Moj stih za danas je...(STIH DANA )

First topic message reminder :

Nije to nagovaranje, rodjeni moji.
Ko nece dalje da cita - nek slobodno zazmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo zuri,
pitanje vece od brda,
i jedna treperava dusa sto veruje u cuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti radjaju,
onda je sasvim svejedno da li zmurite
ili ne zmurite
jer cuda se vec dogadjaju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Koliko sam videla svi su stavljali tudje, nisam shvatila da trebam nesto svoje. Evo nesto ovako...

Moja draga duso, moje sjajno sunce
za tobom uvek kuca moje srce.
U zagrljaj mi sleti i kraj mene budi,
pa mi tiho, tiho dusu probudi...

Nisu u temi predvidjeni vlastiti stihovi,tako da je dozvoljeno,stih bilo koje pjesme ,cak i one koju pjeva Mile Kitic ili Balasevic.

Hvala Astra, dobro sam shvatila, no rekoh mozda sam pogresila.



Ljubav nas spaja svojim strunama
Cujem tvoj osmijeh
Dok sklapam oci
Dok udisem miris s'tvoga jastuka
I vjeruj da zivim samo za tebe
I vjeruj da molim samo za nas





Osjetis li
prije sna
dah ti lebdi iznad usne
preko obraza ti klizne ...

Mislima te u oblik sna pretvaram

i dok sapatom izgovaram zelju za tvojim likom,

prilazis mi zemljan i okupan vatrom.

Tih poput vetra nosis jedro moga glasa,

a ja te u odsjaju ceznje gutam

i u plavoj svetlosti daljine,

one iste svetlosti iz koje izranja ljubav,

takvog smelog i tako zrelog,

kao ljubav nas samih,

kao bozanstveni dar prinosim

i medenog u sebi iskonskom tisinom ljubim.

Iako te sad nema kraj mene,

iako su se vrazije udaljenosti ponovno razgalamile

hodas abecedom zagrljaja ponosno u meni

i slikom osmeha koracas mojim usnama.

Oduvek te u svom srcu i svojoj dusi imam

i tu spokojno odrastas,

a metri i kilometri sto se ponavljaju

i gaze vreme rastezuci moj pogled,

kao da se i ne dogadjaju

ili se nikada nisu dogodili.

Samo se mi sretni dogadjamo

u mnostvu tog prokletog cekanja.

Ne klecimo, opiremo se nadiranju samoce

i u vecnim jutrima istine,

poput uzarenog pogleda,

kao plemeniti dodiri ljubavi,

pod prstima mesecine nestajemo

tvoje je ime moja molitva

tvoje je ime cekanje na tebe

laku noc ljubavi moja .....

Kada mi nedostaješ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
između oblaka, snova,
Daljine i snega..
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
i na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
i pomislim
Tako mi nedostaješ…

Mika Antić

Ne podsećaj me na nju,
ne smej se kao ona,
ne gledaj me kao ona,
ne govori reči koje je govorila,
ne priželjkuj me na način na koji me želela,
ne maštaj kao ona, ne daj mi da maštam kao ja,
ne puštaj korenje, boleće kada te jutro iščupa.

Goran Tadić

Te nas je večeri sjedinila bolest.
Ležali smo u groznici ti i ja,
ali na staklu, tamo, visoko iznad Učke,
blista još uvijek, na snijegu,
malo rumenila.

Zvionimir Golob (Veče)

Zaljubis se jer je to tebi potrebno, a volis jer je to potrebno nekom drugom... Ne mislis... Jedno je kad ceznes za nekim ko je daleko, a drugo kad ceznes za nekim ko je kraj tebe tu... ( "Kao rani mraz" film)
Al` malo sta jos ume da ubije nezno, da ne primetis, kao rani mraz

Ima ljudi koji nikad ne mogu zajedno u prvo lice mnozine, i gotovo.

Vidis? Godine nas obrade razlicito... Nekom postane vazno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi.

Naposletku, ti si dobro znala ko sam ja, otkud sad te suze moja mila? Rekla si da se za tocak brsljan ne hvata, zalud izguzvana svila...To je tako, ne pravi od tuge nauku...

Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom jos ima tragova suza znaju kako je to dobar osecaj.
Balasevic

Zivot je caroban kada odustanemo od savrsene slike sveta.

Nocas sam samo leptir
koji u mljecnom putu tvoje kose
glumi medonosni cvijet.
I malo mi je ove moje prasume
u kojoj poput nacetog vrganja
starim u svjetlosti.

Samog me nema
pa mi se i sjenka uvukla u kamen
po kojoj gmize mjesecina,
poput miholjskog gustera
umanjena za najveci dio mene,
koji sada negdje s tobom suska
po bojama jeseni koja se razliva.

