Legende o cvijeću

Današnji trendovi u aranžiranju cveća menjaju se i prilagođavaju zahtevima tržišta, ali u svakom tom trendu nalazi se i deo hiljadugodišnje tradicije veličanja lepote cveta.
U Egiptu je kultura gajenja cveća i ukrasnog bilja bila na vrlo visokom nivou. Biljke su se donosile sa brojnih putovanja a priča kazuje da je kraljica Hatsepštu želela drvo mirte. Sa putovanja u zemlju Punt dopremljeno je 31 stablo mirte. Stabla su posađena na terasama kraljičinog hrama.
Egipćani su koristili cveće u mnogim svečanim prilikama, pazilo se na simbolički jezik cveća, bilo je bitno doba cvetanja, boja izgled i miris cveća. Velike količine cveća Egipat je izvozio u Grčku i Rim gde lepota cveća i simboličko značenje dobijaju novi dimenziju: ukrašavali su se kipovi božanstava bogatim cvetnim girlandama. Laticama cveća zasipali su se oltari, ukrasne korpe punile su se cvećem i voćem. Rimljani su uzgajali omiljene ruže u posebno građenim ružičnjacima kako bi cvetale kroz čitavu godinu jer su svetkovine i slavlja bili nezamislivi bez ruža i ružinih latica.
Simbolika cveća isprepletala se sa mitovima, pa prolećno cveće predstavlja početak novog ciklusa jedne godine, a u Atini su se u danima slavlja dolaska proleća nosili venčići od ljubičica, zumbula i perunika koje je bilo cenjeno još od Egipta.
Kinezi su ponosni na ideju da su baš oni prvi koji su u posudu sa vodom složili cveće. U 6 veku otvorene su škole aranžiranja cveća u kojima se uz tehnike slaganja cvetnih aranžmana poučavalo o simboličkom značenju svakog cveta. Japan preuzima deo tog znanja i usavršio ga je do stila koji je i danas poznat po svojim osnovnim principima sa naglaskom na elemente koji predstavljaju nebo, čoveka i zemlju, do veštine aranžiranja cveća koju nazivamo ikebana.
Na prelazu iz antike u rano hrišćanstvo u Evropi je došlo do opiranja bogatoj simbolici jezika cveća, pokušavalo se zaboraviti na vezu cveća i božanstava i antičkih junaka. Ali takav otpor nije dugo trajao, cveće ponosno zauzima važno mesto u umetnosti pa tako ruža, ljiljan, vinova loza, smokva, žito, palma, maslina... predstavljaju simbol duhovne lepote i ljubavi. U hrišćanstvu npr. cvet ljiljana je rajski cvet, simbol neprolazne lepote.
Period gotike uz predivne katedrale donosi i likovne prikaze sa motivima prirode a lepota cveća opisivana je slikarskom četkicom često i do botaničke preciznosti. U kasnom srednjem veku nastaje kult ruže koji su podržavali i svetovna i religiozna umetnost. Trubaduri pevaju o ruži kao o simbolu ljubavi a to zanimanje Evropom se proširilo sa Bliskog Istoka gde je ruža uzgajana i cenjena kao plemeniti cvet.
Dela velikih majstora 17 i 18 veka dočaravaju nam kako se tada aranžiralo cveće: bili su to veliki raskošni aranžmani od raznolikog cveća sa mnoštvom boja.
U drugoj polovini 18 veka cveće se počinje slagati u jednostavnim simetričkim formama što je most od romantične opijenosti do impresionističkog doživljaja umetnika poput Degasa, Moneta, Cezannea, Van Gogha, Renoara... Cveće na njihovim slikama deluje bogato, raskošno ali i vrlo, vrlo prirodno.

Suncokret
Krvava Luna je obasjavala njeno uplakano lice... prošlo je mnogo dugih noći kako nije spavala. Mislila je samo na njega, na obožavanog čovjeka za kojeg je živjela. Vidjela ga je sasvim slučajno, jedne blage noći, dok je ista Luna obasjavala prozore njene odaje... bio je samo sjena u daljini koja se pretvorila u najljepše i najmilije biće koje su njene mlade oči ikad vidjele.
Ali, taj Bog Sunca, glazbe i muške ljepote nije dolazio svake noći da bi vidio nju. Njegovo srce nije kucalo zbog nje, već zbog druge žene, njene sestre... Od tada svoje dane je provodila u zatamnjenim odajama tugujući nad svojom sudbinom, ali sa čežnjom je dozivala Noć, jer je njen voljeni tada dolazio...
Klitija je živjela iz dana u dan sama i odvojena od vanjskog svijeta, ne gubeći nadu. Čeznula je i iščekivala dolazak voljenog Apolona u njene odaje. Ali on je svake noći svoju ljubav poklanjao njenoj sestri Leukoteji... I odjednom, bez upozorenja, mržnja zamijeni ljubav i Klitija ocu otkrije tajnu ljubav svoje sestre. Leukoteja je bila kažnjena užasnom kaznom... živa je zakopana...
Bog Sunca nije mogao oprostiti Klitiji njen čin i ona je jedno jutro, tugujući umrla. Bog Sunca ju je pretvorio u Suncokret, koji će svaki dan slijediti Sunce, ali će noću venuti i spuštati svoju glavu prema tamnoj zemlji...

Anemona

Cvet nezne i osetljive gradje kojem vetar u naletima lako raznosi latice. Simbol je prolaznosti i ljubavi podlozne promenjivim strastima i hirovima koja poput vetra prelazi s cveta na cvet. Otud anemoni i ime, na grckom anemos znaci vetar.
Zbog povezanosti s mitom o Veneri koja je svog ljubavnika Adonisa pretvorila u anemonu, cesto je nazivaju i Adonisovim cvetom. Mit kaze da je Adonis poginuo u borbi sa pobesnelim veprom..u stvari, s razljucenim i ljubomornim Aresom koji se radi osvete pretvorio u vepra, a iz njegove krvi koju je Venera zalila nektarom - izrasla je anemona. Anemona zato danas simbolizuje tragicnu, zabranjenu i prerano zavrsenu ljubav.

Zumbul

Prema grčkim legendama Hijacint, spartanski princ bio je prekrasan i atletski građen Apolonov ljubavnik. Njih su dvojica vežbali bacanje diska, kad je odjednom Hijacint pogođen u glavu s diskom koji je skrenuo s puta, a uzrok tome bio je Zefir koji je bio ljubomoran na Apolona jer je i sam voleo Hijacinta. Kad je Hijacint umro, Apolon je bio shrvan i prokleo je svoju besmrtnost htevši se pridružiti svome ljubavniku u smrti. Od njegove je krvi Apolon stvorio zumbul (Hyacinthus), a suze Apolonove postaše latice zumbulova cveta.

