Otkrovenje Jovanovo

Proučavajući Otkrovenje Jovanovo došao sam do zanimljivih podataka koji liče na današnjicu. Pokušaču da iznesem svoje vidjenje Otkrovenja. Za objašnjenje mojih zapažanja koristio sam kartu sveta i kartu Evrope, za neke detalje koje ću ovde pokušati da iznesem.

⁶ I pred prestolom beše stakleno more, kao kristal; i
nasred prestola i oko prestola četiri životinje, pune očiju spred i
sastrag.

⁷ I prva životinja beše kao lav, i druga
životinja kao tele, i treća životinja imaše lice kao čovek, i četvrta
životinja beše kao orao kad leti.

⁸ I svaka od četiri životinje imaše po
šest krila naokolo, i unutra puna očiju, i mira ne imaju dan i noć
govoreći: Svet, svet, svet Gospod Bog Svedržitelj, Koji beše, i koji
jeste, i koji će doći.

U ovom citatu prikazane su četiri žvotinje, video sam ih na karti sveta.

Životinja kao lav: ovu životinju prepoznao sam nakarti kao deo sveta Švedske i Norveške.

Životinja kao tele: Ovu životinju video sam kao evropu.

Životinja kao lice čoveka: Ovu životinju video sam kao Afrički kontinent

Životinja kao orao kada leti. Ovu životinju, video sam kao Severno američki kontinent.

Kartu Evrope, treba okrenuti tako da Španija dodje u donji deo karte a rukom poklopiti Balkan. Tako se dobije lik teleta sa rogovima, ostale asocijacije su jasnije.

¹⁰ I treći anđeo zatrubi, i pade s neba velika zvezda, koja goraše kao sveća, i pade na trećinu reka i na izvore vodene.
¹¹ I ime zvezdi beše Pelen; i trećina voda posta pelen, i mnogi ljudi pomreše od voda, jer behu gorke.

U ovom citatu navodi se Pelen, na Ruskom jeziku pelen se zove Černobilj.

I znak veliki pokaza se na nebu: žena obučena u sunce, i mesec pod nogama njenim, i na glavi njenoj venac od dvanaest zvezda.

² I beše trudna, i vikaše od muke, i mučaše se da rodi.

³ I pokaza se drugi znak na nebu, i gle,
velika crvena aždaha, koja imaše sedam glava, i deset rogova; i na
glavama njenim sedam kruna;

⁴ I rep njen odvuče trećinu zvezda
nebeskih, i baci ih na zemlju. I aždaha stajaše pred ženom koja htede
da se porodi, da joj proždere dete kad rodi.

U ovom citatu, spominje se žena obučena u sunce i mesec pod nogama njenim i venac od dvanaest zvezda.

Za ovaj citat koristio sam kartu Evrope, simbol Evrope oslikan je sa dvanaet zvezda, a ispod Italije su islamske zemlje većinom sa simbolom polumeseca.

Kada pogledate kartu Evrope poput ove što je prezentirana, obratite pažnju na Dansku koja izgleda kao glava sa šeširom, zatim Nemačka kao telo jedne žene, zatim Švajcarsku, Austriju i Italiju. Ocrtaće se jasniji oblik žene kada se gleda na ovaj način.

Откровење Јованово неки примају. али многи га називају лажним.



Црква је та која је убележила књиге Старога Завета и сабрала апостолске списе који су постали Нови Завет. Списак канонских новозаветних књига, укупно 27, закључен је у шестоме веку. Ове књиге помињу се у различитом редоследу, почевши са 85. апостолским каноном (који је преписао Климент Римски), помесним Лаодикијским и Картагинским Саборима (364. год., у 60. канону, односно 418. год. у 32. канону), Светим Атанасијем, Светим Григоријем Богословом (330-390), Светим Амфилохијем Иконијским, Светим Јованом Дамаскином (0 православној вери, књига 4, гл. 17).


. Откривење је прихваћено у канон са извесним избегавањем. Осамдесет пети Апостолски канон не помиње Откривење, али заузврат препоручује две Посланице Коринћанима од Климента Римског и Учење Дванаесшорице Аиостола (одбачено на Шестом Васељенском Сабору, канон 2, на основу тога што су га користили неки јеретици); то исто чини и Лаодикијски Сабор (60. канон) и Свети Кирило Јерусалимски. Прихвата га Свети Атанасије Велики, који спомиње и Јермин Пастир (као и Свети Максим Исповедник), а такође и Картагински Сабор (канон 30), који у исто време препоручује Житија Светих (канон 54) и, на крају, Дионисије Ареопагит. Под утицајем катихетских школа у Сирији и Палести-ни, Откривење се није употребљавало у литургијској пракси, мада га је ипак на крају александријска школа ставила у канон.



