Sima Milutinović Sarajlija

Sima Milutinović Sarajlija


[You must be registered and logged in to see this image.]






Sima Milutinović Sarajlija (3. oktobar 1791. — Beograd 30. decembar 1847), srpski pesnik i Njegošev učitelj. U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine XIX veka Sima je bio pretpostavljan Gunduliću dok je Gete o njemu napisao dve stranice pohvala.


Rođen je u trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Otac Simin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, pa je zbog čume prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom,
čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj krasoti narodni pevači sačuvaše
spomen za punu stotinu godina. Kad Milutina i po drugi put pogodi čuma,
mali Sima ne imađaše ni dve godine. Begunci tražiše skloništa na dva
mesta u Bosni, pa onda odoše u Brod, za tim u Zemun. U Zemunu,
on je počeo učiti, ali nije završio ništa od toga. Nemirna i nesređena
duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve
od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda. Učestvuje u ustanku protiv Turaka u četi „golaća“. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Nemačku, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom nz primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje vaspitač Njegošev na Cetinju,
a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije.
Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom,
osnivanjem pivare i „vodolečilišta“.
Umro je u Beogradu.
Sahranjen je na groblju kod današnje Crkve svetog Marka, grob mu je bio
brzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja
njegovog groba u odnosu na Vozarovićev
koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko
groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u
porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su
nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik
donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni
(ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj
želji metnuta na grudi).

Delo


Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena.
Kao obožavatelj grčke kulture i Homera,
a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da
svojom „Serbijankom" napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On
je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i
kasnije u Besarabiji
mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica više hroničarski i bez neke
logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o
važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka.
Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne:
ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su
mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite
književne vrednosti. Tragedija „Obilić" je jedan od najranijih pokušaja
da se dramatizuje kosovska tragedija, a „Dika crnogorska" je niz
dramatisanih epizoda iz Crna crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila.
Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to
nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu
dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički
duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva.
Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, potstrekač Njegoševa talenta i posle Vuka
najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan
duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet". U njegovim delima ima,
mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali
ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba
književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za
velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da
uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje
nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan
talent, jedan od onih „divljih genija" koji nemaju upornosti i vedrine
da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako
veliki pothvat: da kroz najveće ličnosti našeg naroda, Obilića
i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent
nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim
rodoljubljem, snažnim temperamentom
i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju
„bogom datog pesnika". On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari
činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane
realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem.
Sarajlija je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Nemačkoj upoznao sa Herderom, Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod
napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji,
malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači
mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao.

Sima Milutinović Sarajlija, pesnik srpski i učitelj NJegošev


BURNA I TAMNA POEZIJA BURNOG I TAMNOG ŽIVOTA

Piše: Svetislav Vujović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na Cetinju proveo je Sima pet godina kao narodni sekretar i kao učitelj vladike Petra II Petrovića NJegoša. Što se srpska književnost danas diči pojezijom NJeguševom, polovina je Simine zasluge. Pesnik-pedagog mogao je svoga đaka samo pesnikom načiniti; a pesnička duša NJeguševa nije mogla ni poželeti boljega učitelja.

I najveće istorijske pojave izgube posle nekog vremena svoju prvobitnu draž i sjaj. Zasene ih sami posleci njihovi,
zamene ih novi pojavi, čovečanstvo ih se nasiti. Sve u svetu stari, pa i ideje i pojavi.
Istorija literature potvrđuje ovaj zakon u svim svojim pojavama. Ne blede samo naučni pojavi, već i svi drugi.
Jači utisci duže traju. Svetliji pojavi dalje se vide. Ima ih, koji vekovima žive i vekovima zanose i očaravaju.
Pojavi najdužega veka zovu se u istoriji književnosti klasični. Oni se kad tad rašire iz onoga kraja, u kome se jave,
i u druge krajeve; i svet im se dugo divi i dugo ih uživa. Tako su velika dela i imena stare grčke i rimske literature
prodrla u nove evropske narode i dugo ih vreme udivljavala, hranila i razgaljivala. Otuda i ime "klasično"
pripada u užem značenju samo tim dvema literaturama. Tako se danas raznose velika dela i imena ingleskih, franceskih
i nemačkih naučnika i pesnika po onim narodima, koji su tek nastali da žive.
Nauka nije proračunala vek suncima literarnim. Ali može pouzdano kazati, da će jednom doći vreme, kad će se ohladiti.
I velikom Šekspiru doći će onako vreme kako je danas Sofoklu.- Dakle to je taj slavni Šekspir! - govoriće se nekad
s hladnim divljenjem. Kad se uveliko izmene sve prilike života kroz vekove i iljade godina, onda se moraju izmeniti
i uzroci, koji vesele, razdragavaju - koji srce diraju. I oni, koji se danas preko istorije oduševljavaju pesnicima
klasičnosti, nalik su na one, koji lepotu prirode kroz prozor uživaju. A moglo bi se učiniti i gore spoređenje.
Manja
se svetila gase ranije, tek opet imaju svoj vek. Od klasičnih
literarnih pojava do svakidašnjih, kao god od velikih epohalnih
istorijskih pojava do običnih pojava svakidašnjeg narodnog života,
spuštaju se duge lestve istorijske. Svaki čovek ne mora ići njima;
istorik mora. Istorik se literarni mora uspeti do najviše prečage i
opet spustiti do najniže. I na tome putu mora on često da popravi
suvremenu i prošlu kritiku; često da osudi na zaborav, a često da iz
zaborava digne.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U Budimu se Sima Milutinović oženio Marijom Popović