Ruža

Od samog nastanka, ruže su plenile svojom lepotom. Tako je bilo i pre 5 000 godina kada su se u Kineskim vrtovima pojavili prvi cvetovi ove predivne biljke koja danas sa pravom nosi titulu “Kraljice cveća”.

Sa istoka su došle mnoge dragocenosti, a među njima jedno od najvećih blaga prirode: Rosa Species. Kasnije su hrišćani u svojim pohodima sa istoka donosili pojedine primerke u Evropu. Gajene su tokom svih tih vekova, međutim tek krajem 18 veka, zahvaljujući Napoleonovoj ženi Žozefini doživljavaju svoj vrtoglavi uspeh. Ona je u svom dvorcu “Chateau de la Malmaison” napravila prvu izuzetnu kolekciju ruža. Naredba je bila da Napoleonova vojska iz svih pohoda u kojima je bila, donese što je moguće više primeraka različitih ruža. Tako su ruže počele da bivaju sve popularnije i dostupnije mnogim ljudima.

Danas postoje mnoge slike iz tog vremena, koje pokazuju žene u ljubavnom zanosu, prekrivene velikim količinama ružinih latica. Žosefina je unajmila slikara Pierre – Joseph Redoute koji je slikao ruže tog vremena i izdao ih je u knjizi Les Roses 1817 godine (tri godine posle njene smrti). Tako su ostale zabeležene ruže tog vremena. Naravno zasluga za brojne sorte koje danas imamo pripada i pravim pionirima, hibridizerima koji su dali sve od sebe da stvore što je moguće više novih sorti. Ne treba zaboraviti imena: Vibert, Guillot, Moreau, Robert, Guerin, Laffay, Lawsom, Mauget, Lacharme, Margottin, Verdier, Pernet, Beluze, Garcon, Schwartz, Geschwind, Breon, Paul, Parson, Ducher, Portemer, Prevost, Marcheseau, Dubreuil, Miellez, Hardy, Van Houtte, Lambert i mnogi drugi. Njihova zasluga je velika, jer su bili prvi koji su nastojali da naprave drugačije ruže od onih koje je priroda dala.

Puno je istorijskih momenata u kojima se pominje kraljica cveca, ali jedan od značajnijih slučaja je poznat po imenu Rat Ruža. Sredinom 15 veka sukobile su se dve Britanske porodice čiji su amblemi bile ruže “Bela ruža od York-a” i “Crvena ruža od Lancaster-a”. Danas nam je poznato da su to bile ruže Rosa Alba Maxima i Rosa Gallica Officinalis. Iz 12 veka datira priča da je Rosa Gallica Versicolor svoje drugo ime dobila po ljubavnici Henry-a II koja se zvala Fair Rosamund, pa otud Rosa Mundi.

Cela istorija je isprepletana simbolom ruže, počev od legende da su ruže nastale iz morske pene koja je bila oko Afrodite, boginje ljubavi, dok je izranjala iz mora. Druga legenda govori o njenom ljubavniku Adonisu koji je bio ranjen u borbi i kad su se njene suze pomešale sa njegovom krvlju, izrasle su izuzetno mirisne, krvavo crvene ruže. Rimljani su takođe stvorili mnoge priče o ružama.

Jedna od najlepših govori kako je Flora, boginja proleća i cveća, molila ostale bogove da joj pomognu da mrtvu prijateljicu pretvore u Kraljicu cveća. Jedan bog joj je udahnuo život, drugi je okupao u nektaru, jedan u mirisu, jedan joj je dao plod, a Flora je dala latice. Rezultat je naravno bila – Ruža. Još za vreme Rimljana ruže su bile intenzivno gajene na Srednjem istoku. Korišćene su kao konfete na slavljima, za medicinske svrhe i kao izvor za spravljanje parfema. Legende kažu da su podovi u Kleopatrinoj palati bili prekriveni laticama, a da je mudri Konfučije u svojoj biblioteci imao 600 knjiga o tome kako treba negovati ruže.

Legenda o Narcisu

Narcis, u grčkoj mitologiji, bio je sin rečnog boga Kefisa i nimfe Liriope.
Kada se rodio, njegovi roditelji su upitali proroka Tiresiju da li će njihov sin dugo živeti. Odgovorio im je da hoće, ukoliko nikada ne vidi svoj lik. Kao dečak, Narcis je bio tako lep, da je imao gomilu obožavalaca. Međutim, legenda dalje kaže da je bio toliko gord i ledenog srca, da je prezreo svakuljubav. Nimfa Eho se zbog neuzvraćene ljubavi povukla u samoću gde je venula od ljubavne čežnje, sve dok od nje nije ostao samo glas. Najzad, jedan od odbačenih obožavatelja je prokleo Narcisa da zavoli ono što mu je nedostižno. Boginja osvete Nemeza je uslišila kletvu nesrećnom mladiću i kaznila je Narcisa koji je tada imao šesnaest godina. Jednog dana je Narcis otišao do izvora da utoli žeđ, umoran od lova. Tada je video svoj lik u odrazu vode i on ga je opčinio lepotom. Uzalud je pokušavao da rukama zagrli i poljubi tu varljivu sliku, koja se zajedno sa njim smešila i plakala. Zaboravio je na hranu i san i konačno, umoran, klonuo na travi kraj izvora. U času smrti jedino ga je videla Eho i uputila mu poslednji pozdrav. Kada su uplakaneDrijade, nimfe i Eho došle da ga sahrane, kraj izvora su videle prelepi cvet sa belim kruničnim listićima. Pripoveda se da Narcis i u Podzemlju gleda svoje lice u vodama Stige.
Prema drugom mitu, Narcis je rođen u Tespiji, gradu u kome je poštovan bog ljubavi Eros. Narcis je prezirao Erosa, kao i sve one koji su ga voleli. Njegova oholost je išla dotle, da je Ameniji, jednom od svojih obožavalaca umesto ljubavnog dara poslao mač. Mladić je shvatio poruku i ubio se tim mačem pred kućom svog ljubimca. Kada je Narcis video svoj lik u vodi i strasno se zaljubio u njega, shvatio je da je to kazna zbog Amenijeve smrti i izvršio je samoubistvo. Iz njegove krvi nikao je cvet narcis. Stanovnici Tespije od tog vremena posebno poštuju Erosa jer je sudbina mladog Narcisa potvrda moći ovog boga.

