Saša Milivojev

Biografija


Rođen je 1986. u Zrenjaninu, gde je završio muzičku gimnaziju, ispoljavajući svoj talenat. Pevao je u oratorijumu Kralj David Artura Honegera u Aradskoj filharmoniji, u Rumuniji. Nakon desotogodišnjeg uživanja muzike svoj cilj usmerava ka Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je uspešan student na odseku za proučavanje srpske književnosti i jezika. Autor je tri zbirke pesama: Tajna iza uzdaha (Narodna knjiga, Beograd, 2006), Prvi put (Kulturno-prosvetna zajednica, Kruševac, 2008), Kad svitac odleti (na srpskom, engleskom i arapskom jeziku, Filip Višnjić, Beograd, 2010) i romana Dečak iz Žute kuće. Dobitnik je brojnih nagrada i uvršten u nekoliko značajnih pesničkih antologija: Panonski galeb XIX, Rudnička vrela XIX, Garavi sokak XIX… Od 2008. godine kao kolumnista piše za Politiku u rubrici Pogledi, kao i za TV Reviju iste kuće. Od 2009. piše kolumne za Pravdu, gde se bavi analitičko-sintetičkim proučavanjem bliske i aktuelne istorije srpskog naroda. Okupiran temama o ratnim zločinima, pored brojnih pohvala, politički neistomišljenici su ga u više navrata optuživali, da, manipulišući svojim čitaocima, širi "govor mržnje". ^{[1] [2]} 2009. godine tekstovi su mu štampani u tiražu od oko 3 000 000 primeraka, u različitim dnevnim listovima. ^[3]
Bibliografija [uredi]

• Tajna iza uzdaha (Narodna knjiga, Beograd, 2006)
  
• Prvi put (Kulturno-prosvetna zajednica, Kruševac, 2008)
  
• Kad svitac odleti (When the firefly is gone, ساشا ميليفويف - عندما تحلق اليراعة), (Filip Višnjić, Beograd, 2010)
  
• Dečak iz Žute kuće
  

Kritički osvrti

• Spasoje Ž. Milovanović (dramaturg): "Saša Milivojev svoju sklonost ka raznim formama umetničkog izražavanja pretače u stihove
  u kojima, znalačkom preciznošću, zadivljuje muzikalnošću, slikovitošću
  i značenjskom mnogostrukošću svake odabrane reči. Modernost izraza i
  strukturalna složenost stiha svrstava ga u jednog od najdarovitijih pesnika"
  

• Olja Ivanjicki (slikarka):
  "Kada uđem u knjižaru ne hvatam se odmah za knjige poznatih autora koji
  su opravdali svoje pisanije. Obraćam pažnju na nova imena i knjige koje
  su se pojavile sasvim tiho i od kojih nije napravljena neka velika
  pompa. Sve te knjige imaju različite sudbine koje se mrse sa našim
  životima. Na patosu ispod police, videla sam knjigu i na njoj anđela
  koji s krvlju piše stihove. Podigla sam je i obrisala prašinu sa nje.
  Bila je potpisana imenom - Saša Milivojev. Bacila sam pogled na
  nekoliko simboličnih stihova punih dramatičnih sukoba lirskog subjekta
  sa mračnom slikom sveta. To je bilo dovoljno da je kupim i ponesem kući
  ne bih li u njoj pronašla zrak svetlosti, ali sam se razočarala lirskim
  ispadima. Međutim, kada sam okrenula poslednju stranu knjige, videla
  sam da je reč o veoma mladom pesniku i odmah mu oprostila. Nakon više
  od dve godine, javio mi se telefonom i rekao da ima potrebu da ga
  čujem. Pročitao mi je nekoliko pesama od kojih mi je zastao dah. Videla
  sam svica koji je odleteo i udaljio se od njega kao „Svetla
  tačka/Ostala je pusta obala“ po kojoj mladi pesnik nosi svetlost na
  rukama i ima ulogu iscelitelja."
  