Noc je punog mjeseca,
moja mjeseceva djevojcice,
pa te ne trazim pod desnim kapkom
gdje povremeno stanujes
i gdje ti je krevet i nocno ogledalo
i duguljasta lampa koju palis pogledom..
nego u krugu sto spaja dvije delte...

Trazim te,
dok se onaj lopov u grudima
koji otkljucava brave koje je vec jednom otkljucao,
divi svojim madjionicarskim rukama
u kojima se kalauz zacas pretvara u ruzu.

Cvrkucu zvijezde u rasparanom sutonu
nad premijerom pozorista iluzija.

Obuci se,
kad sjenke prerastu prazninu
sa pristojne udaljenosti ce mjesec da izviri iza oblaka
da doceka moj znak.

Jer najjace svjetlo se ipak krije u mraku...

Oprosti
jos samo...
jos samo da u bunar zelja ubacim ovaj zamotuljak od stihova.

M.Beric

Moliću lepo, da nam se vrate najlepše godine mladosti
nismo imali devizne štednje, nikome ništa nismo pozajmljivali
ali smo zato buduću mladost kao deca sanjali, isčekivali,
štedeli snove za nju.
Moliću lepo, da nam se vrate najlepše godine mladosti!
***


1.
Najpre sam čekala oči da otvoriš, u osamnaestim
ili od amebe prevališ put do čoveka…
Ne sećam se više.
Zatim, da pronađemo svoje ruke u prvoj rosi svitanja.
Onda su nam
te iste ruke sa očima na dlanovima
iste te
napunili barutom, dimom, paljevinama, detonacijama
a sretali smo ih do juče samo po školskim knjigama
Odbrana i zaštita…
Ne sećam se više.
Gurnuli su nas naglo
premlade
u ponore,
u pećine tmine
u horor filmove koji su išetali sa platna
pred naše mlađane glasove
tek raspevane uz akorde akustične gitare
u prisilno čekanje.
Tebe,
da se ponovo rodiš
van vojničkih čizama
dočekaš na nogama
uspravno u svojim starkama
kao pre obaveznog vojnog roka
sa nenormalnom, iznenadnom dozom Hičkoka
i pokušaš da se setiš života.
2.
A mene, mene mladost nije molila:
Zađi u lavirinte čekanja.
Podrazumevalo se
kao što se podrazumeva da se rodiš sa kožom
progovoriš.
I pisma su se podrazumevala zbog prve rose na usnama
zbog verovanja da su tkivo molitve koje spašava.
Koliko njih…
Ne sećam se više.
3.
Izgubio si se
a nekad su imale baš tvoj broj i pasovale su uz tvoju nogu
izgubio si se u kilometarskim starkama traganja
život je imao jezive oči nesnalaženja
mučnih slika umora nesanica
i ko zna
i ko zna.
Premlad.
Izgubio si se.
(Verujem, nije bilo lako
iz pelena preskočiti pravo u Starke, Adidas…
Ne sećam se više.)
4.
Sad čekam da odrasteš u krevetcu svesnosti
decenije su nam odživele kako su umele i znale svoje strane
kako kome i kako kad.
Sad čekam da odrasteš u mekoj opni
probiješ je bar jednim krilom
isčauriš se preobražen u leptira.
Sad čekam da letiš u starkama
njegovih milijardu godina.
 
 
Jelena Stojković-Mirić

Prijatelju moj


U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korakom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glasne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umukle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena
ne mimoidji je kao san.



Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senki
trazis svoj put ka meni, moj prijatelju !



U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme ? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise
ptice se morske vracaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci…?

Rabindrant Tagore

Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš.

Goran Tadić

Ja sam jedna od onih zena
Nepjevanih pjesama,
Nepisanih poema. ..
Cekam da me neko napise
Srcem od krvi.
Cekam da me neko smrvi
Snagom ljubavi.

Dorian Danny Gray

Napolje iz mog zazidanog beskraja!
Iz zvezdanog kola oko mog srca,
Iz mog zalogaja sunca.
Napolje iz smešnog mora moje krvi,
Iz moje plime, iz moje oseke.
Napolje iz mog ćutanja na suvom.
Napolje, rekao sam, napolje.
Napolje iz moje žive provalije,
Iz golog očinskog stabla u meni.
Napolje, dokle ću vikati, napolje!
Napolje iz moje glave što se rasprskava.
Napolje, samo napolje!

