, a tada i zadobijenim darom Duha Svetog,
vratimo se na sv. Isaka Sirina i upitajmo se za njegova tumačenja
tajanstvenih i dubokih reči Isusovih o "mnogim stanovima pripremljenim
kod Oca". Kome su, najpre, namenjene ove Hristove reči: svima ljudima
bez obzira na njihova verska ubeđenja, ili samo onima koji su primili
Hrista kao Mesiju, sledili u toku svoga života Njegov put i preselili
se u večnost sa Hristom u srcu i na usnama? Sudeći po drugom delu
pomenute Hristove izreke: "Idem da vam pripremim mjesto", a i prema
tumačenju sv. Isaka Sirina, Hristove reči o "mnogim stanovima", odnose
se samo na hrišćane. Ne pomažu nam mnogo nove umne spekulacije, koje
mogu, istina, poteći i iz srca ljubavi nekog istinskog hrišćanina:
Origena, na primer, ili sv. Grigorija iz Nise, preko mnogih i nesvesnih
"origenista" među svetiteljima, ali i običnih ljudi "čista srca", u
toku niza vekova hrišćanske istorije, sve do savremenog pravoslavnog
mislioca Sergeja Bulgakova koji se odriče "kaznene, terorističke"
teologije i predviđa, posle smrti, za vreme eona, čišćenje čoveka.
Kolikogod bili i sami skloni ovakvim vizijama molitvenih i moralnih
hrišćana kroz vekove, koji su se usudili da iz srca punog ljubavi
zavape u boga milosrđa i ljubavi apokatastazu za sve ljude, potvrde za
ovakve uzvišene želje mi, na žalost, ne možemo da nađemo u Jevanđeljima, Delima apostolskim, Poslanicama apostola Pavla, pa ni kod većine hrišćanskih svetitelja kroz vekove.
Ako tvrdoglavo, pa makar iz iskrene ljubavi prema ljudima,
postavimo, ne samo jovovsko pitanje o pravednicima koji stradaju na
zemlji, i zlim i nepravednim koji blaguju, već i ljudsko, "odveć
ljudsko" pitanje, šta će biti u večnosti sa pripadnicima drugih naroda
i religija koji nisu nikad, do današnjeg dana, čuli za ime Isusa
Hrista, Spasitelja sveta, a živeli su čistim i pravednim životom –
pitanje koje ne postavljaju ljudi samo danas, već koje je bilo
postavljano i u prošlosti hrišćanske istorije – odgovor možemo tražiti,
kako od nekih retkih hrišćanskih mislilaca koji su se ovim pitanjem
bavili, tako i u religijskim učenjima naroda nehrišćanske vere. Kao što
nam je poznato, kada je reč o nekim azijskim religijama, učenje o karmi
i reinkarnaciji relativno zadovoljava ogromne mase azijskih naroda.
Osim kod budista i nekih pobočnih grana proizišlih iz budističkog
učenja koji propovedaju gašenje volje za životom, i dostizanje nirvane,
i to odricanjem od želja i strasti koje ove želje kod čoveka hrane, u
ostalim religijama Azije, postoji, slično kao u hrišćanstvu, ideja
neprestanog usavršavanja čoveka, kako bi čovek, posle niza života u
kojima se čisto od zla, dostigao Bramana, odnosno kako bi Atman (duh u
čoveku), najzad, shvatio i doživeo, da je "Atman – Braman".
Što se tiče retkih hrišćanskih mislilaca koje je takođe, slično nama
danas, mučila sudba onih nehrišćanskih ljudi koji su živeli hrišćanskim
životom, ne znajući za Hrista, ili sudba hrišćanskih ljudi koji su
smireno i skromno proživeli svoj vek van pravoslavne Hrišćanske crkve,
preovlađivalo je mišljenje među ovakvim hrišćanskim misliocima, među
njima i kaluđerima i teolozima, da je stvar Božije mudrosti, Božije
pravde i Božije milosti kako će se i da li će se spasti i oni van
Crkve. Njihovo hrišćansko uverenje je bilo, a za takvo uverenje našao
sam potvrde i kod našeg izvrsnog apologetičara profesora dr Lazara
Milina, "da Božija milost neće biti uskraćena nikome ko je od sveg srca
bude želeo i tražio" (L. Milin, Srpski Sion, 5, 1995, S. Mitrovica/S. Karlovci). Više i dalje, niti imamo prava da znamo, niti smo u stanju da saznamo.
Nećemo propustiti da kažemo koju reč i o onim ljudima u svetu i kod
nas koji, bilo voljno ili nevoljno, namerno ili nenamerno, sa zlom
voljom ili bez ikakve volje, nisu hteli u životu ništa da znaju o Bogu
i Hristu, o životu i njegovom smislu ovde, i o mogućem životu posle
smrti; o bezimenim, pa i rđavim ljudima koji su, opet da kažemo, voljno
ili nevoljno, zapadali iz jednog poroka u drugi, iz jednog zla u neko
još gore zlo. Šta će biti sa njima, ko je odgovoran što nisu i oni
pošli bar onim svojim, individuacionim putem, ako već nisu stigli i da
se obožuju? Zle ljude – preljubočince, ubice, kradljivce, bogohulnike i
druge slične grešnike – prema rečima Hristovim, iz sva četiri Jevanđelja,
čeka zla smrt i, s one strane, "druga smrt". Ne znamo da li pomažu naši
povremeni iskreni vapaji i molitve da se teški grešnici oko nas (pa i
oni u nama) poprave, i tako sebe, makar i u poslednjem času svoga
života, poput onog drugog razbojnika na Golgoti, spasu. Pravoslavna i
rimokatolička vera, uzdaju se, doduše, u molitve živih pravednika za
umrle grešnike – dok u protestantskom svetu nije uobičajeno da se čak
veruje u neki život posle smrti, sve do "sudnjeg dana" opšteg
vaskrsenja mrtvih, prilikom Drugog dolaska Isusa Hrista na zemlju – ali
koliko je na zemlji pravednika čije su molitve toliko jake da stižu do
duša živih grešnika s one strane, ublažavajući im tamošnje jade!
Nehrišćansko je strogo uzeto, verovanje nekih poluhrišćana koji se,
najčešće iz iskrenog sažaljenja i proživljene sapatnje sa umrlim
grešnicima – naročito samoubicama, a danas sapatnje i sa brojnim mladim
ljudima koji su se iz brojnih, smemo li da kažemo, objektivnih razloga
(poteklih iz rastavljenih, bolesnih, na razne načine ubogaljenih
porodica) odali rano alkoholu i drogi, kriminalu i svakovrsnom prestupu
i kao takvi i završili život – uzdaju u Božije milosrđe, nadajući se u
mogućnost dugog, eonima dugog (kako je rekao Sergije Bulgakov) čišćenja
ovakvih nesrećnih duša, načinima savršeno nepoznatim nama ljudima.
Zanimljivo je podsetiti da je Platon, a verovatno i neka ranija učenja
koja su na njega uticala, verovao da su reinkarnacije namenjene samo
rđavim ljudima i palim dušama koji na ovakav način dobijaju šansu da se
očiste.
Bojim se da sve ovakve i slične spekulacije, gomilane u ljudskim
glavama vekovima, u mučnom trudu ljudi da dokuče nedokučivo, mogu kod
nekih ateista da ojačaju njihovo uverenje da su sva ljudska
razmišljanja o životu posle smrti savršeno nepotrebna, suvišna i
smešna, iz jednog jedinog razloga (oni misle prostog razloga), što
nikakvog života posle smrti nema. Kako su, međutim, psihologija i
antropologija danas, dobrim delom, potvrdile uverenje svih verujućih
ljudi kroz istoriju ljudskog roda da je čovek svojim poslednjim
osnovama, religiozno biće, pa da i ateista samo veruje da nema Boga,
daleko smo od pomisli da su ateisti zadovoljni svojim ubeđenjem i da
čovek, iole složenije duševne građe, može ostati pošteđen od večnih,
kako bi Dostojevski rekao, "prokletih pitanja".
Da se vratimo na kraju ovog izlaganja na "mnoge stanove kod Oca", u
tumačenju sv. Isaka Sirina. Već smo ukazali na činjenicu da sv. Isak, u
svome prilazu poznatim Hristovim rečima, misli samo na hrišćane i to
hrišćane koji su i u toku života svesno i voljno odlučili da veruju i
da žive hrišćanskim životom. Podsećajući na velike razlike koje postoje
među ljudima, u njihovoj ukupnoj telesno-duševno-duhovnoj građi, neće
nas iznenaditi kada od sv. Isaka saznamo da i za pravoverne i pravedne
hrišćane nisu svi stanovi post mortem isti. Pretpostavljajući i
verujući da su pojmovi vreme i prostor, samo naši ljudski, ovozemaljski
pojmovi, koji kao da gube svaki smisao "s one strane" (karakteristično
je da i ateista Sigmund Frojd tvrdi da naše nesvesno ne zna za vreme,
prostor i smrt, navodeći snove kao primer), i sv. Isak Sirin ne govori
o različitim mestima (pa i stanovima) duša posle smrti, već samo o
različitim stupnjevima duhovnih vrlina koje su iznegovali ljudi dok su
živeli hrišćanskim životom na zemlji. Pa, kao što se svako naslađuje
stvarnim suncem ovde na zemlji, u onoj meri, u kojoj mu moć gledanja
dopušta, tako i u budućem veku, veli sv. Isak "svi pravednici
nastanjuju se u jednoj istoj oblasti, samo što se svaki u svojoj meri
osvetljava jednim istim mislenim suncem".
A za sam kraj, još jedno pitanje (opet, priznajem, brzopleto i
nedostojno) koje nam je svima koji verujemo u post-mortalni život, na
umu. Šta biva sa ljudima koji su se udostojili da nasele (uvek se,
izgleda, moramo poslužiti ljudskim pojmovima) Božije stanove, kroz
večnost? Ljudima je savršeno strana svaka statička predstava duševnog
ili i duhovnog života čovekovog. Zato im je nezamislivo i večno
blaženstvo pravednih ljudskih duša u raju, i večno mučenje grešnih duša
u paklu. Od davnina su se ljudi pitali nisu li hrišćanske objave o raju
i paklu "pedagoške objave", koje su imale i još uvek imaju za cilj da
večno nepunoletno čovečanstvo, pa, na žalost, i hrišćanski deo
čovečanstva, oštrim suprotstavljanjem raja paklu i obratno, privedu
(zbunjenog i neodlučnog) čoveka Crkvi; jer Crkva je ta koja objavljuje
ljudima Hristovu poruku, kako blage vesti ljubavi, kakva se od
Hristovog objavljivanja Sebe ljudima nikada u istoriji ljudskog roda
nije čula u takvom vidu, ali i Hristove objave Poslednjeg suda, kada će
kukolj biti svezan u snoplje "da se sažeže, a pšenicu odvezite u
žitnicu moju". Ako, dakle, objave Hristove Crkve o raju i paklu i jesu
"pedagoške mere" koje hrišćanska Crkva dve hiljade godina svesno
koristi, ne bi li, uvek kolebljive ljude privela sebi, one (objave),
zaista, počivaju na samim Hristovim rečima iz Jevanđelja.
[^* NAPOMENA: Ne treba zaboraviti da Hristos traži od nas
da ostavimo kukolj da raste zajedno sa pšenicom do žetve, da ne bi
"čupajući kukolj počupali zajedno s njime i pšenicu" (Matej, 13, 29,
30).]
Nismo, međutim, ni ovim udaljavanjem od glavne teme naše rasprave
umakli razumljivom (da li i opravdanom?) ljudskom pitanju: A šta dalje
sa čovekom, i pravednikom, kroz celu večnost?
U mojoj knjižici Razgovori sa pravoslavnim duhovnicima (I i
II, dopunjeno izdanje, Vranje, 1995), opisao sam susret koji sam imao u
mladosti sa našim velikim pravoslavnim duhovnikom ocem Justinom
Popovićem. Na moje pitanje zašto hrišćanstvo ne prihvata logičnu ideju
azijskih religija o karmi i reinkarnaciji (kasnije u životu mnogo puta
sam se uverio da ljudska logika nije isto što i Božija "logika"), otac
Justin mi je odgovorio da i sveti hrišćanski Oci uče o produžavanju i
usavršavanju našeg života, ali ne ponovo ovde na zemlji, već u duhovnom
svetu, posle smrti našeg zemaljskog bića. Svaki od nas, govorio je otac
Justin, nastavlja da se usavršava na onom stupnju duhovne lestvice do
koje je stigao ovde na zemlji. Ovakav odgovor oca Justina, iako se on
ne nalazi, ovako formulisan, ni lako ni često u delima svetootačke
hrišćanske literature, zadovoljio me je, gotovo u potpunosti i onda,
pre više decenija, kao što me i danas zadovoljava, u mojim poznim
godinama. Bio sam zbilja obradovan kada sam, relativno skoro, pronašao
sličan odgovor i kod tako cenjenog hrišćanskog svetitelja iz VII veka,
sv. Isaka Sirina. Na jedno pitanje, naime, koje mu je neko uputio: "Gde
je predeo težnji kod onoga koji sleduje premudrosti?", sv. Isak je
odgovorio: "Uistinu nije moguće na svome putu doći do ovog predela, jer
i sveti u ovome nisu došli do savršenstva. Putu premudrosti nema kraja,
ona se uzdiže sve više i više, dok ne spoji svog posledovača s Bogom.
Po tome se i prepoznaje ona (premudrost – primedba V. J.), što je
postignuće njeno bezgranično, jer je premudrost sam Bog". A kako bi
drukčije i moglo biti kada Hristos traži od nas da budemo savršeni, kao
što je savršen Bog, sigurno znajući dobro da je ovo praktično nemoguće
postići u toku jednog kratkog ljudskog života!
UPITALI SU JEDNOM SV. ISAKA
SIRINA: AKO JE KO POSTIGAO
ČISTOĆU SRCA, PO ČEMU MI TO ZNAMO? I SAZNAJE LI IKAD ČOVEK
DA JE SRCE NjEGOVO ČISTO?

ODGOVOR: "KADA SE KOME SVAKI ČOVEK ČINI ČIST, I NIKO MU SE NE
PREDSTAVLjA NEČISTIM
I OSKRVNjENIM, TADA JE UISTINU
TAKAV ČIST U SRCU".


U toku svake hrišćanske liturgije, već dve hiljade godina, pevaju se Blaženstva;
to su, u stvari, čuvene propovedi na Gori Isusa Hrista, među kojima
jedna glasi: "Blaženi su čista srca jer će Boga videti"! Ali, ko je od
ljudi čista srca, pitaćemo se s pravom.
Ljudska priroda, i prema hrišćanskom uverenju i prema gledištu
savremene psihologije, i, šire, antropologije, još je uvek, do kraja
neupoznata mešavina duhovnih, psiholoških, socijalnih i bioloških
sastojaka. Starost današnjeg čoveka nauka neprestano pomera u sve dalje
milenijume daleke prošlosti, sve manje nalazeći potvrde za evolucionu
teoriju nastanka čoveka od nižih bića, jer se praznine ("prelazni
oblici") između vrsta, čak i jedne iste vrste (hominida), ne
ispunjavaju uspešno neophodnim karikama u lancu pretpostavljenog
razvoja. Jednom reči, misterija nastanka čoveka, ako nismo u stanju da
se potpuno u veri "čistog srca" oslonimo na biblijsko kazivanje,
obavijena je i dalje sa "sedam velova". I samo je na veri u
nauku, i kod naučnika i kod laika, da će dalji njen napredak,
postepeno, skidati velove sa tajni života, što ni u takvom
pretpostavljenom napredovanju nauke ne jemči, ne samo da će biti skinut
i poslednji veo sa Tajne, već ni da je do sada razodevena Tajna naukom
tačno objašnjena. Od čega ili od koga zapravo zavisi naše istinsko
razumevanje Tajne života i smrti, Boga i čoveka i prirode?
Svetootačka Knjiga života (Dobroljublje, Filokalija) jednoglasno nas
opominje da "um koji počinje da filosofira o božanskim stvarima, ne
može to ni početi bez vere" (sv. Maksim Ispovednik) i da "Put ka
saznanju vodi kroz smernost, bez ovoga niko neće videti Gospoda" (sv.
Isihije), a naš otac Justin Popović, verni nastavljač učenja svetih
Otaca u XX veku dodaje: "Inteligencija bez dobrote, kazna je Božija. A
velika inteligencija bez velike dobrote, nepodnošljivo je prokletstvo".
Ovih nekoliko navoda vrlih hrišćana u prošlosti i sadašnjosti
dovoljni su, mislim, da ukažu šta, koliko i, naročito, od koga od
naučnika u svetu, možemo da očekujemo, ne samo čuvenu naučnu
"objektivnost", kojom se svi oni s pravom ponose, već i "objektivno"
usklađivanje naučnih otkrića sa Istinom hrišćanske vere. Pri svemu
tome, kada i kao hrišćani težimo da ostanemo nepristrasni u odnosu na
nova naučna otkrića, kao i u odnosu na moralni lik samog naučnika,
pouka, najpre, sv. Vasilija Velikog iz IV veka, a zatim, mnogo
razrađenija, istovetna pouka i poruka sv. Grigorija Palame iz XIV veka,
da su "energije razne, a suština jedna", odnosno da čovek može i treba
da proučava Božije energije, ali da će mu Božija suština ostati
nepristupačna – treba da lebdi neprestano pred duhovnim pogledom svakog
čoveka, naučnika posebno. Mnogi naučnici su ovu svetootačku poruku, i
ne znajući za ove hrišćanske svetitelje, sledujući samo unutrašnji glas
hrišćanske intuicije, verno ispunjavali, i nije slučajno, da su upravo
ovakvi naučnici ostavili za sobom opštepriznato delo i svetlo lično
ime. Mislim na Isaka Njutna, na primer, čijeg bi iskrenog uzvika
valjalo da se prisećaju i današnji naučnici: "Sve mogu zaboraviti, ali
dve stvari nikada: da sam ja veliki grešnik i da je Isus Hristos veliki
Spasitelj". Iako poreklom i uverenjem dalji od ovako uzbudljivog
ispovedanja Njutnovog hrišćanstva, bliži panteistički shvaćenoj
religioznosti, i Albert Ajnštajn nije daleko od judeo-hrišćanske
tradicije sv. Vasilija Velikog ili sv. Grigorija Palame, kada kaže:
"Najlepša stvar koju možemo iskusiti je misterioznost. Ona je izvor
svake istinske umetnosti i nauke".
Mada je svaka podela ljudi veštačka i naivna, jer je svaki čovek za
sebe mali kosmos, neispitan i nepredvidljiv, sklon sam da među ljudima
koji misle, koji su u toku života negovali misao, sagledam tri vrste
ljudi koje mogu biti različitih zanimanja; ostanimo, ipak, kod
naučnika. Jedni među njima – ovi mogu biti svesni ili "skriveni"
hrišćani, ili i religiozni mislioci uopšte – živeći u "prirodnom"
strahu Gospodnjem, tačnije, u strahopoštovanju pred Tajnom, smerni su i
skromni kada istražuj tajne atoma, ćelije ili ljudske psihe, neprimetno
i za sebe se trude da im lični, privatni život bude čestit, moralan i
harmoničan. Nalazim veoma značajnim otkriće savremene nauke i naučnika
da i u najegzaktnijim eksperimentima u oblasti fizike, hemije,
matematike ili astronomije, subjektivni činilac onoga ko
eksperimentiše, nije nevažan u završnom rezultatu eksperimenta. Šta bi
drugo ovakvo uverenje najpoznatijih naučnika iz raznih oblasti
egzaktnih nauka značilo, pitam se kao psihijatar i psihoterapeut, nego
da objektivnost i tačnost eksperimenta zavisi od sklada između osnovnih
psihičkih funkcija čovekovih, njegovih osećanja, misli i volje. Ne
izgleda mi jednom reči, moguće da neki naučnik koji se trudi, da shodno
svome naučnom znanju stigne do nekog vrednog rezultata, ovaj uspeh i
ostvari, ukoliko je lično razdiran unutrašnjim (često nesvesnim)
psihičkim konfliktima (nesređen i nezadovoljavajući porodični i
profesionalni život ispunjen strahom, mržnjom ili depresijom) i, s
njima u vezi, nekad, nemoralnim ličnim životom.
Druga vrsta naučnika, da li po svojoj "prirodi", lošem nasleđu, ili
i ličnim gresima stečenim, a neokajanim u toku života, nose u sebi,
često nevoljno i ne znajući zašto, prkos, oholost i bogoboračku
psihologiju. I ne želeći svesno da "dokazuju" kako nema Boga, kako je
život nastao slučajem, a onda se (priznaju to i ovakvi naučnici)
čudesno uredio (ostavljajući još uvek, istina, dovoljno "haosa", haosa
koji je možda samo prividan, ili koji zahteva od čoveka da ga
pretvori u red), naučnici iz ove grupe, i kada su u svojoj grani nauke
prilježni i trudoljubivi, iskreno želeći da uvek ostanu "objektivni",
ipak, zbog onog subjektivnog činioca o kome je bila reč, i nevoljno
upliću svoja subjektivna, ateistička uverenja u strogu objektivnost
svoje nauke.
Treća grupa ljudi (i naučnika), možda najbrojnija, u upornoj i,
verovatno, preteranoj težnji da ostanu objektivni, neutralni i po svaku
cenu samo egzaktni kada iznose svoje naučne rezultate, pripada tzv.
agnostičarima koji ostaju na Di Boa-Reimonovom ubeđenju: Ignoramus et ignorabimus.
Bilo bi opasno i nikako hrišćanski, kada bi ko od hrišćana (naročito
teolozi ili hrišćanski laici) počeo da razvrstava i sudi naučnike (ali
i sve druge ljude) detektivski im istražujući lični život; naročito
ljudi iz naše pretpostavljene druge i treće grupe. Pa, ako mi i
ostajemo pri našoj pretpostavci da nemoralan lični život nekog naučnika
(da li i umetnika koji su i pored haotičnog ličnog života doneli svetu
velika književna dela, u likovnim umetnostima, ili u muzici?) može da
bude ozbiljna prepreka pri naučnom razotkrivanju Tajne, nije na nama da
"sudimo" o Božijim planovima i sa ovakvim naučnicima, kao i sa objavom
njihovih naučnih otkrića.
Vratimo se na kraju našeg dosadašnjeg izlaganja sv. Isaku Sirinu,
ostavljajući po strani naučnike, filosofe ili umetnike, obraćajući
pažnju i na sve druge ljude (i one bez škole ili sa malom školskom
spremom) koji imaju jedinu želju i cilj u životu da uz Božiju pomoć i
blagodat (bez nje savršeno dobro znaju ne mogu uspeti) postignu
blaženstvo "čistog srca".
Nema sumnje da je ljudi "čista srca" bilo uvek i u svim vremenima
malo, jer kako bi se cenila Vrlina (prema rečima Spinoze) kada bi se
lako i od svih mogla dostići! Jedna jevrejska legenda (meni draga, koju
mi nije dosadno da često navodim) veli da svet drže trideset i šest
pravednika, od kojih nijedan ne zna da je pravednik, i da kada bi samo
jedan od njih nestao, ceo svet bi se odmah raspao. Podsećam na ovu
legendu i zato što ona, po mome mišljenju, najbolje odgovara na onaj
deo pitanja upućen, u našem početnom navodu, sv. Isaku Sirinu koje
glasi: "Saznaje li ikad čovek da je srce njegovo čisto?" Nije samo
odgovor jevrejske legende na ovo pitanje jasan, već je istovetan
odgovor i svih hrišćanskih svetitelja kroz vekove. Iskustvo hrišćanskih
svetitelja u celom svetu, i prošle i sadašnje njegove istorije,
poznatih i priznatih pravednika, i sigurno mnogo više, zauvek
nepoznatih (ali Bogu poznatih), jedinstveno je: što se više hrišćanskim
podvigom čovek približava Bogu, sve je dublje i potresnije svestan
svojih grehova, prošlih i sadašnjih, svoje slabosti i nemoći. Ali čak i
onda kada hrišćanski monah ili asket (a svi smo od Boga pozvani da na
različite načine budemo i doživotno ostanemo monasi ili askete) u
radosti doživi svoje novo rođenje i oseti da mu je uz Božiju pomoć
očišćeno srce, ovakav hrišćanski pravednik i dalje tuguje, plače i moli
se, ne više za sebe, nego za ceo svet. Na jednom drugom mestu u svojim
spisima, sv. Isak Sirin ovo saznanje hrišćanskog podvižnika iskazuje
divnim rečima: "Šta je srce milostivo? Gorenje srca za svaku stvar: za
ljude, za ptice, za životinje, za demone i za sva stvorenja" (podvukao V. J.).
Jedan divni hrišćanski prijatelj, nedavno mi je rekao – ne znam da
li je on ovo negde pročitao ili je sam do ove istine došao, što i nema
važnosti – "Na početku vremena Bog je upitao Kaina: Kaine, gde ti je
brat Avelj? A na kraju vremena Bog će pitati čoveka: Avelje, gde ti je
brat Kain?"
Po čemu još možemo nazreti da je neki čovek čistog srca? Sve dok smo
sami nečisti, a to smo najčešće svi, nekad, na žalost, u toku celog
života, neće nam se dati da čistog čoveka uopšte primetimo. Ovakav
čovek nam se učini, ne samo običnim, sličnim mnogim drugim ljudima koje
susrećemo, već nam se učini i nižim i beznačajnijim od drugih ljudi,
nekad nam izgleda smešan (nalik jurodivom), čudan, možemo pomisliti da
nije duševno zdrav. Uveren sam da Bog svakom čoveku, bar nekoliko puta
u životu, a nekima i mnogo češće, upriliči susret sa jednim od
"trideset šest pravednika". Ako nismo previše ogrezli u zlu, ako nismo
počinili teže grehe zbog kojih se nismo pokajali, svakom drugom čoveku,
manje uprljanom grehom, zadrhtaće srce u susretu sa pravednikom
Božijim, suze će mu same, ne znajući kako, grunuti na oči, celo biće
čoveka obuzeće neka, do tada nepoznata toplina i unutarnje milje. Ovo
su sigurni znaci da je čovek sreo Čoveka, Hrista u drugom čoveku. Neka
ne ispušta nikako ovakvu Božiju posetu iz srca, neka zahvaljuje Bogu i
neka Ga umoli za nove i uvek nove susrete sa ovakvim Božijim gostom.
Apostol Pavle u Poslanici Titu (1, 15) piše: "Čistima je sve
čisto, nečistima i nevernima ništa nije čisto, nego je nečist i njihov
um i savest". Poznavajući, i u sopstvenom opisu preživljavajući reči
apostola Pavla iz ove Poslanice, sveti Isak Sirin odgovorio je, zbilja
mi se čini, svima i za sva vremena: Čist je onaj čovek kome je sve što
vidi, čuje, okusi i omiriše, sve što pomisli o drugom čoveku, sve što
vidi u drugom čoveku – čisto. Ovakvo "gledanje" drugog čoveka, nikako,
naravno, ne znači da svetitelj neće da vidi (da "potiskuje", kako bi
rekli psiholozi) i ono što je grešno u čoveku. Očistivši se sam, uz
Božiji blagoslov, ovakav svetac jednostavno "vidi" još samo Boga, lik
Božiji i Njegovu Lepotu i Ljubav, baš – u svakom čoveku. Sv. Isak Sirin
zna za greh, ali iznad greha u njemu plamti ljubav za grešnika.
Vladeta Jerotić

Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme



Drugo izdanje
Beograd, 1998.
Izdavač: Ars Libri, Beograd
Biblioteka "Lavirint", knjiga 4.
Urednik: Irena Arsić
Sadržaj



Spomen prepodobnoga oca našega Isaka Sirina [Preuzeto iz Žitija Svetih od oca Justina Popovića]


I O POZNAVANjU SAMOG SEBE, O STRAHU I O KAJANjU


II O STRASTIMA I O BOLESTIMA

III O NAVIKAMA, O OGOVARANjU, O OSUDI DRUGIH LjUDI


IV O ČISTOTI SRCA I O ONOSTRANIM STANOVIMA"
Spomen prepodobnoga
oca našega
Isaka Sirina



[Preuzeto iz Žitija Svetih
oca Justina Popovića]


Prepodobni Isak Sirin rodio se u Bet-Kataraji, u Siriji, na obali
Persijskog zaliva, u blizini granica Indije. Još u mladosti, zajedno sa
svojim rođenim bratom, stupio u manastir Mar-Matej u blizini Ninevije.
Kada se braća stadoše izdvajati od drugih svojim podvižništvom i
učenošću, bratu svetoga Isaka bi povereno starešinstvo u manastiru i
upravljanje bratijom. A sveti Isak, prošavši potpuno podvige opštežića,
udalji se u usamljeničku keliju koja se nalazila nedaleko od manastira,
i tu se svecelo predade molitvenom tihovanju i usamljeništvu. Kada se
proču zbog svetosti života, učenosti i čudotvorstva, on bi izabran za
episkopa velikog grada Ninevije i primoran da se primi tog čina. Za
episkopa bi posvećen u manastiru Bet-Abe patrijarhom Georgijem
(660-680). Na episkopskom prestolu on ostade samo pet meseci, pa ostavi
episkopstvo i tajno se povuče na goru Matu, u blizini Bet-Huzaja, i tu
življaše u usamljeništvu sa tamošnjim pustinjacima. Odatle on ode u
pustinjski manastir Raban-Šabur. Tu se vrlo revnosno bavljaše
izučavanjem Sveštenih Knjiga. Sastavio je mnoga dela, od kojih je do
nas došlo oko 100 beseda o duhovnog životu i podvižništvu, pisanih
uglavnom po sopstvenim doživljajima. Nesravnjiv kao psiholog i
rukovoditelj u duhovnom životu. Čak i takvi svetitelji kao što je bio
sv. Simeon Divnogorac tražili su od njega savet. Upokojio se u dubokoj
starosti početkom osmoga stoleća.
Po svetom Isaku Sirinu, u duhovnom životu postoje tri glavna
stupnja: pokajanje, očišćenje, savršenstvo. Pokajanje je majka života.
Ono je potrebno uvek, svima grešnicima i pravednicima, koji ištu
spasenja. I nema kraja usavršavanju, pošto je i savršenstvo
najsavršenijih ustvari nesavršenstvo. Stoga do same smrti nema granica
za pokajanje, ni u vremenu ni u delima. Kao blagodat na blagodat, –
ljudima je po krštenju dato pokajanje, jer pokajanje je drugo rođenje
od Boga. Darove vere primamo pokajanjem. Pokajanjem stičemo milost
Božju. Pokajanje je druga blagodat, i rađa se u srcu od vere i straha
Božjeg. – Očišćenje tela je nedoticanje do telesne nečistote. Očišćenje
duše je oslobođenje od tajnih strasti, koje se pojavljuju u umu. A
očišćenje uma izvršuje se otkrivanjem tajni. Čistota uma je
prosvetlenje Božanstvenim, po delatnom upražnjavanju u vrlinama. –
Savršenstvo vascelog podvižništva sadrži se u ove tri stvari: u
pokajanju, u čistoti i u usavršavanju sebe. Šta je pokajanje?
Napuštanje grehovnog života i kajanje zbog njega. Šta je čistota?
Ukratko rečeno: srce koje ima milosti za svako stvorenje. Šta je
usavršavanje sebe? Dubina smirenja. Oznaka onih koji su dostigli
savršenstvo jeste ovo: ako i deset puta na dan budu predani na
spaljenje zbog ljubavi prema ljudima, ne zadovoljavaju se time.I
O POZNAVANjU
SAMOG SEBE,
O STRAHU I O KAJANjU


KO SE UDOSTOJIO
DA UGLEDA SAMOG SEBE,
VIŠI JE OD ONOGA
KO SE UDOSTOJIO
VIDETI ANĐELE.


