Pedijatrija

Naslov: Pedijatrija Pet Feb 01, 2013 4:29 am

Kašalj je najčešći znak
bolesti dece, bilo da se javlja kao blago kašljucanje ili kao iznurujući
kašalj, koji mu ne da spava i jede.

Postoje brojni
uzroci kašlja kod dece. Najčešće je to simptom infekcije. Infekcija može
zahvatiti gornje disajne puteve: akutna respiratorna infekcija, angina,
faringitis, sinuzitis; donje: traheitis, bronhitis, pneumonija
(zapaljenje pluća). Može zahvatiti istovremeno i gornje i donje disajne
puteve.

Na drugom mestu po učestalosti nalazi se kašalj
zbog suženja disajnih puteva (bronhospazma), što se javlja kod astme i
opstruktivnog bronhitisa. Kašalj nastaje i zbog zapušenja disajnih
puteva bronhijalnim sekretom, udahnutim stranim telom ili tečnostima. Na
kraju može nastati zbog vraćanja želudačnog soka u jednjak (GERD),
otoka pluća različitog porekla, nadražaja plućne maramice, kongenitalne
anomalije, srčanog oboljenja...

Kašalj je normalan
refleks - odbranbeni mehanizam organizma, koji na taj način obezbeđuje
prolaznost disajnih puteva. On nije bolest. Ako se javlja često
predstavlja simptom neke bolesti.

Suv ili nadražajan kašalj

Ovo
je najčešći tip kašlja kod dece. Naziva se suvi kašalj, jer dete ništa
ne iskašljava. Takođe i nadražajni, jer nastaje draženjem nervnih
završetaka u disajnim putevima, što započinje refleks kašlja.

Infekcije
gornjih disajnih puteva: Virusne infekcije gornjih disajnih puteva su
najčešći uzrok suvog kašlja. Najčešće su to respiratorni virusi koji
dovode do stvaranja male količine sekreta. On se sliva niz zadnji zid
ždrela, nadražujući nervne završetke, kojih najviše ima u grlu i
dušniku. Tako izazvan kašalj je u početku vlažan. Roditeljima se čini da
dete ima nešto da izbaci. Uskoro virusi ogoljuju sluzokožu tako da se
nastavlja suv, nadražajni kašalj. Bolest obično počinje curenjem nosića,
kijanjem i otežanim disanjem na nos. Temperatura je normalna ili malo
povišena. Mogu biti prisutni glavobolja, malaksalost i suzenje očiju.
Suvi kašalj mogu izazvati i bakterijska zapaljenja gornjih disajnih
puteva.

Tokom disanja sekret koji se slio iz nosa u
ždrelo može da vibrira. Taj zvučni fenomen roditelji mogu čuti bez
stetoskopa i pomisliti da dete ima bronhitis ili astmu.

Pleuritis:
Za zapaljenje plućne maramice (pleuritis) je karakterističan
iscrpljujući suvi kašalj. Kod ove retke bolesti dete gotovo neprekidno
kašlje. Obično je zapaljenje plućne maramice udruženo sa zapaljenjem
pluća tako da dete istovremeno i iskašljava.

Udisanje
stranog tela: Kod male dece suv kašalj može da bude posledica udisanja
stranog tela. To je najčešće deo igračke ili sitni tvrdi komadić hrane
npr. kikiriki. Dete uporno kašlje, teško i nepravilno diše, suze mu oči,
a na usta (pa i nos) mu izlazi dosta sekreta. Kašalj je zaštitni
mehanizam kojim organizam nastoji da izbaci strano telo. Ako dete može
da diše, govori i plače, pustite ga da iskašlje, a odmah zovite hitnu
pomoć ili ga vodite u bolnicu. Ne pokušavajte da vadite strano telo, ne
udarajte ga po leđima i ne okrećite ga naopačke. Ti zahvati su
predviđeni za situaciju kada dete ne može da diše.

Astma:
Postoji oblik astme koji se ispoljava samo suvim kašljem. To je kašalj
koji dugo traje, duže od tri nedelje. Ostali simptomi astme nisu
prisutni (nema otežanog disanja, sviranja u grudima i osećaja teskobe u
grudima): Spirometrija je normalna. Dijagnoza se teže postavlja jer se
obično ne misli na astmu. Bolest dobro reaguje na antiastmatičnu
terapiju.

Laringitis: Kod zapaljenja grkljana
(laringitis) napad kašlja je dramatičan. Dete teško diše, nekada izgleda
kao da se bori za vazduh, kašlje suvo, promuklo, dugotrajno. Kašalj
liči na "lavež psa". Diše promuklo "hripavo", stridorozno (stridor -
medicinski naziv tog tipa disanja). Laringitis je najčešće izazvan
virusima. Iako deluje dramatično bolest nije teška. Dete obično nema
temperaturu i van napada kašlja dobro je raspoloženo.

Zapaljenje
grkljana bakterijom Haemophilus influenzae je praćeno visokom
temperaturom i brzim razvijanjem otoka, koji otežava disanje. Dete je
teško bolesno i mora hitno u bolnicu. Na sreću, zbog uvođenja vakcine
(Hib) protiv ove bakterije bolest je sve ređa.

Sindrom
slivanja sekreta niz zadnji zid ždrela: Sekret koji se sliva iz nosa u
ždrelo može biti uzrok dugotrajnog kašlja. Suvi kašalj ili kašljucanje
nastaje zbog nadražajnog delovanja sekreta na nervne završetke u ždrelu.
Osim toga nos je ili zapušen ili curi, a često postoji i bol u grlu.
Ovo stanje može da traje mesecima. Leči se antihistaminicima i kod veće
dece kortikosteroidima u vidu spreja za nos.

Sinuzitis:
Zapaljenje sinusa daje iste simptome kao predhodni sindrom. Razlika je u
tome što je prisutan bol u predelu lica (čelo ili gornji zubi), a kod
akutnog se može javiti povišena temperatura. Razlika postoji i u
lečenju, jer se kod sinuzitisa koriste antibiotici.