На другој страни, Књига Откривења, позната такође као Апокалипса, написана Апостолом Јованом, неколико столећа није била примана од Источне Цркве. Ме|)у источним ауторитетима који су одбацивали ову књигу били су Дионисије Александријски (III век), Јевсевије (III век), Кирило Јерусалимски (IV век), Лаодикијски сабор (IV век), Јован Златоусти (IV век), Теодор Мопсуетијски (IV век) и Теодорит (V век). Да додамо да сиријски и јерменски изворници Новог Завета испуштају ову књигу. Многи грчки рукописи Новог Завета написани пре петог века не садрже Апокалипсу, и она се у Источној Цркви литургијски не користи ни данас. Свети Атанасије је подржао укључивање Апокалипсе, и пре свега захваљујући његовом утицају Црква од Истока ју је на крају крајева укључила у Нови Завет. Изгледа да је рана Црква направила унутрашњи договор у вези са Откривањем и Посланицом Јеврејима. Исток је из канона искључивао Апокалипсу, а Запад посланицу Јеврејима. Једноставно, свака од страна се сложила да прихвати спорну књигу од оног другог.



Крећући се ка IV веку, открих да Јевсевије, "отац црквене историје", као спорне књиге помиње посланице Јаковљеву, Јудину, Другу Петрову, Другу Јованову. Откривење Јованово сасвим одбацује.


ZAPAD VS. ISTOK
Црква је канон утврдила установивши шта је очевидна истина и пракса цркава Божјих. Сабори су настојали да објаве оно што је саборно умовање Цркве и да одразе несукобљеност вере, праксе и предања која већ постоји у помесним црквама.
Сабори нам дају нарочите записе преко којих Црква јасно и једногласно саопштава шта чини Писмо. Међу многим саборима који се састадоше у току прва четири века, два су нарочито значајна у овом контексту:
1. Лаодикијски сабор који се састао у Малој Азији око 363. године. То је први сабор који је јасно побројао књиге садашњег Старог и Новог Завета, изузимајући Откривење Јованово. Лаодикијски сабор је установио да само побројане књиге треба и могу да се читају у храму. Његове одлуке су широко прихваћене на Истоку.
2. Трећи картагински сабор у северној Африци састао се око 397. године. Овај Сабор, на коме је био Блажени Августин, дао је целовит списак канонских књига и Старог и Новог Завета. Двадесет седам књига садашњег Новог Завета прихваћене су као канонске. Сабор је такође усвојио да ове књиге треба читати у цркви као Божанско Писмо, а да се друге искључују. Сабор је широко прихваћен на Западу.






Po Evseviju, u lažne (podmetnute) knjige spadaju Dela Pavlova, Pastir, Otkrivenje Petrovo, Didahi, Jevrejsko jevadjelje , "i najposle, ako hoce Jovanovo Otkrivenje, za koje rekoh da ga nekoji primaju kao doista od Jovana, a nekoji odbacuju". 26 Otkrivenje Jovanovo episkop Kesarijski navodi i u spisku opšteprihvacih knjiga "najposle, ako se svidi (ili: ako se nade za ispravno)". Zapravo, protivnik hilijazma Evsevije Kesarijski prihvata kao ispravno Dionisijevo gledište, o postojanju dva Jovana. Kraj hilijasticm težnjama došao je posle konstantinovskog preokreta i pobede hrišcstva. Pa i nakon toga, neko vreme se izbegavalo tumacenje, pa i prepisivanje Otkrivenja Jovanovog. 27 Kiril Jerusalimski i Grigorije Nazijanski nisu svrstavali Otkrivenje u novozavetne spise, Jovan Zlatousti i Teodorit Kirski ga nikada nisu upotrebljavali. 28 Nema ga ni u starom jermenskom i sirskom prevodu Novog zaveta, te jedino nedostaje na spisku kanonskih knjiga u 60. pravilu laodikijskog sabora iz 360. godine. I pored toga što je, kako je vec receno, Atanasije Aleksandrijski prvi izneo potpun kanon Novog zaveta, njega je na Istoku konacno potvrdio tek Peto-šesti (Trulski) vaseljenski sabor 692. godine. Posle ovog sabora bilo je još samo pojedinacnih sumnji u Otkrivenje Jovanovo (npr. patrijarh Fotije u IX veku). 29 Današnji istraživaci najvecim delom prihvataju mišljenje Dionisija Aleksandrijskog da Otkrivenje, Jevandenje po Jovanu, Prvu, ali i Drugu i Trecu Jovanovu poslanicu, nije mogla napisati ista osoba, barem ne u njihovoj sadašnjoj formi.




