Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu

* Ако се удариш у лакат - имаћеш госте/неко те жели.
* Не скупљај мрвице са стола у руку - бићеш сиромах.

Obicaj je kad se iskopa temelj za kucu, pa pre nego se zalije beton, tu na temelju da se zakolje nesto ( petao, ovca..)

Ne pali cigaretu na svijecu-prizivas smrt u kucu

Ja to bas i ne razumijem,ali nekako izbjegavam...ipak!

Srbi veruju da ako ucine nesto lose, vratice se zlo njihovoj deci.

-U Srbiji se od davnina svadbe uglavnom dešavaju u jesen. Običaj je ustanovljen u vremenima kada je život bio podredjen seoskim poslovima pa je jesen kada se završe poljski radovi, obere letina bila rezervisana za svadbe. Sačuvan je ovaj običaj do naših dana, mada je danas Srba više u gradovima no u selima. Tako je i sa ostalim svadbenim običajima koji se nisu suštinski menjali vekovima.



-Dobro je da mlada na dan venčanja pogleda mladoženju kroz verenički prsten jer će na taj način obezbediti sebi njegovu večnu ljubav, samo je jedan od obaveznih narodnih rituala, običaja koji se preporučuju kako bi mladima doneli srećan i dug život...

-Za Srbe kumovi imaju posebnu ulogu ne samo na svadbi već i u celom životu.Kum nije dugme ili Bog na nebu a kum na zemlji, su narodne poslovice koje kazuju koliko su kumovi važni. Bez kuma nema venčanja ni gradjanskog ni crkvenog, oni su svedoci pred Bogom i narodom. Mladoženja ima kuma a mlada kumu i to su obično njihovi najbolji prijatelji ili porodični kumovi ako se kumstvo prenosi sa generacije na generaciju. Na dan svadbe gosti se okupljaju i kod mlade i kod mladoženje

-U seoskim sredinama ispred mladine kuće na vrh drveta se okači jabuka pa dok se ona ne obori mladoženja ne može ući u mladinu kuću.


-Posle ceremonije venčanja mlada nasumice baca bidermajer preko ramena koji hvataju neudate devojke. Veruje se da će ona devojka koja ga uhvati biti sledeća koja će se udati. Takodje, na vratima crkve ili opštine kumovi bacaju metalni novac po svatovima, što treba da simbolizuje blagostanje koje mladence očekuje u zajedničkom životu. A kada se sve ovo obavi, tek onda počinje svadbeno veselje koje uz muziku, dobro jelo i piće traje do ranih jutarnjih sati a u nekim krajevima Srbije traje čak i više dana...


-Sečenje svadbene torte, koju zajedno obavljaju i mlada i mladoženja je takodje veoma stara tradicija koja simbolizuje zajedništvo mladog para. I naravno, kada se sve završi i mladenci krenu kući mladoženja će mladu preneti preko praga. To je paganski običaj starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi gazila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke.
Izvor : glassrbije

Mi smo nasi

Izraz kojim pokušavamo (u većini slučajeva uspešno) da nateramo gosta da uzme ono što mu nudimo. Gost se naravno u početku nećka,ali posle ove rečenice ipak popusti.

A: Prijatelju uzmi pitu, prava domaća.
B: Neka,neka ne mogu sad.
A: Ma 'ajde nemo' te sramota, mi smo naši.
B: Pa 'ajd' da uzmem jedno parce.



Vukajlija.com

cojle ::

Nema fine niti bez dobrog drndanja.

- drndanje je naš izum!

Beli konac – na tebe misli misli crni momak. – Devojacka praznoverica u kojoj pojava belog konca na garderobi oznacava mogucu simpatiju crnog momka prema toj devojci..

I zato..ne drndaj

NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM KRAJU:(sa dodatkom)


- Kad žiška izilazi iz vatre u ognjištu, onda će doći do prolepšavanja vremena. Ako na Svetiliju (2.avgusta) zagrmi, veruje se da neće imati orasi i lešnjaci.N verski praznik eremija deca nose gvozdenu lopatu i kukom lupaju obilaze’i oko ku’e i pevaju:“Eremija u polje, bezite zmije u more-verski praznik na koji se preaznuje od zmija

Ne valja na Božić čovek da se opije, jer se smatra da će biti pijan cele godine.

Kad se mačka okrene istoku i šapatom se umiva, biće kiša.

Ko nosi izvrnutu košulju ili čarapu, biće zaštićen od uroci.

Kad neko umre valja ga čuvati da ga mačka ne preskoči da se nebi uvampirio

.Posle preobraženja (kada se preobrne zemlja i nebo, 19. avgusta), nekupa se jer se preobrazila voda.

Veliki je greh da se izvor zamuti i ptičje gnezdo rasturi. Kada laste nisko lete, biće kiša.

Ako se u snu obriješ, onda se skidaju velike brige.

Kada goveče zimi otrisa noge, onda najavljuje sneg.

Kad dete prohoda i za koji se prvo predmet uhvati, onda se smatra da će mu to biti njegovo zanimanje.

Na Mladenci treba paliti đubre, da nebi cele godine imali buve u kući. Devojka koja dugo sedi na pragu, odvraća od sebe momke.

Ako dođe tuđe kuče (pas) i laje pored kuće, i laje pored kuće, znači da je došla sreća u kuću i netreba ga terati da ode.

Voće se ne sadi na prestupnu godinu, jer će jedne godine roditi a druge ne.

Ako se želi da se utvrdi da neko laže ili vara, onda se uzme mačka i gladi od vrha prema repu i izgovara „Maco moja lepa lepa maco, kaži mi da li taj i taj laže ili vara“. Onda ako mačka zavrti repom, znači da potvrđuje istinu laganja ili varanja.

Kada neko umre, posle opojanja popa i polaska mrtvaca iz avlije, potrebno je za njim baciti šaku busenja zemlje da ne bi još ko umro iz kuće.

Ne valja da se u kući prevrću činije (tanjiri), da ne bi bilo gladi-naročito od dece.

Kada neko ide na put u pečalbu, obavezno za sreću iza njega, sipa se voda. Na neželjenu osobu prilikom izlaska iz kuće se baca kamen, da se nikada više ne vraća u kuću.

Kad se sretne baksuz na put, onda se pljune u stranu, verujući da se neće nižta loše desiti kad se pljune na zemlju.


Zapis 1980 godine selo:Kruševica, Ravni del. Predanča(Gornji Dejan), kazivači: Smiljka Ivanović, Olga Lepojević(1923.g) i Marica Mladenović (1925.g)
Zabeležio: Miroslav mladenović, lokalni etnolog

Jest ovaj narod smijesan Mislio sam postat Srbin,u vezi slave koje skoro svaki tjedan slave, ali po ovakim obicajma, no thx. :rlol:

Dolinac ::

Jest ovaj narod smijesan Mislio sam postat Srbin,u vezi slave koje skoro svaki tjedan slave, ali po ovakim obicajma, no thx.

Ej, QQ majko! Citaj sad ZANOVETINE vezane za PECALBU!

Kad se pođe u pečalbu, kod izlaznih vrata stavi se žar na lopaticu, stovna(testija) s vodom i „prepreči“ sekira sečmice okrenuta nagore. Pečalbar preripi (preskoči) žar na lopatici, zatim sekiru, pa vodu ili obrnutim redom Pri skoku, svaki put izgovori:“Preripi oganja, neizgore se, preripi sekiru, neiseko se,, preripi vodu, neudavi se“.
Kad se pečalbar šalje u pečalbu, tog dana kuća nije smela da se mete, da se pečalbar negdne ne smete.
Kad se pođe u pečalbu nije poželjno da ha prvo sretne žensko dete ili može da bude presritač ako nosi pune t5estije(stone) sa vodom,kako bi pečalbarske kese bile pune sa novcem.
Kad se pođe u pečalbu, prestretač mora da bude batlija, kako bi bila bolja pečalovina.
Kad se pođe u pečalbu, poželjno je da presretač ne kaže:“ Dobra ti sreća“-već mora reći:“Ako Bog da“.
Postojalo je verovanje, da ako pečalbar sretne baksuza pri polasku u pečalbu ili ako mu se neodgovori i nazove Bog-vraćao se kući i ponovo kretali, kako bi ih presreo neki batlija. neki su zboh tog verovanja i išli rano u zoru kada su putevi bili pusti.
Kada se polazilo u pečalbu, žene pečalbara su su lomile grančice i njime kitile kuću , sa verovanjem:“Koliko grančica, toliko iljadarke da zapečali“-a sakupljale su i bukove treske(iverje), da pečalbar zaradi pare „kako treske“.
Često su u nekim selima brdsko planinskog dela crnotravsko-vlasotinačkog kraja-mlade žene lomile grane gloga, ili bilo kojeg trna koji se lako zakači za odelo, kako bi se i muž pečalbar „zakačio“ za svoju ženu i „da joj se vrne“.
Postojalo je verovanje da se pečalbaru mogu praviti mađije sve dok ne prođe neku vodućreku, potok-pa su ih ispraćali svedok se neprođe potok.
postojalo je verovanje da se pečalbaru metne trn na rukav kaputa i izgovori:“ neka se pare vataju za tebe kako ovija trn“.
Kada se ispraćao pečalbar, obavezno se na dno u flašama vraćala rakija ili vino, kako bi se ponudila onim koji se sretnu na put, koji misu smeli da odbiju da nepinu i nazdrave za pečalbarom-a onaj ko odbije verovao se da je baksuz.
Kada žena isprati pečalbara u pečalbu, usput iskopa sa busenom(zemljom) poljsku travu zvanu vrtipop (belu radu) i odnosi kući i namnjuje svom mužu pečalbaru. neguje je i zaliva, pa ako budu kržljavi cvetovi, onda zarada neide dobro a ako je cvet dobar, lep i veliki, znači da mu ide dobro pečalba i u kući nastaje prava radost.

Reference: Ciglarstvo u našem kraju, autor Miroslav Mladenović Mirac Vlasotinački Zbornik broj 2 , 2006. godine Kulturni centar Vlasotince
8.april 2007. godine Vlasotince Zabeležio Miroslav Mladenović lokalni etnolog

MAĐIJE.
- Kad muž da se vrne, žena stavi grne, pa uzne njegovi opanci, pa gi kuva i vika:“ grne krči, a Vlajko muž po mene trči“.


- Žena sabere kamenje stavi u pantalone ili u košulju i ukači gi na klin, pa vika:
„Kolko kamenje što teži, tolko moj muž mene da teži“.

- Kad bude Đurđevdan i uveče onda devojka u dolinu kude je zuka(u baru sa vodom i travom-močvara) pa uzne tri struka pa gi stavi i preseče jednako i narekne momci:“ ovoj sam ja, ovoj znano momče, ovoj neznano momče. Pa koj struj za jednu noć najviže naraste, toj će biti njeno momče. Obistinilo se tetka Olgi Lepojević (Kruševica-kazivaču verovanja-mađija).


-Na badnje veče uzne devojka pa poseje ov’s i kaže na ov’s:“Da dojde knoći njon mom’k da uzne da žnju.


- Kad se omesi na b’dnje veče kravajče, pa takoj kad se uzne pa podeli na sva decu po parče i uzne devojka pa onija zalok oblizne pa ga ostavi pod jastuk i ogledalo i češalj i jedno vlakno od kosu-kuj je moj momak da dojde kod mene knoći da se umijemo, da se načešljamo, da se ogledamo, koj je poubav od mene i njega i da dojde da večeramo i ja ću mu naprajm od kosu ćupriju i da dojde kod mene(istinitost mađije u mahalu radenkovci u selo Kruševica-u s’n je dojde ona ga ne volela i on gu nametne na ramo i odnesu)


- Kad žena neće muža i odnesu pa joj izvrnu košulju, pa gu uznu i odnesu u vodenicu i dadu na vodeničara, pa gu vodeničar pušti kroz buku(cev gde voda protiče i obrće vodenično kolo) i dole gu vate i pa gu okrenu što je na lice na naopako i dadu gu na ženu da gu obuče-takoj da ga zavoli.


-Krstoputina je mesto gde se „ukrstaju“ putevi i gde se sastaju, sabiraju i žene i deca i stariji da se priča, ogovara, čuju novosti u selo, gde se prave noću u vreme jeseni sedenjke za mlade momke i devojke, gde se deca sastaju i igraju često u prašini. takvo mesto je pogodno za pravljenje mađija u selo. Ako neki bolestan predpostavlja da su mu napravljene mađije, skida neki deo svog veša-a obično se prave mađije na fustanče(donja suknja žene) i toj se zapali na krstoputinu. Zatoj se ne mokri na krstoputinu.


Kazivač Olga lepojević, 1981.godine selo Kruševica

Narodni proroci su, u svojim proročanstvima, veliku pažnju posvećivali životinjama.
Tako je, recimo, po narodnom verovanju, "mačka đavolsko stvorenje jer
ona spava po budžacima, rernama, rupa­ma i ko zna gde sve ne". I to
tamo, posmatrao je norodni tumač, gde čovek ne želi ni da korakne. Zato,
tumačili su naši stari, "tamo gde mačka voli da spava - to mesto treba
izbegavati za odmor jer nije zdravo".

Po drugom verovanju posebno treba voditi računa
da vam mačka ne preskoči preko glave, jer se smatra da će vam to
pomutiti pamet. Naime, tog dana čovek je nesređen i ništa mu ne polazi
za rukom; sve radi naopako i ide kao pijan.

Kada je reč o psima, situacija je nešto drugačija. Jer, njih je "poslao Bog i oni nas čuvaju". Kad noću laju "to je na avetinje i sandžame koje se noću motaju oko nas".

Narod veruje da psi na anđele ne laju,
odnosno nikada ne napadaju dobre ljude; "tada samo cvile i vrte repom".
I po tome se, veli narod, može poznati kakav je ko čovek!

Međutim, ako pas iskezi zube na nekoga - to ne valja! Jer, uobičajeno je verovanje kod Srba, da je tu reč "o kakvom baksuzu i pas ga prepoznaje".

Kod nas se veruje
i "da tamo gde legne pas slobodno može leći i čovek jer pas zna gde je
dobro i zdravo mesto za spavanje i odmor, za razliku od mačke".

Što se cveća tiče, tu se situacija vezuje za Ijude.
Naime, postoje Ijudi kojima cveće ne ide od ruke i narod misli da sa
takvim ljudima nešto nije u redu. Onome kome cveće uspeva sve je dobro u
kući i zbog toga ima napredak u porodici.

Postoji i uvreženo mišljenje kod nas da cveće traži stalno prisustvo Ijudi
i da mora da se voli. Ono je, kažu proroci, živa duša, a neki čak idu i
toliko daleko pa tvrde i da cveće voli da mu se stalno priča i peva.

Da li je sve to baš tako ne znamo jer je sve to teško proveriti. Ali, tako kažu naši stari...



Natura broj 8 (avgust 1996)

Ja verujem samo u pun tanjir....:)

Srbi su narod s bogatom tradicijom i od najranijih vremena čuvaju svoje običaje. Tradicionalnom modelu ponašanja često se, međutim, pripisuje “iskonsko” poreklo. Zbog različitih istorijskih okolnosti, naš narod je bio izložen iskušenjima očuvanja tradicije, pa su brojni običaji nestali ili su, jednostavno, potisnuti. Naspram konzervativnih sredina koje čvrsto čuvaju običaje i verovanja, primetan je pokušaj obnavljanja običajnih rituala u savremeni život.

Pripadnost određenoj porodici, regionu ili etnosu oznaka je identiteta, legitimnost - smatra dr Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture u Etnografskom muzeju u Beogradu. - Ipak, puko pozivanje na ostatke prošlosti i na tradiciju nikada i ništa nije objašnjavalo. Važan je kontekst u kome se fragmenti prošlosti čuvaju, ali važni su i razlozi zbog kojih se čuvaju: sećanje na poreklo, pojedine rodbinske veze, strahove da se nešto ne dogodi nepoželjno ukoliko bi se određeni običaj napustio, strahove od kazni predaka.

Mnogi običaji su preživeli, nadogradili se ili transformisali. Vreme u kojem se danas živi otvara pitanje naše spremnosti da se (o)čuva svoje u odnosu na uopštene modele ponašanja (poznate kao globalizacija). Dr Marjanović kaže da su tradicionalni modeli raznovrsni, u nekim sredinama to je potreba iskazivanja identiteta, osećaj pripadnosti u etničkom smislu, pripadnosti regionu ili samoj porodici, negde je vidljiva politička ili religijska pripadnost. Etnološka istraživanja doprinose razumevanju žive narodne kulture u Srbiji sazdane iz brojnih kulturnih slojeva nagomilanih u proteklim vremenima.

U srpskom društvu, samo prividno stara verovanja narušena su usled opštih kulturoloških promena i naprednijeg standarda života. Iako u procesu “korenitih” promena verovanja su, kako tvrde naši poznati antropolozi, osnov ritualnih postupaka i mitske realnosti.

I danas se veruje u srpskom narodu da je dete najpodložnije uticajima zlih sila i da ga treba čuvati posebnim merama koje su bile efikasne i u prošlosti, koje su primenjivale babe, majke - kaže dr Marjanović. - Živi su i običaji vezani za sklapanje braka - svadbu koja je, kao posebna obredna struktura u srpskoj kulturi, doživela mnoge promene ali ne i suštinske. Nošenje amajlije na venčanje ispod venčanice, razvezivanja svih čvorova, dodavanje nevesti muškog deteta - nakonjče, šljapavče, uskutnjače, vezuju se danas za sujeverje a nekad su bili oblici narodne religije.

Mladenci se i danas dočekuju sa šećerom, medom i pogačom, kako bi im bilo skladno i harmonično u životu. O sačuvanom prenošenju mlade preko praga naša sagovornica kaže:

- Mlada, novi član u novoj zajednici, nije smela da kroči na prag jer su prema verovanjima našeg naroda duše predaka tu boravile, pa je bilo i opasno uznemiriti ih dok se svi rituali propisani za uključivanje novog člana zajednice ne obave do kraja.

Dr Marjanović podseća i da je budućnost tradicije u stalnom dijalogu sa sadašnjšću, s trenutkom kada se tradicija u širem ili užem obliku upotrebljava ili zloupotrebljava:
ĐURĐEVDAN * O ĐURĐEVDANU, običaj je da se kiti zelenilom, đurđevdanskim vencima. Kultovi i mitovi još uvek žive u Srbiji. Često uobličeni u novije oblike živo su kulturno nasleđe stanovništva?
- Da. O Duhovima kolektivno se izlazi na groblje ne bi li se ostvario kontakt s precima. Kapija se kiti o Ivanjdanu, a na Petrovdan okuplja se oko kolektivne vatre s lilama (baklje od trešnjeve kore). U narodu je ostao strah od letnjih “ognjenih svetaca” i postojanje mitskih priča o izgoreloj letini ako je neko radio na sv. Marinu ili sv. Iliju. Primera je mnogo. Podizanje krstova, bandera na raskrsnicama o Đurđevdanu, znak je zaštite od groma u zapadnoj Srbiji.

- Tradicija se i proživljava. Tradicija je i stil života, gotovo slobodan izbor za većinu mlađe populacije u Srbiji. Fragmenti prošlosti promiču i stanovništvo živi negde više, negde manje s njima. Prošlost je prisutna u onoj meri u kojoj se oseća potreba da se živi jednim delom prema tradicionalnom modelu: da se seče i unosi badnjak i slama u kuću na Badnji dan, da se porodica okupi na Božić uz božićnu pečenicu i česnicu, da se ostvari komunikacija među ukućanima, da se o slavskom obredu svetkuje navečerje kao značajniji deo slavskog rituala nego sam dan slave.

Sa grupom stručnjaka Vesna Marjanović privela je kraju prvu fazu istraživanja krsne slave u Srbiji. Najstariji srpski običaj na dobrom je putu do Uneska.

- Korpus građe o krsnoj slavi kod Srba u Srbiji prikupljen tokom protekle godine na terenu pomoći će u oblikovanju ne samo predloga za nacionalni registar nematerijalne kulturne baštine Srba u Srbiji već i kao oblik živog nasleđa u kojem se mnogi Srbi prepoznaju i na čemu grade svoj identitet. Nikoljdan se, primera radi, slavi kao dan u kojem se slavi svetitelj (sv. Nikola) a ne sam svetac. Tradicionalni model je i da se u ime slave potroši ogroman novac, kako bi se načinila gozba s velikim brojem gostiju. Na to je ukazivala i Srpska pravoslavna crkva braneći preterivanje u jelu i piću, a i kasnije prema arhivskim izvorima i carica Marija Terezija Srbima u južnoj Ugarskoj.

A da li stvaranje umišljene slike o novom identitetu dovodi u opasnost duhovnost srpskog naroda u Srbiji?

- Pod izgovorom kulturne regresije tradicionalni oblici koji odgovaraju nekom prošlom vremenu upadali su u krizu. Mimikrija porekla odigravala se samo privremeno za potrebe izgradnje ličnog statusa u urbanoj sredini, ali stvarni emotivni naboj ostao je da tinja, pa su mnogi potiskivani običaji i verovanja oživeli, što govori o značaju koji za Srbe ima duhovna kultura, ili oblici nematerijalne kulturne baštine.

PORODICA, ČUVAR SEĆANJA
STVARNI oblici tradicionalne kulture i oni koji su proizvod naracija i sećanja, tipični su samo u porodičnim zajednicama, tamo gde više generacija živi pod istim krovom i gde se obredna praksa prenosi kao deo mikro identiteta s kolena na koleno - kaže dr Marjanović. - Kod razdvojenih porodica i tamo gde je prisutan generacijski vakuum, nije moguće govoriti o kontinuitetu očuvanja tradicije.

Divno što si postavila ovu temu

Slatkicaa

cojle ::

Kod nas običaj kad se snajka ponovi da se i kresne.

Kod nas se poštuje kad baba ne vidi dobro:)) Aj ti obavi taj red sa snajkama pa uzmi pisaljku u ruke, da nam razgraničiš ovaj tekst.


Стара и нова српска традиција

Виски и ајфон уместо ракије и веза

Обичаје српских сељака које су етнографи забележили крајем 19. века потиснуле су нове вредности радничке класе, осиромашеног средњег сталежа и новокомпонованих богаташа, а „опанке и прегаче” заменила је синтетика
Укидање обавезног служења војног рока и прелазак на професионализацију војске у Србији, од почетка идуће године, многи наши земљаци већ виде као гашење „још једне српске традиције”. Неће више бити великих и скупих „испраћаја” са пијењем, певањем, плакањем и пуцањем, на какве су поједине породице (чешће у селу него у граду) трошиле читава богатства – односно целокупну своју сиромашку уштеђевину.
Покушај да утврдимо од када су овакве манифестације део нашег наслеђа довео нас је, међутим, до неочекиваног сазнања: по речима др Ивана Ковачевића, професора на катедри за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, оне су у ствари скорашњег датума. Испраћај у војску је настао, као „социјалистичка светковина” са елементима здравица и свадбарских обичаја, тек почетком шездесетих година прошлог века (а са њим и обичај тетовирања скраћенице ЈНА и датума кад је поносни младић ступио у Југословенску народну армију). Пре тога, у ствари, не само да није било грандиозних теревенки за будућег „гуштера”, него би се могла довести у питање и чувена тврдња да „радо Србин иде у војнике”, каже наш саговорник.