Lotos

Kaže se da su antički Egipćani verovali da je lotosov cvet dao život faraonskom Egiptu. Na početku sveta, u tamnim vodama, lotosov cvet je plutao sa zatvorenim laticama. Latice su se otvorile i iz cveta se uzdigao Ra, bog sunca, stvarajući svet. Uveče sunce bi se vraćalo u lotosov cvet da spava, da bi se uzdiglo sledećeg dana. Mnoge mediteranske i azijske civilizacije su prenele simbol lotosa u Indiju, Vijetnam, Kinu, Laos, Kambodžu i Tajland. Lotos je tron na kojem Buda sedi. Lotos može biti obećanje uspešnog posla ili braka. U Budizmu ljudi su poređeni sa lotosovim cvećem podižući se iz mulja dubokih voda, a cvetne faze (pupoljak, cvet, seme) predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Budistički zapisi kazuju da lotos kombinuje miris, čistoću, milost i lepotu. Lotosi pripadaju porodici Nymphaceae i rodu Nymphaea.

Bozur, peonija je po legendi dobio ime po Peonu, polubozanstvu iz grcke mitologije. On je bio ucenik Asklepijusa, boga medicine i lecenja... Njega je poslala Leta, (Apolonova majka i boginja plodnosti), da, uceci pored Asklepijusa - ukrade koren neke biljke koja je rasla na Olimpu, a koji je ublazavao bol pri porodjaju... Asklepije je to otkrio i pobesneo... toliko - da je naumio da ubije Peona.
Da bi ga spasao - Zevs je Peona pretvorio u - cvet (peonija, bozur), cije se seme od tada u Grckoj davalo zenama na porodjaju...
Bozur je i cvet kineskih kraljevskih kuca. Smatraju ga simbolom bogatstva i lepote.

Karanfil

Karanfil, crveni cvet, saputnik ljubavi i radosti. Po staroj legendi kada su živeli bogovi, među njima boginja Artemida koja se sa Zevsom i Latonijem vraćala sa zabave i videla svirača koji svirajući na flauti ne obraća pažnju da zvukovi flaute plaše i rasteruju sve životinje u okrugu. Ljuta boginja je razapela strelu i ustrelila prelepog svirača. Veoma brzo ljutnju boginje smenila je milost i pokajanje. Ona je zamolila boga Zevsa da mrtvog mladića pretvori u crveni cvet, zato se taj cvet još zove i cvet Zevsa, mudrog i moćnog boga koji je mladića načinio besmrtnim.

Zvezdan


Da li ste ikada gledali u zvezdu dugo vremena? Ako jeste tada ste primetili da zvezda nije samo jednostavna svetleća tačka na nebu. Međutim svetlost zvezda nije uvek ista. Ponekad je plava, ponekad je bela pa čak i roza. U sredini su zlataste a prema krajevima zatamljene. I nama se čini da nam kroz ovu svetlost zvezde šalju neke signale i čak preuzimaju neke poruke sa Zemlje. Možda zbog toga ponekad zvezde padaju sa neba.

Kada su antički ljudi to zapazili počeli su da gledaju u drveće i cveće i pokušavali da pronađu sagovornika zvezda. I oni su pronašli neko malo azurno cveće sa žutim krugom u sredini koje je bilo slično zvezdama na nebu. "Aster" (zvezdan) - uzviknu neko od njih. Reč "aster" znači "zvezda" i od tog doba azurni cvet ima to ime.

Donešen je u Evropu iz Kine 1728 od strane Peter Inkerville-a. On je uvezao seme cveta i prezentovao ga čuvenom francuskom botaničaru. Botaničar je uspeo da odgaji veliko svetlo cveće u krajevskoj bašti Trianon i nazvao ga kraljica "belih rada".

Zvezdan je sam po sebi jadna od najstarijih biljaka. Kada su arheolozi otvorili 2000 godina staru kraljevsku grobnicu oni su pronašli crteže zvezdana. Antički grci su smatrali zvezdan za amajliju. Zvezdan personifikuje jesen na mađarskom jeziku.


Postoji jedno popularno verovanje: ako stojite među zvezdanima u noći i pažljivo osluškujete cveće možete čuti jedan skoro nečujan šapat. Na ovaj način zvezdani pričaju sa njihovim sestrama - zvezdama. I to nije iznenađujuće zato što po legendi zvezdani su izrasli iz praha koji je pao sa zvezda. Ovu legendu je iznedrio francuski astronom Cassini kada je u mladosti izučavao nauku o nebeskim telima i on je ostatak svog života posvetio botanici.

Ladolež sa predivnim plavim cvetovima koji se otvaraju ujutro, okreću njihove lepe plave glave prema suncu, oni uzdižu i ukrašavaju skoro sve što posadite blizu njih. Za njih je misteriozno to što oni zatvaraju njihova lica u kasno popodne i naizgled idu da spavaju do sledećeg jutra.

Postoji jedna legenda o njima koja kaže; Bila jednom jedna prelepa princeza koja je volela da sedi među cvećem u njenoj bašti. Ona je bila veoma nežna i zbog toga je uvek trebala da se vrati u palatu pre nego što dan postane previše vreo i zbog toga ona nije nikada videla izvesne varijetete njenog baštenskog cveća koje se nije otvaralo sve dok ga sunce ne obasja. Ovo je nju učinilo izuzetno tužnom, jer kao što je poznato princeze imaju vrlo prefinjena srca i osećanja, i tako jednoga dana kada se vratila u palatu ona je počela da plače. Njene suze su padale po podu dok je ona hodala i svaka koja je dodirnula zemlju magično se pretvorila u malo seme. Nekoliko nedelja kasnije, kada je princeza šetala po njenoj bašti, rano jednog jutra, bila je veoma iznenađena kada je spazila prelepi novi cvet koji raste i uspinje se preko baštenskog zida uvijajući svoje ljupke vitice oko drveća i lukova. Njeno srce je bilo ispunjeno srećom i od tada je ime "jutarnja lepota" dato tom ljupkom cveću koje je poniklo od suza princezinih lepih plavih očiju, a opet joj je dalo toliko puno radosti u njenim jutarnjim šetnjama.

Beli ljiljan

Po legendi lilium candidum - beli ljiljan nastao je od kapi mleka koja je kapnula na zemlju dok je Hera dojila Herkulesa. Naime, budući da je on bio sin boga Zevsa i smrtne žene Alkmene, Zevs je htio da se nadoji s grudi njegove žene, boginje Here kako bi postao besmrtan. Dok je spavala, položili su joj ga na grudi i kad se nadojio, nekoliko kapi mleka se prosulo svemirom te je nastao mlecni put, a od kapi koja je pala na zemlju nastao je beli ljiljan.
Prema bibliji, uskrsni ljiljan je rastao u getsemanskom vrtu u kojem je Juda izdao Isusa. Beli ljiljani, su prema legendi, nikli na mestu gde su Isusove suze i znoj kapali u poslednjim trenucima života. Beli ljiljan je i simbol čistoće blažene device Marije.
Prema legendi, kad su posetili Marijin grob tri dana nakon njene sahrane, u njemu nije bilo ništa osim buketa veličanstvenih belih ljiljana.
U jednom ipak drugačijem znaku ženstvenosti, ljiljani su imali značajno mesto u raju Adama i Eve. Prema predanju, kad je Eva napustila Edenski vrt, prolila je iskrene suze kajanja, i iz tih pokajničkih suza nikli su i ljiljani.
Ljiljani su bili zastitni znaci vitezova templara

Legende o jorgovanu

Antička Grčka legenda kazuje da je mladi Pan, bog šuma i polja, jednog lepog jutra sreo prelepu nimfu Syringa. Divio njenoj gracioznosti i lepoti i poželeo da priča sa njom. Medjutim ona se uplašila i pobegla. Pan je probao da je sustigne ali je naleteo na mirišljavi grm jorgovana, koji mu je preprečio put... Zaplakao je, za igubljenom nimfom i od tada je počeo da luta šumama i čini dobra dela svima, a ime Syringa je postalo latinsko ime za jorgovan.

