Radmila Lazic

Roðena je 1949. godine u Kruševcu, od 1959. živi u Beogradu.

Objavila je knjige:
TO JE TO (Prosveta, 1974.)
PRAVO STANJE STVARI (Nolit, 1978.)
PODELA ULOGA (SKZ, 1981. - Nagrada Milan Rakiæ)
NOÆNI RAZGOVORI (BIGZ, 1986.)
ISTORIJA MELANHOLIJE (BIGZ, 1993.)
PRIÈE I DRUGE PESME (KOV, 1998.)
IZ ANAMNEZE (Rad, 2000.)
NAJLEPŠE PESME RADMILE LAZIC (Prosveta, 2003.)
DOROTI PARKER BLUZ (Prosveta, 2003.)

Radmila Laziæ sastavljaè je Antologije savremene ženske poezije "Maèke ne idu u raj", 2000.
Pokrenula je i ureðuje èasopis za žensku književnost PROFemina.
Objavila je knjigu antiratne prepiske "Vjetar ide na jug i obræe se na sjever".
Knjiga
DOROTI PARKER BLUZ bila je u najužem izboru za nagradu "Vasko Popa" i
Zmajevu nagradu. Dobitnik je nagrade Desanka Maksimoviæ.
Jedan je od najprevodenijih srpskih savremenih pesnika na engleski jezik.

Žiri
u sastavu Gojko Tešiæ, predsednik, dr Jovan Deliæ i Danica Otaševiæ
proglasili su Radmilu Laziæ laureatom 41. Disovog proleæa.




Metafizika sumraka


Prekasno je da ièemu uèim srce.
Naizust znam azbuku patnje.
Proveravam uživo.

Vreme je stalo. Kakvo blaženstvo je u proticanju?
Stvarnost podseæa na umoljèan džemper –
Ovo su stihovi.
Život ipak šepa, poput kakve uboge devojke
Koja bi dobro da se uda
Iako u srcu nosi ožiljke uspomena –
Životopis vatre i vode.
To su zaludne i bolne zalihe
Sa kojima se polazi na dug i neizvestan put
Koji je naša lièna otadžbina,
Na koju svaèija noga stupa kao èizma.

Od Kaina starija je svaka patnja,
Pa i ova koja je kao roðaka iz daleka
Došla na tri dana a ostala,
Raskomotila se, zauzela svaki kutak.
O odlasku ni da bekne!

Vreme èuda je za nama.
Vreme graðenja kula,
Rajskih i ovozemaljskih vrtova
Iz èitanki i stihova.
Tzv. grèka sreæa èeka nas
Tamo gde nikada neæemo stiæi.
Zato napoj cveæe i srce
Iz istog krèaga, ako ikako možeš.
Vreme ne presahnjuje,
Niti ubrzava korak, kako vele.
Vreme guta sopstvene slike kao sopstvenu decu.

Znaj, neæe ti pomoæi
Nikakvo navlaèenje jorgana na glavu,
Makar te pod njim èekalo drago telo,
Nikakvo stavljanje voska u uši –
Sirenina pesma biæe deo tvog urlika.

Roðeni sreæni i manje sreæni
Umiru pre smrti svojih tela,
Vlastito lice nosiæe kao tuðu odeæu,
Poput likova sa slika Hijeronimusa Boša.

Onaj ko je napisao nebo, zemlju, more,
A naroèito ko je napisao sneg i snove,
Meseèeve mene, boje lišæa, naša lica –
Dalek se èini i hladan kao Severni pol.

Ne zovi to nihilizmom i bogohuljenjem.
Pogrešna sintaksa, loša dikcija
Beše stvaranje sveta.
Toliko je jabuka razdora baèeno meðu nas,
Da æe se jedna dokotrljati i do tvojih nogu,
Možda baš onda kada budeš skupio letinu,
Sveo raèune,
Kada budeš zabacio ruke iznad glave,
Terajuæi uvis kolutove dima i sanje.
Mrtvoroðeno biæe tvoje želje,
Udovièka svaka nada.
A ljubavi ni koliko da namažeš na krišku hleba.

Preljubnièka balada

Nigde sam. S tobom sam.
Oponašam život. Još jednom. Još jednom.
Skinula sam haljinu. Srce sam ostavila na pragu.
Muškarci žele spremnu ženu
Koju mogu odmah posedovati, kaže Bodrijar.
Svaka šovinistièka svinja dobije što zaslužuje.

Zar ne? Ti imaš mene sad.
Golu poput kokošije šije iz supermarketa.
Pa, hajde, otopi me. Stavi me na vatru.
Supica æe biti jestiva.
Tanjir pun do ruba. Biæe i "još" ako treba.
Srèi me al' tako da ostanem cela. Smrtna sam
I nièija. Gorim kao indijski štapiæ.
Zasjam. Zamirišem. Zgasnem.
U svakoj reèi - skinutom nebu. I u sebi.

Kao iz bivšeg života polje belih rada
Tako krhko slamam se,
Na suncem zastrtom podu,
Tu kraj otvorenog prozora.
Haljine tvoje žene vise prazne
Kao strašila za ptice.
Nekoliko mene stalo bi u svaku od njih.
Mogla bih da zamahujem krilima kao slepi miš,
Ako koju obuèem.
Mogla bih noæu da udaram o prozore.
Dok kraj nje ležiš da ti se objavljujem.
Da ti udaram u srce. da tuèem kao Big Ben.
Umesto da suze puštam niz prozore,
Da grgoljim niz oluke. Kao sad. Kao juèe.