Više spominjan nego poznat
Na sredini tih lestava u našoj književnosti, ali bliže vrhu, stoji jedan pesnik, više zaboravljen nego što je dobar,
više spominjan nego što je poznat - zvezda rano ugašena. To je Sima Milutinović Sarajlija.
Pred nama je burna i tamna poezija jednoga burnog i tamnog života. Uzaludna je muka hvatati potpun život Simin. On
je kao i poezija njegova - buran, nerazgovetan, nepotpun.
Sima
se rodio u Sarajevu 5. oktobra 1791 godine. Ocu mu je bilo ime Milutin
Simović - a bio je trgovac - a majci Anđelija. Oni više dece nisu
imali. - Kad je Simi jedva bilo nekoliko meseci, udari čuma u Sarajevo,
te mu roditelji odatle pobegnu i posle nekog vremena - kako čuma u
Sarajevu još trajaše - dođu u pograničnu varoš Gradačac. Tu prožive 6
godina, pa odatle dođu u Zemun, od kuda ih neki srodnik pozva da ne
ostanu u Turskoj za vreme rata, koji se tada povede između Turske i
Austrije. Milutin se željaše nastaniti u Beogradu, ali mu želju pokvari
mir, po kome Beograd opet dobiše Turci; i tako osta u Zemunu. Kad Sima
odraste, da ga otac u školu. Prvo je učio u Zemunu, pa onda u Segedinu
i u Karlovcima. Iz ovog ga zavoda isteraju zbog neke paškvile, pošto ga
najpre išibaju. Kad bi se krivica, zbog koje je tako žestoko kažnjen
bio, mogla ovde ispričati, ne bi pala ni najmanja senka na njega; nego
bi se u tamnoj senci video jedan - onda vrlo silan - red društveni i
surovo doba ondašnje. Ali je karakterno za samoga Simu, kako se on
pohvalno seća škole karlovačke u jednoj pesmi, koju je ispevao u Vidinu
1817. godine, koja se zove: Osnova karlovač. škola.
Oko 7 godina probavio je Sima učeći se u ta tri mesta; i to mu je bilo sve pravo školovanje. Jedan biograf veli,
da je nauku, prešavši u Srbiju, u Beogradu produžio.


PESNICI U PESMI I U ŽIVOTU


Jedan suvremenik Simin, pričajući mi o Simi, reče: "Ja sam poznavao
svega tri srpska pesnika, koje priznajem za pesnike - Simu, Mušickoga i
Branka. Oni su bili pesnici u pesmi i u životu. Ovo drugo su sve
filistri. Jedno pevaju, a drugo misle; i sve gledaju da što lepše
prožive. Oni, koji žive kao drugi obični ljudi, kod mene nisu pesnici".
Tako i jeste.