– Све до пред крај 19. века, кад је краљ Милан увео такозвану стајаћу војску, Срби су своје синове и унуке пратили у војску уз лелек и кукњаву, јер је то најчешће значило да их шаљу у рат, где би лако могли да погину или да се врате осакаћени (дакле, неспособни за рад) – каже др Ковачевић.

По његовим речима, и многи други „стари српски обичаји” на које мислимо кад говоримо о нашој народној традицији или националном идентитету (не треба их мешати са нематеријалним културним наслеђем у које убрајамо старе занате, крсну или породичну славу, покладе...) у ствари су измишљени у новије доба. То се односи и на ношње, музику, фестивале...

– Културна традиција једног народа је, сама по себи, конструкција настала у одређеном тренутку за потребе тог друштва у том времену, она није окамењена и не постоји „једном заувек”, већ се мења, прилагођава у складу са новим потребама. Тако је и стара српска традиција „погаче, прегаче и опанчића”, на коју се данас позивају њени најгласнији бранитељи, у ствари вештачки производ с краја 19. и почетка 20. века, концепт створен као део политичког програма обједињења свих српских земаља и територијалног ширења српске државе. Сличне „етничке пројекте” имале су и друге балканске државе. Процес је текао тако што је прво конструисана традиција, па на основу ње одређиван етнички идентитет, па на основу њега грађена држава и одређиване њене границе – објашњава др Ковачевић.

Сеоски фолклор и староградска култура

Доводећи у питање појам „етнографске свежине” о којем је писао наш познати научник Јован Цвијић, утемељивач проучавања етнографије и антропогеографије на Београдском универзитету, као и нека запажања Вука Караџића на тему српске традиције и народних обичаја, др Ковачевић тврди да је много тога што данас сматрамо „вековним тековинама” српског народа у ствари – фалсификат, јер никада као такво није постојало у стварном, свакодневном животу. Истовремено указује на појаве које заслужују да их уврстимо у своју традицију управо као типично понашање одређених група или српског друштва у целини.

– На основу записа Вука Караџића, могло би се закључити да су сви Срби оног времена били православци и живели на селу, што није тачно. Већ тада је, рецимо, била развијена „староградска култура”. Оно на чему се данас инсистира као на изворној српској народној традицији је углавном „бриколаж” (преправка, односно прекомпоновање старих елемената у нешто ново) онога што је у делима етнографа на прелому 19. и 20. века забележено као „сељачка супкултура”. Чак ни ношње у које се облаче наша културно-уметничка друштва никад нису постојале као такве, већ су направљене на основу фрагмената свечане сеоске одеће (и то најчешће дечије) која се носила само у посебним приликама, па је тако и сачувана… А онда смо све то прогласили за наше традиционално етничко обележје, за окосницу нашег идентитета! – наводи др Ковачевић.

Гастрономске „…ијаде”

У српску традицију убрајамо и разне кобасицијаде, шљивијаде, купусијаде… мада оне углавном нису старије од тридесетак година.

– Смислили су их „локалци” делом као неку врсту такмичења (међусобног и са суседима) типа „чије је боље”, а делом као покушај да што успешније пласирају своје производе. Сматрам, међутим, да су ове „гастрономске традицијаде”, управо због тога што су изворне и специфичне за неке наше крајеве, завределе да се представе свету као традиционални „српски бренд”, баш као и укусна домаћа јела којима се толико дичимо, као Гуча и „Егзит”, или као београдски сплавови. То је оно по чему је Србија данас позната, по чему се издваја међу другима, и ради чега странци овамо долазе!

Ново креирање (корисне) традиције на економским основама ствара се спонтаније од политичких креација и брже се прихвата, што рецимо доказује пример читаве митологије, преточене у сјајан извор прихода од туризма, око грофа Дракуле у Румунији. Баш као и у случају нашег вампира Саве Савановића из приповетке Милована Глишића, пође се од неке историјске личности, а онда се дода „надоградња”… па су тако Румуни „реконструисали” Дракулин замак и читаво село око њега, са све сувенирима који можда јесу, можда нису традиционални производи, али се свакако добро продају – каже др Ковачевић, иначе аутор контроверзне изложбе о навијачким реквизитима, која је својевремено изазвала прави талас огорчења међу његовим колегама антрополозима и етнолозима чије се схватање традиције заснивало искључиво на сељачкој култури Срба 19. века, па су у складу с тим и сталне и повремене поставке у етнографским музејима садржале искључиво старе занате, народне ношње, ћилиме, преслице...



– А где је ту традиција радничке класе из доба социјалистичке изградње и самоуправљања? Где су нове културне, друштвене, моралне па и естетске вредности из Милошевићевог доба, из времена међународних санкција, и ове још новије, после петооктобарских промена? Најзад, коју и какву Србију ми данас желимо да представимо свету? Да ли ону која само игра, пева и моли се богу (а симболишу је цркве, фреске и народна кола), или ону која ради, гради, истражује, иновира…? У коју би, шта мислите, странци радије инвестирали – пита наш саговорник.


./.

./.

Лутка из Трста протерала ручни рад

О настанку нове српске традиције, прво оне проистекле из времена доласка потрошачке грознице у дотле сиромашну и (другим светским) ратом опустошену Југославију, затим оне из доба распада СФРЈ, оружаних сукоба на њеној територији и санкција и, најзад, ове савремене („турбофолка”), говори и актуелна изложба „Пластичне деведесете” мр Марка Стојановића и мр Милоша Матића, виших кустоса у Етнографском музеју Београда.

Зашто баш пластика?

Мала венецијанска гондола од пластике у витрини и велика пластична лутка из Трста на каучу красиле су наше домове шездесетих година прошлог века као неки од симбола статуса и достигнутог вишег стандарда (уз најлон чарапе, перлон кошуље и мантиле „шушкавце”) по узорима које су нам са Запада донели гастарбајтери, наводи Марко Стојановић. Китњаста италијанска лутка је протерала са почасног места у стану везове и друге ручне радове (осим урамљених Вилерових гоблена!) и постала део традиционалне културе нарочито турског и албанског становништва на Косову и Метохији: током свадбених обичаја је заузимала почасно место на хауби аутомобила у којем се возила невеста, како би од ње „отклонила урок” (поглед злих очију).

„Осамдесетих година нагло се развијала производња пластичних производа и основана су многа пластичарска предузећа, махом у Старој и Новој Пазови, Инђији и у рубним београдским општинама, а спорадично и у другим местима широм Србије, а свуда је отворено и много пластичарских трговина. Ови произвођачи и трговци пластиком били су заправо у првим редовима борбе за тржишну економију и повратак капитализма… Пластика је била одличан медијум за остваривање сна о брзом богаћењу”, наводи мр Матић, антрополог.

Кад смо, деведесетих, осиромашили и нашли се у изолацији од света, једино што смо могли себи да приуштимо била је јефтина, шверцована пластична роба из Кине. Кроз наглашену, масовну потрошњу на куповину таквих ствари људи су слали поруку да је „све у реду” (мада ништа није било у реду) и да ипак нису толико сиромашни јер стално набављају нешто ново (мада су само заменили оскудан квалитет масовним неквалитетом за исту или мању суму новца).

„Пластичне вредности су се користиле као сурогат дотадашњих реалних материјалних и симболичких вредности, јер пластични послужавник није исто што и онај сребрни, пластична чинија није исто што и она фина порцеланска из Чешке, пластични накит није исто што и онај златни или бисерни…”, истиче Милош Матић. Али је очуван привид стандарда и, што је још важније – социјални мир.

Кинеска пластика и турбофолк

Прича о пластици показује како су и друге такозване традиционалне вредности у нашем друштву тада биле замењене: уместо слатког, домаће ракије и свеже, хладне воде, госту се нуде виски, „кока-кола” или „фанта” у пе-ве-це амбалажи; вашаре и панађуре замениле су бувље пијаце или пластични киосци као „бувљаци у малом”; уместо дрвених коњића и чупавих медведића, деца добијају пластичне кинеске играчке (пиштоље, роботе, имитације „барбика” и ликова из цртаних филмова); уместо правог цвећа у вазама и на гробљима је вештачко; чак и у сеоским домаћинствима на месту лука и паприка из сопствене баште виси украсно пластично воће и поврће… Готово безвредни пластични производи за једнократну употребу увели су нас у такозвану инстант културу, односно, како објашњава мр Матић, „кроз изразиту деградацију материјалних и симболичких вредности, деградирана је и читава култура коју живимо, па о пластици можемо да говоримо као о једном од симбола опште деградације у процесу транзиције”.

А куда је та транзиција даље водила?

Ка „турбофолк” култури и „турбосрпском” идентитету окренутом ратном профитерству, сивој економији и црном тржишту, шушкавим синтетичким тренеркама од канцерогене пластике, бољим или лошијим фалсификатима светски познатих робних марки, примећује Марко Стојановић, поредећи их са некада популарним „перлонкама”… с тим што су ове потоње биле глобални модни хит у шездесетим годинама прошлог века, и према томе „дах света у Југославији”, док су копије тренерки из деведесетих година „одраз немаштине, изолације и краха моралних вредности у ратној Србији”.

Део српске традиције данас, срећом, више нису ни социјалистички директори у најлон кошуљама, ни новокомпоновани „бизнисмени” у оделима од листера, ни „опасни момци” у шушкавим тренеркама… али ни добри домаћини патријархалних (сеоских) породица с краја 19. века и њихове вредне и скромне женице које у слободно време плету, везу и негују „старе обичаје”. Можда ће симболи савремене Србије убудуће бити предузимљиве и неговане „спонзоруше” и њихове углађене мецене, који секу славски колач док преко ајфона склапају послове са партнерима на другом крају планете.

Хеклане кесе и боце уместо левка

Српска традиционална довитљивост и прилагодљивост, захваљујући којима је наш народ опстајао и у најтежим временима, крајем прошлог века је нарочито дошла до изражаја „секундарном употребом” разних врста пластичне амбалаже. Тако су од испражњених и исечених пластичних боца настајале плашилице за птице, клопке за стршљене, левкови за претакање бензина, уља и других дефицитарних течности, лопатице за пребацивање житарица, брашна и намирница у ринфузу, а водом напуњене флаше коришћене су као бочни притискачи за стогове сена и сламе… Од њих су прављене шарене украсне воденице, вазе за цвеће или „корпице” за чување вунице. Од пластичних кеса су хеклани отирачи, торбице, шешири и патикице… Неки од ових експоната које су прикупили, сликали и „објаснили” Милош Матић и Марко Стојановић, до 15. децембра ће бити изложени у Етнографском музеју у Београду.

Наше нематеријално наслеђе као светска баштина

Традиција једног народа се углавном дефинише као скуп материјалних, техничких и духовних знања и достигнућа, односно вредности, норми, идеја и образаца понашања (обичаја) који су садржани у његовом „историјском памћењу”, одржавају се усменим преношењем, такозваним народним стваралаштвом, и на њима почивају континуитет и идентитет културе тог народа. Нематеријално културно наслеђе је ужи појам у који, у нашем случају, етнолози и антрополози, поред осталог, сврставају старе српске занате, крсну славу, предања и усмену народну књижевност – али и „ауторска права” на вампире, а све наведено би могло да конкурише за Унескову листу светске нематеријалне баштине, сматраjу Матић и Стојановић.

Александра Мијалковић, politika.rs

Традиционално дочекивање..

Crven koncic se stavlja oko decije rucice kad se rodi, radi uroka.

Tattoo ::

Crven koncic se stavlja oko decije rucice kad se rodi, radi uroka.

E to me uvek zanimalo -da li je to baš srpski običaj ,koji je opšteprihvaćen ?
Jer sam baš primetio ,dok smo imali porodilište ,da nijedno dete nije bilo bez toga ,a bilo je tu dece svih nacija ,i malih Roma .
Zna ko nešto više ?
I moj klinac je to imao ,sećam se dobro ,evo ovde se to i vidi ,a nije više bio ni tako mali .Koliko dugo se to u stvari nosi ?

Danubius ::

Tattoo ::

Crven koncic se stavlja oko decije rucice kad se rodi, radi uroka.

E to me uvek zanimalo -da li je to baš srpski običaj ,koji je opšteprihvaćen ?
Jer sam baš primetio ,dok smo imali porodilište ,da nijedno dete nije bilo bez toga ,a bilo je tu dece svih nacija ,i malih Roma .
Zna ko nešto više ?
I moj klinac je to imao ,sećam se dobro ,evo ovde se to i vidi ,a nije više bio ni tako mali .Koliko dugo se to u stvari nosi ?

Stvarno ne znam odakle je taj crven koncic nastao ni zbog cega, verovatno smo svi sujeverni kada su deca u pitanju i zelimo od svega da ih zastitimo pa i od uroka i vradzbina.
Kako god da se naziva taj obicaj " Babski ili paganski", moje dete je isto oko rucice nosilo crven koncic.
Upravo trazim po netu, negde je objasnjenje u Kabali, negde kazu da je to islamski obicaj ...
U svakom slucaju ukorenjeno je u narodu.

..da zanimljiv je to obichaj..i moje,svo troje dece su ga nosili..
posebno je potrebno da nekrshtena deca nose crveni konac oko ruke jer su podloznija na uroke i zle chini..a odakle potiche ne znam..u Tori Halachahu i Kabbali se ne spominje vezanje crvenog konca na ruku. Ali ovo je obichaj koji se usadio u narodu već dugo, dugo vremena,ipak se bazira na nekim od teoloshkih uchnja Tore i Kabbale.
Ako i u chemu od toga ima istine, onda je ovo neshto shto se naziva “segulah” a to u prevodu znachi da je to “chin zashtite.” Izvor u Tori na kojem se ovo verovanje verovatno bazira je:”Gospodar, tvoj Bog te je odabrao da budesh od Njegova vrednog naroda, od svih naroda na licu zemlje.”

A propos ove teme i crvenog koncica, i uopste obicaja.
Kad sam se porodila i dok su trajale babine, vecina strina, tetki, baki su mi dolazile u posetu i nosile su po starinski, pitu i pogacu i normalno sledovalo je darivanje deteta.

E sad zanimljivo mi kako je jedna starica darovala i reci koje je izgovarala.
Stavila je u krevetac, jabuku, jaje i metalni novac. I rekla: " Da bude pun kao jaje, rumen kao jabuka i cvrst kao metal.

Meni se sve ovo svidelo, i super mi je, i priznajem da sam uzivala u svim tim obicajima, i prihvatala sam sve savete koje su mi davale.

Tattoo ::

A propos ove teme i crvenog koncica, i uopste obicaja.
Kad sam se porodila i dok su trajale babine, vecina strina, tetki, baki su mi dolazile u posetu i nosile su po starinski, pitu i pogacu i normalno sledovalo je darivanje deteta.

E sad zanimljivo mi kako je jedna starica darovala i reci koje je izgovarala.
Stavila je u krevetac, jabuku, jaje i metalni novac. I rekla: " Da bude pun kao jaje, rumen kao jabuka i cvrst kao metal.

Meni se sve ovo svidelo, i super mi je, i priznajem da sam uzivala u svim tim obicajima, i prihvatala sam sve savete koje su mi davale.

...joj Tatto sad si me podsetila...imala sam ja jednu staru kumu,pa imala je sigurno preko 80-ak godina kada sam se prvi put porodila...elem,krecemo mi od nje a ona ti ruku ispod svoje suknje pa iznad glave mom detetu..ja zabezeknuta..a ona baje"Ko vido ovu moju taj ureko ovo luche"...dan,danas se smejem,kada se toga setim

14. januara 1. januara po starom
Prema julijanskom kalendaru, 14. januar je prvi dan Nove godine, a ovaj kalendar, osim Srpske pravoslavne crkve, poštuju i Ruska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, monasi sa Svete gore, Gruzijska pravoslavna crkva, Bugarska pravoslavna crkva i starokalendarci u Grčkoj.

Dan koji Srbi proslavljaju kao sopstvenu Novu godinu za Crkvu je praznični. Obeležavaju se Obrezanje Gospodnje i Dan sv. Vasilija Velikog. U narodu je ovaj dan, završni u božićnom svetkovanju, poznat i kao Mali Božić.

U nekim krajevima ovog dana su ponavljani običaji vezani za Badnji dan i Božić. Sa radošću se iščekivao polažajnik i badnjak unosio u kuću. Lomila se vasilica - kolač sličan česnici, u kojem su skrivani novčić i druga znamenja kao simboli blagostanja, zdravlja i napretka. Na taj dan u Hercegovini su spaljivali ostatke badnjaka, a u Vojvodini palili vatre na raskršćima. Svetlost i vatra trebalo je da donesu radost i očiste od grehova.

***********
U vreme Karađorđeve vlasti, na Mali Božić su održavana skupštinska zasedanja. Tada se svodio bilans prethodne godine i pravili se planovi za narednih dvanaest meseci.
Četrnaesti januar željno su iščekivale i neudate devojke. Na ovaj dan, u nekim krajevima poznat i kao Ženski Božić, gatale su da li će se udati u godini koja dolazi. Pre svitanja, posle neprospavane noći, devojke su se pele na tavan i sa njega bacale svoju obuću. Ako su vrhovi opanaka bili okrenuti od kuće, verovalo se da će se devojka udati, i otići na onu stranu prema kojoj se obuća okrenula pri padu. Udavačama na Kosovu prosidba je bila zagarantovana ako na Mali Božić prenoće u tuđoj kući.

***********
U noći između 13. i 14. januara naredna godina je po kalendaru, ali ne i po pravilima Crkve. Crkvena Nova godina počinje u septembru - prvog po starom, julijanskom, a 14. po gregorijanskom kalendaru. Tako su, sve do 1700. godine, poštujući crkveni godišnji ciklus, i Srbi i Rusi praznovali Novu godinu u septembru.

***********
Julijanski i Gregorijanski kalendar

Hrišćanstvo je nastalo u vremenu kada se u celom, tada poznatom svetu, vreme računalo prema Julijanskom kalendaru (po Juliju Cezaru). Po tom kalendaru su ustanovljeni i svi hrišćanski praznici, odnosno dogđaji iz života Gospoda Isusa Hrista i istorije crkve.

U XVI veku posle Hrista papa Gregorije VIII je izvršio reformu do tada važećeg Julijanskog kalendara, tako što je iz njega izbacio 11 dana koji su se nakupili zbog nepodudarnosti kalendarske i astronomske godine. Novi kalendar je po papi nazvan Gregorijanski kalendar. A kako je on nastao pod uticajem rimskoga pape i uglavnom odmah bio prihvaćen od strane rimokatoličkog Zapada, pravoslavni Istok je ostao prema njemu rezervisan i nepoverljiv.

Vremenom je razlika od 11 dana narasla na 13 dana koja i do danas postoji između starog i novog kalendara.[/size]

U Zemunu plivanje za Bogojavljenski krst

Svetkovanje Bogojavljenja počinje u 9 časova liturgijom u Hramu Svetog Nikolaja Miriklijskog, a u 12 časova najhrabriji plivači će se u hladnom Dunavu boriti za prestižnu titulu nosioca Bogojavljenskog krsta

Na Zemunskom keju kod restorana "Venecija" u subotu, 19. januara, u 12 časova najhrabriji plivači će se u hladnom Dunavu po šesnaesti put boriti za prestižnu titulu nosioca Bogojavljenskog krsta. Organizator i pokrovitelj ovog nadmetanja je opština Zemun, a suorganizatori su Hram Svetog Nikolaja Miriklijskog iz Zemuna i Svebor savez Beograda.

Svetkovanje Bogojavljenja počinje u 9 časova liturgijom u Hramu Svetog Nikolaja Miriklijskog u Njegoševoj 45. Nakon liturgije, litija će proći zemunskim ulicama: Njegoševom, Glavnom, Gospodskom do restorana "Venecija".

Povodom Bogojavljenja, Udruženje građana "Zemunska priča" treću godinu zaredom organizuje "Bogojavljensku noć" koja će se, uz bogat kulturno-umetnički program, održati sutra od 21 do 23 časa na Letnjoj pozornici ispred restorana "Venecija" na Zemunskom keju.

Tradicionalni doček Bogojavljenja okupiće zemunske pisce, istoričare, muzičare i ostale javne ličnosti. Obezbeđena je i dovoljna količina kuvanog vina i čaja za sve one koji će svojim prisustvom uveličati ovaj događaj.