Hiperreaktivnost:
Nedelju ili više dana nakon bolesti sluzokoža disajnih puteva je
preosetljiva (hiperreaktivnost disajnih puteva). Zbog toga povremeno
može da se javlji napad suvog kašla, isprovociran hladnim vazduhom,
duvanskim dimom, fizičkim naporom, smehom ili govorom. To roditelje
zabrinjava, jer misle da dete nije ozdravilo, pa mu nekada daju
antibiotike na svoju ruku. Dovoljno je dati mu malo tople supice, čaja,
eventualno biljni sirup za ublažavanje kašlja.

Vlažan kašalj

Vlažan
kašalj je tipičan za zapaljenja donjih delova disajnih puteva. Naziva
se i produktivan, jer je praćen stvaranjem veće količine sekreta, koji
se nagomilava u srednjim i malim bronhiolama ili u plućnom tkivu. Veća
deca ga iskašljavaju na usta, pa i nos. Manja deca to ne mogu. Ona
gutaju sekret, a neretko ga povrate (vidi se sluz u povraćanom
sadržaju).

Ova vrsta kašlja je korisna, jer dovodi do
izbacivanja sekreta, što ubrzava ozdravljenje. Međutim, iskašljavanje je
naporno, a potrebno je vreme da se infekcija suzbije lekovima, tako da
prestane nagomilavanje sekreta.

Pneumonija: Najčešći
uzrok vlažnog kašlja je zapaljenje pluća. Dete ima povišenu temperaturu,
otežano diše, kašlje i iskašljava. Često je zapaljenjem zahvaćena
plućna maramica, tako da je prisutan i suvi kašalj, kao i bol u grudima u
vidu probada. Zbog naprezanja disajnih mišića u toku kašlja, može da se
javi bol u čitavim grudima ili iza grudne kosti.

Bronhitis:
Kašalj je osnovni simptom akutnog bronhitisa. U početku je suv ili sa
malom količinom žilavog sekrta. Kasnije dolazi do iskašljavanja žitkog
sadržaja. Kašalj može da se javi u vidu napada, a ako dođe do suženja
disajnih puteva, onda se javlja otežano disanje i sviranje u grudima
slično kao kod astme. Ponekad je kašalj praćen povraćanjem. Zbog
naprezanja disajnih mišića u toku kašlja, može da se javi bol u čitavim
grudima ili iza grudne kosti.

Cistična fibroza: Deca kod
kojih se ponavlja zapaljenje pluća ili bronhitis, a koža im je slana,
verovatno imaju naslednu bolest: citičnu fibrozu. Ova bolest treba da se
dijagnostikuje što ranije, jer neprepoznata dovodi do komplikacija na
plućima koja mogu skratiti život.

Svirajući kašalj

Astma:
Ovo je kašalj tipičan za astmu u napadu. U pitanju je poseban tip
disanja, koji nastaje zbog suženja srednjih i sitnih disajnih puteva,
dok je kašalj uglavnom vlažan. Napad otežanog disanja se najčešće javlja
pred zoru. Dete ga oseća kao ne mogućnost izdaha vazduha ili teskobu,
stezanje i bol u grudima. Otežano disanje je obično praćeno zviždanjem
ili sviranjem u grudnom košu. Taj fenomen, stručno nazvan vizing, se
čuje stetoskopom, a u težim slučajevima ga i roditelji čuju. Zviždnje je
prisutno tokom izdaha, a često i tokom udaha. Disanje je usporeno,
izdah jako produžen, a udah bučan i kratak. Detetu je lakše da sedi,
bledo je i uplašeno. Kada napad otežanog disanja (dispneja) prođe sledi
kašalj sa oskudnim iskašljavanjem sluzavog i lepljivog ispljuvka.
Nastupa olakšanje, dete se malo preznoji i zaspi.

Napad
otežanog disanja može da se javi i kod dece koja nemanju astmu već neku
zapaljenjsku bolest donjih disajnih puteva, uglavnom bronhitis. Kod
njih se najpre javlja kašalj, a zatim zbog nagomilavanja sekreta dolazi
do napada otežanog disanja sa čujnim zvižducima tokom disanja.

Pedijatrija Modify_inline

Location : dreamland :))) Humor : :D Datum upisa : 02.08.2012

Alergijske bolesti
predstavljaju bolesti savremenog doba i u neprestanom su porastu. Daju
veoma različite simptome, s obzirom na to da se alergija može javiti na
bilo kom organu. Sve češće kod nejasnih simptoma, lekari i pacijenti
pomišljaju na alergijske bolesti i zahtevaju njihovu dijagnostiku.

Dijagnoza
alergijskih bolesti nije uvek laka. Organizam može imati sklonost
razvoju alergijske bolesti, što se može laboratorijski dokazati, a da se
ona nikada ne pojavi. Povišene vrednosti imunoglobulina E (IgE) se
često sreću kod alergijskih bolesti, ali nisu specifične za njih, jer se
javljaju i kod drugih. Sa druge strane, niske vrednosti IgE, uz tegobe
tipične za alergije, ne isključuje njenu dijagnozu.

Šta je bitno za postavljanje dijagnoze

Za
postavljanje dijagnoze alergijske bolesti najbitnije su pacijentove
tegobe, njihova povezanost sa alergijskim nadražajima i određenim
situacijama, analiza mehanizama nastanka alergije, dok laboratorijske
analize predstavljaju pomoćnu metodu.

Nekada su tegobe
tipične tako da laboratorijsko istraživanje nije neophodno. Ako se javi
sekrecija iz nosa, kijanje i svrab nosa i očiju svakog proleća pri
pojavi prvog polena, očigledno je u pitanju alergijski rinitis. Osip u
odojčeta, koji se javi svaki put kada popije flašicu mlečne formule
ukazuje na alergiju.

Mehanizam nastanka alergijske
reakcije je složen. Neke nastaju nekoliko minuta ili sati nakon
delovanja alergena. To su rane alergijske reakcije koje se javljaju kod
koprivnjače i astme. Simptomi alergiske reakcije se mogu javiti više
dana ili nedelja nakon delovanja alergena – kasne alergijske reakcije
kao kod alergije na hranu i atopijskog dermatitisa i ekcema.