LJubav je slatki otrov ili otrovna slast
U to bukne ustanak u Srbiji. Roditelji Simini pređu u Srbiju. S njima pređe i Sima. Odmah ga senat uzme za svoga
pisara. Ali on nije samo pisarovao, nego je i u boj odlazio. Kao pisar senata, i ako još vrlo mlad, imao je prilike
da upozna sve znatnije ljude onoga doba, vojvode i senatore, a i sve bolje junake, vojujući i sam, viđajući ih u senatu
i za njih razbirajući. U Serbijanci veli sam na jednom mestu: "u ono sam vrijeme ja pisarem tu bio, i, ne znajući
na što će mi, sve sam ipak ispitivao i uslađivao se takim - raskazivanjima".
Živeći u ovako velikom vremenu, usred velikih događaja i velikih ljudi pesnički dar Simin morao se probuditi. U
Serbijanci (knj. IV. str. 124) ima pesma: Raspjev slavom otečestva ushićena Srbčića u Beogradu 1811 goda na Vidov
dan licem. Ovo je najranija pesma Simina, za koju se zna.
Pesma ima svega 45 ovakih stihova; i po prostoti, kojom se odlikuje od ostalih u Serbijanci, poznaje se, da je rana
tvorevina, i ako se vidi da je docnije malo okresana.
"Velike su tajne ljudskog života - uzvikuje jedan pesnik - ali je od sviju njih najnepostižnija ljubav."
Ali mnogi prožive svoj vek i ne zaznavši za taj "slatki otrov, tu otrovnu slast." Tek pesnike, i one koji
pesnički osećaju, ta čaša ne mimoilazi. I Sima je rano našao svoju Lauru. To beše devojka Fatima, Turkinja beogradska.
Roditelji su simini prešli u Srbiju, po svoj prilici pošto pade Beograd, oko 1807. g. Tada Kara-Đorđe iskrsti mnoge
Turke u Beogradu; ali ih osta i nekrštenih. Simi onda beše šesnaest godina. Mladi pisar senatski imao je prilike,
da se u turskim kućama upozna; a zakoni prirodni idolu srca ne određuju zavičaja.
1813-ta godina zadade Simi dva udara - propade mu otaybina i pogibe mu draga. Svi pravi pesnici imaju dva srca, dve
ljubavi, dve drage. Simi odjedanput obe umreše. Izgleda, kao da Sima do 1813 god. nije ni bio u boju. LJubav ga je
bila čvrsto vezala za Beograd. Ali ga 1813 godine nevolja otaybine odazva u boj. On ode na Drinu k dobrovoljcima Zeka
kapetana.
Nadjačala ljubav prema bližnjima
Kad se vrati, nađe svoju dragu mrtvu. Ubiše je
Uzbjesnivše bećarine strvne
Pri revratu strmoglav Srbije
Jedan
biograf Simin priča: "Poslednjega leta - 1813 - prvog ustanka ode i sam
u boj kao dobrovoljac, i ako mu beše teško rastati se od neke mlade
beogradske Turkinje, po imenu Fatime. Kad Turci opet uzmu Beograd, čuje
da mu je draga ubijena. Bezutešan pređe s ostalima u Srem. Te zime, da
bi se razgalio, proputuje kroz Beč, Trst, Rijeku; pa se preko Dalmacije
i Bosne vrati opet u Srbiju, gde stigne na drugi ustanak". To je
istorija života Simina od 1813. do 1815; i ništa više. Gde se za to
vreme najviše bavio, šta je radio, od kud mu trošak za putovanje - ne
zna se. Drugoga ustanka bio je čas među dobrovoljcima, čas pisar kod
vladike i kod brata kn. Miloševa, Jovana, i najposle pisar narodne
kancelarije. 1816 god. ostavi "narodne kancelarije pisarsku službu" i
pođe u Vlašku.
Ali
mlađani vek Simine pojezije ne traje dugo. Sima ga je sam prekratio.
LJubav prema sebi i ljubav prema bližnjemu - u najširem smislu - čini
čoveka. U nekih je jače razvijeno prvo, u nekih jače drugo osećanje.
Oblici pak, u kojima se oba javljau, različni su; jer nigde u svetu
nema apsolutne jednakosti. U Sime je jače bilo drugo osećanje; a
prilike ga razviše u ekstrem. Sima se bojao subjektivnosti, stideo je
se. I ono malo egiozma, što ga mladost daje, on je prekratio. Taj
žalosni pojav vidimo i u običnom životu. I vaspitni sistem često gaji
to neharmonično razvijanje; i u svetu vidimo puno nerazvijenih ljudi. I
ono su pravi jadnici, koji mladost preskoče. Ali u mraznim vremenima
prevrata i ljutih boraba narodnih smrzne se u društvu ljudskom ona
topla struja šale, zabave, veselja; i naraštaji, što se tada rode,
ostaju bez mladosti. Setna zbilja udari svoj pečat na vedra čela
detinja i ostavi belegu na svem narodu...


Sima je živeo potpuno pesnički. Veoma lepu sliku njegova života dao nam je J. Ignjatović. On ga je
video i poznao 1838 u Budimu. Tada je Simi bilo 47 godina. Bio je - veli J. Ignjatović - pokrupan čovek, ćelav, obrve
veće nego kod gdekojih ljudi brkovi, brk podeblji, visoko čelo, pogled odveć ozbiljan. U poznatoj slici njegovoj -
veli dalje - ima nešto njegovo, ali mnogo opet nema. Tu je jako idealisan kao pojeta: polet je pesnički izražen, ali
su crte nežne. Možda više liči na njegovo mlađe doba. Bio je od većih srednjih ljudi, pokrupna stasa, koštunjav, prsi
jake, široke; glava ovalna; tako i lice i svi delovi lica srazmerni; nos orlov, niže korena ispupčeniji nego što je
na slici; oči ugasito graoraste, ni male, ni prevelike; obrve povelike i neobično gore uskovrčene; čelo visoko i lepe
forme; glava napred jako ćelava i time čelo uvećano; potiljak jako razvijen; vrat pojači. Ceo mu je lik bio pun izraza,
izgled pun duha i odvažnosti. Gusti i poveći brci junački su mu izgled davali. Već je bio prosed, ali se moglo poznati
da je ugasito smeđ.

U društvu je bio razgovoran i dobre volje. Govor mu je bio ozbiljan, izraz učtiv. Nije se nosio obično.
Nosio je neki komotan, plav kaput, spred kao atila, a sastrag se mogao na vrvci zatezati; pantalone "vicezuavke"
široke; kapa ruska, onaka kao što su je u Srbiji činovnici nosili. Retko je nosio maramu na vratu. Hod mu je bio brz,
koraci sitni. Ponajviše je bio ozbiljna izgleda i taj mu je izraz kosnuo čoveka; ali veselo lice dobro mu je dolikovalo.

