Čarls Simić (Charles Simic )

Čarls Simić-(Charles Simic)
1938.-


Čarls Simić(Charles Simic) srpsko-američki pjesnik, esejista i prevodilac rođen u Beogradu 1938. godine kao Dušan Simic,pjesnik s kompleksnim unutarnjim životom. najpoznatiji je po jednostavnosti svojih pjesama koje su razumljive, iako ponekad s primjesom nadrealizma.
Zajedno sa svojom porodicom otišao je u Sjedinjene Američke Države 1953. godine. Pjesme je počeo da piše još u srednjoj školi da bi se, kako kaže u jednom intervjuu, svidio djevojkama. Na njegove pjesničke početke posebno su utjecali američki pjesnici: Volt Vitmen, Emili Dikinson, Volas Stivens i dr.
Kao prevodilac Čarls Simić je veoma značajan za Srbiju, jer je prevodivši Vaska Popu, Ivana Lalića, Milorada Pavića, Radmilu Lazić, Novicu Tadića tako doprineo popularizaciji srpske književnosti u SAD.
Napravio je i jednu antologiju srpske poezije " Konj ima šest nogu".
Član Američke akademije za umjetnost i književnost postao je 1995. godine.
Čarls Simić je dugo godina profesor na Univerzitetu u Nju Hempširu gde predaje američku književnost i kreativno pisanje.

Čarls Simić, dobitnik Pulicerove nagrade, imenovan je za 15. pjesničkog laureata Kongresne biblioteke SAD.
Priznanje Kongresne biblioteke ustanovljeno je kako bi se podigla nacionalna svijest i poštovanje čitanja i pisanja poezi...
Za Feral Tribune,rekao je :
"Ja sam pesnik koji piše poeziju kao priču o osamljenom čoveku koji pokušava razumeti svet.
Ne volim patriotsku poeziju na bilo kojem jeziku. Svi ti takozvani nacionalni pesnici koji uzdižu kolektiv
na uštrb pojedinca uopće me ne zanimaju. Njih vole generali. Vole ih i svećenici, učitelji i svi oni koji mrze pravu poeziju."

Crvena pomorandža

Tako je mračno da je moguće
da je kraj sveta na pomolu.
Čini mi se da će padati kiša.
Ptice u parku ćute.
Ništa nije onako kako izgleda.
Ni mi.

U našoj ulici raste ogromno drvo,
Svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću.
Odeća nam ne bi bila potrebna.
Osećam se matorom kao bubašvaba, rekla si.
U mislima, putnik sam na brodu punom duhova.

Sada više ni uzdah ne dolazi spolja.
Ako nam je neko ostavio na pragu dete,
Zaspalo je.
Sve se klati na ivici svega
Sa ljubaznim smeškom.

To je zato što na ovom svetu postoje stvari
Na koje prosto ne možemo da utičemo, rekla si.
I tada sam čuo kako se pomorandža boje krvi
Kotrlja sa stola i uz tup udarac pada
Na pod raspuknuta.

Čudo od deteta

Odrastao sam nagnut
nad šahovskom tablom.

Voleo sam reč završnica.

Svi moji mali rođaci
izgledali su zabrinuto.

Bila je mala, ta kuća
pokraj rimskoga groblja.
Avioni i tenkovi
drmusali su joj okna.

Neki penzionisani profesor astronomije
naučio me je toj igri.

To mora da je bilo 1944.

U garnituri koju smo koristili,
boja je bila skoro zguljena
s crnih figura.

Nedostajao je beli kralj
pa je morao da bude nečim zamenjen.

Kažu mi, ali ne verujem
da sam tog leta video ljude
obešene o telefonske bandere.

Sećam se da mi je majka
često pokrivala oči.
Umela je nekako da mi najednom
ututka glavu pod svoj mantil.

I u šahu, govorio mi je taj profesor,
majstori igraju pokrivenih očiju,
oni veliki i na poviše tabli
u isto vreme.

Igla

Kad god se neka izgubi igla
Ona načini savršen krug.
Njeno sićušno uho još sićušnije postane
Tako da se tišina udene u njega.

Šibica zbog nje upaljena umire
U omci od dima. Svaka nit na svetu
Pocrni. Svinuta leđa moje majke
Sada su drevni kamen.

Sada ispod svega što je
Meko, nežno i podatno
Njezin oštar mali jezik bdi.

Pripazi,
Ili ćeš zbog nje
Zavikati u snu.