• Danica Aćimac
  (glumica): "Od svih umetnika najviše sam volela pesnike, ne zato što su
  mi posvećivali pesme, već zato što je pesnik posrednik između Boga i
  ljudi. Poezija Saše Milivojeva je veoma neobična, prodire kroz nekoliko
  dimenzija i kod čitaoca draži neka nova čula. On razgovara sa
  apstraktnim svetovima u kojim pronalazi mir. Zbog neuzvraćene ljubavi
  koju bezuslovno poklanja, beži i traži utočište u različitim
  religijama. Razgovara sa svemirom, prirodom i ljudima koje posmatra
  kroz svoj ’’prljav prozor’’ kako odlaze. Zatim, sa vilama, Alahom i
  svemogućim bogovima koji su mu podarili moć iscelitelja, usamljenog.
  „Devet/ Veče/ Svetla tačka uzleće/ Mrak sa nebesa/ Vrteška svadbenog
  plesa.“ Negde sam pročitala da je svitac programiran u prirodi da
  svetli samo uveče u devet. U Sašinoj pesmi vidi se „Vrteška svadbenog
  plesa“, mnošto svetlih tačaka koje se pomeraju u mraku. To mi liči na
  beskrajno plutanje nebeskih tela." ^[3]
  

• Eva Ras
  (glumica): "Kada sam upoznala Sašu Milivojeva, pitala sam se u šta smo
  se mi to pretvorili, kako se mi to ponašamo da ne razumemo dete,
  pesnika od dvadeset godina, da dozvoljavamo da on bude tužan, da oseća
  sve terete ovoga sveta, kao da mora sam da ih nosi. Pročitala sam
  njegove pesme, ali u sebi. Nekada davno svi su čitali glasno, a Sveti
  Avgustin je u četrnaestom veku otkrio da čita u sebi, zbog čega su ga
  spalili na lomači, kao đavola. Sašine pesme sam čitala kao Sveti
  Avgustin. Videla sam koliko je ovo dete tužno i da je potrebno da ga
  podržimo jer je pesnik sa dvadeset godina." ^{[3] [8]}. ^[9]
  

• Žiža Stojanović
  (glumica): "Neobično zreo za svoje godine, asocijativan, duboko
  emotivan... Ume da se vine u visine i pažljivo sa njih da silazi,
  opravdano. Saša Milivojev je zaljubljen u pesništvo i lepotu, ali
  neobičnu i nedohvatljivu!" ^{[3] [8]}. ^[10]
  

• Ljubomir Kokotović (slikar): "Uvek mi se učini da sam ja već video to što je Saša Milivojev video, ubeđujući sebe da je to kod mene spavalo." ^{[3] [11]}
  

• Zlata Numanagić
  (glumica): "Toliko godina glumim da ne mogu ni da zamislim koliko sam
  pesama pročitala na različitim pesničkim večerima. Ne sećam se kad sam
  poslednji put imala tremu kao na promociji knige „Tajna iza uzdaha“
  Saše Milivojeva. Pre svega, zbog veoma zrele, ozbiljne filozofske
  poezije, s druge strane, nije mi bilo svejedno kada sam videla publiku,
  pun Etnografski muzej. Niko ne bi očekivao da jedan dvadesetogodišnji
  pesnik u Srbiji može da priredi takav događaj beogradskoj publici…"
  

• Rada Saratlić
  (novinar): "Mladog pesnika, Sašu Milivojeva sam sticajem okolnosti
  upoznala i njegovu prvu knjigu imala sam još u rukopisu. Poželeo je da
  dam sud za ono što je napisao, a ja sam rekla: Ne, nisam sudija, ne dao
  mi Bog, ne dao mi Bog…
  

Osetila sam nešto iskreno u njegovoj poeziji i pitala ga: Saša, šta
ti hoćeš da budeš u životu, ali iskreno da mi kažeš? Kući kod mene…
Kaže mi: „Ja hoću da budem pesnik…“ Majko Isusova! Uhvatila sam se za
glavu… Ej! U Srbiji!? Juče i danas biti pesnik? Pažljivo sam ga slušala
kako čita… Ništa drugo mi ne možemo osim da ga podržimo, šta bi nas to
koštalo? Poznat nam je Miljković: „Ubi me prejaka reč.“ Završio je u
Zagrebu u jednom toaletu, bežeći iz Beograda. Pa valjda je dosta da po
Srbiji ubijaju pesnike, bar ne u začetku! Hoće da bude pesnik? Ima tu
nečega, nešto smo osetili. Hajde da nikad, ni pesnike, ni glumce, ni
umetnike, ni obućare, nikog više ko ima srce i ko ima dušu, ne
sklanjamo sa scene. Nek svako bude na svojoj sceni."
[You must be registered and logged in to see this image.]