Kriterijumi onovremenih hrišcskih autoriteta o tome koji ce spis ucu novozavetni kanon svetih knjiga a koji ne, bili su veoma komplikovani ako ne i cudni. Tako na primer, tekst mora imati apostolsko poreklo ili biti namenjen citavoj Crkvi, a onda se on kao takav i citao na liturgiji. Ipak, znamo da se nisu sve knjige koje su ušle u Novi zavet citale na službi, što je i danas slucaj sa Otkrivenjem Jovanovovim.

KADA ĆE STRAŠNI SUD?


Ko je napisao Otkrovenje Jovanovo - Apokalipsu?

Zašto se ono što je potpuno jasno tumači pogrešno i šta biva kad
osvetničke želje pobede veru?

Jedan od najvećih ruskih teologa, Aleksandar Menj koji je poznat i po sveobuhvatnoj studiji o Hristu, proučavao je i fenomen apokalipse, koja kao nikad i ništa do sada, pleni svest celog preplašenog čovečanstva. Za Menja je napisano da je odozgo 'pozvan i poslat' u naš svet, pun 'bola, gubitaka i patnji' sa zadatkom da nam pomogne da steknemo novu nadu u bolje sutra. Povodom godišnjice smrti ovog velikog teološkog mislioca, u Rusiji je objavljena i njegova studija o Jovanovom otkrovenju ili Apokalipsi.
Po njemu, u Rusiji mnogi smatraju da je čitati Otkovenje ne samo nemoguće, već i 'duhovno opasno', s obzirom na to da je knjiga još zatvorena i da se zove 'Knjigom sa sedam pečata'. Naime, stvara se utisak da u Svetom pismu postoji deo koji nije napisan za ljude, međutim, po rečima apostola Pavla čitavo Sveto pismo je korisno i treba da bude u službi prosvećenja čovečanstva. Prema tome, primećuje otac Menj, Apokalipsa ne predstavlja zabranjenu oblast, a ni njen sadržaj nije toliko nerazumljiv kao što se to nekome čini.
Najveći deo Apokalipse dešifrovan je čitanjem Starog zaveta. Očigledno je, naime, da je autor Apokalipse živeo u doba pisanja Starog zaveta i da je mislio pojmovima koji su sadržani u njemu, i da ga je znao napamet. Da bismo se u tome uverili dovoljno je da pročitamo Otkrovenje Jovanovo, poslednju knjigu Novog zaveta i poslednju knjigu cele Biblije.
Pre nego što je prešao na analizu teksta, otac Menj je pokušao da odgovori na pitanje: šta je to Apokalipsa? Po njemu je 'apokalipsis' poseban žanr biblijske pismenosti i drevne pismenosti uopšte. Sama reč znači 'otkrovenje'. Bog otkriva nešto pojedinim mudrim ljudima, a ovi obaveštavaju svet o svemu što se događalo u dubini istorije, o tome kakve sile vladaju svetom, kao i o tome kuda ide čovečanstvo i čitava Vasiona.
Međutim, ovaj žanr se razlikuje od Knjige proroka. Proroci su stvarali u atmosferi svoga vremena i važili su za služitelje hrama, a u doba kriza obraćali su se vernicima sa uzvišenja u hramu. U toku bogosluženja bilo je trenutaka kada je i prorok držao propoved i tada je na njega silazio duh Gospodnji. Tada se on obraćao ljudima, govoreći im šta će se dogoditi sutra, ukazavši im u isti mah i na ono što rade danas. Govorio je o političkim snagama i sukobima imperija, pozivajući vernike da žive i da se upravljaju po Zakonu Božjem.