Kao autoru tekstova o narodnim običajima, čiji su tekstovi nekorektno i vulgarno na primitivan način uvredljivo pisani komentari; u najmanju ruku je neljudski.
Da bi neko pisao na temu mora da poznaje samu materiju.
Miroslav Mladenović

ДОДОЛЕ И ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ



додоле и додолске песме - Наша истина
www.nasaistina.rs/index_OLD.php?id=09&id2=093 - Кеширано
Ој додо, ој додоле. И два пера кукуруза. Ој додо, ој додоле. Мирослав Б.Младеновић, етнолог и историчар. HTML Comment Box is loading comments.
http://www.nasaistina.rs/index_OLD.php?id=09&id2=093
ДОДОЛЕ И ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ


Додолске песме су типичне обредне, ритуалне песме, које, за разлику од осталих обредних лирских песама, нису везане за одређени датум у години или празник, већ су извођене приликом великих летњих суша. Најчешће су се певале од Ђурђевдана до Петровдана и то четвртком. Тада су обично, младе девојке, маскиране у лишће и грање (као симбол бујања вегетације) облиазиле сеоске куће и изводиле додолски ритуал (певање додолских песама уз ритуални плес). Домаћин би тада "додоле" поливао водом и тиме магијски призвао кишу. Цео додолски ритуал потиче из предхришћанског времена и представља један од најстаријих традиција словенских народа.
Четвртак је вероватно некада био посвећен словенском богу грома, Перуну. У неким словенским језицима четвртак се и зове перендан.
Извођачи додолског обреда
Додолске песме изводе додоле (пеперуде, пеперуше, пепероне, барбаруше), а главна међу њима је „чиста“ девојка.
Извођење додолског обреда
Уочи дана када ће ићи у додоле девојке су са гроба чупале крст са незнаног гроба и потапале га у реци. Оне иду и у цркву и помету је, па смеће однесу на реку, где се и саме окупају. Девојке иду по селу, од куће до куће, те певају песме и слуте да удари киша. Једна од девојака се скине до појаса, па се увеже и обложи различитим травама и цвећем тако да јој се кожа не види нигде ни мало. Када дођу пред кућу онда додола игра сама ситним корацима, а остале стану у ред и певају. Потом домаћица или неко други водом изнесеном из куће полива додолу док ова игра и окреће се. Цео овај поступак представља својеврсну имитативну магију.
Проблем припева
Све додолске песме имају припев ”ој, додо, ој, додо ле” или ”ој, додо ле, мој божо ле”, чије значење није најјасније. Могао би бити у вези са неким од Перунових атрибута.
Порекло назива
Постоји више објашњења како је реч додола настала:
1. од литванског глагола дундéтi што значи грмети. Претпоставља се да се глагол нашао у српском језику балтичко-словенском симбиозом;
2. од речи Додол. Додол је некадашњи бог влаге и растиња;
3. од припева „ој додо, ој додоле“.
Словенски називи за додолу непосредно су везани за словенског бога громовника, Перуна. Након примања Хришћанства Срби не одбацују у потпуности култ бога Перуна, већ његове моћи приписују Светом Илији.
Свети Илија

Песме Највећи број додолских песама прикупио је Вук С. Караџић идокументовао у својим збиркама. Стих у додолским песмама је лирски осмерац:
“Ка-кав ју-нак го-ром је-зди:
Но-си са-бљу у зу-би-ма,
Но-си ки-шу у оч-има
ој до-до, ој до-до-ле!”
Припев се састоји из седам слогова, а на крају припева стоји узвичник, с обзиром на то да увек пева под одређеним утиском.
Сложену слику има песма у којој се помиње огледало које је метафора за небо. Игра са огледалом има за функцију да умилостиви природу и изазове кишу. На овом месту уочава се присуство имитативне магије, с обзиром на то да покрете огледала прати реакција неба:
“На вр’ јеле б’ јела вила.
у крилу јој огледало;
окреће га, преврће га.
Преврну се ведро небо
И удари росна киша-
Ој додо, ој додоле!”
У песми је карактеристично то да се помиње вила као главни покретач магијске радње.
Вила се често појављује у народним песмама и познато је да поседује натприроднемоћи. Најчешће се помињу у негативној конотацији, али у овој песми вила јепредстављена позитивно. Вила је поистовећена са додолом, с обзиром на то да се њена функција односи на призивање кише. Разлика између ње и додоле је у простору, а не у функцији. Вила делује у магијском простору на врху јеле, (која је висока до неба), док је простор деловања додоле реалан-поље.
Једна од најлепших забележених песама је она у којој је приказана метафорична слика природе и младића у њој.
Песма је једнострофична и прати је магијски припев:
“Какав јунак гором језди:
Носи сабљу у зубима,
Носи кишу у очима
ој додо, ој додоле!”
Додолске песме су засноване на имитативној магији, и то се види у наредним стиховима:
“Ми идемо преко села,
Ој додо, ој додоле!
А облаци преко неба,
Ој додо, ој додоле!”
Кретање додола и облака одвија се истовремено. Радња коју обављају облаци и додоле је идентична- кретање, с тим што облаци прате (имитирају) кретање и правац Додола. Након тога следи убрзано кретање девојака које прате облаци:
“А ми брже, облак брже,
Ој додо, ој додоле!”
На крају песме облаци “стижу” додоле и киша почиње да пада, што означава победу кише над сушом:
“Облаци нас предтекоше,
ој додо, ој додоле
жито, вино поросише,
ој додо, ој додоле!”
Јелена Радовановић
Марија Милановић
Додолица
Ситна роса заросила
Ој додоло додолице
По сво поље и по нашо
Ој додоло додолице
Да се роди шеница
Ој додоло додолице
Да се роди царевица
Ој додоло додолице.
Игра Додола
Молимо се вишњем богу
Ој додо, ој додоле
Да удари росна киша
Ој додо, ој додоле
Да пороси наша поља
Ој додо, ој додоле
И шеницу озимицу
Ој додо, ој додоле
И два пера кукуруза
Ој додо, ој додоле.
Мирослав Б. Младеновић, етнолог и историчар

Dodolske pesme iz vlasotinačkoga kraja - MyCity
www.mycity.rs/.../Dodolske-pesme-iz-vlasotinackoga-kraja.html - Кеширано - Слично
18 мар 2010 ... Мирослав Б-Младеновић локани етнолог Власотинце 9.2. Ој Додоло, додоле . Играла сам додолицу. Ој додо, додоле. Ој додоле дај нам ...
http://www.mycity.rs/Srpska-knjizevnost/Dodolske-pesme-iz-vlasotinackoga-kraja.html

Додолске песме у власотиначком крају-Горње Повласиње
9. Додолске песме

9.1.Додолице.
-Додолске песме су певане у току сушњих месеци. Њих су певале додолице. То је група девојчица или девојака, које су ишле по кућама и певале ове песме призивајући кишу.
Када нема кише онда се саберу девојчице(њих око петнаест):пртена кошуља, врчица преко појас, цвеће на врчицу и са сито и кофе сас воду иду по село и певају. Пусте сито да се утрколи, па ако се поклопи киша ће да падне. Сас воду пљускају по двориште а домаћица сас чашу пљуска у њи, да буде киша. После иду на речице или реку Власину и пусте леба у воду да га носи –да буде киша. Хлеб је у овом случају према казивању Наде Јовић из села Бољаре, имао смисао жртве. О додолицама сам записао доста у села: Крушевица, Бољаре. Ломница и Шишава. Оњима је записао и Миломир Миловановић-Бољарац у својој монографији о селу Бољаре.
Пре много година људи су веровали у богове. Када дуго времна није падала киша, они су организовали такозване додолице које су молиле Бога преко песама певале и молиле да за кишом. Додоле у лужничком крају су извођене као религиозни обичај у време већих летњих суша, када је требало од Бога измолити и дозволити кишу.
Додоле су сачињавале неколико девојака, лепо обучене и оккићене цвећем у коси и у струку. Једна од девојчица или девојака би играла и поскакивала и повремено ударала дланом о длан, све у ритму песме коју су остале девојчице или девојке певале:
„Додолице Бога моле
Да удати росна киша.
Дај Божће, дај!
Да зароси наша поља
Дај, Божће, дај!“
Певало се и играло пред било којом кућом, а домаћин је настојао да буде и љубазан и дарежљив, јер од тога је и зависило да ли ће пасти киша и да ли ће му се испунити жеља. Пре одласка девојчица или девојака, он би за њима „посипао“ воду, говорећи: „Ја вас-Бог поље!“
Данас при крају 20. и почетком 21. века су остале игре девојчица и дечака да се у времену Ђурђевдана прскају цвећем по води потока и речице Шишавица из села Шишаша и Ломница. Али су ови записи песама остали као траг једног времена када се магијом дозивала киша путем додолских песама.
Јул 2009. г. Власотинце
Мирослав Б-Младеновић локани етнолог Власотинце


9.2. Ој Додоло, додоле

Играла сам додолицу
Ој додо, додоле
Ој додоле дај нам божоле
Дај нам кишу божоле
Да зароси ситна роса
Да нароси цело поље.
Запис: 1994.године село Шишава Власотинце
Казивач: Драгиња Стаменковић (80.г)
Забележили: Јасмина Костић ученица и наставник Мирослав Младеновић

9.3. Додолица
Ситна роса заросила
Ој додоло додолице
По сво поље и по нашо
Ој додоло додолице
Да се роди шеница
Ој додоло додолице
Да се роди царевица
Ој додоло додолице.

Запис:1979.година село Крушевица, Власотинце
Казивач: Савић Косовка
Забележили: Бора Банковић ученик и наставник Мирослав Младеновић


9.4. Ој Додоло, додоле

Ој додоло, додоле
Ситна киша заросила
Ој додоло, додоле
У наше поље и у ваше пшоље
Ој додоле, додоле.

Запис: 1978.године село Бољаре, Власотинце
Забелешили: Пешић Милунка и наставник Мирослав Младеновић

9.5. Да зароси ситна киша

Наша дода бога моли
Ој додо, додоле
Да зароси ситна киша
Ој додо, додоле
Да зароси житна поља
Ој додо, додоле
Да се роди, од два класа кола жита
Ој додо, додоле
И два пера кукуруза
Ој додо, додоле
Ој додо, додоле.
Запис: 1979.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Васка Михајловић
Забележили: Владица Ђорђевић ученик и наставник Мирослав Младеновић

Дода, којој се у песми обраћа, одговр је оних које су ишле у Додолицама:“Па то је као код нас дада“(старија сестра). Дода је старија сестра у лужничком говору“.


9.6. Додоли
Наша дода бога моли
Ој додо, ој додоле
Да удари росна киша
Ој додо, ој додоле.

* * *

9.7. Игра Додола

Молимо се вишњем богу
Ој додо, ој додоле
Да удари росна киша
Ој додо, ој додоле
Да пороси наша поља
Ој додо, ој додоле
И шеницу озимицу
Ој додо, ој додоле
И два пера кукуруза
Ој додо, ој додоле.

Запис:1976.године село Бољаре, Власотинце
Казивач: Милошевић Олга
Забележили: Љиљана Милошевић ученица и наставник Мирослав Младеновић


9.8. Додолска песма

Додоле, додоле
Ситна киша заросила
Ој додо, додоле
По сво поље,
И по ваша и по наша
Ој додо, додоле
Од два класа пун шиник
Ој додо, додоле
Од два грозда два коша
Ој додо, додоле
Од два коша пуна бачва
Ој додо, додоле
Ситна киша заросила
Ој додо, додоле.
Запис: 1979.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Ружа Миљковић (65.г)
Забележили: Снежана Миљковић ученица и наставник Мирослав Младеновић




9.9. Додоличка песма

Ој додо, додолице
Ситна роса заросила
Ој додо, додолице
По сво поље и по наше
Ој додо, додолице
Да се роди бел шеница
Ој додо, додолице
Сад је газди домилело
Ој додо, додоле
Газдарице понајвише
Ој додо, додолице.
Запис: 1976.године село Бољаре Власотинце
Казивач: Милошевић Олга, Бољаре
Забележили: Анка Милошевић ученица и наставник Мирослав Младеновић

9.10. Дај ни боже ситнукишу
Ој додо, ој додоле,
Дај ни боже ситну кишу;
Да зароси житно поље.
Ударила ситна киша.
По све поље па и наше.
Запис: 1985. године село Бољаре
Казивач: Нада Јовић село Бољаре
Забележио: Милосав Миловановић-Бољарац


Из рукописа:

НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАJA
Обичаји, веровања, изреке,народни говор, здравице, загонетке, народни рецепти и лечење лековитим биљем
Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце 2007. године
Локални етнолог и историчар

17 март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце 2007. године
Локални етнолог и историчар

zapisi 7
bibliografije.nb.rs/bibliografija/cip/cip201005c/zapisi07.html - Кеширано
39 ЕТНОЛОГИЈА. ... CIP - 184. МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав - Мирац Качарство у нашем крају / Мирослав Младеновић - Мирац. - Илустр. - Извод

Miroslav Mladenovic nasta:
NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM KRAJU:(sa dodatkom)
-   Kad žiška izilazi iz vatre u ognjištu, onda će doći do prolepšavanja vremena. Ako na Svetiliju (2.avgusta) zagrmi, veruje se da neće imati orasi i lešnjaci.N verski praznik eremija deca nose gvozdenu lopatu i kukom lupaju obilaze’i oko ku’e i pevaju:“Eremija u polje, bezite zmije u more-verski praznik na koji se preaznuje od zmija Ne valja na Božić čovek da se opije, jer se smatra da će biti pijan cele godine. Kad se mačka okrene istoku i  šapatom se umiva, biće kiša. Ko nosi izvrnutu košulju ili čarapu, biće zaštićen od uroci. Kad neko umre valja ga čuvati da ga mačka ne preskoči da se nebi uvampirio.Posle preobraženja (kada se preobrne zemlja i nebo, 19. avgusta), nekupa se jer se preobrazila voda. Veliki je greh da se izvor zamuti i ptičje gnezdo rasturi. Kada laste nisko lete, biće kiša. Ako se u snu obriješ, onda se skidaju velike brige. Kada goveče zimi otrisa noge, onda najavljuje sneg. Kad dete prohoda i za koji se prvo predmet uhvati, onda se smatra da će mu to biti njegovo  zanimanje. Na Mladenci treba paliti đubre, da nebi cele godine imali buve u kući. Devojka koja dugo sedi na pragu, odvraća od sebe momke. Ako dođe tuđe kuče (pas) i laje pored kuće, i laje pored kuće, znači da je došla sreća u kuću i netreba ga terati da ode. Voće se ne sadi na prestupnu godinu, jer će jedne godine roditi a druge ne. Ako se želi da se utvrdi da neko laže ili vara, onda se uzme mačka i gladi od vrha prema repu i izgovara „Maco moja lepa lepa maco, kaži mi da li taj i taj laže ili vara“. Onda ako mačka zavrti repom, znači da potvrđuje istinu laganja ili varanja. Kada neko umre, posle opojanja popa i polaska mrtvaca iz avlije, potrebno je za njim baciti šaku busenja zemlje da ne bi još ko umro iz kuće. Ne valja da se u kući prevrću činije (tanjiri), da ne bi bilo gladi-naročito od dece.  Kada neko ide na put u pečalbu, obavezno za sreću iza njega, sipa se voda. Na neželjenu osobu prilikom izlaska iz kuće se baca kamen, da se nikada više ne vraća u kuću. Kad se sretne baksuz na put, onda se pljune u stranu, verujući da se neće nižta loše desiti kad se pljune na zemlju.
Zapis 1980 godine selo:Kruševica, Ravni del. Predanča(Gornji Dejan), kazivači: Smiljka Ivanović, Olga Lepojević(1923.g) i Marica Mladenović (1925.g)
Zabeležio: Miroslav mladenović, lokalni etnolog
-NASTAVIĆE SE-
NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE):
Kad se  pođe u pečalbu, kod izlaznih vrata stavi se žar na lopaticu, stovna(testija) s vodom i „prepreči“ sekira sečmice okrenuta nagore. Pečalbar  preripi (preskoči) žar na lopatici, zatim sekiru, pa vodu ili obrnutim redom Pri skoku, svaki put izgovori:“Preripi oganja, neizgore se, preripi  sekiru, neiseko se,, preripi vodu, neudavi se“.
Kad se pečalbar šalje u pečalbu, tog dana kuća nije  smela da se mete, da se  pečalbar negdne ne smete.
Kad se pođe u pečalbu nije poželjno da ha prvo sretne žensko dete ili  može  da bude presritač ako nosi pune t5estije(stone) sa vodom,kako bi pečalbarske kese bile pune sa novcem.
Kad se pođe u pečalbu, prestretač mora da bude batlija, kako bi bila bolja pečalovina.
Kad se pođe u pečalbu, poželjno je da presretač ne kaže:“ Dobra ti sreća“-već mora reći:“Ako Bog da“.
Postojalo je verovanje, da ako pečalbar sretne baksuza pri polasku u pečalbu ili ako mu se neodgovori i nazove Bog-vraćao se kući i ponovo kretali, kako bi ih presreo neki batlija. neki su zboh tog verovanja i išli rano u zoru kada su putevi bili pusti.
Kada se polazilo u pečalbu, žene pečalbara su su lomile grančice i  njime kitile kuću , sa verovanjem:“Koliko grančica, toliko iljadarke da zapečali“-a sakupljale su i bukove treske(iverje), da pečalbar zaradi pare „kako treske“.
Često su u  nekim selima brdsko planinskog dela crnotravsko-vlasotinačkog kraja-mlde žene lomile  grane gloga, ili  bilo kojeg  trna koji se lako  zakači za odelo, kako bi se i muž pečalbar „zakačio“ za svoju ženu i „da joj se vrne“.
Postojalo je verovanje da se pečalbaru mogu praviti mađije sve dok ne prođe neku vodućreku, potok-pa su ih ispraćali svedok  se neprođe potok.
postojalo je verovanje da se pečalbaru metne trn na rukav kaputa i izgovori:“ neka se pare vataju za tebe kako ovija trn“.
Kada se ispraćao pečalbar, obavzno se na dno u flašama vraćala rakija ili vino, kako bi se ponudila onim koji se sretnu na put, koji misu smeli da odbiju da nepinu i nazdrave za pečalbarom-a onaj ko odbije verovao se da je baksuz.
Kada žena isprati pečalbara u pečalbu, usput iskopa sa busenom(zemljom) poljsku travu zvanu vrtipop (belu radu) i odnosi kući i namnjuje  svom mužu pečalbaru. neguje je i zaliva, pa ako budu kržljavi cvetovi, onda zarada neide dobro a ako je cvet dobar, lep i veliki, znači da mu ide dobro pečalba i u kući nastaje prava radost.
reference: Ciglarstvo u našem kraju, autor Miroslav Mladenović Mirac Vlasotinački Zbornik broj  2 , 2006. godine Kulturni centar Vlasotince
8.april 2007. godine Vlasotince   Zabeležio Miroslav Mladenović lokalni etnolog
-NASTAVIĆE SE-
VEROVANJA(ZAVETOTINE):
Na badnje veče se kriju stolice, kudelje, igle i vretena -a kašike se kriju i na sveti trivun-kada su zimi verige-da se nekusa da pilitija (vrane, sojke i druge) letine kljuju carevicu-kukuruz, kad je posejana na njivu-a igle i vretena se kriju,kad se žnje da trstika ne rčne(bode) u oko.
Za badnje veče troše se orasi da se vidi kakva mu je sreća, zdravlje, a kada se izlome bacaju se po ćoškama sobe, da kvočka izvodi puno piliće-a ako se bacaju celi onda će jaja biti mućak-a bacaju se na sve strane, da se igraju jaganjci.
Posle večeri na badnje veče se svi celivaju(ljube) da ovce čuvaju jaganjci.
Na badnje veče žena rgne(mune rukom) muža u slabinu a muž ženu-da bude cele godine kuća vesela, da bude zdrav domaćin-gazda kuće.
Na badnje veče ko prvi vidi pregorel badnjak, prvi će da vidi tele kada se oteli krava.
Od badnje veče voda od voćke stavlja  se ujutru na sisama krava, da budu meke za mužu, a pasulj od badnje večeri se zakopa u zemlju, da krtica ne kopa- a krtica kopa što se na astal tura grne.
Glamnja  (žar) od badnjaka se čuva od besnilo, a ujutru se i banica stavlja u glamnju od badnjak i stavlja se kad se nekome nešto nadigne. Šumke od badnjak stavljaju se u odžak da prestoje i stavlja se kad se nekome nešto digne na ruku ili nogu.
Kazivači: Olga lepojević, Smiljka ivanović-Kruševica, Marica Mladenović, Ljuba Stojanović, Natalija Stančić-Predanča, zapis 1970 i 1981. gdine. Zabeležio: Miroslav Mladenović, lokalni etnolog
Ko sve jede, treba da „uhvati“ tele (ko je ješan) kad se  oteli krava, a ko nije ješan, nesme da ide da ga „uhvati“  kad se krava teli.
Krava kad se oteli, žena se gola skine i sa jajce je zađe i udari je u glavu da se ne hvataju mađije i onda je na rogovi veže tračku sa kičicom( alena i bela) a na rep konac (crven).
Zapis iz sela Donje Gare, zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog
-NASTAVIĆE SE-
VEROVANJA(ZAVETOTINE):
Kude se nejede ’leb, tuj se tura vreteno i kluvče, a kude se jede ’leb tuj se netura.
Kad pojde pop na opelo(pevanje)-popadija vrlja kopač što više ljudi da umiru. Porodilji se nosi kravajče, da k kad to dete odrste se lakše uda(oženi).
KRSTOPUTINA(VEROVANJE):-Mesto gde se putevi u selu sastavljaju zove se krstoputina, a na njoj se često prave mađije. ko kome želi da podvali u nekom zlu prema verovanju starijih ljudi. Tako ako je neko bolestan, onda žena koja baje, ona uzme donji veš(fustančea kod muškarca najčešće košulja ili pojas), zatim ga bolesdtan obuče na krstoputinu, da bi ozdravio noseći, verujući da će bolest napustiti bolesnika i otići na nekoj drugoj strani(putu) negde u planinu gde kokoške ne kreku, petlovi ne pevaju, pseta ne laju, deca ne plaču.
veruje se da da kada se stavi  „živa“ u pojas(žene ili muškarca) ili bepčićima u navojke-uzme se „živa“ i stavi u ljuspu lešnika, pričvršćena u crvenom vosku i to se nosi za zdravlje verujući da neće da do čoveka dođe nikakva bolest, pogotovu kod novorođenčeta. Ako žena vračarica pronađe napravljene mađije kod ljudi na kosu(mađije napravljene da se devojka ne uda, momak neoženi, bolest u kući, da neide napredlak u kuću), na veš-to se stavi na krstoputinu, verujući da se čovek oslobađa od mađija. Kod stoke se na krstoputinu se spali koš za seno i drugo, gde vračarica pronađe mađije(da se ovce ne jagnje, krave ne tele, da lipsuje sve živo u štali). nemokri se na krstoputinu, ispod streje kuće, ispod šipka, zato  što se tu rasturaju mađije i veruje se da da će one otići za onim ko mokri na ova sveta mesta.(Zapis 1980.g selo Kruševica, kazivač:Olga Lepojević,rođena 1923.godine)
MAĐIJE:Na krstoputinu se prekrtse crveni konci, pa koj naiđe da kune od ništa vajdu da nema, ništa dobro da nema.
Na badnji dan  se  zakolje prase i devojka uzme i napraj drvo i obrne crevca i kad izađe na igranku-sabor, ona  s onoj drvo pipne ili mune momka i on gu mora uzme kao što se obrtu creva.
Na badnji dan poseje devojka ovas na drmnik(mesto gde se sekirom seku u dvorište drva) i kad nikne ovas, na koga narekne, za toga će se devojka uda.
Na badnji dan -’lebac od badnji dan se stavi pod glavu, onda se momku u  s’n prikaže  koju će devojku da uzne.
Na badnji dan se zakolje kokoška i prase na ražanj-pa se stavi leća (sočivo kao grašak)  i metne se u kokošku i u prase i toj se ispeče na božić i kad se potroši  prase, toj se ostavi za lek  za svinju.
Samovilke(teške bolesti-šlog)-veruje se da od samovilke se treba čuvati, kad vetar duva, pa se vrti na zemlju u krug-lišće, slama i prašina. To  je samovilka( bolest) i kad vrti de pljuje:“ plju, plju.....“-pa se izgovara na glas:“ja sam usran i umočan(popišan)“-jer se veruje da kod čisti doode samovilke(bolesti), a kod umočani(nečisti) usrani i umočani ne doode.
Kad se s’nja momče prvi s’n-će se udade devojka prvu godinu, ako s’nja drugi s’n(oko pola noći)-će se devojka udade drugu godinu, a ako se s’nja treći s’n(predzoru)-će se devojka udade treću godinu.
U proleće devojke beru travke-cveće Obrten (kao bela rada-žuta cvećka, pušta  list kao mleč travka) i prave se kolcetija-kolce(venčić) i kroz kolce momak progleđuje devojku i obrnuto-da se momak i devojka obrnu, da se vole.kazivač Ruža Ranđelović)1912.g) selo Kruševica, zapis 1981.godine
MAĐIJE.
-(1) Kad muž da se vrne, žena stavi grne, pa uzne njegovi opanci, pa gi kuva i vika:“ grne krči, a Vlajko muž  po mene trči“.
(2) Žena sabere kamenje stavi u pantalone ili u košulju i ukači gi na klin, pa vika:
„Kolko kamenje što teži, tolko moj muž  mene  da teži“.
(3) Kad bude Đurđevdan i uveče onda devojka u dolinu kude je zuka(u baru sa vodom i travom-močvara) pa uzne tri struka pa gi stavi i preseče jednako i narekne momci:“ ovoj sam ja, ovoj znano momče, ovoj neznano momče. Pa koj struj za jednu noć najviže naraste, toj će biti njeno momče. Obistinilo se tetka Olgi Lepojević (Kruševica-kazivaču verovanja-mađija).
(4) Na badnje veče  uzne devojka pa poseje ov’s i kaže na ov’s:“Da dojde knoći njon mom’k da uzne da žnju.
(5) Kad se omesi na b’dnje veče kravajče, pa takoj kad se uzne pa podeli na sva  decu po parče i uzne devojka pa onija zalok oblizne pa ga ostavi pod jastuk i ogledalo i češalj i jedno vlakno od kosu-kuj je moj momak da dojde kod mene knoći da se umijemo, da se načešljamo, da se ogledamo, koj je poubav od mene i njega i da dojde da večeramo i ja ću mu naprajm od kosu ćupriju i da dojde kod mene(istinitost mađije u mahalu radenkovci u selo Kruševica-u  s’n je dojde ona ga ne volela i on gu nametne na ramo i odnesu)
(6) Kad žena neće muža i odnesu pa joj izvrnu košulju, pa gu uznu i odnesu u vodenicu i dadu na vodeničara, pa gu vodeničar pušti kroz buku(cev gde voda protiče i obrće vodenično kolo) i dole gu vate i pa gu okrenu što je na lice na naopako i dadu gu na ženu da gu obuče-takoj da ga zavoli.
(7)Krstoputina je mesto gde se  „ukrstaju“ putevi i gde se sastaju, sabiraju i žene i deca i stariji da se  priča, ogovara, čuju novosti u selo, gde se prave noću u vreme jeseni sedenjke za mlade momke i devojke, gde se deca sastaju i igraju često u prašini. takvo mesto je pogodno za pravljenje mađija u selo. Ako neki bolestan predpostavlja da su mu napravljene mađije, skida neki deo svog veša-a obično se prave mađije na fustanče(donja suknja  žene) i toj se zapali na krstoputinu.  Zatoj se ne mokri na krstoputinu.
Kazivač Olga lepojević, 1981.godine selo Kruševica
Poslala pastorka devojku da od crnu napravi belu vunu . Ona otide u valjavicu i tamo je plakala. Dojde deda pri tuj devojku i pita gu žto plačeš. ma poslala me pastorka da od  crnu napraim belu vunu. ma ostaj toj dete no jela me poskaj i potucaj v’ške po belu glavu. deda gu pital kvo tucaš dete-ona mu odgovori srebro i zlato. na toj će deda, e pa dete neka po tebe sve ide zlato i srebro. Otide devojka doma sas zlato i srebro i ispriča priču pastorki. Pastorka isprati i svoju ćerku u valjavicu. Sve se isto dogodi. Kad deda pita kvo tucaš  dete-ona mu rekne tucam gnjide i v’ške-a on neka ide sve po tebe i takoj kod pastorku se vrnu njena ćerka sas v’ške i gnjide. Kazivač Marica Mladenović(1925.g) selo Predanča, zapis 1970.godine
Na badnje veče zakolje se kokoška i stavi se veriga i stoji dok projde božić i t’g se uzne i služi kao lek-kuj nemož da spi turi se pod glavu noćom da bajagi spi.
Na božić uzne se krst iz vodu -kad budu vodice i zajde se crkva s barjak i idu svi iz selo da zajdu crkvu. kad pojdu da zajdu crkvu kad izvade krst iz vodu na vodice(krst se tura na božić do vodice su nekršćeni d’novi).
Kad pisku pilitija –toj su nekrštena deca, što su se rodila od božić do vodice-i koje umre ono otide pod vedro nebo i dete piska.
Krst stoji u crkvu u vodu-od k’d se odseče krst, napraj se i posle kuj oće plati, on nosi krst-a krst nosi kuj neje sa zdravje, a nosi krst da ozdraveje. Kladanac se kiti na vodice(zima-polse božića) i pije se voda kroz bosiljak na vodice da bude za zdravje.
Taj pilitija su nikakava, nesu kosovi a crna su i žive u branište, liče na kosovi a nesu kosovi.
Devojka mlogo tugovala ua momče, žto gu njeni nesu dali za njega. Otišla noću od tuge i ujanula (ujahala) kamen, tuj osamnula i skamenila se, pa se veruje da je taj kamen  dobio naziv Devojkin kamen.
Odkarala baba jarci na planinu na mladenci, pola metra bilo zeleno omlađe. sasa nju otičlo i njeni kuče. Padne golem sneg u planinu, pa zatrpa i babu i jarci i kuče. baba, jarci i kuče se skamene od sneg i ot’g  se vika:“emci, emci, babini mladenci“.
Kazivač Ruža Stamenković, selo Kruševica 1981. godine
Travka samobojka se naodi kude petlovi nepoju u koriju-beli petlk list ko kandiljka, to je velika račinska trava i toj devojke čuvaju u pojas-ušivaju da gi nevataju mađije.
Mrtvak se pod petu seče da se neuvampiri. glava gde leži zakove mesilja ekser veliki u zemlju i sve ono da se pomete-metla, đubre i ragoža da se bace u dolinu. Sve ovo radi mesilja
Kazivač Ruža Ranđelović (1912.g) selo Kruševica 1981.godine
-nastavak-
Ako se dete zadoji levom sisom biće levak. Ako neko sretne na put i pljune onda se smatra da te mrzi.. Ne valja da se sretnu dvojni svatovi jer će da se pogledaju mladke i jedna od njih neće imati dece. Za božić se peče prase a ne živina, zato što prase rije unapred, a živina čeprka unazad-pa će tako da bude tokom cele godine. Ako te svrbe usta dlan onda će biti pare. ako te svrbe usta onda će da se ljubiš s nekim. alp se lacka onda te neko spominje.
Zapis u selo Šišava 1998.godine
Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog
8.jun 2007.g vlasotince