"Upoznaj samog sebe", stajalo je napisano u Delfijskom proročištu,
više vekova pre Hrista, kako bi neprestano upozoravalo svakog čoveka
koji je ulazio u svetilište i koji je želeo da nešto sazna o sebi i
svojoj budućnosti. Mora biti da je iskustvo čoveka, i mnogo vekova pre
početka grčke kulture, kao i u drugim civilizacijama starog sveta bilo
upoznato sa teškoćama samospasenja, pa je neka mudra glava sažela sva
ta milenijumska saznanja čoveka i iskazala ih kratkom, punom i
višesmislenom izrekom, skoro naredbodavnom: "Upoznaj samog sebe!"
Neophodnost i valjanost ove istine, prihvaćene od grčkih filosofa
(bila je pripisivana Sokratu), utiskujući se trajno u čoveka-tragaoca
za istinom u svim kulturama i religijama sveta, sve do danas – mnogo
puta je potvrđivana. Svi religiozni mislioci, filosofi, psiholozi,
umetnici, pa i naučnici, polazili su od imperativnog zahteva života:
"Najpre upoznaj samog sebe, pa se onda manifestu!" Iz kojih dubina
potiče ovakav zahtev kod čoveka? Za verujuće ljude ovo je zahtev Boga u
čoveku, da bi čovek, bogoliko biće, primajući Boga svim bićem svojim,
postao i sam bog. Ovo su Božije reči izgovorene čoveku već u Davidovim Psalmima ("Rekoh: bogovi ste i sinovi višnjega svi", LXXXII Psalam), a zatim kroz Hristova usta u Jevanđeljima.
Ne čini mi se neobičnim što i materijalistički opredeljeni ljudi
(među njima i naučnici i filosofi) u potpunosti usvajaju potrebu čoveka
da upozna sebe, smatrajući ovakvu potrebu biološkom neophodnošću čoveka
u borbi za opstanak, što je moguće, sve tačnijim upoznavanjem prirodnih
zakona (što nauka vekovima i čini). Ali su, međutim, pre nauke i
naučnika, ljudi shvatili da je za razumevanje prirode, racionalno
korišćenje njenih dobara, potrebno bolje poznavanje sebe. Ne samo zato
što je čovek i sam deo prirode, već što je razvoj procesa mišljenja (od
konkretnog prema apstraktnom) omogućio i sve više omogućava pronalazak
takvih tehničkih oruđa, koja uz mali utrošak ljudske energije postižu u
prirodi i s prirodom velike rezultate. Ne ulazimo ovom prilikom u
opravdanu raspravu povodom čovekovog otuđenja od prirode, čovekovog
maćehinskog i nasilnog odnosa prema prirodi jednostranim postupkom
upoznavanja sebe samo kao materijalno, fizičko biće, zanemarujući sve
više, a onda i potpuno odričući, potrebu za Bogom.
"Sva tvoja naučna otkrića", veli vladika Nikolaj Velimirović, "samo
te bledo podsećaju na nesanjana otkrića i saznanja u blizini Boga".
Preterano ekstravertovana civilizacija Zapada, očarana dosadašnjim
naučnim izumima, uverena da će ovi u budućnosti biti još mnogo
uspešniji, zanemarila je "nesanjana otkrića i saznanja" mnogolikog, ali
pre svega bogolikog čovekovog bića. Upoznavanje samog sebe preokrenulo
se, već odavno među naučnicima na Zapadu, u prvenstven naum da se sve
dalje i sve više upoznaje priroda, kako bi njome čovek mogao u
potpunosti da ovlada. Tako prirodu istražuju oni ljudi za koje je
priroda i život uopšte plod "slučaja" i zakona evolucije a kojom Niko
ne upravlja. Zakone prirode, dakle, svi priznaju, ali ne i Zakonodavca.
Početak je mudrosti strah Gospodnji, kaže se u Pričama Solomonovim.
"Ko nije pravilno počeo", pita vladika Nikolaj, "kako će pravilno
dovršiti?" Odbacujući dva jedina mudra straha, strah, ili tačnije,
strahopoštovanje pred Bogom, i biološki strah koji ga štiti od
opasnosti, čovek je silno uvećao dva druga straha, psihološki i
socijalni. Danas se čovek mnogo manje plaši prirode nego nekada, ali se
sve više plaši drugog čoveka i – samog sebe, svojih nagona, svoga
nesvesnog, svega Zlog u sebi. Ovladavši jednim delom prirode, na uštrb
upoznavanja sebe, ili bar paralelnog upoznavanja sebe i prirode, čovek
je ostvario čuda tehničkog savršenstva, ne prateći moralne zakone u
sebi, dospevajući tako do početka mogućeg kraja – ekološke planetarne
katastrofe.
Psiholozi i psihoanalitičari mogli bi s pravom da mi zamere da ne
poklanjam dužnu pažnju velikim otkrićima dubinske ili dinamičke
psihologije, kao i bihejvioralne psihologije o zakonima našeg nesvesnog
života, o ljudskom ponašanju, o štetnosti potiskivanja, o ulozi i
značaju snova u ljudskom životu, o nagonima i mehanizmima odbrane od
njih i još mnogo čemu drugom dokle je došla, upoznavajući čoveka,
psihoanaliza, individualna psihologija, kompleksna psihologija,
geštaltistička psihologija itd. Tačno je da su sva dosadašnja otkrića
psihologije, sledujući delfijski savet: "Upoznaj samog sebe!" dragocena
i potrebna čoveku. Zašto je pri svemu tome čovek, ili ostao isti
prestupnik kakav je bio pre više hiljada godina poznate istorije
čovečanstva, vodeći ratove do istrebljenja protivnika, ili je postao i
gori nego što je bio, jer se, uz pomoć zloupotrebljenih tehničkih oruđa
usavršio u Zlu, uništavajući danas svoje zamišljene ili stvarne
protivnike brže i svirepije?
Čemu epohalni pronalasci baruta, atoma, presađivanje organa, otkriće
postojanja individualnog, nacionalnog, kolektivnog nesvesnog itd., kada
se oni ne upotrebljavaju na Dobro Zemlje, Prirode i Čoveka? A zašto bi
ova otkrića uopšte trebalo da pomažu čoveku koji je nastao pre miliona
godina "slučajno", kao plod užasne duge evolucije u kojoj su se
smenjivala slepa nastojanja prirode da putem "pokušaja i greške"
usavrše ponašanje mrava ili pčele, ptice selice ili čoveka kao
neshvatljivog, ali svakako "poludelog majmuna"?
Vratimo se sada na svetog Isaka Sirina koji je u VII veku posle
Hrista, bez poznavanja fizike, astronomije ili psihologije, skoro
sigurno bez poznavanja delfijskih misterija, već samo na osnovu ličnog
iskustva sticanog od rane mladosti, kada je odlučio da sa svojim bratom
stupi u jedan hrišćanski manastir, izdvajajući se u njemu od drugih
svojih podvižništvom – ostavio za sobom čvrstu i, reklo bi se,
iskustvom proverenu poruku, skoro neverovatnu, i za savremenog
psihologa i za vrlog hrišćanina: "Ko se udostojio da ugleda samog sebe,
viši je od onoga ko se udostojio videti Anđele". Zar je upoznavanje,
ali onda i poznavanje sebe zaista toliko teško, pitaćemo se. Otkud
toliko čovekovog čuđenja pred ovim rečima sv. Isaka Sirina? Ono upravo
dolazi od – nepoznavanja sebe!
Da parafraziramo velikog Njegoša. Bilo kako da sudimo o čoveku – s
materijalističkog gledišta kao proizvodu duge evolucije prve žive
ćelije na zemlji, ili iz hrišćanskog ugla, stvorenog po "slici i
prilici Božijoj" – tajna čoveku čovek je najveća. Sve što je od čoveka,
i ono najprostije (ćelija), složeno je, jer u njoj prikriveno počiva
nasledna supstanca čovekovih najudaljenijih predaka (koja dosta dobro
može da zameni azijsku ideju o mnogobrojnim proživljenim životima putem
reinkarnacije), koja pod određenim spoljašnjim uticajima može da
postane objavljena (s tim u vezi zanimljiva je i privlačna hipoteza
psihologa Leopolda Sondija o postojanju familijarno nesvesnog u svakom
čoveku).
Čovek je, zatim, nepredvidljivo biće. Koliko god majka ili otac bili
ubeđeni da poznaju svoju decu (a i deca kada odrastu svoje roditelje),
iznenađenja su ne samo moguća nego i česta. Sudije, advokati, pedagozi
i psiholozi, sudski psihijatri, zatvorski čuvari i vaspitači, učitelji
i profesori u svim školama sveta, najbolje znaju sa kakvim se
neočekivanostima u ponašanju njihovih klijenata i štićenika, pacijenata
i učenika, svakodnevno susreću. A šta tek reći o zbunjujuće
protivrečnim besomučnicima ruskih romana, kao i o junacima književnih
tvorevinama svih velikih pisaca sveta! Čak i kada takvi likovi u
romanima Dostojevskog, kao što su Stavrogin, Raskoljnikov, Ivan
Karamazov, starac Zosima, ili u nadrealističkim romanima Franca Kafke,
kao i bezbroj drugih i drugačijih likova u Šekspira, Getea, Mana ili
Hesea, ne bi u realnosti postojali, već samo u mašti velikih pisaca, i
to bi bilo dovoljno da poverujemo u realno postojanje svih junaka i
antijunaka u stvarnom životu i u nama samima. Jer kako bismo se mi
njima (čitajući strastveno velike romane svetske književnosti) mogli
oduševljavati i tako iskreno se sa njima poistovećivati, kada svi
anđeli i đavoli, luciferi i arhanđeli, prikazivani verno i ubedljivo od
strane darovitih pisaca, ne bi u nama oduvek počivali, uspavani, a onda
delimično ili potpuno razbuđeni!
Čovek iznenađuje čoveka prijatno, nažalost, češće i neprijatno.
Prijatno u slučaju (uzmimo primere iz Drugog svetskog rata), kada je
nemački vojnik odbio da u Srbiji strelja taoce, a onda, zajedno sa
njima, bio sam, od svojih sunarodnika, streljan; ili kada je katolički
sveštenik u Hrvatskoj spasao jednu srpsku porodicu od ustaškog noža a
nešto slično uradio i jedan drugi katolički sveštenik u Bačkoj
spasavajući, pred mađarskim pogromom, život pravoslavnom svešteniku u
mestu u kome su do rata zajedno živeli, izlažući se pri tom smrtnoj
opasnosti da bude proglašen izdajnikom. Sličnih primera, ne samo u toku
ratova, već i u drugim pogibeljnim situacijama u miru ima i više nego
što mislimo. Takva je božićna Poslanica banjalučkog biskupa Alfreda
Pihlera 1963. godine, u kojoj moli braću pravoslavne vere da oproste
zločine počinjene u Hrvatskoj u toku Drugog svetskog rata nad njima
samo "zato što nisu Hrvati i katolici". Zašto se o ovakvim slučajevima
tako malo zna i govori kada upravo ovakvi, neka su i retki primeri
požrtvovanja, dovoljno rečito govore o postojanju, istrajavanju i
pobedi Dobra nad Zlim? Zašto smo mnogo češće zlosrećno radoznali kada
slušamo ili čitamo kakva su sve strašna nedela ljudi počinili jedni
drugima (odavno je poznato da je u novinama najčitanija hronika
posvećena ubistvima, samoubistvima i saobraćajnim nesrećama), a
ostajemo ravnodušni kada čujemo, ili smo i sami svedoci plemenitih
postupaka i samožrtvovanja ljudi? Da li smo već toliko i sami ogrezli u
zlu, da nam svakodnevne vesti o novim zločinima potvrđuju svemoć Zla u
svetu i u nama samima, pri čemu na sadomazohistički način uživamo u
svesti o zlu, prema rečima Simone Vej: "Svest o grehu daje osećaj da
smo zli, a u tome uvek nešto ušićari izvesna oholost". Ako dopustimo da
se u nama učvrsti ovakva svest o grehu i zlu, kao nečem običnom ili
neumitnom, sve smo manje u stanju da bez sumnjanja primimo vesti o
Dobru i o postupcima dobrih ljudi.
Uzbudljivo je bilo otkriti u Jevanđeljima dva mesta koja
kazuju kako se i sam Bogočovek Isus Hristos u jednoj prilici začudio
neverju ljudi (u svome rodnom gradu, Nazaretu), a drugi put zadivio
veri rimskog kapetana u Kapernaumu. Bolje je i za našu dušu korisnije
da se začudimo tvrdokornom neverju nekih ljudi (od naučnika, pa do
običnog srpskog seljaka), nego što nam se njihova nevera čini
"normalnom" pojavom, jer tako hrani sopstveno neverovanje ili slabo
verovanje; a spasonosno je za oplemenjivanje našeg tvrdog srca, kad god
se zadivimo pred nekom reči, verom ili misli čoveka ljubavi, bez obzira
gde on živeo i kome narodu ili veri pripadao.
Zbog čega, možda, možemo da posumnjamo u ispravnost reči sv. Isaka
Sirina, kada je u pitanju težak, doživotni podvig upoznavanja sebe? Ova
sumnja potiče kod mnogih ljudi od njihovog nepokolebljivog uverenja da
poznaju sebe; ovakva predrasuda posledica je sveopšte ljudske oholosti,
a ova je prirodan odgovor na osećanje beskrajne slabosti čovekove.
Paradoks ljudskog bića i njegovog postojanja u svetu je u tome što je
čovek "bog u blatu", jedino prirodno biće koje je natprirodno obdareno
samosvešću, tj. razumom, umom i slobodnom voljom, a u isto vreme je
najnezaštićenije biće u prirodi (ne samo u detinjstvu) i, naravno,
smrtno je, sa svešću o tragičnosti smrti. U jednom istom čoveku,
naučniku koji u batiskafu dodiruje okeansko dno ili korača po Mesecu,
koji otkriva novu česticu u atomskom jezgru, ili nepoznatu planetu ili
galaksiju u vasioni, u čoveku-umetniku, koji napiše sjajan roman ili
pesmu za nekoliko dana ili sati, naslika Gerniku ili komponuje
simfoniju, u čoveku filosofu koji umnim operacijama stiže do apriornih
kategorija, do granica "bića i vremena" – u svima njima, ali i u svakom
od nas, često, mnogo češće nego što to hoćemo da priznamo, zlokobno
zadrhti "trska koja misli", opominjući nas da katastrofa nenadane
smrti, razboljevanje od neke opake bolesti ili gubitak celokupne
imovine, predstavlja realnu pretnju koja kao stalna zebnja ostaje i
kljuje, iz dubine bića čoveka, lažnog pobednika nad prirodom, smrću,
svojim telom i svojom psihom. Kako da se jedan čovek odbrani od ove
razdiruće unutarnje slabosti usred svoga života, priznatog ili i
slavljenog od drugih ljudi, nego gordošću večnog Prometeja koji svojom
hrabrošću, prkosom i trpljenjem odoleva sudbini i nužnosti postojanja,
Sudbini koja je jača i od samog Boga! Najdelotvorniji način ove odbrane
je – da ne upozna sebe! Tiresijino proročanstvo glasi: "Narcis će
doživeti duboku starost pod uslovom da ne upozna sebe."
Uvek iznova se kao psiholozi i psihoterapeuti na kraju XX veka
divimo mudrosti starih naroda. O Narcisu se znalo još od grčkih mitova,
o narcizmu, međutim, tek od vremena s početka ovog veka, kada je
Sigmund Frojd, na bezbrojnim primerima iz života (naročito života malog
deteta), detaljno opisao primarni i sekundarni narcizam, svemoć i
kompenzatornu velikolepnost, u suštini svojoj, nemoćnog i uplašenog
čoveka.
Svi su ljudi, manje ili više, paranoični, što znači svi manje ili
više sumnjaju, u sebe, u druge ljude, u Boga i, da bi savladali teško
podnošljivo, produženo stanje sumnje, stvaraju o sebi predstave
veličine i moći. Kada ova, da kažem tako, prirodna ili fiziološka
paranoičnost svakog čoveka preraste svoje normalne granice,
paranoičnost postaje paranoidnost, što predstavlja bolesno duševno
stanje čoveka, nekad opasno i za paranoidnog čoveka i za njegovu
okolinu, jer tada zahteva lečenje. A da li spomenuta prirodna ili
fiziološka paranoičnost takođe zahteva lečenje, možda preventivno, da
ne bi paranoičnost postala paranoidnost? Svakako, da, paranoičnost
treba lečiti. Kako? Upoznavanjem sebe! Ali čovek mora steći, najpre,
hrabrost – dublju, plemenitiju, mnogo težu nego što je hrabrost ratnika
ili planinara koji osvaja najviše vrhove planina, naučnika koji
eksperimentiše na sebi – da siđe u nepoznate dubine sopstvenog bića.
Stekavši jednom ovakvu hrabrost, čovek, večni tragalac za smislom,
polazi u božansku avanturu Fausta, Don Kihota ili Hamleta, tri, po mome
mišljenju, arhetipska obrasca čoveka-tragaoca, prisutna u dubinama
psihe svakog čoveka. Bilo da neupoznate dubine ljudske psihe poredimo
sa lavirintom (iz grčke mitologije), ili sa hodnicima i pećinama
podzemlja, nije moguće krenuti u Lavirint bez Arijadninog konca, ili u
pećine bez jake svetiljke speleologa. Šta je zapravo Arijadnin konac
ili čudotvorna zublja jakog plamena? Hrišćanska je to vera, nada i
ljubav. Vera u Hrista, nada i u naše vaskrsenje, i ljubav, koja će nas
kao treća sestra mudre majke Sofije pratiti na našem dugom i mučnom
putu upoznavanja sebe. Zašto je nemoguće upoznati sebe bez Hrista i
Hristove pomoći? Zato što svaki drugi pokušaj upoznavanja sebe,
ogoljenog, bez maske, bez Persone, razobličujući Senku u sebi,
lišavajući se, dakle, svih projekcija, negacija, preokretanja u
suprotno, identifikacija sa agresorom i drugih brojnih mehanizama
odbrane, odlučno uočenih i opisanih od Frojda i njegovih nastavljača –
vodi nepodnošljivom saznanju, koje treba da bude doživljeno, a ne
apstraktno mozgano, o apsolutnoj ništavnosti čoveka. Hrabrost nekih
genijalnih ateista, kao što su bili Niče, Frojd, Marks, Sartr,
Hajdeger, Beket, da čoveka ogole do kraja, svodeći ga na besmislenu
prirodnu Nulu, kakvom smrtnom nulom završava život svaki čovek i kakvim
će ništavilom završiti život jednog dalekog dana u budućnosti i naša
Zemlja i njeno Sunce i možda čitava vasiona – zadivljuje i užasava. Ne
zaboravimo ipak da i ovi genijalni ljudi nisu izdržali do kraja života
da ostanu nihilisti i apsolutni ateisti. Vizija Ničeova bio je –
natčovek, Marksova – proleterska, mesijanska klasa koja će povesti svet
u besklasno društvo; Frojd je grčevito hteo da veruje u ljudski razum
koji će ga, možda, spasti od samouništenja; Sartr je propovedao
apsolutnu slobodu čovekovu i njeno smisleno angažovanje u humanističkoj
akciji, a Hajdeger je, kažu, pred smrt poručio sledeće: "Filozofija
neće moći izvršiti nikakav preobražaj sadašnjeg sveta. I ne samo
filozofija, nego nikakvo mišljenje koje je samo ljudsko. Može nas
spasti samo Bog, a nama ostaje samo da se poetskim mišljenjem
pripremimo za pojavu Boga. Ili, ako ipak propadnemo, da bar budemo u
toj propasti svesni da propadamo zato što Bog nije sa nama, što je
otsutan".
Ali ostavimo ove malobrojne genijalne među ljudima i njihovu
tragičnu borbu za smisao. Većina ostalih ljudi, ili se uopšte ne
usuđuje da siđe u mračno podzemlje svoje svesti u kojoj ih čeka, kao u
bajkama, na svakom koraku po neko iscereno lice sopstvene prošlosti,
individualne ili one familijarne, nacionalne i kolektivne – sada već
mnogo bolje znamo zašto se većina ljudi ne odvažuje na ovakav korak, pa
ostaje doživotno na stupnju narcističkog samoprecenjivanja, odnosno
nepoznavanja sebe – ili polazi na opasan put samopoznanja sa Božijim
oruđem, verom i nadom da će se dugi i mučan put hrišćanina na Zemlji
završiti njegovim vaskrsenjem, još ovde na Zemlji. Kako? Preumljenjem,
doživljajem radosti nošenja svog krsta i Hristovog lakog
bremena, a onda, posle smrti, nastavljanjem beskonačnog usavršavanja,
sve do "mere i visine rasta Hristova". Možda smo se sada približili
tajanstvenim rečima sv. Isaka Sirina: "Ko se udostojio da ugleda samog
sebe" – a zbilja se udostojio samo onaj koji je s verom i u slobodi
izabrao Boga za putovođu – "viši je od onoga ko se udostojio videti
Anđele".
KAO ŠTO JE NEMOGUĆE
PREPLIVATI VELIKO MORE
BEZ BRODA ILI LAĐE,
TAKO NIKO NE MOŽE POSTIĆI
LjUBAV BEZ STRAHA...
POKAJANjE JE BROD,
A STRAH – NjEGOV KRMAR,
LjUBAV, PAK – BOŽANSKO
PRISTANIŠTE.
STOGA STRAH NAS VODI
NA BROD POKAJANjA,
PREVOZI PO SMRDLjIVOM MORU ŽIVOTA I UPUĆUJE
BOŽANSKOM PRISTANIŠTU,
KOJE JE LjUBAV.