Biću krajnje iskren i pošten, kao i uvek, prema čitalačkoj publici.
Opet su me zabolele otrcane fraze koje nam ništa ne donose, osim
nepravde, bedačine i nemaštine, tipa: „Danas, 20 godina od obnavljanja
demokrature, možemo reći da Srbija nikada, sa stanovišta demokratskih
principa i vrednosti, nije bila na višem nivou razvoja”, rekao je
galantni vazal na skupu povodom dvadeset godina od obnavljanja njihovog
„mukotrpnog“ rada, kada je objavio sve, ali ne i rat kriminalcima u
vlastitim redovima, jer bi se isti načisto proredili.

Ej, oni objavljuju rat protiv kriminala?! Izgleda da su se zaneli u
svojim vizijama, a izgleda i u provizijama! Ma pući će takva vladavina
kao Gazela i šamari novinarima Kurira, jer nikada Srbijom nije vladala
stranka poput njihove, koja je prevarila svoje demokratski orijentisane
građane. Drugo: ne znam zaista o kakvom radu, nivou, i o kakvim
vrednostima je reč kada se, između ostalog, potenciraju „demokratski
principi“, sa fazonima: „Demokratura i naša stranka je veća od svog
članstva. Nju čine oni koji podržavaju njenu ideju, ali i kritikuju
njen rad“. Pa ovo je da se upišaš od smeha! Takve izjave mogu biti samo
posledice primanja one vakcine protiv gripa, za koju je trebalo da se
potpiše kad se prima.

Mogu samo da sanjaju demokratiju koje nikada nije bilo i koje nikada
neće biti. Žvaka o borbi protiv vladajućeg kriminala deluje kao hleb od
dva dinara i Srbija sa granicama Karlovac-Karlobag-Rijeka. U svoj toj
lagariji i muljavini može ih prešišati jedino Dinkić sa „akcijama“.

U našoj zemlji nikada nije bilo lakše otići u zatvor, naravno
nezakonit, ali nikako da tamo odu oni kojima je tamo zaista mesto. A o
nezavisnom i nepristrasnom sudstvu i „depolitizovanoj“ i
„nekorumpiranoj“ javoj upravi, tržišnoj ekonomiji, niskoj stopi
nezaposlenosti, razgovaraćemo drugom prilikom...

Demokratija kao vladavina prava je mnogo sveobuhvatnija definicija od
bukvalne – da je to vladavina naroda. U 21. veku individualne slobode
su srž demokratije, i ukoliko volja naroda može da ih ograniči, tu
demokratije nema. To je trebalo učiti u školama, ali nastavni kadar u
Srbiji intelektualno nije u stanju da ode korak dalje od
pojednostavljene logike tumačenja demokratije, na osnovu bukvalnog
prevoda te reči. I vladari su u školi naučili jedino to što su
napisali, i što ponavlja 90 odsto ljudi u Srbiji – definiciju
demokratije, koju zloupotrebljavaju da podjebavaju i izgrađuju moć
svojih ideologija.

Kada sam kao dete nesvesno podržavao takve „vrednosti“, nije im
odgovaralo što ne znam da lažem poput Bujketa, Kate Nebojšića, Janje
Draganića, i svih onih gažista koji se nazivaju „piscima“ i
„analitičarima“ i koji će biti upakovani i marginalizovani zajedno sa
komunjarama: Vukadin Đorđević, Brka Mišić, Albahar Davidović, Jeba Pas,
Marčelo Treskalo, Mija Ivanović, ljubitelj Vesne Jugović i slični. Kada
sam kritikovao „demokratke vrednosti“, demokratski su me šutirali,
nihilisali, bagatelisali, mentalno zlostavljali i proganjali. Preživeo
sam, sa ovo malo godina, sve ono što su preživljavali srpski pesnici.
Nikada nikome nisam tražio honorar, ni Narodnoj knjizi, ni Politici, ni
Pravdi, verujući da me je Bog poslao da stvaram za svoj narod,
bezuslovno, nepovratno, neprofitno... Zna se dobro ko me nije shvatio i
zato: DVOJKA ZA DEMOKRATIJU!

Saša Milivojev, kolumna
EMOCIJE SRBIJE
PRAVDA (objavljeno 3. oktobra 2009.)

[You must be registered and logged in to see this image.]