Druga legenda kazuje da su jorgovani nastali kada je proleće oteralo sneg sa polja i podiglo sunce više ka nebu. Tada se sunce srelo sa dugom i prošlo zajedno preko neba. Proleće je sakupilo nešto sunčevih zraka i pomešalo ih sa malo duginih boja, te počelo da ih prosipa po zemlji. Kada je proleće stiglo do severa ostale su joj još samo bela i ljubičasta boja. U tom trenu su ispod proleća bile skandinavske zemlje. Tada je proleće bacilo boje jorgovana na malo grmlje koje je bilo prekriveno cvetovima. Proleću je preostala još samo bela boja i ono ga je razasulo po zemlji. Na mestima gde je bela boja pala na grmlje izrasli su beli jorgovani. Jorgovani su dobili svoje ime po grčkoj reči "syrinx" što znači frula zato što su od drveta jorgovana čobani pravili frulice. Ali u Rusiji se takođe zove i "sinel" što potiče od reči plavo zato što ta aktivna boja definiše kolorit biljke.

Hrizantema

Jednom pre mnogo vekova, živeo je moćni kineski car, kojeg ništa nije plašilo sem starosti, bio je opsednut željom da vlada i živi što duže. Тако је pozvao svog lekara i naložio mu da napravi lek koji će ga učiniti večno mladim.
Posle mnogo razmišljanja, uplašen za svoj život, siroti lekar izadje pred cara:
- O, moćni gospodaru, mogao bih da napravim eliksir od jedne vrste cveća, ali ono radja daleko, na istoku...
- Odmah ću narediti da se to cveće dostavi!, reče radosni car.
- Ali to nije tako jednostavno, uzdahnu lekar. - Cela tajna se sastoji u tome da eliksir deluje samo kod čoveka čistog srca...
Lekar je znao da ni car ni njegovi dvorani ne ispunjavaju ovaj uslov, ali se prevario verujući da će ovo cara pokolebati.
Medjutim, car nije odustao, našao je po 300 dečaka i devojčica, znajući da su dečja srca čista, pa ih zajedno sa carskim doktorom brodom poslao po cveće od kojeg će spraviti eliksir.
Dugo su plovili, dok na jednom od japanskih ostrva ne pronadjoše prelep cvet - hrizantemu, pa lekar reče:
- Ne znam da li je ovaj cvet pogodan za eliksir, ali već pogled na njega čini dušu i srce mladim!
Mudri lekar je poznavao okrutnost cara, znao je da će pogubiti i njega i ovu decu, verujući da su i sami probali eliksir i da će ga nadživeti, pa odluči da se nikada ne vrate u Kinu... Sa svojim mladim saputnicima osnovao je novu državu, gde su nastavili život, a simbol njihovog života bila je hrizantema.

Lavanda


Bila jednom jedna devojka koja je bila toliko lepa da je svima zastajao dah kad bi je videli. Mnogi mladici uzdisali su za njom. Nazalost, medju njima bila su i dva razbojnika. Buduci da nije prihvatila njihovo udvaranje, oni su odlucili da je prisile na ljubav...Jednog dana posli su za njom. Nesrecnica je bezala sve trceci prema brdima. Medjutim, razbojnici su uspeli da je stignu i obore na zemlju. U trenutku kad su joj strgli odecu sa tela, devojka se od silnog stida okrenula prema zemlji i gorko zaplakala. Odjednom, tamo iz tla, gde su kapale njene suze, pocelo je da nice cvece plavicasto-ljubicastih cvetova. Stabljike biljke su gotovo prekrile i obavile devojcino telo skrivajuci sramotu. Videvsi sta se dogodilo, razbojnici su se uplasili i pobegli.
Ova mediteranska legenda koja pripoveda o tome kako je navodno prvi put nikla lavanda, nosi sa sobom jedno verovanje, zivo i danas: u polju lavande nijednoj devojci se nista neprijatno ne moze dogoditi. Odnosno, devojka koja uz sebe ima cvece ili osuseni buketic lavande, moze da bude spokojna.
Kada se govori o lavandi, cesto pomisljamo na plavicasta polja Provanse ili na mirisljave vrecice koje stavljamo u ormane. Od davnina poznata su i lekovita svojstva lavande: lavandom su se od davnina lecili ljudi koji pate od nesanice, od bolesti zivaca, koji su imali lose varenje, pa cak i srcani bolesnici. Neki su je stavljali u tople kupke, mirisali se etericnim uljima, pili cajeve od njenog cveta, stavljali u jela kao dodatak hrani...

Dan i noć
Antički Grci su povezali pojavu tog cveta sa kćerkom vladara Inoa. Jedina Inova kćerka je volela Zevsa. Međutim Zevsova ljubomorna žena Hera je bacila čini na devojku i pretvorila je u kravu. Tada je Zevs počeo da uzgaja cvet dan i noć za njegovu ljubavnicu. Ovo cveće je predstavljalo ljubavni trougao, a u jednu ruku dan i noć predstavlja poređenje obične smrtnice naspram boginje. U drugu ruku cveće sadrži u sebi verovanje da Herina čarolija nije večita. Međutim Rimljani su smatrali da dan i noć predstavlja preterano znatiželjne osobe koje su bogovi pretvorili u cveće kada su te osobe špijunirale Afroditu.

Jos jedna legenda o suncokretu...

Suncokret


Taj je cvet ismejavalo i omalovažavalo ostalo letnje poljsko cveće.
Smatrali su ga ružnim. Stoga ga nijedan cvet nije želeo u svojoj blizini zbog nelagode od njegove "ružnoće" i od bojazni da ne umanji njihovu lepotu .
Čak su mu se i životinje s obližnje farme znale narugati.
Jadan je cvet strašno patio ali se nikada nije požalio niti je ikada pokušao odgovoriti istim tonom kakvim su mu se drugi obraćali.