Kao
većina pesnika Sima je bio siromah, i kao siromah je i umro. Često je
snevao o bogastvu, ali ga sirotinja nije bolela; jer nije želeo
bogatstva sebe radi. Sam se zadovoljavao vrlo skromnim dobrima i u
nevolji je umeo junački trpeti; a što god je imao, gotov je bio
podeliti sa svakim koji nije imao. Jednom je, u Crnoj Gori, u Dalmaciji
ili negde na putu, Sima imao samo dve košulje, a Crnogorac se jedan
našao od nekud bez i jedne. Sima mu da jednu svoju, a on ostane samo s
jednom. Posle nekoliko godina nađe se s istim crnogorcem u Galcu, koji
mu se obraduje kao bratu rođenom, odvede ga sa svom družinom, s kojom
je bio, svojoj kući, i pri polasku pokloni mu dva srebrnjaka, koje Sima
jedva primi. - Ako je imao poviše novaca - veli Ignjatović - odmah mi
je kazao, nudeći me da uzmem koliko hoću. 1845 godine odredi ga državni
"sovjet" srpski, da vodi šest srpskih pitomaca u Kijevo. Na putni
trošak do Kijeva da im se pet stotina dukata. Kad su bili na polovini
puta, opaze pitomci, da Sima nemilice pare prosiplje. Prosjaku na ulici
baci on po dva tri dukata u kapu. Kad oni vide, da tako neće moći ni iz
Vlaške izaći, a kamo li do Kijeva doći, skinu ćemer s njega i pripašu
ga jednom pitomcu, sadašnjem srpskom velikodstojniku, na što se Sima
nije ni malo ražljutio.

Istorija Serbije - posveta Jovanu Obrenoviću
Tako je vreme bilo u nas u početku ovoga veka. Takim je uzrokom Sima docnije prešao k epskoj i dramskoj pojeziji,
koje nisu bile ni prema njegovu daru ni prema njegovu obrazovanju. Činilo se Simi da će ga lirika odvesti k egoizmu,
da neće biti moćna, da dobra tvori. Za to ni ovih prvina nije za života štampao. Za to nije ni pevao docnije lirskih
pesama; a što je pevao, to je bilo slabo. Ugušivši u sebi prirodno oduševljenje, oduševljenje svoga dara, on se posle
veštački oduševljavao za ono, što mu se činilo da je dobro. LJubav ka opštem dobru turila mu je srce pod vladu razuma,
koji nije imao sreće da se potpuno obrazuje i emancipuje. Svakojako se opet vratio u Srbiju oko 1818. No ni ovde se
dugo ne zadrža. Da li što se zaželeo roditelja, ili drugo što - ostavi opet Srbiju i pođe k roditeljima u Besarabiju.
Kako je našao troška za taj put i koliko je tada bio u Srbiji i šta je radio - to je tajna. Jedan biograf veli, da
je tada bio opet pisar kod brata kn. Miloševa, Jovana. Možda mu je on i troška na put dao. NJemu je Sima posvetio
svoju Istoriju Serbije od 1813 do 1815. Ami Bue veli, da mu je kn. Miloš davao troška da štampa neka dela, a i troška
na putovanje. - U Besarabiji nađe svoje roditelje u Kišenjevu. Tamo onda još bejahu i mnoge srpske vojvode prvoga
ustanka. NJihovim pričanjem mogao je Sima obnoviti i proširiti svoje uspomene od 1804 do 1813 i sastaviti građu za
Serbijanku.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sima Milutinović Sarajlija ovako je objašnjavao šta znači Muhamed. To su, govorio je dve reči: muha i med

[You must be registered and logged in to see this image.]