Apokalipsa je tvorevina pisca koji više ne učestvuje u društvenom životu. On samo piše. A ono što mu se otvara gotovo da više i ne može biti predato rečima. Prorok govori tako kako čuje od Gospoda. Međutim, kod apokaliptičara toga nema zato što se tajna istorije i sudbine sveta ne mogu uklopiti ni u kakve pisane fomule.
Mistici ih iznose u metaforama, simbolima, alegorijama, dok je svaka apokaliptika slikovita, pošto su to sve same vizije. Osim toga, apokaliptika ne govori toliko o konkretnim zbivanjima datog vremena koliko uobličuje slike predstojećeg vremena. A i svet je u očima apokaliptičara nešto što je pri kraju, što nestaje, i njihova osnovna misao usmerena je na 'poslednju borbu između dobra i zla'. Za proroke te zle sile nisu toliko očigledne, one se manifestuju u radnjama konkretnih nosilaca zla - u grehovima i surovostima imperatora, prevrtljivosti gomile i slično - dok su za apokaliptičare mračne sile istorije čitave demonske horde, skup zlih duhova koji nadahnjuju imperije, nasilnike i otpadničku gomilu.
Apokaliptičari ne tretiraju istoriju sveta kao što su je tretirali pagani. Za njih se svet ne strmogljavljuje u naručje dekadencije, ali mu se ne priznaje ni progres. dakle, progresa nema. Za njih je istorija sukob dvaju carstava: carstva Hrista i carstva antihrista, a za starozavetne apokaliptičare to su carstva Mesije i Njegovog neprijatelja.
Otac Menj smatra da se pisci apokalipsa gotovo nikada nisu mogli izdići do istinski biblijskog nivoa i kod njih kao da gotovo nikada ne sija istinsko Otkrovenje. Tu su najjače zastupljeni čovekova mašta, snovi i fantazije. To je, kaže otac Menj, 'samo odblesak proročanskih vizija, ali ne i one same'. Apokaliptikama pripadaju samo neke stranice proročanskih napisa Zaharije, Jezekija, Joila, a u celini samo Knjiga proroka Danila. Nijedna od ostalih apokaliptika nije bila uključena u Bibliju samo zato što je u njima bilo mnogo elemenata tuđih biblijskom pogledu na svet. Sve su to bile, uglavnom, pozajmice od grčkih, haldejskih i persijskih izvora. Bilo je dosta apokaliptičara Novog zaveta - Petrova Apokalipsa i druge - ali je Crkva priznala samo jednu, Otkrovenje Jovanovo.
Kad smo kod toga Otkrovenje, samo od sebe nameće se pitanje: Ko je i kada ga napisao? Autor sebe naziva: ja - Jovan, brat vaš, saučesnik u nevolji i trpljenju. Reč 'nevolja' se u Apokalipsi upotrebljava deset puta i sasvim određeno označava genezu. Znači, autor je čovek koji je učestvovao u stradanjima Crkve, koji sam sebe smatra bratom i mentorom hrišćanske opštine. O sebi više ne kaže ništa.

---------------------------------------


Prema utvrđenoj tradiciji koja u najmanju ruku potiče još iz drugog veka, autor je bio Jovan Zevedejev, jedan od najdražih Hristovih učenika. To je bilo mišljenje svetog Jeremije Lionskog, Ipolita Rimskog iz drugog i trećeg veka. Zatim je to tako utvrdila i Crkva, zbog čega se knjiga u savremenim izdanjima i zvala Otkrovenje Svetog Jovana Bogoslova, to jest Jovana Zevedejeva.
Međutim, i u drugom veku bilo je protivnika takvog gledišta. Oni su smatrali da je autor Otkrovenja drugi Jovan, takođe Hristov učenik. To je bilo mišljanje čuvenog prezvitera Gaja, svetog Dionisija Aleksandrijskog i drugih. Iz toga se vidi da nauka nije utvrdila, bar ne pouzdano, ko je autor teksta koji je kroz sledeće vekove, sve do danas, uzbuđivao duhove i plenio maštu, unoseći u ljudska srca i dozu straha. Ima indicija da je to bio mladić koji je sav bio pod presijom apokaliptičnih vizija Starog zaveta. Negodovao je protiv Imperije i Rima, nestrpljivo očekujući skori rasplet. To je potpuno odgovaralo duhu apostola Jovana, onakvog kakav je predstavljen u Jevanđelju. Međutim, znamo da je autor Jovanovog Jevanđelja i Jovanovih poslanica pisao sasvim različito od Apokalipse. Ostaje da se pretpostavi da je Apokalipsu napisao ili neko drugi, ili je pak između jednog i drugog teksta prošlo puno vremena i u međuvremenu su se odigrali značajni događaji.
Sa pouzdanošću se ipak može reći da su Apokalipsa i Jovanovo Jevanđelje i njegove poslanice izašli iz istog kruga. O tome govori sam tekst - jezik autorov, opšta frazeologija, suprotstavljanje svetlosti i tame. Na primer, sintagma 'jagnje božje' često se ponavlja i u Jovanovim tekstovima i u Apokalipsi.
Ima indicija da su u pisanju tih tekstova učestvovali i Jovanovi učenici, a što se pak tiče Apokalipse nije isključeno da ju je sam Jovan napisao, bez tuđe pomoći, i to u vreme Judejskog rata. Ovde ni u tekstu još nema znakova da je Hram razrušen. Jovan je to mogao napisati odmah pošto su počeli Neronovi progoni i posle prvih hrišćanskih žrtava u rimskoj areni, ali i posle drugih tragičnih događaja iz Neronovog doba.
A gde je to on napisao vidi se iz same knjige: na ostrvu Patmos. Datum je, međutim, sporan sve do danas. Najverovatnije da Otkrivenje nije napisano pre Neronovih progona u 64. godini, niti kasnije od Domicijanovog doba - 95 godina. Upravo u tom periodu knjiga je i nastala. Za nas je, kaže otac Menj, važno da ju je napisao prorok Jovan, jedan od Hristovih učenika. Ostaće zagonetno da li ju je napisao jedan ili drugi Jovan. To ime je bilo veoma rasprostranjeno i nosili su ga mnogi Hristovi učenici. Jer, u jevanđelsko doba Hristos je, pored onih sedamdeset, imao još pet stotina učenika.

