Vesna Radusinović PISANJE
JE MOJA TERAPIJA Vesna ne voli da deli savete, ne daje ni
kulinarske recepte, ali zato piše knjige u kojima, tvrdi ona, možete
pronaći prijateljicu, sreću, a možda i sebe same [You must be registered and logged in to see this image.] Vesna Radusinović važi za ženu bez dlake na jeziku i ne postoji
pitanje na koje ona nema britak odgovor. Ne robuje standardima i živi za
tri, njoj najvažnije, stvari na svetu - sina Vedrana, partnera Milomira
Marića i pisanje...
Šta smatrate svojim najvećim uspehom dosad? Poput svake ponosne mame, najvećim uspehom smatram činjenicu da moj
osamnaestogodišnji sin Vedran najdublje prezire nikotin, drogu i
alkohol, držim da me smatra za dragocenog saveznika i ortaka kroz sve
godine svog odrastanja. Obara me s nogu njegov smisao za humor, odsustvo
snobizma i animozitet prema privatnim školama, kao i sposobnost da
jasno i glasno zastupa svoje stavove i svako svoje mišljenje, i da se
konfrontira argumentima, a ne emocijama, poput mene.
Imate li prave prijatelje? Ili su pravi, ili nisu prijatelji. Postoje ljudi za koje bih učinila i
stvari na granici mogućeg, a bogami, ima i onih za koje ne bih makla
prstom. Nije to uvek bilo tako, to sam teškom mukom naučila. Čovek ima
najviše prijatelja uglavnom kada mu najmanje trebaju. I obrnuto. A,
prosto je neverovatno, i pri tom istinito, kako vas svi odreda kojima
ste pomogli u njihovim lošim periodima, poslovnim i privatnim, kasnije
strastveno mrze. Kažu da je to normalno jer ste, iako nekad od velike
pomoći, usput bili i svedok onoga što bi najradije zaboravili i čega bi
se rado odrekli i precrtali u svojoj biografiji.
Ko vas savetuje, a koga savetujete? Ne savetujem nikoga niti savete primam. Odustajući od ideje da menjam
druge, počela sam da menjam svoj odnos prema njima. Pisanje mi je u tom
smislu sjajna terapija, jer koliko god jednostavno zvuči odluka da se
drugima ne mešate u život i da ne dozvolite da se vama mešaju u vaš - u
praksi je to prilično komplikovano i često neizvodljivo. Zato više ne
dajem čak ni kulinarske recepte. Ionako nikad ne znam koliko grama toga i
toga ide u nešto što spremam, kod mene je to odokativno. Elem, kao
neumerena u svemu, poslednja sam osoba na svetu kojoj stoji odora drage
Savete...
Čemu težite? Težim danima u kojima neću slušati teške bogataše kako jadikuju nad
svojom zlom sudbinom, frustrirane žene koje imaju sto grama celulita na
butinama ili zadnjici i od toga prave cirkus... Težim danu u kom će
nestati svi energetski vampiri i u kom će svi odreda počistiti najpre
svoje dvorište i urediti svoj dom, dan bez terora samozvanih selebritija
i VIP persona u nikad jadnijoj i siromašnijoj Srbiji na kolenima...
Eto, sanjam jedan takav običan dan. A tek trendseterke, džetseterke i
fensi likove od kojih obavezno dobijam tikove...
Vaša poslednja knjiga, koja je zabeležila sjajan uspeh, bila bi
odlična za televizijsku seriju. Razmišljate li o toj opciji? Prijateljice su, verovatno, moja najzrelija knjiga, a i tema je
univerzalna, ljubavni trougao, i to ne baš klasičan, i višeslojna
naracija, koja mi, izgleda, ide od ruke. Serija se upravo radi. O
detaljima, po ugovoru, ne mogu još da pričam. Uostalom, gledaćete je
uskoro na najvećoj televiziji.
Koja je vaša najbolja osobina, a koja najgora? Pa, za moju najbolju osobinu svi tvrde da je najgora. Imam, naime,
običaj da uredno kažem svakome sve u lice, a i užasno sam empatična.
Kada se prihvatim rešavanja tuđih briga i problema, u tome mi nema
ravne. Osim toga, iako posedujem solidan glumački dar, kada mi neko nije
simpatičan, teško umem da to prikrijem. Čak ni zabave radi. A kamoli
zbog nekog interesa. To je, verovatno, stvar nasleđa, mojih gorštačkih
korena i pomalo neurotičnog karaktera. I užasno sam nestrpljiva. Želim
sve sad i odmah - ili nikad.
Kako ste omađijali Milomira Marića? Sećam se kao kroz maglu, neko krilo slepog miša, končići sa tanga
gaćica, kap do dve krvi domaćeg pevca i kopita lude krave... Ali, avaj,
rekla sam vam da ne pamtim nikakve recepte... Šalim se, naravno. Magijom
se ne bavim, što nikako ne znači da se drugi nisu bavili mnome upravo
na taj način. Baš su mi tako rekle neke ugledne vidovnjakinje, nudeći da
mi skinu čini koje je ko zna koja bacila na mene. A Marić baš deluje
omađijano, primetila sam to odavno. Naročito kad se izgubi između 50.000
svojih knjiga, a ponekad i pogreši ulicu u kojoj stanujemo jer i
hodajući čita - da ne gubi vreme na banalnosti kao što su semafor,
pešački prelaz, jer ga slučajni prolaznici tako omađijanog posmatraju u
čudu. Jedino se bojim da ga nešto u prolazu ne zgazi.
Kakav ste roditelj? Smaram često, kao i svi roditelji. Osuši kosu, obuci duks - hladno je,
lepše ti stoji belo nego crno, ne seci nokte nedeljom, skloni se od tog
kompjutera, daj mami ljubac, kad se vraćaš, jedi nešto zdravo. Užas!
Brak je za vas... Ne znam, nisam u braku. Bila sam u prvom braku dve-tri godine. Nije
neka pljačka. Više sam za umetnički život udvoje, što je rekao
legendarni Đenka. Pristalica sam apsolutne slobode, a i sva ta
administracija, pre i posle... A tek idilične bračne scene u kući,
frcaju noževi, pljušte psovke i uvrede, a napolju je sve „komi fo". To
vam je kao s gubitkom nevinosti. Valjda to svako prvi put uradi iz
radoznalosti, neznanja, očekivanja novog, nepoznatog i uzbudljivog...
Zemlja će, kao, da se pomera. Ma, neće!
Šta svaka žena treba da zna? Ne delim savete. No, tu su moje knjige, pa možda i pronađu nešto za
sebe u mojim već sabranim nedelima. Vredi pokušati, nemaju šta da
izgube, osim iluzija, poput posrnule autorke. A, možda će i u mojim
romanima konačno pronaći sebe...