U prvi mah može da nas zbuni rečica sv. Isaka Sirina u kojoj on povezuje ljubav sa strahom, kada poznajemo reči iz I Jovanove poslanice
(4, 18): "U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah
napolje". Da bi izabranik Božiji, međutim, stigao do "savršene
ljubavi", neophodno je da prethodno oseća strah. Od čega ili od koga
strah? U svakom čoveku, kao što to dobro znamo, straha ima napretek.
Strah je čoveku oduvek bio najveći neprijatelj, ali, paradoksalno, i
veliki prijatelj. Strah je biološke, psihološke, psihopatološke,
socijalne, ali i metafizičke prirode. Majka rađa dete sa pomešanim
osećanjem radosti i straha, pa se i svako dete sa takvim osećanjem
rodi. Strah od odvajanja, kao jedan od najjačih egzistencijalnih
strahova, prati čoveka celog života, od rođenja, kada se dete odvaja od
devetomesečne simbiotske zajednice sa majkom, do poslednjeg daha, kada,
ako je čovek pri svesti, njegova duša se sa strahom odvaja od
simbiotske veze sa telom, koja veza nekad traje i do sto godina.
Postavimo sada odlučno pitanje, kada je strah neprijatelj, a kada
prijatelj čoveku? U načelu, svaki fiziološki ili normalan strah koji
zaštićuje čoveka od opasnosti, pravovremeno ga na nju upozoravajući,
čovekov je prijatelj. Takav je strah od elementarnih nepogoda i
svakovrsnih spoljašnjih opasnosti. Strah postaje mnogo složeniji i teže
ga je prepoznati kao prijatelja ili neprijatelja, kada je reč o našim
unutarnjim strahovima. U nekim slučajevima, naime, prijateljski,
zaštitni, unutarnji strah, ili se ne prepoznaje kao koristan strah, ili
se pretvara u patološki strah koji naraste, nekad, do panike, a koja
onda može direktno da ugrozi čovekov život.
Raznovrsni su oblici bolesnih strahova i njihovih ispoljavanja u
čovekovom unutarnjem i spoljašnjem životu. Malo je ljudi na zemlji
lišenih bilo koga, ma i najbezazlenijeg oblika straha, bojazni ili
plašnje. Od neškodljivog, na izgled, ali nametljivog i dugotrajnog
straha čoveka od insekata, bakterija, širokih ili uzanih prostora itd.,
do težih oblika straha koji onemogućavaju čoveku slobodno kretanje,
zatim, umišljenih strahova psihotičnih bolesnika od vidljivih ili
nevidljivih neprijatelja, spektar ljudskih strahova, bogatiji je od
spektra sunčevih boja ili tonova u muzičkoj lestvici. Čovek je, zbilja,
biće straha, jer je i pored svoga uzvišenog razuma i uma, najnemoćnije
biće u prirodi, neprestano ugrožen realnom pretnjom bolestima i smrću.
Savremena dubinska psihologija, verovatno s pravom, mada nekad
prenaglašeno, najveći deo svih poznatih oblika ljudskih strahova,
objašnjava najrazličitijim mogućim traumatskim događajima nastalim
prenatalno, perinatalno i postnatalno, uglavnom odigranih do treće,
četvrte godine deteta, koji (događaji), onda, ostavljaju jači ili
slabiji doživotni trag na svesni i podsvesni život čovekov. Ovakva
stresna ili traumatična zbivanja dešavaju se, ili nekom spoljašnjom
neumitnošću, češće, neznanjem i greškama majke, ili oca, u ranom
detinjstvu njihovog deteta.
Poznato je verovatno svima da su neki strahovi vidljivi i da mogu
biti lako prepoznati kod uplašenog čoveka od njegove okoline, kao što
ima strahova koji se, spolja, ničim ne odaju, a utoliko potmulije i
opasnije rovare unutar duševnog života nekog čoveka. Treba li podsetiti
da ima strahova čiji uzrok čovek nekad tačno sluti, kao što ima i više
strahova kojih čovek nije svestan, ili ih je samo povremeno svestan. Za
takve strahove kažemo da su potisnuti, iza kojih se krije neka teža,
neprepoznata trauma, najčešće agresivne ili seksualne prirode. Treba
reći, najzad, da osim prolaznih, lakših i prepoznatih strahova, kojima
teško da može da umakne i najbolji ili najpametniji čovek, ni oni teži,
višegodišnji i neprepoznati strahovi, ne moraju biti doživotna kob
nesrećnog čoveka. Radikalnom promenom uslova življenja, samolečenjem,
lečenjem psihoterapijom, kao i iskrenim ispovedanjem sebe duhovniku,
moguće je čoveku da ublaži ili i potpuno otkloni ono što je bilo
bolesno u onom prirodnom, rođenjem stečenom i prijateljskom delu
ljudskog straha. Tako smo stigli do glavnog dela našeg izlaganja o
strahu koji se odnosi na naš društveno-duhovni život, a o kome govori
sv. Isak Sirin.
Videli smo već da strah može da bude naš prijatelj onda kada nas
pravovremeno upozorava na neku realnu spoljašnju ili unutarnju
opasnost. Kada govorim o unutarnjoj opasnosti, mislim na razne telesne
bolesti koje nikad ne nastupaju naglo, ni onda kada se tako spolja
manifestuju (infarkt srca ili mozga, neki tumor itd.). Pre nastupanja
bilo koje ozbiljnije bolesti uvek postoje unutarnje opomene iskazivane
različitim znacima, nemuštim jezikom, simbolima (u snu, na primer),
koje mi, u našoj opštoj duševnoj i duhovnoj zaslepljenosti, ne
prepoznajemo, ili kada ih i prepoznamo kao signale upozorenja, na njih
ne obraćamo pažnju, kao da nije reč o našem sopstvenom životu ili smrti.
Probuđeni jednom, milošću Božjom, za naše duhovno poreklo i
neprocenjivu dragocenost negovanja duševno-duhovnog života, počinjemo,
po prvi put, da se drugačije odnosimo prema strahu. Ako smo do toga
prelomnog trenutka koji može nastupiti naglo, kao preumljenje ili
konverzija, ili postepeno i jedva primetno doživljavali svoje strahove
površno, ili ih preživljavali na bolestan način kao mučnu fobiju,
slobodno lebdeći strah, nejasnu anksioznost, od toga odlučnog trenutka,
kada smo naslutili i shvatili ko smo, odakle smo i kuda idemo, većina
naših dotadašnjih strahova postaje nam manje važna, čak beznačajna, jer
sada otkrivamo u sebi onaj najvažniji strah, za koji i nereligiozni i
religiozni filosofi kažu da je poslednji strah, strah strahova – strah
od smrti. Mogli smo se mi i do onog Božijeg objavljivanja u nama bojati
smrti, jer i nagon samoodržanja nosi u sebi, na način enantiodromije,
strah od smrti. Ovakav strah od smrti, međutim, nije mogao pokazivati
nikakve bolesne pojave u našem unutarnjem ili spoljašnjem životu. Ovaj
strah je kod nekih ljudi postajao jak onda kada su ovi ljudi vodili
duže vremena nepriličan spoljašnji život. Blago čoveku koji neprilično
živi, a oseća jak strah od smrti, jer se kroz ovaj strah u njemu
pokazuje njegova oslabljena, a ipak neumrtvljena savest, koja jedino
još kroz ovaj strah od smrti iskazuje sebe i Onog koji je ovu savest,
jednom, stvaranjem čoveka, za uvek u njegovo srce usadio.
Smrt za čoveka osvešćenog za Boga u sebi, prestaje da bude biološki
strah svakog živog bića od umiranja, već postaje egzistencijalni strah
večnog umiranja, bilo da je shvatimo kao konačan povratak u ništavilo,
konačnu smrt jer smo odlučno i slobodno odbili večni život, ili da ovo
večno umiranje razumemo kao večni pakao, istina ne kao mesto u kotlu
vrele vode ili vatre u kojoj gori, a ne može da izgori i telo i duša,
već pakao, kao večnu odvojenost od Boga, ali i od drugih ljudi. Onaj
ranije spominjani strah od odvajanja (separacije) koji počinje
rođenjem, (a da li se završava smrću?) u stvari je naš iskonski,
opravdani strah od mogućnosti večnog udaljavanja od Boga. Kada smo,
dakle, u sebi prepoznali ovaj prastari strah Adamov od svoje golotinje
– pod kojom se ne podrazumeva samo telesno Adamovo ogoljavanje posle
počinjenog greha, kada se Adam pokrio, zajedno sa svojom ženom Evom
smokvinim listom, već i osiromašenje njegovog duševno-duhovnog života
posle udaljavanja iz Božije blizine – naš strah od smrti više nije naš
neprijatelj, koju smrt preobraženi Savle izaziva, pitajući: "Smrti, gde
ti je žalac?" – nego postaje naš jedini prijatelj koji nas iz smrti
izvodi u Život, život večni. To je onaj strah, krmar na našem životnom
brodu, za koji sv. Isak veli da bez njega ne možemo stići u luku
spasenja. Nema više u nama, od kada smo prepoznali ovaj spasonosni
strah, nikakvog drugog straha: od visine, oštrih predmeta, vode ili
vatre, virusa ili komete; bezbroj strahova koji su nam, čak, korisno
služili dok smo bili odrasla deca, štiteći nas, još nespremne i
nesazrele od suočavanja sa onim Božijim strahom, za koji veliki Danac,
Sjeren Kjerkegor, kaže da je "vrtoglavica slobode". Za mnoge ljude, tek
je prelomni doživljaj ovakvog straha označio pravi izlazak broda iz
luke na pučinu, jer je pučina mora "vrtoglavica slobode" života. Do
tada, ako se naš brod i kretao, on se kretao bez krmara-straha, kretao
se sa lažnim kapetanom broda koji nije znao kako da izvede brod iz luke
pune podvodnih stena na otvoreno more, na kome je potrebna samo jedna
busola – strah ili strahopoštovanje pred Bogom. Jadni, veliki Niče! I
on je pisao: "Puštajte vaše galije u nepoznata mora, na otvorenu
pučinu!" I sam je smelo zaplovio okeanom, ali bez Božije busole,
uzdajući se samo u sebe i natčoveka u sebi. A natčovek u Ničeu, kao i u
svakom od nas, jedino je i samo Bogočovek, Isus Hristos. Drugi natčovek
može biti samo Antihrist. Niče se za njega odlučio, da li slobodno?
Mada sam i ranije pisao o potrebi razlikovanja straha i
strahopoštovanja, neće biti suvišno da i ovom prilikom nešto o toj
razlici prozborim. Pojednostavljujući malo ovu razliku, u pokušaju da
protumačim reči sv. Isaka Sirina o vezi ljubavi i straha, rekao bih da
svi naši strahovi u toku života vode, ili treba da odvedu, jedino
spasonosnom strahu – strahopoštovanju pred Bogom. Svaki drugi strah
prikriva jedini strah koji nas tera napred, od zemlje put neba, od
čoveka put Boga – strah pred Bogom i njegovim Sudom. Dobro je, odavno,
od svetih Otaca rečeno: "Ko nema strah od Boga, svega će se bojati, i
mušica i drugih ljudi, a ko se Boga boji, neće se više ničega
zemaljskog bojati!" Da li je potrebno ponavljati da strah od Boga nije
nikakav strah od Boga koji preti, u stvari strah od zemaljskog oca ili
državnika koji strahom održava pokornost, ili strah od srednjovekovnog
Boga crkve koja je plašila paklom, već i onako dovoljno uplašene ljude
od ratova i epidemija, plašila ih rečima i slikom, večnim paklenim
mukama, održavajući tako ljude u ropskoj pokornosti koju je Isus
Hristos hteo da jednom zauvek zameni u čoveku za poslušnost iz ljubavi.
Eto, jednog pouzdanog krmara na brodu – strahopoštovanje pred Bogom,
kormilara čiji je brod, najzad, zaplovio morem, izvukavši ga između
hridina "smrdljivog mora", uvek smrdljivih luka svih pristaništa sveta.
To je onaj strah ljubavi deteta od oca i majke, strah prijatelja od
prijatelja, muža od žene i žene od muža, strah ljubavi pred Bogom – da
se Bog, otac ili majka, prijatelj ili bračni drug, ne ožaloste zbog
naših neljubavnih reči ili dela. Sveta Trojica Božija, Ličnosti su, ne
zaboravimo ovu važnu činjenicu! Zbog toga verujemo i znamo da Isus
Hristos i sada plače i tuži zbog nas ljudi i naših nedela, kao što je
plakao i tužio pred mrtvim Lazarom, u Getsimanskom vrtu ili pred
Jerusalimom koji će od Rimljana biti pregažen i uništen.
Ne smemo na kraju ove moje smele egzegeze da zaboravimo nešto
značajno iz rečenice Isaka Sirina koji smo naveli na početku članka.
Videli smo da bez otkrivanja pozitivnog, prijateljskog straha u nama
(straha od Boga), nije moguće izvesti brod na otvoreno more, na kome
tek možemo da prepoznamo, šta je to slobodna volja i zašto nam je nju
Bog udahnuo rađanjem Adama (čije ime – Adaman, na hebrejskom jeziku,
kao što je poznato, znači Zemlja). Zašto je ovaj strah, zapravo, jedini
sigurni kormilar na životnom brodu našeg postojanja? Zato što nas vodi
pokajanju, jasno poručuje sv. Isak Sirin. Bez pokajanja, dakle, nema ni
broda, ni mora koje nije više smrdljivo, već je čisto i providno sve do
dna kada ga danju s broda gledamo, dok je noću, dok i dalje plovimo
otvorenim morem, zvezdano nebo nad nama drugo providno dno; more se
tako ogleda u zvezdanom nebu, a zvezdano nebo u moru. Između mora i
neba postavljen je čovek. Samo čvrsta građa broda i siguran kapetan
broda spašće čoveka da se ne obezglavi od vrtoglavice pred zvezdanim
nebom, i ne utopi, kao Narcis, u dubini mora.
I još jednom, svaki drugi strah koji ne vodi pokajanju, lažno je
pribežište i smrdljiva luka, bolestan način odbrane, samim tim
izbegavanje odgovornosti da se čovek slobodno odluči, da prihvata
odgovornost i slobodu onda, kada prepoznajući svoje grehe, traži za
njih razrešenje i iskupljenje i prepoznaje onu vrstu straha koji vodi
pokajanju. Otkud u čoveku toliko golem, tako dugotrajan i tvrdokoran
strah od jedino spasavajućeg straha, pokajničkog straha? Zašto se
većina ljudi radije priklanja životu ustajale luke, nego što se usuđuju
da se zagnjure u slano more i okrepljujućom morskom soli iščiste sve
rane na telu koje su im lažni strahovi prouzrokovali? Verovatno je zato
tako jer su naslage greha, taložene decenijama u telu i duši čoveka,
već tako ogrubele i telo i dušu, da je takav čovek izgubio i poslednju
nadu da mu bilo koje more i njegova so (recimo drugačijim jezikom, bilo
koji duhovnik ili psihoterapeut) mogu rastvoriti i istopiti spečenu
koru greha sa duše i tela.
A kakva božanstvena nadoknada čeka jedinog pravog junaka među svim
drugim vrstama junaka u ovome svetu, za njegov rizik koji poništava u
sebi sve druge strahove, oslobađajući kao princ iz krila zmaja princezu
– strah pokajanja! Ne podnoseći više sebe smrdljivog, ne kupajući se
više svakodnevno u baruštini grehovnog straha, a pri tom ne
proglašavajući ovaj svet apsurdnim, voljno iz njega izlazeći, vraćanjem
"ulaznice Bogu" (kao Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog), ovakav
čovek, istinski Bogotražitelj, strahom pokajanja otkriva u sebi veru,
sa njome nadu, ali onda i najdragoceniju njihovu sestru ili treću
Sofijinu kćerku – ljubav. I sada nam se tek otkriva pravi smisao jedne
druge poruke sv. Isaka Sirina: "Kada čovek zavoli Boga onda njegova
ljubav gasi oba straha, strah od smrti i strah od Njegovog suda."
BLAGODAT, ČIM OPAZI DA ČOVEK
POČNE MISLITI O SEBI MNOGO,
ODMAH POPUŠTA DA SE POJAČAJU
I UTVRDE PROTIV NjEGA ISKUŠENjA,
DOK NE UPOZNA SVOJU NEMOĆ
- TADA TRČI I U POKORNOSTI
HVATA SE ZA BOGA...
OVDE BOG ISPOLjAVA SVOJU SILU
U NjEGOVOM SPASENjU.
JER NIKAD ČOVEK NE POZNAJE
SILU BOŽIJU U MIRU I U SLOBODI.


Čovek u toku svoga života, više ili manje stalno misli visoko o
sebi. Nazvali mi ovu činjenicu psihoanalitičkim izrazima narcizam,
omnipotencija, "grandiozni self", ili hrišćanskim, gordost, nije bitno,
jer je reč o istovetnom opšteljudskom fenomenu primetnom već u
najranijem detinjstvu, kao prirodnom, kompenzatornom rezultatu duboko u
sebi doživljenog osećanja slabosti i nemoći. Niko ne spori da kod
svakog čoveka, nekad za kratko, nekad za duže, iskrsne svest o svojoj
nemoći. Odlučujuće je, međutim, kako čovek reaguje na ovo prirodno
osećanje. Mada je raznovrsnost reagovanja, praktično, beskrajna, jer su
i svi ljudi beskrajno različiti (ali svi beskrajni, u smislu
hrišćanskog učenja o beskrajnom usavršavanju čoveka), navešćemo
nekoliko najtipičnijih načina odgovora čoveka na prepoznavanje sebe
"golog". Da li zbog neke urođene manjkavosti (telesne ili duševne, ili
i jedne i druge), ili nekog ranog traumatskog događaja, tek, najviše
ima ljudi kojima je "osećanje inferiornosti" do te mere nepodnošljivo,
da svaki nagoveštaj ovakvog osećanja biva odstranjen iz svesti
(potisnut) i zamenjen nekim prkosom, agresijom, gnevom. Odavno je
poznato u psihologiji, a i u svakodnevnom iskustvu ljudi, da čovek
postaje agresivan najčešće onda kada je uplašen. Sa porastom jačine
straha u čoveku, raste i jačina agresije, koja može pokazivati
različite načine manifestovanja (direktna i indirektna, neverbalna i
verbalna, maskirana verbalna agresija itd.), pri čemu čovek ne mora
biti svestan tesne povezanosti straha i agresije.
Da li zbog urođenog introvertovanog stava ili nasleđenog
melanholičnog ili flegmatičnog temperamenta, neki ljudi, takođe
nespremni da u svesti duže vremena podnesu nemoć, povlače se u takvim
stanjima od ljudi (izazivajući kod ovih čuđenje), tuguju neko vreme,
jalovo, u samoći, a onda kao da zaborave na doživljaj nemoći, vraćaju
se u društvo i nastave da žive, kao što čovek ne želi više da misli na
neku noćnu moru koja je bila i prošla.
Ima, srećom, dosta ljudi koji su na svet došli sa snažnijim
potencijalima Ja-principa, koji su imali više sreće u detinjstvu sa
relativno usklađenim karakterima roditelja i koji zrelije reaguju na
povremene nalete slabosti. Prihvatajući teorijski kao tačan, a iz
ličnog iskustva se uveravajući u praktičnu vrednost drevnog zahteva
mudraca: "Upoznaj samog sebe!" – ovi ljudi su korisno zainteresovani da
saznaju poreklo spomenutim naletima unutarnje slabosti. Pomno
ispitujući korene čovekove inferiornosti i kompenzatornog osećanja
superiornosti, opšteljudske i lične, ispitivači stižu do istog
odgovora: čovek je najslabije biće u prirodi, ali čovekov um čini
čoveka gospodarem prirode!
Ovaj tragično doživljeni rascep između činjenice čovekove slabosti i
smrtnosti i potrebe njegove za besmrtnošću, traži odgovor od čoveka,
(kada čovek stekne hrabrost da ovako pita), kakav je smisao ovakvog
rascepa i da li ga uopšte ima. I ne znajući, ljudi su se oduvek delili
na tri grupe kada su sebi postavljali slična pitanja i na njih hteli da
odgovore. Dok su jedni negirali svaki mogući smisao ljudskom
postojanju, usklađujući, nekad, s velikom mukom, lični život sa ovakvim
uverenjem, drugi su priznavali svoju duševnu i duhovnu nesposobnost da
na ovakva suštinska pitanja odgovore (agnostici), dok su ljudi iz treće
grupe, verujući u Tvorca sveta, u hrišćanstvu u Svetu Trojicu, preko
vere dobijali i odgovor koji ih je ispunjavao mirom, neke i velikom
radošću. Tako smo stigli do odlučujućeg pitanja, kako iskreni
hrišćanski vernik odgovara ili treba da odgovori na doživljaj svoje
nemoći?
Već smo ranije, u više mahova, navodili reči apostola Pavla iz njegove II poslanice Korinćanima
"kada sam slab onda sam silan", jer se Božija sila najbolje pokazuje "u
nemoći ljudskoj". Šta treba da znači ova čudna, paradoksalna činjenica?
Ona ne može, najpre, nikako da znači – bila bi to, zbilja,
antropomorfna predstava – da Bog, sličan tiranskim roditeljima ili
takvom istom narodnom vladaru, želi da ima ljude, pokorne robove koji
slušaju iz straha. Bog je stvorio čoveka, zaista, kako bi Sartr rekao,
apsolutno slobodnim, uz to vladaocem nad Zemljom i njenom prirodom,
stvaralačko biće "osmog dana" stvaranja. O "osmom danu" stvaranja,
čovekovom doprinosu popravljanja palog čovečanstva, o čoveku kao
"Božijem prijatelju", Sinu, a onda i saradniku, najpre je govorio
(koliko je meni poznato), iz svoga mističkog iskustva u XIV veku, sv.
Grigorije Palama, potom u XIX ruski religiozni mislilac Teodor Buharev
(1829-1871), a onda u XX veku Nikolaj Berđajev.
Doživljaj sopstvene slabosti i nemoći, kod pravog hrišćanina, ne
budi "osećanje inferiornosti", strah, agresiju, prkos, rezignaciju,
očajanje i melanholiju. Sva ova i druga slična "reaktivna" osećanja
čoveka, kada doživljava, na razne načine, i raznim povodima, neizdrživo
osećanje nemoći, upravo i bitno razlikuju agnostičara ili ateistu od
autentičnog hrišćanina (ovde je reč samo o hrišćanskom svetu). Tek
ovakav hrišćanin u stanju je da svoju, na vreme prepoznatu nemoć doživi
kao Božiju milost, kao poziv Boga ljubavi čoveku da mu se bez straha
ili prkosa obrati za pomoć. Svaki čovek zavapi bar nekoliko puta u toku
svoga života iskreno, iz dubine duše, za pomoć. Ali kome se čovek
najčešće obraća za pomoć? Roditeljima, bračnom drugu, prijatelju,
društvu, najređe Bogu ili, na kraju, i Bogu. Doživljajni hrišćanski čovek zna odmah kome se jedino
može obratiti da ga spase, svejedno da li o sebi misli kao o "palom,
grešnom čoveku" koji se nikako ne može sam spasti, ili, jednostavno, o
čoveku kao smrtnom biću čiju čežnju ka besmrtnosti može utoliti i
ostvariti jedino Onaj koji je sam besmrtan, odnosno Koji je kao
Bogočovek vaskrsenjem savladao smrt.
Biće nam sada, pretpostavljam, lakše da shvatimo reči sv. Isaka
Sirina o blagodati i iskušenju. Ne doživevši nikad Božiju blagodat, jer
Mu se nije nikad iskreno obratio za pomoć, nehrišćanski čovek,
iskušenja koja ga u životu snalaze, ne doživljava kao hrišćanska
iskušenja, već kao nepoznato zlo koje se na njega, nedužnog, obrušava,
kao zlo koje dolazi od drugih ljudi, rđavog društva i njihovih
ustanova, ili kao zlo koje je slepi slučaj, ili sudbina, protiv koje su
nezaštićeni i nemoćni, i ljudi i bogovi. Najčešći odgovor na ovakva, u
njihovoj suštini neprepoznata iskušenja, iskazuje se od nehrišćanskih
ljudi buntom ili očajanjem.
Na drugoj strani, hrišćanin, kad god biva izložen iskušenju,
zahvalan je Bogu Koji ga kroz iskušenja opominje da je opet jednom
"počeo misliti o sebi mnogo". Sveti Isak Sirin sigurno ne misli da
hrišćanin ne treba da misli mnogo o Božijem biću (jer takvog mišljenja
nikad nije mnogo), već se u onoj izreci svetitelja jasno kaže da
iskušenja dolaze onome ko o sebi misli mnogo. Spasonosno iskušenje u
tome slučaju trajaće onoliko dugo (nekad samo nekoliko sati ili dana,
nekad mnogo duže) koliko je potrebno dok čovek, još jednom, kako se
kaže u svetiteljevoj poruci "ne upozna svoju nemoć".
Čoveku je teško kao prirodnom biću, i kada je ovo prirodno biće
postalo hrišćansko, da neprestano nosi Boga u srcu. Da bi ovo jednom
postigao, možda posle mnogo godina upornog truda, a i tada samo uz
Božiju milost, doživotnom nepokolebljivom hrišćanskom podvižniku
poklonjena je od Boga "Isusova molitva", poznata, cenjena i negovana
stotinama godina, naročito u pravoslavnom svetu (posebno u Svetoj Gori,
a onda i u Rusiji). Samo takav Božiji izabranik, kome je um sišao u
srce i kome je molitva "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, smiluj se na
mene (grešnika)" postala sastavni deo telesno-duševno-duhovnog bića
njegovog, što znači, koja je ušla u sastav disanja i krvotoka
molitvenika, doživljava neprekinutu radost Božijeg prisustva, beskrajnu
ljubav prema Bogu, ali i prema svima ljudima i, kako je sveti Isak na
jednom mestu pisao, "za svaku stvar... i za prirodu gmizavaca", i u
isto vreme, ovakva ljubav je ispunjena velikom žalošću za sve "dok se
svi ne upodobe Bogu".
Svi ostali, i primerni hrišćani, nužno i prirodno zaboravljaju
povremeno Boga i Njegovu blagodat, poklonjenu im, "ni za šta,
besplatno", zanimajući se, opet jednom, pre za svet, nego za Boga,
ophrvani svetskim brigama i mnogobrižnošću palog čoveka, kako bi rekao
sveti Teofan Zatvornik. Samo hrišćanin zna da ceni i ne prestaje da
zahvaljuje Bogu što mu je poslao iskušenja koja ga opominju da je čovek
Božiji, a ne svetski, da je rođen na Zemlji, u istoriji, ali da nije
stvoren samo za Zemlju i istoriju (svoga naroda, svoje porodice).
Svetitelji su se nekad žalili da im Bog već dugo nije poslao ni jedno
jače iskušenje. Ovo su smatrali znakom bogoostavljenosti i molili su
usrdno Boga da ih ne liši iskušenja koja će ih učiniti savršenijim
hrišćanima, još bližim Bogu. Stegne se zato čoveku srce od bola kada
pomisli kako ima zlih ljudi koji zlo čine, a koji su dugo fizički
zdravi, naizgled, zadovoljni i mirni. Za ovakve ljude, u jednoj
Tolstojevoj priči (O zlom spahiji) kaže se (tako narod o njemu misli), da su od takvog čoveka digli ruke "i Bog i đavo".
Velika je, otud, milost Božija kada odmah posle nekog
učinjenog greha stigne i opomena, u vidu nekog iskušenja. Ovakva milost
naročito je velika kada se izlije, posle nekog prestupa nekom
nehrišćaninu ili hrišćanskom početniku, i to u vidu relativno brze
"kazne" bilo koje vrste. Jer ovakav brz "bumerang", posle nekog
prestupa, mogao bi da posluži nehrišćaninu, zbilja, kao "znak odozgo",
kao podsećanje zaboravnog čoveka na njegovo stvarno poreklo.
Psihoanalitičari bi mogli da na ovo primete da sva "kažnjavanja" ili
"iskušenja" i "opomene", stižu čoveku od njega samog, od njegovog
moralno razvijenog ili, češće, prejako razvijenog nad-ja. Mada smo mi u
više mahova u našim ranijim spisima podvlačili razliku između
psihoanalitičkog pojma nad-ja i hrišćanskog pojma savesti, možemo mirno
prihvatiti ovakvu psihoanalitičku primedbu, izjednačavajući u
slučajevima koje smo ovde navodili, oba spomenuta pojma. Jer, čak i
kada u primerima istinskih hrišćana, ne bismo hteli da po svaku cenu u
iskušenjima koja ih snalaze – u slučaju kada počnu o sebi "da misle
mnogo" – vidimo direktnu Božiju intervenciju, sasvim je dovoljno da se
složimo da ih to njihova savest upozorava, podsećajući da je Hristos u
nama, i prema rečima samog Isusa Hrista i prema savetu sv. Jovana
Kronštatskog: "Imaj u vidu da je Bog u tebi kao Njegovoj slici i
prilici, uvek i na svakom mestu prisutan; ti misliš posredstvom Oca,
govoriš posredstvom Sina (Reči), deluješ kroz Duha Svetog". Čisteći
neprestano svoju unutrašnju duhovnu posudu od greha, čovek se
približava, i u jednom trenutku otkriva Duha u sebi. To je trenutak
primanja blagodati o kojoj sv. Isak Sirin govori. Kada je jednom Duh
Božiji, Sveti Duh u čoveku pokazan, probuđena je u njemu i savest, kao
"glas Božiji u nama", preko koje čovek, sve dalje i dalje, prepoznaje
smisao, i iskušenja i nemoći, jer kroz njih "Bog ispoljava Svoju silu"
da bi čoveka spasao, kako kaže sv. Isak Sirin.
Nedovoljno razvijen hrišćanin u nama ili nehrišćanin, takođe je
rođen sa savešću, kao i svi ljudi. Nije bitno što neki psihoanalitičari
ne priznaju ovu savest kao urođenu, već je smatraju stečenom, putem
introjekcije moralnih zabrana roditelja od strane deteta, nazivajući je
nad-ja. Bitno je da je ovo nad-ja razvijeno u čoveku, jer ono onda i
kod nehrišćanina opominje, kažnjava i proizvodi iskušenja, sve kao
reakcija na grehove koje ovakav čovek čini, približavajući ga tako, za
svest čoveka nevoljno, hrišćanskoj veri i hrišćanskom pojmu savesti.
Bolesni slučajevi javljaju se kod ljudi mahom onda kada je njihova
savest (ili nad-ja) nerazvijena ili preterano razvijena, jer će u prvom
slučaju, zbilja, ostati ravnodušni pred zlim delima koja čine (ali
koliko dugo i da li stvarno bez posledica po telesno i duševno zdravlje
čoveka?), dok će u slučaju suviše stroge savesti osećati stalno, na
bolestan način, krivicu, razvijajući u sebi sklonost ka telesnim
bolestima ili raznim fizičkim oštećenjima (traumotofilija). Opet je
samo zdrav doživljaj hrišćanske vere, nade i ljubavi u stanju da
nedovoljno razvijenu savest podstakne na razvoj, a preterano ispoljenu
ublaži i vrati u granice milosrdnog i blagotvornog primanja i
reagovanja na iskušenja.
Najzad, poslednju rečenicu sv. Isaka da "nikad čovek ne poznaje silu
Božiju u miru i slobodi", treba razumeti tako što se pod mirom ne uzima
kao primer "Mir Božiji" koji nam se u molitvama daje, već mir ovoga
sveta, odnosno naše inertne, konzervativne prirode (sada zbilja "pale
prirode"), za koju nauka kaže da ona uvek teži statičnosti i najmanjem
utrošku energije u akciji, a francuski filosof Anri Bergson piše:
"Život je napor da se popne uz strmu ravan niz koju silazi materija".
Da li ćemo materiju shvatiti kao, još uvek, Duhom neoplemenjenu
energiju, "nagon ka smrti" Sigmunda Frojda, kao "čudovišnu
konzervativnost čoveka" (K. G. Jung), satansku silu koja nas zarobljava
u nepokretnost mrtve materije (mada nauka kaže da nema mrtve materije),
– nije toliko značajno. Mnogo je važnije biti osvešćen za ovaj
negativan vid "mira" iz koga, bez Duha, što u isto vreme znači bez
iskušenja (nevolje, borbe), ne možemo ni poći na dug put usavršavanja i
bogopoznanja. Jedan drugi Sirijac, sveti Jefrem (iz IV veka) poručuje:
"Nema odmora na zemlji onima koji žele spasenje", a jedna rimokatolička
svetica, mnogo vekova kasnije, sv. Tereza od Avila (iz XVI veka) pisala
je nešto slično: "Borite se dok ne umrete u borbi, jer niste ovde ni za
što drugo već da se borite".
Kada sveti Isak Sirin u pomenutoj rečenici koju analiziramo dodaje
da čovek ne poznaje silu Božiju ne samo u miru, nego i u slobodi, onda
reč sloboda ovde ne može da znači čovekovu slobodu savesti, slobodu
izbora ili slobodu naroda, dakle, onu slobodu koja se uzima kao Božiji
dar čoveku i koja se ceni kao jedna od najvećih hrišćanskih vrlina. Kao
što postoji u čoveku "mir" koji mu nikad neće pomoći da pozna silu
Božiju, jer je reč o lažnom miru koji umrtvljuje čoveka, tako ima i
"slobode" koju sebi čovek stvara, po principu "sve je dozvoljeno" jer
je sve u životu "relativno"; tako i neki narodi imaju spoljašnju
slobodu, živeći u relativnom materijalnom blagostanju, ali slobodu koja
ne pogoduje ni pojedincu ni narodu da pozna "silu Božiju", jer je takva
sloboda, u najboljem slučaju, sloboda od, ali ne i sloboda za
– Hrista. Tek ovakva sloboda, unutarnja sloboda izbora za hrišćanski
put spasenja, proizvešće u čovekovom životu onu burnu dinamiku
"dozvanih" nevolja i iskušenja, padova i uzdizanja, "žalosti po Bogu" i
straha Gospodnjeg, koje će hrišćaninu na Putu, posle krštenja vodom,
doneti krštenje Ognjem, koga je Isus Hristos bacio u svet pre dve
hiljade godina, paleći duše hrišćana sve do današnjeg dana.

II
O STRASTIMA
I O BOLESTIMA


KO JE BOLESTAN
I ZNA SVOJU BOLEST,
TAJ TREBA DA TRAŽI LEČENjA.
KO KAZUJE DRUGIMA
O SVOJOJ BOLESTI,
TAJ JE BLIZU SVOME IZLEČENjU
I LAKO ĆE GA NAĆI.


