Branko Radicevic

Naslov: Branko Radicevic Pon Maj 10, 2010 8:31 pm

Branko Radicevic

Branko Radicevic bio je po rodjenju Brodjanin i Slavonac a po detinjstvu i mladosti Zemunac i Sremac. Otac mu je bio u Brodu carinski cinovnik i tu se Branko 18. marta 1824 rodio. Godine 1830 premesten je pak Todor Radicevic iz Broda u Zemun. Sa sobom je doveo i Branka, koji je tada tek sest godina imao.I tu u Zemunu proveo je Branko najlepse svoje doba. Ono detinjstvo u kom se ne zna ni za brige, ni za nevolje, u kome se skace i trci, zivi u vetar i ne misli na svet. U tom dobu posao je oktobra 1830. godine u osnovnu skole, koje je prota zemunski Jeftimije Ivanovic vrlo digao i u srpskom duhu drzao, a Vasilije Vasiljevic nadairao, U ovod dobu poceo se Vasiljevic za ”jotu” zagrevati, koja je bila najveci greh protiv dotasnjeg pravopisa. Branko je isao u skolu ne znajuci da u Zemun Vuk Stefanovic cesto dolazi, tu kod Vasilija Vasiljevica rucava,da je poceo kupiti narodne pesme i 1818, izdao recnik srpskog jezika. Mozda mu je koji put u oci upao sakati covek sa crvenim fesom, kome je drugu nogu stula zamenjivala. Branko je u to doba bio 7-8 godina star a Vuku je bilo oko 45.

Starima i konzervativnim zemuncima se on nije dopadao. Hteo je ”rusiti” pravoslavije i debelo ”jer” i uvadjati neku jotu. Ali kolonija jotovaca bivala je sve veca. Vasa Vasiljevic ugledan trgvac, radio je na njenom sirenju i sa zemunskom Kosavom osecao e neki dah novog vremena i tanki miris ”jote”.

U ovome prelomu proveo je Branko Radicevic u Zemunu, ne imajuci ni pojma cemu se ljudi bore i kakve se ideje u mestu i narodu sire. Jota je bila u skoli zabranjena i tesko ucitelju, koji bi se usudio da na crnu tablu napise ”jotu” i djacima kaze, da taj kratki rec, ta velika ”zapjati” znaci pocetak novog doba u knjizevnosti, rekao bi covek u zivotu srposkog naroda. U jednoj satnici, koju u pocetku nije niko ozbiljno uzimao, lezala je klica velike ideje, preporodjaja knjizevnosti, tako reci svetskog dogadjaja. Srpski narod pocinje prvi put gubiti pamcenje. Od Kosova je sve tubio a nista nije zaboravljao, ali je u doba Branka u Zemunu, poceo zaboravljati stari rusko-slovenski jezik i pravopis i uvidjati svoj jezik i knjizevnost-da ga svi razumu.

Sve se to u Zemunu zbivalo, kada je carinski sluzbenik Todor radicevic u zemunski ”kontumac” (danasnji varoski perivoj pred gimnazijom) pregledao robu sa Balkana i odmerivao carinske takse a u Nikolajevskoj skoli njegov sin Aleksa, kasnije Branko, u skamijama slusao kako ucitelj predaje predmete i trazi priliku da rasejane djake kazniti moze. Prut i batine bile su u to doba pedagoska sredstva, da se bolje pamti.

