GRADOVI-arheološke destinacije

Viminacium



Na 13km od Požarevca, blizu Kostolca, nalaze se ostaci glavnog grada Rimske provincije Gornje Mezije. Prvobitno izgrađen kao logor VII rimske legije, Viminacium se zbog izuzetno pogodnog geografskog položaja brzo razvijao, da bi za vreme cara Hardijana dobio gradski status, a od 239. godine i status kolonije i pravo kovanja novca. U njemu je bilo sedište carskog namesnika provincije i luka Dunavske rečne flote. Zaleđe bogato rudom uslovilo je razvoj trgovine i mnogih zanatskih i umetničkih radionica, čiju su proizvodi izvoženi širom Carstva. U IV veku Viminacium je sedište episkopije, a 441.godine biva razoren u hunskoj najezdi. Antički grad, prostirao se na 220ha uže gradske teritorije.

Dosadašnjim arheološkim istraživanjima otkriveno je oko 14.000 grobova na nekropolama ove rimske metropole. Posebno treba pomenuti nekoliko memorijalnih građevina, ali i fresko oslikane grobnice i sarkofage pokojnika. Pojedini zlatni i srebrni nakit iz viminacijumskih nekropola predstavlja unikatne radove. Poseban kuriozitet predstavlja i desetak grobova varvarskog naroda Gepida, koji su imali svoj izdvojeni deo na gradskom groblju. Arheološki nalazi izloženi su u Muzeju u Požarevcu, a deo je i u Narodnom muzeju u Beogradu.
Skorašnjim arheološkim istraživanjima otkrivena su dva akvadukta, koji su dovodili vodu u grad sa udaljenosti od 9km i opskrbljivali preko 30.000 stanovnika. Takođe, otkriven je i monumentalni mauzolej sa spaljenim pokojnikom i priloženim zlatnim predmetima. Najverovatnije je reč o rimskom caru Hostilijanu, koji umire od kuge 251.godine u prestonici Gornje Mezije.

Viminacium je jedini prestoni provincijski grad, možda i u celom Rimskom carstvu, koji je imao tu sreću da se na njegovim ruševinama ponovo ne podigne veliko naselje poput Niša, Beograda, Soluna, Milana... Iz istog razloga nije ni istražen u većoj meri, ali nova sistematska arheološka iskopavanja, istovremena konzervacija i planska prezentacija obećavaju možda i novu Pompeju.

DJERDAP





Najveća i najlepša klisura Evrope, jedinstven prirodni ambijent u donjem toku Dunava, nacionalni park. Klisura je duga oko 100km i preseca karpatsku planinsku pregaču između Panonskog basena na zapadu i Vlaškopontijskog basena na istoku. Proteže se od Golupca gornjom klisurom preko Ljupkovske kotline,Gospođinog vira, Donjomilanovačke kotline do Kazana (veliki i mali Kazan). Desna obala Dunava u Đerdapskoj klisuri obiluje kulturnoistorijskim znamenitostima. Tu je nastala i jedinstvena predneolitska kultura Lepenskog Vira sa najstarijom sakralnom arhitekturom i monumentalnom skulpturom Evrope (VI - V milenijum p.n.e.). Veliki značar Đerdap je imao dok je predstavljao severnu granicu Rimskog carstva. Od početka I veka u njegovim stenama usecani su putevi, podizana utvrđenja i naselja. Put kroz Kazan nastao je 99.-103.godine, u vreme vladavine cara Trajana, o čemu i danas svedoći Trajanova tabla, prvobitno postavljena 1,5m iznad rimskog puta, koja se zbog akumulacionog jezera morala podići kako ne bi bila potopljena zajedno sa većim delom puta.


Lepenski Vir
Arheološki lokalitet “Lepenski Vir” je spomenik kulture lociran u Gospođinom viru u okviru Đerdapske klisure. Trajao je od 5800.-4300.godine p.n.e. u okviru devet sukcesivno podignutih naselja sa planinski građenim kućištima, grobovima, svetilištima i umetnički obrađenim predmetima jedinstvenog likovnog izraza. Arhitektura i kultura Lepenskog Vira poznata je u svetskim razmerama, predstavlja najveći domet kulture srednjeg kamenog doba tj. prelaza iz paleolita u neolit. Skulpture sa lokaliteta “Lepenski Vir” danas u Evropi predstavljaju najstariju monumentalnu kamenu plastiku.

Golubac


Zbog svog geografskog položaja i važnosti koju je Dunav imao kroz istoriju, Golubac je od davnina bio interesantan za mnoge osvajače. Na mestu današnjeg naselja Rimljani su u prvom veku nove ere podigli utvrđenje (Vicus Cupae) radi zaštite severne granice carstva. Oko 299.godine tu je boravio car Dioklecijan. Huni uništavaju grad a obnovljen je za vreme cara Justinijana. Nekoliko vekova područje Golupca je bilo poprište stalnih sukoba Vizantije, Mađara i Srba.Pod srpsku upravu potpada za vreme kralja Dragutina.U tim burnim, ratnim vremenima nastao je i srednjevekovni grad Golubac. Prvi pisani trag o izgradnji grada na strmoj litici pored Dunava, datira iz 1335.godine. Golubac je u srednjem veku često menjao gospodare (Srbi, Mađari, Turci, Bugari).