Mada sv. Isak Sirin misli ovom poukom u prvom redu na naše moralne
bolesti, odnosno sagrešenja naša koja dovode do bolesti, mi bismo mogli
da proširimo ovu njegovu misao na sve naše bolesti.
U prvi mah može da izgleda čudno, ali je činjenica da je većina
ljudi bolesna, a da ne zna za svoju bolest. Bez obzira na prividno
skladno funkcionisanje svih naših organa u saglasnosti sa centralnim
nervnim i vegetativnim nervnim sistemom, zatim i sa respiratornim,
cirkulatornim i digestivnim sistemom, čovek je smrtno biće podložno od
rođenja kvarenju i umiranju, samim tim i najraznovrsnijim bolestima
("Tjelo stenje pod silom duševnom, koleba se duša u tijelu", veli
Njegoš). Nezavisno od uticaja civilizacije koja može da deluje i
pozivno i negativno na celokupni ljudski organizam, čovek se troši i
zamara u toku života, pa i pored neprestane obnove složenog metabolizma
u njegovom telu, starost neumitno stiže, a sa njome i postepeno
umiranje ćelija u telu, ćelija, koja je, i po hrišćanskom uverenju i
prema naučnom saznanju, po sebi i za sebe – besmrtna.
Šta čoveka, zapravo, najčešće i najpre čini bolesnim bićem? Osim
nehigijenskih uslova u kojima živi, nezdrave hrane i nečistog vazduha,
najopasniji prouzrokovači većine bolesti čoveka potiču iz njegovog
emotivnog života; Isus Hristos je u Jevanđeljima rekao da su to
zle misli koje izlaze iz čovekovog srca. Haotični emotivni život
čovekov, u kome se neritmično smenjuju osećanja i misli, često
opterećeni strahom, gnevom, sumnjom, žalošću, preteranom brigom,
vremenom, što duže traju, određenim nervnim putevima, koje je neuro i
patofiziologija ispitala, negativno utiču na rad pojedinih organa u
ljudskom telu, slabeći njihovu otpornost, dovodeći, postepeno, (mada
nekad i naglo, u toku samo jednog dana) do funkcionalne, a onda i
organske bolesti.
Ovaj proces razboljevanja pojedinih, ili i više organa u telu, nekad
traje dugo, godinama, a da čovek jedva primeti da se već razboleo ili
da je na sigurnom putu da se razboli. Pošto je ovakav proces
psihosomatskog razboljevanja veoma raširen kod gotovo svih ljudi, ne
smatramo li s pravom da je svaki čovek bolestan, i to, najpre, duhovno,
zatim duševno i na kraju i telesno bolestan? A da li čovek zna da je
bolestan? Najčešće ne zna i ne želi da zna. Zanet i ponet, najčešće
polusvesnim procesom življenja, ustremljen da zadovolji nagon
samoodržanja, seksualni i agresivni nagon, sa ciljem da postigne moć
nad okolinom da bi tako savladao često nepodnošljivo osećanje svoje
biološke, psihološke i socijalne nemoći i slabosti, čovek proleti kroz
život, nekad dug život, a da nije postao svestan svoga poslanstva.
Kakva tragičnost življenja za čoveka, krunu Božijeg stvaranja,
stvorenog od Duha i za Duh, namenjenog od Boga da bude gospodar prirode
– "Čovek je stvorenje, ali ima nalog da postane bog", piše sv.
Grigorije Bogoslov – što znači stvaralac koji radi na delu usavršavanja
sebe, prema liku savršenog čoveka Isusa Hrista, poslatog mu od Boga da
mu bude večni uzor i ideal!
Prvi, dakle, uslov stvarnog buđenja čoveka iz njegovog, nekad,
doživotnog dremeža (čak je i neurofiziološkim istraživanjima potvrđeno
da čovek najveći deo svoga života provede u spavanju ili dremežu,
povremeno aktivirajući samo jedan, minimalan deo ogromnog potencijala
svoje moždane aktivnosti), jeste prepoznavanje sebe bolesnog,
prepoznavanje i priznanje ove činjenice, uprkos goleme povrede svoga
narcizma, i temeljnog kvarenja slike o sebi kao "grandioznom selfu".
Drugog izbora kao da uistinu nema. Ili ćemo produžiti da živimo i
umremo kao prirodna bića nesvesna svoga porekla, položaja i svrhe
življenja, odlazeći posle smrti, možda, u Ništa, jer nam je Ništa
predstavljalo alfu i omegu življenja, ili ćemo se prenuti, najčešće
zahvaljujući baš bolestima i raznim drugim nevoljama i nesrećama
života, kriknuti tada za Smislom življenja, zavapiti za prosvetljenjem
uma i srca u Onoga koji nam jedini može pružiti takav odgovor na naš
vapaj, koji nas trajno može umiriti i upraviti naš život u drugom,
suprotnom pravcu od dotadašnjeg puta.
Čest doživljaj, ne uvek osvešćen, sopstvene inferiornosti i potrebe
da se ovaj najmučniji mogući doživljaj nadvlada (kompenzuje) "težnjom
ka moći", Ničeovom "voljom za moć" (odlično razloženom i objašnjenom u
"individualnoj psihologiji" Alfreda Adlera), manifestovan, najčešće,
agresivnom željom da se ovlada drugim čovekom, a i drugim narodom, što
je sve do danas činilo tragično jezgro svekolike ljudske istorije, ne
može se drukčije poništiti nego voljnim i svesnim prihvatanjem i
priznanjem svoje lične i opšteljudske slabosti, bolesti (čak "bolesti
na smrt" o čemu oštroumno piše veliki Danac, Seren Kjerkegor), ali i
svoje lične grešnosti. Ovakvo prihvatanje svoga i opšteljudskog "straha
i drhtanja" (drugi naslov jednog od Kjerkegorovih knjiga), nezamislivo
je (ako nemamo izvanrednu obdarenost jednog Ničea, Hajdegera, Sartra
ili naučnika Žaka Monoa, a i tada je to tragična obdarenost!) bez
"skoka u veru", bez prepoznavanja Boga i Hrista u sebi, jer Bog, Jeste
– jeste u nama. Tek u Bogu i sa Bogom, što znači sa Hristom, ako smo i
kada smo rođeni u hrišćanskom narodu (konkretno u pravoslavnom, srpskom
narodu), doživećemo i onda ćemo i razumeti veličanstvene, paradoksne
reči apostola Pavla u II poslanici Korinćanima (12, 10): "Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab, onda sam silan" (podvukao V. J.).
Možda smo se sada tek približili razumevanju odlomka iz dela sv.
Isaka Sirina: Ko je bolestan (a svi smo bolesni) i zna svoju bolest
(otkrio je, znači, njeno poreklo, ne samo u opštoj ljudskoj slabosti i
smrtnosti, već u ličnom grehu, živeći emotivno i misleno haotično) –
takav čovek traži lečenje, veli sv. Isak. Od koga treba da traži
lečenje čovek kome se Bog smilovao otkrivši mu uzroke njegove bolesti i
sa njome povezane patnje koje ga naizmenično, u toku života, čine
besnim i osvetoljubivim, a onda klonulim, rezigniranim i depresivnim?
Zar ne od Iscelitelja duša i tela naših, Isusa Hrista, sigurnog Lekara
kome se obraćamo kada smo osvešćeni, i za našu bolest i za ovog pravog
Lekara bolesti naših? Ovo nam, na skriven i fin način poručuje drugi
deo poruke sv. Isaka Sirina koja glasi: "Ko kazuje drugima o svojoj
bolesti, taj je blizu svom izlečenju i lako će ga naći".
Šta ova tačna poruka drugo znači nego opomenu, prvo, da nikako ne
valja sakrivati, svoju jednom prepoznatu bolest – a često je skrivamo
iz sujete, iz straha da će se okrnjiti svemoćna slika koju gajimo o
sebi, a koju smo sliku, i nesvesno, nametnuli i svojoj okolini (drame
Luiđi Pirandela!) – i, drugo, da kada, jednom, istinski savladamo svoju
gordost (koja opet, nije ništa drugo nego naličje naše slabosti) i
kažemo drugima o svojoj bolesti, lako nalazimo, onda, i izlečenje. Ko
je taj drugi kome se, najzad, uz mnogo prethodnog otpora, poverava
osvešćeni bolesnik? Ovakvo poverljivo lice može da bude svako ono lice
kome bolesnik veruje, koga voli i od koga se nada pomoći. Takvo lice
može da bude otac, majka, muž ili žena, prijatelj ili psihoterapeut, a
za hrišćanskog vernika najbolje je da to bude duhovno lice, ispovednik
Crkve koji je sam sebe prethodno, uz pomoć Hrista, lečio i izlečio.
Ovakav čovek, najpre sam očišćen, sprovodnik je Duha Svetog, pomoću
koga će naći, otkriti i izlečiti naše, i duhovne i duševne i telesne
bolesti.

SVAKA STRAST
KOJA SLUŽI NA KORIST,
DATA JE OD BOGA.
I TELESNE STRASTI
STAVLjENE SU U TELO
NA NjEGOVU KORIST
I USPEVANjE;
A TAKVE SU
I STRASTI DUŠEVNE.


Relativno je malo misli u svetootačkoj literaturi sličnih ovoj,
smeloj, sv. Isaka Sirina. Naučeni svojom prirodom da osećamo i mislimo
na dualistički način, manihejski pojednostavljeno deleći čoveka,
prirodu, pa i samog Boga na dobro i zlo, anđele i đavole, tamu i
svetlost, mi tako zaboravljamo, ili za sobom ostavljamo, same osnove
hrišćanskog učenja. Kao što bi trebalo da znamo, judeo-hrišćanska
religija nije dualistička religija, poput zoroastrizma i od njega
izvedenih religijskih učenja, kao što su gnosticizam i manihejizam,
koji su uticali na pojavu i širenje jeretičkih učenja pavlikijana i
mesalijana, potom bogumila, kao preteča protestantizma, unutar
vizantijskog pravoslavlja. Hrišćanstvo, kao monoteistička religija,
slična judaizmu i islamu, predstavlja Boga kao jedinog Tvorca "i neba i
zemlje", što znači i duha i materije, sve vidljive i nevidljive
prirode, čoveka i svih nižih živih bića, sve do kristala, za koje nauka
danas pretpostavlja da nisu mrtva materija, jer i nema ničega mrtvog u
kosmosu.
Ako je, dakle, Bog, prema hrišćanskom uverenju, Tvorac svega
"vidljivog i nevidljivog", Onaj, koji prema rečima proroka Isaije
"pravi svetlost i stvara mrak" (45, 7), onda, nije ispravno
pretpostaviti, poput gnostičara, da je demijurg, neko niže božanstvo,
možda otpalo od Boga, stvorilo ovaj nesavršeni i pali svet i njime
dalje vlada. Ako već nismo uvek u stanju da, slično Lajbnicu, smatramo
ovaj svet "najboljim od svih mogućih svetova", osećajući se dobro u
teodiceji, nije dobro negovati u sebi i za druge đavodiceju,
projektujući sopstvenog unutarnjeg đavola na sve ljude, prirodu i
istoriju.
Ne ulazimo ovom prilikom u složeno pitanje prvog ljudskog sagrešenja
ili pada u greh, Adamovog i Evinog "ugriza jabuke" u rajskom Božije
vrtu, prevremenog kušanja plodova sa "drveta dobra i zla" i posledičnog
umiranja čoveka i celog ljudskog roda. Ne možemo sada raspravljati,
takođe složeno i teško pitanje, primarne i sekundarne ljudske prirode,
ili prirode čovekove pre i posle počinjenog "praroditeljskog greha".
Ostanimo radije na jednostavnoj i preciznoj misli sv. Isaka Sirina koji
nam kaže da "svaka strast koja služi na korist data je od Boga". Naš
svetitelj ne kaže da je svaka strast data od Boga, pa zbog toga služi
na korist, već ona strast koja služi na korist, od Boga je. Ovakvim
istinskim hrišćanskim izrazom, sv. Isak nas upozorava i podseća da
strastima ne valja prilaziti jednostrano, kao apriorno đavoljim
iskušenjima i, drugo, da je čovek slobodno biće koje, praktično, celog
života stoji pred izborom. "Sve mi je dozvoljeno", veli apostol Pavle u
I poslanici Korinćanima (6, 12) "ali sve ne koristi, sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome".
Kako bi trebalo razumevati pojam "strast" kod sv. Isaka? Mada se
strasti kod svetih Otaca najčešće izjednačavaju sa "sedam smrtnih
grehova", poznatih širom hrišćanskog sveta, u religijskom tkanju u
kakvom je Isak Sirin upotrebio ovu reč, pre sam sklon da ovoga puta
strasti poistovetim sa ljudskim nagonima, najpre, nagonom samoodržanja,
zatim seksualnim i agresivnim nagonom. Američki psiholog Mek Dugal,
osnivač hormičke psihologije, smatrao je da čovek poseduje i mnoge
druge nagone ili nagonima bliske delatnosti; spomenimo nagon igre (homo ludens), skupljački nagon, ali i nagon ka saznanju ("volja za smislom" Viktora Frankla), nagonska potreba za stvaranjem (homo creator) itd.
Ne ulazeći u raspravu da li su svi ovi nagoni (strasti) nastali post factum,
kao posledica "pada u greh", ili, što mi izgleda verovatnije i
prihvatljivije, da je Bog stvorio čoveka sa ovim nagonima, sledujući
razgovetnu misao sv. Isaka, značajnije za nas je pitanje šta čovek
čini, ili šta treba da čini sa svojim strastima (nagonima). Neće nam
ništa smetati ako biblijsko kazivanje o postanku čoveka iz "praha
zemaljskog" i Duha Božijeg, prenesemo na vekovna naučna raspravljanja o
odnosu materije i energije. Svodeći ovu raspravu, nešto
pojednostavljeno, na naučnu pretpostavku da su materija i energija dva
vida jedne iste prasupstancije, da kosmička materija stalno prelazi u
energiju, a ova se potom zgušnjava u materiju – što se gotovo u
potpunosti uklapa u smelu misao Karla Gustava Junga da su i materija i
duh jednog korena – mogli bismo reći da su i priroda i čovek kao njen
deo (a i deo Boga jer je i priroda stvorena od Boga), džinovski
akumulator ispunjen materijom i energijom. Ako sada pod Erosom
shvatimo, u prvom redu Božiju ljubav za čoveka i sve živo što je Bog iz
ljubavi stvorio, a potom silan energetski rezervoar u kome su sadržani
svi ljudski (i cele prirode) nagoni, onda smo još jednom, zaobilaznim
putem, stigli do čoveka i njegove lične mogućnosti da slobodno odlučuje
šta će činiti sa svojim strastima (nagonima) i njihovom neprocenjivo
velikom energijom. Ova energija (nevidljiva, a ipak donekle merljiva)
svakom je čoveku očevidna i pristupačna, naročito kada je reč o
agresivnom i seksualnom nagonu. Kada sv. Isak Sirin kaže da su "telesne
strasti stavljene u telo na njegovu korist i uspevanje" onda je
dozvoljeno pretpostaviti da je naš pisac u prvom redu imao na umu
upravo ova dva najjača nagona u čoveku. Kada su ovi nagoni na "korist i
uspevanje"? Zar ne onda kada čovek njima vlada, kada ih drži pod
kontrolom volje, kada njihovu energiju koristi da upozna prirodu, da je
umnoži i oboži, sledujući Božiju zapovest i blagoslov da rađanjem i
množenjem učini Zemlju plodnom i srećnom!
Na izazovno pitanje hrišćanina da li je seksualni nagon u čoveku
samo izraz i potreba ljudske prirode za reprodukcijom, ili služi čoveku
i kao polno zadovoljstvo u braku, (ali u braku u kome postoji
telesno-duševno-duhovni sklad u ljubavi, vidi: I poslanicu Korinćanima
a. Pavla, 7, 5-7), oprezan odgovor koji smo dobili još od sv. Jovana
Zlatousta (V vek), ali i od savremenih hrišćanskih teologa (među njima
i pravoslavnih: Sergije Trojicki, Dimitrije Bogdanović, Pavle
Evdokimov, vidi knjigu: Sveta tajna ljubavi, Pravoslavni
misionar, Beograd, 1988), za mnoge hrišćane je iznenađujući. I neki
sveti Oci naime, kao i neki savremeni teolozi, ne misle da brak
muškarca i žene ispunjava u potpunosti svoju božansku namenu samo u
stvaranju potomstva, tj. da polni nagon kod čoveka ima iste kvalitete i
funkciju kao kod nižih živih bića. Namesto ovakvog načina razmnožavanja
živih bića, odnosno korišćenja seksualnog nagona, kakvo je i kod čoveka
u njegovoj preistoriji, desetinama hiljada godina trajao, od vremena
Božijeg Objavljivanja Mojsiju, a onda, naročito, od vremena dolaska
Bogočoveka Isusa Hrista, preporuka ljubavi među ljudima, odnosila se
svakako i na ljubav muškarca i žene u braku. Zar nije ova Hristova
preporuka apostolima i svima ljudima, da postoji samo jedan brak i da
je svaka preljuba u braku greh i čak jedini razlog dopuštene rastave
braka, dokaz hrišćanskog uverenja da je prvobitna politeistička i
poligamna ljudska priroda (stari Jevreji bili su se oslobodili
politeizma, ali ne i poligamije) oblagorođena Hristom koji od čoveka
traži, ako hoće da bude hrišćanin, čvrstu ličnu odluku da poligamnu
prirodu zauvek zameni monogamnom. Pozivajući se na Boga i njegovu
preporuku da će čovek napustiti roditelje svoje i "prilepiti se ženi
svojoj i od dvoje postaće jedno", Isus Hristos nas vraća u pravreme
postanka čoveka kome je sam Bog "od početka" namenio da bude monogam i
monoteist!
Polna strast u čoveka, jednom reči, može i danas da u njemu ostane
na nivou animalne strasti upotrebljene isključivo u svrhu
razmnožavanja; ona se može izopačiti u grešnu strast prave opsednutosti
čoveka polnim nagonom koji se nemilice zadovoljava bez ljubavi, čak sa izbegavanjem stvaranja potomstva i, polna strast, može biti na "korist i uspevanje", kada u ljubavi,
u harmoničnom spoju telesne, duševne i duhovne ljubavi, muškarac i
žena, u braku, zbilja ispune Božiju preporuku da "od dvoje načine
jedno". Obostrani i istovremeni orgazam u polnom odnosu muškarca i
žene, predstavlja, u isto vreme, podsećanje na "rajsku ljubav" Adama i
Eve pre sagrešenja, a onda i začetak ploda međusobne ljubavi koje
ispunjava i drugu Božiju zapovest o "rađanju i množenju". Ne zaboravimo
da je Eva izašla iz Adamovog rebra u ekstazi, kako se od svetih Otaca
prevodi "tvrd san" koji je Bog poslao Adamu kada je od njegovog rebra
gradio ženu. Valja, takođe, obratiti pažnju da će glagol poznati biti upotrebljen u Svetom Pismu
na dva načina, ali sa jednim istim dubljim smislom: u biblijskom jeziku
ova jevrejska reč (poznati) znači ljubavni odnos muškarca i žene ("Adam
pozna Evu ženu svoju"), a jevanđelist Jovan (17, 3) kaže: "A ovo je
večni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao
Isusa Hrista". Kroz ekstatični Eros, dakle, ali uvek samo u ljubavi, i
muškarac i žena mogu da se nađu u Božijoj blizini, jer je odnos Boga
prema svakom čoveku isti kao što je bio sa njegovim izabranim narodom,
ljubavni odnos, i to je jedini razlog, prema mišljenju savremenog
grčkog teologa Hrista Janarasa "da jedna čisto ljubavna pesma Pesma nad pesmama, nađe mesto među knjigama Staroga Zaveta.
Otud nije neobično da se i u otačkom predanju mogu naći ovakva mesta:
"Neka ti telesna ljubav bude slika žudnje za Bogom", ili: "Blažen onaj
koji ima ljubavi prema Bogu koliko ima bezumni ljubavnik prema svojoj
voljenoj". Ruski pravoslavni teolog u XX veku Pavle Evdokimov dao je
naslov jednoj svojoj knjizi Luda ljubav Božja.
JEDAN, I ONIM DELIMA
KOJA ČINI LEVICA,
STVARA ŽIVOT
U PREMUDROSTI BOŽIJOJ,
A DRUGI PRODAJE GREH
POD VIDOM
NEČEGA BOŽANSKOG.


Mnogo šta u jednom ljudskom životu, relativno kratkom, ostane
skriveno, neupoznato, nerazjašnjeno. Nekad tako ostane zauvek, a nekad,
čudnim sticajem okolnosti, uskoro ili mnogo kasnije, posle smrti nekog
čoveka, otkriva se stvarno biće toga čoveka, kao i njegova dela: u
pozitivnom svetlu, kakva se svetlost čoveka i dela njegova nije
naslućivala dok je ovaj čovek živeo, ili u negativnom smislu
prepoznavanja zlog mišljenja i delanja čoveka, o kome su njegovi
savremenici imali dobro mišljenje. Kao što se, dakle, dobar čovek i
njegova dobra dela ne moraju prepoznati i priznati kao takvi za života
ovakvog čoveka, tako i rđav čovek i takva ista dela njegova ne moraju
se pokazati svima ili nikome, iz bliže i dalje okoline takvog čoveka.
Čovek je složeno biće koje se ne odgoneta lako; za čoveka je uvek
tajanstvena, nikad dovoljno tačno protumačena Božija promisao, ne samo
u istoriji, čiji katastrofalni milenijumski tok može da zbuni i
najvećeg vernika, već je Ona takva i u ličnom životu pojedinog čoveka.
Da li ovim određivanjem želimo da relativizujemo problem "dobra" i
"zla", kao što to već odavno mnogi ljudi raznih zanimanja čine? Nikako.
Bez obzira, ili upravo zato što smo svi "praroditeljskim grehom"
okusili "zabranjeno voće" sa "Drveta poznanja dobra i zla", mi smo i
dalje pomućenog pogleda koji ne razlikuje zdravo od otrovnog ploda sa
Drveta iz Božije bašte, prema kome smo jedino bili dužni da ostanemo u
strogom postu. Ako je čovek hteo i još uvek, i sve više hoće, da živi
bez Boga, Bog neće da ostane bez čoveka, pa je zato, prema rečima
jednog hrišćanskog mističara, postao čovek, Bogočovek Isus Hristos, da
bi ljude, voljno odbegle, a onda plamenim mačem Arhanđela oterane iz
Božijeg vrta, opet priveo k Sebi, radujući se povratku svakog,
pojedinačnog "bludnog sina" Očevom domu. Ako smo, dakle, i dalje ostali
zbunjeni i u magli i pred razlikovanjem plodova dobra i zla,
relativizujući ih danas više nego ikada, odričući se na regresivan
način monoteizma u korist politeizma (koji se, između ostalog,
karakteriše sjedinjavanjem dobrih i zlih osobina unutar jednog
božanstva, kao što je to slučaj u indijskih božanstava, donekle, još
uvek, i u liku ambivalentnog Jahvea), i pored jasnih jevanđelskih
poruka Hristovih propovedi koje su ljudima imale da pomognu u
razlikovanju plodova sa jednog istog Drveta, onda sve nevolje i nesreće
koje nas snalaze, i kao narod i, pogotovo, kao pojedince, padaju na
nas, i posledica su, sve češće, naše svesne odluke da odbacimo Hrista i
hrišćanstvo, u kome smo mi i naši preci rođeni. Ali da se vratimo na
tajanstveno pitanje čovekove "levice" i "desnice" i preteško pitanje
Božije "levice", na koja nas nagoni da mislimo sv. Isak Sirin.
Još jednom, o složenosti čovekovog bića. Ova složenost ili,
psihoterapeutskim jezikom rečeno, konfliktnost, reklo bi se, same
suštine čovekovog bića, potiče, hrišćanski govoreći, od Adamovog
sagrešenja, što bi značilo od samog početka postojanja ljudskog roda.
Psiholozi, konfliktnost čovekovog psihičkog života smatraju posledicom,
s jedne strane, njegove "mešovite" genetike, s druge, nesklada, između
daleko većeg prostranstva čovekovog nesvesnog života (samim tim
nepoznatog, ali posredno mogućeg da se upozna, prema davnašnjoj
preporuci mudraca: Upoznaj samog sebe!) i njegove svesti, kao nosioca
Ja-principa, uvek ugroženog, prema mišljenju psihoanalitičara, od
nagonskih pobuda koje nadiru iz nesvesnog, od uticaja spoljašnje
sredine i od, nekad preslabog, a nekad prejakog unutarnjeg cenzora,
nazvanog Nad-ja.
Kada je reč o uticaju naših gena na naš, najčešće haotični duševni
život, uzimam kao primer različitu genetiku Dostojevskog; kao što je
poznato, očeva strana velikog pisca bila je opterećena duševnim
bolestima, samoubicama i ubicama, dok su majčini preci, mahom, bili
monasi, sveštenici, sveti ljudi. Ne nosi li, pitam se, svaki čovek
sobom, kada dolazi na svet, mešavinu "dobrih" i "zlih" gena, naravno
bez genijalnog talenta Fjodora Mihajloviča, koji nije postao ni ubica
ni svetitelj, jer je mogućnosti svojih gena na najbolji način pretočio
u likove svojih romana.
Zašto naglašavamo čovekovu konfliktnost koja ga čini dualističkim
bićem, reklo bi se od začeća, a svakako od rođenja? Upravo zbog
nerazmrsivog spleta njegove "levice" i "desnice"! Ovaj koloplet,
međutim, uzrok je stravičnom ratu u čoveku, najčešće nevidljivom,
unutarnjem ratu koji vode osećanja i razum, telo i duša, duša i duh,
nesvesno i svesno, dobro i zlo. Nikome, koji celog života, hteo-ne hteo
bije ovakvu bitku, sa potpuno neizvesnim ishodom, nije mogućno, čak i
kada uz Božiju pomoć vodi podvižnički život (monaški ili laički
monaški) da ostane borac samo unutar sebe. Ne moramo se čuditi zato, da
se povremeno, kod nekih često, a kod rđavih boraca najčešće, unutarnja
borba projicira spolja, prenoseći se na borbu sa najbližom rodbinom,
susedima, a onda i graničnim narodima. Ljudske svađe, jednom reči,
ratovi i građanski ratovi, najčešće su projekcije čovekovih unutarnjih
konflikata, uvek iznova neuspeo pokušaj da se ovi konflikti razreše
spolja, putem revolucija i ratova. Destruktivnost i samodestruktivnost
čoveka (jedno ne ide bez drugog) kroz čitavu ljudsku istoriju, naročito
izrazite u naroda monoteističkih religija, koja je, jednom za uvek,
postavila egzistenciju ovih naroda u znaku religioznog iskušenja –
borba Dobra i Zla biće unutar čoveka i njegove istorije sve žešća, sa
sve jasnijim opredeljenjem slobodnog izbora ljudi za Dobro ili
Zlo – tragičan je ishod ljudske nemoći da bez pomoći Božije, Koga ne
priznaje, dovede svoju unutarnju borbu do dobrog kraja. Da je ovakav
dobar ishod čovekovog rata sa samim sobom moguć, rečito govore životi
poznatih i još mnogo više nepoznatih hrišćanskih svetitelja (i ne samo
svetitelja) u toku dve hiljade godina hrišćanske istorije. Ali
savladati uspešno "mešovitu" genetiku, i "amoralno i asocijalno"
nesvesno, odoleti iskušenjima Kušača "od početka veka", moguće je samo
sa Bogom. Samo tada "levica" neće biti u sukobu sa "desnicom", ako
"desnica", prema jevanđelskim rečima i ne bude uvek znala šta radi
"levica" i – obratno. Pošto smo svi daleko od ovakvog harmoničnog
udruživanja svih "udova" našeg tela, koje je Bog tako opremio da oni
prirodno harmonično rade, sve dok ih naša uzburkana, rascepljena duša
ne poremeti (stvarajući onda niz psihosomatskih bolesti od kojih malo
ko od ljudi može da utekne), upitajmo se ponovo šta je sv. Isak Sirin
mislio kada je rekao da i čovekova levica može da "stvara život u
premudrosti Božijoj", a da tobožnji vernik, čovekova desnica, dakle,
"prodaje greh pod vidom nečega božanskog".
Još je sveti Avgustin pisao: "Bog ima mnoge koje crkva nema i Crkva
ima mnoge koje Bog nema", a jedan hrišćanski teolog u našem veku rekao
je nešto slično: "Ne budimo sigurni da je Bog u crkvi. On je sa svima
koji istinski veruju. Čuvaj se onoga ko dokazuje ili traži da mu se
dokaže Bog. Bog se ne dokazuje, već pokazuje! Čuvaj se onoga za koga je
Bog na nebesima. Bog je ili u drugom čoveku (naravno, i u meni) ili
nigde".
[^* NAPOMENA: Crkva je ovde shvaćena kao institucija, otud
je pisano malim slovom, za razliku od Crkve kao mističnog tela
Hristovog i eshatološke zajednice u istoriji - primedba V. J.]
Svi znamo da je uvek bilo i da i danas ima onih koji nose velike i
male krstove oko vrata, metanišu, redovni su posetioci crkve, poste i
pričešćuju se, dok se u svakodnevnom ličnom, privatnom životu (u
porodici, na poslu, kada ih niko ne vidi) ponašaju nehrišćanski.
Poznata jevanđeljska priča o ponašanju dvojice Jevreja u hramu (jedan
glasno pokazuje svoju pobožnost prezirući drugog, a ovaj drugi,
priznajući svoju grešnost, smerno stoji pred Bogom moleći za oproštaj)
svedoči da su i pre dve hiljade godina (a sigurno i mnogo ranije)
postojali ljudi – "okrečeni grobovi", ili ljudi koji drže samo
spoljašnju stranu čaše čistom, da se poslužim Hristovim primerima iz Jevanđelja. Za ovakve i slične ljude Dante je u Paklu našao odgovarajuća mesta mučenja, dok ih je sv. Isak Sirin nazvao onima koji prodaju greh "pod vidom nečega božanskog".
Teže će nam biti da prepoznamo one druge ljude, pretpostavljam,
takođe brojne, koji čine dobra i tako stvaraju život "u premudrosti
Božijoj", postupajući po jevanđelskom savetu, da kada činimo dobra
dela, neka naša desnica ne zna šta čini levica, da se ne bismo
pogordili i ne poslušali savet svetih ljudi koji nam poručuju: "Ne
beleži svoja dobra dela, jer ako ih zabeležiš, brzo će izbledeti; ako
ih pak zaboraviš, biće upisana u večnost". Mislim na one ljude koji
sebe ne smatraju hrišćanima (da li bi ih trebalo nazvati neosvešćenim
hrišćanima ili skrivenim teistima?), neki od njih čak ističu svoj
agnosticizam ili ateizam, a onim što čine u životu, kao da potvrđuju, i
nevoljno, postojanje Boga.
Pošto sv. Isak Sirin izričito pominje čovekovu levicu koja čini dela
iz kojih proizlazi život "u premudrosti Božijoj", ne mogu da ne
pomišljam i na Božiju levicu, kojoj Bog, preko mefistofelskog duha u
čoveku i van čoveka, prema Geteovim rečima iz Fausta, uvek hoće
zlo, ali završi dobrim. U monoteističkim religijama sveta, kao što smo
to ranije isticali, veliki je problem kako u jednom, svemogućem i
svedobrom Bogu objasniti poreklo zla. Zlo je, zbilja, i suviše vidljivo
i prisutno, da bismo ga mogli olako proglasiti "odsustvom dobra"
(privatio boni), prividom ili našom iluzornom predstavom, još manje nam
je kao monoteistima dozvoljeno da zamišljamo drugog boga, Satanu, i to
kao nezavisni princip, onako kako predstavljaju sebi borbu dobra i zla
sve dualističke religije ili pojedine, kroz sva hrišćanska vremena uvek
prisutne, gnostičke jeresi.
Ne mislim nikako da mogu i da pretpostavim rešenje ove teške
zagonetke koju nisu mogli da reše, dve hiljade godina, i najbolji
hrišćanski i nehrišćanski filosofi, teolozi i razni drugi mislioci.
Dovoljne nam mislene muke zadaje sv. Isak Sirin kada nam, govoreći o
levici, dozvoljava da pretpostavimo da ima ljudi koji čineći drugim
ljudima zlo, navode ove ljude da postanu Božiji, ili ako su to već, da
ih učine jačim vernicima. Dobro su nam poznata raznovrsna i mnogobrojna
iskušenja koja snalaze u životu, ponajviše, Božije ljude. Neki od njih
malaksavaju pod pritiskom iskušenja i napuštaju dalju borbu za Dobro,
dok se drugi osnažuju u veri. Ko kuša čoveka kroz zle ljude? Bog,
Satana (Satana sa dozvolom Boga kao u čuvenoj priči o Jovu, donekle
ponovljena u genijalnom delu svetske književnosti Geteovom Faustu),
ili to kuša sebe sam čovek, jednostavno iz sopstvene zloće, nakupljene,
koje rđavom genetikom, koje rđavim uslovima života, počevši od ranog
detinjstva? Nije li najbolje, u duhu hrišćanske uzdržanosti, na ovo
večno, a stravično pitanje, odgovoriti sa – ne znam! Ono što mi izgleda
važnije, pa i presudnije, kada su u pitanju učinci počinjenog zla od
jednog čoveka drugom čoveku, odgovor je čoveka na izazov
zla, ne raspitujući se previše, otkud zlo i ko ga šalje čoveku.
Originalna teorija, možda najvećeg hrišćanski orijentisanog istoričara
u XX veku, Arnolda Tojnbija o "izazovu i odgovoru", sasvim se dobro
može primeniti, ne samo na istorijska zbivanja sa narodima i njihovim
civilizacijama, već i u životu čoveka kao pojedinca, kao individue na
putu ka ličnosti. Zar čovek nije neprestano izazivan? Od koga izazvan?
Od Boga, đavola, prirode, drugog čoveka, društva, muškarac od žene i
žena od muškarca, od naroda kome čovek pripada, od drugog naroda? Još
jednom, nije nam odgovor na ovo pitanje ono bitno u problemu kojim se
bavimo, bitan je i odlučujući naš odgovor na izazov. Da li smo, najpre,
svesni da smo izazvani, što bi hrišćanski razmišljajući trebalo da
znači, pozvani? Jer kada smo već dozvani u ovaj život bez naše volje i
odluke, nismo li u isto vreme izazvani i pozvani da život osmislimo i
obogatimo? Kako? Verom, nadom i ljubavlju u Bogu. Ali i vera i nada i
ljubav samo su "iskre u kamenu", bez spoljašnjeg udara one bi "u kam
očajale". Šta je spoljašnji udar? Sve moguće nevolje ovoga sveta,
uključujući i udare zlih ljudi na nas. Karl Gustav Jung je jednom s
pravom napisao da je čovek čudovišno konzervativno biće i da ga samo
krupna nevolja može podstaći na aktivnost. Pa, mada je Niče, na svoj
podrugljiv način rekao da "bolest (uzimam ovoga puta bolest i nevolju
kao sinonime – primedba V. J.) može biti podsticaj za život, ali za
takav podsticaj treba biti dovoljno zdrav", upravo su vera, nada i
ljubav u Bogu jedino zdravlje u čoveku koje će na izazov nevolje ili
bolesti (telesne, duševne, socijalne, opštečovečanske, jer je čovek,
zbilja, prema Kjerkegoru, "bolest na smrt") odgovoriti aktivnim životom
beskrajnog usavršavanja, prema Hristovom pozivu čoveku iz Matejevog jevanđelja.
A šta će biti sa ljudima koji, i nesvesno nas iskušavajući Zlom,
silno doprinose uvećanju Dobra u nama? Ne znamo. Da li su oni bili
oruđa u Božijim rukama (poput Satane kada je kušao Jova ili Mefista
kada je sklopio savez sa Faustom), ili su činili zlo po sopstvenoj
slobodnoj odluci (Juda)? Ne znamo. Hristos nas neprestano opominje da
budemo blagi sa našim neprijateljima. Nije li to zato što su nam ovi
neprijatelji (prema Božijem promislu) skriveni prijatelji koje ćemo kao
takve, blagosiljajući ih, prepoznati jednom, mnogo kasnije, možda tek
na kraju života? Ako je tako sa pojedinim ljudima, koji kao da nam
stalno stavljaju "štap u točak", a u stvari nas podstiču da, ili brže
hodamo, ili da nam točak na životnim kolima ne zarđa, zašto bi
drugačije bilo sa tzv. neprijateljskim narodima? Trebalo bi da nam kao
večna paradigma posluži, i kada su u pitanju narodi sa kojima smo
vekovima u sukobu, na primer uloge Jevreja u hrišćanskoj istoriji, koju
nam je Bogom nadahnuto protumačio apostol Pavle u Poslanici Rimljanima (11. glava, 25, 28, 30, 31, 32).
Na kraju, hoćemo iz sveg srca i uma da poverujemo, zajedno sa svetim
Ocima, da zbilja "sve vodenice melju u Božiju korist. Bog ne stvara iz
zla dobro, nego probuđenim zlom budi uspavano dobro. Zlo bode kao
mamuza i budi svojim bodilom uspavanu dušu da pođe Bogu". Pri svemu
tome ne smemo zaboraviti da kao što izazov "mamuze" nije podjednako jak
(još kod Tojnbija se kaže da izazov može biti prejak, preslab i umeren,
upravo kakav treba da bude da bi odgovor bio pravi), tako ni odgovor
"uspavane duše" nije jednak: nekad se duša ljudska na izazov probudi
upravo koliko treba da bi pošla Bogu, drugi put ona produži da spava, a
nekad "bodilo zla" uzbudi dušu tako da ona i sama ostane ili postane
zla.
Jeste Hristos tražio od ljudi da opraštaju i ljube svoje
neprijatelje, ali je rekao i sledeće: "Teško svijetu od sablazni; jer
potrebno je da dođu sablazni, ali teško čovjeku onom kroz koga dolazi
sablazan".