Druženje sa Geteom
Godine 1825 krene se preko Odese u Nemačku i dođe u Lipisku 1826. g. štampa tu četiri knjige Serbijanke i Nekolike
pjesnice stare, nove, prevedene i sočinjene. Pored toga posla pohodio je universitetska predavanja i upoznavao se
s odličnim i nemačkim književnicima, kao Herderom, Krugom, Grimom, Ulandom, Amal. Talfi, V. Gerhardom. Kod Kruga je
slušao filosofiju. NJemu je i jednu odu napisao. Čuveni prevodilac srpskih narodnih pesama, Gerhard, veli: "Uleto
1826. upoznadoh se s ovim čestitim, vrlo obrazovanim i darovitim čovekom. Uz njega se iduće zime usudih spustiti se
u zlatne rudnike srpske pojezije i njemu imam zahvaliti za najviše objašnjenja u ovom glosarijumu o običajima njegovih
zemljaka i njihovih suseda. I. A. Talfi se sigurno koristila njegovom pomoću prevodeći srp. nar. pesme. O njoj veli
J. Ignjatović: "Kad bi (Sima) spomenuo tu spisateljku, to je bilo sa oduševljenim riječima i moglo se vidjeti,
da je prema njoj imao veću nego spisateljsku naklonost. Ako je bio rđavo raspoložen, čelo bi mu se razvedrilo, kad
bi mu ko spomenuo Amaliju Talfi".
Sima
ostane u Nemačkoj do 1827. Te godine u maju pozove ga knez Miloš u
Srbiju. Ali on ne hte otići iz Nemačke, dok lično ne vidi najslavnijega
nemačkog pesnika Getea, koji je prvi Nemcima pohvalio srp. nar. pesme,
prevodavši sam pesmu Hasan-aginica. Iste godine već stari Gete radosno
javlja Nemcima o tome poznanstvu. O Simi veli: "Die
herliche Einfalt u. Biederkeit, die seiner Nation eigen, beceichnet ihn
njie sein Gedicht">strani<. Veli, da bi želeo, da Gerhard ili
Talfi, koji su srpske nar. pesme prevodili, prevedu i Siminu
Serbijanku. Gete nije ni slutio, kakve bi muke nemački prevodioci imali
sa Serbijankom; a iz ostaloga govora njegova o njoj vidi se, da mu je
Sima o svome spevu i suviše pojetski referovao. Ipak je Gerhard preveo
neke pesme iz Serbijanke uz pomoć Siminu.
Stojimo
pred muškim vekom pesnikovim. Vreme od 1826 do 1844 godine - to je
vreme obilatoga rada Simina. Posle Serbijanke i Nekolikih pjesnica
(1826) iziđe 1827 u Budimu Zorica, 1833 u Budimu Pjevanija cernogorska
i hercegovačka - nar. pesme, 1835 na Cetinju drama Dika crnogorska,
1835 u Beogradu Istorija Cerne Gore od iskona do novijega vremena, 1837
u Lipisci Trojesestarstvo, 1837 u Lipisci Istorija Serbije od početka
1813 do konca 1815 godine, 1837 u Lipisci tragedija Obilić, 1837 u
Lipisci drugo, popunjeno izdanje Pjevanije, 1839 u Budimu Serboslav -
"stihotvorenije svekolikomu serbinstvu za čestitanje Teodorove Subote"
- 1839 u Pešti Otziv na poziv - polemična brošira - 1840 u N. Sadu
Usklik - na inštalaciju episkopa bačkog Georgija Hranislava" - 1842 u
Zemunu Srbin -"na dan i poklon srbskom živom ustavu tj. j. g. Kosti
Tomiću Radisavljeviću, svojemu prijatelju" - 1842 u Beogradu Odusovjet
Đorđu Grozdanoviću, 1842 u Beogradu Otpjev - "na prevratni strmoglav
prebolesnog Ivana Sokolovića nazovi - Kablarca od zdravoga Srba
Srbovića ozbiljskog Ovčarca" - 1844 u Beogradu Trojebratstvo - "to jest
rod, put i nâd muža, tvorevina u tri pjesme za u Serbijanku". - Osim
ovoga više članaka i pesama iziđe u Narodnom Listu, u Podunavci,
Zabavniku Davidovićevom, Glasniku, Grlici, Letopisu.
Obilat
osamnaestogodišnji rad! U istoriji književnosti vazda sretamo ovaj
pojav kod preveć oduševljenih ljudi. Rad se njihov odlikuje
neumornošću, naglošću i nekom lakošću. No to nije prirodna lakost, već
lakost od hitanja. Za to često kakvoća strada. Kako je Sima brzo radio,
svedoči ovaj primer. 1827 godine, pošavši u Srbiju na poziv kneza
Miloša, Sima se na putu predomisli, ili dobije drugi poziv od vladike
crnogorskog Petra I Petrovića NJeguša, da ide na Cetinje. Jedan biograf
veli, da u Srbiju nije
mogao ići. On okrene k Cetinju. U Trijestu se zadrži mesec dana kod poznanika i prijatelja. Tu se tada desi i Mušicki.
Razgovarajući se jednom, "a za sofrom punom", o njegovim pesmama, rekne mu Jevta Popović:
Toprv posad od tebe se ište,
Dramu koju da sočiniš serbsku -
a Sima odgovori:
Već da, rečem, Miloš Obilića
Tragediju ako b' uzmogao,
Da preduzmem pokušati sreću,
NJegov slučaj u duši m' je svagda,
Nejma drugog, za kog tolik marim
U svoj staroj našoj povjestnici.

O Milošu Obiliću pod Lovćenom
Došavši na Cetinje, ode u septembru pod Lovćen i "za osam dana čistoga posta" napiše celu tragediju. Ali
je za to ta tragedija prosto dramatisana narodna pripovetka o boju kosovskom; samo što je narodna pripovetka lepša.
Nije mu bolja drama ni Dika crnogorska. U njoj je istorija Crne Gore od propasti kosovske do vladike Danila, napisana
po nar. pričanju, zadahnuta toliko religioznošću, da više liči na legendu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lukijan Mušićki: poznanstvo sa Simom Milutinovićem dogodilo se u, kako se tada govorilo, Trijestu

Sva
je radnja Simina pesnička, osim nekoliko proznih članaka i dveju
istorija: Istorija Cerne Gore i Istorija Sebije od 1813 do 1815. Ali se
i na njima poznaje ruka pesnička. Često u njima naiđemo na najlepša
pesnička opisivanja, osobito u Istoriji Serbije. Odavde su posle mnogi
naši pripovedači uzimali građu za svoje pripovetke.

[You must be registered and logged in to see this image.]