Razvijene
su brojne metode za utvrđivanje alergija, od kojih su mnoge naučno
neutemeljene, te često navode pacijente na nepotrebno izbegavanje nekih
pretpostavljenih alergena, prvenstveno hrane, što daje više štete no
koristi. Kod nas se primenjuje samo nekoliko naučno utemeljenih metoda
za dijagnozu alergijskih bolesti.

Testovi krvi

U
uzorku pacijentove krvi određuje se ukupna količina IgE ili količina
specifičnih IgE na određene alergene, odnosno reaktivnost ćelija krvi na
delovanje alergena. Ovi testovi su pogodni za dijagnozu ranih alergija,
kod kojih organizam stvara antitela iz grupe IgE.

Kad
se, alergijska reakcija odigrava u tkivu (crevu, koži), mehanizmima koji
nisu posredovani IgE, nije važnono testiranje krvi, već se u nekim
slučajevima mora analizirati samo zahvaćeno tkivo (npr. uzorak sluzokože
creva).

Kožni testovi

Testova koji se
izvode na koži su efikasniji kod ranih alergijskih reakcija, uključujući
i reakciju uz očešće IgE. Od tih testova najčešće se koristi ubodni
kožni test (PRICK). Test se izvodi stavljanjem kapljice rastvora
alergena na kožu, kroz koju se laganim ubodom probije gornji sloj kože i
čeka reakcija koja se razvija tokom petnaestak minuta. U nekim
slučajevima test se očitava i odgoženo, nakon 4-6 sati. U pozitivnom
kožnom testu su povišene vrednosti IgE, što se može dokazati i testom
krvi. Međutim, ovaj test je efikasniji, jer uključuje i reaktivnost
kože, pa je lažno pozitivan rezultat isključen.

Dijagnoza
tzv. „kasnih“ alergijskih reakcija je mnogo složenija, jer se one
odvijaju u pojedinom organu, a uključuju ćelije koje se ne ponašaju isto
u tkivu i u krvi. Tu se koristi, naročito kod kožnih alergija, tzv.
„patch“ test (oblik kožnog testa). Kod njega se na netaknutu kožu nalepe
alergeni u vidu flastera, ostave da deluju 24 sata, a reakcija kože se
očitava nakon 48 i 72 sata. Ovi testovi se koriste kod odraslih, kod
dece retko.

Testovi eliminacije i provokacije

Kod
sumnje na tzv. „kasnu“ alergijsku reakciju, važno je utvrditi
povezanost sa delovanjem alergena. To nije lako jer uneta hrana može da
dovede do alergije nakon nekoliko dana. Hrana na koju se sumnja mora da
se izbaci iz jelovnika najmanje nedelju dana. Za to vreme treba pažljivo
zapisivati šta se pojede i koje se tegobe javljaju. U slučaju da se
eliminacijom namirnice eliminišu i tegobe test se smatra pozitivnim.
Nakon vise nedelja ili meseci zaključak se proverava ponovnim uvođenjem
te namirnice (provokacioni test). Ako se tegobe ponovo jave znači da je
osoba alergična na testiranu namirnicu.

Provokacioni
testovi kojima se dokazuje alergija na hranu se vrše u kućnim uslovima.
Međutim, provokacioni testovi kod astme se rade isključivo u bolnici,
jer izlaganjem organizma delovanju alergena može doći do opasne
reakcije. Provokacioni test je jedini merodavni test za utvrđivanje ili
isključivanje alergije na lekove. Takođe se isključivo radi u
zdravstvenoj ustanovi.

Kada raditi alergološke testove

Simptomi
alergijske bolesti mogu se javiti pre nego krvni ili kožni testovi
postanu pozitivni, tako da odluku o početku lečenja ne smemo doneti
isključivo na osnovu rezultata testova. Kod male dece testovi mogu biti
pozitivni, a da znaci bolesti ne postoje. Inače, većina lekara izbegava
da testira decu mlađu od tri godine.

Najpogodnije vreme
za testiranje se ne može tačno odrediti. Najbolje je da se ne žuri sa
testiranjem. Ako simpromi ukazuju na alergiju bolje je početi sa
antialergijskom terapijom, a testiranje uraditi mesecima kasnije.

Location : dreamland :))) Humor : :D Datum upisa : 02.08.2012

Uvećane limfne žlezde (limadenopoatija ili limfadenitis)

Uvećane limfne žlezde (limadenopoatija ili limfadenitis) često zabrinu
rodilje. Kada napipaju male kuglice na vratu, pazuhama ili preponama
pomisle na najteže bolesti. Kod novorođenčadi većina limfnih žlezdi ne
može da se napipa. Kasnije u doduru sa različitim antigenima iz okoline
dolazi do njihovog uvećanja. Kod dece zato nije neobično da limfne
žlezde na vratu, pod pazuhom ili u preponi budu uvećane.

Šta je normalno?

Potpuno
je normalan nalaz uvećanih limfnih žlezda do 1cm na vratu i pazuhama i
do 1.5cm u preponama. Taj normalan nalaz kod dece, predstavlja reakciju
organizma (konkretno limfnog tkiva) na različite viruse i bakterije sa
kojima dete tokom rasta dolazi u kontakt.

Zašto su žlezde uvećane?

Limfne
žlezde se uvećavaju deljenjem sopstvenih ćelija, nagomilavanjem
zapaljenjskih ćelija iz krvi (leukociti) i izuzetno retko nagomilavanjem
malignih ćelija. Može biti uvećana samo jedna žlezda ili nekoliko
susednih (lokalizovana limfadenopatija), ali mogu biti uvećane sve
žlezde (generalizovana limfadenopatija). Limfne žlezde mogu biti akutno
zapaljene, prateći zapaljenje u području odakle dolaze limfni sudovi
koji iz tog područja vode do same žlezde. Zapaljenje može biti hronično,
ako se javlja kao reakcija na hronični zapaljenjski proces u području
odakle dreniraju limni sudovi.