III
O NAVIKAMA,
O OGOVARANjU, O OSUDI
DRUGIH LjUDI


VIŠE SE STRAŠI NAVIKA,
NEGO NEPRIJATELjA.
ONAJ KOJI GAJI U SEBI NAVIKU
- ISTO JE ŠTO I ČOVEK
KOJI BACA DRVA U OGANj;
JER SE MERA I U JEDNOM I U DRUGOM
SASTOJI U KOLIČINI ONOGA
ŠTO IH PODRŽAVA.
AKO NAVIKA ZAHTEVA NEČEGA JEDANPUT,
I NjEN ZAHTEV NE BUDE IZVRŠEN,
TO ĆEŠ JE DRUGI PUT NAĆI SLABIJOM.
AKO JOJ JEDANPUT ISPUNIŠ VOLjU,
TO ĆEŠ DRUGI PUT OPAZITI,
KAKO ONA NAPADA NA TEBE
SA MNOGO VEĆOM SNAGOM.


Svi znamo: navika je naša druga priroda. Navike se, putem uslovnog
refleksa, stiču vrlo rano. Čovek ne može da živi bez rano stvorenih
navika. Navike su deo prirodnog ritma, kosmičkog i zemaljskog. Navike
koje se odmah posle rođenja brzo i lako stvore, kao da su zato tako
lako prijemljive, jer u nama postoji odavno uhodani filogenetski put
nebeskog i zemaljskog ritma. Odvajkada se veruje i zna da je čovek
nebesko i zemaljsko biće, mikrokosmos u makrokosmosu, sićušan deo
ogromnog prirodnog kretanja. Postoje još uvek neki čudesni ljudi na
zemlji koji žive život jedinstvenog ritma, jednoglasnog pevanja,
nebeskog i zemaljskog. Oni ustaju zorom, u sumraku ležu, obeduju
onoliko puta dnevno hranu kakvu im organizam traži; prilegnu sa ženama
onda kada to njihov nepogrešivi Eros zna da treba; mole se višim silama
za koje znaju da postoje, da su im udahnule duh života i da će im ga u
jednom određenom času njihovog života, koga ne znaju niti žele da
znaju, uzeti od njih i vratiti ga Velikom Duhu. E, od ovakvih ljudi i
samo kod ovakvih – a već rekosmo da je takvih malo i sve je manje –
navike nisu neprijatelji ljudski i od njih se čovek ne mora da straši.
A zašto onda sveti Isak Sirin poručuje da treba više da se strašimo
navika nego neprijatelja? Svetitelj očevidno misli na naše rđave
navike, od kojih smo neke stekli u detinjstvu, pa ih onda vučemo u sebi
i za sobom celog života, malo ih uopšte osvešćujući, a i kada ih
postanemo svesni, oslobađamo ih se s mukom ili nikako. Kada odojče ne
dobija, iz raznih uzroka, redovno svoje obroke hrane, kada zbog
nehatosti ili neritmičnosti roditelja ne upozna određeno vreme spavanja
i buđenja, ono je tako već steklo uslove da počne rano da trpi od
nesanice ili i od poremećaja organa za varenje. Kasnije, kada dete pođe
u školu, učenje zadatih lekcija može na rđav način da poveže sa
prinudnim uzimanjem hrane ili nekom drugom rđavo naučenom prisilom, kao
što je sisanje prsta, čačkanje nosa, češkanje po glavi ili telu, nekim
tikom, kao što je krivljenje usta, nevoljno podizanje ramena,
žmirkanje, ili i sa bezbroj drugih nevoljnih radnji. Početak prirodne
onanije na početku pubertetskog doba ili početak neprirodnog pušenja i
upotrebe alkoholnih napitaka, skoro uvek pod uticajem okoline, mogu
preći u tip rđave navike koja prati čoveka, katkad celog života. Takav
je slučaj kada je onanija trebalo odavno da bude zamenjena normalnim
seksualnim odnosima, a ipak se nastavlja, čak i kada je čovek stvorio
brak i porodicu; pušenje i zloupotreba alkohola, droge ili tableta za
umirenje bolova, ili onih protiv nesanice, i pored tamnog uvida u
njihovu štetnost, sa već ozbiljno načetim zdravljem čoveka usled
njihovog dugogodišnjeg korišćenja, ne napuštaju se, jer je rđava navika
postala deo čovekove prirode. Stoga je narodna poslovica: Navika je
jedna muka, a odvika dvije – sasvim na mestu da je se ovde setimo.
Rekosmo da je rđava navika postala deo ljudske prirode, a šta ako je
ljudska priroda rđava, a rđava navika, koja se i brzo i lako stiče,
samo prirodan nastavak ili prirodna posledica zle ljudske prirode?
Vredi li obnavljati davno poznate ljudske rasprave o prvobitno zloj,
dobroj ili neutralnoj ljudskoj prirodi? Obnavljanjem sećanja na ovakve
pretpostavke religioznih mislilaca, filosofa, naučnika, ali i prostog
naroda, koji je izrazio svoje iskustvo o ljudskoj prirodi kroz
poslovice, doskočice i skaske, mi se u stvari vraćamo na onaj deo našeg
kazivanja o čoveku kao nebeskom i zemaljskom biću koje je spremno da
već od rođenja, a verovatno, prema novijim izučavanjima prenatalne
psihologije, i prenatalno razvije u sebi dobre i rđave navike, shodno
klici dobra i zla koju nosimo u sebi, kao ljudi, od postanka sveta, ili
od pravremena-nevremena zagonetnog pada čovekovog u greh. Kao
dualističko biće zbilja zbog toga prashizofreno i pored svih
determinizama (genetskih, prenatalnih i postnatalnih), čovek je prema
hrišćanskom uverenju, u neprekinutom, slobodnom izboru; slobodnom,
paradoksalno od samog rođenja, kada "bira" da li će se opredeliti, pre
ili češće, za "dobru" ili "zlu" dojku majke, u stvari za princip dobra
i zla u njemu samom. Kako, zar je čovek zbilja slobodan i kada još nije
razvio u sebi svest o izboru? Sagledavam u mislima, tri moguća odgovora
na ovo, naizgled, nemoguće pitanje. Pokušaću da ih razvijem.
Prvi odgovor, strogo deterministički, samim tim pesimistički, pružio
nam je protestantski pokret u XVI veku i to u svojoj Kalvinovoj i
Cvinglijevoj varijanti o predodređenosti čoveka za dobro i zlo, samim
tim i za njegovo postmortalno stanje raja ili pakla. Ova dva
protestantska religiozna mislioca od kojih je jedan (Cvingli) poginuo
na bojnom polju kao aktivan ratnik za svoju veru u borbi sa katolicima
u nečemu fanatičniji od njihovog uzora Martina Lutera, sa kojim se nisu
u svemu slagali, samo su dosledno, iako jednostrano, razvili do kraja
učenje blaženog Avgustina o čovekovoj nemoći i Božijoj milosti od koje
sve zavisi, a pre svega naše opredeljenje za dobro ili zlo. Zbilja,
veliki i opitni hrišćanski mislilac Avgustin, koji kao da je u prvoj
polovini svoga života prošao sve faze "individuacionog procesa" – onako
kako ga je opisao u psihologiji Karl Gustav Jung, a u literaturi, još
upečatljivije, Herman Hese (naročito u romanima "Sidarta" i "Narcis i Zlatousti") – ostavljajući za sobom za sva vremena i za sve uzraste, nezaobilaznu knjigu "Ispovesti",
u drugoj polovini života postao je uzoran monah i zreo hrišćanski
filosof sa dvostruko razvijenim aršinom kada govori o ljudskoj prirodi.
Sam sa sobom i na sebi iskusivši sve zle strane ljudske prirode,
Avgustin je, kao i svi strasni hrišćanski mislioci (još od Tertulijana
i Origena, preko Paskala do Kjerkegora i Dostojevskog), došao do
radikalnih, i to radikalno negativnih zaključaka o ljudskoj prirodi.
Ova priroda, prema Avgustinu, već od rođenja svakog deteta, u svakom
vremenu, apsolutni je nosilac "praroditeljskog greha", pa je kao takva
i apsolutno nesposobna da samu sebe spase bez Božije milosti. Blaženi
Avgustin je umro 430. godine i mi bismo mogli mirno reći da će svaki
čovek, i onaj koji je talentom, inteligencijom i obrazovanjem daleko
zaostajao za Avgustinom, ali koji je imao hrabrosti, snage i želje da
stupi na "ludi kamen individuacije", da se prepusti vrtlogu života, a
da pri tom ne dopusti, zahvaljujući sačuvanom Dobru u sebi, kao i
prirodnoj introspekciji, da ga taj vrtlog povuče u dubine mutne vode iz
koje više nema povratka – da će svaki takav čovek, velim, dati za pravo
blaženom Avgustinu. U čemu? U opitnom doživljaju da je čovek zao, ili,
kako se još u Davidovim Psalmima (58) kaže: "Od samoga rođenja zastraniše bezakonici, od utrobe materine tumaraju govoreći laž", a u I Knjizi Mojsijevoj
(8, 21): "Misao je srca čovečijega zla od malena". Prastaro je, dakle,
iskustvo da je čovek zao, da drugima neprekidno smišlja i čini zlo, ali
na kraju obično ne propušta, i ne znajući zašto, da i samog sebe
uništi. Jezgrovita formulacija Tomasa Hobsa, tek u XVII veku: Homo homini lupus,
mogla je biti izgovorena, ne samo u XI veku, posle oslepljivanja
poražene bugarske vojske od strane pravoslavnog vizantijskog cara
Vasilija II, ili posle ispijanja vina iz lobanje vizantijskog cara
Nićifora od bugarskog kana Kruma u IX veku, već je mogla biti
postavljena i mnogo, mnogo ranije od strane nekog asirskog,
vavilonskog, judejskog ili rimskog Tomasa Hobsa starog veka. Sasvim je
nepotrebno, mislim, onoj Hobsovoj misli dodavati nova agresivna i
samoagresivna svedočenja iz repertoara ratovanja i mučenja ljudi u toku
celog XX veka, do najnovijih grozota na Balkanu. Neko prokletstvo,
davno su ga judeo-hrišćani nazvali "praroditeljskim grehom", kao da
počiva nad svakim čovekom pojedinačno i nad čitavim ljudskim rodom i
njegovom istorijom.
Šta je bilo prirodnije, ali i spasonosnije za istinski preobražaj
manihejca Avgustina kada je postao hrišćanin (ne zaboravimo da je
hrišćaninom postao i pod uticajem svoje uzorne majke hrišćanke, dakle
pod uticajem čiste ljubavi majke prema sinu i sina prema majci), nego
da se sav preda Bogu i Bogočoveku Hristu, očekujući samo i jedino od
Njega spasenje i oslobođenje iz veriga greha, urođenog greha, od koga
se sam čovek – naravno onda kada u punoj meri osvesti, ne samo opštu
grešnost ljudske prirode, već i svoj sopstveni počinjeni i mnogo puta
ponovljeni greh – nikad osloboditi ne može.
Pošto čovek negde u dubini sebe sluti, a možda već i zna, da
godinama i decenijama gomilani gresi u njemu, ne mogu volšebno
iščeznuti, a u sebi samom čovek ne nalazi snage da ih počne iz sebe
goniti, on se voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno, odlučuje da ne
želi, a onda i da neće da se greha oslobodi. Ovako započinje u čoveku
dug period uživanja u grehu, svejedno kome: krađi, korupciji, preljubi,
srebroljublju, uvek, naravno, zavisti i ljubomori. Tek pred kraj
života, i to ne uvek, ovakav grešnik, postepeno, a onda sve žešće,
doživljava silno gađenje nad sobom i životom, više mu se ništa ne mili,
razboljeva se od psihosomatskih bolesti, a poneko oboljeva od kliničkog
oblika depresije i melanholije. Ovakva duhovno-duševno-telesna kriza
grešnika, dobro je došla kao poslednja prilika, opomena i izazov da se
sve još može promeniti i na dobro izaći. Kako? Potpunim predavanjem
sebe Bogu uz iskreno, pokajničkim molitvama ispunjeno srce grešnog
čoveka, koji vapije Bogu poput davljenika koji viče iz svega glasa,
tražeći ili već i ugledavši svoga spasioca. Tek ovaj i samo ovaj put
preumljenja (metanoje), postao je spasonosan, ne samo blaženom
Avgustinu, već i brojnim hrišćanskim svetiteljima, muškog i ženskog
roda (i ne samo svetiteljima), koji su i kada su, u ranijem dobu svoga
života, provodili život kao teški grešnici.
Drugi mogući odgovor, od maločas tri predložena na večno i, kako bi
Dostojevski rekao, "prokleto pitanje" o slobodi ljudskoj, koja
započinje već u prvoj godini života odojčeta, bio bi potvrdan, tj. da
je sloboda odlučivanja moguća, prisutna i individualna već od uzrasta
malog deteta. Ovakav naizgled nemoguć odgovor, počiva i na nekim
današnjim dostignućima prenatalne psihologije koja uči o
specifičnostima individualnog reagovanja fetusa u majčinoj utrobi
nezavisno od majke, odnosno njenog, inače prirodnog i uglavnom stalno
prisutnog fizičkog i psihičkog uticaja na plod svoje utrobe.
Najzad, treći mogući odgovor na pitanje o mogućnostima ili
nemogućnostima slobodnog ljudskog odlučivanja potiče, možda prvi put od
irskog monaha Pelagija, osuđenog zbog jeretičkog učenja na nezvaničnom
pravoslavnom saboru u Kartagini 418. godine. Pelagije je, naime, smelo
ustao protiv Avgustinovog učenja o naslednosti "praroditeljskog greha"
i njegovom silnom uticaju na čitav tok čovekovog života, zalažući se za
slobodu volje, koja je jača od praroditeljskog greha i koja može da
postane odlučujuća u savladavanju posledica ovoga greha. Ovakav stav
Pelagijev, na početku IV veka, možda bismo mogli označiti kao
revolucionaran, u smislu preteče svih kasnijih i mnogo kasnijih
slobodoumnih stavova različitih religioznih i filosofskih mislilaca
Zapada koji su pisali pozitivno o čovekovoj slobodnoj volji i njenim
odlukama. Drugo je sada, nimalo nevažno, pitanje zašto se i kako, u
toku srednjeg i naročito novog veka, ideja o slobodi čovekove volje sve
više izokretala u ljudsku gordost, samodovoljnost čoveka na zemlji, da
bi se završila u našem veku, rasprostranjenim ateizmom i agnosticizmom,
upravo među zapaženijim evropskim i američkim naučnicima i filosofima,
naravno i među sovjetskim.
Problem slobode volje, najzad, možemo zaoštriti, ako pojačamo
suprotnosti između sledeća dva, do sada već izneta stava, i to: čovek
nema slobodnu volju jer je, prema hrišćanskim pobornicima ovakvog
stava, teško opterećen "praroditeljskim grehom", i bez Božije milosti
ne može se spasti i – čovek je (prema Sartrovom mišljenju) apsolutno
slobodno biće, on i "jeste sloboda", mada je u isto vreme osuđen da
bude slobodan. Čovek se, tvrdi Sartr, u svakom trenutku odlučuje i
svojom odlukom angažuje. On tako postaje odgovorno biće. Pred kim
odgovorno i od koga osuđen, Sartr ne kaže, ili se pretpostavlja da
pošto Boga nema da bi pred Njim bio odgovoran, a i ljudska savest je
kolebljiva, relativna i potkupljiva, onda ostaje jedino da bude
odgovoran pred drugim ljudima, pred društvom, istorijom i svojom
izabranom ateističkom humanošću.
U ovakvom našem suprotstavljanju dva stava o ljudskoj slobodi, nismo
uzeli u razmatranje stav Sigmunda Frojda, kao i nekih sličnih
mislilaca, pre i posle njega, koji na osnovu svojih filosofskih
(Šopenhauer, na primer) ili naučnih stavova (Žak Mono, nobelovac u
našem veku) zastupaju učenje o iluzornosti ljudske slobode. I dok
blaženi Avgustin namerno pojačava sumnju u dalekosežnu mogućnost
korišćenja ljudske slobode, da bi utoliko više istakao svoju
neograničenu veru u Božiju pomoć slabom i jadnom čoveku, dotle
ateistički mislioci tipa Sigmunda Frojda, ili u literaturi Alberta
Kamija, traže od čoveka stav "apsurdne nemogućnosti", to jest, da
uprkos slučajnosti nastanka života i besmislenosti čovekovog
postojanja, treba da neguje stoičku ataraksiju i pokaže slepoj sudbini
prkosnu, ali dostojanstvenu hrabrost do kraja!
S pravom se, sada, možemo upitati, ne postoji li neka Aristotelova
"zlatna sredina", koja nije ni lažni kompromis, ni konformizam, a ni
mlakost mlakih, već koja bi nam mogla zadovoljiti potrebe i zahteve
uma, ali i očekivanja i želje srca. Zar nije jedan takav filosof bio
Imanuel Kant koji je, s jedne strane, posumnjao u mogućnost saznavanja
"stvari po sebi", čime je indirektno, determinističku ograničenost
ljudske prirode prihvatio kao činjenicu, s druge strane, nije odrekao
čoveku njegovu slobodnu volju sa kojom se odlučuje ili ne odlučuje da
vaspitava sebe na moralnom zakonu kategoričkog imperativa? Slično umno
rešenje koje ne protivreči osnovnim postulatima hrišćanstva, možemo
naći i kod Maksa Šelera (i pored njegove kritike Kantovog formalizma),
Nikolaja Hartmana, a od nama vremenski bližih filosofa, kod tzv. desnih
egzistencijalista (Jaspersa, Maritena, Marsela i drugih).
Prateći veru i misao pravoslavnih teologa i filosofa, naročito
ruskih iz druge polovine XIX i prve polovine XIX veka, a od toga
vremena do danas prvenstveno grčkih, možemo uočiti shvatanje koje
preovlađuje u pravoslavlju, da čovekovo biće jeste slabo i nemoćno,
izloženo, kao trska na vetru, bezbrojnim i nepredviđenim olujama i
uraganima, ali da je i u onom najslabijem čoveku među svim slabima,
sačuvana sloboda volje, odnosno sloboda izbora između dobra i zla.
Paradoks hrišćanske vere i jeste u tome, prema ličnom iskustvu apostola
Pavla, što je u slabosti istinski verujućeg hrišćanina, njegova najveća
sila, jer "sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje" (iz Poslanice Filipljanima, 4, 13) ili (u Poslanici Jevrejima,
13, 6): "Gospod je moj pomoćnik i neću se bojati; šta će mi učiniti
čovek?" Ali da bi Gospod postao "moj pomoćnik" i pastir ("Gospod je
pastir moj i nečega me lišiti neće", početak XXIII Davidovog psalma),
da bih prestao da se bojim zemaljskih i nebeskih bogova kao idola, ili
ljudi kao idolskih slugu, da bih osetio moć u sebi koja mi neoborivo
pokazuje i dokazuje da me je Bog usinio i da "ne živim više ja, nego
Hristos živi u meni" (Poslanica Galatima a. Pavla, 2, 19, 20) –
neophodno je da učinim odlučan, u slobodi voljnog izbora učinjen korak,
da poverujem i zavolim "svom dušom svojom, svim srcem svojim, svom
snagom svojom", Boga kao Oca.
Sada će nam biti, verujem, pristupačniji i shvatljiviji sveti Isak
Sirin, kada kaže da "onaj koji gaji u sebi naviku – isto je što i čovek
koji baca drva u oganj". Ako primimo kao neophodnost razlikovanje dobre
od rđave navike (gajimo ih, naravno, svi obe vrste, pa ipak jedna
preovlađuje), onda je i "bacanje drva u oganj" različito u posledicama.
Ko od hrišćana (i ne samo hrišćana) ne zna da je "bacanje drva u oganj"
neke dobre navike, ne samo potrebno i korisno, već je i neophodno, kako
se naše hrišćanske vrline ne bi ohladile i na njima se onda, brzo,
nahvatala plesan? Ko od hrišćana nije iskusio da je kada je, i za
kratko, zanemarivao molitvu, koja čini srž hrišćanstva, s čuđenjem i
zebnjom mogao da primeti kako mu se srce brzo hladi, a praznoslovlje
razuma brzo (kompenzatorno) jača? A u slučaju preovlađivanja negativnih
ili rđavih navika? "Bacanje drva u oganj" u ovakvih navika neminovno
razbuktava vatru strasti (svejedno kojih, agresivnih, seksualnih, ili i
mnogih drugih), koje onda, zbilja, postaju naši ljuti neprijatelji
protiv kojih smo sve nemoćniji što smo manje u stanju da ih uopšte
prepoznamo kao neprijatelje. Kako se osloboditi rđavih navika? Ne
bacajmo na njih novo gorivo, već, bar jednom, ne ispunimo njihov
zahtev! Tako ih jedino možemo početi slabiti, a kada primetimo lagano
slabljenje rđavih navika, udvostručiće nam se snaga da ih i dotučemo.
Čime i kako? Naravno, uz pomoć Onoga u koga smo poverovali da može, ne
umesto nas, nego sa nama, da pobedi neprijatelja koji nam je jednom
orobio celu kuću, a sada vidimo kako se sramno povlači i beži.
Ubrzaćemo ovaj proces povlačenja i proterivanja neprijatelja iz naše
kuće, ako svakoj rđavoj navici sa kojom smo otpočeli nepoštednu bitku,
odmah, još u toku bitke, koja nekad mora da traje dugo, suprotstavimo
jednu dobru naviku, upravo onako kako nas je hrišćanstvo od početka
učilo: da svakom od "sedam smrtnih grehova" protivstavimo "sedam
hrišćanskih vrlina" – gordosti smirenoumlje, proždrljivosti
uzdržljivost, bludu apstinenciju, očajanju "tugu sa Hristom i u Hristu"
itd. Ni kosmos ni ljudska duša ne trpe prazninu. Hristos svuda želi da
se useli, ali tek onda kada mu mi otvorimo vrata.
SVAGDA BLAGOSILjAJ USTIMA,
I NIKAD TE NEĆE OGOVARATI;
JER SE OD OGOVARANjA RAĐA OGOVARANjE,
A OD BLAGOSILjANjA – BLAGOSILjANjE.
U SVAKOM POSLU SMATRAJ SEBE
OSKUDNIM, RADI TOGA, DA SE UČIŠ – I CELOG SVOG ŽIVOTA BIĆEŠ PAMETAN.
NEMOJ SAOPŠTAVATI DRUGOME
ONO ŠTO SAM NISI POSTIGAO,
DA SE NE STIDIŠ OD SAMOGA SEBE
I DA SE, PRI UPOREĐENjU ŽIVOTA
TVOGA, NE OTKRIJE LAŽ TVOJA.
KO, SEĆAJUĆI SE BOGA,
UVAŽAVA SVAKOG ČOVEKA,
TAJ, PO NAREDBI BOŽIJOJ,
TAJNO NALAZI SEBI POMOĆ
KOD SVAKOG ČOVEKA.