I u životu i u poeziji Jovan Obrenović: njemu u čast Sima je napisao Istoriju Serbije

Istorija života Simina prekinuta je kod 1827 godine. Te godine u leto pođe Sima u Srbiju, pa dođe u Crnu Goru. U
Trstu i Kotoru zabavi se preko mesec dana; pa onda jednog dana iznenada padne na Cetinje. Jedan suvremenik pričao
mi je, po kazivanju samoga Sime, da je Sima doista došao neznan i nezvan u Crnu Goru. Ali je vladika Petar I morao
već od pre čuti što o Simi. Bila je nedelja ili praznik neki, i baš vreme službe, kad je Sima u Cetinje ušao. On uđe
u crkvu, a svoj prtljag ostavi pred crkvom, ne znajući kuda će posle crkve, jer mu u yepu ostao beše još samo jedan
talir. U malenoj Crnoj Gori - osobito onda - morali su odmah svi poznati, da je stranac. Kad mu kao strancu prinesu
sveću, Sima baci talir na tas. Vladika se bio okrenuo iz stola, pa videvši to osmehne se. Kad su iz crkve izašli,
zovne ga vladika u dvor; i kad dođe upita ga: "Boga ti, jesi li ti Sima Sarajlija?" -"Jesam",
odgovori Sima, "a od kud me poznaješ?" "Po onom taliru -odgovori vladika - što ti je možda poslednji
u kesi bio".
Dobar učitelj, još bolji đak
Na Cetinju proveo je Sima pet godina kao narodni sekretar i kao učitelj vladike Petra Petrovića I NJeguša. Što se
srpska književnost danas diči pojezijom NJeguševom, polovina je Simine zasluge. Pesnik-pedagog mogao je svoga đaka
samo pesnikom načiniti; a pesnička duša NJeguševa nije mogla ni poželeti boljega učitelja.
Vladika
je zadržao bio Simu na Cetinju, da mu uči sinovca Rada, potonjeg
vladiku-pesnika, Petra Petrovića II NJeguša. Ali mu se posle nekog
vremena ne svide pedagogijski principi Simini, te Rada pošlje u
Dalmaciju, a Simu zadrži kao sekretara svoga i dade mu da piše istoriju
Crne Gore. U članku Petar Petrović II NJeguš, pesnik srpski, ispričao
sam, kako je Sima Rada učio. Sam Sima pričao je o tome ovako: Ja sam se
- veli - mislio, kako ću vaspitavati budućega gospodara Crne Gore, pa
smislim ovako: ova je junačka zemlja kao Šparta, pa i vladara treba po
špartanski vaspitavati. Pa tako je i radio. Po letnjoj žezi hodila bi
oba bosa po oštrom, šiljastom kamenju dotle, dok ne bi noge iskrvavili!
Ili bi gologlavi na žestokoj pripeci letnjoj ležali i u sunce gledali
dotle, dok bi najduže mogli izdržati itd. A stari vladika želeo je, da
Rade što nauči; i špartanska metoda Simina učinila mu se nepotrebna.
Ali pošto se Rade iz Dalmacije vratio, i po smrti vladičinoj, Sima je,
po svoj prilici, i opet svoje učiteljstvo produžio.
U Crnoj Gori Sima nije bio prestao pevati. Tamo je napisao tragediju Miloš Obilić, koja je odmah na engleski prevedena
i Diku crnogorsku; a kupio je i narodne pesme crnogorske i hercegovačke. Sve ovo, i pesnički život njegov, i pesničke
lekcije njegove, i pesničko, čisto, oduševljeno srce njegovo rasplamteše u srcu NJeguševu onu božansku iskru, koja
bi se bez Sime možda ugasila pod vladičanskom mitrom.

Slava Serbijanke otvorila puteve
Oko 1832 godine dođe u Srbiju. Posle dvanaestogodišnjeg putovanja vrati se opet u svoju pravu otaybinu, za koju se
borio, o kojoj je najviše mislio i pevao, u kojoj je i umreti želeo. Ako mu je 1827 godine i smetalo što doći u zemlju
njegove ilijade, sad nije više. Slava Serbijanke, koja se za to vreme pronela, otvorila mu je puta. Kao da je sad
opet stao u službu kod brata kn. Miloševa, Jovana; jer je po poslu njegovu, a u svađi između njega i vladike užičkog
Nikifora, odlazio između 1832 i 1834 god. dva put u Crnu Goru, kuda beše utekao vladika Nikifor.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Petar II Petrović NJegoš: Po letnjoj žezi hodili bi njih dvojica bosi po oštrom kamenju šiljastom. Bilo je to špartansko vaspitanje mladog pesnika

[You must be registered and logged in to see this image.]