VAVILONSKO TUMAČENJE

Pročitavši celu Apokalipsu nemoguće je ne primetiti da je napisana određenim, ali isto tako i uslovnim jezikom. Oni koji su dobro poznavali taj jezik mogli su je shvatiti bez teškoća. Svaka epoha ima svoj jezik. To važi i za doba kada je pisana Apokalipsa. Međutim, u toku narednih epoha Apokalipsa je shvatana, uglavnom, na dva načina. Na jednoj strani njen simbolički jezik priman je bukvalno. U takvom tumačenju sve je realno: gromovi, katastrofe, borba sa tamnim silama u ratu Armagedona. Međutim, onima koji su dobro poznavali jezik Svetog pisma bilo je jasno da glavno u Apokalipsi nisu bili simboli, već ono što se krilo iza njih, ono što nam je vidovnjak hteo da saopšti, što mu se otkrilo. A to je suština, nikako forma, i on to predaje sredstvima koja su bila poznata njegovim čitaocima.
Sada se postavlja pitanje: zašto je ljude najviše privlačila ona realistična vizija sa anđelima koji drže mač i ruše vavilonske kule i ceo svet? Za Menja to je posledica nedostatka prave vere. Naime, kad čovek vidi kako na zemlji trijumfuje zlo, a nije u stanju da sagleda i veličinu dobra, on počinje da pati i u osveti vidi jedinu pravdu. I kada su ljudi sa mržnjom gledali na Rim gde su raspinjali hrišćane, ili na gradove koji su nastajali na ljudskim kostima, nisu mogli a da barem šapatom ne uskliknu: 'Vavilon će biti razrušen!'
To je, kaže otac Menj. osvetničko ponašanje: čovek bi hteo da Bog uzme batinu i da sve razruši i uništi. Takvo ponašanje bilo je najčešće pomanjkanje prave vere. Ovakvo 'vavilonsko' tumačenje Apokalipse pogrešno je i dovelo je do raznih zloupotreba.
Na Apokalipsu se od samog početka nije gledajo jednostavno. Na početku drugog veka, dakle u vreme kada se ona tek širila, većina sirijskih i grčkih crkava bila je pod uticajem helenističke kulture. Sama Apokalipsa imala je u sebi mnoštvo starozavetnih istočnjačkih simbola koje mnogi nisu razumeli, zbog čega je to jedina knjiga Novog zaveta koju je još drevna Crkva podvrgla jakoj kritici, a neki su je čak i odbacili.
Dionisije Aleksandrijski (II - III vek), smatrao je da Apokalipsu nije napisao apostol Jovan. Međutim bez obzira na sve ove otpore, Crkva je Apokalipsu priznala kao svetu knjigu iako se u bogosluženjima ne upotrebljava, što je takođe povezano sa helenističkom tradicijom koja se ukorenila i u samoj Crkvi. Uprkos svemu tome Apokalipsa je privlačila veliku pažnju.

UZALUDNO RAČUNANJE



U drugom veku pojavio se pokret montanista. Nastao je u Maloj Aziji, a na čelu su mu stajali prorok Montan i dve proročice koje su nekad bile paganke. Pokret je bio reakcija na stagnaciju Crkve. Tu treba, naravno biti obazriv: u to vreme Crkva je već stabilizovana i povezana sa životom običnih ljudi, ali je pri tom izgubila svoj dinamizam, svoj emocionalni naboj koji joj je bio svojstven u prvom veku.
Crkveni oci već su počinjali da sugerišu ljudima da je kraj neizvestan, u svakom slučaju on neće doći odjednom, pa prema tome treba živeti danas. A upravo protiv toga su se i digli Montan i njegove pristalice, uspevši da zavedu veliki broj vernika, čak i da obrazuju sopstvenu montanističku crkvu. Montan se predstavljao kao poslanik Hristov i predskazivao je bliski kraj sveta.
Od tada su se razni pokreti pojavljivali, čak i pod okriljem pojedinih grana Crkve, i nastavili su da postoje sve do danas. S vremena na vreme poneko bi u Apokalipsi otkrio karakteristike svoje epohe, što je opet posebno delovalo na slabe ljude, i one koji su skloni egzaltacijama. Predskazivali su kraj sveta.