Mada je Sigmund Frojd projekciju, zajedno sa ostalim pojavama tzv.
mehanizma odbrane (introjekcija, negacija, preokretanje u suprotno,
potiskivanje itd.) smatrao znakom neuroze, ubrzo se pokazalo da svi ovi
procesi predstavljaju normalne znake prilagođavanja, ali i sazrevanja
čoveka, a da mogu preći u psihopatologiju i tada postati deo neuroze,
tzv. graničnih slučajeva i psihoze.
Projekcija je takav psihološki i psihopatološki fenomen u kojoj mi,
nesvesno, premeštamo, prenosimo sopstvene mane, poroke i grehove na
drugog čoveka, čak i na ceo jedan drugi, obično bliski i nama u nečemu
sličan narod. Klasičan primer projekcije je kada muž ili žena, gajeći u
svome nesvesnom, povremeno i u svesnom biću, želju za brakolomstvom
(mada i onda kada su preljubu već ostvarili), počnu da ispoljavaju
ljubomorna osećanja prema partneru. Ljubomora može ostati u normalnim
granicama, postati abnormalna ili patološka. Moguće je, naravno, da i
bilo koje drugo naše snažnije osećanje (povređen narcizam, na primer)
postane povod za projekciju, pri čemu su objekti projekcije obično
bliski nam ljudi, članovi porodice, rođaci, susedi, mada nekad, obično
u patološkim slučajevima, i potpuno nepoznati ljudi.
Svima ljudima dobro poznata pojava, nazvana od sv. Isaka ogovaranje,
toliko je raširena kod svih slojeva stanovništva u jednoj zemlji i kod
jednog naroda, gotovo podjednako prisutna i kod školovanih i
visokoškolovanih kao i kod neškolovanih ljudi, da je mnogi ne smatraju,
ne samo bolesnom pojavom, već ni vrednom veće pažnje, npr. psiholoških
ili psihijatrijskih stručnjaka. Da li je stvarno tako? Ako je, na
primer, višečasovno dnevno gledanje televizijskih programa u većini
zemalja sveta, drogiranje većeg dela školske omladine, takođe u više
zemalja i na svim kontinentima, ili raspaljivanje šovinističke mržnje
prema drugom narodu, opšteraširena pojava kod raznih naroda i rasa, bez
obzira na njihov stepen civilizacije, da li je ova opšta
rasprostranjenost dovoljan razlog da se ovakve i slične pojave proglase
normalnim, običnim i uvremenjenim pojavama? Teško da bi se neko
razuman, i ko nije verujući čovek mogao da složi sa ovakvim (ne samo za
mene kao psihopatologa) bolesnim pojavama i primi ih, kao neminovnost
"duha vremena".
Vratimo se na ogovaranje. Zašto ljudi ogovaraju jedni druge,
svejedno da li to čine javno i bez stida, ili prikriveno, ne uvek svima
primetno, ili, čak, uopšte otvoreno ne ogovaraju, a ispunjeni su
prepoznatom ili u sebi neprepoznatom željom da to učine? Moj odgovor na
ovo bitno pitanje uprošćen je i direktan: ljudi ogovaraju jedni druge
ili iz zavisti, ili što su i sami isti kao oni koje ogovaraju. U prvom
slučaju, oni koje ogovaramo, jednostavno su pametniji, lepši, bogatiji
ili u svemu bolji od ogovarača; u drugom slučaju, tipične projekcije,
ogovaramo druge ljude zbog onih njihovih individualnih osobenosti koje
i sami nosimo u svome skrivenom biću, a koje nam smetaju, kojih se čak
i stidimo, a da toga nismo nikako ili smo nedovoljno svesni.
Šta reći o psihološkim korenima oba najčešća spomenuta uzroka
ogovaranja? Ništa utešno. Ljudska priroda, u najdubljim svojim
korenima, nazvali je mi, hrišćanskom "palom prirodom" ili stvarnom,
užasno dugom evolucijom, zavidljiva je i ljubomorna. Ova činjenica lako
je prepoznatljiva od svakog objektivnog, iskusnijeg pedagoga, psihologa
i psihoterapeuta, o njoj bi dugo mogli da pričaju roditelji koji imaju
decu; zavidljivost i ljubomora bič je koji vitla nad glavama ljudi svih
profesija i u svim ustanovama; zavist je uzrok, katkad, pravih
tragedija u porodicama i van njih. Ne zaboravimo da se gospodareći lik
Lucifera, prisutan pod raznim imenima i okolnostima u mitologijama
mnogih naroda sveta, u judeo-hrišćanskoj religiji prihvata kao
odlučujući činilac koji je doprineo, ne samo sopstvenom padu, već i
padu čoveka u greh. Poznata biblijska priča o zavođenju Eve i Adama u
rajskom vrtu preko zmije, priča je o, već tada, u pravremenu, palom,
vrhunskom, još i svetlosnom biću Luciferu (lučonoši). Ako je, dakle,
zavist, smatrana od hrišćana, zajedno sa gordošću, vrhunskim ljudskim
grehom, nije li ona prisutna u čoveku iz pravremena postanka njegovog,
postala neraskidiv deo ljudske prirode? Ako svi, jednom reči, nosimo u
sebi posledice tzv. praroditeljskog greha (čiji urođeni trougao čine,
po mome mišljenju, zavist, gordost i polna strast), ili se zavist
pojavljuje veoma rano kod deteta, još u stadijumu odojčeta, kako nas
uveravaju psiholozi, zašto ne priznati da smo svi zavidljivi, kao što
smo svi grešni, naravno, na različite načine i različitog intenziteta!
Tek nam predstoji teška rasprava kako se boriti sa zavišću i sa kakvim
izgledima na uspešan ishod borbe.
Potražimo sada drugi koren uzroka ogovaranja koji se manifestuje
projekcijom, dakle, pridavanjem i lepljenjem sopstvenih rđavih navika,
pa i greha, drugom čoveku. Možemo li, najpre, odreći da je i ovakav tip
klevetanja, ne samo rasprostranjen kod svih naroda i rasa i u svim
vremenima, već i da čini "psihopatologiju svakodnevnog života" (da se
prisetimo naslova jedne dobre knjige Sigmunda Frojda) kod većine ljudi
i danas. Već je bilo reči da projekcija može da bude normalan,
abnormalan i patološki proces, zavisno od ranog vaspitanja deteta u
porodici, kao i stepena osvešćivanja ovog prirodnog, nesvesnog
mehanizma odbrane. Podsećajući da je projekcija kod čoveka nesvesna
odbrana, kao da smo odmah stigli i do korena projekcije; to bi bila
mučna i od svakog čoveka teško prihvatljiva činjenica slabosti
čovekove, njegovo rano osećanje inferiornosti i pored kasnije
razvijanog razuma i uma, i pored prividnog gospodarenja i ovladavanja
prirodom.
Sve što je bilo bitno da znamo o prirodnoj ljudskoj inferiornosti, o
kompenzaciji i natkompenzaciji urođene ljudske slabosti, mogli smo
pročitati kod velikog, dosta zanemarenog psihijatra i psihoterapeuta u
XX veku, Alfreda Adlera. Treba reći, ipak, da Adler nije ništa novo
rekao o čovekovoj slabosti, o inferiornosti svakog malog deteta, kao i
o neodoljivoj čovekovoj težnji ka moći, vladanju i vlasti (uvek samo
kao uspešnom ili neuspešnom obeštećenju osećanja inferiornosti
prisutnom kod svakog čoveka, svesno ili nesvesno, vrlo često u toku
celog života) što judeo-hrišćanska religija nije znala, potvrdila i
objavila; pri tome, sa značajnim nalazima, uputstvima i savetima čoveku
kako da na hrišćanski način izađe na kraj sa svojim osećanjem
inferiornosti, bez bolesne natkompenzacije ili nasilne promene
društvene nejednakosti koja je, takođe, sa svoje strane (prema
Adlerovom mišljenju) doprinosila jačanju prirodnog osećanja
inferiornosti u čoveku, pa i u čitavom jednom narodu.
Ako smo relativno zadovoljavajuće odgovorili na dva suštinska
pitanja o korenima dvokolosečnog ljudskog ogovaranja (iz zavisti i
mehanizmom projekcije), vratimo se sv. Isaku Sirinu i potražimo od
njega, kao hrišćanskog svetitelja, pomoć, izbavljenje, spas od demonski
jake strasti, prisutne u svima nama jače ili slabije – ogovaranja.
Treba li, najpre, posumnjati u empirijsku činjenicu, poznatu svima
ljudima koji su sačuvali u sebi iole introspektivnosti i objektivnosti,
da će onaj koji ogovara – biti ogovaran. Međusobne ljudske svađe koje
se nekad završe trajnim prekidom odnosa (bračnih, susedskih, rođačkih,
pa i međunarodnih), ali, katkad, i ubistvom, samoubistvom, ratom,
počinju gotovo uvek, naizgled bezazlenim ogovaranjem. Ako je tako u
stvarnosti, a jeste tako, šta je prostije nego poslušati savet
hrišćanskog svetitelja da prestanemo sa ogovaranjem, jer nas tada niko
neće ogovarati? Ako nam sveti Isak Sirin nije dovoljno ubedljiv u ovoj
preporuci, upitajmo mudrije i starije ljude od nas, iz naše bliže i
šire okoline, ne misle li oni, možda, kao i ovaj svetitelj. Najzad, ako
nećemo nikog da poslušamo, eksperimentišimo sami sa ogovaranjem. Pošto
smo se već bezbroj puta uverili da je ogovaranje zarazna pojava koja
ima, kao svaka zarazna bolest, težnju širenju i neprestanom oštećivanju
(telesnom i duševnom) zaraženog, osvestimo do kraja ono u šta smo se
sami mogli uveriti – da ogovaranje nije šala, malograđanska lakrdija
ili, za histerične ljude, histerično zadovoljstvo – pa voljnim naporom
pokušajmo, probe radi, da za neki duži period vremena nikoga više ne
ogovaramo. Dok nam ovakav koristan opit još traje, učinimo i drugi, ne
mali napor, koji nam preporučuje sv. Isak, a to je blagosiljanje ljudi
ustima. Šta to znači?
Pošto ne postoji na svetu čovek koji bi bio samo oličenje đavola,
već, karakterom i ponašanjem, i najgori čovek nosi u sebi, i za sebe,
često skriveno, i nešto dobro i plemenito (jer je svaki čovek,
prvobitno, slika i prilika Božija, a ne đavolova), potrudimo se da u
tome čoveku kog smo do tada ogovarali (neka bude s pravom, mada,
hrišćanski posmatrano, nikakvo ogovaranje ne može biti opravdano),
otkrijemo i taj njegov skriveni, Božiji deo, koji ćemo, onda, prema
rečima svetitelja, "blagosiljati ustima". Treba paziti da u takvom, po
našoj oceni rđavom čoveku, koga smo, po subjektivnom mišljenju, s
pravom ogovarali, tobož da bi se popravio, stvarno otkrijemo nešto
dobro, jer ćemo, ako ovo dobro u njemu ne vidimo, a ipak ga ustima
blagosiljamo, ličiti na licemere. Sledujući savet sv. Isaka idem i tako
daleko, pa kažem, čak i u slučaju kada se još nismo uverili da onaj
koga smo ogovarali poseduje i neke dobre osobine, blagosiljajmo ga
ustima, jer ćemo ponavljanjem takvog blagosiljanja brže i uspešnije
doći do otkrića njegovih stvarno dobrih odlika. Zar nije i suviše lako
i ugodno blagosiljati one koje volimo i koji nam čine dobro, kada nas
Hristos upozorava da će nam to biti "uzaludna plata" jer, "tako čine i
svi grešnici"? Hrišćanstvo traži od nas nešto mnogo teže, ali
uzvišenije i dublje, da potražimo dobre osobine i kod naših
neprijatelja i njih blagosiljamo, nekad najpre srcem, pa onda ustima, a
nekad obratno. Jer, kako nas samoopitni starac Isak Sirin uči, kao što
ogovaranje rađa ogovaranje, tako blagosiljanje rađa blagosiljanje. Ne
odbacujmo lakomisleno ovaj savet dok nismo sami izveli probu!
Nova poruka sv. Isaka Sirina prirodan je nastavak one već izrečene i
ovde tumačene, o ogovaranju i blagosiljanju, a ona nas uči doživotnoj
skromnosti u traženju Boga i učenju života, koje će nas (traženje i
učenje) učiniti vremenom, još skromnijim, jer ćemo sve bolje shvatati,
koliko ne znamo ništa, ili, ako smo tek stekli koju mrvicu znanja o
tajni i Boga i života. Pametan čovek je zbog toga, za sv. Isaka, samo
onaj čovek "koji smatra sebe oskudnim", znači onaj, da se podsetimo još
starozavetnog jezika, "koji zna da ništa ne zna" i koji je zbog toga
celog života spreman, voljan i otvoren da i dalje uči; naravno, ne
zaludne stvari ovoga sveta (plima informacija na kraju XX veka!), već
da stiče znanja koja pomažu čoveku da žeđ gasi vodom sa Izvora, a glad
da utoljuje manom nebeskom, ne bi li tako molitvenije mislio i čistije
živeo. Drevna je mudrost, izgovarana i pre hrišćanstva, da nema čoveka
od koga čovek nema ništa da nauči. Ovu iskustvenu drevnu mudrost sv.
Isak Sirin hrišćanski izgovara ovako: "Ko, sećajući se Boga, uvažava
svakog čoveka, taj, po naredbi Božijoj, tajno nalazi sebi pomoć kod
svakog čoveka".
Nije moguće, dokle god smo puni sebe, da se setimo Boga, niti da
uvažavamo drugog čoveka. Ovo isto veli i jevrejska narodna izreka:
"Nema mesta za Boga u onome ko je pun samog sebe". Gordost nam ne da da
uvidimo svu dubinu našeg neznanja i naše vapijuće praznine, jer tek
ovakav uvid počinje da nas uči našem duševnom i duhovnom siromaštvu;
rizičan je ovakav uvid – zato ga i izbegavamo – jer nas vodi očajanju
ili rezignaciji i doživotnoj agnostičkoj skepsi. Tek onaj treći put sa
raskrsnice, na kojoj smo stekli uvid u sopstvenu slabost i apsurdnost
daljeg negovanja gordog nadimanja uvek i svagda oskudnog znanja i
početak istinske skromnosti, iz koje sada možemo s nadom da se obratimo
Bogu. Ali ne samo Bogu, već i ljudima koje nam Bog, tajnovitim
putevima, samo Njemu poznatim, šalje, da bi u susretima sa njima,
katkad i u neobičnim i neočekivanim događajima otkrili Božije planove
sa nama; to su događaji i susreti od kojih dobijamo pomoć, utehu i
okrepljenje, što nas čini sigurnijim da smo, najzad, stupili na pravi
put.
I na kraju hrišćanske poruke sv. Isaka Sirina, svetitelj nas
opominje da ne saopštavamo drugima ono što sami nismo postigli, da se
ne bismo kasnije stideli samih sebe kada se otkrije naša laž. Ovu
poruku ne zovem hrišćanskom samo zato što je karakteristična samo za
hrišćanstvo ili samo za pravoslavno hrišćanstvo, već je smatram
opštevažećom porukom, rezultatom višehiljadugodišnjeg iskustva čoveka,
ali sažetom i pretočenom, pre dve hiljade godina u jevanđeljsku istinu,
koju je propovedao i njome živeo Bogočovek Isus Hristos. Većina ljudi,
i hrišćana i nehrišćana, upravo čini ono na šta nas upozorava sveti
Isak da ne činimo. Nismo još napunili ni tridesetu godinu, tek što smo
završili studije, stupili u brak, zaposlili se, tek što smo otkrili
lepotu i dubinu hrišćanstva, Božijom blagodati našli sebi ispovednika,
počeli redovno da posećujemo nedeljne liturgije na kojima se povremeno
pričestimo, a već smo se pogordili, postali drugima učitelji i
propovednici, saopštavajući im ono što tek i sami naslućujemo, što još
u nama nikako nije uhvatilo korena, a pitanje je da li će i kada, takvi
kakvi smo, gordi i neiskušani, uopšte korena biti! Svakom dragom kamenu
koji treba da zasija, svakom biseru u školjki, treba mnogo vremena dok
se ne izglača i ne ubiseri, otud i zemlja i školjka dugo skrivaju
dragocenost, dok ona ne zablista punim sjajem, svima.
Više puta sam u predavanjima navodio reči Isidore Sekulić o srpskom
pesniku Milanu Rakiću, koga je naša mudra Isidora naročito cenila, a
koje sam reči čuo iz njenih usta: "Prvo se unutra čisti, pa se onda
manifestuj!" Ovakve reči mogla je da izgovori samo hrišćanska ličnost u
Isidori Sekulić. Malo ko ih čuje, još manje ih je koji poslušaju.
Dopustimo bar sebi da seme koje je palo u nas umre, da bi donelo ploda!

KAD NEKO U TVOM PRISUSTVU POČNE OSUĐIVATI BRATA SVOGA,
SAGNI LICE SVOJE. ČIM OVO UČINIŠ, POSTAĆEŠ OPREZAN I PRED BOGOM
I PRED NjIM... UZIMAJ UČEŠĆE
U STRADANjIMA SVAKOGA;
ALI TELOM SVOJIM BUDI DALEKO
OD SVIH. NIKOGA NE IZOBLIČAVAJ,
NE RUŽI ČAK NI ONE KOJI SU
VEOMA RĐAVI PO SVOM ŽIVOTU.
PROSTRI ODEĆU SVOJU POD ONIM
KOJI PADA I POKRIJ GA. AKO NE MOŽEŠ UZETI NA SEBE GREHOVE NjEGOVE
I PODNETI ZA NjEGA KAZNU I STID,
TO BUDI BAR STRPLjIV
I NEMOJ GA ZASTIDETI.


Za kraj mojih psiholoških analiza Odabranih mesta iz dela svetog
Isaka Sirina izdvojio sam ona njegova uputstva koja su za čoveka, i
kada je ovaj čovek vrli hrišćanin, možda najteža da budu u potpunosti
prihvaćena i u životu primenjena. Njihovo iskreno prihvatanje i
svakodnevno upražnjavanje podrazumeva neku nezlobivu, svetiteljsku
prirodu čoveka, od rođenja blagog, tihog i razumnog, ili preobražaj zle
i grešne prirode ljudske doživotnim hrišćanskim podvigom, naravno, uz
obilnu blagodat Božiju. Hrišćanski podvig treba da je doživotan zato
što su i naše strasti i svih "sedam smrtnih grehova" (gordost, zavist,
blud, proždrljivost, srebroljublje, očajanje, gnev) doživotne strasti
koje nas ne napuštaju ni u starosti. Otud je i borba sa našim
protivnikom, što bi Njegoš rekao, borba "neprestana". I veliki Gete je
ovu istinu iskazao u drugom delu Fausta ovako: "Ko trudom stremi svaki dan, tog možemo i spasti".
Kao što nema dvoje ljudi jednakih otisaka prstiju ili linija na
dlanovima, tako nema ljudi koji bi bili na istoj lestvici
duševno-duhovnog razvoja, bez obzira da li je reč o ljudima van svake
religije ili o pravoslavnim monasima u manastirima Svete Gore. Ali
treba da se podsetimo: svako naše dostignuće, svaka nova osvojena
lestvica u zemaljskoj ili nebeskoj hijerarhiji, nije trajno, jednom
zauvek osvojeno mesto koje se ne može, već u idućem času da izgubi.
Državnici gube osvojenu vlast, upravnici svoja imanja, episkopi i
igumani svoju pastvu i monahe, a svaki čovek gubi, još lakše i brže,
trpeljivost i strpljivost do koje je jedva stigao, snagu molitve i
radost od nje za kojom je godinama čeznuo i najzad je od Boga dobio,
vernost muža, žene ili dece koju nije znao da ceni. I hrišćanski
svetitelji su znali da čitav njihov doživotni trud da ispune volju
Božiju, odričući se svoje volje, može u poslednjem času njihovog
života, naraslom gordošću zbog stečenih darova, nebrigom ili
malodušnošću da bude razvejan u ništa; otud stalna aktuelnost
starozavetne opomene: Sudiću te u onakvom stanju u kakvom te zateknem!
Zato, Gospode, znam, da me nećeš pitati ko sam bio (svetac ili
razbojnik), već ko sam sada! U XIII psalmu (3) moli se psalmopevac:
"Oči moje prosvijetli, da ne zaspim na smrt". Kao što se na naše
telesne oči, u starosti, lagano navlači mrena, a opet ima ljudi kojima
se i u dubokoj starosti mrena nije navukla, tako je važno uvek se
moliti Bogu i neprestano revnovati, kako bi naše duhovne oči postale i
ostale prosvetljene, jer u svakom času mogu da se zatvore na smrt.
Ovakav duhovni napor koji Hristos traži od svojih sledbenika može da
se nekom učini kao neprirodno, mazohističko kaštigovanje ljudskog bića.
Ali ne; kada saznamo iz sopstvenog iskustva, zatim, dvehiljadugodišnjeg
hrišćanskog, a i nauka nam danas isto kaže, da je čovek, jednim delom
svoje prirode, pasivno-zavisno, statično i tromo biće koje bi da život
provede sa najmanjim mogućim utroškom energije, koje se kreće kroz
život oprezno i lagano "linijom manjeg otpora", koje bi rado da se
negde skloni gde ne duvaju vetrovi, niti reka teče, onda, zbilja, moram
da mamuzam svoga paripa tako pametno, da ovo moje energetsko gorivo,
niti brzo izgori, niti da ga postepeno uhvati plesan, što će se sigurno
dogoditi ako ga ne gonim na korisne akcije. Zato napregnimo sluh da
čujemo apostola Pavla kada nas u II poslanici Korinćanima (6, 2, 12, 14) opominje: "Evo sad je vrijeme najbolje, evo sad je dan spasenja... jer ne tražim što je vaše, nego vas".
Naglasak u ovom pozivu apostola Pavla je na sadašnjosti, na
svakodnevnom našem trudu da neprimetnom mrvicom ili zrnom korisne
akcije doprinesemo pravljenju ukusne pogače našeg bića koja će se
deliti svima koji zažele da je okuse, a pogača će davanjem sebe
postajati sve veća i ukusnija. Za istinskog hrišćanina nema tokom celog
života "zaborava bića" (podesan izraz Martina Hajdegera), jer "Ako
zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja", peva David
u CXXXVII psalmu. Neka Jevreji misle na zemaljski Jerusalim, a hrišćani
na nebeski, sreli su se i još će se u budućnosti sresti i u zemaljskom
i u nebeskom Jerusalimu, jer i početak i završetak gradnje
Jerusalimskog hrama i u njemu druge skinije, nazvane Svetinja nad
svetinjama, u kojoj se nalazi Kovčeg zaveta u kome leže Mojsijeve
tablice, a u istom nevidljivom kovčegu, od vremena Hrista, i njegovih
Blaženstava – na zemlji je, za nebo je.
Čitav ovaj moj opširni uvod za reči svetog Isaka Sirina – "Kada neko
u tvom prisustvu počne osuđivati brata svoga, sagni lice svoje" jer
"čim ovo učiniš postaćeš oprezan i pred Bogom i pred njim" – bio bi
suvišan i nepotreban, kada bi ove svete reči Hristovog apostola iz VII
veka bile svakom odmah razumljive, prirodne i prihvatljive. Ali, avaj,
koliko puta u toku jednog dana samo osudimo rečima, često grubim i
nepravednim, brata svoga rođenog, u istom selu ili gradu u kome smo i
sami rođeni, ili ako nekom srećom ili slučajem to ne učinimo, sa
zadovoljstvom i, zbilja, grešnom strašću dočekamo i prihvatamo kada se
neko drugi obruši svojim nemilosrdnim sudom na nekoga, nama poznatog
čoveka ili čitavu porodicu, ali i na savršeno nepoznatog nam
predstavnika drugog naroda i naročito druge vere!
Više puta sam skretao pažnju na proverenu psihološku činjenicu da
iza gotovo svake naše aktivne ili pasivne osude drugog čoveka ili i
drugog naroda, naročito kada je ova osuda praćena afektom besa, leži u
našem sopstvenom nesvesnom biću neprepoznati (ali zato u drugog
projektovani) greh, strast, mana. Prepoznavanjem sopstvenog "brvna u
oku", umesto "trna u oku brata svoga", već je zato dostignut, uz Božiju
pomoć i sopstvenim naporom, jedan značajan, viši stupanj na Jakovljevim
Lestvicama. Sagni zato, bar jednom, lice svoje pred čovekom koji u
tvome prisustvu grdi drugog čoveka, ne istražujući da li je u pravu ili
ne, kada sudi. Dovoljno će biti da se nekoliko puta uzdržimo od
saglašavanja, aktivnog saučestvovanja u osudi brata, pa da probudimo u
sebi zamrli glas savesti koja najpre sudi samoj sebi, pa ako nešto
uopšte preostane za drugog, onda se tek obraća drugom, opet ne da sudi,
već da ispravi. Sveti Serafim Sarovski dobro kaže: "Staraj se da poznaš
sebe i nećeš imati volje da osuđuješ druge", a ava Stratigije, davno
pre ruskog svetitelja, veli: "Ko vidi sebe, taj ne vidi nedostatke
brata". Ovako tek, mislim, da postajemo oprezni pred Bogom (prema
rečima sv. Isaka), jer tek kada pognemo glavu i skrijemo lice pred
čovekom koji osuđuje drugog, mi se s bolom i stidom u tome trenutku
podsećamo koliko smo puta i sami u prošlosti na isti način kao onaj
koji se osuđuje, postupali, govorili ili samo rđavo mislili. I tek kada
smo dostigli ovu lestvicu oboženja, postaće nam prirodni i pristupačni
dalji saveti sv. Isaka kada kaže: "Nikoga ne izobličavaj, ne ruži čak
ni one koji su veoma rđavi po svome životu". Ne ružimo ih, jer tako
nećemo nikad preobraziti sopstvenu, nekad istovetnu zloću, koja, ako je
javno i ne ispoljavamo, tinja i dalje u našem podsvesnom i nesvesnom
biću, razbuktavajući se povremeno, kao agresivna pomisao od koje se
sami uplašimo, ili i kao agresivno delanje u snu, za vreme spavanja.
Upravo nas ubilačka i samoubilačka zbivanja u snovima, kao i svakovrsni
doživljaji seksualne prirode, i onda, kada provodimo moralno i čestito
budan život, dovoljno ubedljivo podsećaju da još ni iz daleka nisu sve
naše destruktivne težnje i pohlepne seksualne fantazije preobražene,
pošto i proces oboženja teško da može i u toku jednog dugog života da
bude uspešno završen. Nije od suštinskog značaja, smatram, da li će
hrišćanski podvižnik (monaško lice, laički monah ili monahinja, ili
civilno lice) svoje seksualne i agresivne porive koje prepoznaje kao
takve, bilo samo u snovima ili, nekad, i u dnevnoj svesti, pripisati
uticaju demona ili svome individualnom ili kolektivnom nesvesnom
bitiju. U oba slučaja povremeno pojavljivanje ovakvih nagona dokaz su
njihovog prisustva, upornosti i trajnosti postojanja.
Ne izobličavaj i ne ruži rđave ljude i zbog toga što će ti preći u
naviku ovakvo ponašanje, pa umesto da u rđavim delima rđavih ljudi
prepoznamo naša sopstvena dela ili samo iste takve misli iz prošlosti,
bolno se podsećajući da se i sami još nismo od blata dovoljno očistili,
osudom, mi dalje potiskujemo sopstvene grehe, gordeći se u sebi da mi
nismo kao oni drugi, rđavi ljudi.
Možemo pomisliti zar je dobro da baš niko, pa ni vrli hrišćani ne
treba da javno izobličavaju zla dela rđavih ljudi; neće li tako ljudska
nevaljalstva ostati pokrivena i nekažnjena? U svakom vremenu postojali
su, i danas postoje, Božiji i ljudski izobličitelji zla, poroka i
greha. Ako nas i kada nas Bog pozove, ne umišljajući sami da smo
pozvani (a stvarnih izabranika uvek je bilo malo), odazvaćemo se na
poziv i prema Hristovim rečima govorićemo, ne iz sebe, već kako nam Duh
Božiji bude rekao da govorimo. Van ove male i odabrane Božije čete, svi
drugi nisu u duhovnoj moći da ružeći druge ljudi izbegnu golemu štetu i
sebi i drugima.
Razobličavanje rđavih ljudskih postupaka i reči oduvek je
predstavljao mučan, složen i nezahvalan čin. Ovakvu mučninu poznaje
svaki roditelj kada je razgolićavao laž, ili i mnoga druga nevaljalstva
svoje dece; nekad ostane trajna gorčina u duši i dece i roditelja,
naročito u slučajevima kada su deca, ili već i adolescenti, javno od
roditelja postiđivani. Psihologija dece i adolescenata dobro je danas
proučila negativizam mladih (strast za odricanjem i protivrečenjem),
naročito u slučajevima javnih izobličavanja njihovih poroka; naravno da
ovaj negativizam još više dolazi do izražaja u slučaju nepravednog
raskrinkavanja ili i kažnjavanja počinitelja nekog dela. Mnogo je
neplodnog bunta i trajno bolesnog negativizma prisutnog kod odraslih
ljudi, pa i čitavi naroda, kao posledica pogubno nepedagoških postupaka
nestrpljivih, gnevnih, emotivno neuravnoteženih roditelja prema svojoj
deci. Čemu čuđenje pred činjenicom da je mnogo naših ljudi (i ne samo
naših pravoslavnih i nepravoslavnih Srba) koji ne znaju šta je to greh,
a i kada za njega čuju od merodavnih lica, uporno odriču njegovo
postojanje u sebi, otežavajući ovako, ili i onemogućavajući obavljanje
svete tajne ispovesti i pričešćivanja.
Treba se čuvati da iz ovakvih razmišljanja ne proizađe pogrešan
zaključak kako decu i mlade ne treba suočavati sa zlom u njima samima,
već preko zla, u ime hrišćanskog oproštaja prelaziti i tako ga
zataškavati, samim tim jačati. Da se upitamo još jednom, ko je pozvan
da razobliči zlo kod drugoga? Najpre onaj, mislim, koji je prepoznao,
razobličio i preobrazio zlo u sebi. Naravno da ćemo reći da je to teško
izvodljivo i da je takvih ljudi malo, pa ipak, to je jedini ispravni
put vaspitanja, preporučen kako od strane zvanične psihologije i
pedagogije, tako još i od strane ljudi hrišćanskog pogleda na svet.
Uzmimo sada u razmatranje dobrog hrišćanskog duhovnika i dobrog i
iskusnog psihoterapeuta. I jedan i drugi tip ispovednika susreće se
svakodnevno sa ljudima različitog uzrasta, pola i zanimanja koji dobrovoljno
dolaze onima koje cene, očekujući od njih da ih ovi nauče mučnom
procesu upoznavanja sebe, odnosno prepoznavanja i razlikovanja "kukolja
od pšenice", u manifestnom i skrivenom duševno-duhovnom životu čoveka.
Idealni tip hrišćanskog ispovednika, odnosno duhovnika koji se
sopstvenim procesom oboženja doživotno približava idealu Hristove
savršenosti, uvek iznova u sebi prepoznaje ostatak starih i pomaljanje
novih poroka, preobražavajući ih (ne potiskujući) u vrline, koje sada
dobijaju energetsku vrednost doživljajnog, samim tim i ubedljivog
prenošenja (ovih vrlina) drugome; ovakav tip hrišćanskog ispovednika
poznaje postupak laganog i postepenog približavanja tamnoj strani bića
čoveka koji se ispoveda. Nikad ne plašeći i onako uplašenog i
nesigurnog čoveka, koji se jedva jednom rešio da se ispovedi, ni paklom
ni obećanjem raja, u slučaju pokajanja, ne pojačavajući u njemu već
dovoljno prisutne mazohističke težnje samokažnjavanja. Iskusni
hrišćanski ispovednik će na blag način – a istinski blag je samo onaj
koji ima ljubavi u sebi – navesti neprimetno, u toku više ponovljenih
duhovnih razgovora i ispovedanja onoga ko mu se ispoveda, da sam u sebi
prepozna svoju Senku, demona, zlo (različito nazivamo jedno isto grešno
stanje ljudske duše). Zašto je potrebno da ovakav postupak vođenja
duhovnog razgovora, ili i ispovedanja, protiče relativno sporo i
ravnomerno? Zato što svaki nagliji i preuranjeni postupak duhovnika pri
skidanju jednog od "sedam velova" koji pokrivaju "sedam smrtnih
grehova" čovekovih, izaziva kod ovoga otpor koji se pokazuje kao
negativizam, bunt i odricanje svoje grešnosti. Čovek neće, jednom reči,
da ga neko drugi oglasi grešnim, čak ni kada je to, po sopstvenoj
volji, izabrani duhovnik, kada to ovaj čini grubo ili preuranjeno.
Čovek mora sam da stigne, ali uz neophodnu pomoć duhovnika, do
doživljajnog saznanja o nesumnjivom postojanju zla ili greha u sebi.
Gotovo sve što smo pokazali da je potrebno da u sebi ima dobar
duhovnik (sveštenik ili monah), treba da ima i dobar psihoterapeut. Kao
što je valjan duhovnik naučio u mladosti mnogo od svoga oca-duhovnika,
tako je već odavno poznato svakom mladom psihoterapeutu-kandidatu da je
uslov priznavanja njegove buduće psihoterapeutske delatnosti prolaženje
kroz višegodišnju tzv. školsku ili didaktičku analizu kod nekog
starijeg, iskusnog psihoterapeuta. Istovetan je, otud, i ideal odličnog
psihoterapeuta kome ovaj teži, kao i ideal duhovnog ispovednika.
Tumačenja (interpretacije) svih sadržaja, svesnih i nesvesnih, koje
ispoljava klijent, sve bogatije i obilnije što psihoterapija duže
traje, treba da budu pravovremena, nikako, ni preuranjena niti
zakasnela. Psihoterapeut se, takođe, kao i ispovednik mora brižljivo da
čuva od svakog svesnog ili nesvesnog zaplašivanja klijenta, pazeći da u
njemu ne ojača, već i onako prisutan otpor prema psihoterapiji i
psihoterapeutu (bez obzira što je klijent voljno došao na
psihoterapiju), koji (otpor), ako postane jak, aktiviraće, u svakom
čoveku, od ranog detinjstva spremljenu sado-mazohističku klackalicu. U
slučaju aktiviranja ove prirodne ljudske klackalice, agresivnost prema
terapeutu smenjivaće se sa autoagresivnošću, što preti da se pretvori u
začarani krug (circulus vitiosis). Najzad, kao što dobar
hrišćanski duhovnih postepeno jača dobro kod ispovedajućeg vernika,
ukazujući mu na Božiji lik, Hristov lik, prisutan u svakom (i najgorem)
čoveku, jer će samo uz pomoć Hrista odoleti moćnom zlu, takođe
prisutnom, od malena kod svakog čoveka, tako i dobar psihoterapeut,
lagano, u toku duge psihoterapije, jača čovekovo Ja, koje će, dovoljno
ojačano, samo prepoznati čovekovom Ja nadređen princip Sopstva, u čijem
se središtu, u hrišćanskih naroda, nalazi arhetip Isusa Hrista.
Ne bih želeo da iz ovoga izlaganja čitalac izvede jednostran
zaključak kako je jedini način da čovek upozna sebe i tako se popravi,
odlazak kod duhovnika ili psihoterapeuta (odnosno, nekad, i kod jednog
i kod drugog). Bezbroj je drugih načina i mogućnosti koje sam život i
Božija Promisao stvore i tako pripreme tle koje čovek treba da okopa,
prevrne nekoliko puta zemlju ispod površine tla, zalije je novom,
svežom vodom i uz molitvu Bogu, prepusti suncu i kiši da na takvom
zemljištu niknu sočniji i hranljiviji plodovi. Valja ipak reći da je za
pravovernog, crkvi odanog hrišćanina, ispunjavanje tajne ispovedanja i
pričešćivanja, njegova doživotna ne samo obaveza, koja se dragovoljno
pa zato i radosno ispunjava. Za mnoge druge ljude, neverujuće ili
nedovoljno verujuće, naročito kada zapadnu u dugotrajna neurotična ili
psihotična stanja, psihoterapeutu, ili i psihijatru, neophodan je
prilaz ili i ulaz u zbrkani unutarnji lavirint ljudske duše iz koga
čovek ne može sam da se izvuče, pre nego što mu psihoterapeut stavi u
ruke Arijadnin kolac.
Da se vratimo, zakratko, na roditelje i njihov odnos prema deci i
mladima. Ako su dobri duhovnici i psihoterapeuti prošli kroz školu sve
boljeg poznavanja sebe, a onda i vladanja sobom, kakvo školovanje je
potrebno roditeljima, kako bi i oni, poput dobrih duhovnika i
psihoterapeuta, na blag, postepen i razuman način ukazali svojoj deci
na greške koje oni ponovljeno čine, ne izazivajući u njima negativizam
i bunt koji, nekada, videli smo, ostanu trajno, rđavo obeležje odraslih
ljudi? Nema boljeg pomagača roditeljima da postupaju sa svojom decom
tako da ih podstiču na sazrevanje i samostalnost, od ljubavi: međusobne
ljubavi roditelja najpre, a onda i ljubavi koju neprestano gaje, i
pored povremenih i težih razočarenja, za svoju decu.
"Blažen je čovek kome Gospod ne uračuna grijeh", piše apostol Pavle u Poslanici Rimljanima
(4, 8). Mada nam je volja Božija često nedokučiva, prirodno je da
razmišljamo da Bog neće da gleda na greh onog čoveka koji se i sam
trudi da ne gleda grehe svojih bližnjih, koji će, da se podsetimo reči
sv. Isaka Sirina, sagnuti glavu pred nekim koji osuđuje brata svoga.
Ako smo i kada smo jednom dostigli ovaj stupanj samopoznavanja, od nas
se traži, na sve daljem i težem putu oboženja, nešto, zbilja, uzvišeno
i Hrista dostojno: "Prostri odeću svoju pod onim koji pada i pokrij
ga", a onda, da li već na jednoj od poslednjih, od trideset lestvica
sv. Jovana Lestvičnika, stiže dobrovoljno uzimanja na sebe grehova
grešnika i prihvatanje za njega i umesto njega, kazne i stida. O,
beskrajne lepote hrišćanskog podviga, o, nepojmljive uzvišenosti
upodobljavanja čoveka Hristu i Njegovoj žrtvi! Poznato nam je iz života
nekih hrišćanskih svetitelja, kao i najvećih svetogorskih ispovednika,
da su neki od njih uzimali na sebe najteži podvig – ne onaj,
pojavljivanje golgotskih telesnih rana Hristovih na telu molitvenika
(stigmatizacija), pravoslavnoj mistici duboko stran i nepoznat način
proslavljanja Hrista, a poznat i prihvaćen kod nekih rimokatoličkih
mističara – preuzimanje na sebe nekog teškog greha nesrećnika koji
vapije za pomoć Bogu i Njegovom zemaljskom zastupniku. Reč je najčešće
o grehu ponovljenog bluda, hroničnog alkoholizma i narkomanije,
izjedajuće zavidljivosti prema drugom čoveku, ili o nekom drugom od
poznatih krupnih ljudskih grehova. Preuzimajući ovakav greh na sebe,
oslobađajući tako ovog greha grešnika koji je dugo sa njime živeo,
dotadašnji grešnik postaje doživotni blagodarni sluga Gospodnji na
zemlji, a onaj starac, zbilja Hristov svetitelj ili apostol, boriće se
i uz Božiju pomoć izboriće se, u dužem ili kraćem vremenom periodu, sa
jednim od onih teških poroka ili i greha.
Sećam se divne priče ruskog pisca Nikolaja Ljeskova (1831-1895) Začarani putnik
u kojoj se kaže: "Znaš, dragi prijatelju, nikad nikog ne treba
potcenjivati, jer niko ne može znati zbog čega je ko i kojom strašću
kažnjen i mučen. Mi koji smo opsednuti patimo, ali je zato drugima
lakše. I ti sam, ako trpiš od kakve strasti, nemoj samovoljno da je se
otresaš, da je drugi ne bi preuzeo i patio, nego potraži čoveka koji bi
dobrovoljno od tebe tu manu primio". Ne znam da li se u nekoj drugoj
svetskoj književnosti, osim u pravoslavnoj, mogu naći ovakva duboka i
uzbudljiva mesta.
A gde odlazi, pitam se, izgonjeni zao duh iz čoveka? Prema Hristovoj priči iz Jevanđelja, u svinje, ali najčešće – u drugog čoveka.
Zlo šeta svetom i premešta se iz čoveka u čoveka, iz jednog naroda u
drugi narod. Ako već ne možemo da "uzmemo učešća u stradanjima
svakoga", niti da "prostremo odeću svoju pod onim koji pada", a
pogotovo smo nemoćni da preuzmemo na sebe greh onoga koga volimo ili
koji nam se, sa istinskim vapajem, kao Hristu, obraća za pomoć, onda
bar, prema rečima svetog Isaka Sirina, budimo strpljivi i nikog ne
postiđujmo.IV
O ČISTOTI SRCA
I O ONOSTRANIM "STANOVIMA"