Živio je tako usamljen i jedina uteha bilo mu je svaki dan gledati u sjajno, zlatno sunce kojemu se silno divio. Gledajući u izvor svoga života zaboravljao je na sva poniženja, svet oko sebe i najgore mu je bilo u smiraj dana kada bi sunce odlazilo na počinak. Odlazila je s njim i njegova volja za životom sve do sledećeg jutra kada bi se u zoru opet počele nazirati prve zrake njegovog jedinog prijatelja.
Veliko je sunce primetilo što se dešava njegovom obožavatelju i odlučilo je pomoći jadnom i odbačenom biću.
Obavilo je cvet svojim najtoplijim i najsjanijim zracima okružujući ga zlatnim sjajem i tako je cvijet dobio posebnu krunu čarobne zlatne boje koja ga je od toga dana krasila.
Više mu se niko nije rugao već su ga svi gledali s poštovanjem i pitali se kakvo se to čudo dogodilo tom "ružnom" cvetu koji je odjednom postao tako lep.
Cvet je od toga dana još više voleo i gledao u sunce.
Od sreće i neprestanog gledanja u sunce protezao se svojom visinom i elegancijom i tako nadvisio ostalo cvijeće koje mu se dotada rugalo.
Videlo je sunce koliko mu se cvet i dalje divi i voli ga, pa mu je, da bi mu pokazalo svoju naklonost i prijateljstvo, dalo ime koje još i danas s ponosom nosi – suncokret.

Veoma.. hvala jos jednom, tema je divna.. a i saznala sam nesto o samom ljiljanu.. neke detalje nisam znala.. tnx!

E pa djevojke,onda da stavimo jos koji post o legendama cvijeca :))

Trešnjin cvet je nacionalni cvet Japana, odakle i potiče. Glavna karakteristika trešnjinog cveta je da kada cvet pada to uradi odjednom. On simbolizuje militarizam i samurajski duh Japana. Trešnjin cvet koji raste u Koreji i Americi nema miris. Međutim u Japanu ljudi veličaju miris trešnjinog cveta i o njemu se često govori u poemama. U počast njegovoj lepoti i kratkom životu, Japanci proslavljaju njegov dolazak godišnjim festivalom. Prijatelji se skupljaju ispod drveća da bi uživali u sakiju (piće od pirinča) pevaju pesme i proslavljaju dolazak proleća.
Koristi se u venčanim ceremonijama zato što Japanci vole da uživaju u mirisu trešnjinog cveta tokom slavlja i veselja. Mnogi događaji, koji označavaju početak nečega veoma bitnog i značajnog se održavaju tokom "meseca cvetanja trešnjinog cveta" u aprilu. Postoji izraz; "Cvet je trešnjin cvet, ličnost je Samuraj". To znači da kada se Samuraj suoči sa opasnošću, on se ne plaši smrti, jer kao trešnjin cvet, on će se skupiti i pasti odjednom bez oklevanja. Prema Japancima ovo drveće predstavlja ne samo asketsku lepotu, već takođe prolaznu melanholiju i slavljenje gracioznosti odlazećeg cveta.

Mnoga spominjanja trešnjinog cveta se mogu naći u Japanskoj poeziji i literatiru. U Japanu ovo drvo predstavlja simbol mira prema zemljama sveta. Drvo trešnjinog cveta ukrašava obale reke Potomak, u Vašingtonu DC, kao i ostatke Berlinskog zida.

Delfinijum je dobio svoje ime u antičkoj Grčkoj zbog sličnosti svojih pupoljuka sa glavom delfina. Grčke legende nam kazuju da je jednom davno među antičkim helenima živeo talentovani mladi čovek. On je po sećanju napravio skulpturu svoje voljene i udahnuvši dušu u nju skulptura je oživela. Međutim bogovi su ga pretvorili u delfina zbog takve nečuvene drskosti. Delfin je plivao do obale svake noći do koje je dolazila i devojka koju je on podigao iz mrtvih, međutim njih dvoje se nisu mogli sresti. Jednom je delfin uočio problem; u svojim ustima je držao nežni cvet koji je sijao azurnom svetlošću. Delfin se graciozno približio obali i stavio je cvet pred noge njegove voljene. Cvet je bio sličan delfinovoj glavi.

Vrste i sorte ovoga cveća su zadivljujuće. Cveće može biti plavo, tamnoplavo, azurno, ljubičasto, lila, belo i u kombinaciji sa crnom, belom, sivom i krem bojom daje ovim biljkama neodoljivi šarm. Ovaj cvet koji voli sunce ne podnosi bilo koju vrstu senke, premda u vrelim danima preferira malo hladovine i boji se da ne bude opečen vrelim sunčevim zracima.

LJUBICICE

Ljubicice su simbol hrabrosti jer se taj cvet prvi suprotstavlja hladnoci zime. Nekada se koristio za pravljenje parfema, a i dobrog vina.

Mit o nastanku ljubicice je prica o tragicnoj ljubavi. Prema legendi boginja Kimbela se zaljubila u prelepog mladica Atisa. Kako bi ga obavezala na celibat
odabrala ga je za svog svestenika. Uprkos tome, Atis se zaljubljuje u lepu kcer boga Sagarija. Boginja Kibela ga kaznjava smrcu, a iz njegovie krvi koja se
prolila po zemlji, izrasli su prelepi mirisljavi cvetovi koji su svojom bojom podsecali na zgrusane kapljice krvi.


I jos o ljubicicama...

Grčka legenda priča o nimfi po imenu Io, koja je bila Zeusova ljubav. Kad je Hera, njegova žena posumnjala u to, Zeus je da bi prikrio istinu, Io pretvorio u belu kravu. Nakon toga, kada bi Io plakala, suze su joj imale ukus i kakvoću grube trave. Da ublaži njenu patnju Zeus joj je suze pretvorio u male slatko-mirisne cvetiće, naše ljubičice.
Rimska legenda pak govori o mladoj, nevinoj devojci koja je bila žrtva besa božice Venus. Kad je Kupido proglasio tu nevinu djevojku najljepšom ikad viđenom lepoticom, Venus je bolesna od ljubomore, devojku besomučno tukla sve dok jadnica nije u potpunosti poplavila. Tad se pretvorila u mali cvet i tako je nastala ljubičica.
Jedan od velikih obožavatelja ovog malog cvijeta, bio je Napoleon. Na vjenčanju sa Jozefin, ona je nosila ljubičice i kasnije joj ih je Napoleon redovito poklanjao za svaku godišnjicu braka. Čak je molio da ga se prije progona i zatočeništva na Elbu odvede u Jozefininu kuću, gdje je ubrao stručak ljubičica. Kad je umro te su ljubičice nađene u medaljonu koji je nosio oko vrata.

