PTSP ( post-traumatski stresni poremecaj )

OK Astra, neću više da smaram.

I ovu recenicu sam procitala nebrojeno puta....ne kaze se tako,vec pokusat cu da se nasmijem....da stavim bar neki vic....smaras sto pises da smaras

Ima trauma koje se "izleče" i onih koje ostaju zauvek kao pritajeni strah. Kad načine greb to više ne zaraste, ali se može kontrolisati i potiskivati, tako da ne dozvoliš da ti stalno vršlja po mislima.

Što reče Astra, ko sa ovih prostora ex Yu nema traume? Raspad zemlje, ratovi u Sloverniji, Bosni, Hrvatskoj, pa bombardovanje... Svi smo nešt doživeli. Nerado i pričam o bombardovanju, recimo. Ostavljala malu decu i dežurala po "ratnom rasporedu" u radiju na 5. spratu, a sve vreme primaš od radio amatera informacije o kretanju aviona i naletima...pa rušenje mosta, spavanje u podrumu, ma...Ostasmo svi čitavi, hvala bogu.
Ono što je moj greb koga se nikad neću osloboditi je strah za dete ( decu). I Bosankinu ispovest sam opet proživela kao svoju ličnu jer odlično znam taj osećaj.
Majci su mi pre 20 godina dijagnostikovali kancer. Sećam se tog trenutka kao da je sad. Sestra mi je javila rezultate biopsije, ja sam pobegla u kupatilo i bukvalno se tresla sedeći na kad, plakala i paničila. Onda sam se smirila i rekla sebi: to nije kraj, sigurno nešto može da se uradi. I uradilo se, ona je operisana i poživela još 14 godina. Od toga nije umrla.

A onda, dolazi 2010.
Moja tek punoletna ćerka tri biopsije za godinu dana... Prve dve ok, sve dobro, mora kontrole...ali lekar ipak sumnjičav, nešto mu se ne sviđa... mora treća.
Kad se čekaju rezultati biopsije svi znaju kakav je to strah!
Posle treeće, stiže poziv iz bolnice, med.sestra ništa ne objašnjava, samo kaže: neka se cura hitno javi doktorki!
Ispada telefon iz ruku, vrisak u mozgu, panika: moje dete, ne moje dete, ne moje dete...!!!
( Pišem ovo i opet plačem...)
Sledi nekoliko dana haosa, pokušaja da se od nje sakrije sve, da se deluje normalno... A ja sam prepolovljena, puknuta, ne znam više za sebe...
Hvala Bogu sve se dobro završilo. (Sestra je, potpuno neetički, malo dramatizovala da bi smo, kako reče, ozbiljno shvatili ipak i došli!! Uh!! To je tek posebna priča)
Ali, od tog se straha nikad nisam sasvim oporavila. I ne vredi da mi neko priča rad, razgovori, tuđe priče... Sve su vaše priče vaše, vaše su traume ono s čim se vi nosite, mi ih ovde delimo, ali ja znam...Koliko god ispovesti čula i pročitala, nikad se neću oslobiti tog flashback-a. A nije da ne želim! On je tu, ne vlada mnome, nisam ja nerazumno brižna i drhtava nad decom...samo, eto, na najmanju naznaku neke opasnosti, počnem da drhtim negde unutra!.

Napravite razliku između flešbEkanja i sećanja koja vas podsećaju na nešto. Flešovi su vrlo realni a sećanje pomalko izmagli.

Tačno tako.

John Doe ::

Napravite razliku između flešbEkanja i sećanja koja vas podsećaju na nešto. Flešovi su vrlo realni a sećanje pomalko izmagli.

Beko' sam dva meseca, non-stop, ...
Ne jedem prasetinu, ne kuvam paradajz čorbu iz kese, slavim petak 13, 2. januar a ostalo...

Oh, ne. Ne slazem se. Nije tu razlika izmedju flesbEkanja i secanja, kako kazes. 

