Đura Jakšić

Naslov: Đura Jakšić Sub Jun 28, 2008 9:33 pm

Danas sam ponovo chitala pripovetke Djure Jakshica....
Bash me rastuzila '' Neverna Tijana''...
Pricha pochinje rechenicom : Je l' to bozija volja bila?

I kad sam mislila da sam se bash rastuzila, ono : '' Sirota Banacanka''..
Necu vishe da chitam....

Naslov: Re: Đura Jakšić Sub Jun 28, 2008 9:35 pm

Rekose da je Djura Jaksic "slika i prilika naseg narodnog karaktera i temperamenta, otvorenog i prkosnog, gordog i snishodljivog, bujnog i mekog kao pamuk, lelujavog izmedju paradoksalnih krajnosti, zbog toga na prvi pogled nedosljednog, a u sustini vazda iskreno i dosljedno junacki, kavaljerski i drustveno zanesenog za istinu i pravdu, ne za onu apstrakciju, vec za stvarnu, ljudsku istinu i pravdu, koje ne trpe ni u opstoj covjecanskoj ni u uzoj nacionalnoj zajednici uvredljive i bolne nejednakosti i prepotencije." I tako osta do dana danasnjeg, osta Djura Jaksic da zivi kroz svoju poeziju, da sa svojim tipicnim osobinama starinskog Srbina - Balkanca da primjer onog kamena sto se iz praha dize u nebo. Osta za vijekove vijekova.

Jaksic bjese idealist koji je do svoje smrti brkao stvarnost i mastanja, sve pojave ovoga svijeta vidio je u kontrastu zarke svjetlosti i tamne sjenke, a takva bjese i njegova poezija. Nagon ka pjesnickom stvaralastvu bjese prirodan, izvoran i neodoljiv, potaknut zeljom da se otvori, da ljudima kaze sve svoje strahove, tegobe, bolove i ponizenja. Zanimljiva je cinjenica da je Jaksic bio samouk pjesnik. Mozda je bas zbog toga njegova poezija prihvacena u narodu, mozda je zbog toga on do danas ostao najomiljeniji narodni pjesnik, zato sto je ta poezija dolazila iz duse i obilovala ljutnjom, srdzbom, bijesom, zato sto je bio covjek iz naroda, covjek koji je bio tu da izrazi njihova zajednicka osjecanja. Glas mu bjese silan i gromovit, rijec ostra i ubojita, ali cilj koji je htio da dosegne plemenit i sjajan; svaki stih mu bjese novo iskustvo, a svaka pjesma korak do cilja. Njegove rijeci su izlazile iz njegove duhovne mirnoce, ili pak iz duse u kojoj vlada nemir, i takve su i njegove pjesme bile, takvi su bili i pejzazi u kojima je stanovala njegova pjesnicka dusa ponekad mirni kao noc, a ponekad nemirni kao planinski visovi, stijenje, Golgota... I boje su takve, crne i crvene, nemirne i razigrane, ostre sa jakim plamsajima. Takav je bio i Djura Jaksic.

" Nozevi kad mi srce podele,

Nad grobom zvekne krvavi mac,

Slatke devojke, ruzice bele,

Necu da cujem vas gorki plac!"

"Pjesnici kao Djura su male mirisne gorske livade. Onamo odlazimo svaki dan, uzivamo, krijepimo se i vedre duse vracamo se doma; ovamo nas rijetko kad nanese put, zabavimo se koji casak i rastajemo se tuzna srca s gorskim stanom. Mozda srce nase vise osjeca ovdje nego onamo, zato sto onamo nema nista za zaljenje. Mozda je tako i meni bilo."

Naslov: Re: Đura Jakšić Sub Jun 28, 2008 9:36 pm

…Ponoć je.

U crnom plaštu nema boginja;
slobodne duše to je svetinja.
To gluho doba, taj crni čas.
Al’ kakav glas?…
Po tamnom krilu neme ponoći
ko grdan talas jedan jedini
da se po morskoj valja pučini, -
lagano huji k’o da umire,
il’ da iz crne zemlje izvire.
Možda to dusi zemlji govore?
Il’ zemlja kune svoje pokore?
Il’ nebo,možda, dalje putuje
da moju kletvu više ne čuje’
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
poslednji put se s zemljom rukuje!
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane
Zar da ostane -
tama?...
I hod se čuje...
Da l’ ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi.
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il’ kradom oblak die naviše?
Il’ bonik kakav teško uzdiše?
Il’ anđo melem s neba donosi?
Il’ oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?...
Možda se krade da nama popije
i ovu jednu čašu radosti?
Il’,možda, suza ide žalosti

Naslov: Re: Đura Jakšić Sub Jun 28, 2008 9:37 pm

Jednoj nestasnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
Dajes mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

Je l' to ljubav?... Je li sala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?