Postoji nekoliko legendi o nastanku imena grada. Najrasprostranjenija je legenda koja govori o prelepoj princezi Golubini.Ona je odbila udvaranje turskog paše i zbog toga je ostavljena na jednoj steni u Dunavu gde je umrla. Druga legenda kaže da je na ovom prostoru bilo puno golubova pa otud i naziv Golubac. Golub je u osnovi imena grada Golupca na jezicima mnogih naroda (mađarskom, turskom, grčkom, latiskom, srpskom).Zbog toga je golub simbol grada i nalazi se na grbu opštine.


Manastir “Tumani”

Potiče iz 14.veka i zadužbina je Miloša Obilića. Po predanju Miloš Obilić je sa ovih prostora krenuo u boj na Kosovu.


Isposnica Zosima Sinajita

Potiče iz 14. veka. Nalazi se u blizini manastira “Tumani” na 8 km od Golupca.


Tvrđava

Potiče iz 14. veka.Izgrađena je na visokoj steni na ulasku u đerdapsku klisuru. Sastoji se od devet kula povezanih zaštitnim bedemom.


Smederevo




Pokušavajući da spase srednjevekovnu srpsku državu od turskog osvajanja, despot Đurađ Branković je dvadesetih godina XV veka na ušću Jezave u Dunav podigao veliki smederevski grad, do današnjih dana najveću ravničarsku tvrđavu u Evropi. Tako Smederevo postaje prestoni grad, ali i poslednja srpska srednjevekovna prestonica. Projektant tvrđave bio je Toma Kantakuzen, brat despotice Jerine koji je grad podigao u vizantijskom stilu.Tvrđava je bila bedem turskom osvajanju ne samo Srbije već i Evrope. U Smederevu je Kir Stefan Srbin napisao jednu od najlepših srpskih srednjevekovnih melodija “Ninja Sili”.

Na Đurđevom dvoru su napisane 24 knjige. Živelo se raskošno, bogatim životom, trgovalo se sa Dubrovčanima, Grcima, Latinima ... I ono što nije mogla vojska, učinila je izdaja. Turci su Smederevo osvojili na prevaru i od tada pa do Karađorđa i I srpskog ustanka, ovaj grad živi život beznačajne turske kasabe.

Ovo zidine su pretrpele veliko oštećenje u II svetskom ratu, 5. juna 1941., prilikom eksplozije nemačke municije koja je tu bila lagerovana. Zidine Đurđeve tvrđave spašavaju grad Smederevo od potpunog rušenja. Od tada ovaj grad nema kapije - Vazda otvoreno Smederevo - kako kaže pesma.

Sremski Karlovci




Sremski Karlovci su grad naše kulture i duhovnosti, grad u kome zvona bruje kao u Firenci, gde se još uči latinski jezik, gde još ima gospodstvene uglađenosti, gde se još uvek ljudi odmaraju pred kućama, gde vladaju srdačnost i gostoprimstvo.
Karlovci su primer kako dodiri i prožimanja dve dominantne evropske kulture, zapadne i istočne, mogu iznedriti jedan novi kvalitet u estetskom i duhovnom smislu.
U pisanim izvorima prvi put se pominju 1308. godine kao kao kaštel pod nazivom Karom. Grad je često menjao vlasnike, uglavnom ugarske velikaše, od kojih je najpoynatija bila porodica Batori, koja je vladala Karlovcimasve do dolaska Turaka u ove krajeve. Po odlasku Turaka, iako opustošeni, Karlovci su se zahvaljujući svom bogatstvu, brzo oporavili i ubrzo postali duhovni, kulturni i obrazovni centar srpske nacije u okviru Habsburške monarhije.
Od 1713. godine ovde je sedište srpske pravoslavne Mitropolije, a već 1726. godine zalaganjem mitropolita Mojsija Petrovića, u gradu se formira prva srednja škola, takozvana Pokrovobogorodična. 28. avgusta 1734. godine se smatra danom osnivanja savremenog teatra kod Srba, izvođenjem prve srpske pozorišne predstave pod nazivom Tragikomedija o smrti poslednjeg srpskog cara Uroša Petog. 1749. godine se podiže nova zgrada Saborne crkve. U njoj nastaju prava remek dela srpskog baroka, kao što je ikonostas kiji su radili slikari Teodor Kračun i Jakov Orfelin. 1791. godine je osnovana prva srpska gimnazija, a nedugo zatim, 1794. godine mitropolit Stefan Stratimirović osniva i Bogosloviju, koja će u jednom svom periodu imati i rang teološkog fakulteta.
U vreme buržoaske revolucije, u Karlovcima je 13. maja 1848. godine održan Majski sabor, na kome je odlučeno da se oblasti Srema, Bačke, Baranje i Banata proglase za Autonomno Vojvodstvo Srpsko, od kada ovaj kraj naše zemlje i nosi naziv Vojvodina. Za vojvodu je izabran Stevan Šupljikac, a za komandanta Narodne vojske Đorđe Stratimirović.
Karlovačka mitropolija je podignuta u rang patrijaršije, a za patrijarha je proglašen Josif Rajačić.
Krajem 19. veka grad dobija današnji izgled. U to vreme sagrađeni su Patrijaršijski dvor, Bogoslovski seminar, internat Stefaneum – koji je danas Institut srpskog naroda.
U Karlovcima se sa velikom pažnjom i ljubavlju neguje kult jednog od najznačajnijih đaka Karlovačke gimnazije, srpskog pesnika romantičara Branka Radičevića.
Od 18. veka vinogradarstvo je glavna privredna grana ovog regiona. Po starim zapisima, Karlovčani su odvajkada bili odlični vinogradari i razlikovali su se od drugih po obrađenom vinogradu i orezanom čokotu.
Priču o vinogradima i šetnju po Karlovcima završimo stihovima Braka Radićevića:

Ao, berbo, tebe želim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,

Šta je jošte sirotan video?


Petrovaradinska tvrđava




Na desnoj obali Dunava, naspram Novog Sada, na mestu nekadašnjeg naselja, rimskog i vizantijskog a zatim ugarskog utvrđenja, koje su 1526. osvojili Turci, Austrijanci su, posle zauzeća 1687., u XVIII veku izgradili novu Petrovaradinsku tvrđavu po sistemu Sebastijana Vobana, pretvorivši je u ”Dunavski Gibraltar”. Još za vreme izgradnje utvrđenja, 1716., kod Petrovaradina se odigrala velika bitka, u kojoj je princ Eugen Savojski na čelu austrijske vojske potukao Turke. Nova velika tvrđava završena je za vreme vladavine Marije Terezije 1754. – 1766. i u njoj se nalazio austrijski garnizon sve do 1918., a koristila se kao tamnica, u kojoj su među zatvorenicima bili srpski narodni prosvetitelj Vasa Pelagić, hrvatski književnik Antun Gustav Matoš i mladi Josip Broz (1914). U Oficirskom paviljonu bio je zatočen i Karađorđe 1813. pošto je pobegao iz Srbije posle propasti Prvog srpskog ustanka. Obnovljena i adaptirana tvrđava sada je dobila turističko-ugostiteljsku i kulturnu namenu U zgradi topovnjače iz XVIII veka nalazi se Muzej grada Novog Sada sa bogatom arheološkom, istorijskom, etnografskom i numizmatičkom zbirkom.


Zrenjanin





Bečkerek, Petrovgrad, Zrenjanin, čega tu više nema?

Zrenjanin je već vekovima višenacionalna sredina, svojevrsni nacionalni, jezički, konfesionalni Vavilon. U njemu živi danas dvadesetak naroda i svaki ima mogućnost da se moli sopstvenom Bogu. Skoro sve gradske crkve izgrađene su u 18 i 19 veku u duhu verske tolerancije i nisu međusobno udaljene u prečniku više od par stotina metara. Najstarija gradska crkva je pravoslavni hram posvećen Uspenju bogorodice. Unutrašnje slikarske radove izveli su bečkerečki slikari Georgije i Dimitrije Popović. Druga gradska pravoslavna crkva je Vavedenska iz 1777. godine, takođe u Marijaterezijanskom vremenu, u duhu klasicizma. Poseduje nekoliko vrednih ikona iz 18 veka. U neposrednoj blizini je kapela Svetog Rafaila, kaluđera iz manastira Hilandara, koji je jos za života proglašen čudotvorcem. Rimokatolička katedrala na glavnom gradskom trgu u Zrenjaninu izgrađena je 1868. godine. Unutrašnjost katoličke crkve, rad arhitekte Stevana Đorđevića, izgrađene u neoromaničnom stilu, oslikao je Jozef Gojgner. Poseduje izvanredne orgulje iz 1807. godine, radionice ''Vegenstajn Lipot i sinovi''. I ova crkva - katedrala otvorena je za koncerte duhovne muzike poznatih zrenjaninskih horova. Ova župna crkva posvećena je svetom Ivanu Nepomuku. U najviše očuvanom i najlepšem ambijentalnom okruženju starog gradskog jezgra je Reformatorska crkva, arhitekte Zaboreckog iz 1891. godine, izgrađene u neogotičnom stilu. Vitka, nepretenciozna građevina, svojom elegancijom stalno podseća na meru dobrog ukusa.

Glavna ulica predstavlja zasebnu celinu sačuvanog starog jezgra nekadašnjeg Velikog Bečkereka, a sada Zrenjanina, i ovaj deo grada naseljen je još od 14 veka. Kada bi imali čudesnu mogućnost da u glavnoj zrenjaninskoj ulici okupimo sve znamenite i poznate ljude koji su u njoj bar na kratko boravili tokom različitih vremenskih epoha, našli bi se tu, između ostalih, i jedan Mehmed Paša Sokolović, despot Stefan Lazarević, potom Eugen Savojski, ban Josip Jelačić, Marija Terezija, grof Mersi, Konstantin Danil, Dositej Obradović, Đura Jakšić, Svetozar Miletić, Mihajlo Pupin, Uroš Predić...