Ljude je posebno privlačila ideja hiljadugodišnjeg Hristovog carstva, što je u grčkoj crkvi dovelo do pojave hilijazma - od grčke reči hilija, što znači hiljada. U naše vreme pojavljivali su se milenaristi (od latinske reči 'mile' koja takođe označava hiljadu), a adventisti sedmoga dana 'tačno' izračunavaju datum Strašnog suda.
Međutim, već je nekoliko takvih datuma prošlo (za protekle dve hiljade godina nije ih bilo malo), a da se pri tom Strašni sud nije dogodio. Očekivanje takvog kraja, zaključuje Menj, predstavlja bolesnu pojavu duhovnog života, što se kosi sa hrišćanskim pogledima na svet i onim svojstvima ljudske ličnosti kojima se obraćao Hristos i u stvari bio njihov nosilac. A to su vera, nada, trpljenje, blagost.
Sumirajući osnovne postavke hrišćanstva, neko je rekao da treba da živimo kao da će Strašni sud sutra nastati, a raditi kao da je pred nama večnost, to jest ne odlagati, molitvom, napor za svoje spasenje, kao što nas, uostalom, i uči Jevanđelje, ne namećući Bogu svoju volju, već ispunjavajući Njegovu.

Zasto nmg da vidim slike u ovom postu??

Šta su to sedam pečata i sedam truba u Knjizi Otkrivenja?
Pitanje: Šta su to sedam pečata i sedam truba u Knjizi Otkrivenja?

Odgovor: Sedam pečata (Otkrivenje 6:1-17, 8:1-5), sedam truba (Otkrivenje 8:6-21, 11:15-19), i sedam čaša (Otkrivenje 16:1-21) predstavljaju tri uzastopne serije u nizu Božijeg suda na kraju sveta. Božji sud postaje sve strašniji i razorniji kako se bliži kraj sveta. Sedam pečata, sedam truba i sedam čaša povezani su međusobno. Sedmi pečat nas uvodi u sedam truba (Otkrivenje 8:1-5), dok nas sedma truba uvodi u sedam čaša (Otkrivenje 11:15-19,15:1-8).

Prva četiri od sedam pečata poznata su kao četiri jahača Apokalipse. Prvi pečat nas upoznaje sa Antihristom (Otkrivenje 6:1-2). Drugi pečat izaziva velike ratove (Otkrivenje 6:3-4). Treći od sedam pečata prouzrokuje glad (Otkrivenje 6:5-6). Četvrti pečat predstavlja bolesti, predstojeće gladovanje i buduće ratove (Otkrivenje 6:7-8).

Peti pečat govori nam o onima koji će umreti mučeničkom smrću zbog svoje vere u Hrista tokom poslednjih vremena (Otkrivenje Jovanovo 6:9-11). Bog čuje njihov plač za pravdu koju će im i dati u Svoje vreme – u formi šestog pečata, zajedno sa trubama i sa čašama suda. Kada su slomljeni šest od ukupno sedam pečata, dogodiće se razoran zemljotres, koji će prouzrokovati ogromno pomeranje i užasnu pustoš – pored astroloških fenomena (Otkrivenje 6:12-14). Oni koji će preživeti mogu da jauču naglas: “I govorahu gorama i stenama: padnite na nas i sakrite nas od lica onoga što sedi na prestolu i od gneva Jagnjetova, jer dođe veliki dan gneva njihova, i ko može da se održi?”(Otkrivenje 6:16-17).

Sedam truba objašnjeni su u Otkrivenju 8:6-21. Sedam truba predstavljaju “sadržaj” sedam pečata (Otkrivenje 8:1-5). Prva truba izaziva trag vatre koji uništava veći deo flore na planeti (Otkrivenje 8:7). Druga truba donosi ono što liči na kometu koja udara u okean i prouzrokuje uništenje velikog dela morskog sveta (Otkrivenje 8:8-9). Treća truba je slična drugoj, samo što se posledice odnose na reke i na jezera a ne na okeane (Otkrivenje 8:10-110).