Il' si dosla zluradice,
Da me varkas, da me jedis?
Izmucene stare grudi
Da povredis, da pozledis?

- Ja te ljubim!... Tvrdis, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, duso, tesko pada...

Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra ziva -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

1875.

Naslov: Re: Đura Jakšić Sub Nov 08, 2008 12:54 am

А на души оста, ко скрхана биљка,
Ил' ко тужан мирис увела босиљка,
Једна тешка рана, тежак уздисај.

(Ђура Јакшић; На Липару)

Naslov: Re: Đura Jakšić Sre Nov 26, 2008 11:30 pm

Mila

"Vina, Mila!" orilo se
Dok je Mila ovde bila,
Sad se Mila izgubila.
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku malih,
- Ma se rasto bela sveta -
Meto čaše od bermeta
Otrova bi progutali -
Ana toči, Ana služi
Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra, ko da peva,
Ko da žedni, ko da pije,
Ko li brigu da razbije...?
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Nebo

Nebo moje, sunce moje,
Zagrli me, poljubi me!
Željan sam ti pusta raja:
Zagrljaja, uzdisaja;
Zagrli me, raju moj!
Tude bele ruke sklopi,
Tako! Čekaj! Ljubi! Ljubi,
Dok se teret ne izgubi,
A srce ne rastopi -
Ne izgori život moj!

Naslov: Re: Đura Jakšić Sre Nov 26, 2008 11:32 pm

Отаџбина

И овај камен земље Србије,

Што претећ сунцу дере кроз облак,

Суморног чела мрачним борама,

О вековечности прича далекој,

Показујући немом мимиком

Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,

Те црне боре, мрачне пећине;

А камен овај, ко пирамида

Што се из праха диже у небо,

Костију кршних то је гомила

Што су у борби протиб душмана

Дедови твоји вољно слагали,

Лепећи крвљу срца рођеног

Мишица својих кости сломљене, -

Да унуцима спреме бусију,

Оклен ће некад смело презирућ

Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,

До тог бедема -

Ногом ћеш ступит можда , поганом!

Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове

Како тишину земље слободне

Са грмљавином страшном кидају;

Разумећеш их срцем страшљивим

Шта ти са смелим гласом говоре,

Па ћеш о стења тврдом камену

Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати!

Ал један израз, једну мисао,

Чућеш у борбе страшној ломљави:

"Отаџбина је ово Србина!"

Naslov: Re: Đura Jakšić Sre Nov 26, 2008 11:32 pm

Padajte braco

Padajte, braco! Plin'te u krvi!

Ostav'te sela, nek gori plam!

Bacajte sami u oganj decu!

Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braco, junaci, ljudi!

Za propast vasu svet ce da zna...

Nebo ce plakat dugo i gorko,

Jer nece biti Srbina...

Mi nesmo braca, mi Srbi nesmo!

Ili vi neste Nemanjin soj?

Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -

Ta da smo braca - oh, boze moj!...

Ta zar bi tako s Avale plave

Gledali ledno u ognjen cas?

Ta zar bi tako - oh, braco draga!

Ta zar bi tako prezreli vas?

Prezrite bratstva, pokor i kletvu!

Sto nebo dade, pogaz'te vi!

Ta nije l' gresno, nije li grozno -

Krv dece vase gledamo mi!...

A gde je pomoc, il' suza bratska?

Il' "Juris, rode, za brata svog!"?...

U veljoj bedi, smrti i krvi

Danas vas, same, ostavlja bog!...

Al' opet, gresan, gresno sam pevo -

Ranjeno srce naroda mog!

Ta Srbin kipi - kipi i ceka -

Al' ne da djavo... il' ne da bog!

1862.

Naslov: Re: Đura Jakšić Sre Nov 26, 2008 11:33 pm

Gdje ja

Gde ja secer sijem,

Tu otrov izrasti;

Gde ja pevat' mnijem,

Tu cu u plac pasti.

Gde na druga brojim,

Tu krvnika imam,

Gde ja lovor svojim,

Trnom venac primam.

- Skoro sveca kraju,

Danak crnoj noci,

Al' kraj mome vaju

Nikad nece doci.

Naslov: Re: Đura Jakšić Sre Nov 26, 2008 11:33 pm

Vece

Kao zlatne toke krvlju pokapane,

Dole pada sunce za goru, za grane.

I sve nemo cuti, ne mice se nista,

Ta najbolji vitez pade sa bojista!