Najčešće uvećane žlezde

Akutno
zapaljenje limfne žlezde (akutni limfadenitis) je najčešće u području
glave i vrata. Najčešće su uvećane podvilične limfne zlezde, žlezde duž
vratnih mišića, iza uha i na potiljku. Uvećanje ovih žlezda se javlja
kao posledica infekcija u području glave. To su najčešće angina,
zapaljenje uva, sinusa, sluzokože nosa, usta, a ne retko i ubodi
insekata.

Hronična upala ili hronični limfadenitis
vratnih limfnih čvorova najčešće prati česte angine i rinosinusitise. To
se najčešće sreće kod u dece koja su u vrtiću izložena čestim
infekcijama, a sreće se i kod dece sa alergijskim promjenama na
sluzokoži gornjih disajnih puteva.

Bakterijske infekcije

Kod
bakterijskog limfadenitisa obično je povišena telesna temperatura.
Limfne žlezde su povećane, bolne, a koža iznad njih je crvena i topla.
Uz antibiotsku terapiju limfni čvorovi (žlezde) se obično smanjuju. Ako
antibiotska terapija nije efikasna (doza antibiotika nije dovoljna,
lečenje nije bilo dovoljno dugo ili izazivač zapaljenja nije bio
osetljiv na primenjen antibiotik), može doći do gnojenja povećanoe
žlezde. Tada se gnoj uklanja hirurški. Napravi se rez na koži i postavi
dren.

Besežitis

Rrelativno je česta
hronična upala pazušnih limfnih žlezda nakon vaksinacije BCG-om. To
zapaljenje limfnih žlezda se zove besežitis. Limfne žlezde u levoj
pazušnoj jami oteknu 6 do 8 nedelja nakon vakcinacije. Tokom sledeća 3
do 4 meseca otok se najčešće postepeno spontano smanjuje. U manjem
procentu slučajeva limfna žlezda sraste s okolnom kožom, razmekša se i
nelečena stvori fistulu kroz koju može curiti gnoj više nedelja i na
kraju zaraste s većim ožiljkom. Zato se BCG-vakcina ubrizgava na granici
gornje i srednje trećine leve nadlaktice jer se iz tog područja limfa
drenira u pazušnu jamu. Ako se BCG-vakcina ubrizga u gornju trećinu
nadlaktice, upala nastaje u limfnoj žlezdi iznad leve ključne kosti,
što može ostaviti ružan kozmetički defekt. Izmenjena limfna žlezda se
vadi ili hirurški drenira.

Mačja ogrebotina

Limfna
žlezda može biti uvećana zbog mačje ogrebotine (engl. cat scratch
disease). Taj limfadenitis izaziva bakterija iz grupe bartonela. Žlezde
su u tipičnim slučajevima prilično velike, bolne, uz otok i crvenilo
okolne kože. U oko polovine bolesnika žlezde se gnojno promene. Na mestu
mačje ogrebotine ili ređe ujeda buve, koja je bila na mački, jednu do
tri nedelje postoji mali granulom na koži. Limfna žlezda i bez terapije
ozdravi za dva do četiri meseca. Ako postoji povišena telesna
temperatura potrebni su antibiotici.

Uvećane preponske limfne žlezde

Uvećane
preponske limfne žlezde su najčešće posledica ogrebotina, krasta i
ranica na potkolenicama i stopalima, koje su kod dece vrlo česte i mogu
biti ulazno mesto mikroorganizama, koji izazivaju limfadenitis.

Dečje zarazne bolesti

Kod
sistemskih zaraznih bolesti, tipičnih uglavnom za dečji uzrast, često
dolazi do povećanja limfnih žlezda u svim područjima koja su dostupna
pregledu. Međutim, ne moraju sve žlezde da budu podjednako uvećane.

Za
rubeolu je karakteristično povećanje limfnih žlezda iza ušnih školjki i
na potiljku, iako može postojati i generalizirani limfadenitis (uvećane
gotovo sve žlezde), uz tipične ospe i lagano povećanu slezenu. Limfne
žlezde su obično u početku malo bolne pri dodiru. Povećanje limfnih
žlezda može trajati nekoliko nedelja. Kod dece sa ovčijim boginjama su
takođe, blago generalizovano povećane limfne žlezde.

Kod
svih bolesnika sa infektivnom mononukleozom je prisutno povećanje
limfnih žlezda, naročito na vratu. Limfne žlezde su različite veličine,
od veličine zrna graška do izrazito velikih, dosta tvrdih i osjetljivih
na pritisak. Postepeno se smanjuju, tokom nekoliko dana ili nedelja,
zavisno od težine bolesti.

Toksoplazmoza

Deca
koja su u bliskom kontaktu s mačkama se mogu zaraziti parazitom
toksoplazmom. Mačka izlučuje toksoplazmu u obliku cista stolicom, a
čovek se inficira prljavuim rukama. Limfadenitis je najčešći klinički
oblik bolesti. Može biti zahvaćena samo jedna limfna žlezda ili češće
nastaje generalizovani limfadenitis. Limfne žlezde obično nisu jako
povećane, čvrste su i lagano bolne na dodir. Opšte stanje nije bitnije
poremećeno - dete može imati lagano povišenu temperaturu, glavobolju,
malaksalost, ospe, neodređene bolove u mišićima. Simptomi mogu trajati
oko 10 dana ili duže. Povećane limfne žlezde mogu se naći nedeljama ili
mesecima. Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i podatka o
kontaktu s mačkom, kao i specifičnih analiza krvi. Konačni ishod bolesti
uvijek je povoljan. Lečenje se sprovodi sulfonamidima u trajanju od
četiri nedelje.

Ređe bolesti

Od ređih
bolesti koje prati povećanje limfnih žletda, treba spomenuti druge
virusne infekcije (citomegalovirus, HIV), preosjetljivost na lijekove,
bolesti vezivnog tkiva (reumatoidni artritis, lupus eritematosus) i
metaboličke bolesti.

Maligne bolesti

Maligne
bolesti, kao uzrok uvećanja limfnih žlezda kod dece, nisu česte. Ipak,
dete sa povećanim limfnim šlezdama, koje ne reaguju na antibiotsku
terapiju treba uputiti pedijatru-hematologu na detaljni pregled. Ako je
potrebno uradiće se biopsija i mikroskopski pregled limfne žlezde.