U srpskim,nemackim skolama zemunskim proveo je Branko punih pet godina (1830-1835) i naucio toliko da je otac njegov mgao pomisljati da ga u gimnaziju posalje. Od Zemuna pa do Karlovaca, gde je bilo gimnazije, moglo se za jedan dan stici kolima. Mogao je u Karlovce dolaziti i Branka nadzirati, koje je bez matere i slabunjav bio. Ruza,mati Brankova bila je 1. Aprila 1833 umrla, a od ovog doba bio je, tako reci,sam sebi ostavavljen.. Otac u sluzbi a mati u grobu.Pune dve i po godine bila je kuca Todora radicevica prazna, dok najposle i Branko iz Zemuna ne ode. To je bilo pocetkom 1835. Kada je prvi gimnazijski razred podje. I od ovog doba pa do Jula 1841 ostade Branko u Karlovcima, provodjajuci ferije u Zemunu. Potonje godine svrsi sesti razred i vrati se u Zemun, u kome duze istade. Na licu mu se pokazivalo bledilo i telesna slabost kao da je oca u brigu bacilo. Po savetu lecnika (mozda dr. Djordja Pantelica koji je u varosi fizik bio), resi se Todor Radicevic da Aleksu ne salje u VII razred, nego da ga ostavi da se godinu dana odmara. To je bilo od Juna 1841, godine do oktobra 1842. Zimu,prolece I leto ove godine proveo je Branko u Zemunu u odmoru, zauzet oko toga da se oporavi,osnazi I za tezi rad koji je predstojao spremi. Dobar zrak, kupanje u Dunavu, snazna jela I slatka sremska grozdja kao da se slabackom djaku pomogli.

U tome Todor Radicevic bude sluzbeno premesten u Temisvar I Branko morade sa ocem. U Karlovcima u ostalom i nije bili VII i VIII razreda. Tu u Temisvaru svrsi Branko sedmu i osmu gimnaziju, ili kako se onda govorili filozofiju (1843-1841).

Zatim ode u Bec i stade slusati prava, ali ih ne zavrsi.Proveo je tri godine na pravnom fakultetu ali sto je vise slusa, prava su mu se sve manje dopadala. Godine 1847. raskrsti sa pravima. U tom nastade onaj veliki narodni pokret koji 1848, izvrze u revoluciju. Skole budu pozatvarane i Brano se vrati kuci. Dodje u Karlovce a zatim u Zemun. I u jednom i u drugom mestu imao je prijatelja i skolskih drugova. Narocito ga je Zemun sa svojim velicanstvenim polozajem i blizinom Beograda privlacio. U Zemunu je bio poznata i mila osoba. Prosle godine (1847) stampao je on u becu prvu knjigu svojih pesama, dotle nepoznatim i slatkim jezikom. To je bio onaj jezik za koji se Vuk u Zemunu borio, kada je Branko u osnovnim skolama sedeo, a knjiga je bila stampana ovom ”jotom” od koje su se konzervativni ljudi uzasavali. Madjarska revolucija, narodni jezik,jota, Vuk i t. d. - svako je za seb bilo prevrat i gle, sad je poceo i Branko sluziti se tim odvratnim stvarima. Kud ce to odvesti?

U tom puce glas da je general Djura Danicic dobio bitku. Napisao je knjigu pod naslovom “Rat za srpski jezik”, kojom debelo jer I Hadzi-Svetic do noge bubu potuceni. Nova era nastupi, narodi se umirise i sve podje svojim starim redom.

Cudna je sudbina htela, da Branko i Vuk u Zemunu zajedno zive ne poznavajuci jedan drugog, da se kasnije poznadu i svaki u svom zapru srp. knjizevnosti nov pravac dade. Branko je u Becu bio cest gost Vukov a sa njime i Djurom Danicicem udarao temelje nove knjizevnosti. Mozda je bilo cestih razgovora i o Zemunu i o svom detinjskom dobu Brankovom i nevoljama Vukovim. U Zemunu je saranjena i mati Brankova kao i mati Todora Radicevica. Zna se gde su im grobovi. Na kamenima zapisana su imena. Ali do danas nije nista ucinjeno, da se kosti Ruzine prenesu na bolje mesto. I u zemunskom parku trebalo bi se Branka setiti. Carinski cinovnici ziveli su i stanovali onda u ”kontumacu” malom predgradju, zatvorenom zidovima. Tu je sva roba sa istoka istovarivana i po propisu neko vreme stajala. U tom prostoru proveo je Branko pet godina detinjstva,a u Vukovom zivotu videsmo kakve je pogrde on o istip prostorijama od Milosevih agenata bas u doba Brankova bavljenja u istima slusao. Vuka na jednom delu kontumaca pogrdjuju prijatelji Milosevi a na drugom Branko, decak od osam i po godina zauzet igranjem ili skolskim knjigama. Ali je Branko napustio i jedni i drugo i dosao do ”parlamentarije”, primamljen vikom i larmom, da vidi, kako ovog hromog coveka sa fesom na glavi svakojakoim imenima nepoznati ljudi nazivaju. To bi se moglo nazvati . Vuk i Branko u zemunskom kontumacu 1832. godine.