Iako je život borba, a mi od borbe pravimo život, nisam se politički
opredelio kao što mnogi misle, i u dilemi sam da li da se povučem.
Možda je ovo moja poslednja „ispovest“ nakon koje ću se zahvaliti
Politici, Pravdi i drugim listovima, Narodnoj knjizi i
Kulturno-prosvetnoj zajednici Kruševca što su mi, sa dvadeset godina,
ustupili mesto da oprobam svoju „nepismenost“. Obradio sam stotinu
tema, čačkajući po emocijama Srbije prema evroatlanskim integracijama,
različitim ideologijama, prema ratnim zločinima i ratnim zločincima.
Čačkao sam po emocijama Srba prema Srbima, prema Kosovu, Albancima,
Hrvatima, Bošnjacima, prema bratskim ratovima i trudio se da budem
objektivan. Shvatio sam da ne postoje prava koja bi se mogla tako
sukobiti kao nacionalna prava više naroda koji žive zajedno. Tražiti
ono što je istinito, ne znači tražiti ono što je poželjno. Nije mi
svejedno, jer ponekad se u glasu naroda čuje grmljavina.

Čovečanstvo se oduvek delilo na domaćine i goste, a kad započnemo svađu
između prošlosti i sadašnjosti, uviđamo da gubimo budućnost. Ipak, iako
ljudska dela prosuđujemo prema tome koliko nam daju zadovoljstva ili
zadaju bol, poštovanje demokratije je najbolji izbor, jer kad bi svaki
čovek voleo sve ljude, tada bi svaki pojedinačno posedovao svet.

Vlade su jedra, narod vetar, država lađa, vreme more... Uskoro ćemo
zaploviti, a to ne znači da ne bi trebalo negovati istinski
patriotizam, jer kome u srcu ne živi otaxbina, taj se svugde može
smatrati prognanikom, u duši mu je praznina koju ne ispunjava nikakva
stvar, nikakvo osećanje. Kod Srba sam osetio različite emocije koje se
javljaju zajedno, a koje izazivaju mediji: strah i uznemirenost. Možda
mediji, ipak, prirodno deluju. Strahovi su prastara emocija koja je
ljudsku rasu održala u životu, deo su zajednice u kojoj živimo.
Oslikavaju deo kulture u kojoj smo vaspitavani. Panika. Potiče od grčke
reči „panikon“. Označava povezanost sa Panom, bogom šuma i livada koji
proizvodi neobične zvuke, koji izazivaju smrtni strah kod stada ovaca i
koza, i kod ljudi... Izaziva haotično ponašanje i gubitak svakog oblika
samokontrole.

Bes. Oslobađa se kad je događaj frustrirajući, kada ne postižemo ono
što od sebe, drugih i ove države očekujemo. Gnev. Ta emocionalna
reakcija, nije uvek iraiconalna i izazvana autosugestijom, naprotiv,
uglavnom je izazvana objektivnim događajima. Gnev zatamnjuje pamet, ali
osvetljuje srce. Ispoljava se u nasilnom ponašanju i nesvesnoj nameri
da se neko povredi. Dakle, nisu slučajni česti sukobi na ulicama. Nemir
je nezadovoljstvo, a nezadovoljstvo je prvi korak ka napretku.

Mržnja. U mržnji je strah. Spinoza je definisao mržnju kao „tip bola
čiji uzrok leži u spoljašnjim izvorima“. Nikada se mržnja ne uklanja
mržnjom, mada je ona bliža ljubavi od hladne ravnodušnosti. Kulminacija
ovakvih negativnih emocija je ksenofobija, karakteristična za sve
zaraćene strane. Javila se na našim prostorima veoma davno, jer su
konflikti bili mnogobrojni i najčešće vezani za religiozni identitet
koji je nametnut tu, na granici plemenski narodnog postojanja, dodira,
interesa opstanka.

Milosrđe. Briše svaku razliku između nas i drugih. Ništa nam ne može
pružiti takav mir, kao mi sami. Srbi nisu ni svesni da žele svet mira.
Ljubav. Nije čudo, ali čini čudesa. Moramo se voleti ili umreti. Neka
blagost pobedi ljutnju, neka dobro savlada zlo, neka gramzljivca
nadjačaju darovi, neka lažova nadigra istina. O, neka mržnji, preko
ljubavi, dođe kraj.

Saša Milivojev, kolumna
EMOCIJE SRBIJE
PRAVDA (objavljeno 3. oktobra 2009.)