Vasko Popa

Zvonimir Balog

"Hajde da se dogovorimo
da od danas istinu govorimo.
Hajde da se dogovorimo
da pred riječ RAT slovo B stavimo
pa da od rat riječ BRAT pravimo.
Hajde da se dogovorimo da već od sutra
jedni drugima ljubav navjestimo
i da se više ne žestimo.

Da se igramo i radimo s mirom
i da kao svoj znak nosimo ruže
za šeširom.

Ja već počinjem!
Umjesto da se branim maljem
neprijatelju, evo poljubac šaljem."

Imala je sve što je trebala imati. Kao plodna ravnica kojom ljubavni vjetrovi jure poput konja u kasu. Imala je onaj fini naštimani mol u glasu. I tihi baršunasti hod je imala pa nisam ni čuo kad je otišla.
ŽELJKO KRZNARIĆ

"..Sad znate šta sam.
A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog,
sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega,
i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku,
i sve to javno prikazujem.
Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram..."

Miroslav Mika Antić

Neka nikad ne podju

Tesko mi je kad odlaze
Kad ih nema.

Moji drugovi,
Moji prijatelji,
Moje ljubavi.

Sa njima,
Negdje,
U njihovom prtljagu,
Pod njihovim noktom
Odlazi i dio mene.

Ni grad ne volim,
Ni bijele noci lenjingradske,
Ni betovenove simfonije,
Ni blagdanske pjesme

Ne volim

Kad ih nema

Moji drugovi,
Moji prijatelji,
Moje ljubavi.

Neka nikada
I nikud ne podju
Oni koje volim.

C. Vukicevic

Šta ne bih dao za sećanje
na prašnjav puteljak sa niskim
ogradama i visokog konjanika
što zoru ispunjava jednoga dana
među danima ravnice,
jednoga dana bez datuma.

Šta ne bih dao za sećanje
na majku koja posmatra jutro
na estansiji Svete Irene
a ne zna da će se zvati Borhes.

Šta ne bih dao za sećanje
da sam se borio kod Sepede
i video Estanislaa del Kampa
kako pozdravlja prvi kuršum
s radosću hrabra čoveka.

Šta ne bih dao za sećanje
na kapiju skrivenog letnjikovca
koju je moj otac svake večeri
zatvarao pre no što bi se izgubio
u snu i koju je zatvorio poslednji
put četrnaestog februara 38.

Šta ne bih dao za sećanje
na Hengistove čunove koji
kreću sa peščanih obala
Danske da osvoje ostrvo
koje još Engleska ne beše.

Šta ne bih dao za sećanje
(imao sam ga i izgubio)
na jedno zlatasto Tarnerovo
platno široko kao muzika.

Šta ne bih dao za sećanje
da sam čuo Sokrata kad je
pred veče kukute s vedrinom
ispitivao problem besmrtnosti,
naizmenično navodeći mitove
i razloge dok se plava smrt penjala
iz već studenih nogu.

Šta ne bih dao za sećanje
da si mi rekla da me voliš
i da nisam spavao do zore,
bestidan i srećan.

Borhes

И опет нека
писма дуга,
очајна писма
- без адресе,
а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен

V.Nikolić

Zaista,tako i uradim...Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes.  

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

---

Pero Zubac

Voli me dok sa živ
kad ne budem tu – šta će mi čudo?
Lep osmeh podari i reč,
ostani uz mene dugo, dugo.

Dodaj mi sreće tren
i vetar nek’ duva jugo,
zauvek srcu budi lek,
ne daj me nikom drugom.

"Voli me, dok sam još tu,
kroz zemlju se ne vidi svet,
čak i kada orao ponosno leti sam,
ipak je tužan njegov let.

Voli me – voleću te i ja,
nek’ sve to traje dugo, dugo,
kao na ušću reke dve,
budimo zajedno, moja drugo!"

---

(Apsolutno Romantično)

leto lepo,
leto leti,
leto brzo i proleti,
a bogami lakse i uleti,
,,,,,,,,

Nažalost dođu časovi kada čovek nije previše veseo i nema volje ni za što. Tada mu je najlepše pročitati tužni stih, koji ga potakne na pozitivno razmišljanje i pokaže mu da nije baš sve crno na ovome svetu. Tužni stihovi su prikladni i za razmišljanje o mnogim životnim situacijama, u kojoj se nađemo, jer baš dosta tužnih stihova dolazi iz stvarnog života.

N.N

KURVA

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute.  

Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Zvijezde padaju i danju
samo nije svako sposoban da ih vidi.

(da li bi Radovic?)

"Nikada nećeš razumjeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumjeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola riječi, u pola koraka. Uvijek ću ti ostati daleka. Uvijek ću ti odgovoriti: Nije mi ništa, a svašta mi je."