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Naslov: Re: Branko Radicevic Pon Maj 10, 2010 8:36 pm

Devojka na studencu

Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjiću laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!

Đački rastanak

. . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . .
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluždravo tiče -
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptić i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s' čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče...
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Jošte malo - eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
"Živo, živo!" jedan drugog kori;
Živo s' radi, al' niko s'ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s' podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci čili podvikuju;
"Svirac svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa -
Za tobome, dušo, skapa'!
Oho, sele vita stasa,
Drž' se braći oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al' u tvoji' nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud'o!"...
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
"Kolovođo, zlato moje!"...
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s' ore;
A u zoru s' zajuhuče,
Udri opet ka' i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi',
Zbogom grozde, zbogom vinogradi!
. . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . .
Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot'š'o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s' odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplašila;
Što ne mogla, u tamu zavila...
Al' opet čini se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije -
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
"Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se veče smrći mora,
Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka"...
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o;
Mlogi reče: Ao rajska sliko!" -
Al' ko ja te rad ne im'o niko!
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
Tambur, tambur, sitna tamburice -
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd' u kolo, ko će tu da drema...
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno -
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijanče, ognju zivi,
Ko se tebi još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje živi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte ter'o?
Ti si ka'no hitra munja,
što nikada ne pokunja.
Ao, Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš:
Blago - Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani zdravo, zdravo,
Ko j'u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od višnjega je ono Boga!
. . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . .

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Naslov: Re: Branko Radicevic Pon Maj 10, 2010 8:38 pm

Kad mlidijah umreti

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Naslov: Re: Branko Radicevic Pon Maj 10, 2010 8:40 pm

Ukor

Gde si dušo, gde si hrano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja ostah sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

MAJCINA DUSA

A svud nebo I trava.
I kao da se duboko
Budi veliko oko
Sto u tisini spava.

Zastruji ispod vlaca
I treperi u zraku.
Klate se dva bresta ko braca
Koji kopaju raku.

Vec mamen, iznenada,
Zastrepim: neko slusa.
Mirise majcina dusa
Nad kovcegom livada.

Uslastilo je cvece.
Zujkaju pcele daha.
I vuku iz saca, iz praha,
Visoke vostane svece.

A svuda nebo I trava.
Ko pokvor, ogroman, rusan.
Crkvica moja glava.
Tamjan- majcina dusa.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

BEOGRAD

Ti trazis grad u gradu Beogradu,
a on se veselo prebrojava.
Bas kao da izgovara, slog po slog,
najtoplija imena ovog sveta:

Spasoje, Vukasin, Milivoje, Ja Aco,
Petronije, Ranisavka, Leposava, Ja Strajo.

Pomislis: gorak je grad
zbog neispunjenih prostora u sebi,
tamo nekih taraba, tresanja i dvorista
sto zute seoskim letom.

Tada se dogodi cudo:
grad ti se usred vida za dva koplja ozida.

Toliko da se zbunis.

Al opet prozivka iskreno najsaljivija:

Ja Mitar, Jevstasije, Milomirka, Ruza.
Ja cedni otac Pantelija i Grozda.

Ti trazis grad od Cvetka i Kalemegdana.
A on izmice ka Savi.
I uz put vidis ljude kako se zagledaju
u neispunjene prostore u sebi:
u tamo neke tarabe, tresnje i dvorista
sto zute seoskim letom.

I tako- do prvih ladja.