Jackstraws

Moja senka i tvoja senka na zidu
Zatečene s rukama u vazduhu
Kao da prikazuju uzbunu,
Sada kada čak i šapat, dah samo
Može da uznemiri preostale slamke
Koje odolevaju na stolu.

U žutom krugu svetlosti lampe,
Ovih nekoliko krovnih greda i stubova
Nečega što je moglo biti raskošna palata.
Princ gricka svoje dugačke nokte.
Princeza spušta zelene kapke.
Oboje puno puše,
Nikada ne ležu pre zore.

Ljudi obožavani zbog svoje svireposti


Da li je tačno da tirani imaju dugačke prste?
Da li je istina da sami postavljaju zamke
Ispod slika Bogorodice
Na mračnim mestima preobraženim u muzeje?

Svi volimo njen grozničav pogled uzdignut ka nebu.
I Veneru razodevenu svi volimo.
Ona nas gleda iz razmeštene postelje
Sa smeškom i rukom preko prepona.

Ona vidi kako gospodar vreba iza naših leđa.
Star je, bled kao leš, preobučen
U čuvara muzeja i nosi sive rukavice,
Jer ruke su mu, naravno, crvene.

Moj zamor od epskih proporcija

Sviđa mi se kada ubiju Ahila
pa čak i druškana mu Patrokla
i onu usijanu glavu Hektora
i kad je celokupna grčka i trojanska jeunesse d oree
manje više stručno poklana
tako da je najzad mir i tišina
(bogovi su za trenutak zavezali)
može se čuti kako peva ptica
i neka ćerka pita majku sme li da ode do izvora
pa naravno da sme
tom finom malom stazom
što vijuga kroz maslinjak.

Odsudni čas

Kao što je mrav bespomoćan
Protiv podignute čizme,
I ostaje mu tek čas
Za dve-tri jasne misli.
Crna čizma tako izglačana
Da on vidi sebe
U odrazu, izobličenog,
Možda uveličanog
Poput mrava monstruma
Koji drmusa udovima
Preteći?

Čizma možebiti okleva,
Snebiva se, sluti zlo,
Skuplja paučinu,
Rosu?
Da, i očigledno ne.

1938.


Te godine su nacisti umarširali u Beč,

Supermen se prvi put pojavio u Action Comics,

Staljin je tamanio svoju braću revolucionare,

Prvi Dairy Queen restoran otvoren je u Kankakeeju, Illinois,

Dok sam ležao u svojoj kolijevci i zapišavao pelene.



„Mora da si bio divna beba”, pjevao je Bing Crosby.

Pilot kog su novine prozvale „Pogrešan smjer” Corrigan

Poletio je iz New Yorka prema Kaliforniji

Ali je umjesto toga sletio u Irsku, dok sam posmatrao svoju majku

Kako iz svoje plave spavaćice izvlači dojku i postaje mi sve bliža.



Tog septembra uragan je čitav jedan bioskop

U Westhampton Beachu oduvao u more.

Ljudi su se pribojavali smaka svijeta.

Riba za koju se vjerovalo da je izumrla prije 70 miliona godina

Pojavila se u mreži južnoafričkih ribara.



Ležao sam u kolijevci dok su dani postajali hladniji i kraći,

I prvi teški snijeg je pao preko noći

Ispunjavajući moju sobu tišinom.

Vjerujem da sam još dugo, dugo slušao svoj plač.

Naše spasenje



Ono što ne podnosim su kratki zimski dani,

Hladna popodneva bez snijega,

Tamna noć koja žuri da se spusti

Čim prođe poslednji školski autobus.



Nerviraju me žene koje ne pale

Više od jedne lampe u kući,

Koje štede na grijanju

I navlače na sebe po tri džempera i šal.



Ono što me dovodi do očaja su obroci

Pojedeni u tišini ispred televizora,

Na kom se recitali dnevnih užasa

Završavaju turobnom vremenskom prognozom.



Neutješan sam što svake noći

Odlazim na spavanje u hladnu sobu

Sa njom koja još uvijek ima snage

Da se moli Bogu za naše spasenje.

Pogrebno slovo



Naš pokojni prijatelj nije mogao da smisli plavo nebo,

Propovjednike koji citiraju Bibliju,

Političare koji ljube malu djecu,

Žene koje su tako slatke i mile.



Volio je pijance u crkvi,

Nudiste-odbojkaše,

Pse lutalice koji se umiljavaju,

Ptice koje pjevaju o divnom vremenu dok seru.