Naslov: Re: Pedijatrija Pet Feb 01, 2013 4:36 am

Alergijske bolesti su sve češća pojava u dečijem uzrastu. Alergija
(reakcija preosjetljivosti) je pojava da imunološki sistem krivo reaguje
na određene stvari iz okoline koje nazivamo alergeni. Javlja se kod
dece koja imaju urođenu sklonost ka ovom tipu reagovanja. U porodici te
dece ima obolelih od alergijskih bolesti. U suštini radi se o posebnoj
vrsti zapaljenskog odgovora imuniteta koji se manifestacije na
različitim tkivima i organima. Alergijske promene se najčešće javaju na
koži, u disajnim putevima ili organima za varenje. Na kom organu će se
pojaviti alergijska reakcija zavisi od vrste izazivača alergije
(alergena) i puta kojim se unosi u organizmu.

Alergijska
reakcija može da bude izazvana različitim alergenima i njihov broj je u
porastu. Deca mogu biti alergična na praktično sve vrste stranih
supstanci i čestica: grinje, polen, zagađen vazduh, dim, prašinu, ubod
insekta, hranu, lekove, deterdžente, kozmetiku i još mnogo supstanci sa
kojima dolaze u dodir.

Alergijske manifestacije na koži

Alergijske
reakcije na koži su najčešće izazvane ujedom insekta, koji obično
izaziva na mestu uboda otok, crvenilo i svrab. Samo mesto uboda je jasno
vidljivo. Ovaj vid rekcije se može videti posle uboda komaraca, paukova
i sl. i uglavnom je bezazlen, što ne mora da važi za ubod pčele i ose.
Alergijska reakcija na ujed pčele i ose može biti vrlo burna i ne samo
lokalna (otok, crvenilo, svrab), već se može javiti i najteži oblik
alergije – anafilaktička reakcija. Ona se na sreću javlja kod malog
broja dece koja imaju posebnu urođenu sklonost. Najznačajniji znaci ove
teške alergijske reakacije su pojava otoka očnih kapaka, gornje i donje
usne, otežano disanje, što se naziva Quinkeovim edemom i može dovesti do
ugušenja zbog otoka larinksa. U ovim situacijama neophodna je hitna
lekarska intervencija. Međutim, u blažim oblicima reakcije na ubod
insekta nije potrebno primenjivati nikakve specifične lekove jer se ove
promene spontano povlače u okviru nekoliko dana, osim ako zbog češanja
ne dođe do sekundarne infekcije.

Na koži mogu da se jave
alergijske manifestacije nastale direktnim kontaktom sa nekom
supstancom. Najčešće se ispoljava kao crvenilo koje se izdiže iznad
nivoa kože i izaziva osećaj svraba i peckanja. Alergijsku
senzibilizaciju mogu da izazovu različita sredstva za higijenu,
kozmetička sredstva, odeća...

Kod odojčadi i male dece se na koži
često javljaju alergijske reakcije izazvane unetom hranom (nutritivni
alergeni), dok su kod veće dece znatno ređe. Najčešće su to ekcematozne
promene po koži koje se manifestuju kao suva, crvena koža, koja postaje
zategnuta i svrbi. Promene na koži, pojedinačne ili slivene, se najčešće
viđaju na obrazima, ali se mogu proširiti i po celom telu. Ovu
alergijsku reakciju mogu izazvati različiti sastojci hrane, ali su
najčešći krivci proteini kravljeg mleka. Jagodičasto voće, jaja, riba i
druge namirnice ukoliko se deci daju pre prve godine života mogu dovesti
do vrlo burnih alergijskih manifestacija po koži.
Često ne može da se utvrdi koji sastojak hrane pokreće alergijsku reakciju (idiopatske alergijske reakcije).

Alergijske manifestacije na organima za varenje

Kod
dece do godinu dana sluzokoža organa za varenje je propusnija zbog
nezrelosti, pa različite namirnice mogu dovesti do alergijskih
manifestacija, koje se ispoljavaju prolivastim stolicama obično
izmenjenog izgleda i sadržaja. Ukoliko ovakav poremećaj dovoljno dugo
traje može dovesti do značajnih poremećaja u varenju i resorpciji hrane,
što ima za posledicu anemiju i zaostajanje u težini.

Alergijske manifestacije na disajnim organima

Alergijski
rinitis je najčešća bolest disajnih organa. Sluzokoža nosa dolazi u
dodir sa velikim brojem alergena (inhalacioni alergeni) i služi kao
filter za njih. Kod predisponirane dece oni izazivaju alergijsku
reakciju. Detetu je zapučen nos, kija, nekada i desetak puta za redom,
curi mu bistar sekret iz nosa, svrbi ga nos, a nekada i oči. Kod te dece
su u krvi povišene vrednosti imunoglobilina E (IgE), pa se zbog toga
bolest drugačije zove atopijski rinitis. Ovaj oblik alergijske reakcije
može imati sezonski karakter što znači da se pojavljuje samo u periodu
cvetanja nekih vrsta trava i drveća (obično u proleće i jesen). Kod neke
dece sa rinitisom i astmom, a nekada i samostalno javlja se crvenilo i
suzenje očiju – konjuktivitis.

Astma je hronična zapaljenska
bolest, koja se ispoljava ponavljanim napadima sviranja u grudima
(vizing), otežanog disanja i kašlja. Zapušenje (opstrukcija) disajnih
puteva prolazi spontano ili nakon primene lekova . Astmatični napad
najčešće izezivaju inhalacioni alergeni kao što su grinje (najčešće),
polen trava, drveća i cveća, kućna prašina, zatim duvan, a ređe alergeni
iz hrane (riba, jaja, orasi i rakovi). Alergijska reakcija dovodi do
zapaljenja, koje dovodi do povećanja, inače prisutne, osetljivosti na
delovanje različitih stimulansa, tako da astmatični napad mogu da
pokrenu i hladnoća, parfemi, sveže boje, duvanski dim, kozmetička
sredstva, spray-aerosoli (lakovi za kosu, dezodoransi, osveživači
vazduha i slično ), benzinske pare, izduvni gasovi, respiratorne
infekcije, pre svega virusne, promena vremena, hrana, aditivi,
emocionalni i drugi faktori. Kada se lekovima smanji zapaljenje i
osetljivost sluzokože disajnih puteva, ove nokse na koje dete inače nije
alergično, neće izazvati gušenje.