A grad izmakne ka Dunavu.

Ali kada je sve vec jasno
i vise nema povratka,
prepukne grad na najgradskijem mestu.

Koliko da se provuce harmonika.

Pa opet tamo neka taraba, tresnja i dvoriste
sto zute seoskim letom.

I kaplju, slog po slog,
najtoplija imena ovoga sveta:

Radovan, Ja Ljubinko, Ilija, Velizir, Vasa,
Milisav, Ja Lazar, Andjelko, Andjelija, Sava,
Svetozar, Radomir, Lepotinjka, Ja Arsa.

Ti trazis grad u gradu Beogradu.
A svirala kroz pesmu progovara.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

STORUCICA MAJKA

Sto ruku ima nasa seljacka mati.
S jednom te u svet silje, s drugom vrati.
S jednom zeni, s drugom u vojsku prati.
A kad uzuti jesen, zadrhti iznad snopa.
Jer sjednom zivoot daje, sa drugom u grob kopa.
Sto ruku ima nasa seljacka mati.

Sto ruku ima nasa seljacka mati.
S jednom te krsti, s drugom ispod vedja
bakarne pare spusti, da sklopi oci sinu.
Tad mati nasa stavlja nevidljivi krst na ledja
i zauvek potanja u negdbinu.
Sto ruku ima nasa seljacka mati.

Sto ruku ima nasa seljacka mati.
S jednom te kiti, s drugom o desno rame
okaci pusku I na drum carski otprati.
A kad se vrati, u duge noci tame,
Ona ce beli pokrov za crne slutnje tkati.
Sto ruku ima nasa seljacka mati.

Sto ruku ima nasa seljacka mati.
Vojne su, I samo ona sred ravnice se klati.
Osvane barjak crn ispuste crne kise.
Sto ruku ima nasa seljacka mati.

Sto ruku ima nasa seljacka mati.
S jednom isceli, s drugom svu noc kopa
Po grobovima svojim, oci svoje da iskopa.
I sve su ruke bele, samo jedna se crni.
Gospode, obeli nasu seljacku majku.
Duni I kandilo ratova utrni.
Sto ruku ima nasa seljacka mati.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

STID ZBOG RECI

Poceo sam da mrzim reci.
Bezim u cutnju. Krijem se od zvuka.
Uskoro cu sa nemima da se druzim.
Rec opet da postane- ruka.

Jer- usne se samo pokrenu. Noge idu.
I ruke masu odvojeno, leno.
A treba reci: smrt, ili: rodjenje sina.
Uzbudjenja drhtaj ramena nije pokreno.

Radjati rec svaku kao porodilja.
S krikom i da usna zakrvavi.
Od stida zbog reci odlazim na pojila
gde govor bika savija kicmu kravi.

Prilazim zeni. Telom zove: hodi!
Da rece glasom, ne bih se osvrno.
Upalio sam prste.
Jezik svoj- utrno.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

PISMONOSA
MOJE MAJKE

U toj ulici,

u ulici sto se penje u brda,

u toj pravoj, u toj laganoj,
u toj cipkastoj,
u ulici kajsija,
malih kuca,
u ulici bagremova sa klupama ispod kapija,

u ulici koja skrece jednim puteljkom na groblje,
i koja se bas na tom mestu kao u strahu odbija,
i sklupca u veliku zavojnicu,
i odmah se, potom, ispravi
i odmagli ka zelenim proplancima,

kao da bezi,
u toj ulici, u ulici kneza Milosa,
danas, posle svega sto se dogodi,
prvi put sretoh majcinog pismonosu.

Bilo je to na onom malom mostu
ispred kuce u kojoj je zivela moja majka,
odmah tu pored " Autoprevoza ",
I dogodilo se nesto neobjasnjivo,
sto nisam mogao naslutiti.
Jer postar stade i lice mu se, kao nekad, razvedri.
I ja zastadoh, kao u snu i nadi...