Ovde je vazan intenzitet simptoma koji ce se ispoljiti.  Jako bitno jos i duzina, vremenski period trajanja istih, a sve kao posledica flesbeka koji dolazi usled secanja na odredjeni dogadjaj, dozivljaj.
 Nece secanje izbledeti, ne ako je dovoljno traumaticno, tako  da i najmanji nadrazaj moze izazvati dramaticnu reakciju.
Nivo stresa je jako bitna stavka... i kad govoris ovo- dva meseca, non-stop, to je klasika, skolski primer.

Zato je jako bitno, ako covek oseca da ga to ''preuzima'', poceti sa tretmanom problema. 

Ako pa, socijalne i funkcionalne funkcije uspesno funkcionisu i pored toga, onda su one metode iz predhodnih postova pozeljnije. Aktivacija, okupiranje necim, skretanje paznje i misli...

A sto prasetinu? 

Vidi pa ovo?! A, ebati , sto si mrgud!

Ti, pa ti...postujem, ne pokusavam da te lecim !

I zajebi da psujes vise, ono za prasetinu sam mislila da je sala, nebitno.

Da li sam strucna ili ne, prvo ne mozes znati, a drugo nije tvoje da procenjujes ;)

A flashback jeste prisilno ponovljena memorija, koja je toliko jaka da se prozivljeno iskustvo dozivljava ali kao secanje. I da sad raspredam pricu o podeli memorija i to sto je vec zastarela prica da se ista moze vezbati slicno kao misici, nemam nameru...

Pozdravljam ja tvoj neokorteks, u svakom slucaju.

Tema je jako kompleksna i ovi nasi primeri, nasi su, ali su, da izvines, pickin dim za ono sa cim sam se sretala radeci na psihijatriji.
Primer sam dala samo da se tema razvije i radi nekih slucajeva koji jesu laksi oblik PTSP...uostalom, sutra ovo mogu citati i Kurta i Murta...i za njih pisemo, ja kazem- sorry.
Za nastavak teme- nista licno i direktno.

Uvodni post je dovoljno jasan.

Čitam celu temu i razmišljam. Bilo je negativnih komentara, bilo je ono " trgni se", bilo je pametnih saveta, etc..

Naučila sam da živim sa PTSP-om. Nemam dovoljno novca da se privatno lečim kod psihijatra sa kojim sam uspostavila kontakt na Fejsu. On se bavi baš PTSP-om. O tome je pisao i neke naučne radove.

Flešbekovi su prisutni i dalje. Osećaj da se povreda SADA dešava, bol, strah, slika dvorišta u kome se to dešava, ili sobe..Nevažno.

Ali NAUČILA sam da sa tim živim i više ne kukam.

S tim se ne zivi....nije to ni djete ni muz....to se eliminise iz zivota.....pomiris li se s tim da je to dio tvog zivota nikad neces ici naprijed.

Astra, ja mogu da platim dva pregleda-razgovora kod tog psihijatra koji je zaista stručan kada je PTSP u pitanju. Ali ne mogu da priuštim deset, dvadeset poseta kod njega.

Takođe ne mogu da nateram ortopede da mi operišu levo koleno kad oni kažu da nije za operaciju, bez obzira što se luksacije ponavljaju preko 30 godina.

Naučila sam da živim sa tim. Kažem to, jer stvarno ne mogu da nađem psihijatra koji bi u državnoj klinici rešavao taj problem sa mnom.

Možda će nova psih da posveti pažnju tome, ne znam. Probaću da više razgovaram o tome sa njom. Njen prethodnik koji je sada u penziji, jasno je rekao da je izlaz u operaciji oba kolena..a meni su operisali samo jedno.

Davim sa kolenima jer su KOLENA problem. Nemam PTSP zbog novca, posla, rata, ili zbog nečeg desetog, već isključivo i samo zbog povreda kolena. I te povrede traju od 1984.godine i dalje.

Mislim da sada razumeš zašto sam se pomirila sa tim i bez obzira na taj PTSP ili drugi trajni poremećaj, nastavljam dalje...trudim se da živim a da ne životarim