[You must be registered and logged in to see this image.]



Iako je život borba, a mi od borbe pravimo život, nisam se politički
opredelio kao što mnogi misle, i u dilemi sam da li da se povučem.
Možda je ovo moja poslednja „ispovest“ nakon koje ću se zahvaliti
Politici, Pravdi i drugim listovima, Narodnoj knjizi i
Kulturno-prosvetnoj zajednici Kruševca što su mi, sa dvadeset godina,
ustupili mesto da oprobam svoju „nepismenost“. Obradio sam stotinu
tema, čačkajući po emocijama Srbije prema evroatlanskim integracijama,
različitim ideologijama, prema ratnim zločinima i ratnim zločincima.
Čačkao sam po emocijama Srba prema Srbima, prema Kosovu, Albancima,
Hrvatima, Bošnjacima, prema bratskim ratovima i trudio se da budem
objektivan. Shvatio sam da ne postoje prava koja bi se mogla tako
sukobiti kao nacionalna prava više naroda koji žive zajedno. Tražiti
ono što je istinito, ne znači tražiti ono što je poželjno. Nije mi
svejedno, jer ponekad se u glasu naroda čuje grmljavina.

Čovečanstvo se oduvek delilo na domaćine i goste, a kad započnemo svađu
između prošlosti i sadašnjosti, uviđamo da gubimo budućnost. Ipak, iako
ljudska dela prosuđujemo prema tome koliko nam daju zadovoljstva ili
zadaju bol, poštovanje demokratije je najbolji izbor, jer kad bi svaki
čovek voleo sve ljude, tada bi svaki pojedinačno posedovao svet.

Vlade su jedra, narod vetar, država lađa, vreme more... Uskoro ćemo
zaploviti, a to ne znači da ne bi trebalo negovati istinski
patriotizam, jer kome u srcu ne živi otaxbina, taj se svugde može
smatrati prognanikom, u duši mu je praznina koju ne ispunjava nikakva
stvar, nikakvo osećanje. Kod Srba sam osetio različite emocije koje se
javljaju zajedno, a koje izazivaju mediji: strah i uznemirenost. Možda
mediji, ipak, prirodno deluju. Strahovi su prastara emocija koja je
ljudsku rasu održala u životu, deo su zajednice u kojoj živimo.
Oslikavaju deo kulture u kojoj smo vaspitavani. Panika. Potiče od grčke
reči „panikon“. Označava povezanost sa Panom, bogom šuma i livada koji
proizvodi neobične zvuke, koji izazivaju smrtni strah kod stada ovaca i
koza, i kod ljudi... Izaziva haotično ponašanje i gubitak svakog oblika
samokontrole.

Bes. Oslobađa se kad je događaj frustrirajući, kada ne postižemo ono
što od sebe, drugih i ove države očekujemo. Gnev. Ta emocionalna
reakcija, nije uvek iraiconalna i izazvana autosugestijom, naprotiv,
uglavnom je izazvana objektivnim događajima. Gnev zatamnjuje pamet, ali
osvetljuje srce. Ispoljava se u nasilnom ponašanju i nesvesnoj nameri
da se neko povredi. Dakle, nisu slučajni česti sukobi na ulicama. Nemir
je nezadovoljstvo, a nezadovoljstvo je prvi korak ka napretku.

Mržnja. U mržnji je strah. Spinoza je definisao mržnju kao „tip bola
čiji uzrok leži u spoljašnjim izvorima“. Nikada se mržnja ne uklanja
mržnjom, mada je ona bliža ljubavi od hladne ravnodušnosti. Kulminacija
ovakvih negativnih emocija je ksenofobija, karakteristična za sve
zaraćene strane. Javila se na našim prostorima veoma davno, jer su
konflikti bili mnogobrojni i najčešće vezani za religiozni identitet
koji je nametnut tu, na granici plemenski narodnog postojanja, dodira,
interesa opstanka.

Milosrđe. Briše svaku razliku između nas i drugih. Ništa nam ne može
pružiti takav mir, kao mi sami. Srbi nisu ni svesni da žele svet mira.
Ljubav. Nije čudo, ali čini čudesa. Moramo se voleti ili umreti. Neka
blagost pobedi ljutnju, neka dobro savlada zlo, neka gramzljivca
nadjačaju darovi, neka lažova nadigra istina. O, neka mržnji, preko
ljubavi, dođe kraj.