Najčešće je alergijska
reakcija disajnih puteva izazvana grinjem. Grinje (Dermatophagoides
pteronisimus) su sitni insekti, praktično nevidljivi golim okom u čijem
izmetu se nalazi supstanca koja ima izrazito alergijsko delovanje. Ovaj
se insekt nalazi praktično u svim stanovima, a najčešći je alergen kućne
prašine. Najčešće se može naći u plišanim igračkama, zavesama,
tepisima, prekrivačima, meblu nameštaja. Insekt se može uništiti jedino
vrelom parom tako da se u slučaju prisustva ove alergije u dece
preporučuje odstranjenje svog nameštaja i pokućanstva u kome ovaj insekt
može boraviti i opremanje sobe glatkim površinama koje se često mogu
brisati vlažnim postupkom. Prisustvo vlage, buđi i duvanskog dima često
može biti uzrok razvoja alergijskih manifestacija disajnih puteva.

Naslov: Intolerancija laktoze Pet Feb 01, 2013 4:38 am

Intolerancija laktoze

Intolerancija laktoze (nepodnošenje mlečnog šećera) predstavlja klinički
termin koji podrazumeva tegobe koje se javljaju po unošenju mlečnog
šećera, kao što su dijareja, meteorizam i kolike.

Uzrok

Primarna
intolerancija laktoze je posledica nedostatka enzima laktaze, koji
razlaže mlečni šećer. Nemetabolisana laktoza dospeva u debelo crevo, gde
podleže fermentaciji, što dovodi do digestivnih tegoba. Uzroci
poremećaja mogu da budu različiti:

Najčešće se javlja sekundarna
intolerancija. Posledica je prolaznog nedostatka laktaze nastalog zbog
oštećenja sluzokože tankog creva i redukcije njene funkcionalne
površine, a sreće se kod infekcije organa za varenje bakterijama,
virusima i Giardia lambliom. Zatim se sreće kod celijačne bolesti,
prolaznog nepodnošenja belančevina, hroničnog zapaljenja creva, sindroma
slepe vijuge i kratkog creva.
Ređe se poremećaj nasleđuje autozomno - recesivno, što predstavlja primarnu intoleranciju.
Kod
nedonoščadi se sreće prolazna nepodnošljivost laktoze. Posledica je
nezrele aktivnosti laktaze, može biti udružena sa malapsorpcijom drugih
saharida i retko zahteva tretman.
Nekada postepeno dolazi do gašenja
funkcije gena koji reguliše aktivnost enzima, pa se njegova aktivnost
smanjuje i do 90%. Ova intolerancija se javlja između 1. i 18. godine, a
najčešće od 3. do 5. godine. Kod nas se retko sreće, a veoma često kod
obojenih rasa.

Klinička slika

Kod obolelih se javljaju
prolivi, nadutost (meteorizam), bolovi u trbuhu, gasovi, povraćanje i
dete slabo napreduje. Stolice su brojne, eksplozivne, vodeno – penušave i
kisele. Obično je prisutna hipoglikemija (sniženje šećera u krvi),
posebno kod odojčadi i male dece. Sa eliminacijom mlečnog šećera stanje
se veoma brzo normalizuje.

Terapija

Lečenje
podrazumeva dijetu bez mleka i mlečnih proizvoda. Jogurt se uglavnom
dobro podnosi, a često i vrlo male količine mleka ili mlečnih proizvoda,
koje treba unositi sa drugom hranom (nikada ne treba piti samo mleko).

Naslov: Dijabetes melitus Pet Feb 01, 2013 4:40 am

Dijabetes melitus

Dijabetes melitus (šećerna bolest) je najčešća endokrina bolest
detinjstva. U Srbiji od šećerne bolesti oboljeva jedno dete na 2500 –
3000 dece. Osnovna karakteristika dečjeg dijabetesa je nestabilnost,
promenljivost, nagle promene nivoa glukoze u krvi iz dana u dan, ali i
promena koja se zbiva tokom rasta i razvoja.

Uzrok

Deca
u 98% slučajeva oboljevaju od nestabilnog, ketozi sklonog, inzulin –
zavisnog oblika dijabetes melitusa (tip I), koji se najčešće javlja u
pubertetu. Inzulin zavisni dijabetes melitus (IZDM) je nasledno
oboljenje. Odgovoran je izmenjen gen na kratkom kraku šestog hromozoma.
Kod genetski sklone dece početak bolesti može biti isprovociran virusnom
infekcijom, delovanjem neke hemijske materije, sastojka hrane npr.
proteina kravljeg mleka ili stresom. Nakon toga sledi dugotrajna
imunološka reakcija koja dovodi do oštećenja beta ćelija pankreasa, koje
su odgovorne za stvaranje inzulina. U to vreme nema simptoma bolesti,
ali su prisutna antitela protiv beta ćelija, citotoksične T ćelije, kao i
povećano lučenje medijatora ćelijskog oštećenja – citokina u koje se
ubrajaju interleukin 1, interferon gama i faktor tumorske nekroze –
alfa.

Klinička slika

Većina dece ima tegobe 2 do 4
nedelja pre postavljanja dijagnoze. Deca imaju pojačano mokrenje,
žeđanje, apetit je često promenjen, nekada pojačan, a nekada znatno
smanjen, gube težinu, zamaraju se i imaju poremećaje vida. Stanje se
pogoršava, počinju da povraćaju, može se javiti dehidratacija, bol u
trbuhu, ubrzano disanje sa mirisom izdahnutog vazduha na aceton,
pospanost sve do kome. Postoji hiperglikemija – šećer u krvi je iznad
11mmol/l. U mokraću je prisutna glikoza, a nekad i ketoni. Trećina
bolesnika dospeva u bolnicu u dijabetičnoj ketoacidozi (DKA).