Grad na Begeju, prokopavanjem kanala DTD kroz sam centar, postao je grad na dve reke, a u neposrednom okruženju su i Tisa, Tamiš, Stara Tisa, Stari Begej pa je tako Zrenjanin na najgušćoj mreži vodenih tokova u našoj zemlji. U samom gradu postoje već deset mostova pa je neko raspevano pero nazvalo grad banatskom Venecijom.


Carska bara

U blizini Zrenjanina, pored Ečke je i najpoznatiji srpski ribnjak i prirodni rezervat ptica - Carska bara. Dobila je ime po austrijskom prestolonasledniku Ferdinandu, inače strasnom lovcu, i još poznatijoj žrtvi sarajevskog atentata, koji je tu rado boravio. Danas je to zaštićeni prirodnjački kompleks ptičjeg carstva - ornitofaune. Od 310 poznatih vrsta ptica u Vojvodini čak 295 živi ovde.

Apatin




Prva slovenska naselja na području današnjeg Apatina datiraju s početka 6 veka. U pisanim dokumentima grad se prvi put pominje 1011. godine, kada je tadašnje naselje Aronjoš mađarski kralj Stevan I poklonio samostanu opatica. Otuda I ime izvedeno od reči opatija – Apatin. U dokumentima iz 15 veka Apatin se pominje kao grad srpskog despota Stefana Lazarevića. Po odluci bečkog dvora, u Apatin se 1723. godine doseljavaju Nemci. Čuvena apatinska pivara sagrađena je još 1756. godine.
Apatin je značajan turistički centar na Dunavu. Pored izvanrednih lovnih i ribolovnih terena, tradicionalne ''Ribarske večeri'', početkom jula, svake godine privuku hiljade posetilaca. U okviru ove manifestacije održavaju se takmičenja ribolovaca za trofej ''Zlatna ribica'' i takmičenje kulinara za ''Zlatni kotlić''.
Nizvodno od Apatina, sve do ušća Drave, zelene obale presecaju peščani sprudovi koje Dunav Svake godine iznova oblikuje i premešta. Ovi sprufdovi su staništa retkih ptica i česta meta ornitologa. Registrovano je blizu 300 vrsta ptica koje se gnezde na ovom području, među njima i neke autohtone vrste, kojima su šume uz reku jedino stanište. To su, pre svega, jedinstveni primerci crne rode i belorepog orla. Kada se priđe Bogojevu, naići ćemo na vikend-naselje ''Šaran kula'', fantastično mesto za odmor i razonodu.
Doživljaj reke je uvek u nekom magičnom zelenom tonu, svečano miran, kao i pejzaž koji razmiče svoje zelene zidove od visokih topola iza kojih će se ukazati poneki zvonik. Pred očima su vam zelene šume, koje preseca neki prašnjavi drum, zelene krošnje koje iz žita niču oko nekog salaša, vrbe koje se zelene na drugoj obali. Sve je to kao neka zelena vatra koja se najednom sručila Dunavu pred noge. Svojom ogromnom snagom olovnobele monotonije i ravničarskim maglama u suton, Dunav nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Zato se valja zaputiti u te zelene predele, koji su još uvek takvi kakvi su bili, i prepustiti se znatiželji oka.
Krstarimo od Beograda do Apatina, a na tom putu su pred nama, naseljena mesta Banovci, Slankamen, Beška, Sremski Karlovci, Novi Sad, Begeč, Bačka Palanka, Karađorđevo, Bačko Novo Selo, Bogojevo.

Sirmium - Sremska Mitrovica

.. imas li nesto o tome? :)

Сирмијум (лат. Sirmium) (данашња Сремска Митровица), био је антички град и један од четири престонице Римског царства. Сирмијум је никао на ушћу Босута у Саву, на јужним обронцима Фрушке Горе, у 1. веку. Претпоставља се да су га основали Илири. Захваљујући реци и пловидби, град се брзо развијао и растао. Шест владара Римског царства рођена су у Сирмијуму и његовој околини: Трајан Деције, Аурелијан, Проб, Максимијан, Констанције II и Грацијан. Град је био седиште провинције Доња Панонија, повремена царска резиденција, епископски центар и моћни логор легионара који су бранили царство од упада варварских племена. То је било у периоду од 1. до 4. века нове ере. Сирмијум је постао престоница Римског царства 1. марта 293. године за време владавине, Галерија. Град је био престоница неколико деценија. У 4. веку помиње се као најлепши и најбогатији град Илирика. Од 4. до 6. века напредак Сирмијума су прекинули, тада чести, напади Варвара: Готи, Хуни, Гепиди ... Завршни ударац задали су Авари, после чијег је разорног напада становништво побегло, а град запаљен.

Археолошка истраживања открила су велики део старог насеља. Град је бо простран, окружен бедемима и рововима унутар којих се налазила царска палата. Истраживања спроведена од средине 20. века открила су делове хиподрома, више луксузних кућа и вила украшених фрескама и мозаицима. Видљиви су остаци јавних купатила, некрополе, хореума, трговачих и занатских центара. Данас се антички остаци налазе испод савременог града и само су делимично презентовани, колико то допушта простор археолошких ископина, које се налазе између зграда. Фреске и скулптуре које су пронађене на 74 локалитета у Сирмијуму, доказују да су их радили прворазредни уметници и декоратери.