Miroslav Mladenovic nasta:
ĐURĐEVDANSKI OBIČAJI: U VLASOTINAČKOM KRAJU
Na Đurđevdan devojke beru kitke-cveće. samo modre (plavo zatvoreno) se ne beru, a sve ostale se beru po livadama:obrten, zelotravka,  kupina sa dva vrha, bela rada, naval, selin, vratika. Ovce se teru sa selin na Đurđevdan, a selin se odseče pa se kroz prsten protne selin, pa se kravajče omesi, da ima rupu, pa se u kravajče stavi prsten i selin i koja se prva  ovca ojagnji, kroz taj se  promuzuje,a za ovcu  koja se prva ojagnji- od kitke(cveće) joj se napravi venac i stavi joj se na vrat. Kad se uvijaju venci, a to se najčešće radi u nekoj dolini (malom potočiću) pored neke livade i šume-koja je blizu sabirnog-svetovnog mesta za celo selo, onda su se i pevale pesme, a devojke  dok su plele vence, su se zadirkivale i prskale jedna drugu.
Dok su devojke brale đurđevo cveće po rascvetanim livadama, pevale su se pesme:
“Zdravče momče, beru li te mome,
beru ,  mlade lepe devojke
đurđevo cveće, joj ubava mala momo.
         x
Đurđevo cveće ubavo
Đurđa ga moma bereše
majki ga u skut vrljaše
tatko ga iz skut izvrlji
(na svaku reč se peva
oj ubava Đurđevo cveće
ili
joj ubava mala momo).
ili
„Zdravče momče, beru li te mome
Đurđa ga moma beraše
tatko ga niz skut izvrljaše
majka ga u skut vrljaše
Đurđo momo,moje cveće.“
(Zapis iz selo Gornji Dejan i mahalu Predanča, 1978.godine)
Kada se uvijali venci onda se ovako pevalo:
“Zdravče venče
viju li te devojke
viju li te viju u venac.
Devojke lepo cveće kite
na glavu su me s njega zakitile.“
            ZDRAVČETOVA PESMA
„Zavati se  d’n ko junak
dal zemlju da preigra
i za drugi d’n da dođe.
Golubence vodu pije
nasred reke, na rastake,.
Videle ga mlade mome,
tekle dvile i kazale:
„zdravče venče, beru li te mome“
-beru, beru, iz korena ne vade..
Tri ga braše, tri kitke nabraše,
tri ga više, tri venca uviše.“
Zapis iz sela Kruševica i Donji Dejan,
                  x
„Zdravče venče, beru li te mome
beru, beru, iz koren ne vade.
Tri ga braše,tri kitke nabraše
tri ga ga više, tri  venca uviše.
prvi venac za to vaklo jagnje
drugi venac za golemi kot’l
treći venac za bučku golemu“.
zapis 1994.godine, selo Šišava, kazivač:Stamenković Draginja(80.g), rođena 1914.godine
zabeležio: Kostić Jasmina i Miroslav Mladenović
CAVTELO CVEĆE ĐURĐEVSKO
-Cavtelo cveće đurđevsko,
Đurđa ga moma beraše,
Majki ga uskut turaše,
Majka ga iz skut vrljaše,
„Ni moje cveće, ni Đurđa.
Kad  bila Đurđa moja,
Bilo i cveće moje.
sad neje Đurđa moja,
neje ni cveće moje“.
(Zapis:IZNIKAL MI STRUK BOSILJAK (Lirske narodne pesme iz vlasotinačkog kraja), izdavač list „Vlasina“, 2000. godine, Vlasotince)
Uveče se omesi kravajče, pa sa jajetom se stavlja u brobinjalo(mravinjak)-da noću prestoji i ujutru se nosi u dolinu gde se viju venci i stavlja se u krmilo za ovce. Kad se ovce promuzuju, onda se pod kotle stavlja jajce toj što je stojalo kuvano u brobinjak(mravinjak) i grumen soli (pod čabricu drvenu)-pa se posle sol(so), jajce, selin i prsten odnesu i zakopu se u brobinjalo(mravinjak) da prenoći-pa se ujutru sve zdrobi i stavi u krmilo a prsten se ostavi za dalje. Kad se uvijaju venci, onda devojka jedna drugu mokri, da imaju ovce mleko-da su mlečne. a na sveto mesto u dolini (svako selo je imalo)  se kasnije oraganizuje zajednički ručak, polse završenih obrednih i običajnih radnji. Negde 19 dana posle đurđevdana se slavio premlaz. Na taj dan se teraju ovce i pasu po livadama-po dva do tri dana se „goje“ i svaki od  ovčara ih pomuze. Na premlaz  pomuzu
se ovce-preko„koleđana“(hleb)  u vidu „kruga“ prstena, -koji je čuvan do đurđevdana  da bi se preko njega promuzuvale ovce na  đurđevdan, sa verom da će Bog dati više mleka-da će ovce biti muzne tokom cele godine.
ovce svaki svoje i izmeri se mleko i kome kako dođe i razreže se se to mleko (meri se) za dalje i to se zbere-potsiri se-stopi se sirenje u kotal i sasa  brašno(vodenično od kukuruza) se napravi belmuž.
Za premlaz se jaganje zakolje, banica se mesi i ljudi se sastave grupno u selo-po bačevinama se sastave i zajedno se ruča. Za veligden ovce se puštaju da ispasu jedno žito.Zapis: selo Donje Gare, kazivač Ruska Grujić Veljković-udata u selo Kruševica, rođena 1900. godine.)
BELMUŽ
U VREME ĐURĐEVDANSKIH DANA ( Jedan dan pre Đurđevdana-Đurđevština,  bere se cveće,  pletu venci, pravi belmuž i vrši odlučivanje jagnjadi), u selima brdsko  planinskog dela vlasotinačko crnotravskog kraja-na Premlaz, jaganjci su se odlučivala i nastala je muža ovaca. Taj dan ovčara u ovom kraju se proslavljao na mesto gde se slavio  Đurđevdan, tako što se od mleka pomuženog i belo-kukuruznog brašna pravio belmuž-i to na ovakav način:
U grupama planinskih zaseoka, uveče se pomuzu ovce, potom podsiri mleko i iz cedila izvadi mladi neslan sir, koji se pre stavljao u kotao- potom se stavljao kotao na vatru  i stvaranjem kašaste mase, obavezno se stavljalo belo-nekad i žuto kukuruzno brašno (proja) i potom zasolilo i varnjacom -drvenom kašikom mešalo i kuvalo dok se potpuno neispari voda.- takva kašasta masa-belmuž, posle skuvane na vatri , sluzila se  na livadi ili za sovrom . Prema prici Blagoja Mladenovica(1920.g) iz Predance-kada je bio dete, baba mu je pravila belmuz od masla izbuckanog ud ovcjeg mleka u bucki i od caravacnog(kukuruznog) brasna. Tako se proslavljao dan ovčara-pocetak muze ovaca, koja je trajala sve do jeseni.
Ovaj recept je jedinstven na jugu Srbije, a  postojao je i u selima  Zaplanja-podnožja Suve Planine.Danas se cesto belmuž pravi na isti način, ali na sporetu.

Zabeleženo u okolini sela  Predanča, Kozilo, Bistrica
________________________________________
Zabeležio Miroslav Mladenović
U nekim selima se lima se Premlaz slavio na Đurđevštinu -jedan dan pre đurđevdana, a u nekim posle 19 dana, dok u drugima posle tri dana po Đurđevdan, su odlučivana jaganjci i počela muža ovaca. Moja sećanja pedesetih godina 20. veka u  moje rodno  planinsko mesto Predanča-bilo  i jednog i drugog običaja. Dobro se sećam i selina, i krmenje ovaca, i skrivanje jajeta u brobinjalo(mravinjak) i kada smo ovce napasali po svim livadama i kao dete se sećam kako su devojke pevale đurđevdanske pesme, onda  pravljenje venaca, pravljenje belmuža u veliki kotao i posebni obred-litije sa zajedničkim ručkom kod  starog  drvenog „krsta“  u livadi pored doline-putanje i mesta za malu Ivje-rid izmežu dve doline.Đurđevdan se slavio svuda šestoga maja, a običaji u brdsko planinskom delu  u vlasotinackom kraju su bili skoro svuda  mahom isti. Naravno naseljavanjem iz različitih krajeva su se negde i po nešto menjali.
Zabeleženo u  selima oko Vlasotinca-Gornji deo Povlasinja 1976. godine Zabeležio Miroslav mladenović lokalni etnolog
zapis 10.april 2007.g Vlasotince  Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog
Zapisi o DJurdjevdanu:
Na pocetku 21. veka(maj 2007.godine) uz pomoc svojih ucenika  sam prikupio zapise o djurdjevdanskom obicajima u selima: Crna Bara, Sisava, Skrapez, Lipovica, Lomnica i Komarica.
Selo Crna Bara:
Na Djurdjevdan-jedan dan pre DJurdjevdana devojke pletu vence, beru cvece, premuzuju se ovce i pravi se belmuz. Na DJurdjevdan se kolju jaqgnjad, a prasici se peku i slavi uz drustvo i pesmu.
Devojke su rano ujutro isle u polje da beru cvece, a onda su kuci od njih plele vence i kacile na ovcama  i kravama. Za to vreme pevale su mnoge pesme kao sto je :“ o vence, vence-oce li me momce“.
Posle DJurdjevdana se promuzuju ovce. LJudi su stavljali maramu na neku posudu(cediljka) i tako su muzli ovce, a onda su mesanjem mleka i sira pravili belmuz.
Na DJurdjevdan se organozovao rucak na mestu gde su se promuzuvale ovce na premlaz, gde su ljudi isli jedni kod druge na rucak kao na neku slavu.
U proslosti ljudi su davali veliki znacaj mnogim verovanjima verskim praznicima pa i djurdjevdanu. Tako je postojao  obicaj da za vreme DJurdjevdana se ranom zorom sekli komadici njihovog krzna ili perja i nosili ih i zakopavali u brobinjalo(mravinjak)-pa govorili da imaju toliko stoke ili zivine koliko je brobinjaka(mrava) u brobinjalu(mravinjaku. Devojke su tokom dana plele vence od cveca i stavljale ih stoci o vrat da vise imaju mleka. najstariji muski clan svake porodice isao je da sece grane vrbe, a tim granama kitile su se kapije. Domacice svakog domacinstva spremale su obilnu veceru punu djakonija. Narvno na taj dan se nista nije radilo po polju ili domacinstvu. mladi momci i devojke su se uvece sakupljali na nekom mestu, razgovarali, druzili se, a bilo je i mnogo narodnih igara9kola). tako se to radilo u proslosti.
danas ima mnogo razlike u slavljenju DJurdjevdana, ali je ostalo jos nekih obicaja kao naprimer da ljudi kite kapije u svakom dvoristu u selo, praznuju, nista se ne radi toga dana, spremaju obilno jelo puno djakonija, a i rucak. Devojke se okupljaju ali sada na druga mesta.
Ovako se nekada u selo pravio Belmuz:-Belmuz se pravio u selo Crna Bara tri dana posle DJurdjevdana. Od sveze pomuzenog mleka pravio sew domaci sir. Kasnije u neku vecu posudu sir se mesa mlekom a ujedno i kuva. ostavlja se na hladnom mestu dok se ne stegne i belmuz je spremljen.
Postoji narodna iyreka u ovom kraju da je Belmuž dobio naziv na sledeći način:
-Žena otišla u drva u branište da donese drva uvrzak na  leđima.. A rekla  svome mužu_“Kad se vrnem da spremiš jedenje“. Muž nije šta da radi, pošto su bili siromasi. Obrne se oko sebe i vidi samo sir koji se u cedilko pravio. UZme taj neslani sir iz cedilke i u stavi ga u kotle na ognjiđte. tako ga mešao varjačom, sve dok se ne „odvojio“ id kotlića. Potom  se snebivao i  inađe kukuruzno brašno, samleto u vodenici potočari. Uzme stavi to brašno, posoli ga i mešao varjačom ponovo u „krug“ dok se nije odvajalo od dna kotlića. Tako muž spremi ručak svojoj đeni i kada žena dože iz drva iznese to  za ručak. Đena vide belo „sirenje“ i muža, pa od radosti mu reče:“E moj mužiću ovoj ti je belmuž“. Tako i dobi naziv Belmuž.
Kazivac:Smilja Kostadinovic, rodjena 1928.g Zapis maja 2007.godineZabelezio:Nebojsa Kostadinovic