Bolest
protiče kroz nekoliko faza. Tegobe sa početka bolesti se primenom
inzulinske terapije povlače. Posle izvesnog vremena su potrebne znatno
niže doze inzulina. Dve trećine dece ulazi u fazu remisije, kada im nije
potreban inzulin. To traje od par nedelja do dve godine. Mnogi
roditelji obično pomisle da se dete primenom nekih narodnih lekova
izlečilo. Međutim, za to vreme se beta ćelije iscrpljuju i bolest «se
vraća» i ispoljava u svom definitivnom obliku – «totalni dijabetes».
Tada su potrebne doze inzulina 0.8 – 1.3 jedinica po kilogramu telesne
težine dnevno. Devojčicama su potrebne veće doze. U pubertetu su mladima
potrebne veće doze nego odraslima. Postoji relativna inzulinska
rezistencija kao posledica povećanog lučenja hormona rasta, inzulinu
sličnog faktora rasa i polnih hormona, kao i povećanog nivo stresa u tom
periodu.

Terapija

Cilj lečenja je uklanjanje svih
simptoma bolesti, sprečavanje urgentnih stanja (dijabetična ketoacidoza i
hipoglikemija), omogućavanje normalnog rasta i polnog razvoja i
sprečavanje emocionalnih poremećaja. U cilju lečenja koriste se inzulin,
pravilna ishrana, fizička aktivnost, rešavanje stresa i kontrola nivoa
šećera u krvi, kao i određivanje šećera i ketona u urinu.

Inzulinska
terapija je osnova lečenja. Najčešće se koristi kombinacija inzulina
kratkog dejstva (Inutral, Actrapid) i inzulina srednjeg dejstva (Izofan,
Inzulatard). Po pravilu se koristi sintetski humani inzulin, 30 minuta
pre doručka i pre večere tj. dva puta dnevno. Približno se daje dve
trećine inzulina ujutru i jedna trećina uveče, a odnos brzodelujućeg i
sporijeg je 1: 3. deca ispod 4 godine su osetljiva na inzulin brzog
dejstva pa se on daje 1 – 2 jedinice, dok ostatak čini izofan – inzulin.
Deca uzrasta 5 – 10 godina obično koriste 4 jedinice brzodelujućeg, a
većoj deci treba više.

Sve više se koristi intenzivna inzulinska
terapija, jer se pokazalo da su sa njom komplikacije blaže. Ona
podrazumeva češće korišćenje inzulina ili korišćenje inzulinskih pumpi,
što je kod nas za decu još uvek retko. Brzodelujući inzulin se daje 3 - 4
puta dnevno pre obroka, a sporo delujući pred spavanje. Da bi
korišćenje inzulina bilo što lakše i bezbolno koristi se inzulinsko
«penkalo».

Da bi se uspešno pratila bolest i ostvarila dobra
regulacija glikemije potrebno je svakodnevno merenje glikemije na kućnom
aparatu. Idealno je da se meri pre svakog obroka i pre spavanja ili
najmanje dva puta dnevno. Ako dobijene vrednosti nisu normalne koriguje
se doza inzulina. Teži se da kod školske dece vrednosti budu pre obroka 4
- 6mmol/l, tokom dana 4 - 8mmol/l (ne bi trebalo da bude više od
10mmol/l posle obroka). Kod predškolske dece i dece koja su sklona
hipoglikemijama vrednosti treba da budu veće 6 - 8 mmol/l natašte.

Dobar
uvid u kvalitet regulacije glikoze daje testiranje glikoliziranog
hemoglobina. Test ispituje koncentraciju hemoglobina A1c (HbA1c) ili
glikoliziranog hemoglobina. Hemoglobin, protein crvenih krvnih zrnaca se
menja kada se za njega veže glikoza. Promena zavisi od prosečne
koncentracije šećera u krvi. Kod zdravih ljudi vrednost A1c je ispod 7%.
Kod dijabetičara vrednost od 8 - 9% pokazuje da je u zadnja 2 - 3
meseca nivo glikoze bio dobar.

Komplikacije bolesti

Komplikacije
bolesti su hipoglikemija, fenomen zore i dijabetska ketoacidoza, kao
rane ili akutne komplikacije. Hronične komplikacije su degenerativne
promene.

Hipoglikemija je česta akutna komplikacija kod mladih
dijabetičara, pogotovu ako su pod intenzivnom inzulinskom terapijom.
Izazvana je velikom dozom inzulina, preskakanjem obroka ili prevelikom
fizičkom aktivnošću. Njeni simptomi su glad, slabost, podrhtavanje,
znojenje, umor, pospanost, glavobolja i poremećaj ponašanja. Ako dete
odmah ne uzme 2 – 3 kocke šećera, keks isl. može doći do gubitka svesti i
konvulzija. Tada roditelji treba da daju injekciju glukagona 0.3 –
0.54mg u mišić. U bolnici se daje rastvoz 25% glikoze 20 – 50ml u venu.
Hipoglkemija može dovesti do trajnih neuroloških oštećenja.

Dawn
fenomen ili fenomen zore je hipoglikemija koja se javlja u jutarnjim
časovima. Veoma se često sreće kod dece u periodu rasta. Nastaje zbog
prestanka delovanja večernje doze inzulina uz istovremeno antagonističko
delovanje hormona rasta i kortizola koji se najviše luče u ranim
jutarnjim satima. Problem se rešava tako što se večernja doza inzulina
razdvoji. Insulin brzog dejstva se daje pre večere, a sporog dejstva pre
spavanja.

Dijabetska ketoacidoza je teška akutna komplikacija
koja se ispoljava povraćanjem, izraženom dehidracijom, bolom u trbuhu,
hiperventilacijom (ubrzano disanje), mirisom acetona u izdahnutom
vazduju, pospanošću i na kraju komom. Leči se davanjem inzulina,
nadoknadom tečnosti i elektrolita i uklanjanjem i lečenjem njenog
izazivača, što je najčešće infekcija. Terapijom se sprečava teška i
često fatalna komplikacija – edem mozga. Znaci edema mozga su proširene i
nejednake zenice, nestabilnost krvnog pritiska, bradikardija (usporen
srčani rad), konvulzije i apneja (prestanak disanja).