I opet se vracamo do ANEMONE

ANEMONA
Na ivici jedne šume,gde je samo vetar duvao mali cvet je izvirio iz zemlje.I onda je počeo da treperi svojim laticama kao da je želeo da poleti ili da igra sa vetrom.To je bila anemona.Zbog tog prijateljstva sa vetrom kaže se da je nestašan cvet.Vetar njiše stabljike i latice anemone i tako su one postale fleksibilne i izdržljive.Smatra se da su one nestašne takodje i zato što duguju svoj život Adonisu.Adonis je bio nestašni zgodni mladić kojeg su obožavale sve boginje.Jedna je bila boginja podzemnog sveta Persefona a druga boginja ljubavi i lepote Afrodita.Medjutim Artemis boginja zaštitnica čednosti je saznala za Adonisove ljubavnice i ubila ga je dok je bio u lovu.
Legenda kaže da kada je Afrodita gorko zaplakala nad njenim mrtvim ljubavnikom od njenih suza koje su pale na zemlju izrasle su anemone.
Poznato je da buket belih anemona ne samo da je dobar za dušu već je takodje veoma efikasan i lekovit za vaš vid.Sve što treba je da gledate u bele rascvetale anemone desetak minuta i zamor očiju će nestati..

Baštovanstvo je umetnost koja koristi cveće i biljke kao boju i zemlju i nebo kao platno (Elizabet Murej). Priča o nekom cvetu izdaleke prošlosti može ponekad biti rekonstruisana na osnovu naočigled primitivnih delića magije i mitova. To je tačno barem što se Evrope tiče, međutim Dalija ne vodi poreklo iz Evrope. Ona dolazi iz Meksika i bila je dobro poznata Astecima . Astečki herbarijum napisan na latinskom svega 60 godina nakon dolaska Kolumba je izašao na videlo 1929 godine. Napredna vrsta kulture je postojala u Meksiku, ali njeno bogatstvo u pisanim zapisima su uništeni u interesu dovođenja Hrišćanstva neznabošcima. Prema tome otkriće astečkog herbarijuma je predstavljalo delić neverovatne sreće za studente istorije medicine i takođe za botaničare.Od drevnih meksikanaca mi smo saznali da su Asteci koristili dalije za lečenje epilepsije.

Dalija je kasno došla u Evropu. Do vremena kada je došla, radoznali ljudi 16-17 veka su odavno otišli i naučni specijalisti su preovladali. Oni su gledali na daliju kao na mogući izvor hrane zato što je bolest u ranim 1840-ima uništila francuske useve krompira. Međutim nakon što su okusili daliju oni su odustali od te ideje i odlučili su da je gaje samo zarad njene lepote.

Moderni specijalisti su se okrenuli ka daliji iz medicinskih razloga i ovaj put to nije bilo uzalud. U vremenima pre nego što je otkriven insulin dijabetičarima se često davala supstanca zvana atlantski skrob ili dijabetski šećer napravljen od dalijinog rizoma.



Postoji takođe lepa priča iz 18 veka o ljubavi i dalijama. Sir Godfri Vebster je živeo u Florenci sa njegovom mladom ženom kada je mladi Lord Holand došao u grad. Ledi Vebster se prepustila ljubavnoj aferi sa Lordom Holandom i 1796 rodio se nihov prvi sin. Godinu dana kasnije stari Sir Godfri se razveo od nje i ona i Lord Holand su mogli da se venčaju. Ljubavna afera između momka i devojke dvadesetih godina procvetala je u dug i srećan brak. Nakon dvadesetak godina njihovog zajedničkog života napisao je za nju malu poemu.

Ovo je poema koju je on napisao za nju:

Dalija koju si donela na naše ostrvo
U slavu tvoju će zauvek pričati:
Cvetna bašta mila kao osmeh tvoj,
I boja svetla kao obraz tvoj.


Imeđu 1800-te i 1805-te Holandovi su živeli u Francuskoj i Španiji gde je Ledi Holand prvi put videla dalije koje su došle u Španiju 15 godina ranije. Ona je poslala nekoliko njih u Englesku i toj isporuci je pripala zasluga za predstavljanje dalije Engleskoj.

Dalija je zvanični cvet San Franciska.

Margarete "Voli me - ne voli me" Prelepe zlatne ukrasne šnale za kosu, od kojih se svaka završavala ornamentom u obliku margarete, pronađene su kada su vršena iskopavanja Minojske palate. Veruje se da su više od 4000 god. stare. Takođe je pronađena 500 god. mlađa tabla za igru ukrašena bordurom u obliku žutih i belih margareta. Brojne margarete su pronađene na keramici u Egiptu kao i posvuda drugde na Srednjem Istoku.

Slika je umanjena. Kliknite ovde kako biste videli originalnu sliku. Dimenzije originala su 640x565, a velicina 276KB.


Margareta ima jedno "oko" baš kao što njeno englesko ime "day's eye" ("oko dana") i kazuje, a primitivni iscelitelji su izvukli očigledan zaključak da je njihova namena izlečenje očnih problema. Asirijanci su bili među isceliteljima i pronađeni su mnogi recepti na kojima su margarete prepisane za izlečenje očnih bolesti. Asirijanci su takođe verovali da ako zgnječite margarete i pomešate ih sa uljem možete mešavinu staviti na sedu kosu da bi ona ponovo postala tamna. U anglosaksonska vremena margarete su se takođe koristile kao lekovi ali je nadalje bilo potrebno recitovanje magičnih čarolija da bi ih učinile stvarno efektivnima. Kao dodatak preporučivana je i sveta vodica. To je jedan od primera hrišćanskih običaja dodatih primitivnim medicinskim praksama. U 13 veku korišćene su za rane, groznicu i giht.