/nastavak
Miroslav Mladenovic nasta:
/nastavak/
Selo Lipovica:-Nekada davno uvreme djurdjevdana devojke su  brale cvece i sakupljale se na reku, plele vence,a bacale su niz vodu cvece i vence pevale pesme, prskale se vodom. Vencicem se kitila ovca koja se prva ojagnji a i kitile se kapije, stavljalo po zidovima kuca.Svi koji su imali ovce na djurdjevdan su se sakupljali na odredjena mesta u selo.
Ovako se u selo pravio Belmuz:-ljudi koji imaju stado ovaca ili krave sakupljaju mleko zajedno, stave u veliki kotao na zaru(vatri), zatim stave malo vise brasna i tako mesaju dok ne prevri. Onda kada se skuva ljudi koji su dali mleko to zajedno podele.
kazivac: Mirjana Cvetkovic rodjena 1949.g zabelezila: Jelena Cvetkovic, Zapis maj 2007.g
Selo Komarica:- Kapije se kitile vrbom i krstonose su isle kroz selo. slavila se slava i dolazili su gosti. Ostali obicaji su  slicni kao u susednim selima.
Selo Lomnica(Donja i Gornja):-DJurdjevdan uvek pada 6. maja, dan je promenljiv. Uvek u to vreme gora pocinje da lista. A u davnina se govorilo djurdjevdanak hajducki sastanak, kada se u vreme turako borilo za slobodu a hajduci su bili nasi junaci za slobodu.
dan pre DJurdjevdana svi bi isli obicno pored reke i donosili vrbe kiteci svoje kaqpije kuca stala. I danas deca zure u predvecerje DJurdje4vdana da okite svoje kapije i krovove, vrata i prozore. U oci DJurdjevdana vidjeniji ljudi u selo sa barjacima podignutim u crkvu zetaju poljima noseci litije, a sve u cilju da im godina bude rodna, a polja zasticena od vremenskih nepogoda. Pored mesta obicno karaktersisticnog drveta(Zapisa), litije bi se zaustavljale, pevale bi se pesme polju i vodi. Uvece bi se odlazilo na mesto gde je seoski krst. Tu bi pop(svestenik) osvestao vodicu, a seljani bi palili svece za svoje zive i mrtve. osvestenu vodu poneli bi kucama i tamo je cuvali..
Oko popodneva ljudi koji slave DJurdjevdan idu na krst i zaobilaze ga 3 puta, zatim pre toga pale svece za zive i mrtve. kada se zavrsi ceremonija oko krsta pop(svestenik) bi isao od kuce do kuce da sveti vodu. Sa osvecenom vodom domacin pine jednom itako svi u porodici.
DJurdjevdan je veliki pravoslavni praznik. mnogim porodicama je to krsna slava, a u mnogim selima je soska slava-litije. Kako godine prolaze starih obicaja je sve manje i sve vise odlaze u zaborav. Na dan DJurdjevdana idemo ujutru u crkvu . Ispalimo svece i pomolimo se. Cim stignemo kuci mama nas posalje na kupanje i da nam crveno jaje koje cuva od Uskrsa da se njime protrljamo dok se kupamo. To je obicaj da deca budu zdrava i vesela. vece pred DJurdjevdan prosetamo do obliznjih vrba, odlomimo nekoliko grana i njima okitimo kapiju. To se radi po pricama starijih, da bi krave i ovce imale vise mleka i da bi stoka bila naprednija. Nekada davno dok su hajduci vodili borbu protiv turaka DJurdjevdan je vazio kao dan sastanka.
Jedan dan pre DJurdjevdana-na DJurdjevstinu, mlade udate zene i devojke ustaju rano ujutru i beru vrbice i livadsko cvece i prave vence za glavu, torove i za ovce. Uvece se beru vrbice i stavlja se na kapije, kuce i kod stoke. Ujutru na DJurdjevdan najstarija zena u kuci mesi suplju pogacu preko koje se stavlja pleten venac. Posle toga se kroz tu pogacu muzu ovce i koja se ovca prva pomuze, njoj se stavlja oko vrata venac koji je bio preko pogace i razbija joj se zivo jaje o glavu. Kasnije mlade zene-dodolice idu do obliznje reke i kroz selo i pevaju:“ Krst ti nosim, Boga molim, oj dodo dodole-daj nam boze sitnu rosu, oj dodododole-da orosi nase polje, oj dodole...“ kada idu kroz selo one pevaju pesmu a ljudi ih prskaju vodom i bacaju cvece na njih i mole Boga za rodnu godinu.
Ide se u polje, u livade i bere se cvece, pletuvenci, a zene koje  pletu vence donose rucak, tu se rucak, tu se ruca. Onda se sve ovce promuzuju. Ovca koja se prva promuze stavlja joj se venac, a on stoji sve dok ga ostale ovce nepojedu. Danas se bere bela vrba i kite se kapije, vrata-crvena nemoze jer ona necveta. Onda ko je domacin sela, donosi krst koji je preuzeo prosle godine, pa se odnosi sveca, kolac, psenica, onda svestenik cita molitvu-svi ljudi iz sela dodju da zapale svecu za mrtve i zive.
Zapis maj 2007.godine, Kazivaci:Borisav Stamenkovic(82.g), DJurdja krstic, rodjena 1948.g,  ., Zabelezili:Filip Milenkovic, Krstic Marija, Veselinovic Dusan, Misic Danilo, Jankovic Ivana
Selo Sisava:-Po Djurdjevdanskom obicaju se ustajalo rano pre zore oko 1 ili 2 casova ujutru i tada se islo u polje i livade i bralo se cvece, a posle se odlazilo na reku i pleli venci, gde se pevalo, veselilo i prskalo vodom. svaka devojka stavi svoj vencic na glavu i pevajuci odlazi kuci. Islo se s avencicem od kuce do kuce i kroz njega promuzli krave, koze, da bi se po verovanju dobijalo vise mleka. Jedan dan pre DJurdjevdana devojka uzme na belom luku presece 3 perceta i „veze“ tri momka koja voli, a ujutru na DJurdjevdanu bi saznala ko ce biti njen momak, na osnovu toga koje ce perce od luka  nocu najvise da izraste.Isto tog dana sakupila bi se omladina i domacin uzme iz crkve barjak i zaobidju krst a onda produze da zaobidju polja. U polju su se nalazila 3 drveta koja su se zvala zapisi. A onda omladina koja stane-dodje da namenjena drveca obelezi i krstom. Onda se vracaju zajedno do krsta i svako ko hoce ide kuci a ko zeli moze da ostane. taj obicaj se zvao Krste krstenose dolazili su gosti na slavu koju slave-DJurdjevdan.. Posle rucka islo se na igranke pod krst. danas se jedan dan pre DJurdjevdana ide za crvenu vrbu kojom se kiti kapija i kuca. Uvece istog dana ide se pod krst sa cvecem kojim ce se zakititi krst. nakon toga se pale svece za zdravlje clanova porodice. I danas se ide u gostima, samo nema igranki u selo nego vasara koji dolazi tog dana u selo.
U oci DJurdjevdana 5 maja domacin uzme makaze i ode u polje da ubere vrbu i to crvenu jer to je simbol radosti i da ima rese da bi bilo rada u kuci i u polju. Kad donese vrbu daje svojoj domacici i ona sa decom najpre kiti glavnu kapiju dvorista i malu kapiju i potom se pevaju djurdjevdanske pesme. Kada okite kapiju onda  okite ulaz, vrata i prozor. Onda kite stale, obore da  bi imalo ukuci stoke. Ujutru 6 maja dok jos nije izaslo sunce rano zorom idu krstonose u obilazak seoskog polja. Zene, devojke pevaju, naricu da padne kisa, da bude rodna godina i beru cvece, pletu vence od polskog cveca i stavljaju na glavi. Krstonosa muskarac nosi krst, pomocnik ikonu za njim a ostali za pomocnikom i pevaju, nose cvece, vino, rakiju, nesto hrane i voca. Tako idu da obidju ceo seoski atar. Kad stanu da predahnu, oni malo jedu, piju i igraju i mole boga da im podari rodnu godinu. Muzika ide sa njima, obicno gajdas i svirac na fruli. Kada obidju seoski atar, onda se rastaju, svaki svojoj kuci da spremaju rucak-da goste koji im dolaze ugoste na litije. Kada gosti rucaju s kupa sa domacinom idu na sabor u centru sela gde je krst. Tamo se igra kolo -obicno svira plek muzika(trubaci) i traje do kasno u noc.
DJurdjevdan se slavi 6 maja. Pre 55 godina moj deda i njegovi drugari isli su ujutru u crkvu. Pop podje sa nama, idemo i pevamo kroz polje:“Krst nosim, Boga molim...“ izidjemo celo nase polje Sisavacko i na najvece drvo napravimo krste, zadeljamo sekirom drva i to na drvo koje se zove Zapis. Seljaci nesmeju da seku to sveto drvo. KAD SE OBIDJE CELO POLJE IDE SE PEVAJUCI KOD KRST. i KAD DODJEMO KOD KRST, BABE, MAJKE, TETKE NAS CEKAJU I NOSECI SITO PSENICOM. Oni pevu i zaode oko krst. I pre nisu bili ringispili. Sada pop dolazi na treci dan posle DJurdjevdana-Svetog Marka. Danas jedan covek u selo budedomacin, mesi kolac i sprema rucak a sledece godine drugi.
Dan pre DJurdjevdana se zove DJurdjevstina. Tada deca i mladi idu da seku grane od crvene vrbe, te se tim granama kite kapije i ograde i svi objekti koji se nalaze u dvoristu. Kada se zavrsi kitenje ide se pod Krst, nosi se svece koje se tamo pale. Kiti se krst. Tu se okuplja dosta dece i omladine, a kadfa se skupi  dosta ljudi onda najstariji uzima metalni predmet pod nazivom klepat i krece kruzenje oko krsta. Sutradan kad je pravi  dan DJurdjevdana, ceo dan se docekuju gosti i slavi slava. Omladina obicno odlazi pod Krst, gde ima puno pesme i muzike.
U Sisavi su se sve do neposredno posle Drugog svetskog rata organizovale povorke-krstonosa. Organizovane su u vreme seoske slave DJurdjevdana. Sisavci idu pod krst gde zaobilaze drvo i takvo drvo se zove zapis. Na dan DJurdjevdan  dolaze gosti, sviraju muzikanti od kucu do kucu danas. Po podne je odrzavana vfelika igranka na mest „Pod  krst“. Treci dan se slavi  Markovdan, tako da svi ljudi ovog sela zeljno ocekuju ovaj praznik da ga lepo proslave.
posle zalaska sunca se odlazi u vrbake i onda se lome grane od vrbe. Posle usput do svojih kuca se deca i ljudi prskaju vodom niz reku dok stignu kuci. Nastavljaju igru i onda svaki svoju kapiju kiti vrbom, a kite se i vrata na ostalim zgradama u dvoristu. Sutradan se slavi DJurdjevdan
Nekada su se u selu Sisava uoci slave DJurdjevdana pevale dodolske pesme. Dodolske pesme su pevale devojcice i devojke koje suisle pokucama i prizivale kisu u susne dane.
Zapis maj 2007.g. Kazivaci: Bosiljka Stamenkovic(64.g), Branislav Todorovic(1938.g),Mirjana dimitrijevic(1952.g), Zabelezili:Marijamitic, Predrag dimitrijevic, Miljan Todorovic,  Gabrijela Milanovic,  Milica Stamenkovic,Dragana veljkovic,  Miljan miljkovic
Selo Skrapez:-Jedan dan pre DJurdjevdana, petog maja se islo u livadama da se bere cvece i zene su isle u „zdravce vence“. Domacice bi omesile pogace, pripremile sir i kuvana jaja, mastena(farbana). To sve bi stavljale u cedilku i nosile na ramenu. Iz celog sela su se skupljale zene i isle su u jednu reku gde su plele venci od onog cvbeca sto su nabrale na livadi. Onda izadju na livadu i tu izvade jelo, jedu i onda krenu kuci, usput idu pevajuci. Pevale su pesme:“ karanfil se na put sprema, coban tera ovcice, tri livade nigde lada nema..“. Uvece kad doteraju ovce sa pase, onda na jednu od njih stavlju venac oko vrata i teraju ih sa jednom biljkom koja se zove selin-selen  i sa vrbom. kada se malo smraci kite se kapije vrbom. Na dan DJurdjevdana, pre izgrevanja sunca ide se u polje i vrba se stavlja u svaku njivu. Kada se vrate kuci pripreme se i idu u goste na slavu, a takodje i oni koji slave se pripremaju za docek gostiju.
U proslosti djurdjevdanski obicaji su bili zanimljivi. isle su zene u cvece, brale su razne biljke, donosile su ih kuci i pevale djurdjevdanske pesme, pa su jedna drugu kvasile vodom da pada kisa. ko je imao ovce, mesile se  male pogacice, koja je bila na sredinu izbusena pa je se stavljala biljka zvana selin i kroz nje je muzeno mleko kod ovaca, a nekuvano jaje se stavi kod noge na ovcu pa kad se to sve zavrsi jaje joj se slomi od celo. a isplete joj se i vence od raznog livadskog cveca   i stavi oj se oko vrat. Uvece se beru vrbice i kite se kapije. Premlaz  je bio jedan dan pre DJurdjevdana-na DJurdjevstinu, kada su se premuzovale ovce i odlucivala jaganjci i zapocinjala muza ovaca i skupljalo mleko da bi se od njega buckanjem u buckama pravilo maslo.
Zapis maj 2007.godine selo Skrapez, zabelezili:Gorica DJokic, Mladenovic Kristina, Jovana Bogdanovic
Maj 2007. godine Vlasotince Miroslav Mladenovic lokalni etnolog
*
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju - Vokabular
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0;wap2 - Кеширано - Слично
2 дец 2007 ... Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju. (1/2) > >>. MiroslavMladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ...
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0;wap2

-наставак-
Miroslav Mladenovic nasta:

NARODNI OBIČAJI U VLASOTINACKOM KRAJU
- Običaji:
- Navike koje postoje u načinu života i međosobnom ophođenju među članovima jedne etničke zajednice ili jednog naroda, a koje im služe kao pravilo-kako će postupati u pojedinim prilikama bilo u odnosima između sebe bilo u odnosima s drugim narodima-nazivaju se Običaji. Kod zaostalih naroda običaji se poštuju kao pisani zakoni a kod civilizivanih naroda običaji se drže izvesnih običaja u ophođenju među sobom i s drugima, iako nigde nisu predviđeni (gostoprimstvo, pobratimstvo, kumstvo, poštovanje starijih). Postoje i verski običaji, ostaci primitivnih shvatanja i u vezi sa izvesnim religiskim obredima, svečanostima ili praznicima (Badnjak, uskršna jaja i drugo).
- U nekim verskim običajima u svom planinskom zaseoku-mahali Predanča. sela Gornji Dejan-vlasotinačko crnotravskog kraja-kao dete sam učestvovao i izvodio određene rituale, vezane za verske praznke:Božić(badnje veče), Veligden(Uskrs), Đurđevdan-a često i u nekom svadbarskom ritualu. Na osnovu kazivanja(a i učešća) kao prosvetni radnik, negde os sedamdesetih godina 20. veka -sve sam to počeo da beležim negde i na grubom papiru nekog džaka, kako bih se ostavio trag za pokolenja. Naravno da su vremena bila teška za očuvanje tradicije, ali moja ljubav prema tradiciji i običajima je bila velika i zadojena u samoj sredini u planinskom delu na obroncima Čemernika-Bukove Glave i Kruševice i traje do današnjega dana ulaska u 21. veku. Mnogi običaji su sa vremenom nestali, a mnogi se izvode u nekom drugom obliku, a neki su se ponovo počeli izvoditi-ali u nekom drugom obliku, a neki i na starinski način. Moja beleženja su ostala i ona su deo moga i života generacija ispred nas i ostaće i iza nas.
- Zapis 1970-1976. godine Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog
- -nastaviće se-
- 2.april 2007. g Vlasotince

*
-наставак-

Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju - Vokabular
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0;wap2 - Кеширано - Слично
2 дец 2007 ... Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju. (1/2) > >>. MiroslavMladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ...
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0;wap2

Miroslav Mladenovic nasta:
-   SVADBENI OBIČAJI  GORNJRG  POVLASINJA 20 VEKA:(sa dopunom)
-   Svadbeni obicaj je zauzimao vazno mesto u  zivotnoj zajednici. za njega se spremalo citavoga zivota. Zivelo se dan kada ce da kada dete se rodi, poraste i dostigne zreloste devojke za udaju i momka za zenidbu. Majke su jos od vremena pocetka detinjstva, do devojastva ucile svoje cerke da predu, tkaju i vezu i spremaju darove za svadbeno veselje. Prema darovima secenila spremnost devojke za udaju i bogatstvo njene porodice za davanje miraza. darovima su sarovani svekar, svekrva i najblizi u muskoj i zenskoj rodbini.Darovi u Gornjem Povlasinju su na Vidovdan iznoseni napolje-tkane cerge( cilimi), vezeni jastuci, carape vezane,  kosulje vezane, vezane rukavice, tkanice, samije(vezane marame), becelaci vezani, vezani carsavi u dvoristu devojke na vidjenje okaceni na zici ili konopcu/ Naravno da se u daru tada stavljala lekovita biljka  Ivanjdan da nebi dar jeli moljci. To su trenutci radosti posebnog dozivljaja u zivotu  roditelja i njihove dece. Za taj dan se zivi celoga zivota. Ocevi su odlazili u pecalbu da zarade novac da se  pripremi miraz-darovi, a kasnije i napravljeni namestaj u kovcegu za dar, potom i drveni kreveti i drverni kuhinjski namestaji. Ocevi momka su takodje isli u pecalbu sa svojim sinom i spreemali novac za svadbu. Moralo se voditi da se godinama sacuva rakija, da se u kacama stavi kiseli kupus i paradajs i pparika, da se sacuvaju ovce-dviske, mlade ovce sa kojim su se u kotlovima pravili kupus koji se sadio u svojim gradinama, kao jedino tada jelo na svadbama, a posle je tek kada se postalo bogatije spremalo i predjelo i pecenje od preasetine i kolaci i ostale djakonije. Za mesze-predjela bilo je samo sir, kiseo kupus, paprike iz trosiju kaca i dzigerice od ovce i nista vise, ali se znalo veseliti i piti rakiju i vina po tri dana i tri noci.
-   -Prvo se posle gledanja momka i devojke po saborima ide na prosidbu. sa momkom idu otac, majka, strina, čičevi i uža rodbina kod devojke. Tako roditelji  devojke i momka se prijatelje odnosno daju saglasnost za zajednički život. Uvek se nedogađa da se saglase, pa se tako nekada prosidba završi i neuspešno. Otac momka pita oca devojke:“Prijatelju, davaš li ti ovu tvoju ćerku, za našeg momka“. tada otac devojke odgovara:“ Ako se deca vole, dajem i ako mlogo miraz neiskate, da si dadem kolka mi je čerga-a ja  mi joj nebranimo ništa da dojde u vašu kuću“. Nekada nastaje i zatezanje i pogodba oko miraza, darovnice, ali se izgladi i na kraju se  izvrši prijateljenje. Naravno bez cenkanja i uveličavanja momkove  i devojkine dobrote, vrednoće i lepote, sa malo zadirkivanja u šali i smehu-nemože da prođe nijedna prosidba.Onda se prijatelji izljube, čestitaju prosidbu jedni drugima, razmene se darovnice i tako  se ozvaničuje veza između momka i devojke za  zajednički budući zivot u bračnoj zajednici. Tako tada svekrva nosi bečelak-vezani, u kome se umota pogača, banica, marama i kupena kitka za prosidbu i na njoj se stavi dukat. Prilikom prijateljenja-prosidbe, svekar daje prijatelju rakiju i prijatelje se tako- a svekrva na devojku daje (zabradi gu) maramu i stavi ve kitku  na glavu  i dukat na kitku i stavi na desnu str’nu marame na glavu  buduće snaje(jer na levu stranu kitku nose neudate devojke).Posle gi devojka izrukuje sas svi-poljubi ih u ruku i momče poljubi u ruku. Kad se izvrši prosidba, zaprosi se devojka. Tad se sas pušku puca kod devojku a posle kad se dojde kod momka, tad(t’g) se pije krčma, puca se iz puške i saberu se svi komšije na veselje. Pije se krčma, pozdravlja se sas devojku i ona svakog cune(poljubi) u ruku, a njoj se daju pare prilikom pozdrava, ko koliko ima. Sas prazne ruke se nepozdravlja sas devojku na čestito-krčmu isprošene devojke. U selo se pozove gajdardžija ili harmonikaš da proveseli sve na krčmi. Igra se kolo i peva sve do kasno u noć. Posle toj se organizuje svadba.
-    Nekada je prosidba bila bez dovođenje devojke kod kuće momka-to je kažu starinska svadba, a kasnije kada je devojka isprošena dolazila kući momku, tako je u oči svadbe je dolazila kod  roditelja da se tamo napravi mlada nevesta i da se kod nje organizuje gađanje jabuke i  da se sa svatovima ide po nju na svadbu.Događalo se da oni koji su siromašniji-da bi izbegli troškovi oko davanja miraza na  prosidbu, onda navodno devojka „pobegne“ za momnka od nekog sabora ili se kaže da je momak „ukrao“ devojku. ta „krađa“ devojke sa sabora nekada na početku 2o veka je bila i često surova. dolazilo je do tuča, pa i noževima su  braća devojke hteli da zaštite svoju sestru od udaje tamo gde nisu želeli da se udaje. Bilo je čak u nekim selima i puškaranja. Ako se dogodi da roditelji devojke nedaju pristanak udaje devojke za nekog momka, koga oni nežele za zeta, onda nastaju i svaže i neprijateljstva, pa se  tako često ide i na „mirenje“-koje nekada i neuspe, ali na kraju se opet popusti, ali devojak gubu da dobuije miraz jer nije dobila „ruku“(saglasnost) od roditelja za udaju za određenog momka.Tako su često braća devojke, pa i čitavog sela rodbina „dobro“ čuvali neku lepu devojku da nebude ukradena u neko drugo selo za nekog  momka van sela ili nekog koga neželi familija devojke.  
-   Pred svadbu na jedan dan se kite momkovi dvorovi. skupljaju se devojke da prave-pletu venci od kitki:bosiljak, ženke, šišmir(zelenika), zdravac, zeleni paparat. venci se stavljaju na kapiju, na vrata, na sobe)sa ratiškama-kupljenim u bojama se ide iz kraj u kraj u sobi i na sredinu se napravi venac od  crvene hartije), pa se turi (stavi) na sredini kapije  crvena jabuka. na vraknjicu ( malu kapiju)se stavi –turi se klip(klas) kukuruza i  crvena paprika i krompir na venac-sa jabukom na sredini velike kapije. Sa iskitenom kapijom u obliku poluluka , koji se pravi od  zelenog bršljana i mladih šiblji drveta, sa papratom navalom i cvećem-kitkama-uz pesmu i muziku svirača se okiti kapija i naprave zeleni venci za  svadbeno veselje.
-  
Kitkari-to su oni što nose premenu(odeću i obuću) devojci a čine ih: svekar, svekrva, mladoženjski(zet) i najbliži iz rodbine
ručnik-stavljaju ga žene na glavu(kapa-vesa-beretka sa repom, nosile mlade neveste(alen-crven) vez sa kitkom (crnom svilom) na vrhu glave)