На локалитету Глац недалеко од Сремске Митровице налази се још неископана палата императора Максимијана Херкулија подигнута на месту где су му родитељи радили као надничари на имању једног римског колона. Приликом изградње Хируршког блока, пронађено је монументално Јупитерово светилиште са преко осамдесет жртвеника, што је друго по величини у Европи. Остаци Царске палате су 2008. године заштићени "ламинарним шатором". На површини од 2.500 квадрата је изложено 250 квадрата подних мозаика, на многим местима мозици су у три слоја, што говори о обнављању царске палате са сменом владара.

Сирмијум је имао два моста са којима је била премошћена река Сава, на то указују историјски извори. Моста Ад Басанте (према Босни) се налазио на траси нешто северније од старог понтонског моста у Сремској Митровици. Аретемидин мост се налазио у близини данашњег пешачког моста који спаја центар Сремске и Мачванске Митровице, на том мосту су због приповедања хришћанства погубљени 304. године и први епископ Сирмијума Иринеј, и његов ђакон Димитрије са многим сирмијумским мученицима. После 313. године Сирмијум постаје важан хришћански центар. До сада је откривено осам ранохришћанских храмова, од којих су најпозантији они посвећени Св. Иринеју, Св. Димитрију и Св. Синеноту.

.. ova druga slika (gde se vidi zuta zgrada).. sad je nad ovim nalazistem napravljen pokretni krov, da se sacuvaju ove iskopine.. i mada je svima to neobicno jer ipak je sakrilo od pogleda... ne mozes "baciti" pogled iz auta.. jok vise.. :790114:

danubius ::

Шест владара Римског царства рођена су у Сирмијуму и његовој околини: Трајан Деције, Аурелијан, Проб, Максимијан, Констанције II и Грацијан. Град је био седиште провинције Доња Панонија, повремена царска резиденција, епископски центар и моћни логор легионара који су бранили царство од упада варварских племена. То је било у периоду од 1. до 4. века нове ере. Сирмијум је постао престоница Римског царства 1. марта 293. године за време владавине, Галерија. Град је био престоница неколико деценија. У 4. веку помиње се као најлепши и најбогатији град Илирика.

.. impresivno.. i mislim da je to jedini grad koji je dao toliko vladara.. Rimskom carstvu..

.. eto ni rimljani nisu mogli bez nas..

Felix Romuliana - Gamzigrad

https://www.youtube.com/watch?v=Xyjo2fuO5wM



https://www.youtube.com/watch?v=hjQO7l1oN0M

Gamzigrad - Romulijana, palata Galerija*Svetska baština Uneska

Država	Srbija

Felix RomulianaLokcijaSagrađenGraditeljTip strukture

Ostaci palate

Zaječar

3. vek - 4. vek

palata

Feliks Romulijane

Gamzigrad je arheološko nalazište blizu Zaječara u istočnoj Srbiji antičke rimske carske palate Feliks Romulijane (lat. Felix Romuliana) koje se od 29. juna 2007. nalazi na UNESKO-voj listi svetske baštine ^[1].
Gamzigrad predstavlja rezidenciju rimskog cara Gaja Valerija Maksimijana Galerija (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. g.), zeta Dioklecijanovog. Po majci Romuli nazvao ga je Romulijana (Romuliana).
Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni
posed prepustili hrišćanskoj crkvi. Tokom 5. veka palata je razarana od
strane varvara, a u 6. vek Romulijanu je Justinijan I
obnovio u vidu pogranične tvrđave. Nakon najezde Slovena krajem 6.
veka, nekadašnja carska rezidencija je napuštena. Moćan grad, na 6,5
ha, sa oko 20 utvrđenih kula. Unutar se nalazila raskošna palata, dva
paganska hrama, tri hrišćanske crkve i druge građevine; podni mozaici
se smatraju ravnima najboljim ostvarenjima kasnoantičkog doba u Evropi.

Prvi opis i stručnu ocenu Gamzigrada - Romuliane dao je baron Herder, saksonski rudarski poglavar, u putopisu "Rudarski put po Srbiji", 1845. godine. Posle barona Herdera, za Gamzigrad se zainteresovao austrijski arheolog i putopisac Feliks Kanic, koji 1860.
godine obilazi ove ostatke i ostavlja nam crteže zida i okoline.
Kasnije o Gamzigradu pišu M. Milićević (1876.), J. Dragašević (1877.),
V. Karić (1887.), J. Mišković (1887.), M. Valtrović (1890.) i S. Mačaj
(1892.), da bi se početkom XX veka interesovanje za ovaj jedinstveni
spomenik antičke civilizacije potpuno ugasilo. Tek posle Drugog svetskog rata obnovljeno je interesovanje za Gamzigrad. Već 1950.
godine arhitekta Đurđe Bošković izradio je novu osnovu gamzigradskih
bedema, naznačio položaj najznačajnijih građevina unutar njih i istakao
potrebu da se ovaj važan kasnoantički spomenik zaštiti i istraži.
Arheološka istraživanja, započeta 1953.
godine, pokazala su da u okviru gamzigradskih bedema postoji nekoliko
palata i hramova, koji najrečitije govore o značaju i nameni
Gamzigrada. Od 1970. godine Gamzigrad se sve češće pominje kao palata neke istaknute ličnosti rimskog carstva iz 3. veka, ili čak kao palata jednog cara iz tog perioda i upoređuje sa carskim palatama u Splitu, Solunu, Maloj Aziji i na Siciliji.
Međutim, nadostatak pisanih spomenika onemogućilo je da se bliže odredi
vreme nastanka naselja, kao i da se sazna ime imperatora i antički
naziv naselja. Sve dileme bile su razrešene otkrićem natpisa, 23. juna 1984.
godine. Na fragmentu arhivolte isklesan je natpis Felix Romuliana
(Srećna Romuliana), naziv rezidencije rimskog cara Gaja Galerija
Valerija Maksimijana (293. - 311.n.e.).
Na osnovu arheoloških nalazišta Gamzigrad se sagledava u šest perioda:

• kao praistorijsko naselje iz II i I milenijuma p. n. e.;
  
• kao rimsko poljsko naselje (villa rustica) iz II veka n. e.;
  
• kao rimski dvorac s kraja III i početka IV veka;
  
• kao crkveno dobro iz IV i V veka;
  
• kao ranovizantijsko naselje V - VII veka;
  
• kao srednjevekovni grad (XI vek) i
  
• kao privremeno sklonište u vreme turskih osvajanja u XIV i XV veku.
  

Tragovi boravka prvih stanovnika Gamzigrada otkriveni su severno od
bedema kao i unutar naselja u nasutoj zemlji. Od nalaza imamo: kamene
sekire iz perioda III milenijuma pre n. e. (mlađe kameno doba i početak
neolita), zatim ulomke grnčarije iz poznog bronzanog doba (druga
polovina II milenijuma pre n. e.), ulomke grnčarije i bronzanog nakita
iz perioda starijeg gvozdenog doba. U V i IV veku pre n. e. Tribali
osnivaju svoje naselje unutar gamzigradskog bedema, koje nije
dugotrajno, tako da je Gamzigrad tokom IV veka pre n. e. napušten.
Kako na području Crne Reke (Crnog Timoka) nisu otkriveni arheološki
spomenici iz poslednjih stoleća stare ere, neizvesno je koje su
stanovništvo Rimljani zatekli u ovoj oblasti. Moguće je da su ovde, uz
proređene i oslabljene tribalske zajednice živele i grupe Meza i Skordiska.
Početkom 3. veka naše ere u južnom delu Gamzigrada sagrađeno je
veliko poljsko imanje (villa rustica), a na obližnjim površinama su
nađeni ostaci napuštenih zgrada za koje se smatra da su služile za
čuvanje poljoprivrednih proizvoda i stada (ostave i štale).
Krajem 3. i početkom 4. veka, na prostoru oko 6.5 ha, sa dimenzijama
240x190 m, izgrađene su dve gotovo paralelne fortifikacije i ugrađene
unutar njih: palate, hramovi, građevine za smeštaj vojske i gostiju,
magacini i ostale građevine.
Sredinom 4. veka Gamzigrad je opusteo, da bi posle 380. godine ponovo oživeo.

Ostaci palate





U 5. veku Gamzigrad je stradao u neredima izazvanim najezdom Huna 441.
godine. Ubrzo posle tih nereda je obnovljen, ali skromno, bez
značajnijih graditeljsnih poduhvata. Intenzivna izgradnja nastaje
polovinom 6. veka. Zgrade podignute u ovom periodu popaljene su i porušene najezdom Avara, koji su 585/6. godine osvojili gradove u priobalnoj Dakiji. Oko 615. godine Gamzigrad je napušten, da bi tek posle 971. godine ili u prvoj deceniji 11. veka, posle osvajanja od strane Vizantije, 1002. godine, bio ponovo naseljen.
Gamzigrad je konačno napušten u drugoj polovini 11. veka i više nije
nikad obnovljen. Iz razdoblja 14. i 15. veka imamo nekoliko nalaza na
osnovu kojih možemo pretpostaviti da su ruševine Gamzigrada u vreme turskih osvajanja poslužile kao privremeno sklonište.
Otkrivanjem natpisa FELIX ROMULIANA, 1984. godine, konačno je
razrešena zagonetka Gamzigrada. Za pravom istinom o Gamzigradu tragalo
se blizu 150 godina. Sadržaj natpisa je celovit naziv mesta koje se
pominje u dva istorijska izvora, u delu nepoznatog pisca iz oko 360.
godine, u Epitomama Aurelija Viktora, i u Prokopijevom
panegiričkom spisu "O građevinama" (De aedificiis), nastalom između
553. i 555. godine. U Epitomama sadržan je podatak da je rimski
imperator Galerije rođen u Priobalskoj Dakiji, gde je i sahranjen, i to
u mestu Romulianumu, koje je nazvao po imenu majke Romule. U
Prokopijevom delu, među kastelima koje je Justinijan obnovio u oblasti grada Akve, pominje se i Romuliana. To znači da je naziv mesta u kome je rođen i sahranjen Galerije
posvedočen u tri oblika, i to kao Feliks Romuliana (na natpisu iz 306.
- 311. godine), kao Romulianum (oko 360. godine) i kao Romuliana (oko
555. godine).
Više podataka o Galerijevoj graditeljskoj delatnosti daje Laktancije
u spisu "O smrti progonioca". Opisujući složene prilike u Carstvu u
306. godini Laktancije saopštava da je Galerije već tada odlučio da 312. godine, pošto proslavi dvadesetogodišnjicu vladavine, ustupi vlast Liciniju, Severu,
Maksiminu i Kandidijanu, i da od tada živi u bezbednosti i miru, u
zaklonu neosvojivih zidina. Odluka koju je doneo podrazumeva početak
izgradnje rezidencije 306. godine i određuje 312. godinu kao termin
okončanja te izgradnje.