Postoji jedna šarmantna priča o Rhiwallon of Myddvai koji je bio sin siromašnog čobana i Lady of Llyn-y-Van-Vach. Ova lokalna dama od Jezera je bila predivna devojka koja je nakon različitih pojavljivanja i nestajanja u jezeru koje je bilo njen dom, konačno ga napustila i skućila se sa njenim mužem čobaninom kome je donela veliko izobilje. Njen otac je međutim postavio uslov da ona mora da se vrati u jezero ako je udari tri puta ali bez besa. Njen muž je bio veoma brižljiv međutim tokom niza godina šaljivi pljesak rukavicama i dva druga jednako šaljiva gesta učinili su da je on ostao bez svoje voljene. U međuvremenu ona je njmu rodila tri sina od koga je Rhiwallon bio najstariji. Dečacima je rečeno za njihovu majku i oni su običavali da lutaju pored jezera u nadi da će je videti. Jednog dana ona se pojavila pred Rhiwallon-om i rekla mu da je njegova sudbina da služi čovečanstvu tako što će odagnati bol i lečiti bolesti. Ona mu je pokazala različite biljke i objasnila mu njihove lekovite vrline. Taj sin je postao lekar lorda Rhyss-a. Rhyss mu je dao zamak zvan Myddvai i on je putovao kroz celu zemlju lečeći ljude i gradeći svoju reputaciju. On je bio jedan od prvih ranih doktora koji su zagovarali higijenu kao dobar način da se izbegnu bolesti. Njegov stav u vezi higijene je najverovatnije i doprineo tom njegovom velikom uspehu. Njegov sin je pošao njegovim stopama u profesiji i 12 maja 1842 god. Rice Williams M.D. je umro u osamdesetčetvrtoj godini, kao poslednji ali ne i najmanje eminentni doktor potomak misteriozne Lady of Llyn-y-Van-Vach. 600 god. medicinske prakse u jednoj familiji. Izvrstan rekord. Veoma korisna doktorima Myddvai-ja, margareta je imala jednu drugu vrlinu od velikog značaja za njih. Ona im je mogla reći da li će pacijent da živi ili umre. Kontesa od Kenta je kao i sve velike dame njenog vremena znala sve o domaćoj medicini i praktikovala je u njenom domu i istraživala je medicinske nauke.

Prah kontese od Kenta je bio dobar protiv svih malignih i pogubnih bolesti npr: malih boginja kuge i td. Ona je dodavala margaretu njenoj formulaciji praha koja je uključivala skupe dodatke kao što su perle, zlato , korale i druge sastojke iznad značaja za uobičajene bolesti i bolesnike. Njena druga specijalnost je bio tretman bolnih očiju. Margarete su korišćene i kao sušene biljke.

Margarete, francuska reč za belu radu, potiče od grčke reči koja znači "perla". Fransis prvi je zvao njegovu sestru Margarita od margareta i ova dama je koristila belu radu kao njen ukras. Kao i još neke uvažene žene plemićkog roda tog vremena. Za St. Louis dobro se kaže da je imao ugraviranu margaretu na prstenu koji je nosio. Zajedno sa time je bio fleur de lis i raspeće. Ovaj prsten , kako je kralj tvrdio , predstavljao je ono što mu je bilo najdraže: religiju, Francusku i njegovu ženu Margaritu.

Postoji jedna stara Engleska poslovica koja kaže da proleće ne dolazi sve dok ne možete stati stopalom na 12 margareta. Ako sanjate margarete u proleće ili leto to je dobar znak ali ako ih sanjate u jesen ili zimu onda je to maler.

Легенда o ЛАЛИ


Дакле, у нека давна времена, у Холандији, у једној кући далеко од града, усред поља, живео је један човек. Био је врло усамљен. Једва да је памтио родитеље. Умрли су док је још био дечак. Осећања као да су тада у њему потпуно замрла. У ствари, нису се ни развила. Једина вештина којој је био вичан било је умеће пуког преживљавања. Сејао је и садио само онолико колико му је било потребно за храну. Стога је познавао ћуд сваког годишњег доба. Непогрешиво је знао кад треба да посеје, а кад да жање, којим биљкама да храни тих неколико домаћих животиња како би их, као и себе, одржао у животу. Није знао шта је новац, ниједан град није видео, а о научним и уметничким достигнућима није могао ни да сања. Ћутке је слушао цвркут птица, хујање ветра, шуштање пахуља и добовање кише по крову скромне куће.
И тако су пролазиле године. Бивши дечак више није био ни младић, већ човек. Обавивши послове, једнога дана кренуо је у шетњу. Био је април, а све око њега зелено. Та боја за овог усамљеног човека није била ништа посебно. У априлу је увек све било зелено, далеко, далеко – до хоризонта. Наравно, човек није ни слутио шта би могло да се збива тамо далеко где се завршава зеленило. Велике куће и градови, људи који разговарају, обраћају се једни другима, додирују. Тако нешто овом усамљенику није ни падало на памет!
У одређеном тренутку, док је тако ишао кроз непрегледна поља, наишао је на канал за наводњавање. Прескочио га је. Али, кад се нашао с друге стране, као да се нашао у неком потпуно другом окружењу. Био је веома изненађен кад је видео нешто необично. Свет који није познавао. Међу влатима траве угледао је некакво шарено биље. Да ли је то било цвеће? Сагнуо се и приметио да су шарене биљке заправо прозрачна, а ипак разнобојна мајушна бића. У ствари, девојке. Осим што су лебделе изнад земље, оне су у рукама држале музичке инструменте и раздрагано свирале.

Треба имати у виду да човек о коме говори ова легенда уопште није познавао музику. Осим, разуме се, музике природних појава. Тако да је оно што је чуо за њега било једнако чуду. Сличну врсту склада никад није упознао, чак ни у природи. Љупка лица смешила су му се и нетремице га посматрала. Онда је усамљени човек спазио да међу тим малим прозрачним девојкама стоји једна која у рукама није имала ништа. Она није свирала, већ је играла. Била је најлепша од свих светлуцавих бића на окупу.
У њеном насмејаном лепом лицу човек као да је тек упознао живот. Одједном је разумео сврху свих ствари, чак и оних које никада није видео, његовим венама прострујала је крв на потпуно други начин. У ствари, тада је спознао и истинску лепоту природе, плаветнило неба у које је током дугих усамљеничких година узалудно упирао поглед. Укратко, он је ту малу прозрачну девојку страсно заволео, иако му нико пре тог дана није објаснио шта је то љубав. Била је то дубока љубав, узалудна и очајничка. Неузвраћена љубав.
Нажалост, то необично светлуцаво биће није познавало љубавна осећања. Била је лепа, добра и веома љубазна и то је било све. Није имала других осећања. Зато и није знала да пружи своју малу руку и дотакне врело срце заљубљеног човека. У њеној природи није било да му одговори истим осећањем.
Гледајући девојку која му је осветлила живот, човек је непогрешиво осетио да она њега не воли. Његов очај био је неизрецив. Још извесно време слушао је музику, песму светлуцавих девојака и гледао игру оне коју је изненада заволео. Његова жеља била је толико јака да му је од силне љубави препукло срце. Клонуо је у траву. Био је сунчани априлски дан, музика се и даље чула док су нимфе скакутале поред човекових уснулих очију.
Занимљиво је оно што се после догодило. Краљица пролећних нимфи, иако лишена могућности да осећа исто што и људи, ипак је разумела да је непознати човек умро само због ње. Најпре је осетила сажаљење, а онда и неку врсту кајања. Била је немоћна. Пропале су све прилике да му узврати љубав.
У знак сећања на њихов сусрет и изненађење кад је прескочивши канал угледао мноштво шарених девојака, краљица пролећних нимфи наредила је следеће: да се од те године сваког априла на холандским пољима која је усамљени младић толико добро познавао, појаве љупки цветови. Цветови који ће подсећати све оне који их виде на бол због неузвраћене љубави. Легенда о лали каже још нешто: онај ко види како се пупољак лале претвара у цвет, доживеће нешто потпуно неочекивано. Љубав ће му узвратити особа за коју је мислио да га никада неће заволети.