Ujutru prvog dana svadbe, u dvorove mladoženje skuplaju se svatovi, malo zameze, popiju po koju rakiju i krenu po devojku. Kad se polazi za devojku, onda se momak briči i devojke mu pevaju:“Bričete dobro, bričete Pavla, viknite majku da vidi, viknite tatka da vidi“. a kad devojke premenjuju devojku momka, onda one joj pevaju pesmu:“Vikajte majku da vidi, majka nosi bel pogači, vikajte tatka da vidi, a tatko si toči rujno vino i ne vide“. I danas  ovi običaji delimično postoje.Oblačenje momka-mladoženje i devojke-mlade neveste, razlikovalo se od veka do veka-u zavisnosti kakava se nošnja nosila u 20 ili 19 veku na selo i u varoši. danas u 21. veku. na požutelim fotografijama u crno beloj boji  s kraja 19. i pošetkom  i sredinom 20. veka mugu se uvideti nošnja mladoženje i neveste  na svadbama.  Danas mahom momak kupuje gotovo  odelo u butiku, košulju , kravatu –kao i cipele,a isto tako devojka se oblači u butiku sa velom bele  haljine-venčanice(negde se šiju a negde i uzimaju na „veresiju“  u buticima-na „platni poček“)   i cipelama. Danas su svadbeni običaji  nažalost izgubili  onu starinsku draž u mnogo čemu- negde su  u načinu odevanja, pozivu gostiju i u mnogo čemu prešli u prestiž- jer se plaćaju i luksuzna kola,  koja će mlade da odvezu do kafane-restorana, a nekada su svatovi sve pešice išli, veselili se i tako su mladunci bili predmet pažnje svih ljudi, pored čijih se kuća  veselo sa muzikom , svatovima  i sa mladom nevestom prolazilo.
-   Kad se pođe za devojku sa svatovima, onda se jabuka  nakači na  visoku motku, uvezanu žicom i na kapiji obavezno stoji neki „brkajlija“ sa kožnim jagnjetom kaputa i „drvenom sabljom“ preti i pokazuje gde treba da se pogodi jabuka pa će  svatovi  i momak da uđu u avliju i uzmu devojku. Naravno sa momkom u „pomoć“  je išao i barjaktar ili najbolji strelac iz oružja u selo i ukoliko momak neuspe da pogodi jabuku, onda se to dovrši od strelaca iz svatova. Naravno ovde oko gađanja jabuke, momak treba da pokaže i dobro oko sokolovo strelca i junaštvo, koje je bilo na ceni kod muškaraca u vremenu vladavine pod turcima, a što je ostalo kao lep običaj na sećanje tih dana muškosti u odbrani svoga ognjišta. Dok  svatovi ulaze u avliju , se  pozdravljaju, i kite svatovi, onda momak preko njemu „skraćenih“ puteva kradom treba da krene i domogne se do devojkine sobe i da tako „krade devojku“-ali obavezno treba da nadmudri „čuvare“ devojke-njenog brata, koga naravno obavezno zamajuju mlade devojke  ispred kuće brata devojke, da bi momak nesmetano se prikrao kroz prozor i ušao kod mlatku. naravno da se sve to radi kroz smeh i šalu- a taj običaj sa jabukom i ulaskom momka da krade devojku i danas se vrši u mnogim selima. Kad se uđe u avliju onda se pogača kiti-pola momkova a pola devojkina rodbina, sa parama, onda se ona lomi sa smehom i šalom-poljube se momak i svastika devojka ili neka druga mlada devojka iz familije, a moguće su i „krađe“ para od pogače od te devojke, ukoliko je momak neobazriv, pa se ponovo plaća. momku se daju pržena jaja da pojede od njegove babe-tašte, da se to sve smehom i šalom propratilo. Običaj i danas se izvodi na svadbama u okolini Vlasotinca. Onda se ruča, a svatovi uđu  u avliju , a  ako svi nemogu da uđu, piju i igraju i onda se sprema dar u kovčeg i tovari na kola-rabadđiska, koja odu pre svatova u devojkine dvore.Za dar kada se ide sa svatovima, obvaezno se kiti jaram volova sa vencem i stavi(turi) se jedna tkanica na jaram. Sa rabadžijama za dar obavezno idu: zalva, zet, tetka, strina-sa kovčegom (napravljen sanduk za devojački dar, sa poklopcem,. često sa šarama i rezom za katanac). Mahom to su najsnažniji volovi u selo, koji se obavezno zakite. Danas se običaj zadržao u pogledu kitenja kola, traktora i darovanja devojke svojoj rodbini uz muziku u avliji pune svatova.Kapija i kod devojke i momka je okitena i na sredini je venac sa crvenom jabukom. Onda se devojka rastaje sa svojom familijom, uz plač najbližih-majke. teteke. strinke i drugarica.Kad se krene sa svatovima i  svirkom svirača, mladoženja i nevesta se popnu na rabadžiska kola sa darom i da im se po jedan časa  da popiju vino i prazne čaše se bace preko glave, a brat stoji na kapiju i traži da se dar platio od onih koji vode goveda-zeta, pa se u šali pazari i onda posle smeha i šale se te pare stave u kovčeg za devojku i svatovi puste od brata devojke da izilaze iz avlije i tako se u veselju napuštaju dvorovi devojke.Posle  odlaska svatova iz dvorova devojke, onda se sastavi mala grupica momaka i devojaka od strane devojkine rodbine-od pet do sedam, pa se ide ispred svatova u takozvanu Poodu.  tamo se traže mnoge stvari u šaljivom tonu -da se posluže od strane momačke posluge, naprimer traži se da se donese bure sa rakijom bez danceta-a u žaljivom tonu se donese  glavica crnog luka. Nekada se polomi za sreću i po koja čaša-ali se i plati u novcu. Ta šaljiva grupica čim naiđu svatovi, odmah se beži iz avlije.
-    Pre  II svetskog rata svatovi sa mladom su išli da se venčaju u crkvu, da bi potom se taj običaj nasilno ukino u vreme komunizma, da bi eto sada na početku 21. veka ponovo počeo da se  upražnjava. Kada devojka dođe sa svatovima u avliju momka, ispred kuće je dočekuje svekrva sa sitom i žitom-pšenica ili raž i jabuka, pa se to žito baca preko glave, a jabuku mlada nevesta baca preko kuće- i posle kada uđu u kuću-svekrva  gi sastavi zajedno da stoje na prag i koj ulegne prvi u kuću, taj će da komanduje. Danas se taj običaj sa jabukom i  i sitom sa žitom i dalje izvodi u skoro svim selima.-a mahom mladoženja prenosi mladu nevestu   preko praga. Posle se večera - iznose ševovi(pokloni za mlade)-mahom posuđe i stavri koje će im biti potrebno za zasnivanje novog doma u bračnoj zajednici. To je prvi dan svadbe. danas se stvari-pokloni daju sve u jednom danu, jer se i svadba pravi na jedan dan. Prilikom davanja ševova-stvari, uveče na prvi dan svadbe, davaju se i banice, pogače, rakija, voće i posle  devojka prođe da se pozdravlja sa gostima-najpre ide   momak, pozdravlja se,a ona za njim- starije poljubi u ruku, a sa mladima u obraz se poljubi ili samo rukuje i njoj se na ruku daju pare za rukovanje-pozdravljanje. Posle noćnog veselja,  kum i starojko (stari svat-danas pobratim) se ispraćaju muzikom do mesta gde će otići na spavanje. Nekada u svoj dom, a nekada u neku drugu kuću gde se odredi mesto za spavanje-ako su  iz daleka došli na svadbu.
-   Ujutru kad devojka ustane sa sviračima ide na vodu sa testijom na seoski kladanac. Kad dojde od vodu, momak je zgrejao rakiju i devojka dava na svi da piju  koji su išli sas nju na vodu.  Posle momak i mladoženjski (zet) idu po kuma i po starejka sa sviračima.. Mladoženjski –zet  kondirom zove rodbnu momka za svadbu i tada se  novcem kiti kondir, a naravno i sa cvećem. Mladoženjski obavezno nosi preko ramena   peškir i košulju kao dar i to sve dok traje svadba. Taj običaj i danas traje, samo delimično. Mladoženski sa kitenim kondirom prvog dana sa muzikom srita kuma i stariojka kada poode na svadbu. Drugog  dana kada dolazi rodbina devojke u avliju mladoženje-kite se prijatelji i novac se stavlja za kitenje, a to radi neka mlada devojka iz rodbine momka-a novac ostaje za kitenje toj devojci. Kada se sedne za stolom od strane devojkine rodbine, onda se prijatelju daje grejana rakija-ako je devojka bila poštena-nevina. Postojao je i običaj ako je devojka poštena(nevina) onda kada zet sa kondirom zove prijatelje za drugi dan svadbe u gostima, onda vika(zove) sa grejanom rakijom, a  ako je nepoštena(nije nevina) onda se drugi dan-veliki gosti, prijatelje zove hladnom rakijom.  Često se  poštenje (nevinost) devojke gledalo od strane svekrve ujutru na posteljini -kada se ujutru ustajalo.Kada  drugog dana stignu prijatelji-rodbina devojke u gostima kod maldoženje- tada se postavi ručak i devojka izdaruje kuma, starog svata, svekra, svekrvu, devera, etrvu i svu užu rodbinu. Posle ručka je veselje za stolom i igranka u dvorima momka ili danas ispred kuće momka. Do pred kraj 20. veka  mahom  se svadba pravila  po  dva dana-jedan dan se išlo po devojku a drugi dan  se pozivala  rodbina devojke u gostima.Posle se prešlo na jedan dan zajedničkog svadbenog veselja. Prijatelji se isprate muzikom, kao  kum i stari svat(pobratim) ili starejko. Treći dan je bila patarica-gde je  gostovala posloga na svadbi-poslušači)kelneri-konobari i kuvar iz sela vični tom poslu). Danas  su to profesionalci po barakama, kafanama i hotelima.
-   Posle svadbe snajka je kršteljala  decu, dečake, sevojčice, momke i devojke iz rodbuine momka- sa ovakvim nazivima:“gospodine, pisare, ubavenko, braco, grlice, slavujke, golubice“ i druga milostiva imena od sela do sela.
-  
-   Zapisi starih  svadbenih običaja:
-    Mahala Predanča. selo Gornji Dejan:Deda Vladimir Ilić(1981.g) u zapisu iz 1975. godine –pričao je, da je kad se ženio Milija(Gavrilov otacčgavril učesnik balkanskih ratova iz familije Mladenović) iz selo predanča. onda se na svadbi sviralo samo u duduk-svirajku, a uzeo je babu Staniju(kao tada mladu nevestu) iz Popazikinci(Jakovljevo)-gde se išlo u svatovima za devojku. tada se napred išlo sa barjakom i svatovima-sa konjima. Njegov deda Pejča je ukrao devojku (odveo je bez pitanja njenih roditelja-bez dogovra devojačkih i momačkih roditelja). kad se devojka ukrade-u subotu uveče se ne spava (kad se devojka ukrade) i u nedelju se ide u crkvu, kad se izmire roditelji devojke i momka. Onda se išlo na ispit kod popa-pitaju da li se sam ženiš, pita se u crkvu, da li si rod, voliš li ga-kad ne bi ga volela, nebi ni došla sa njim. naravno za ispit se plaćalo u napalionima. momak plaća za devojku 10 napaliona, a popu sleduje 3 napaliona. Naravno da se u crkvu ide sa svatovima. Na svadbenim veseljima se najčešće sviralo u jednom instrumentu (siromašniji), a bogatiji su plaćali muziku od više istrumenata (najčešće zurle i tupan). Najbolji svirač u zurlama je bio Zlatko-ciganin iz selo Zlatićevo, a u Predanču najbolji gajdaš trajko Andrejević-jer su se svadbe kasnije pravile sa muzikom gajdaša,a svako skoro selo je imalo gajdaše. Interesantno je da su Andrejevići iz Predanču imali za kumove iz Vlasotinca i oni su na svadbama dolazili samo sa jednim balonom (kartom)  vina.Zapis iz 1975. g,đ. selo Predanča
-nastavak-
Miroslav Mladenovic nasta:
- Selo Sredor: baba Riska Stanojević(ima oko 100. godina), zapis iz 1977. godine.kao devojka mlada nevesta njena majka, nosila alen svilen prevez, svilen kušak preko leđa, bojelek kao mlada nevesta nosila ispod vutarice, imala cipele i čarape-tatko i majka su išli po devfojku kad je trebalo da se ženi i9 udaje. Na svadbama se koristili muzički istrumenti gajde i zurla. Baba Riska se udavala oko 1900. godine. U prošlom veku neki Ilija bio poznat kao preprodavač devojaka. Zvali ga ilija-Drangulija, bio mnogo lep i prosio devojku za njega(i ako je bio oženjen) i posle je preprodavao za drugoga, a devojka se nije smela više vraćati svojoj kući.Zapis iz 1977.g selo Sredor
- Zapis iz sela brdsko planinskog dela Gornjeg Povlasinja:1970-1976-1998-2007,. godine
- Legenda o barjaku:
- -Išao turski poreznik da sakuplja porez po selima i tražio je porez od jedne siromašne žene u selo jakovljevo rečima:“ Stani mi na postelju“-a žena mu odgovrila:“ nisi plaćen da ti žene stanu na postelju- no da naplaćuješ vergiju( turski porez) i da si ideš kući“. Onda je turčin opsovao, a sve je to brat slušao na vrata. brat je kazao begu i on ga najurio. U Drugom selu hteli na silu da odvedu mladu nevestu-srpskinju, pa onda srbi naprave barjak i zakunu se pod njim da nedadu devojku turčinu i pobiju sve turke i turci kad vide barjak se plaše i nesmeju da idu za srpsku devojku i zato se nosi barjak u svatovima među srbima na svadbenim veseljima.(Kazivač: Vladimir Ilić, valjač, 89. god. rođen 1881.g, selo Predanča)
- Kad se momak premenjuje(oblači)-devojke mu pevaju pesmu:
“kude je majka da vidi bele premene
- majka mesi bele pogače-nevidi
- kude je tatko da vidi
- tatko broji žute pare-nevidi
- kude su braća da vide
- broje belu premenu-nevide“. Poje četiri devojke(dve po dve se izmenjuju, nabrzinu se peva, nerazvlači se, isto se poje kao u lazarice).
- Kad se momak briči-devoke mu pevaju:
- „Bričete pavla ne vidi
- zovete majku da ga vidi
- majka mesi pogače nevidi
- majka sprema premenu da vidi“
- Kad se premenjuje devojka-Dolazi se kod devojke i donosi joj se premena, a kad se mlada nevesta premenjuje -na vrata stoje dve i dve devojke i pevaju:
- „Splitajte dobru devojku
- vikajte majku da vidi
- majka ne vidi
- sprema bel pogače
- vikajte tatka da vidi
- tatko broji žute pare-nevidi
- ...............................................“
- Kad se ide po devojku se peva:
(kad dolaze svatovi momka, ispred kapije devojke se pevala pesma)
“Natrag, natrag kićani svatovi
- ova devojka nije još za udadbu
- jož ima vremena za udadbu
- ......................................................“
- Pevalo se između I i II svetskog rata i ranije u selo kruževica i okolini. Kazivač baba Julka Lepojević)1990. godine) ima 79. godina zapis 1981.godine
- Blagoslov za maldenci-
- „Da se omladi šuma
- da se omladi trava
- da se omlade ovce
- da se omlade goveda
- i da sve ide na mlado
- mlada dečica
- Živeli-bog nam sve dao.“
- Zapis iz sela Kruževica
- Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog
- 3.april 2007. godine Vlasotince
- Svatovske pesme:
- MUČI, NE PLAČI, DUŠO, DEVOJKO
- Muči, ne plači, dušo, devojko,
- Tvoja će majka, mlogo da plače
- Mlogo da olače, tebe da žali.
- Kad tvoje druge pođu na vodu.
- Lepa gu Ruža, na vodu nema.
- Ni lepa Ruža, ni voda studena.
- - x
- OJ, KUPINO, LOZO PREPLETENA
- Oj, kupino, lozo prepletena.
- Ti preplitaš drume i livade.
- Da ne prođu ubavi svatovi.
- Da odvedu našu milu dodu.
- x
- PROKLET DA JE KUJ DEVOJČE LAŽE
- Vala Bogu, vala jedinome,
- Proklet da je kuj devojče laže,
- pa ga ne uzima.
- Plavo beše, meni milo bveše.
- Al mi ga drugi preoteše.
- Ne mi žalba što ga preoteše.
- No što me orodiše.
- mene kuma,
- Brata starog svata,
- A brata malo barjaktarče.
- „Kumo i kume ne proklinjaj mnogo“.
- „Ja ne kunem.
- samo srce kune,
- za nedelju mlada nevestica.
- A za drugu moja suđenica“.
- x
- POJDI MI, POJDI, MLAD KUMU
- Pojdi mi, pojdi, mlad kumu.
- Doma te čekaju tri zdravice:
- Prva te čeka da venčaš,
- Druga te čeka da krstiš,
- Treća te čeka da strižeš.
- x
- POJDI MI, POJDI, STAREJKO
- Pojdi mi, pojdi, Starejko,
- pojdi, postupi,
- Doma te čeka bela pogača,
- doma te čeka vruća rakija,
- Doma te čeka
- crveno vino,
- pojdi, postupi.
- x
- JA, PODUNI VETRE
- Ja, poduni vetre,
- vetre sa planine,
- pa podigni, vetre
- na nevestu prevez.
- x
- PREDAVAJ SE, DEVOJKO
- Predavaj se, devojko,
- Tuđa je kuća, devojko,
- Tuga je golema.
- Tuđi su dvori, devojko,
- Tuđi su naćvi, devojko,
- Tuđa je majka, devojko,
- Tuga je golema.
- (Zapis: IZNIKAL MI STRUK BOSILJAK (Lirske narodne pesme iz vlasotinačkog kraja), izdavač list „Vlasina“, 2000.godine Vlasotince)
- 8 april 2007. godine Zaveležio: Miroslav mladenović lokalni etnolog
-

Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju - Vokabular
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0;wap2 - Кеширано - Слично
2 дец 2007 ... Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju. (1/2) > >>. MiroslavMladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ...
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0;wap2

-наставак-
Miroslav Mladenovic nasta:
- BOŽIĆNI OBIČAJI U VLASAOTINACKOM KRAJU
- Koleđani su pred Božić na pet dana išli od kuće do kuće i pevali koledarske pesme. Idu tri muškarca, ukiteni sa bosiljkom, sa klopotarima (zvonce-medenica, koja zvoni i nosio je ovan kao „predvodnik“ stada ovaca). Dvojica pevaju, a jedan nosi bisage(kozja torba-sa dva dela preklop napred i pozadi, koji se često koristili i za sejanje žita u njivama ) u koji su se kao „dar“ za otpevanu pesmu dobijalo: orasi, kruške, sušenice(sušeno meso –danas vešalice), krompir i drugo. Sve se to dobijalo za otpevanu pesmu u kući domaćina. Koleđani pevaju koledarske pesme od Ignjata(podložnje) do Badnjaka (od 1 januara do 6 februara):
- - Zamuči se božja majka
- od Ignjata do badnjaka
- da rodi Božića
- #
- Sestro petro koledo
- navezi mi koledo
- desno krilo koledo
- s one strane Morave, koledo
- da naberem vito pruće koledo
- da zagradim struku koledo
- da namuzem čabar mleko koledo
- i čabricu koledo.
- #
- Da obiđemo mladog Boga koledo
- i Božića koledo
- #
- Oj Jovane koledo
- Krstitelju koledo
- da mi krstiš koledo
- mladog Boga koledo
- i Božoća koledo.
- #
- Taja račac i oračac (kad se izlazi iz kuće, da im se daju orasi)
-
#
- KOLEDARSKA PESMA
- Kolede
- (kad ulaze koleđani u kuću):
- Dobro veče koleda, domaćine koledo
- zateko smo se večere
- na trpezu vino pije
- Tvoj govedar kod goveda
- krave ti se istelile
- sve volove vitoroge
- Kobile se iždrebile
- sve konjiće putonoge
- ovce ti se izjagnjile
- sve ovčice svilarune.
- kazivač: Milunka Veljković, selo Kruševica
- #
- KOLEDARSKA PESMA
- Sestro Petro koledo
- navezi mi desno krilo, koledo
- Da naberem čabar hrane, koledo
- Božić Bata nosi žitu zlata
- da pozlati vrata
- sve od boja do boja
- i svu kuću do kraja.
- U božića tri nožića:
- Prvi seče sečenicu
- Drugi seče pečenicu
- a treći seče šušenicu
- pa gu meće u torbicu.
- Kazivač: Petković Dragoslav, selo Donji Dejan
- #
- KOLEDARSKA PESMA
- Sestro petro koledo
- navezi mi koledo
- sone strane koledo
- danaberem koledo
- vito pruće koledo
- da zagradeim koledo
- vitu strugu koledo
- da preteram koledo
- sivo stado koledo
- da promuzem sivo stado koledo
- da obanjam mladog Boga
- mladog Boga i božića
- Božić poje koledo
- neka poje koledo
- slava mu je koledo
- Ukači se strina na stolicu
- dovati mi kobasicu
- isprati me do vratnicu.
- kazivač: Ljubomir Jović 78.g selo Kruševica
- #
- KOLEDA
-
- Predvečni
- rodi se poslečni
- Vojskoder
- zemlju presveti
- danas vozi vozide
- neka svetu preveze
- Isusa, Isusa.
-
- Nadvikni
- Devu povijati
- neprestaj
- Stanče, Pilovanče
- sudite li vašega
- znate Boga našega
- Zerije, Zerije.
-
- Palaćna
- mesečina bila
- Đerdeva sina porodila
- Marija ga povila
- u šarene pelene
- Iroda, Iroda.
- kazivać: Stojković Čedomir rođen 1931.g s. Ladovica(Pesma se pevala 5 dana pre božića. pevači pesme zovu se: mala koleda, od tri dečaka, njima se daje poklon
- za odpevanu pesmu u kući od domaćina i to: pasulj, kukuruy, orahe ilinovac
- Ukači se strina na stolicu-pohađao 1977.g.školu za odrasle, pa je i zapis u toj godini)
- KOLEDARSKA PESMA
- Oj Jovane koledo
- krstitelju koledo
- oće krtstiš mladog boga koledo
- neka poje koledo
- slava mu je koledo
- slava i čes koledo
- ta nanačac koledo
- za oračac koledo
- ukači se strinka na stolicu
- pa mi skinu kobasicu
- pa mi stavi u torbicu.
- Kazivač: Simon Pešić , selo Kruševica
- KOLEDARSKA PESMA
- Zamuči se koledo
- Božja majka koledo
- dar da rodi koledo
- mladog boga koledo
- i Božića koledo
- Božić poje koledo
- neka poje koledo
- slava mu je koledo
- slava i čes koledo
- ta namačac koledo
- na oračac koledo.
- Kazivač: Simon Pešić, s.Kruševica
- KOLEDARSKA PESMA
- Božić poje koledo
- neka poje koledo
- slava mu je koledo
- Navezi mi desno krilo koledo
- Koledo za orače
- koledo za prinovu
- mlado jagnje koledo
- i telence koledo
- za pilence koledo
- ukači se koledo na stolicu
- i dovati suženičku koledo
- suni, muni koledo
- u torbičku koledo
- ispratime koledo
- do vraknjičku koledo.
- Kazivač: Čedomir Marković, selo Kruševica
- KOLEDARSKE PESME
- Koleda

Da okupam, koledo
mladog Boga koledo
i Božića koledo.

Koleđanin u kući

Dobar veče koledo
domaćine koledo
zatekosmo gde večera
na trpezi vino pije
tvoj govedar kod goveda
krave ti se istelile

sve volove vitoroge
kobile se izždrebile
sve konjice putonoge
ovce ti se izjagnjile
sve ovčice svilorujne
Čobanin se naslonio
na ralicu orovovu
Tud prolazi mlada moma
da podkine tu grančicu.
Kazivač: Olga Milošević selo Boljare
#
-
- Taja račac i oračac (Kad se izilazi iz kuće da im se daju orasi)
- #
- Ukači se strina na stolicu
- da mi dade kobasicu (Peva se kad se iziliazi iz kuće).
- KOLEDARSKE PESME(IZNIKL MI STRUK BOSILJAK-lirske narodne pesme iz vlasotinačkog kraja, izdavač list „Vlasina“, 2000.godine Vlasotince):
-
- Božić poje, koledo
-
- Božić poje, koledo!
- po sve zemlje, koledo!
- slava mu je, koledo!
- slava ića, koledo!
- za Božića koledo!

Ripni, snaške, na stoličku
Ripni, snaške, na stoličku,
Pa dovati kobasičku.
Pa mi turi u torbičku,
Pa me prati do vraknjičku.


Cupa, cupa, koledo

Cupa, cupa, koledo,
primaklo se govedo,
pri Jovanovu ornicu,
pri Miloševu torbicu.


Rođenje Isusovo

Predvečni, rodi se poslečni,
Vojskođe, zemlju presvetlite,
da nas vode vojskođe.
Neku svetu provede.
Osmračni, osmračni!
Palata mesečina bila,
Đurđeva sina porodila,
Marija ga rodila,
U pelene povila.
isusa! Isusa!
/NASTAVAK/

Miroslav Mladenovic nasta:
/NASTAVAK/

Krštenje isusovo

Zamuči se Božja majka,
Od Ignjata do Božića,
Te da rodi mladog boga.
U sreću voj sveti sava, pa ga pita Božja majka:
„Mož li sina da mi krstiš?“
„Mogu, mogu ali ne smem
Od Jovana Krstitelja.“
Pa si pođe Božja majka.
da potraži drugog kuma.
U sreću voj sveti Jovan,
Pa ga pita Božja majka:
„Mož li sina da mi krstiš?“
„Mogu, mogu, a i umem.
Umem, umem a i smem.
Stani goro, stani vodo,
Stani vetre da ne duvaš.“
Stane voda da ne teče,
Stade vetar da ne duva,
Pa voj krsti mladog Boga,
Mladog Boga i Božića,
I dade mu ime Isus.