1834
godine naredi mu knez Miloš, da skupi građu i da napiše istoriju Srbije
od 1804 do 1815 godine. Odredi mu 300 talira plate za sve vreme dokle
taj posao radi i bude izdao pismeni nalog svima vlastima u Srbiji, da
mu dokle građu uzaskuplja u svemu na ruci budu. Ami Bue veli o tome,
kao da je Simi došlo bilo u glavu, da Serbijanku u prozi napiše.
Uredivši građu i i napisavši istoriju, krene se po drugi put u nemačku,
da je štampa. Koliko se sada - drugi put - bavio u Lipisci i Nemačkoj i
kad je tamo otišao, ne zna se; ali je za sve vreme dobijao iz Srbije
stalnu pomoć kao platu. Tada je štampao Istoriju Serbije od 1813-1815,
pesmu Trojesestarstvo, tragediju Obilić i drugo, popunjeno izdanje
Pevanije cenogorske i hercegovačke. O Istoriji Srbije priča A. Bue
zanimljivu istoriju. On veli, da je Sima bio napisao Serbijanku u prozi
i da ga je knez Miloš pismom bio ohrabrio, da piše po pravdi i nikome
po hataru. Kad je pak prva knjiga bila gotova, Sima naštampa pred njom
to pismo kneza Miloša a u knjizi je gledao da pokaže, da su Srbi što
imaju stekli samo sami svojim junaštvom, ne zahvaljujući ni Rusiji ni
Austriji. Knezu Milošu se činilo, da ga takav istorijski spis, pred
kojim stoji kao sankcija pismo njegovo, kompromituje, te se učini ljut
i Simi kao oduzme penziju, a štampane egzemplare konfiskuje. Ovo
pričanje A. Buea, koje mi se nije moglo ni od kuda više potvrditi niti
bolje objasniti, Bog zna da li će i koliko biti istinito i po svoj će
prilici biti tamna genealogija Istorije Srbije od 1813-1815. J.
Ignjatović pominje, da je Sima 1838 godine u Budimu, posle svršenoga
posla u Nemačkoj, neku muku mučio zbog svoje penzije.


Sima je katkad - priča Ignjatović - po tri četiri dana neprestano radio, a katkad opet više dana
nije ni pera zamočio. Katkad je sve društva tražio, a katkad je rado u samoći bio, premda je mogao raditi, pa ma kakva
vika bila u sobi, samo da ga niko ne zapitkuje. Sedeći slabo je radio, nego je ponajviše hodao po sobi gore dole,
i to bržim korakom; pa kad mu kakva dobra misao padne na pamet, a on je brzo stavi na papir. Tako je katkad po celi
dan radio, a jedan drugom ni reči da progovorimo. Po malo je radio, katkad po jedan list na dan, i dosta je popravljao.

Glad je neobično mogao trpeti. Dva dana ništa ne jesti, to kod njega nije bila retkost. On je bez
ikakve nevolje gladovao, kad god je što važnije pisao. Kad bi ga upitali za što to čini, odgovorio bi: da mu onda
lepše, bolje misli dolaze. U svojoj prostodušnosti pričao je, da mu se posle osmodnevnog gladovanja pri pisanju "Miloša
Obilića" čisto kao nebo otvorilo, kao ono negdašnjim hrišćanskim isposnicima, te je video oko sebe sve lepše
i drukčije.

Sa svojom najbližom okolinom genije se teško može pogoditi; od kojih je dalje, oni ga ljube i slave.
NJegovo je vladanje među ljudima neobično, kao što su neobične i misli njegove; a svet voli čistu, uglađenu, nakićenu
običnost. Za to su Simu mnogi, koji mu blizu bejahu, "držali za čoveka lakoumna, nepostojana, nesposobna za određenu
kakvu radnju".

Za
to je i umro kao sekretar, "popečiteljstva prosvještenija" - u 56-oj
svojoj godini - ; dok su u ono vreme u Srbiji toliki drugi, godinama
mlađi, "zapremali veća zvanja, a sa znanjem i naukom, koja jedva dopire
izvan potpisivanja imena". Ali je istina i mučno naći posla onoj sili,
što se zove pesnik, u hladnoj, tihoj, pravilnoj mahini državnoj. Ni
ljudi od nauke ne prolaze tu najbolje; pesnici nikako. Sima je to i sam
osećao. Po kazivanju jednoga suvremenika tražio je jedno vreme od
ruskog dvora penziju, onaku kaku je imao Vuk Karayić, pa da se oda samo
literarnom radu; ali je nije dobio. Mlogo mu je bolje od državne službe
godilo ono stanje, kad je od kneza Miloša dobijao skromnu penziju i u
Lipisci živeo i radio. Od 1839 godine, od kako se stalno namestio u
državnoj službi, vrlo je malo i radio, i to malo ištetila je služba
državna. Pesme: "Odusovjet Đorđu Grozdanoviću" i "Otpjev na prevratni
strmoglav prebolesnog Ivana Sokolovića itd." - diskordi su Simine
pojezije i Simina srca, tamne pege ovoga pesničkoga sunca. Ispevao ih
je 1842 godine protivu kneza Miloša i njegove porodice, po nagovoru,
možda po zapovesti. Kako mu drago - u partajskoj borbi, a u državnoj
službi, stradao je pesnik i poslednjim svojim pevanijama prve potamnio.
I ako je Sima bio jake muške naravi, ipak je bio vrlo osetljiv, plah,
pa i povodljiv i nestalan - što je često karakterna crta ličnih junaka
i pesnika, ljudi od srca.

Veliki pesnici, i u opšte svi genijalni ljudi, bez velikog obrazovanja pevaju svi ove stihove Jovanovićeve:

Za što, Bože, dade smrtnom čustva,

Kad ne dade više mu mogućstva?