Legenda o visibabi

Jedna legenda kaže da kada je prva zima zabelela zemlju, Eva je čeznula za svim predivnim biljčicama i šarenilom polja. Anđeo kome se Eva smilovala, uzeo je pahulju snega i udahnuvši joj život pretvorio je u cvetak, koji ne samo da je razbio monotoniju zime, već je podario nadu u božansku milost.

Lotos

Kaže se da su antički egipćani verovali da je lotosov cvet dao život
faraonskom Egiptu. Na početku sveta, u tamnim vodama, lotosov cvet je
plutao sa zatvorenim laticama. Latice su se otvorile i iz cveta se
uzdigao Ra , bog sunca, stvarajući svet. Uveče sunce bi se vraćalo u
lotosov cvet da spava, da bi se uzdiglo sledećeg dana. Mnoge
mediteranske i azijske civilizacije su prenele simbol lotosa u Indiju,
Vijetnam, Kinu, Laos, Kambodžu i Tajland. Lotos je tron na kojem Buda
sedi. Lotos može biti obećanje uspešnog posla ili braka. U Budizmu ljudi
su poređeni sa lotosovim cvećem podižući se iz mulja dubokih voda, a
cvetne faze ( pupoljak, cvet, seme ) predstavljaju prošlost, sadašnjost i
budućnost. Budistički zapisi kazuju da lotos kombinuje miris, čistoću,
milost i lepotu. Lotosi propadaju porodici Nymphaceae i rodu Nymphaea.
Beli egipatski lotos, N.lotus, je pravi lotos iz egipatske
mitologije.Tragovi populacije lotosa se mogu pronaći u termalnim
izvorima u Evropi, na primer u Rumuniji. Postoji takođe plavi egipatski
lotos, N.caerulea, i indijski plavi lotos N. stellata, nacionalni cvet
Cejlona. Indijski crveni lotos, N. rubra, je uobičajen u južnojistočnoj
Aziji. Žuti lotos, N.citrina, je uobičajen u tropskoj Africi.

Antička Grčka legenda kazuje da je mladi Pan bog šuma i polja jednom
sreo prelepu nimfu Syringa, jednog prelepog jutra. On se divio njenoj
gracioznosti i lepoti i odlučio je da priča sa njom. Medjutim ona se
uplašila i pobegla. Pan je probao da je sustigne ali je iznenada natrčao
na mirišljavi grm jorgovana i tada su mu odjednom krenule suze iz
očiju. Nakon toga je počeo da luta po šumama i da čini dobra dela svima,
a ime Syringa je postalo latinsko ime za jorgovan.

Druga legenda kazuje da su jorgovani nastali kada je proleće oteralo
sneg sa polja i podiglo sunce višlje ka nebu. Tada se sunce srelo sa
dugom i prošlo zajedno preko neba. Proleće je sakupilo nešto sunčevih
zraka i pomešalo ih sa malo duginih boja i počelo da ih prosipa po
zemlji. Kada je proleće stiglo do severa ostale su joj još samo bela i
ljubičasta boja. U tom trenu su ispod proleća bile skandinavske zemlje.
Tada je proleće bacilo boje jorgovana na malo grmlje koje je bilo
prekriveno malim cvetovima. Proleću je preostala još samo bela boja i
ono ga je razasulo po zemlji. Na mestima gde je bela boja pala na grmlje
izrasli su beli jorgovani. Jorgovani su dobili svoje ime po grčkoj reči
"syrinx" što znači frula zato što su od drveta jorgovana čobani pravili
frulice. Ali u Rusiji se takođe zove i "sinel" što potiče od reči plavo
zato što ta aktivna boja definiše kolorit biljke.

Da li ste ikada gledali u zvezdu dugo vremena? Ako jeste tada ste
primetili da zvezda nije samo jednostavna svetleća tačka na nebu.
Međutim svetlost zvezda nije uvek ista. Ponekad je plava, ponekad je
bela pa čak i roza. U sredini su zlataste a prema krajevima zatamljene. I
nama se čini da nam kroz ovu svetlost zvezde šalju neke signale i čak
preuzimaju neke poruke sa Zemlje. Možda zbog toga ponekad zvezde padaju
sa neba.

Kada su antički ljudi to zapazili počeli su da gledaju u drveće i
cveće i pokušavali da pronađu sagovornika zvezda. I oni su pronašli neko
malo azurno cveće sa žutim krugom u sredini koje je bilo slično
zvezdama na nebu. "Aster" (zvezdan) - uzviknu neko od njih. Reč "aster"
znači "zvezda" i od tog doba azurni cvet ima to ime.

Donešen je u Evropu iz Kine 1728 od strane Peter Inkerville-a. On je
uvezao seme cveta i prezentovao ga čuvenom francuskom botaničaru.
Botaničar je uspeo da odgaji veliko svetlo cveće u krajevskoj bašti
Trianon i nazvao ga kraljica "belih rada".

Zvezdan je sam po sebi jadna od najstarijih biljaka. Kada su
arheolozi otvorili 2000 godina staru kraljevsku grobnicu oni su pronašli
crteže zvezdana. Antički grci su smatrali zvezdan za amajliju. Zvezdan
personifikuje jesen na mađarskom jeziku.



Postoji jedno popularno verovanje: ako stojite među zvezdanima u
noći i pažljivo osluškujete cveće možete čuti jedan skoro nečujan šapat.
Na ovaj način zvezdani pričaju sa njihovim sestrama - zvezdama. I to
nije iznenađujuće zato što po legendi zvezdani su izrasli iz praha koji
je pao sa zvezda. Ovu legendu je iznedrio francuski astronom Cassini
kada je u mladosti izučavao nauku o nebeskim telima i on je ostatak svog
života posvetio botanici.

Božićna zvezda

Prema staroj meksičkoj legendi, prva božićna zvezda nastala je iz
molitve dvoje seoske dece, devojčice Marije i njezina malog brata Pabla.

Bili su toliko siromašni da nisu mogli kupiti dar malome Isusu poput
ostalih. Na Badnjak, uz put prema crkvi, ubrali su buket poljskog bilja
umesto dara.

Kada su ubrane biljke stavljali oko jaslica, nekim čudom njihovi zeleni
listovi pretvorili su se u sjajno crvene latice i prvi cvet svete noći
procvao je sjajnocrvenim i zelenim zvezdastim cvetovima.