On je vec trom o dugckih pesacenja.
I desno mu je rame malo opusteno.
I glas kao da se umorio od dovikivanja.
Jer cuh kad proziva pred brojem sedamdeset i jedan:
Vasilijevic!

Cuo sam glas kako potmulo odjeknu.
Izadje covek, uze pismo.

Tada smo se pogledali ja i pismonosa.
Pismonosa koji je godinama nosio pisma.
Nosio pisma koja sam pisao majci.
Obicna pisma, misma u plavom kovertu.
To su ona znana, sinovljevska, pisma,
nikad dovoljna, a prigusena i pokajna.
Prikrivaju sto se moze prikriti.

Draga majko, u velikom sam poslu.
A zdravlja ima, hvala Bogu, ne brini.
Cuvaj mi se, malena moja.
Ja te volim.

Uvek tako:
i cuvaj mi se! Iz godine u godinu.
I bilo je zdravlja napretek,
i vremena za dangubu.
I polagivalo se kao uvek.
I pisma su pristizala, oba obicna pisma.

U plavim kovertama, sa markom i pecatom preko marke.
I to jednom, samo jednom, u mesec dana.

A svakog dana, u jedanaest, silazila mati.
Silazila mati niz kamene stepenice.
Silazila mati moja i gledala ka malom mostu.
Svakog dana, u jedanaest, godinama.
I vec je znala, po nekom pokretu,
ili po dogovoru, ko zna,
ili po pismonosinom stavu:kako ide, kako gleda,

ili kako odize, ili kako spusta rame
o kojem visi postanska torba,
znala je mati moja da li ce se pismonosa
zaustaviti pred njenom kapijom,
da li ce stati nekako narocito,
kao sto samo pismonosa ume da zastane,

kad izgovara veoma znacajno,
kao da se ostvarilo nesto veliko,
nesto ogromno, tolko iscekivano,
kad izgovori proziv,
Raadiiceeeviiccc.

Svecano, kao da je praznik, predaje pismo pismonosa.
I pazljiv je i oprezan kao da je u njemu zivot.
I mati jos pazljivije prihvata pismo.

Moglo bi pismo u tudje ruke stici.

Uzima mati pismo.
I polako, stepenistem, penje se mati u sobu.
Ulazi mati u sobu i trazi naocari.
Alil nikako mati da ih otprve nadje.
I dok ih trazi, oan zagubi pismo.
Najzad su zajedno: svetroje:
mati, naocari, pismo.

Otvara mati koverat, cita mati:

Draga majko, u velikom sam poslu.
A zdravlja iam, hvala Bogu, ne brini.
Cuvaj mi se, malena moja.
Ja te volim.

Procita mati pismo.
I ponovo, jos jednom, procita mati.
I uvek nesto nadje u tim starim recima.
I treci put procita mati pismo.
I tek kad ga treci put procita,
izlazi mati na balkon.

I zove susede na cast, Jelku Babic i kumu Slavku.
U loncicu vec zazujala voda.
Zasednu zene za sto i otipijaju kafu.
Mati i njima procita pismo.
Tada je dvanaest sati.
To znaci: dan se zavrsio.
Jer ona nista vise tog dana ne ocekuje.

Stojimo na mostu, pismonosa i ja.
I vidim po licu njegovom sto razvedrava
kako ce iz ovih stopa pohitati,
kako je vec spreman da potrci
i navesti iznenadnog gosta.

Jer desavalo se, ponekad,
umesto pisma, doputujem iz belog sveta.
I tu, na mostu, sretnem, pismonosu.
Pa se lepo pozdravimo.
I lukavo se dogovorimo
da on, pismonosa, kao da je stiglo pismo,

pozri do majcine kapije,
i da je lepo, najsvecanije dovikne.

A kad se mati stane ljutiti
sto je takos vecano proziva
a nema pisma,
da joj tada, kao da iz torbe izvlaci,

pokaze zivot i zdravog sina.
Kako bi se tada mati radovala.
I vikala, srecna, prinoseci ruku srcu:
pa to je on, malen, najmaleniji,
pa to jeo onaj mali sto poraste za ceo svet,

a za svoju majku ostade malen!