U srcu se zivot zastrasenom taji,

Samo vetar huji... To su uzdisaji...

A slavuji tiho uz pesmicu zale

Ne bi li im hladne stene zaplakale.-

Nemo potok bezi - ko zna kuda tezi?

Mozda grobu svome - moru 'ladjanome!

Sve u mrtvom sanu mrka ponoc nadje,

Sve je izumrlo - sad mesec izadje!...

Smrtno bleda lica gore nebu leti...

Poginuli vitez... eno se posveti!...

1857.

Naslov: Re: Đura Jakšić Sre Nov 26, 2008 11:34 pm

Putnik

Uvek na opazu

Kud covek ne brodi

Birajuci stazu

Koja sreci vodi.

Gledi staze redom:

Ovom necu ici;

Idem pravo sredom

Pre cu k meti stici.-

I polazi s bogom

Putem putnik mladi,

Mladom, lakom nogom

Po cvetnoj livadi.

Sto je drugom tesko,

Lako je za njega,

Srce mu s' vitesko

Ne strasi nicega.

Po bregovi tudji

Ko zerav se sija,

Ide pevajuci

A znoj ga probija.-

Sa junackim skokom

Sve bede obara,

Pred njegovim okom

Sve se u raj stvara.-

Mnogo je obiso

Sveta pregolema,

I doma bi iso

Al vec doma nema.-

Mira meni treba,

Snaga mi je pala,

A zaradit hleba

Ruka j' malaksala.-

Ah! al' nigdi stanka,

Nigdi za meneka!

Starost me nejaka,

Starost mene ceka!

I sa tugom veljom

Laca stap opeta,

No ne s onom zeljom

Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,

Ne treba mu vise,

Sve mu vec pakosti

O grudi razbise.-

Vrane njemu kose

Postase srebrne-

Dobro noge nose

-Da u grob posrne.-

Zbogom, svete beli!

Ja stazu izbira,

Dusa dalje zeli,

Telo iste mira.

I sve na opazu

Dalje putnik hodi,

R a d o s l e d i s t a z u,

K o j a g r o b u v o d i ..

1855.

Naslov: Re: Đura Jakšić Sre Nov 26, 2008 11:35 pm

Ponoc

...Ponoc je.

U crnom plastu nema boginja;

Slobodne duse to je svetinja...

To gluvo doba, taj crni cas -

Al' kakav glas?

Po tamnom krilu nema ponoci

Ko grdan talas jedan jedini

Da se po morskoj valja pucini -

Lagano huji - ko da umire,

Il' da iz crne zemlje izvire?

Mozda to dusi zemlji govore?

Il' zemlja kune svoje pokore?

Il' nebo, mozda, dalje putuje,

Da moju kletvu vise ne cuje?

Pa zvezde placu, nebo tuguje,

Poslednji put se s zemljom rukuje...

Pa zar da neba svetu nestane?

Pa zar da zemlji vise ne svane?

Zar da ostane -

Tama?...

I hod se cuje -

Da l' ponoc tako mirno putuje?

Ni vazduh tako tiho ne gazi -

Ko da sa onog sveta dolazi?

Il' kradom oblak ide navise?

Il' bolnik kakav tesko uzdise?

Il' andjo melem s neba donosi?

Il' ostru kosu da ga pokosi?

Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...

Mozda se krade, da nam popije

I ovu jednu casu radosti?

Il' mozda, suza ide zalosti?

Da nas orosi tuzna kapljica?

Ili nam mrtve vraca zemljica?

. . . . . . . . . . . . . .

Vrata skrinuse...

O, duse! O mila seni!

O, majko moja! O, blago meni!

Mnogo je dana, mnogo godina,

Mnogo je gorkih bilo istina;

Mnogo mi puta drhtase grudi,

Mnogo mi srca cepase ljudi;

Mnogo sam kajo, mnogo gresio

I s hladnom smrcu sebe tesio;

Mnogu sam gorku casu popio,

Mnogi sam komad suzom topio...

O, majko, majko! O, mila seni!

Otkad te, majko, nisam video,

Nikakva dobra nisam video!...

Il' mozda mislis: Ta dobro mu je,

Kad ono tiho tkanje ne cuje,

Sto pauk veze zicom tananom

Nad onim nasim crnim tavanom,

Medju ljudma si - medju bliznjima -"

Al' zlo je, majko, biti medj njima!

Pod ruku s zlobom pakost putuje,

S njima se zavist bratski rukuje,

A laz se uvek onde nahodi

Gde ih po svetu podlost provodi;

Laska ih dvori, izdajstvo sluzi,

A nevera se sa njima druzi...