Mozaik iz Romulijane





Galerije je rođen negde oko 250. godine, od majke varvarke koja je 245. godine, ispred naleta Karpa, pobegla sa leve obale Dunava u Priobalnu Dakiju i udala se za čuvara stoke, zbog čega je kasnije Galerije dobio nadimak Armentarije (lat. armentarius, Govedar), nadimak koji ga je pratio i kada je postao imperator. Istakavši se kao hrabar vojnik u Aurelijanovim i Probovim jedinicama, Galerije je bio zapažen od Dioklecijana,
koji ga je usinio i proglasio za cezara, a kasnije mu dao za ženu svoju
kćerku Valeriju. Kada su 305. godine, posle povlačenja s vlasti
Dioklecijana i Maksimijana, Galerije i Konstancije I Hlor
postali avgusti, trebalo je da zajedno vladaju dvadeset godina, posle
čega bi, po Dioklecijanovom političkom programu uspostavljanja
tetrarhije (četvorovlašća), ustupili titulu i vlast cezarima, Severu i
Maksiminu. Međutim 306. godine Konstancije Hlor iznenada umire u
Britaniji i Galerije postaje prvi poglavar Rimske Imperije.
Kao što je pomenuto, Galerije je nameravao da, posle povlačenja sa
vlasti, u zavičaju provede "mirnu starost", ali je 311. godine, na putu
za Sofiju, umro. Prema Laktanciju, Galerijevo telo, unakaženo teškom bolešću, spaljeno je u Sofiji,
dok Aurelije Viktor tvrdi da je Galerije sahranjen u Romulijani. Na
osnovu ovog drugog podatka, pretpostavljalo se da je imperator
sahranjen u hramu - mauzoleju u centralnom delu naselja, ali se
prilikom arheoloških istraživanja nije naišlo na tragove ukopa. Danas
je izvesno da su Galerije i njegova majka Romula sahranjeni u blizini
Romulijane, na lokalitetu "Magura". Ovde su otkrivene dve zidane
grobnice, bogato uktašene arhitektonskom plastikom, i dve humke sa
lomačama na kojima je izvršeno spaljivanje i apoteoza imperatora i
njegove majke.

Sta znate o rimskim naseobinama u ataru Seona? Postoje li podaci o postojanju crkve u istom selu?

.. hmm.. zanimljivo pitanje..

.. pozdrav Japa i dobrodosao i na forum i na temu! :okkk:

japa ::

Sta znate o rimskim naseobinama u ataru Seona? Postoje li podaci o postojanju crkve u istom selu?

Gradsko naselje Mons Aureus, na levoj obali potoka Seona, pružalo se na vecem prostoru pored Dunava. Izvorni podaci o ovom naselju poticu iz III i IV veka. U Eutropiji se spominje gajenje vinove loze u okolini ovog naselja za vreme cara Proba (276–282), jednog od trojice rimskih careva, koje je Rimu podarila drevna Ilirija. Mons Aureus je oznacen kao civitas (naselje) udaljen 26 milja od Singidunuma (Beograda). Tabula Peutineriana, koja se datira u IV vek, potvrdjuje ovaj podatak, dok ga Itinerarium Antonianum locira na dve milje manje.

Izmedju ovog naselja i sledece stanice Vinceje, nadjeni su tragovi rimskog granicnog utvrdjenja. Vincea (Cirilovacki potok) je bila naseobina izmedju dva grada Mons Aureusa i Marguma (Dubravica).


Za sada samo ovo ...ali znam koga ću pitati.

Berkasovo, ostaci utvrđenja


SK 1347 1948/ 1991 veliki značaj

Dolina zlatnih šlemova



Z. Nikolić |
25. jul 2009.



Uskoro naučna monografija i film koji otkrivaju tajnovitost
arheoloških lokaliteta Berkasovo. Svetska nauka ovu vrstu vojne opreme
imenuje kao „šlemove tipa Berkasovo“





















U SVETU arheologije jedan deo Srema, u okolini mesta
Berkasovo, nosi simboličan naziv Dolina šlemova. Tajnovitost ovog mesta
uskoro će biti razotkrivena kroz naučnu monografiju i film koji će u
septembru videti gledaoci Radio televizije Srbije i Radio televizije
Crne Gore. Autori, arheolozi dr Velika Dautova-Ruševljan i dr Miroslav
Vujović, pripremili su neuobičajen projekat za naše podneblje, u kojem
kroz naučno-popularni film prikazuju raskoš rimskih tragova u Srbiji.