#
- Često su koledari bila deca, koja su bila obučena u kožucima odraslih i nosila sa sobom tojage da se brane od pseta. Taj obred pevanja koledarskih pesama zadržao se u crnotravsko vlasotinačkom kraju sve do šezdesetih godna 20. veka, ali je skoro nestao uvođenjem komunističke ideologije u svim porama društva-jer se smatralo da je „religija opijum za narod“ i protivu nje se trebalo boriti svim sredstvima-pa i zabranom raznih obrednih rituala u izvođenju božićnih, đurđevdanskih, lazaričkih. dodolskih, i drugih pesama vezanih za verske obrede i prošlost nacije. Negde sedamdeset i sedme godine 20. veka- prilokom pohađanja škole odraslih u selo Kruševica, sve o koledarskim pesmama sam zabečležio od tada učenika za odrasle- koji su pevali koledarske pesme posle drugog svetskog rata po selima Ladovica, Kruševica i Orašje, a i od nekih rodjenih i posle II svetskog rata u selo Sredor, a i u vreme božićnih praznika. pevanje koledarskih pesama zabeleženo je i na području Crne Trave.
- Božić kao svetovni praznik se u našem kraju slavio slično svuda i na selo i u gradu. Na badnje veče kod nas -u moje rodno selo Predanča-a i u selo Kruševica, kao i u ostalim selima brdsko planinskog dela Vlasotinca-negde pedesetih godina 20. veka nekako spremalo se ovako:-se omese ’lebovi: polje, krave, svinje, kokoške, kuća, lozje, gumno, bačva i orašnjak (to je banica-ispeču se kore i naprsku se sa orasi i sa vodom)-pa se iznese u belu mušku košulju sa bosiljkom i ženkom. Domaćin ide predveče i odseče badnjak(cerovo drvo mlado).Badnjk drvo se iseče na komade, pa se unosi uveče u kuću sa slamom i badnjakom. Domaćin čukajući na vrata-ulazi u kuću i viče:“Ej mečka odnese orašnjak, dobro veče, došla nova godina, sas jaretinka, sas pračetinka, steletinka,sas dečica ( sve se izgovara što im je milo u kući)-a članovi porodice u kući izvlače slamu i izgovaraju:“me... kuji...mu...be..“-bleju, rikaju, piskaju:piju, piju...To je bilo 60. godina 20. veka, a kasnije se uveče seko badnjak(mlada cerovina)-tri puta udarilo sekirom, pila rakija za blagoslov, tako da je drvo padalo u pravcu izgrevanja sunca. Badnjak se unosio unutra, sa malim zavežljajem slame, uz lupanje vrata onoga ko unosi badnjak(domaćin kuće) i radosnim rečima:“dobro veče,nosim vam badnjak u kuću, unosim vam radost u kuću, stiže mladi Bog. Sa slamom domaćin ide po kuću i vika :„kvak, kvak...“ -a deca idu po njega i viku:“piju,piju..“-oponašajući kvočku sa pilićima. Sve što se spremi za badnje veče se stavlja na sto na kome domaćin zapali sveću uz ritual. Više se badnje veče nije slavilo na slamu u kuću.
- Tada domaćin izgovara:“rodio se mladi Bog“-a članovi kuće odgovaraju-„ zaista se rodio“.Negde 70. godina 20. veka u selo Kruševica, sa porodicom sam privatno stanovao u kući Ivanović Jovana i sve do 1980. godine učestvovao u božićnom ritualu, koji je isti bio kao i u mom detinjstvu negde 50. godina 20. veka u rodno mesto Predanča. Citave te generacije su verovale i istisnki su slavile božić, a mi smo se kao deca-potom i moj sin kao dete u Kruševici, radovao tom prazniku. Naravno da u brdsko planinskom delu vlasotinačkog kraja Božić je slavljen kao istinski hrišćanski praznik, bezobzira na tadašnje zabrane komunističke ideologije, jer ona nije mnogo imala uticaj na ovaj sloj planinskih gorštaka jer se nikada nisu bavili politikom i bili su samo marljivi pečalbari, koji su se borili protivu svog siromaštva. Negde u polovini sedamdesetih i osamdesete godine 20. veka, verski praznik Božić i obredi sa ritualom su počeli da se gube, jer nastaje vreme skolovane generacije u jednom drugom sistemu vrednosti socijalizma. Posle raspada socijalizma , negde devedesetih godina 20. veka i početkom 21. veka, neki običaji vezani za Božić se nekako vraćaju, ali na jedan drugi način, koji nije bio istinska vera u ljubav, poštenje i ljudske vrednosti. Prvo je potrošacko društvo u vreme socijalizma uticalo da se potpuno odbaci tradicija-pa i božićni običaji, pa se nažalost u 21. veku nekako polako vraćaju, ali više iz pomodarstva i nekog samodokazivanja i iskazivanja moći, što je u suprotnosti sa hrišćanstvom. No, ipak Božić se slavi u skoro svim domovima-slave ga i oni koji veruju ili neveruju ili su slavljenici iz pomodarstva.Nema više ni sela, ona su opustela, a sa njima i stari običaji vezani za božić i druge verske praznike. Danas se skoro Božić slavi podjedanko isto i u selima i u gradu. retki idu te seku Badnjak, izvode obred sa tri puta udaranje sekirom, krstenje, pijenje rakije uz blagoslov i donošenje badnjaka ispred kuće i i unošenje slame u kuću. Mahom se ide po „šumkama“-granjke od cera-hrasta, se prodaju na pijac ili se ide po njih izvan grada ili sela. Cesto sa njima „kite“ kola, pa ih možete videti svuda po gradu. Sprema se večera, izvode po neki običaji vezani za „traženje pare“ u kravajčetu, a ima još po nekih seljaka koji ispoštuju stare običaje na njivama sa poljem, voćnjacima(odnose se „kolca“ od slame-kite voćke) i vinogradima. Mahom se i na selo i naseljenici iz sela u grad na periferiji peku prase na ražanj-ostao stari običaj, da bi se u predzoru pucalo sa petardama-negde i iz vatrenog oružja, a nekada se pucalo u vreme mog detinjstva sredinom 20. veka pomoću prangije, koja se „punila“ barutom . Nažalost ta „pucnjava“ se nastavlja i po ceo dan-šenlučenje iz vatrenog oružja, pa se često dolazi i do povreda. Sada se često koristi „jutarnji pozdrav“-rođenja Hrista, ali pomalo je to sve veštačko, nema onu pravu vernost u rečima i osećanjima.Danas ima i kolektivno paljenje badnjaka, koga organizuje pravoslavna crkva u gradu. Narod se ipak negde okuplja, što je važno za njegov opstanak u ovim smutnim vremenima.Svi mi koji pamtimo stare običaje i smo učestvovali u radostima božićnih običaja, pomalo sa setom se sećamo svoje prošlosti i radujemo se što se naša tradicija nastavlja, pa makar i u nekom drugom obliku.
Miroslav Mladenovic nasta:
/NASTAVAK/
- Od badnjaka isečenog na komadiće prave se krstevi, koji se prave sa belom vunom i sa crven (alen) konac i na treći dan Božića (Stevandovdan) se stavljaju po njive, na stoku i na kuću. Naravno pre toga se badnjak stavlja da sagori u oganja, a kstevi sa belim kočakom se odnosi i na gumno, a zatim se slama na koji se slavi Božić, pali drugog dana Božića, a oni koji neslave. slamu pale trećeg dana Božića. Kad se slama pali drugog dana božića-viče se:“ koliki mi glas. toliki mi klas“.Od slame za badnje večeri prave se kolca i stavljaju na svako voćku, da bi rodile. tako idu od voćke do voćke naročito deca brat i sestra i brat izgovara:“sestro sad ću da je sečem“-na to ćesestra:“nemoj brate da je sečeš, će da rodi“. Dobro odgovara brat-pa je zakite se stavlja kolce od slame na tu voćku da rodi . Na drugi dan božića, muž ide od drveta do drveta sa ženom i kao da zamanjuje sekirom sa izgovorom:“ ženo da ga sečem“-a ona odgovara:“nemoj će da rodi“.
- Na badnje veče se sprema posna večera: pasulj, posna sarma, posna banica, kuvane voćke, kuvane i pečene pečenke, šećer. smokva, kuvano žito, orasi-sa koleđanicama(meseni hlebovi): polje, gumno, kuća, krstina –žito, stogovi sena, „koleđan“(hleb) u vidu „kruga“ prstena-koji je čuvan do đurđevdana kada se preko njega promuzuvale ovce na prelmaz, sa verom da će Bog dai više mleka. Mesi se Kolač i kravajče-sa parom u njemu, lomi se u toku večere i prvo se stavlja parče hleba za kuću, pa domaćina i tako redom za svu čeljad, pa kome se padne para, smatra se da ćebiti srećan i imaće para cele godine. Na badnje veče u sobu se stavlja ragoža-ispletena od ražene slame, na kojoj se nekada spavalo na „zemlju“(pod sobe), pa na slamu pokrovac od kozinu dlaku napravljen i sve što je spremljeno se stavlja na pokrovac. Onda posle unošenja badnjaka u sobu, domaćin zapali sveću mladom Bogu, zatim domaćin seče kolač. kad se kolač seče kaže se:“ kristos pomeđu nas-„jedan govori, a drugi odgovara :“jes da bude“. Govori se tri puta. Naravno svi članovi u kući se tada krste, prilikom sečenja kolača i davanja blagoslova. Prilikom sečenja kolača, domaćin izgovara blagoslov ovako:“Jedni sekli, drugi se rađali, pune bačve sas vino, burići sas rakiju, ambari sas žito...“. Hlebovi(koleđanice)-koji imaju određeno značenje:kuću, stoku, njive, lozja...-ostavlja se i seče se pri stoku, u lozje i u njivu, a koleđanini:kravajče sa oznakom „krsta“ i kravajče sa oznakom žito-krstine, nosi se u njivu, preseče se i nabije na krst nasred njive-kao blagoslov gomile snopova u njivi. Krstina je zdenuto snopje „na krst“ od 16 snopova „unakrs“ U starija vremena kravajče sa parom se delilo ovako:prvo Bogu, kući, domaćinu, pa redom ukućanimja. Naravno da onaj ko ga lomi i deli, on mora da žmuri da bi podela bila pravedna.Naravno onaj kome se bude pala para, biće srećan cele godine, ali ukoliko se padne para Bogu, onda se treba isklepati ralnik ralnika za oranje njive-a verovalo se da čim se para padne Bogu, da će se roditi dosta žita:pšenica, ječam, ovas i raž-zavisno od područja uspevanja žitarica.
- Kravajče se lomilo pred večeru. Pred večeru se iznosi banica „orašlika“ i vikalo:“ lisice, kurjaci(vukovi) ajde da večeramo“-prvo se poziva i ponudi divljač, pa se malo škripnu vrata-kao da su jeli. Neki uveče stavljaju med i kravajče(deo) i ujutru ako se ženština(ženska osoba) prva oblaži(proba-uzme), onda će stoka biti ženska, ako se prvo oblaži muška strana, onda će stoka biti muška. Negde se voćke(kuvani kompot od suvih šljiva) gotve (spremaju) ujutru, pa se prvo žensko zablaži(proba) od divljač, da bude ženska stoka. Kravajčetija(koleđani-hlebovi:krave, polje i bačve se lome u njivu ujutru, a sve ostalo uveče. Od čorbe od voćke(kompot od sušenog voća) se maže vrat kravama, da ih „neubija“ vrat , kad vuku jaram-bilo kada se ore ili vuku zaprežna kola.
- Kad se kadi-tri puta se opkoli, a svi se krste, da đavoli pobegnu od tamnjana-izgovara domaćin kuće. Ujutru se malo lizne od pečenke(vrsta tikve), da ni nevata gorušica. Od kolač i od kuću stavlja se kude gori badnjak-a ženska strana treba da pogleda kako gori badnjak, da su telci i jagnjci rađaju ženska. Na badnje veče se kriju stolice, kudelje, igle i vretena (a kašike se kriju na sveti trivun-kad su verige zimi-da se ne kusa da pilitija:vrane, sojke i druge divlje ptice i druga divljač- leti ne kljuju carevicu(kukuruz-posejanu na njivu ili kada uzreje u klasovima)-a igle i vretena se kriju, kad se žnje da trstika ne rčne(ubode) u oko. Za badnje veče troše se orasi, da se vidi kakva mu je sreća, zdravlje, a kad se izlomi onda se izlomljene ljuske bacaju u ćošku sobe, pilitija(kvočka da ih izvodi) da se izvode, a ako se bacaju celi orasi-će da budu mućci ispod kvočku. Orasi se bacaju u sve četiri ćoške(strane) sobe-da se igraju jaganjci. Šećer sa badnje večeri se ostavlja kao lek za gušu(grlo) ili kad stoku boli oko. Posle večere na badnje veče svi se celivuju (ljube) da ovce čuvaju jaganjci. Na badnje veče muž rgne(mune-rukom) ženu u slabine a žena rgne njega u slabinu, da bude kuća vesela čitave godine, da bude zdrav i onda gazda-domaćin kuće zapeva.
- Koj prvi vidi pregorel badnjak, prvi će vidi tele kad se oteli krava. U torbičku (torbu-izatkana od kozinu, ) se stavi:barut, žuti šećer, smokva, orasi, voćke (sušeno voće), jabuke, krompir. barut se stavlja kad se deca nešto prepadnu (preplaše). To sve služi kao lek. Pasulj se zakopa u zemlju da krtica ne kopa.
Na badnji dan se zakolje prase i devojka uzme i napraj drvo i obrne crevca i kad izađe na igranku-sabor, ona s onoj drvo pipne ili mune momka i on gu mora uzme kao što se obrtu creva
Na badnji dan poseje devojka ovas na drmnik(mesto gde se sekirom seku u dvorište drva) i kad nikne ovas, na koga narekne, za toga će se devojka uda.
Od badnje veče voda od voćke stavlja se ujutru na sisama krava, da budu meke za mužu, a pasulj od badnje večeri se zakopa u zemlju, da krtica ne kopa- a krtica kopa što se na astal tura grne
Na badnji dan se zakolje kokoška i prase na ražanj-pa se stavi leća (sočivo kao grašak) i metne se u kokošku i u prase i toj se ispeče na božić i kad se potroši prase, toj se ostavi za lek za svinju
Na badnji dan -’lebac od badnji dan se stavi pod glavu, onda se momku u s’n prikaže koju će devojku da uzne
Na badnje veče uzne devojka pa poseje ov’s i kaže na ov’s:“Da dojde knoći njon mom’k da uzne da žnju
Glamnja (žar) od badnjaka se čuva od besnilo, a ujutru se i banica stavlja u glamnju od badnjak i stavlja se kad se nekome nešto nadigne. Šumke od badnjak stavljaju se u odžak da prestoje i stavlja se kad se nekome nešto digne na ruku ili nogu.
-
- Ujutru na Božić kad se ljudi sretnu, jedni drugima kažu:“ Hristos se rodi“-drugi odgovara:“Vaistina se rodi“ ili „ Dobro jutro-rodio se maldi Bog“-a odgovara se:“Zaista se rodio“. Na Božić ljudi da budu raspoloženi i da se nesvađaju(da bude arno-dobro u toku celegodine). Od prvi božić su nekršteni dani i iskaču karakondžule(bolesti-plašilo) do Sveti Jovan Krstitelj(20.januar)-dotle i koleđani negde pevaju, tad se stavraju sotonje-osotonje. U narodu se tumači karakondžuča-muški đavol ili karakondžula-ženski đavo.
Na badnje veče zakolje se kokoška i stavi se veriga i stoji dok projde božić i t’g se uzne i služi kao lek-kuj nemož da spi turi se pod glavu noćom da bajagi spi.
Na božić uzne se krst iz vodu -kad budu vodice i zajde se crkva s barjak i idu svi iz selo da zajdu crkvu. kad pojdu da zajdu crkvu kad izvade krst iz vodu na vodice(krst se tura na božić do vodice su nekršćeni d’novi).
Na badnje veče zakolje se kokoška i stavi se veriga i stoji dok projde božić i t’g se uzne i služi kao lek-kuj nemož da spi turi se pod glavu noćom da bajagi spi.
Na božić uzne se krst iz vodu -kad budu vodice i zajde se crkva s barjak i idu svi iz selo da zajdu crkvu. kad pojdu da zajdu crkvu kad izvade krst iz vodu na vodice(krst se tura na božić do vodice su nekršćeni d’novi).
Kad pisku pilitija –toj su nekrštena deca, što su se rodila od božić do vodice-i koje umre ono otide pod vedro nebo i dete piska.
Krst stoji u crkvu u vodu-od k’d se odseče krst, napraj se i posle kuj oće plati, on nosi krst-a krst nosi kuj neje sa zdravje, a nosi krst da ozdraveje. Kladanac se kiti na vodice(zima-polse božića) i pije se voda kroz bosiljak na vodice da bude za zdravje.
Taj pilitija su nikakava, nesu kosovi a crna su i žive u branište, liče na kosovi a nesu kosovi.

-

/NASTAVAK/

Miroslav Mladenovic nasta:
/NASTAVAK/

HLEBOVI (omešeni za badnje veče) – sa obrednim značenjem

Kazivač:Mladenović:Blagoje (1920.g), Marica (1925.g), Miroslav (1948). Selo Prdanča, zapis 1970.g.
Kazivač:Ivanović Jovan (1926.g), Smiljka (1928.g)-devojačko Veljković, selo Kruševica, zapis 1976.g.
Kazivač:Veljković Ruska (1910.g-devojka iz D.Gare)-selo Kruševica.


Kazivači: Mladenović Blagoje(1920.g), Marica(1925.g) i Miroslav(1948.g)’mahala Predanča, selo Gornji Dejan , zapis !970. godine i 2007.godine
Ivanović Jovan(1926.g), Smiljka(1928.g-devojačko Veljković Kruševica) selo Kruševica
Veljković Ruska(1910.g-devojačko Grujić, s. Donje gare)-selo kruševica, zapis 1976.godine, Zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog. 6.april 2007.g Vlasotince
9.april 2007. godine Vlasotince Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog

HLEBOVI (omešeni za badnje veče) – sa obrednim značenjem

Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju - Vokabular
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0;wap2 - Кеширано - Слично
2 дец 2007 ... Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju. (1/2) > >>. MiroslavMladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ...
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0;wap2

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
Постављено: 13. август 2013.г. Власотинце, република Србија

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
(Постављено: 13-август 2013.г. Власотинце, република Србија)



ПЕСЕМЕ И ИГРЕ КРАЉИЦА И ЛАЗАРИЦА ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГ КРАЈА-ГОРЊЕ ПОВЛАСИЊЕ

I КРАЉИЦЕ

II ЛАЗАРИЦЕ

III ЛИТЕРАТУРА




I КРАЉИЦЕ
1. Краљичке песме



1.1.Увод

У краљичкој обреднј групи учествовале су искључиво девојке, које су
спремне (дорасле) за удају, а њихов број варира у различитим описима.
Међутим, уочавају се одређене тенденције: у већини записа помиње се паран број, који је условљен начином кретања поворке по селу – учеснице су обично ишле две по две, држећи се при том за руке.
Краљичка обредна поворка обилази село током одређених пролећних
празника.
У већини крајева овај обред изводио се о Духовима (Зечевић,1973:93), а ређе на Ђурђевдан, Спасовдан или летњег Св. Николу (Плотникова, 2004: 138, 258-).

Приликом извођења обредне игре, краљеви ходају унакрст с ножевима, док краљице певају укућанима. Милићевић уз овај опис записује и песму која се изводи кад се краљице обуку и крену у опход (Паун лети низа село), песму кад уђу у авлију(Искочите, Латинке), песму домаћину (Свети Петар вино пије) и један стих који певају приликом опроштања од укућана (Милићевић, 1876: 817 – 818-).

Осим описивања обреда, Милићевић покушава да одговори и на питање због чега су у неким крајевима Србије (кроз које је пролазио на својим путовањима) краљице већ у његово време престале да се изводе, износећи при том следеће разлоге:
Попови и други управници народни уништили су овај обичај. Још се само нађе по која жена која је ишла у краљице и певала ове песме. Мало још па ће и њих нестати (Милићевић, 1876: 516).

Владимир Николић у монографској студији о народним обичајима пише
да се обичај под називом Краљ изводио у Лужници (у селима око Бабушнице) и још неким селима западно од Пирота која се држе за Лужницу, и Нишави (села Гњилане, В. Суводол, Костур, Блато, В. Чифлик), у току оба дана сеоске славе, приликом које се носи литија у поље. Николић помиње осам учесница, међу којима се истичу само краљ и краљица, док остале немају посебних назива.
Осим што иду по кућама, учеснице краљичке групе своју игру изводе и на
сеоском ору. Николић укратко описује и начин њихове игре (распоред девојака које играју и њихово кретања) и певања. При том спомиње да је прибележио ове песме (које назива краљским) у Лужници (у селима Проваљеник и Извор), као и у Нишави (Гњилан, Суводол, Костур).
Подела тих двадесет песама извршена је према томе ком се од укућана изводе: момку, девојци, удатој жени, невести, ожењеном човеку и сл. (Николић, 1910: 150 – 155, 303 – 307).
У раду указује на то да су неке краљичке песме у овој области по садржини истоветне с лазаричким, а таква извођачка и текстуална подударност наводи на претпоставку да су некада могле припадати једном циклусу пролећних обичаја (в. Николић, 2005: 106 – 108-).

На подручју Лесковачког Поморавља (југоисточна Србија) забележена су
најбројнија сведочанства о постојању краљичког обреда, који се у овој области најдуже сачувао. Најстарији опис једног локалног извођења забележен је 1901. године у селу Пуковцу, које лежи на левој страни Јужне Мораве (у области Пуста Река).
Овде се обред изводио на Ђурђевдан, а занимљива појединост је да не постоји улога краљице, док се краљ назива вођа. Осим њега, у групи су још два барјактара, један понуђач и још четири девојке које певају, али њихове улоге немају посебан назив. Уз опис су приложени и текстови једанаест песама, које краљице изводе члановима домаћинства, а записивач наглашава да за све и свашта (дом, тор, њиву, ливаду, виноград) имају прикладну песму, мада није забележио примере ових песама. Приликом описа извођења краљичког обреда.
Пажњу посвећује начину игре, правилима понашања који важе за све учеснице, начину поделе новца (који им вођа расподели тек кад постану веренице), као и одласку учесница у забран на игриште након завршетка обреда, где играју с момцима све до мрака (в. Ђ. М., 1901: 45 - 51).

Из околине Лесковца потичу и текстови 19 краљичких песама, објављених
у забавном листу Кића које је записао Драг. П. Јовановић. Уз ове песме
записивач није дао никакве друге податке, осим оних најосновнијих: ком
укућану се изводе, као и о облику припева Ој, убава, мала момо, ладо, ој, који се понавља на крају сваке песме (в. Јовановић, 1926: 49 – 55).
У оквиру монографске студије Живот и обичаји у Лесковачкој Морави
Драгутин М. Ђорђевић посвећује посебно поглавље опису краљичкиог обреда, напомињући да се, услед промене друштвених прилика након Другог светског рата, и краљице (као и лазарице) не одржавају свуда у овом крају, али и даље живе и неће скоро ишчезнути. Упозорава на истоветност лазаричког (песама које се изводе на Лазарички петак, Лазареву суботу и Цвети) и краљичког циклуса песама (које се изводе на Ђурђевдан). Ђорђевић пише и да су краљичке песме током времена претрпеле извесне промене, а многе и ишчезле у неповрат.
У даљем тексту подробно описује начин окупљања краљичке дружине, њихово опремање, кићење барјака, начин играња пред сваким домом, као и различита веровања о томе да учеснице краљичке групе могу утицати на метеоролошке прилике (падање града). Записао је три примера песама које краљице певају док се крећу по путу, по једну песму приликом уласка и напуштања дома, и још дванаест песама које се певају укућанима по реду (Ђорђевић, 1958: 316 – 325). У збирци народних песама из овог краја (која је објављена постхумно), које је Ђорђевић прикупљао у раздобљу након 1958. године, објављене су још 24 краљичке песме (в. Ђорђевић, 1990: 43 – 50).


Изучавањем обредне игре краљица у Власотинцу, Лесковцу и околини
бавиле су се Љубица и Даница Јанковић. И оне бележе да се краљице изводе о Ђурђевдану и описују начин припреме обредне групе. Приликом описа ритуалне опреме нарочиту пажњу обраћају на барјаке и магијску моћ цвећа којима су били окићени (и то нарочито цвеће са десног барјака). Уз то, оне записују и веровања из овог краја, према којима долази до падање града уколико се два барјака сударе, као и да се брисањем лица платном са десног барјака, осигуравају здравље и лепота у наредној години. Централно место у овом раду сестара Јанковић заузима дескрипција образаца краљичке игре – врста такта, кораци које изводе девојке које играју (краљ, краљица и два барјактара). Поред тога, објављују и текстове са мелодијама четири краљичке песме, које се изводе
девојци, момку, детету и старим људима (в. Јанковић, 1952: 39 – 40, 59 – 62, 210- 211).

Податке о извођењу краљичког обреда у селима Дадинци и Крушевица у
околини Власотинца наводи Слободан Зечевић у студији Неки елементи генезе власотиначких краљица.
Напомиње да је у лесковачком крају, за разлику од осталих крајева у којима је фиксиран краљички обред, време извођења био Ђурђевдан. Зечевић укратко описује начин певања и играња, обредне реквизите (барјаке и марамице). У свом опису истиче као специфична веровања о утицају краљица на атмосферске појаве: присуство тамне боје у њиховој ношњи (јелецима и сукњама) треба да призове кишу, док судар барјака изазива падање града, па је стога било забрањено да се они међусобно додирну приликом игре или спусте на тло (Зечевић, 1966: 137 – 141).
Поред наведене студије, Слободан Зечевић је урадио и синтетички приказ
краљичког ритуала у својој монографији: Елементи наше митологије у народним обредима уз игру.
У поглављу посвећеном краљицама он се бави описом обреда,
његовом распрострањеношћу, пореклом назива, временом извођења и култу владаоца, који је по његовом мишљењу доминантан мотив, затим саставом групе, значењем одеће и опреме учесница, ритуалним радњама и симболиком играчких облика, забранама, траговима магије за изазивање плодности, а покушава и да одговори на питање о значењима припева ладо и љељо (Зечевић, 1973: 93 – 121).
-наставиће се-

-наставак-
Момчило Златановић(из Село Златанци Црна Трава, професор народне књижевности-подвукао М.М) у студији Краљичке песме у Грделичкој клисури, која представља резултат његових теренских бележења у насељима Љутеж, Мањак, Мрковица и Лебед око реке Мутнице, закључује да одржавање овог обреда представља потврду да су се краљичке песме сачувале најдуже на подручју јужне Србије. Наглашава да се овде краљице изводе на Ђурђевдан и описује најзначајније елементе извођења краљичког обреда. При том даје податак о поступку ломљења мотки барјака приликом сусрета две краљичке групе, који се изводио да летину не би тукао град. Златановић наводи укупно тринаест краљичких песама, а приликом анализе одређених текстова указује на њихову сродност са сличним лазаричким песмама, указујући на чињеницу да се у овом
крају те две врсте понекад разликују само по припеву. Стих краљичких песама овде је осмерац, а ређе седмерац. Осим тога, Златановић указује и на преузимање неких мотива (спомињање св. Ђорђа, Ђурђевдана, ђурђевског јањега и млека, ђурђевданског зеленог венца и сл.) из ђурђевданских песама, које се више не изводе у овом крају (в. Златановић, 1970: 433 – 438-). Највећи број песама које је прикупио током 1970. и 1971. године у поменутој области (у селима Љутеж и Мањак) Момчило Златановић објављује у оквиру посебне збирке. У њој има укупно 53 краљичке песме, које се изводе свим укућанима по реду, а међу њима је највише песама које су се изводиле девојци, момку, невести и младом мужу. У предговору за ову збирку описује и краљички опход
у селу Љутеж, коме је и сам присуствовао на Ђурђевдан 1971. године, када је записао велики број примера (Златановић, 1971).