DUŠA KOJA JE UZELA NA SEBE BRIGU
O VRLINI I KOJA ŽIVI U STROGOSTI
I STRAHU BOŽIJEMU, NE MOŽE BITI BEZ TUGE NI JEDNOG DANA;
USLED TOGA ŠTO SU VRLINE
SKOPČANE S TUGOM...
NEMOGUĆE JE DA KADA IDEMO PUTEM PRAVDE NE SRETNEMO TUGU,
DA TELO NE IZNEMOGNE U BOLESTIMA I U RADU I DA PREBIVA NEPROMENjENO... KO BEŽI OD TEŠKOĆA,
TAJ SE NESUMNjIVO RASTAJE
I S VRLINOM. AKO ZAŽELIŠ VRLINU, TO BUDI SPREMAN NA SVAKU TEŠKOĆU, JER TEŠKOĆE RAĐAJU SMIRENjE.


Čovekov život na Zemlji proglašavan je od svih mislećih ljudi,
filosofa, religijskih predvodnika, pesnika i umetnika svake vrste, u
svim vremenima, od kada su nastali egipatski, kineski, vavilonski, kao
i mitovi drugih naroda Starog veka, sve do našeg vremena – mučnim,
žalosnim, pa i tragičnim (otud svest o nužnosti događanja i Sudbini
koja je iznad i najvećeg boga!). Judejska religija sledovala je donekle
ovakva shvatanja o čoveku i njegovom tragičnom položaju u svetu, pre
svega vezujući ih za neminovnost smrti (Priče Solomonove, Knjiga Propovednikova).
Tek je hrišćanstvo osmislilo, sjedinilo i otelotvorilo (kroz božansku
ličnost Isusa Hrista), sve ono značajno, istinito i božansko što se
nalazilo, samo u odlomcima i tragovima, u mitologijama i religijskim
sistemima većine naroda sveta, njihove civilizacije i kulture, do
pojave Mojsija i Isusa Hrista.
Čovek je od judeo-hrišćanske religije objavljen bogolikim i palim
bićem, stvorenim od Boga da bude gospodar prirode i besmrtan, ali koji
je, sagrešivši, iz neposlušnosti i gordosti prognan iz Božije blizine
da bi, od tada, kao smrtno biće "u znoju lica svoga jeo hleb svoj", a
žena u "mukama rađala decu svoju".
Dopadala nam se ova biblijska priča ili ne, razumevali je mi
bukvalno, alegorijski ili simbolično, ili ne razumevali, ona nam
saopštava istinu o čoveku koju su naslućivali, na različite skrivene
načine i iskazivali, kao što maločas rekosmo, gotovo svi narodi sveta,
od najstarijih vremena istorije, na svim kontinentima. A ova istina je
bila u tome da je jednom davno, u praistoriji, eonima daleko, čovek,
nesumnjivo stvoren od Boga ili bogova (u svakom slučaju, od duhovnih
bića većih i moćnijih od njega, nikako nekom postepenom evolucijom od
nižih živih bića) stajao u neposrednoj blizini Božijoj, doživljavao je
i znao za Njegovo postojanje, a onda, neznano uvek kako (u raznim
mitološkim predstavama različito), otpao je od svoga Stvoritelja
(svojom voljom, iz oholosti sledujući gordog otpadnika Lucifera,
nagovoren od sile Zla itd., itd.) i našao se, smrtan, uplašen i
nemoćan, na tvrdoj i negostoljubivoj Zemlji koju je tek trebalo
obdelavati, pripitomljavati i naterati da čoveku pruži plodove hrane,
kako bi preživeo onoliko godina koliko mu je bilo određeno. U čoveku je
ostala neprekidno prisutna bogočežnjivost, silna želja za povratkom
Bogu, ali je u njemu istrajavala i uporna tvrdoća srca, prkosna prema
Bogu sve do Njegovog negiranja postojanja, smenjivana sa doživljajem
apsolutne nemoći pred Bogom, prirodom i neumitnošću smrti. Klatno
čovekovog života, zbilja, kao da zna samo za dve krajnje tačke: za
mladalačku omnipotenciju, s uverenjem da će čovek, sopstvenim
pregnućem, uz pomoć silno razvijenog razuma i uma savladati sve
prepreke i postati jednog dana i gospodar smrti, i za staračku nemoć
(fizičku, duševnu i duhovnu) koja sa tugom, ironijom, nekom gnjilom
zrelošću na pragu smrti, posmatra smireno, rezignirano, depresivno ili
sarkastično, sav "vašar taštine" sopstvenog života, života svoga naroda
kao i istoriju celog sveta.
Od ovakvog, eonski dugog smenjivanja, reklo bi se, uvek istog,
kružnog ponavljanja ljudskog življenja, pojedinačnog i narodnog, koji
počinje rođenjem, dostiže svoj klimaks u mladim i srednjim godinama
života, a onda nezadrživo počinje da opada, da bi u nemoći, bolesti i
smrti završio (čovek i narod) svoje postojanje od ovakve svirepe
nužnosti postojanja, jedino što oslobađa i čoveka pojedinca i narod,
bilo bi prepoznavanje i sledovanje u sebi "volje za smislom", čvrsto
usađene u svakog čoveka, jake poput nagona, stavljene od Viktora
Frankla u isti red važnosti, kao i seksualni ili agresivni nagon. Zašto
onda ova "volja za smislom" nije prisutnija, vidljivija i delotvornija
i kod ljudske individue i u jednom narodu, pitamo se.
Na šta najčešće liči čovek koji nije u sebi otkrio i aktivirao
"volju za smislom"? Jedna slika ovakvog čoveka kreće se na široko
otvorenoj lepezi mogućnosti: od skučenog života, jedva do samosvesti
uspravljenog čoveka, zarobljenog poslušanika nagona (samoodržanja i
razmnožavanja, seksualnog i agresivnog), preko samosvesnijeg čoveka,
ali koji živi samo za sadašnjost, koga kao da nikada nisu mučila
pitanja o Bogu i čoveku, životu i smrti, smislu i besmislu, čoveka
hedoniste koji traži svaku vrstu uživanja s uverenjem da čovek "živi
dokle živi", da više ništa ne ostaje za njim posle smrti, pa do čoveka
"zakona" koji mravljom upornošću stiče i skuplja, ispunjava dan u
neprestanom radu i trudu, zadovoljan što ostavlja za sobom potomstvo,
kuću, novac, neku svoju fotografiju...
A oni drugi, izgleda maloborojniji, koji otkrivaju u sebi "volju za
smislom", kakav sadržaj u njoj nalaze? Treba reći da je sama "volja za
smislom" prazna (arhetipska) posuda koja tek treba da bude nečim
ispunjena. Čime? Pronalaženjem druge karike, od tri koje čine osnovu
spomenute arhetipske posude, buđenjem "nagona za saznanjem". Volja za
smislom, podstaknuta na dalje traženje nagonom za saznanjem (težnjom za
vrednošću), nekad uz dragocen pomoć urođenog talenta, u životu dalje
razvijanog strpljivim negovanjem, čini od čoveka da postane umetnik,
filosof ili naučnik. Iako znamo da nijedan istinski naučnik, filosof
ili umetnik nije bio u potpunosti zadovoljan onim što je stvorio, jer
što je više i bolje stvarao nicali su pred njim novi nepoznati svetovi
– kraj života ovakvih ljudi mogao je da bude spokojan, bez straha od
smrti, čak i onda kada su neki od ovih naučnika, filosofa i umetnika
ostali celog života ateisti ili agnostičari, jer su u sebi nosili
doživljaj ispunjenosti svoga života.




Moram da kažem, kao hrišćanin nekad se i čudeći, kako ima ljudi u
svetu, i u našoj srpskoj sredini koji su dočekali duboku starost i
umrli mirno, iako nisu nikad, ili su samo retko prešli prag svoje
crkve, upalili u njoj sveću, ili se jedan ili dva puta u životu
pričestili. Takva je bila baka jedne moje poznanice, prosta,
polupismena seljanka, dobra i blaga celog života, još spokojnija i
milosrdnija u starosti, umrla tiho i nečujno u selu, u snu. Moja
poznanica kaže da ne pamti da je njena baka nekad išla u crkvu ili se
pričestila; slavila je, doduše, sa mužem i decom slavu, postila je kada
se posti, ali za ispovest i pričest kao da nije znala. Na moje pitanje
ovoj poznanici, inače dobroj pravoslavnoj ženi, koja voli i često ide u
crkvu, kako objašnjava svoju baku, odgovorila mi je da je ona
jednostavno živela, nikom nije činila zlo, nije bila zavidljiva, niti
prenosila "abrove", deca koju je rodila stvorila su dobre brakove i
imala svoju decu, u porodici nije bilo skandala bilo koje vrste. Ona je
tako, misli moja poznanica, "ispunila svoj život živeći po Bogu, bez
Boga".



Spomenuli smo da postoji i treća, verovatno najznačajnija karika u tročlanoj podeli arhetipa homo religiosus-a
u svima nama. Ova karika koja je u stanju da definitivno učvrsti
osovinu i do vrha ispuni onu božansku posudu koju svi rođenjem donosimo
na svet, jeste naše religijsko saznanje i moral, u tesnoj vezi sa ovim
saznanjem. Ne moramo ostati ravnodušni, ali nije nam najpreči zadatak
da kao hrišćani rođeni u pravoslavnoj Srbiji ispitujemo, procenjujemo,
ili se i zanosimo budističkim, bramanističkim, ili koje druge svetske
religije učenjem ljudi koji su rođeni i provode, nepoznatim Božijim
Promislom, ceo život u Iranu, Indiji ili na Cejlonu, na primer. Ako se
Bog već na nas smilovao i među mnogim drugim narodima pružio nam
priliku (šansu) da se rodimo u pravoslavnoj Srbiji, nismo li onda od
Boga pozvani da dobro upoznamo pravoslavno hrišćanstvo, srpsku,
narodnu, ali naročito crkvenu, srpsku istoriju, ne bismo li uzeli,
svesno, voljno i radosno, "na sebe brigu o vrlini", koja i prema sv.
Isaku Sirinu nije ništa drugo nego život u "strogosti i strahu Božijem?"
U čvrstom uverenju, bez trunke dogmatskog fanatizma, pravoslavan
čovek, svuda u svetu u kome kao pravoslavni vernik živi, smatra da je
od Boga počastvovan što se rodio, ili u toku života, čvrsto i trajno
stekao pravoslavnu veru, za koju drži da je najvernije sačuvala samo
jezgro božanske poruke Isusa Hrista. Kakva je onda žalost Hristova i
kakva opasnost za onog pravoslavnog (ali i svakog drugog iskrenog
vernika) koga Hristos poziva na Svoju večeru, a čovek se izvinjava da
ne može da dođe jer je zauzet brigom o stoci, trgovinom, ženidbom sina
itd!
Videli smo već kako je malo ljudi stvarno spremnih da pođu za
Hristom. Zašto? Sam nas je Gospod upozorio da samo "uzana vrata" vode u
Carstvo nebesko, što znači da se bez neprestanog odricanja (pre svega i
stalno svoga sebičnog, jer i uplašenog "ja") i uzimanja svoga krsta, ne možemo nadati Vaskrsenju. Sv. Isak Sirin dodaje ovome, svakom hrišćaninu, poznatom golgotskom putu, još i tugu.
Čovek tuguje i žalosti se iz mnogo razloga, najčešće suvišnih i
beznačajnih. Jedan se žalosti zato što je izgubio novac, drugi zato što
nije zadovoljan u braku, sa ženom ili decom, treći nije namiren na
radnom mestu, jer nije dobio onakvo i onoliko priznanja kako je
zamislio da treba da dobije; gotovo niko se od ovih ljudi ne pita za
stvarne uzroke svoje tuge. Apostol Pavle je sve naše raznovrsne tuge
tačno svrstao rekavši: "Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za
spasenje, za koje se ne kaže; a žalost ovoga sveta donosi smrt" (II poslanica Korinćanima, 7, 10).
Čovek je tužan Don Kihot, manje ili više, celog života. Hedonista i
racionalista u njemu, Sančo Pansa, uvek iznova pokušava da razvedri
gospodara, da ga vrati na zemlju, u realnost, da mu pokaže da su "dva i
dva četiri" (blistava razmišljanja Dostojevskog u Zapisima iz podzemlja).
Nekada ovaj naš estetski zavodnik (estetski stadijum razvoja čoveka kod
Serena Kjerkegora) i uspe, za kraće ili duže vreme da odvoji
čoveka-tragaoca i čoveka-bogotragaoca od njegovog, u slobodi izabranog
puta, na kome "ne može biti bez tuge ni jednog dana". Obično sa
osećanjem dubokog stida, hrišćanski podvižnik se potom vraća na Put
koji je, u isto vreme, i Istina i Život. Ako će još koji put u toku
života i biti ponovo prevaren od Kušača, svaki povratak biće
smišljeniji i sigurniji, sa doživljajnim znanjem sv. Isaka da "ko beži
od teškoća, taj se rastaje s vrlinom". Sve jasnije postaje
bogotražitelju da nema brzog izbavljenja, već da su i naše bolesti
(telesne i duševne, danas bismo rekli, psihosomatske) dragoceni deo
našeg čišćenja, čak našeg poniženja i slabosti, jer tek u bolesti i
tuzi naslućujemo veličanstvene, paradoksalne reči apostola Pavla da
"kada smo slabi, onda smo jaki".
Ima najzad još jedan razlog, o kome sv. Isak Sirin ne govori
direktno, ali ga poznajemo iz svekolikih svetiteljskih spisa, zbog čega
čovek-na-Putu ne može da provede nijedan dan bez tuge. Razlog leži u
podvižnikovoj sapatnji sa svim tugama ljudi gde god oni živeli. Hristom
prosvetljen um i srce čoveka, ne može više nikad da prestane da oseća
žalost zbog nesreća koje snalaze ljude svuda, svakog dana, svakog
minuta.
Ne treba, međutim, zamišljati, da Hristov apostol provodi ceo svoj
život i svaki svoj dan samo u suzama i žalosti zbog grehova svojih,
svoje porodice ili svoga naroda, mada i grehova celog sveta. Radosna je
tuga pravoslavnog Hristonosca, najbolje izražena u jednoj moskovskoj
crkvi posvećenoj Bogorodici "vsjem skorbjaščih radosti". To je radost
Vaskrsenja, radosno-tužna molitva pravoslavnih Bogu da se "svi ljudi
spasu i da dođu u poznanje istine" (I Poslanica Timoteju, 2, 4).

SPASITELj GOVORI DA SU MNOGI
STANOVI KOD OCA SPREMLjENI
PREMA RAZLICI DUHOVNIH VRLINA.
NISU RAZLIČITA MESTA
VEĆ SU RAZLIČITI
SAMO STUPNjEVI OVIH VRLINA.