Izmeðu mojih stopala visi rastegnuto nebo
Izbledelo kao isprano rublje siromaha.
To me tera na plaè. To ili nešto drugo.
"Kaži da me voliš. kaži da me voliš" -
Mada znam, s tim se ne raèuna.
Al' treba mi vazduha.
Ljubav je kozja stazica,
Da se uzverem treba mi više od želje,
Nešto stvarnije. Režanj tvog srca.
"Daj da zagrizem. Daj da zagrizem"
Tvoje srce nije Rajska jabuka,
Progledati neæu.
Istina, maèje sam slepa.
A takve bacaju u vodu. U vodu,
U prvobitnu noæ.

Hoæu te sad. Sad je zauvek.
Sad se bližim gorko-slatkom plodu
Nevina poput neba, zaèeti neæu -
Rodiæu se iznova. Ružièasta. I besmrtna.
Ja biæu prvoroðena. Ti od moga rebra.
Moja je orfejska lira. Opevaæu što hoæu.
I zvuk svojih potpetica u odlasku
Iz tvog života.


Buðenje Jovanke Orleanke ili Ja se budi(m)

Ako sam bila Jelena Trojanska, zaboravila sam i Troju i Grèku.
Ako sam bila Marija Stjuart, zaboravila sam sebe na gubilištu.
Ako sam uèestvovala u rvaèkim takmièenjima, u lovu,
Ako sam govorila u rimskom forumu,
Branila klijentelu po sudovima,
Ako sam se kupala u javnim kupatilima,
Prodavala kitice maka i perunike po tržnicama.
Ako sam služila za zabavu gospodi Atinjanima,
Zaboravila sam.
Ako sam šetala ispod maslina,
Ako sam gazila po pirinèanom polju,
Ako sam svlaèila stolu, ako sam oblaèila hiton,
Zaboravila sam.

Samo dok gledam to nebo nad Ruanom
Prepoznajem njegove zakrvavljene oèi.
Mora da sam to ja gorela na lomaèi
One 1431. godine.

Radmila Laziæ

Radmila Lazic:
POSPREMANJE

Pokosila sam oko kuæe,
Gnev i prkos.
Pomela po sebi,
Tuðe tragove,
Tuða tumaranja.
Tavnicu i nepca
Opajala sam od maštanja.

Izbacila stare stvari,
Staru ljubav, zlu vešticu
Proterala kroz odžak.
Dobrim patuljcima dala
Dobro srce.

Plaæeno i preplaæeno uzdasima,
Bacila sam na ðubre.
Potkresala drevne ruže,
Opšta mesta.

Sela,
Prekrstila noge i ruke.
Zamanjkalo mi sebe.
Zamanjkalo mi neba.

Voleti



Volim tvoje sede vlasi
I svaku tvoju boru.
Tvoj reumatizam i kašljucanje,
Podrhtavanje tvojih ruku
Dok prelistavaju stranice
Novina i knjiga,
Ili mi dodiruju kosu.
Volim ih dok ustima prinose
Šolju sa èajem,
I kada miruju u krilu,
Ili miluju psa kraj nogu.
Takoðe volim i tvoje noge
U kuænim patikama
Skupljene jednu uz drugu,
I dok se sporo vuku volim ih
Po tepihu i po lišæu,
Kao što se godinama vuku u meni.
I tvoj glas drhtav volim
Dok mi se obraæa seæajuæi se,
Ili dok mi skreæe pažnju
Na neki stih.
I tvoje mutne oèi volim
Dok žmirkaju i dok me gledaju,
I tvoje naoèari na pola nosa,
I tvoju veštaèku vilicu u èaši
Volim,
Veæ sada,
Mnogo godina unapred.

Bracna postelja


Moj se bok uz tvoj ne primièe više.
Niti tvoja krma uranja u moje morske dubine.
Pod mojim okom ti si pokvašena šibica,
Ja sam paketiæ smrzlog mesa u frizu tvojih grudi.

To je dovoljno i preko mere,
Da se ne sreæemo više pod ovim krovom,
Da se ne mimoilazimo kao na pešaèkom prelazu,
Jer nismo ni sustanari ni roðaci,
Razlièite su nam krvne grupe duše.

Moje grudi nisu biro za izgubljene stvari,
Da bih te tu držala, èuvala,
Dok te neko ne pronaðe,
Raspakuje, složi, po svojoj meri
Kao što ja nekad uèinih.

Postelja ova nije raka da ležimo u njoj kao mrci.
Nismo ti i ja Romeo i Julija
Da bih nad našim lesom sad lila suze,
A i oplakivanja živih mi je preko glave.

Neæu više da naklapam, da se cenjkam
Na temu: voliš - ne voliš.
Moje je srce analfabetsko,
Neæu da ga opismenjavam
Za šah-mat, za uzimala-davala.

Svaka prava cura zna šta joj treba,
Neko ko æe joj gristi usne umesto srca,
Ko æe joj paliti maštu pod nožnim prstima.

Takvog hoæu, takav mi treba.
Za volan sedam i dajem gas.
Ni tebi ne preporuèujem rikverc.
Bolji recept nemam.