Приликом етнолошких испитивања у селима у области Врањског
Поморавља значајне податке о извођењу краљица прикупила је Видосава
Стојанчевић. Она напомиње како су се у овом крају, супротно лазаричком
обреду (који се одржавао све до 1956/57. године), краљичке поворке у време њеног проучавања ове области (1960. године) већ изобичајиле, тако да је било могуће једино извршити реконструкцију овог обреда на основу причања жена које су као девојке учествовале у његовом извођењу (пре Другог светског рата). У испитиваним селима (Стублу, Прибоју, Белишеву, Лепеници и Јовцу) употребљавао се назив краљичке за ову обредну групу, а изводиле су се на Ђурђевдан. Групу краљички у овом крају сачињавале су одраслије девојке, до двадесет година старости. Међу њима су се истицале три настарије девојке, од којих су две биле краљи, док је трећа била краљичка. Опрема учесница и магијски реквизити (барјаци) били су слични онима које су носиле и лазарице у овом крају. Закључује на крају да краљице нису типичне за област Врањског Поморавља, као што су за друге крајеве на јужноморавском подручју и у другим крајевима Србије, али да је по начину извођења њихова игра најсличнија краљицама у Лесковачкој Морави. Елемент који их такође повезује је и бела
боја њихове одеће и реквизита (који симболизују небо и облаке), што је све у функцији метеоролошке магије. Према њеним сазнањима, у овом крају дошло је и до срастања лазаричких и краљичких песама. (в. Стојанчевић, 1974: 518 –519, 535 - 540).

И док је у западном подручју краљицама упадљиво сличан обред
ладарица, у источним деловима (Србија) јужнословенске територије сродне су им лазарице. На типолошку сличност обреда краљица и лазарица већ је указивано у радовима истраживача који су се бавили анализом девојачких пролећних опхода. На архаичност главних елемената, пре свега облика и структуре лазаричке и краљичке игре, као и на истоветну сврху извођења оба обреда – подстицање плодности, указује у својим радовима Слободан Зечевић. Он сматра да се лазарички обред развио из краљичког обреда.

Девојка која је била у улози краља носила је у потпуности мушко одело
(али је забележено и да су се од остал

-наставак-
И док је у западном подручју краљицама упадљиво сличан обред
ладарица, у источним деловима (Србија) јужнословенске територије сродне су им лазарице. На типолошку сличност обреда краљица и лазарица већ је указивано у радовима истраживача који су се бавили анализом девојачких пролећних опхода. На архаичност главних елемената, пре свега облика и структуре лазаричке и краљичке игре, као и на истоветну сврху извођења оба обреда – подстицање плодности, указује у својим радовима Слободан Зечевић. Он сматра да се лазарички обред развио из краљичког обреда.

Девојка која је била у улози краља носила је у потпуности мушко одело
(али је забележено и да су се од осталих учесница разликовале само по неким деловима одеће, као што је мушки прслук , или су се опасивале тканицама какве су иначе носили мушкарци.
Углавном је свуда главни реквизит по коме су се разликовале од осталих учесница био мушки шешир, који су посуђивале од брата или момка .
При том су ови шешири представљали изванредно богат украс на глави , пошто су били обложени дукатима и новцем , толико да се од количине накита нису ни видели у потпуности.
Поред тога,били су још окићен перјем , за које се негде прецизно бележи да је било беле боје .
У неким изворима напомиње се и од које врсте птица је оно узимано: у западнијим крајевима најчешће се користило перје чапље , док је у неким крајевима Србије било уобичајеније кићење перјем пауна (Милићевић, 1876: 515; Поповић, 1888: 8; Драгић, 1970: 72).
У Доњој Јасеници венац украшен пауновим перјем стављао се и на главу краљице (Марјановић, 2008: 185).
Описано кићење краља аналогно је опремању и кићењу младожење, па се и на тај начин потврђује веза са свадбеним обредима, што се додатно наглашавало тиме што су понегде и краљеви имали на глави венац од парфина, као младе (Младеновић, 1973: 125).
Осим што су шешире китили дукатима и перјем, негде су на њих стављали
и цвеће , па су у том случају краљеви имали цветне капе (или краљеве круне стожастог облика, који се добијао слагањем украсних елемената на мушки шешир. Цветови се слажу унаоколо и увис, а на врх се ставља ковиље.
Са шешира су висиле трепетљике – свилене врпце у боји, које су се низале унаоколо, али нису застирале лице, односно, биле су распоређене махом на задњој страни капе, причвршећене тако да падају низ леђа.
У неким изворима помињу се само три траке, и то плава, црвена и зелена.
У неким примерима помињу су само две траке са стране, за које би се
играчице, уколико су им руке слободне, ухватиле у висини појаса (Јанковић, 1949: 156).
Забележено је и да се на крајеве крајњих трака стављао се прапорац, а на средњу стари новац (Поповић, 1888: ), или су (у новије време) присутни само прапорци (Младеновић, 1973: 125).
Прапорци се у неким изворима називају звекеће спреме, а носиле су их девојке које су играле (Јанковић, 1952: 109).
И у овом случају био је важан звук који се помоћу њих производи током
игре.
Осим шешира, краљеви на глави могу носити и шубару , која је такође окићена цвећем и шареном хартијом.
Поред шубаре носиле су и фес, а око њега су обавијале перчин, а поврх њега тепелук, односно удубљен котур од жутог метала (Ђ. М,
1901 : 46).
Остале учеснице имале су на глави некакве капе од дебеле хартије,
облепљене златном и сребрном хартијом, накићене калпаке, или црвени фес без кићанке,на чију се предњу страну стављао украс звани бареш и прстен .
У неким крајевима, уместо капа учеснице су носиле су беле везене мараме
(Стојанчевић, 1974: 538-), али су те мараме могле бити и жуте боје (Јанковић, 1952: 40).
Без обзира на то да ли су на глави имале мараме или неку врсту капе,
преостале учеснице краљичке поворке биле су још закићене са леве стране
природним цвећем (Јанковић, 1952: 40), односно китком и зеленилом
(Стојанчевић, 1974: 538-) или цветним венцима (Милић, 1927: 99).
Венчићи су се правили од цветова камилице, а око њих се стављао још и посебан украс тзв. кумош, односно ковиље заденуто као перјаница на темену (Младеновић, 1973: 125). Краљ и краљица имали су на предњој страни накит од цвећа, смиља и ковиља (Стојановић, 1858: 55;Марковац, 1940: 90 - 91) или само венац и ковиље (Поповић, 1888: .
Поред украшавања главе различитим реквизитима, у појединим изворима
описује се детаљно и начин на који су учеснице kраљичке поворке чешљале своју косу.
Тако се у појединим изворима наводи да су све учеснице краљичке групе
имале расплетену косу , која је низ леђа пуштена,, а уз све то још и свеже измивена (Ердељановић: 1, 4,).
Понегде се наглашава да је то случај само када је у путању краљева коса,
која је пуштена низ леђа, али може и да се подавије под шубару (Станковић,
1951: 32).
Краљ у неким крајевима уплете кику, коју спушта низ леђа, а на њен
крај закачи главицу белог лука, док остале учеснице каче кике око главе
(Мајсторовић, 1928: 103).
У неким крајевима чешљању косе и прављењу фризуре придавала се посебна пажња, па се део косе над челом китио низом зрнаца (ђендаром), а са страна цветићима,...


* * *
-наставиће се-

-наставак-
* * *

1.2. Краљице у власотиначком крају-Горњег Повласиња села : Свође, Крушевица , Црнатово , Бољаре, Орашје, Дадинце,.....
У времену иза нас, до пре пола века, о Ђурђевдану, у селима:Црнатово, Бољаре, Крушевица и другим селима у власотиначкоg крајa; су се окупљале Краљице и певале Краљичке песме.
Занимљиво да су у село Свође Краљице певале песме у времену Духова, када и у лужничком крају; јер овај део је и културолошко етнолошки припадао лужничком крају.
Краљице у село Свође је чинила група девојака исто као у лазарицама.
Певале су у истој народној ношњи као у лазарицама: у тројничкој недељи, од Спасовдана до Тројице у јуну месецу.
Деда Миливоје Анђелковић је у запису из 1976.године причао како је у Свођу водио и Лазарице и Краљице, које су певале по Свођу, Алексину, Великом Боњинцу, Завидинцу.
Био „вођа“ истој групи девојака која је певала и једне и друге песме у околним селима тамо где се славила слава Спасовдан и Тројца у јуну месецу.
У далекој прошлости, када су Краљице настајале, оне су имале митолошки карактер .
У основни њихов катактер био је спасавање краљеве кћери од аждаје.
Касније су песме опевале догађаје ближе сеоском животу и најчешће су као мотив имале љубав.
Краљичку групу чинило је осам девојака у село Црнатово, десет девојака у село Крушевица и 12 девојака у село Бољаре, од којих: краљ и краљица те барјактар и барјактарка.
На известан начин, ове девојке, стасале за удају и најсвечаније одевене, обилазећи домове, показивале су се, а с друге стране, добијале су прилику да изблиза осмотре домаћинства у којима је било момака за женидбу.
У народној ношљи, Краљице су изводиле игре и песме у своја и друга села.
„Краљице су ишле на Ђурђевдан-на врбицу, дванаест идемо све у једну ношњу. Носе се барјаци, на врху марама бела и прапорчић, звонце на врбу, па се врба врже око њима“. Тада се пева:
Отвор порте домаћине
Отворене су само 'ајде,
Ладо, ладо!
Ој убава мала момо,
Мајка има милу ћеру,
Ладо, ладо!
Од милос' јој цвеће сади, бачу гради,
Ладо, ладо!
Збогом остај домаћине,
Ладо, ладо!
Према казивању Наде Јовић из села Бољара, која је пре другог светског рата била у Краљицама.

Према Мири Миловановић из села Бољара, која је била у Краљицама-Краљице су забранили после Другог светског рата, зато што је краљ у речи краљ-ице, па се због тога ишло на саслушање.
Према казивању Олге Лепојевић(девојачко Стоиљковић-1923.г) Краљице су постојале у село Крушевица и такмичиле се у натпевавању у општини, па су чак биле на такмичење у Београду, а водио их је Дима Станковић, касније и Преседник општине Власотинце. Да би касније од комунистичке власти биле потпуно укинуте у свим селима у власотиначко-црнотравско-лужничком крају.




Момку:


1.2.1. Играј краље Барјактаре

Ладо, ладо тужно јадно
Омладо момче, ладо, ладо!
Отуге се разођује, ладо, ладо!
Па отиде у градине, ладо, ладо!
Па открши струк босиљак, ладо, ладо!
Па направи стручан кревет, ладо, ладо!
Стручан кревет и душека, ладо, ладо!
Па кад лехне сас девојче, ладо, ладо!
Кад уздише да мерише, ладо, ладо!
Ој убава малој мома, ладо ладо!

Запис: 1977.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Славко Димитријевић
Забележио: Мирослав Младеновић


1.2.2.Пође момче на далеко
Пође момче на далеко
Забележи јавор дрво
Забележи перунику
Забележи младу мому
Пише писмо старе мајке
Стоили ми јавор дрво
Стоили ми перуника
Стоили ми млада мома.
Одговара стара мајка
Јавор дрво одсечено
Перуника прецветала
Млада мома се удала.
Запис: 1977.године село Бољаре
Казивач: Рада Јовић (1923.г)
Забележили: Петар Милошевић ученик и наставник Мирослав Младеновић

1.2.3. Ово момче нежењено

Ој, убаве младе моме, ладо, ладо!
Овој момче нежењено,
Ајде да га оженимо!
Питујте га коју оће,
Дал' ће к раља ил' краљицу,
Ил' ће десну барјактарку.
Неће краља ни краљицу,
Оће десну барјактарку:
Барјак носи лад му дава!
Запис: 1980. године село Крушевица
Казивач: Олга (девојачко Стоиљковић село Крушевица 1923.г) Лепојевић, село Крушевица Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић наставник



1.2.4. Еј ти пера перјанине

Еј ти пера перјанине
Ко ти пера нанизао
Ја си имам много сестре
Ја си имам младу мајку
Ја си имам млого браћа
Ја си имам верну љубав
Она пера нанизала.
Запис: 1977.године село Бољаре
Казивач: Рада Јовић (1923.г)
Забележили: Петар Милошевић ученик и наставник Мирослав Младеновић


1.2.5. Трендевиле мој друга

Младо момче коња јаше
Јагодо, Јагодице
Иде Селин, пелин кине
Јагодо, јагодице
Трендавиле мој другаре
Јагодо, јагодице
Разговори мене мој другаре
Јагодо, јагодице
Тури главу у појасе
Јагодо, јагодице
Тури ноге у севдена
Тури руке у пазуке
Јагодо, јагодице
Нису зреле ни зелене
Јагодо, јагодице
Само су за гризење
Јагодо, јагодице.
Запис: 1977.године Горње Повласиње(село Крушевица), Власотинце
Казивач: Олга Лепојевић(Стоиљковић) 1923.године рођена
Забележио: Мирослав Младеновић


Девојци:

1.2.6. Бели дари везеше

Јавор растеше, ладо, ладо!
А девојче седеше, ладо, ладо!
Бели дари везеше, ладо,ладо!
Запис: 1977.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Даринка Јовић (60г)
Забележили: Симон Пешић ученик и наставник Мирослав Младеновић

1.2.7.Мајка има милу ћеру

Ој убава мала мома, ладо, ладо!
Мајка има милу ћерку, ладо, ладо!
Од милос јој цвеће сади, ладо, ладо!
Бачу гради, ладо, ладо
Па гу праћа, да гу чува
Иди ћеро мила ћеро
Кад те мајка заудава
Са што ће ти мајка
Венци вије, ладо, ладо
Сви ће девет китке купе,
Сви ће девет венци вију, ладо, ладо!

Запис: 1980-1981.године село Крушевица(махала Петковци) Власотинце
Казивач: баба Васиљка Ицић

-наставиће се-

-наставак-

Момку и девојци

1.2.8.Ладо. ладо

Обвде нама и казаше, ладо, ладо,
Ладо, ладо, нежењеног јунака
Ладо, ладо, неудавана и девојка
Ладо, ладо, ако мори и девојко
Запис: 1977.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Даринка Јовић (60г)
Забележили: Симон Пешић ученик и наставник Мирослав Младеновић


Где има нежењених и неудатих

1.2.9.Два се млади оглеђују

Ој убава мала момо, ладо, ладо!
Два се млади оглеђују,ладо,ладо!
На шарено огледало, ладо, ладо!
Чије лице поубаво, ладо, ладо!
Девојачко поубавол ладо, ладо!
Виче момче расплакаше, ладо,ладо!
Девојче га тиши, ладо, ладо!
Небој ми се лудо младо, ладо, ладо!
Подранићу на кладанци, ладо,ладо!
Измићу бело лице, ладо ладо
Подунуће ладан ветар, ладо ,ладо!
Испуцаће моје лице, ладо, ладо!
Биће моје као такво, ладо, ладо!
Ој убава мала момо, ладо, ладо!
Запис: 1979.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Ружа Миљковић (65.г)
Забележили: Снежана Миљковић ученица и наставник Мирослав Младеновић

-наставиће се-

-наставак-
Детету:

1.2.10.Ово чедо
Ој снашице Недо.
Откуд ово чедо.



Домаћину

1.2.11. Играј Краље барјактаре

Играј Краље барјактаре
Ладо, ладо, отвор порте
Домаћине, ладо, ладо, отворена
Само 'ајде, ладо, ладо!
Запис: 1977.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Даринка Јовић (60г)
Забележили: Симон Пешић ученик и наставник Мирослав Младеновић


1.2.12. Поклон домаћину

У овога дома,
Добра домаћица.
Јелени волови,
Колагор јармови.
Босиљак палице,
Жито као блато,
Краљу светли краљу,
Дивни барјактару.
Обрни се поклони се,
Поклон домаћину.
Запис:1976-1980.г.године село Бољаре и Крушевица, Власотинце
Казивач: Милошевић Олга село Бољаре и баба Васиљка Ицић село Крушевица
Забележили: Љиљана Милошевић ученица и наставник Мирослав Младеновић
1.2. 13. Збогом домаћине
Отворене су само 'ајде,
Ладо, ладо!
Ој убава мала момо,
Мајка има милу ћеру,
Ладо, ладо!
Од милос' јој цвеће сади, бачу гради,
Ладо, ладо!
Збогом остај домаћине,
Ладо, ладо!
Запис:1985. године село Бољаре
Казивач: нада Јовић село Бољаре
Забележио Милосав Миловановић-Бољарац


Ђацима


1.2.14. Девочицу препитује

Седи ђаче крај кладанче,
У руке му песмарица,
А пред њега девојчица.
Песмарицу прочитује,
Девојчицу препитује.
Да ли хоћеш ти за мене,
Хоћу, хоћу зашто да нећу.
Да ме чекаш три године,
Да ти нижем три стотине,
Три стотине, све дуката.

Запис: 1977. село Бољаре и Крушевица , Власотинце
Казивачи: Даринка Јовић (60г) и Рада Јовић(1923,г)
Забележили: ученици: Симон Пешић, Петар Милошевић и наставник Мирослав Младеновић
Војнику

1.2. 15. Војник иде и дојде
Појде војник у војску Ладо, ладо!
И бележи девојку, ладо, ладо,
Воник иде и дојде, ладо ладо
Запис: 1977.године село Бољаре и Крушевица Власотинце
Казивач: Даринка Јовић (60г)
Забележили: Симон Пешић ученик и наставник Мирослав Младеновић




1.2.16. Од девојче писмо чувај

Седе војник да вечера
Нешто му се невечера
Мајка си га питујеше
Што ми синко невечераш
Не ме питај не ти кажем
Стара мајко дошла су ми
Два три писма
Једно писмо за у војску
Друго писмо за у школу
Треће писмо од девојке
Проговара стара мајка
Врати писмо за у војску
Врати писмо за у школу
Од девојче писмо чувај.

Запис: 1977.године село Бољаре
Казивач: Рада Јовић (1923.г)
Забележили: Петар Милошевић ученик и наставник Мирослав Младеновић

Мајстору

1.2.17. Мајсторови двори

Ми дођосмо овде
Пред мајсторске дворе
Мајсторски су двори
Скоро сазидани
Камен по камену
Ивер по иверу
И по њему шета
Млада мајсторица
У наручју носи
Сина Пантелију
За ручицу води
Ћерку Анђелију
Трећа јој се вата
Скут свилена зубуна
Гледале је друге
Пак јој завиделе
Благо теби
Мајсторово љубо
У наручју носиш
Сина Пантелију
За ручицу водиш
Ћерку Анђелину
Трећа јој се вата
Скут свилена зубуна.

Запис: 1980-1981.године село Крушевица(махала Петковци) Власотинце
Казивач: баба Васиљка Ицић
Забележили: Стојана Јовић ученица и наставцник Мирослав Младеновић

Остале

1.2. 18. Млади Илија вино пије

Млад Илија вино пије
Па наздравља Иконији:
„Здрав си, љубо Иконијо!“
„Жив ми био, млад Илијо,
Сина траже у војску,
Ћеру траже за одадбу“.
„Иди дома, Иконијо,
Прати сина у војску,
Ћера мала за одадбу.
Кад нам ћера порасне,
Сам ћу дојдем у двор,
Ће давамо нашу ћеру.“
Запис: 1978. године село Козило
Казивач: Вукосава Ивановић(девојачко Здравковић) рођена 1901. године у Козилуи, живи у Смедерево
Забележила: Милованка Пешић, рођена 1957. године у село Козило, професор српског језика, живи у Власотинце

1.2.19.. Завишта се зеленко

Завишта се зеленко
Низ тој поље широко.
Сви га по ред мамише.
Не могаше га домаме.
Газдарица искочила,
Свилно сито брашњаво,
Беле руке тестене,
Па помази зеленка:
„Јела, јела, зеленко,
Ја ти носим шеницу.“
Запис: 1978. године село Козило
Казивач: Вукосава Ивановић(девојачко Здравковић) рођена 1901. године у Козилуи, живи у Смедерево
Забележила: Милованка Пешић, рођена 1957. године у село Козило, професор српског језика, живи у Власотинце



Јул 2009. г. Мирослав Б. Младеновић локални етнолог
Власотинце
1.3. Литература

[1] (Велимир Стаменковић-Лима.-ШИШАВА И ШИШАВЦИ, Власотинце 2003.г страна 104-106, Културни центар Власотинце)
[2] Из рукописа: Тихомира С: Милојковића:-ЛУЖНИЦА у простору и времену, Ниш 2008.године)

[3] Из рукописа: Мирослав Б. Младеновић Мирац- ЗАПИСИ 1976-2009.године; НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ И ВЛАСОТИНАЧКОГ КРАЈА:Горње Повласиње, 2009. године Власотинце

[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац(1948.г) село Преданча:-СЕЋАЊА на игре и песме у детињству 50-60 година 20. века у Горњем Повласињу, 2009. године Власотинце
[6] ИЗНИКАЛ МИ СТРУК БОСИЉАК-Лирске народне песме из власотиначког краја, Издавач лист „Власина“, 2000. године Влас] отинце, страна:60,61,66,67,68,131,
[7] Мислосав Миловановић-Бољарац:-БОЉАРЕ власотиначко село , Бачка Паланка 2006. године, Страна 124-130.
[8] Др Зоја Карановић, мр Јасмина Јоки:-„Краљице“ и Краљичке песме у контексту пролећних опхода, докторска дисертациа. Нови Сад 2008. године
-наставиће се-

*
Pesme i igre kraljica i lazarica iz vlasotinačkoga kraja - MyCity
www.mycity.rs/.../Pesme-i-igre-kraljica-i-lazarica-iz-vlasotinackoga-kraja.html - Кеширано -Слично
18 мар 2010 ... Попови и други управници народни уништили су овај обичај. Још се само нађе ..... Забележио: Мирослав Младеновић наставник 1.2.4.
http://www.mycity.rs/Srpska-knjizevnost/Pesme-i-igre-kraljica-i-lazarica-iz-vlasotinackoga-kraja.html

*
-наставиће се-