Ovaj deo naše zemlje nekada je bio suštinski važan za Rimsko carstvo, a
od druge polovine prvog veka pa do sloma ove gigantske države, Srem je
bio jedan od najvažnijih prostora koji je povezivao strateški veoma
bitne delove imperije.
Tu se nalazio Sirmijum, na mestu današnje Sremske Mitrovice, u kojem su boravili i sami carevi.

Naziv Dolina šlemova ovaj deo Vojvodine dobio je još pedesetih godina
prošlog veka, kada su pronađeni značajni delovi vojne opreme koji su
pripadali rimskim vojnicima. Bili su više nego raskošni, sa zlatnim
oplatama, pa, iako su slični šlemovi nalaženi i u Mađarskoj, Rumuniji i
Holandiji, u svetu nauke su dobili naziv „šlemovi tipa Berkasovo“.

Kako objašnjava arheolog dr Miroslav Vujović, pola veka kasnije, 17
kilometara jugoistočno od Sremske Mitrovice, u ataru sela Jarak, meštani
nailaze na još jedan spektakularan nalaz.
- Žena koja je kopala njivu u jesen 2006. udarila je motikom u jedan
ćup. Oštetila ga je, na žalost, ali je u njemu otkriven neobičan svitak,
dve kopče i desetine metalnih kuglica i zakivaka.

Pola godine kasnije arheolozi su čuli za ovaj nalaz, prepoznali su šlem,
ali, na žalost, sve što su videli bilo je sačinjeno od bezbroj
fragmenata. Na spoljnom delu bili su delovi oplate i ukrasa i podsetili
su na one pronađene u Berkasovu.
- To je bila senzacija u Vojvođanskom muzeju, ali zbog velikih oštećenja
od ovog nalaza se u početku nije moglo mnogo očekivati - seća se dr
Vujović. - Ipak, stručnjaci Narodnog muzeja Milan Čolović i Slobodan
Savić uradili su neverovatno dobar posao.

Nakon pažljivog uklapanja više od stotinu fragmenata utvrđeno je da su
arheolozi došli do oko 80 odsto oplate šlema, što je dalo priliku za
rekonstrukciju. Usledio je mukotrpan višemesečni posao, ali i praktičan
dokaz da su naši restauratori dostojni renomea najviših svetskih
stručnjaka. Rezultat je danas više nego upečatljiv.

- Očigledno je da ovaj arheološki nalaz ne potiče iz groba - dodaje dr
Vujović. - Izvesno je da se radi o četvrtom veku, odnosno kasnoantičkom
periodu. Gornji deo skinut je u velikoj žurbi, šlem je rasklopljen, a
oplata bukvalno kidana. Za onog ko je to radio bila je važna samo
vrednost metala, a ne ovog dela vojne opreme, pa je izvesno da je to
delo nekoga ko nije bio vlasnik.
Pretpostavka arheologa je da je ovakav, dragocen deo mogao da bude
izrađen i u samom Sirmiumu, gde su tada postojale ozbiljne radionice u
kojima je pravljena vojnička oprema. U odnosu na ostale šlemove koji su
pripadali „običnim“ vojnicima, ovi su bili prevučeni dragocenim
materijalima i odavali su visok status vlasnika.

BITKA KOD CIBALE
U četvrtom veku su savladari Rimom bili Konstantin i Licinije koji su
zaratili oko prestola, a sukob je kulminirao bitkom kod Cibale,
današnjih Vinkovaca, koja se odigrala 314. ili 316. godine. Licinije je
doživeo poraz koji ga je primorao na povlačenje ka Sirmijumu.

- Kada bismo danas povezali na karti tačke koje spajaju Vinkovce,
Sremsku Mitrovicu i Jarak dobili bismo pravu liniju, kojom su prolazili
tadašnji rimski putevi suvim, nepoplavljenim delom Srema - zaključuje dr
Vujović. - Pošto je to bio najkraći put kojim je vojska mogla da se
povuče, postoji mogućnost da je šlem pripadao nekome ko je učestvovao u
povlačenju.


IZLOŽBA
REKONSTRUISANI šlem je do sada bio prikazan samo u okviru manifestacije
„Noć muzeja“, ali njegovo „pravo“ naučno prezentovanje očekuje se
početkom jeseni.

Gradina na Bosutu

Жидовар

Жидовар је вишеслојно праисторијско налазиште Тел типа , које се налази у близини села Орешац између Вршца и Беле Цркве, на ободу Делиблатске пешчаре. Археолошка истраживања су на том простору вршена у више наврата (1948. и 1949, 1964—1966, 1971, 1977, а нова истраживања започињу 1996. године и са мањим прекидима трају до данас. Прва археолошка истраживања започиње 1948. године проф. др Бранко Гавела са Филозофског факултета у Београду. Под руководством академика Драгослава Срејовића 1996. године започињу нова систематска истраживања, којима након његове смрти руководи др Милош Јевтић. Током истраживања утврђено је да прво насеље на Жидовару потиче из раног бронзаног доба, а да живот на Жидовару престаје доласком римљана и успостављањем границе на Дунаву. Културни слој на Жидовару достиже дебљину од преко 5,7 м, и састоји се од сукцесивно формираних насеља, која припадају бронзаном и гвозденом добу.