I pismonosa podje.
Bas kao sto smo se nekad lukavo dogovarali.
Ali zastade kao ukopan.
Jos je na vratima plakat, crn.
I on se zbuni, saze glavu.
Zaboravi pozdrav.
I prodje, brzo, pored kuce.
Umace u necije dvoriste
kao da je nsto grdno skrivio.

Polako idem ulicom.
Kako hladari s one strane
otkud te niko ne ceka.

U toj ulici,
u ulici sto se penje u brda,

u toj pravoj, u toj laganoj,
u toj cipkastoj,
u ulici kajsija,
malih kuca,
u ulici bagremova s klupama ispred kapija,

u ulici koja skrece jednimputeljkom na groblje
,
i koja se bas na tom mestu kao u strahu odbija,
i sklupca u veliku zavojicu,
i odmah se, potom, ispravi
i odmagli ka zelenim proplancima,

kao da bezi,
pa tamo je negde Dragacevo.

I ja skrenuh, kud bi drugo,
tankim puteljkom ka groblju.
A u glavi kao da je zvonilo
uporno, ali vec malaksalo zvono.

Draga majko, u velikom sam poslu.
A zdravlja ima, hvala Bogu, ne brini.
Ja te volim...

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

LJUBAVNA PESMA

Ima u tvome telu bludna noc.
Ima u mome telu bludna noc.
Ima u noci tela strasna noc
sto pali sve noci bludnih tela.
I ja ti krikom noci ljubim noc.

Stasna noc, casna noc.
Kad odenes je telom,kad je nebom
darujes i zvezdom, kad je glasom
izvlacis i hodom tiho karas.
Toliko da ti grudi ne porastu.

Gorda noc s celenkom bez oka.
Konak pakla, srp obrve pored srca.
Nocnik sto nikada ne zakuca
u predele tvoga dana, u sjaj cela.

Dve vojske pod kupom nase tame.
Pod zvezdama nase krvi, pod nogama
ljubavi koja nikada ne klone.
Dve vojske pa se cele noci ludo vole.

Odeni nebo da bludno zemlju sanja.
Odeni zemlju da bludno nebo voli.
I vrati se iz noci svoga tela
u dan moga tela i noc moje smrti.
Vrati se strubom ljubve dok se zari
istok i mrtvi padaju voajari.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

MOLITVA VINU

Nemoj nas na dno.
Nit u plav kamena.
Daruj dubok glas.
I snazna reamena.

Nemoj u talas
Sto nosi u placne,
Vec u zilu, spas,
Gde se zivot zacne.

U zemlju, ko rod,
Pa s tobom u klicu.
Da budemo plod
Sto sikne u ticu.

Nemoj nas u mulj
Kraj uketih pasa,
Vec u zita, ljulj,
U strsljiku klasa.

Nemoj nas u greh,
Gde se krv pomesa,
Ni u sulud smeh
Kad se covek vesa.

Daruj u evenku
Smakom svome sinu
U oko- plemenku,
U ruku- toplinu.

Nemoj noze ruci.
I ne vuci dnom.
Iz bola izvuci
I utopli snom.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

ZNAMEN

Ko zna sta plaminja u toj tami.
On jos covek a vec ruka k celu;
s nekim cudnim znacima po telu
nije ni doso, vec bi da se sami.

Nad njim, ko da baju, stoje zene.
Jer samo one znaju sta to iskri,
da li duhovni ili plamen mirski.
Stoje i cute, mudre, skamenjene.

Nije ni covek a vec ruka gore,
tamo gde lebdi znak krsta i maca.
I zloslut, jos pre decijega placa,
pojavio se trag duboke bore.

Tuzna mati kraj kolevke klece.
I zene crne sad prinose redom
znamenje rata i nad ljudskim cedom
zivot pre smrti poce da lelece.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

[You must be registered and logged in to see this image.]

» BRANKO COPIC
» Ljubavi poznatih ljudi