O, majko, majko, svet je pakostan -

Zivot je, majko, vrlo zalostan...

. . . . . . . . . . . . . . . .

1966.

Naslov: Re: Đura Jakšić Sre Nov 26, 2008 11:36 pm

Osmeh

Volem slusat morskijeh talasa

Strahovitu smrtonosnu jeku,

I nozeva krvozednu seku,

I lajanje nesnosljivih pasa;

Volem cuti groma lelek pusti,

I urlanje lavova svirepo:

Nego osmeh umereni lepo

S covecijih tankih slusat usti.

More davi, strasno lav ujeda,

Sablja sece, grmec grom obara -

Al' toliko pokora ne stvara,

Kao osmeh covecijeg jeda.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

ĐURA JAKŠIĆ

ĐURA JAKŠIĆRođen 1832 godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, pa i nemačkog jezika.

U revoluciji od 1848, 1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen.

Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856.

Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini).

Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.

Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske.

Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine.

Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

***

Književni rad Đure Jakšića

DEVOJKA U PLAVOMĐura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.

Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku pozije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.

U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta.

Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.

Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak.

Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja i Jelisaveta. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878.

Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike Pesme.

Najznačajnije epske pesme su: Bratoubica, Nevesta, Pivljanina Baja, Barjaktarovići, Mučenica i Pričest.

Napisao je i tri drame u stihu: Seoba Srbalja, Jelisaveta i Stanoje Glavaš. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.

Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih.

Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.

Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao Na Liparu, Mila, Koga da ljubim, Put u Gornjak, Kroz ponoć nemu, spadaju u najbolje stihove srpske poezije.

***

Kritički osvrt na stvaralaštvo Đure Jakšića

NOĆNA STRAŽAKad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta.

On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje pretstavlja, kao što Bajron pretstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.

Njegove najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i sklada’.

Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas igra.

Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.[You must be registered and logged in to see this image.]

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Nedelja

Sa toronja nedeljicu
Prvo zvono kad označi,
Svaka majka svoju decu
U svečano preoblači.

Drugo zvono kad zazvoni,
Majka s decom u hramu je;
Pobožno se mole oni —
I Bog njine molbe čuje.

Kad oglasi nedeljicu
Zvono treće, starac stari
Slabu vodi on dečicu,
Kojom tuga gospodari.

Kuda starac decu vodi?
Kuda li će za njim, mladi?
Ide ćerku da pohodi
sa sedmoro unučadi.

Groblju ide, Boga moli
Sa sedmoro siročadi:
Sebi ćerku da izmoli,
Njima majku da povrati.

Tu se silna suza roni,
Gde se majka oplakuje.
Pobožno se mole oni —
Al' im molbe Bog ne čuje.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Sve je prošlo...

Sve je prošlo što mi se mililo,
Mojih dana prispelo je veče;
Čini mi se u snu mi se snilo —
San je bio — al' i san proteče!...

Imah momu koja me volela —
I danas mi za njom srce vene;
Duša bi mi ostavila tela,
Te devojke kad se opomene!

Već sam s njome staj'o pred oltarom,
Da postignem što mi srce žudi,
S plamom srca, sa ljubavim žarom —
Al' smrt njena od sna me probudi.

Mislio sam sred mačeva ljuti',
Gde junaci svome gnevu gode,
Bolnom srcu mrku krv prosuti
Na bojištu srbinjske slobode,

Al' san ode k'o prolećni sneže,
Krv ne osta srca na bojištu,
Na njem' zmija k'o da otrov leže,
Prošlosti ga tako rane tištu!...

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Osećam...

Osećam miš'cu snažnu i jaku,
U srcu krvi, u krvi boj —
Pa gde je časak?... U tome času
Da prsne krvca za narod moj!

O, gnjili svete, truleži sramna,
Skapaćeš tako u miru tom!
Il' će te neba vihor razorit',
Il' božja gneva grmeći grom.

Il' će ti Marko — kad jednom dođe —
Topuzom žića zagatit' tek...
Il' padaj, majko sveta i ljudi,
Il' rađaj ljude i rađaj vek!

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Moja Milka

Često plamom plane lice,
Zažare se jagodice;
Kao da me muče, biju,
Rumen dođem do očiju.

S otim žarom u obrazi
Da me nešto Milka spazi!
Zacelo bi pomislila
Da se ljubav u krv slila.

Zaljubljena, umiljata,
Pala bi mi oko vrata;
Oseć'o bi' srce njeno,
Kako igra, razdraženo;

A oko me čarno gleda,
Bijele me ruke grle,
Usnice su slatkog meda
Na mojima izumrle. —

— Oj, devojko! Oj, anđele!
Odvij tvoje ruke bele!
Meka ruka tvrdo steže,
Poljupci me sagoreše!