Želje su u njih jače od misli, misli jače od dela. U pesmi su te misli vazda lepe, ali u praktičnom
životu, pri izvršivanju, često vrlo smešne.

Naredba knjaza Miloša
Bio je - veli - jedno doba vrlo brižan i zamišljen. Ignjatović se seća, da je to bilo zbog plate, koju je odavna
iz Srbije očekivao. Kad bi ga - veli upitao, šta mu je, odgovorio bi mi: "Hajluk, Jašo, hajluk! Hajluk mi ne
šalju". - Sam pak Sima pričao o svojoj Istoriji Srbije ovo: "Poprije tri godine, kad no su Serbi timočku
krajinu i druge okolne predjele, Serbiji svagda prinadležavaše, od Turcije povratiti doiztrudili, te sprijediniti
doživjeli, pozove knjaz Miloš pismom svojim iz NJegotina ove iste istorije spisatelja u Kragujevac, i tu mu naloži
osobiti te iznenadni posao, a to je ovaj: "Da istoriju Serbije napiše". On mu blagodarivši na takome osobitu
dovjeriju i nalogu, izvinjavao se, da niti će moći ni umjeti on to, a knjaz mu pridoda: "Kako možeš i umiješ,
i što te i kako te Bog uči, tako je i napiši. Jer ako se danas ona za našega života i vremena nenapiše, i to nekim
svremenikom i očevidcem i sotruditeljem Serbinom, a ono ti nam je pogotovu poslije nejma kako valja ni od koga drugoga,
već da inorodci a i dušmani naši koješta napleću i donagataju, što se ne bi čojeku ni u snu snilo ni uobrazilo, kako
što su o našim starima, kojijeh sama dobra jedva su malo ili nimalo spomenuli". - A kada mu još navjesti spisatelj,
da i on pisati nejma šta drugo, do novoga serbskoga vremena proisšestvija, i da on kako svremenstva svojega opisivatelj
drugačije nikako jednoga slova napisati nemože, ako neće sovjestnu istinu, jer mu se oprostiti neće ni u Boga, kako
ni u ljudi; tadaj mu knjaz isti ovako prosto - iskreno i odgovori, a i svesrdno prikriči: Razumijem te šta mi zaušćaš
reći; ali ti ja velim ovo, a ovda za vazda: "Nikoga se za svoje ne boj i neustručavaj; svak sebe gleda, pa i
Serbin sebe, niti čij hatar u tome pazi. Nego ćeš i o meni samome bez ikakva pristranjavanja ili lickanja napisati
dobro i zlo, pametno i bezumno, kako i sve sretno i nesretno, gde ti god što na redu pričanja udesi se i pristane,
pa tako i za svakoga drugoga; jera smo i mi Serbi ljudi, kako i svi ostali, pa i mučimo se za svoje dobro i ljuckije
življenje kako i za to bolje stanje našijeh potomaka i našeg otečestva i zemlje. Za što li nebismo i mi postanuli
u napredak što bolji i sretniji? Što li će nam kojeko drugi prišivati svakojake zakrpe i različne nam nenaše stvari
nametati, to je bolje i najbolje, da sami sebe uprav i po čistoj istini opišemo, a fala Bogu jedinome! te se to barem
danas kako valja može, kad ono već imade serbisntvo pođekojega književnika svojeg; i ja to evo zahtijevam od istoga
tebe, koji si dosta i sam služio i radio, više i viđao i čujao i sve gotovo naroda ovoga mučenje i trudenje pred očima
imaš i u pameti, pa kako ,'no te sami Bog uči, a ti sve onako, jera ćeš i samome Bogu ozbiljski odgovarati, kojeno
je i grešnije i strašnije od svakoga ljudskoga i žapa i suda".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Branko Radičević: njega su savremenici pored Sime i Lukijana Mušickog smatrali pravnim pesnikom.

Ženidba i smrt
1838 godine vraćao se Sima u najmiliji mu kraj srpski - Srbiju, da tamo kraj svoga života provede. U Budimu se zaustavi.
Još ranije beše se tu upoznao s devojkom Marijom Popovićevom. Sima čuje, da ona Sebijanku vrlo dobro razume i tumači;
i kad se o tom uveri, zavoli je i zaprosi, a ona pristane. Za to, što je Serbijanku umela tumačiti onako kao što je
on mislio, pozove je "Punktatorka" i tako je uvek zvao. Ona je umrla pre dve godine u Beogradu kao učiteljka
osnovne škole.
Sima
se zaustavio tada u Budimu radi ženidbe i zadržao se tu radi toga, i
očekujući novce iz Srbije, do 1839. U to doba je njegovo ime već bilo
čuveno i slavno. U Budimu su ga svuda s poštovanjem primali i
dočekivali. Novinari, književnici, omladina - svi su ga uvažavali.
Mnogi su mu ode pevali, a neki su pokušavali i da ga imituju.
Od 1839 godine živeo je u Srbiji u službi državnoj. Umro je u Beogradu 30 decembra 1847 kao sekretar "popečiteljstva
prosveštenija". Kosti njegove počivaju u tišini kod Markove crkve u Paliluli.