Tajne su tu zato
da ih neko nasluti
postoji rec koja vredi
tek kad se odcuti
Bogu je kanuo caj
svud je prsnuo sjaj

Jedan platan ce ostati zlatan
ona kroz smeh cvrsto
svoju kajdanku stisce
ne drhti on, to je samo
to uvelo lisce
blazeno Miholjsko leto
jedno i sveto za njih
[You must be registered and logged in to see this link.]

Ispod nemirna dva-tri čuperka
varnica blista u crnom oku.
Gledam je gde me kroz osmeh merka
i već je stigla u jednom skoku.

SAČEKUŠA


Čekaj me garantovano ću doći
Samo me čekaj dugo
Jer sa mnom nema zezanja

Čekaj i kada radioaktivne kiše
Budu padale s oblaka
I kada paklene vrućine pripeku

Ti čekaj i stavi šešir
Da se ne šlogiraš od čekanja
Čekaj me garantovano ću doći
Samo budi uporna

Ako budem opravdano sprečen
Javiću ti se preko vibera

Čekaj me kao zadnji autobus
Za Marinkovu Baru
I ja ću sigurno doći

Čekaj me kao baba penziju
I ljubi mi sliku svake noći
Čekaj me i nemoj da poveruješ
Da me u kafanama viđaju
To su torokuše i zlobnici
Ni oni se meni ne sviđaju
Ne dozvoli rodbini i prijateljima
Da ti nadu pokvare

Čekaj me kada poveruju da sam umro
I oni kojima dugujem pare
Čekaj me garantovano dolazim

Sve smrti su za mene slabe
Ko mene čekao nije 
Taj je živeo džabe
Čekaj me i svima pokaži
Koliko si uporna i moralna

Neka naprosto kažu
Ta je čekati znala
Kao da nije normalna.

Sve je manje onih ljudi koji su u stanju da samom svojom pojavom neguju našu dušu i probude ono najbolje u nama.

Takvih je pun internet, filmovi, muzika, knjige, ali u realnosti ih je sve manje.

Oni svojom pojavom, stavom, rečima, istog momenta izmame naš osmeh i uvedu nas u neku posebnu dimenziju u koju nismo uvek spremni sami da uđemo.

Neopterećeni sobom, deluju spontano, vrcavo, šta god da kažu to je komedija, praznik, erupcija optimizma.

Uživanje je gledati ih i slušati.

U njima nije ubijen život, nada, vera, volja...

Oni ne moraju da budu ne znam kakvog spoljašnjeg izgleda ili uglađenosti ali moraju da imaju srce i dušu.

U njihovim očima staje čitav svet, u emociji koju nose kriju se sva moguća pomirenja...

Kada gledaš njihove oči kao da gledaš daleka mora i okeane...

Kada slušaš njihove reči kao da ti najdivnija melodija miluje dušu.

Oni bude takav spokoj u nama da smo u stanju satima da ih slušamo.

Trčimo za njihovim društvom.

Zahvalni smo svetu što postoje i što nose sa sobom, u sebi, neku tako divnu radost i oduševljenje da smo ponosni što ih uopšte poznajemo.

Nažalost, sve je manje takvih ljudi...

Epoha u kojoj živimo stvare proračunate, bahate, isprazne ljude. Bez emocija, bez otvaranja, i kada se neko otvori, to je više kuknjava za propuštenim, ili isfolirano prenemaganje, nego pesma duše.

Takvi samo kradu energiju, a ne daju ništa. Večito nezadovoljni, ogorčeni, ljuti, spremni da ujedu za svaku sitnicu...

Zatvoreni su, skučeni, sazidani u svojim frustracijama koje vrlo često isplivavaju na površinu.

Nedostaje im ukorenjenost u nešto dublje, veće.

I večeras si sama. I ne samo večeras.
Videh te u gradu, danas, u prolazu, kako šetaš.

Ljudi napolju žive svoje živote, po dvoje, znaš već kako to ide
A ti nekako po strani, u svom filmu.
Primetio sam smešak na tvom licu, pitam se samo da li je pravi.
Volim da te gledam dok hodaš, prija mi lagana igra tvojih koraka.
Ni da imam sto života ne bih mogao da pogodim šta misliš.
Uvek si nekako sama, i odsutna, i kada si sa drugima.
To te čini privlačnijom i drugačijom.
Kao da je samoća tvoje zanimanje.  
Jedino tada si sva nekako svoja.
Često se srećemo i nikako da se stvarno sretnemo.
Neko mora da zastane i prvi progovori
Ti uvek negde žuriš, navodno, a ja uvek besposlen.
Posebno večeras kada mi posebno nedostaješ.