Četvrta od sedam truba izaziva pomračenje sunca i meseca (Otkrivenje 8:12). Peta truba donosi invaziju “demonskih insekata” koji uništavaju i muče čovečanstvo. (Otkrivenje 9:12-21). Šesta truba oslobađa demonsku vojsku koja ubija trećinu čovečanstva (Otkrivenje 9:12-21). Sedma truba je prethodnica sedam anđela zajedno sa sedam čaša Božijeg gneva (Otkrivenje 11:15-19, 15:1-8).

Sedma čaša suda objašnjena je u Otkrivenju 16:1-21. Sedma truba poziva sedam čaša osude. Prva čaša izaziva bolne ozlede koje uništavaju čovečanstvo (Otkrivenje 16:2). Druga čaša je kobna po život svakog živog bića u moru (Otkrivenje Jovanovo 16:3). Treća čaša izaziva pretvaranje reka u krv (Otkrivenje Jovanovo 16:4-7). Četvrta čaša izaziva da sunce sija intenzivno kako bi izazvalo veliku bol (Otkrivenje Jovanovo 16:8-9). Peta čaša stvara veliku tamu i povećavanje bola prve čaše (Otkrivenje Jovanovo 16:10-11). Šesta čaša izaziva reku Eufrat da presuši i da se armija Antihrista okupi zajedno kako bi se vodila bitka Armagedon (Otkrivenje Jovanovo 16:12-14). Sedma čaša izaziva katastrofalni zemljotres praćen ogromnim zrnima grada (Otkrivenje Jovanovo 16:15-21).

Otkrivenje Jovanovo 16:5-7 tvrdi da je Bog: “Pravedan si, koji jesi i koji si bio, Sveti, što si ovo sudio; jer proliše krv svetih i proroka, i krv si im dao da piju:zaslužili su to. I čuh žrtvenik gde govori: Da, gospode Bože, Svemogući, istiniti su i pravi sudovi tvoji!.”

---

OTKRIVENJE (1 DEO)


Knjiga koja najdetaljnije govori o poslednjoj stranici ljudske istorije na zemlji jeste Otkrivenje Jovanovo. Nažalost, postoje velike predrasude što se tiče čitanja i tumačenja ove knjige. To nije uopšte čudno jer za to postoje dva razloga. Prvi je taj što dva puta Gospod u ovoj knjizi daje blagoslov onima koji čitaju, slušaju i drže reči ove knjige. Drugi razlog je, što je u ovoj knjizi i opisano, konačni kraj samog Sotone i njegovog sistema...
Apostol Pavle je za Sotonu napisao sledeće: „Kojima Bog ovoga sveta (Sotona) oslijepi razume nevernika, da im ne zasvetli videlo Jevanđelja slave Hristove" (2. Kor. 4:4).
Sotona voli držati ljude u duhovnom slepilu. Zato svim silama baca prašinu u oči raznim lažnim pristupima kao i propagandama.
Ova knjiga je na prvom mestu napisana ljudima koji veruju Hrista kao svog Spasitelja.
Ako postoji koja novozavetna knjiga koja nam pomaže da otvorenim očima gledamo slavu Gospoda Isusa i da se preobražavamo u veći stepen slave, u lik Isusa Hrista, to je onda knjiga Otkrivenja. Prvi stih kaže „ Otkrivenje Isusa Hrista ".
Ove propovedi sam govorio pre dvadeset godina i štampao u sveskama. Po milosti Božjoj sada smo uspeli po prvi put da je celu izdamo u tri knjige. Prednost ovog izdanja je još i u tome što sada imamo i ćirilično izdanje.
Mogu vam priznati da u osnovi ne bi imao ništa promeniti osim proširiti i to ću učiniti ako mi Gospod dozvoli.
Zahvaljujem svima na podršci u izdavanju istih. Potrebne su nam vaše molitve i pomoć da možemo nastaviti ovo delo.
Moja je iskrena molitva da obećani Božji blagoslov bude i vaš dok proučavate ove propovedi.
Vaš, u nadi skorog Hristovog dolaska, brat Simo Ralević