Plamti lice, srce gori,
Tebe ljubav žarka mori —
Ali mene, raskidane
Mladog srca stare rane!...

— Ah, klonuše ruke bele,
Stišaše se grudi bajne,
Medna usta ništ' ne vele,
Ali zbore suze sjajne!...

Javno vlasništvo

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Na Liparu

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il' su i vas, možda, jadi otovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet —
Pa dođoste samo, da, kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set?...

Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti,
Kao ti...
— Ćiju ći!

Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se, mesto srca, uhvatio led.

S belom bulom,
Sa zumbulom
Šaren-rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi,
Srca topiti...
— Điju ći!

Moje tice male, jadni sirotani!
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbeg'o me maj,
A na duši osta, k'o skrhana biljka,
Il' k'o tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što, preteć' suncu, dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tamnih[3] to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, k'o piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protib dušmana
Dedovi tvoji voljno slágali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo, preziruć',
Dušmana čekat' čete grabljive.

I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema,
Nogom ćeš stupit', možda, poganom.
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati...
Al' jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
»Otadžbina je ovo Srbina!«

Javno vlasništvo

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Padajte, braćo!

Padajte, braćo! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna...
Nebo će plakat' dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina...

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi —
Ta da smo braća — oh, Bože moj!...

Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako — oh, braćo draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?

Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Što nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' grešno, nije li grozno —
Krv dece vaše gledamo mi!...

A gde je pomoć, il' suza bratska?
Il' »Juriš, rode, za brata svog!«?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja Bog!...

Al' opet, grešan, grešno sam pevo —
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi — kipi i čeka —
Al' ne da đavo... il' ne da Bog!

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Ponoć

... Ponoć je.
U crnom plaštu néma boginja;
Slobodne duše to je svetinja.
To gluho doba, taj crni čas —
Al' kakav glas?...
Po tamnom krilu neme ponoći
K'o grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini,
Lagano huji, k'o da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire.
Možda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, možda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane —
Tama?...
I hod se čuje...
Da l' ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi.
K'o da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše?
Il' anđ'o melem s neba donosi?
Il' oštru kosu, da ga pokosi?
Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?...
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il', možda, suza ide žalosti,
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
... ... ... ... ... ... ...
Vrata škrinuše...
O, duše! O, mila seni!
O, majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca ceepaše ljudi,
Mnogo sam kaj'o, mnogo grešio
I hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko! O, mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video...
Il', možda, misliš: »Ta dobro mu je
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom!
Među ljudma je, među bližnjima!«...
Al' zlo je, majko, biti međ' njima:
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
s njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi,
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži...
O, majko, majko, svet je pakostan,
Život je, majko, vrlo žalostan...

:zvezde 1:

Naslov: Re: Đura Jakšić Ned Avg 15, 2010 6:24 pm

Osmeh

Volem slusat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I nozeva krvozednu seku,
I lajanje nesnosljivih pasa;

Volem cuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S covecijih tankih slusat usti.

More davi, strasno lav ujeda,
Sablja sece, grmec grom obara -
Al' toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh covecijeg jeda.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

Naslov: Re: Đura Jakšić Uto Jul 23, 2013 9:47 pm

sonia ::: Danas sam ponovo chitala pripovetke Djure Jakshica....
Bash me rastuzila '' Neverna Tijana''...
Pricha pochinje rechenicom : Je l' to bozija volja bila?

I kad sam mislila da sam se bash rastuzila, ono : '' Sirota Banacanka''..
Necu vishe da chitam....

Đura Jakšić jeste slika i prilika naše (i sadašnje ) umetničke stvarnosti .
Čovek sa toliko vrednosti i talenata ,bio je celog života puki siromah ,ismevan i odbačen od onih koji mu duhovno nisu ni do kolena ,a od kojih je materijalno zavisio ,od sitnih činovničkih duša ,i naravno da je to dalo puno gorčine .Stalno na ivici egzistencije ,razočaran u sve ideale ,čak i pokušaj da se posveti političkoj satiri ispao je nesrećan po njega .
I umro je u mračnom raspoloženju ,tuberkolozan ,u dugovima ,potpuno skrajnut i dobrano načet alkoholom ,tako da i ne čudi ton njegovog stvaranja .
Naravno ....njegova veličina se shvatila tek posle smrti ,kao što obično kod nas i biva.

[You must be registered and logged in to see this image.]

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

европи
Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
„Па изгините!”

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!”

» Ljubavi poznatih ljudi