Ovaj zanimljiv odlomak iz dela sv. Isaka Sirina tumačenje je jednog zagonetnog mesta, prisutnog, karakterističnog, samo u Jovanovom Jevanđelju
(14, 2) koje navodi Hristove reči upućene učenicima: "U kući Oca mojega
stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih vam rekao: Idem da vam
pripremim mjesto".
I bez poznavanja psihologije i psihologa, svakom je čoveku koji i
malo ume da posmatra ljude jasno da se ovi veoma međusobno razlikuju.
Razlike su rasne, klasne, nacionalne, genetske, a i karakterne, ukoliko
pod karakterom razumemo skup naslednih i stečenih osobina. Otac ili
majka iskreno su nekad začuđeni kako je moguće da su rodili dva tako, u
svemu, različita sina ili kćeri; dobar učitelj već u osnovnoj školi
uočava individualne odlike svakog učenika; muž i žena, što su duže u
braku, naročito u onom manje uspelom, sa razočarenjem, žalošću i gnevom
primećuju da od iluzije međusobne sličnosti ili i jednakosti u fazi
zaljubljenosti, posle nekoliko godina braka, ostaju samo porazne
razlike. I tako se neprestano ponavlja tužna istina da zbog nedovoljno
ili kasno uočenih razlika, muž ne razume ženu, niti žena muža, roditelj
svoje dete, ni deca ili mladi ljudi svoje roditelje, sused suseda,
jedan narod neće ili ne može da razume drugi narod, jedna rasa drugu
rasu. Kada bi nerazumevanje ostalo samo na korektnom udaljavanju jednih
od drugih, pa i poštovanju postojanja razlike, veće nesreće među
ljudima i narodima mogle bi se još izbeći. Na žalost, ovo se retko
dešava. To, što su ljudi različiti, pomislio sam jednom, sablazan je za
čoveka! Najverovatnije da su ovom uzrok, u svakom čoveku prisutne,
arhajske, biološke crte ksenofobičnosti. Sve što je drukčije nego što
je u mojoj porodici, plemenu, verskoj opredeljenosti, izaziva u čoveku
sumnju, prezir ili mržnju, dok je u osnovi svih ovih osećanja – strah.
Pošto je ova različitost ili drugost, ipak, kod nekih članova
nekadašnjih primitivnih plemena budila i stvaralačku radoznalost, mogli
bismo smelo reći da ovakvim, genijalnim pojedincima u plemenu možemo
mirne duše da zahvalimo, što je čovek izašao iz endogamije u
egzogamiju, što je došlo do zabrane incesta i ubistva, jednom reči, što
se civilizacija, pa i kultura uopšte, počela da razvija.
Priroda, koju je, kao i čoveka, stvorio Bog, izobilna je u
različitostima svake vrste, u biljnom, životinjskom, a najviše u
ljudskom svetu. Biblijsko kazivanje da je čovek stvoren "iz praha
zemaljskog", ali i po slici i prilici Božijoj", treba da znači dve
bitne stvari: čovek je prirodno i duhovno biće. Kao deo prirode, čovek
nosi u svome telesnom biću sve osnovne elemente iz kojih se sastoje
minerali, biljke i životinje. Čovek je kao prirodno biće mikrokosmos,
ali u njemu se sabiraju još mnogo nepoznatih uticaja mikrokosmosa. Kada
ne bi bilo danas toliko zloupotrebe sa astrologijom, mogli bismo,
oprezno, reći da nekog, nauci još uvek nepoznatog, uticaja Meseca,
planeta i zvezda na čoveka mora da ima. Uzmimo samo Mesec kao primer.
Ako je njegova privlačna snaga tolika da on stvara u okeanima i morima
plimu i oseku, a pošto znamo da se čovekov organizam sastoji 80% od
vode, teško je negirati mesečev uticaj na telesni, ali i duševni
organizam čovekov. Kakve je vrste i kakve su posledice takvog uticaja
na čoveka, možda će nam nauka u dogledno vreme otkriti.
Čovek nije, kao što smo rekli, samo prirodno, već i duhovno biće.
Rođen iz "praha zemaljskog", ali odušen Duhom Božijim, čovek je postao
duševno i duhovno biće koje se razlikuje od svakog drugog živog bića u
prirodi, upravo po svojoj tročlanoj podeli, kao biće tela, duše i duha.
U apsolutnoj nemogućnosti da negira postojanje svesti i samosvesti
(koji su u stvari izraz duhovnog postojanja čovekovog), čoveku je
jedino ostalo da zauzme teistički, agnostički ili ateistički stav o
poreklu i ishodu svog duhovnog bića. Svesno ili nesvesno, svaki čovek u
toku života, zauzima jedan od ova tri moguća stava (dešava se da se ovi
stavovi diljem života menjaju), ali onda se obično i ponaša tako u
svakodnevnom životu, prema sebi, drugim ljudima i prirodi. Čovek ne
može, iako to često želi, da negira svoju odgovornost pred Bogom,
ljudima i prirodom. Podeljen na prirodno i duhovno biće, smrtno i
besmrtno, svesno i nesvesno, dobro i zlo, čovek, kao najsavršenije biće
u prirodi, u isto vreme je najnemoćnije. Nema čoveka koji nije u toku
svoga života, jednom ili mnogo puta, doživeo apsolutnu nemoć i slabost.
Usled neprekinutog, svesnog ili nesvesnog doživljavanja svoje
inferiornosti, i to kako u odnosu na prirodu i prirodno niža bića,
savršeno opremljena instinktima i nagonima, tako i u odnosu na Boga,
nedostižnog i nepojmljivog, čovek je uplašeno biće, biće straha.
Inferiornost i strah glavni su razlozi čovekove rđave konzervativnosti,
koja ima i biološke osnove, u inertnosti, statičnosti, možda i u
Tanatosu koji vuče sve živo u propadanje, nestajanje, ništavilo večne
smrti.
Sada smo se više približili odgovoru na pitanje, otkud u čoveku
toliki strah od svake različitosti, od svake promene, u sebi i oko
sebe. A promena je neizbežna onda kada se čovek svesno sretne sa
Drugim, drugačijim, i u sebi i oko sebe drugačijim ili različitim.
Pošto je život svakog živog bića u prirodi, počevši od jednostavnog, na
izgled, života biljke, pa do života svakog čoveka, a naročito
hrišćanskog ili stvaralačkog čoveka bogat u dinamici događanja,
nepredvidiv i rizičan, čovek je u neprestanoj odluci, voljnoj i
nevoljnoj, ili da se prepusti "čudovišnoj konzervativnosti" (kako Jung
s pravom zove jedan deo čovekovog bića) koja ga vuče smrti, uslovno
refleksnim ponavljanjem istog, ili da se probuđenim duhom u sebi (duhom
koji se u klici nalazi prisutan kod svih ljudi) počne da uzdiže put
Boga Lestvicama Jakovljevim, ili i onim sv. Jovana Lestvičnika. Ako je
Bog u čoveka utisnuo Svoj Lik, onda prilika Božija u čoveku, poziv je
Božiji čoveku na večno usavršavanje, jer je i čovek bog, i prema
starozavetnoj i prema novozavetnoj Božijoj poruci čoveku. Tragove
božanskog naznačenja čoveka i puteve dostizanja savršenstva, nalazimo i
u svim drugim, prehrišćanskim ili premonoteističkim religijama.
Nije potrebno dalje, kako mislim, dokazivati, ne samo nepojamno
velike razlike koje postoje između ljudi, koje, pri svim tim razlikama
ujedinjuje jedan Bog, ali i jedna, neizbežna smrtnost, već i svima
ljudima uočljive razlike koje postoje u duševno-duhovnom usavršavanju
ljudi. Karl Gustav Jung je prirodnu potrebu ljudi za napredovanjem,
popravljanjem sebe i usavršavanjem, prema nesvesnoj arhetipskoj slici
Sopstva u sebi (ova slika, opet, nije drugo nego Božiji lik u nama, a u
centru sopstva, prema Jungu, za narode hrišćanske dvehiljadugodišnje
kulture nalazi se utisnut lik Isusa Hrista), nazvao individuacija ili
"individuacioni proces". Kod Junga ova ideja nije originalna, jer, kao
što je ideju arhetipova Jung pozajmio od Avgustina i Dionisija
Areopagite, a od Lukrecija pojmove Animusa i Anime, tako je
individuacija drugi naziv, istina u nečemu i drukčijeg sadržaja,
hrišćanskog pojma oboženja (theosis).
Izazovan je Jungov stav, koji pred nas kao hrišćane postavlja niz
novih teških pitanja, da, iako je individuacioni put prirodan, svakom
čoveku dat i zadat put (Jung je osim neizbežnih determinističkih
zbivanja u ljudskom životu zastupao i veru u finalni cilj života svakog
čoveka), ovo ne znači, eo ipso, da svaki čovek individuira.
Apsurdno bi izgledalo naše pitanje, koliki je broj ljudi danas, od pet
ili šest milijardi stanovnika Zemlje, koji napreduje u individuaciji,
ili se i obožuje u hrišćanskom svetu. Kada nas povremeno, posmatrajući
današnji haotični svet spopadne umor, skepsa i pesimizam, učini nam se
da je sve manji broj ljudi u svetu – koje zbog porasta materijalne
bede, bolesti i ratova, koje iz drugih razloga – koji svesno rade na
popravljanju sebe, koji su svesni vernici, odgovorni i etični, koji
žive u harmoničnom skladu onoga što misle, govore i čine. Kada se uz
Božiju pomoć opet pridignemo sa zemlje na koju smo pali, kada nam se
vera u smisao i večnost života povrati, kada sa Dostojevskim,
usplamtelo i iskreno, ponavljamo njegove reči: "Besmrtan sam, moja
besmrtnost je nužna jednom činjenicom da Bog neće hteti da ugasi zauvek
plamen ljubavi koji se zapalio za njega u mome srcu" – tada, u takvim
trenucima vere, nade i ljubavi, postajemo opet sigurni da naš Bog nije
deistički bog koji je stvorio svet, a onda se nezainteresovano iz njega
povukao, već je Bog koji je postao čovek da bi svojom Promisli i dalje
vladao svetom i ljudskom istorijom. Pa, iako nam je teško shvatljiva
Božija promisao u istoriji, manje nam je ona neprovidna i nerazumljiva,
ako pažljivo pratimo život svakog, naizgled i najbeznačajnijeg čoveka
na zemlji. Tada je moguće da prepoznamo da svaki čovek individuira, i
tako stiže do nekog, u ovom životu za njega mogućeg stupnja duševne i
duhovne zrelost. Ako tako ne mislimo, a smatramo sebe religioznim, još
i hrišćanski i hrišćanski pravoslavno religioznim ljudima, naći ćemo se
u gotovo bezizlaznom položaju. Evo zašto.
Kada mi je nedavno jedan moj prijatelj, pravoslavni teolog, postavio
pitanje koje ja postavljam sebi i drugima već više decenija – šta će
biti s one strane groba sa milijardama ljudi koji su bili ravnodušni
prema religiji, a među kojima su neki živeli uzornim i moralnim
životom, još jednom sam se uzbudio i zamislio. Svakom hrišćaninu dobro
su poznate ove Hristove reči: "Ja sam put istine i život; niko ne
dolazi Ocu osim kroz mene" (Jovanovo Jevanđelje, 14, 6); "Ja sam
čokot, a vi loza. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod,
jer bez mene ne možete činiti ništa" (Jovan, 15, 5); "Uđite na uska
vrata, jer su široka vrata i širok put što vode u propast, a mnogo ih
ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život i
malo ih je koji ga nalaze" (Matej, 7, 13, 14); "Ne boj se, malo stado,
jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo" (Luka, 12, 32); "Budite,
dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski" (Matej, 5, 48).
Kako ove i slične Hristove reči, ispunjene silnom energijom kada se
njima molimo ili ih glasno izgovaramo, valja tumačiti? "Ne boj se, malo
stado", veli Hristos. Nisu li to oni malobrojni hrišćanski ljudi koje
će Hristos, kada bude ponovo u slavi dolazio na zemlju, zateći verne i
Bogu odane! Nisu li to oni izabrani Hristovi apostoli kroz vekove, za
koje je Hristos, još dok je bio na zemlji, govorio: "Ja se za njih
molim, ne molim se za svijet, nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji"
(Jovan, 17, 9)! Zar Isus Hristos, obećani Mesija, nije došao za sve
ljude na svetu i zar se nije Njegova reč propovedala svima narodima kao
što je On naložio Svojim učenicima?
Umesto daljih opasnih pitanja, opasnih za svaki ljudski um koji nije
prosvetljen očišćenim srcem, a tada i zadobijenim darom Duha Svetog,
vratimo se na sv. Isaka Sirina i upitajmo se za njegova tumačenja
tajanstvenih i dubokih reči Isusovih o "mnogim stanovima pripremljenim
kod Oca". Kome su, najpre, namenjene ove Hristove reči: svima ljudima
bez obzira na njihova verska ubeđenja, ili samo onima koji su primili
Hrista kao Mesiju, sledili u toku svoga života Njegov put i preselili
se u večnost sa Hristom u srcu i na usnama? Sudeći po drugom delu
pomenute Hristove izreke: "Idem da vam pripremim mjesto", a i prema
tumačenju sv. Isaka Sirina, Hristove reči o "mnogim stanovima", odnose
se samo na hrišćane. Ne pomažu nam mnogo nove umne spekulacije, koje
mogu, istina, poteći i iz srca ljubavi nekog istinskog hrišćanina:
Origena, na primer, ili sv. Grigorija iz Nise, preko mnogih i nesvesnih
"origenista" među svetiteljima, ali i običnih ljudi "čista srca", u
toku niza vekova hrišćanske istorije, sve do savremenog pravoslavnog
mislioca Sergeja Bulgakova koji se odriče "kaznene, terorističke"
teologije i predviđa, posle smrti, za vreme eona, čišćenje čoveka.
Kolikogod bili i sami skloni ovakvim vizijama molitvenih i moralnih
hrišćana kroz vekove, koji su se usudili da iz srca punog ljubavi
zavape u boga milosrđa i ljubavi apokatastazu za sve ljude, potvrde za
ovakve uzvišene želje mi, na žalost, ne možemo da nađemo u Jevanđeljima, Delima apostolskim, Poslanicama apostola Pavla, pa ni kod većine hrišćanskih svetitelja kroz vekove.
Ako tvrdoglavo, pa makar iz iskrene ljubavi prema ljudima,
postavimo, ne samo jovovsko pitanje o pravednicima koji stradaju na
zemlji, i zlim i nepravednim koji blaguju, već i ljudsko, "odveć
ljudsko" pitanje, šta će biti u večnosti sa pripadnicima drugih naroda
i religija koji nisu nikad, do današnjeg dana, čuli za ime Isusa
Hrista, Spasitelja sveta, a živeli su čistim i pravednim životom –
pitanje koje ne postavljaju ljudi samo danas, već koje je bilo
postavljano i u prošlosti hrišćanske istorije – odgovor možemo tražiti,
kako od nekih retkih hrišćanskih mislilaca koji su se ovim pitanjem
bavili, tako i u religijskim učenjima naroda nehrišćanske vere. Kao što
nam je poznato, kada je reč o nekim azijskim religijama, učenje o karmi
i reinkarnaciji relativno zadovoljava ogromne mase azijskih naroda.
Osim kod budista i nekih pobočnih grana proizišlih iz budističkog
učenja koji propovedaju gašenje volje za životom, i dostizanje nirvane,
i to odricanjem od želja i strasti koje ove želje kod čoveka hrane, u
ostalim religijama Azije, postoji, slično kao u hrišćanstvu, ideja
neprestanog usavršavanja čoveka, kako bi čovek, posle niza života u
kojima se čisto od zla, dostigao Bramana, odnosno kako bi Atman (duh u
čoveku), najzad, shvatio i doživeo, da je "Atman – Braman".
Što se tiče retkih hrišćanskih mislilaca koje je takođe, slično nama
danas, mučila sudba onih nehrišćanskih ljudi koji su živeli hrišćanskim
životom, ne znajući za Hrista, ili sudba hrišćanskih ljudi koji su
smireno i skromno proživeli svoj vek van pravoslavne Hrišćanske crkve,
preovlađivalo je mišljenje među ovakvim hrišćanskim misliocima, među
njima i kaluđerima i teolozima, da je stvar Božije mudrosti, Božije
pravde i Božije milosti kako će se i da li će se spasti i oni van
Crkve. Njihovo hrišćansko uverenje je bilo, a za takvo uverenje našao
sam potvrde i kod našeg izvrsnog apologetičara profesora dr Lazara
Milina, "da Božija milost neće biti uskraćena nikome ko je od sveg srca
bude želeo i tražio" (L. Milin, Srpski Sion, 5, 1995, S. Mitrovica/S. Karlovci). Više i dalje, niti imamo prava da znamo, niti smo u stanju da saznamo.
Nećemo propustiti da kažemo koju reč i o onim ljudima u svetu i kod
nas koji, bilo voljno ili nevoljno, namerno ili nenamerno, sa zlom
voljom ili bez ikakve volje, nisu hteli u životu ništa da znaju o Bogu
i Hristu, o životu i njegovom smislu ovde, i o mogućem životu posle
smrti; o bezimenim, pa i rđavim ljudima koji su, opet da kažemo, voljno
ili nevoljno, zapadali iz jednog poroka u drugi, iz jednog zla u neko
još gore zlo. Šta će biti sa njima, ko je odgovoran što nisu i oni
pošli bar onim svojim, individuacionim putem, ako već nisu stigli i da
se obožuju? Zle ljude – preljubočince, ubice, kradljivce, bogohulnike i
druge slične grešnike – prema rečima Hristovim, iz sva četiri Jevanđelja,
čeka zla smrt i, s one strane, "druga smrt". Ne znamo da li pomažu naši
povremeni iskreni vapaji i molitve da se teški grešnici oko nas (pa i
oni u nama) poprave, i tako sebe, makar i u poslednjem času svoga
života, poput onog drugog razbojnika na Golgoti, spasu. Pravoslavna i
rimokatolička vera, uzdaju se, doduše, u molitve živih pravednika za
umrle grešnike – dok u protestantskom svetu nije uobičajeno da se čak
veruje u neki život posle smrti, sve do "sudnjeg dana" opšteg
vaskrsenja mrtvih, prilikom Drugog dolaska Isusa Hrista na zemlju – ali
koliko je na zemlji pravednika čije su molitve toliko jake da stižu do
duša živih grešnika s one strane, ublažavajući im tamošnje jade!
Nehrišćansko je strogo uzeto, verovanje nekih poluhrišćana koji se,
najčešće iz iskrenog sažaljenja i proživljene sapatnje sa umrlim
grešnicima – naročito samoubicama, a danas sapatnje i sa brojnim mladim
ljudima koji su se iz brojnih, smemo li da kažemo, objektivnih razloga
(poteklih iz rastavljenih, bolesnih, na razne načine ubogaljenih
porodica) odali rano alkoholu i drogi, kriminalu i svakovrsnom prestupu
i kao takvi i završili život – uzdaju u Božije milosrđe, nadajući se u
mogućnost dugog, eonima dugog (kako je rekao Sergije Bulgakov) čišćenja
ovakvih nesrećnih duša, načinima savršeno nepoznatim nama ljudima.
Zanimljivo je podsetiti da je Platon, a verovatno i neka ranija učenja
koja su na njega uticala, verovao da su reinkarnacije namenjene samo
rđavim ljudima i palim dušama koji na ovakav način dobijaju šansu da se
očiste.
Bojim se da sve ovakve i slične spekulacije, gomilane u ljudskim
glavama vekovima, u mučnom trudu ljudi da dokuče nedokučivo, mogu kod
nekih ateista da ojačaju njihovo uverenje da su sva ljudska
razmišljanja o životu posle smrti savršeno nepotrebna, suvišna i
smešna, iz jednog jedinog razloga (oni misle prostog razloga), što
nikakvog života posle smrti nema. Kako su, međutim, psihologija i
antropologija danas, dobrim delom, potvrdile uverenje svih verujućih
ljudi kroz istoriju ljudskog roda da je čovek svojim poslednjim
osnovama, religiozno biće, pa da i ateista samo veruje da nema Boga,
daleko smo od pomisli da su ateisti zadovoljni svojim ubeđenjem i da
čovek, iole složenije duševne građe, može ostati pošteđen od večnih,
kako bi Dostojevski rekao, "prokletih pitanja".
Da se vratimo na kraju ovog izlaganja na "mnoge stanove kod Oca", u
tumačenju sv. Isaka Sirina. Već smo ukazali na činjenicu da sv. Isak, u
svome prilazu poznatim Hristovim rečima, misli samo na hrišćane i to
hrišćane koji su i u toku života svesno i voljno odlučili da veruju i
da žive hrišćanskim životom. Podsećajući na velike razlike koje postoje
među ljudima, u njihovoj ukupnoj telesno-duševno-duhovnoj građi, neće
nas iznenaditi kada od sv. Isaka saznamo da i za pravoverne i pravedne
hrišćane nisu svi stanovi post mortem isti. Pretpostavljajući i
verujući da su pojmovi vreme i prostor, samo naši ljudski, ovozemaljski
pojmovi, koji kao da gube svaki smisao "s one strane" (karakteristično
je da i ateista Sigmund Frojd tvrdi da naše nesvesno ne zna za vreme,
prostor i smrt, navodeći snove kao primer), i sv. Isak Sirin ne govori
o različitim mestima (pa i stanovima) duša posle smrti, već samo o
različitim stupnjevima duhovnih vrlina koje su iznegovali ljudi dok su
živeli hrišćanskim životom na zemlji. Pa, kao što se svako naslađuje
stvarnim suncem ovde na zemlji, u onoj meri, u kojoj mu moć gledanja
dopušta, tako i u budućem veku, veli sv. Isak "svi pravednici
nastanjuju se u jednoj istoj oblasti, samo što se svaki u svojoj meri
osvetljava jednim istim mislenim suncem".
A za sam kraj, još jedno pitanje (opet, priznajem, brzopleto i
nedostojno) koje nam je svima koji verujemo u post-mortalni život, na
umu. Šta biva sa ljudima koji su se udostojili da nasele (uvek se,
izgleda, moramo poslužiti ljudskim pojmovima) Božije stanove, kroz
večnost? Ljudima je savršeno strana svaka statička predstava duševnog
ili i duhovnog života čovekovog. Zato im je nezamislivo i večno
blaženstvo pravednih ljudskih duša u raju, i večno mučenje grešnih duša
u paklu. Od davnina su se ljudi pitali nisu li hrišćanske objave o raju
i paklu "pedagoške objave", koje su imale i još uvek imaju za cilj da
večno nepunoletno čovečanstvo, pa, na žalost, i hrišćanski deo
čovečanstva, oštrim suprotstavljanjem raja paklu i obratno, privedu
(zbunjenog i neodlučnog) čoveka Crkvi; jer Crkva je ta koja objavljuje
ljudima Hristovu poruku, kako blage vesti ljubavi, kakva se od
Hristovog objavljivanja Sebe ljudima nikada u istoriji ljudskog roda
nije čula u takvom vidu, ali i Hristove objave Poslednjeg suda, kada će
kukolj biti svezan u snoplje "da se sažeže, a pšenicu odvezite u
žitnicu moju". Ako, dakle, objave Hristove Crkve o raju i paklu i jesu
"pedagoške mere" koje hrišćanska Crkva dve hiljade godina svesno
koristi, ne bi li, uvek kolebljive ljude privela sebi, one (objave),
zaista, počivaju na samim Hristovim rečima iz Jevanđelja.
[^* NAPOMENA: Ne treba zaboraviti da Hristos traži od nas
da ostavimo kukolj da raste zajedno sa pšenicom do žetve, da ne bi
"čupajući kukolj počupali zajedno s njime i pšenicu" (Matej, 13, 29,
30).]
Nismo, međutim, ni ovim udaljavanjem od glavne teme naše rasprave
umakli razumljivom (da li i opravdanom?) ljudskom pitanju: A šta dalje
sa čovekom, i pravednikom, kroz celu večnost?
U mojoj knjižici Razgovori sa pravoslavnim duhovnicima (I i
II, dopunjeno izdanje, Vranje, 1995), opisao sam susret koji sam imao u
mladosti sa našim velikim pravoslavnim duhovnikom ocem Justinom
Popovićem. Na moje pitanje zašto hrišćanstvo ne prihvata logičnu ideju
azijskih religija o karmi i reinkarnaciji (kasnije u životu mnogo puta
sam se uverio da ljudska logika nije isto što i Božija "logika"), otac
Justin mi je odgovorio da i sveti hrišćanski Oci uče o produžavanju i
usavršavanju našeg života, ali ne ponovo ovde na zemlji, već u duhovnom
svetu, posle smrti našeg zemaljskog bića. Svaki od nas, govorio je otac
Justin, nastavlja da se usavršava na onom stupnju duhovne lestvice do
koje je stigao ovde na zemlji. Ovakav odgovor oca Justina, iako se on
ne nalazi, ovako formulisan, ni lako ni često u delima svetootačke
hrišćanske literature, zadovoljio me je, gotovo u potpunosti i onda,
pre više decenija, kao što me i danas zadovoljava, u mojim poznim
godinama. Bio sam zbilja obradovan kada sam, relativno skoro, pronašao
sličan odgovor i kod tako cenjenog hrišćanskog svetitelja iz VII veka,
sv. Isaka Sirina. Na jedno pitanje, naime, koje mu je neko uputio: "Gde
je predeo težnji kod onoga koji sleduje premudrosti?", sv. Isak je
odgovorio: "Uistinu nije moguće na svome putu doći do ovog predela, jer
i sveti u ovome nisu došli do savršenstva. Putu premudrosti nema kraja,
ona se uzdiže sve više i više, dok ne spoji svog posledovača s Bogom.
Po tome se i prepoznaje ona (premudrost – primedba V. J.), što je
postignuće njeno bezgranično, jer je premudrost sam Bog". A kako bi
drukčije i moglo biti kada Hristos traži od nas da budemo savršeni, kao
što je savršen Bog, sigurno znajući dobro da je ovo praktično nemoguće
postići u toku jednog kratkog ljudskog života!
UPITALI SU JEDNOM SV. ISAKA
SIRINA: AKO JE KO POSTIGAO
ČISTOĆU SRCA, PO ČEMU MI TO ZNAMO? I SAZNAJE LI IKAD ČOVEK
DA JE SRCE NjEGOVO ČISTO?

ODGOVOR: "KADA SE KOME SVAKI ČOVEK ČINI ČIST, I NIKO MU SE NE
PREDSTAVLjA NEČISTIM
I OSKRVNjENIM, TADA JE UISTINU
TAKAV ČIST U SRCU".


U toku svake hrišćanske liturgije, već dve hiljade godina, pevaju se Blaženstva;
to su, u stvari, čuvene propovedi na Gori Isusa Hrista, među kojima
jedna glasi: "Blaženi su čista srca jer će Boga videti"! Ali, ko je od
ljudi čista srca, pitaćemo se s pravom.
Ljudska priroda, i prema hrišćanskom uverenju i prema gledištu
savremene psihologije, i, šire, antropologije, još je uvek, do kraja
neupoznata mešavina duhovnih, psiholoških, socijalnih i bioloških
sastojaka. Starost današnjeg čoveka nauka neprestano pomera u sve dalje
milenijume daleke prošlosti, sve manje nalazeći potvrde za evolucionu
teoriju nastanka čoveka od nižih bića, jer se praznine ("prelazni
oblici") između vrsta, čak i jedne iste vrste (hominida), ne
ispunjavaju uspešno neophodnim karikama u lancu pretpostavljenog
razvoja. Jednom reči, misterija nastanka čoveka, ako nismo u stanju da
se potpuno u veri "čistog srca" oslonimo na biblijsko kazivanje,
obavijena je i dalje sa "sedam velova". I samo je na veri u
nauku, i kod naučnika i kod laika, da će dalji njen napredak,
postepeno, skidati velove sa tajni života, što ni u takvom
pretpostavljenom napredovanju nauke ne jemči, ne samo da će biti skinut
i poslednji veo sa Tajne, već ni da je do sada razodevena Tajna naukom
tačno objašnjena. Od čega ili od koga zapravo zavisi naše istinsko
razumevanje Tajne života i smrti, Boga i čoveka i prirode?
Svetootačka Knjiga života (Dobroljublje, Filokalija) jednoglasno nas
opominje da "um koji počinje da filosofira o božanskim stvarima, ne
može to ni početi bez vere" (sv. Maksim Ispovednik) i da "Put ka
saznanju vodi kroz smernost, bez ovoga niko neće videti Gospoda" (sv.
Isihije), a naš otac Justin Popović, verni nastavljač učenja svetih
Otaca u XX veku dodaje: "Inteligencija bez dobrote, kazna je Božija. A
velika inteligencija bez velike dobrote, nepodnošljivo je prokletstvo".
Ovih nekoliko navoda vrlih hrišćana u prošlosti i sadašnjosti
dovoljni su, mislim, da ukažu šta, koliko i, naročito, od koga od
naučnika u svetu, možemo da očekujemo, ne samo čuvenu naučnu
"objektivnost", kojom se svi oni s pravom ponose, već i "objektivno"
usklađivanje naučnih otkrića sa Istinom hrišćanske vere. Pri svemu
tome, kada i kao hrišćani težimo da ostanemo nepristrasni u odnosu na
nova naučna otkrića, kao i u odnosu na moralni lik samog naučnika,
pouka, najpre, sv. Vasilija Velikog iz IV veka, a zatim, mnogo
razrađenija, istovetna pouka i poruka sv. Grigorija Palame iz XIV veka,
da su "energije razne, a suština jedna", odnosno da čovek može i treba
da proučava Božije energije, ali da će mu Božija suština ostati
nepristupačna – treba da lebdi neprestano pred duhovnim pogledom svakog
čoveka, naučnika posebno. Mnogi naučnici su ovu svetootačku poruku, i
ne znajući za ove hrišćanske svetitelje, sledujući samo unutrašnji glas
hrišćanske intuicije, verno ispunjavali, i nije slučajno, da su upravo
ovakvi naučnici ostavili za sobom opštepriznato delo i svetlo lično
ime. Mislim na Isaka Njutna, na primer, čijeg bi iskrenog uzvika
valjalo da se prisećaju i današnji naučnici: "Sve mogu zaboraviti, ali
dve stvari nikada: da sam ja veliki grešnik i da je Isus Hristos veliki
Spasitelj". Iako poreklom i uverenjem dalji od ovako uzbudljivog
ispovedanja Njutnovog hrišćanstva, bliži panteistički shvaćenoj
religioznosti, i Albert Ajnštajn nije daleko od judeo-hrišćanske
tradicije sv. Vasilija Velikog ili sv. Grigorija Palame, kada kaže:
"Najlepša stvar koju možemo iskusiti je misterioznost. Ona je izvor
svake istinske umetnosti i nauke".
Mada je svaka podela ljudi veštačka i naivna, jer je svaki čovek za
sebe mali kosmos, neispitan i nepredvidljiv, sklon sam da među ljudima
koji misle, koji su u toku života negovali misao, sagledam tri vrste
ljudi koje mogu biti različitih zanimanja; ostanimo, ipak, kod
naučnika. Jedni među njima – ovi mogu biti svesni ili "skriveni"
hrišćani, ili i religiozni mislioci uopšte – živeći u "prirodnom"
strahu Gospodnjem, tačnije, u strahopoštovanju pred Tajnom, smerni su i
skromni kada istražuj tajne atoma, ćelije ili ljudske psihe, neprimetno
i za sebe se trude da im lični, privatni život bude čestit, moralan i
harmoničan. Nalazim veoma značajnim otkriće savremene nauke i naučnika
da i u najegzaktnijim eksperimentima u oblasti fizike, hemije,
matematike ili astronomije, subjektivni činilac onoga ko
eksperimentiše, nije nevažan u završnom rezultatu eksperimenta. Šta bi
drugo ovakvo uverenje najpoznatijih naučnika iz raznih oblasti
egzaktnih nauka značilo, pitam se kao psihijatar i psihoterapeut, nego
da objektivnost i tačnost eksperimenta zavisi od sklada između osnovnih
psihičkih funkcija čovekovih, njegovih osećanja, misli i volje. Ne
izgleda mi jednom reči, moguće da neki naučnik koji se trudi, da shodno
svome naučnom znanju stigne do nekog vrednog rezultata, ovaj uspeh i
ostvari, ukoliko je lično razdiran unutrašnjim (često nesvesnim)
psihičkim konfliktima (nesređen i nezadovoljavajući porodični i
profesionalni život ispunjen strahom, mržnjom ili depresijom) i, s
njima u vezi, nekad, nemoralnim ličnim životom.
Druga vrsta naučnika, da li po svojoj "prirodi", lošem nasleđu, ili
i ličnim gresima stečenim, a neokajanim u toku života, nose u sebi,
često nevoljno i ne znajući zašto, prkos, oholost i bogoboračku
psihologiju. I ne želeći svesno da "dokazuju" kako nema Boga, kako je
život nastao slučajem, a onda se (priznaju to i ovakvi naučnici)
čudesno uredio (ostavljajući još uvek, istina, dovoljno "haosa", haosa
koji je možda samo prividan, ili koji zahteva od čoveka da ga
pretvori u red), naučnici iz ove grupe, i kada su u svojoj grani nauke
prilježni i trudoljubivi, iskreno želeći da uvek ostanu "objektivni",
ipak, zbog onog subjektivnog činioca o kome je bila reč, i nevoljno
upliću svoja subjektivna, ateistička uverenja u strogu objektivnost
svoje nauke.
Treća grupa ljudi (i naučnika), možda najbrojnija, u upornoj i,
verovatno, preteranoj težnji da ostanu objektivni, neutralni i po svaku
cenu samo egzaktni kada iznose svoje naučne rezultate, pripada tzv.
agnostičarima koji ostaju na Di Boa-Reimonovom ubeđenju: Ignoramus et ignorabimus.
Bilo bi opasno i nikako hrišćanski, kada bi ko od hrišćana (naročito
teolozi ili hrišćanski laici) počeo da razvrstava i sudi naučnike (ali
i sve druge ljude) detektivski im istražujući lični život; naročito
ljudi iz naše pretpostavljene druge i treće grupe. Pa, ako mi i
ostajemo pri našoj pretpostavci da nemoralan lični život nekog naučnika
(da li i umetnika koji su i pored haotičnog ličnog života doneli svetu
velika književna dela, u likovnim umetnostima, ili u muzici?) može da
bude ozbiljna prepreka pri naučnom razotkrivanju Tajne, nije na nama da
"sudimo" o Božijim planovima i sa ovakvim naučnicima, kao i sa objavom
njihovih naučnih otkrića.
Vratimo se na kraju našeg dosadašnjeg izlaganja sv. Isaku Sirinu,
ostavljajući po strani naučnike, filosofe ili umetnike, obraćajući
pažnju i na sve druge ljude (i one bez škole ili sa malom školskom
spremom) koji imaju jedinu želju i cilj u životu da uz Božiju pomoć i
blagodat (bez nje savršeno dobro znaju ne mogu uspeti) postignu
blaženstvo "čistog srca".
Nema sumnje da je ljudi "čista srca" bilo uvek i u svim vremenima
malo, jer kako bi se cenila Vrlina (prema rečima Spinoze) kada bi se
lako i od svih mogla dostići! Jedna jevrejska legenda (meni draga, koju
mi nije dosadno da često navodim) veli da svet drže trideset i šest
pravednika, od kojih nijedan ne zna da je pravednik, i da kada bi samo
jedan od njih nestao, ceo svet bi se odmah raspao. Podsećam na ovu
legendu i zato što ona, po mome mišljenju, najbolje odgovara na onaj
deo pitanja upućen, u našem početnom navodu, sv. Isaku Sirinu koje
glasi: "Saznaje li ikad čovek da je srce njegovo čisto?" Nije samo
odgovor jevrejske legende na ovo pitanje jasan, već je istovetan
odgovor i svih hrišćanskih svetitelja kroz vekove. Iskustvo hrišćanskih
svetitelja u celom svetu, i prošle i sadašnje njegove istorije,
poznatih i priznatih pravednika, i sigurno mnogo više, zauvek
nepoznatih (ali Bogu poznatih), jedinstveno je: što se više hrišćanskim
podvigom čovek približava Bogu, sve je dublje i potresnije svestan
svojih grehova, prošlih i sadašnjih, svoje slabosti i nemoći. Ali čak i
onda kada hrišćanski monah ili asket (a svi smo od Boga pozvani da na
različite načine budemo i doživotno ostanemo monasi ili askete) u
radosti doživi svoje novo rođenje i oseti da mu je uz Božiju pomoć
očišćeno srce, ovakav hrišćanski pravednik i dalje tuguje, plače i moli
se, ne više za sebe, nego za ceo svet. Na jednom drugom mestu u svojim
spisima, sv. Isak Sirin ovo saznanje hrišćanskog podvižnika iskazuje
divnim rečima: "Šta je srce milostivo? Gorenje srca za svaku stvar: za
ljude, za ptice, za životinje, za demone i za sva stvorenja" (podvukao V. J.).
Jedan divni hrišćanski prijatelj, nedavno mi je rekao – ne znam da
li je on ovo negde pročitao ili je sam do ove istine došao, što i nema
važnosti – "Na početku vremena Bog je upitao Kaina: Kaine, gde ti je
brat Avelj? A na kraju vremena Bog će pitati čoveka: Avelje, gde ti je
brat Kain?"
Po čemu još možemo nazreti da je neki čovek čistog srca? Sve dok smo
sami nečisti, a to smo najčešće svi, nekad, na žalost, u toku celog
života, neće nam se dati da čistog čoveka uopšte primetimo. Ovakav
čovek nam se učini, ne samo običnim, sličnim mnogim drugim ljudima koje
susrećemo, već nam se učini i nižim i beznačajnijim od drugih ljudi,
nekad nam izgleda smešan (nalik jurodivom), čudan, možemo pomisliti da
nije duševno zdrav. Uveren sam da Bog svakom čoveku, bar nekoliko puta
u životu, a nekima i mnogo češće, upriliči susret sa jednim od
"trideset šest pravednika". Ako nismo previše ogrezli u zlu, ako nismo
počinili teže grehe zbog kojih se nismo pokajali, svakom drugom čoveku,
manje uprljanom grehom, zadrhtaće srce u susretu sa pravednikom
Božijim, suze će mu same, ne znajući kako, grunuti na oči, celo biće
čoveka obuzeće neka, do tada nepoznata toplina i unutarnje milje. Ovo
su sigurni znaci da je čovek sreo Čoveka, Hrista u drugom čoveku. Neka
ne ispušta nikako ovakvu Božiju posetu iz srca, neka zahvaljuje Bogu i
neka Ga umoli za nove i uvek nove susrete sa ovakvim Božijim gostom.
Apostol Pavle u Poslanici Titu (1, 15) piše: "Čistima je sve
čisto, nečistima i nevernima ništa nije čisto, nego je nečist i njihov
um i savest". Poznavajući, i u sopstvenom opisu preživljavajući reči
apostola Pavla iz ove Poslanice, sveti Isak Sirin odgovorio je, zbilja
mi se čini, svima i za sva vremena: Čist je onaj čovek kome je sve što
vidi, čuje, okusi i omiriše, sve što pomisli o drugom čoveku, sve što
vidi u drugom čoveku – čisto. Ovakvo "gledanje" drugog čoveka, nikako,
naravno, ne znači da svetitelj neće da vidi (da "potiskuje", kako bi
rekli psiholozi) i ono što je grešno u čoveku. Očistivši se sam, uz
Božiji blagoslov, ovakav svetac jednostavno "vidi" još samo Boga, lik
Božiji i Njegovu Lepotu i Ljubav, baš – u svakom čoveku. Sv. Isak Sirin
zna za greh, ali iznad greha u njemu plamti ljubav za grešnika.
Vladeta Jerotić

Vladeta Jerotic

• 50 pitanja i 50 odgovora: Iz
  hriscansko-psihoterapeutske prakse
  
• Darovi nasih rodjaka I-IV
  
• 
  
  Individuacija i (ili) obozenje
  
• Nova pitanja i odgovori iz
  hriscansko-psihoterapeutske prakse
  
• 
  
  
  
  Putovanje u oba smera
  
• 
  
  Samo dela ljubavi ostaju
  
• 
  Srbija i Srbi: Izmedju izazova i odgovora
  

Vladeta Jerotic je rodjen 1924. godine u Beogradu gde je zavrsio gimnaziju i
medicinski fakultet.
Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Svajcarskoj, Nemackoj i Francuskoj
psihoterapiju. Radio je vise decenija kao sef Psihoterapeutskog odeljenja
bolnice "Dr Dragisa Misovic". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku
psihologiju i medicinu na Teoloskom fakultetu u Beogradu.
Jerotic je razvio obimnu i plodnu publicisticku delatnost iz granicnih oblasti
religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takodje je odrzao
predavanja iz psihijatrije, religije i knjizevnosti u gotovo svim vecim
gradovima Jugoslavije.
Od 1984. godine Vladeta Jerotic je clan Udruzenja
knjizevnika Srbije, a redovan je clan Medicinske akademije i dopisni clan Srpske
akademije nauka.