Po milosti Božjoj mi smo Otkrivenje Jovanovo izdavali još pre deset godina u sveskama. Interes kod čitalaca bio je velika, hvala Gospodu i danas je. Došlo je vreme da ovu knjigu Biblije izdamo u tri knjige. One se štampaju nepromenjene u sadržaju. Knjigu koju imate gledate jeste drugi deo. Ovde je obradeno Otkrivenje od četvrte do dvanaeste glave. Treća će biti od trinaeste do dvadeset i druge. A u prvoj knjizi, prve tri glave...
Knjiga Otkrivenje ima snažnu poruku za naše vreme. I dok proučavate videćete da ova knjiga nije zamršena i mračna. Ona će biti posebna poslastica onima koji su zainteresovani za svoju budućnost i kako da razumiju vreme u kome živimo. Ne zaboravite ova se knjiga zove Otkrivenje a ne pokrivenje. Ona je pokrivenje samo onima koji ne veruju u jevanđelje Hristovo. Ako vi nemate Hrista u srcu ova knjiga bi trebala da vas probudi. Verovali vi ili ne ono što u ovoj knjizi piše uveliko počinje da se ispunjava danas. Na svet dolazi nezapamćena kataklizma da će ljudi govoriti, Otkr. 6:17: „Jel dođe veliki dan gneva Njegova i ko može ostati?" Ostaće samo oni koji veruju Gospoda Isusa.
Crkveni otac Avgustin je kazao: „Опај koji iz straha pred bilo kojom silom sakriva istinu, izaziva Božji gnev na sebe, jer se više boji čoveka nego Boga". A Jovan Zlatousti je dodao: „Nije izdajica samo onaj koji otvoreno umesto istine govori laž, nego i onaj koji slobodno ne govori, ne pokazuje istinu koju zna." Zato je naša sveta dužnost da govorimo istinu koju je Bog nama otkrio. To ne znači da neko drugi posle nas ne može i neće kazati nešto dublje i više nego je nama otkriveno. Ne! Biblija je neiscrpna: otuda - niti sam ja iscrpeo sve, niti je ko u stanju to da uradi. Ova je izvor sveže vode za dušu.
Toliko sam oduševljen otkrivenjem ove knjige da razmišljam da je ponovo propovedam. Verujem da će vam ove istine pomoći da shvatite ovu knjigu kao i vreme u kojem živimo.
Ako znate nekoga kome će ova knjiga biti na blagoslov preporučite je. Ne zadržavajte za sebe Božji blagoslov.Pišite nam i molite se za nas.
Vaš u nadi skorog Hristovog dolaska, brat Simo

Po milosti Božjoj kroz vašu nesebičnu podršku i pomoć evo i treće knjige iz serije tumačenja Otkrivenja. Verujemo da ste imali blagoslova u čitanju druge knjige.
Ja se zaista radujem što živim na pragu dvadesetprvog veka. Ono što se danas otkriva u ovom svetu pred našim očima, svi su proroci o ovom vremenu proricali kao i naš Gospod i apostoli. A ja i ti ako imamo prosvećen um i promenjena srca upravo živimo u to prorečeno vreme. Svrha ove knjige jeste da mi, koji smo spašeni i verni, bolje shvatimo nameru za koju nas je Gospod spasio i poslao...
Apostol Petar je napisao: „Kad će se dakle sve ovo raskopati, kakovim treba vama biti u svetom življenju i pobožnosti". Nama je ostala proročka reč. Ona je videlo i podiže naš pogled gore gde treba i biti. Ovaj svet ovakav kakav jeste predestiniran je da bude spaljen i da se sa njega ukloni svaki trag greha i sablazni. Svi koji su nanovorođeni nebeski su narod i valjamo misliti nebeski. Ova knjiga nam u tome pomaže. Ova knjiga nije ništa drugo do pogled na ovaj svet Božjim očima. O kada bi ljudi hteli verovati Bogu odnosno istinama koje je Bog otkrio u ovoj knjizi.
Jednom prilikom Gospod Isus je kazao svojim savremenicima koji su ravnodušno živeli u odnosu na spasenje svoje duše. Farizeji su tražili znak od njega, a on im kaže „licemeri, lice nebesko umijete poznavati, a znake vremena ne možete poznavati" (Mat. 16:3). Sveti apostol Petar kaže da dobro činimo što pazimo na proročku reč (2. Pet. 1:9).
A Gospod Isus u početku i na kraju Otkrivenja obećaje dvos-truki blagoslov onima koji paze na proročku reč (Otkr. 1:3; 22:7). Ali ova knjiga jeste dvosekli mač. Za nas koji smo izmireni sa Bogom ovo je blažena nada. Dok onima koji nisu izmireni sa Bogom kroz Isusa Hrista za njih će Hristov dolazak biti dan osvete. Zbog toga verujemo da je ovo istina za svakoga.
Mnogima su ove propovedi bile sredstvo spasenja, mnogima pomoć za duhovni rast a isto tako mnogima pomoć da se spasu od sektaških i krivih učenja. Molimo se i verujemo da će Gospod i dalje tako koristiti ove knjige.
Naša je najveća nagrada vaš blagoslov i spasenje. Na kraju knjige Otkrivenja piše: „I koje žedan neka dode, i ko hoće neka uzme vodu života za badava". „Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa svima vama. Amin."
Vaš u nadi skorog Hristovog dolaska, brat Simo