Hronične
komplikacije su degenerativne promene. Zbog promena na sitnim krvnim
sudovima dolazi do zadebljanja kože, neuropatija, retinopatije i
bubrežne insuficijencije najčešće u 4. i 5. deceniji života. Učestalost
komplikacija se znatno smanjuje ako je glikemija blizu normali i
glikozirani hemoglobin ispod 8%. Da bi se komplikacije odložile potrebna
je kontrola holesterola i njegovih frakcija (HDL i LDL) i po potrebi
dijetalna ishrana sa manje masnoće da bi se sprečila ubrzana
ateroskleroza. Kod adolescenata jednom godišnje treba određivati
mikroalbuminuriju koja može rano da ukaže na oštećenje bubrega. U
godinama razvoja jednom godišnje pregledati oči i redovno meriti krvni
pritisak.

Location : dreamland :))) Humor : :D Datum upisa : 02.08.2012

Sta uraditi kada dete ima povisenu temperaturu?

Pojave temperature (febrilnosti) jedan je od najčešćih simptoma
različitih bolesti kod dece. Roditelji temperaturu obično doživljavaju
kao dramatičan događaj koji ukazuje na ozbiljnu bolest deteta. Pored
ovoga česta je zabluda da u odsustvu temperature ne postoji ni bolest
deteta.

Kada dete ima povišenu temperaturu
Povećanje
telesne temperature nastaje kao posledica akutne zapaljenske reakcije
imunskog sistema koja može biti izazvana infektivnim, ali i ne
infektivnim razlozima. U osnovi, temeperatura je pozitivna odbrambena
reakcija imunskog sistema koja ima za cilj da osnaži antimikrobnu
aktivnost jer je sposobnost umnožavanja bakterija na temperaturi većoj
od 37 C značajno smanjena. Upravo iz ovog razloga nije neophodno po
svaku cenu se boriti protiv temperature i smatrati da je normalizacijom
temperature došlo i do ozdravljenja deteta.

Šta dovodi do povišenja telesne temperature
Najčešći
razlog za pojavu temperature su različite vrste bakterijskih i virusnih
infekcija dece. U akutnim bakterijskim infekcijama, poput akutne upale
grla, upale pluća ili mokraćnih puteva, u prvim danima infekcije dolazi
do naglog skoka telesne temperature koja može da dostigne i izuzetno
visoke vrednosti. Temperatura nastala zbog akutne bakterijske infekcije
može biti praćena i pojavom groznice koju roditelji nekada zamnjuju sa
konvulzivnom krizom tj. dečijim frasom. Ove temperature obično se
održavaju dva do tri dana i prestaju tek po smirivanju infekcije i
počinjanju dejstva antibiotika. Uz temperaturu, u ovom slučaju, redovno
su prisutni i drugi simptomi koji ukazuju na izvor infekcije kao što su:
prisustvo naslaga na grlu ili slinavljenje praćeno produktivnim kašljem
ili često mokrenje ili bolovi u stomaku sa ili bez prolivastih stolica i
sl. Uz to visoku temperaturu često prati opšte loše stanje deteta sa
malksalošću.

Za razliku od bakterijskih infekcija, u virusnim
infekcijama, temperatura se obnično kreće do 38 C, praćena je bistrom
sekrecijom iz nosa, crvenilom grla i nadražajnim kašljem. U temperaturi
izazvanoj virusnom infekcijom deca su obično dobrog opšteg stanja tj.
dobro je tolerišu, a sama temperatura može trajati jedan do tri dana.
Sezonski, obično u jesen moguća je pojava akutnih epidemijskih
adenovirusnih infekcija koja su praćene visokom temperaturom i obično
respiratornim simptomima. U tim slučajevima neophodno je obratiti se
lekaru koji će proceniti o kakvom tipu i vrsti infekcije se radi.

Šta uraditi kada dete dobije temperaturu
U
slučaju pojave temperature prva spontana reakcija roditelja je
samoinicijativno davanje antibiotika zbog straha od bakterijskih
infekcija. Ovakav stav i opšta dostupnost antibiotskih preparata za decu
na slobodnom tržištu, iako je propisano zakonom da se mogu izdavati
samo na lekarski recept, dovela je do značajnih problema u lečenju dece i
pojave masovne rezistencije na veliki broj antibiotskih preparata.
Uzimanje antibiotika bez jasne indikacije samo zbog prisustva umerene
temperature ili crvenila grla krajnje je neopravdano i može imati veći
broj negativnih efekata. Najčešći je pojava osipa po koži u okviru
virusne infekcije za koju se nepravedno naknadno optuži antibiotik sa
sumnjom da se radi o alrgijskoj reakciji na lek.

Tuširanje hladnom vodom
Zbog
svega navedenog, posebno prvog i drugog dana od pojave temperature,
neophodno je primeniti postupke za obaranje temperature i ne davati
nikakve druge lekove. Za smanjenje telesne temperature dovoljno je
rashladiti dete tuširanjem mlakom vodom i dati neki od antipiretika
(ibuprofen ili paracetamol). Ovaj postupak može se ponavljati na svakih 4
do 5 sati, a kod upornih temperatura preporučuje se upotreba
paracetamola u vidu supozitorija zbog značajno brže resorpcije. Kod dece
sa ranijom pojavom febrilnih konvulzija (dečijeg frasa u temperaturi)
ili u slučaju postojanja podataka o njihovoj pojavi u prodici, u visokoj
temperaturi mogu se davati tablete benzodiazepina 1-2 mg radi
prevencije njihove pojave.

Temperatura koja traje duže od tri
dana uvek zahteva pregled od strane pedijatra i njegovu procenu o daljim
postupcima i lečenju. Posebnu pažnju treba da pobude temperature koje
traju nedelju dana i više, obično se javljaju u popodnevnim satima i ne
dostižu visoke vrednosti (obično do 38C). Ovakav vid temperature uvek
zahteva detaljan pregled, a često i dopunska ispitivanja jer može biti
posledica različitih vrsta atipičnih infekcija ili prisustva različitih
vrsta hematoloških, reumatskih i drugih oboljenja.

Naslov: Upala grla kod dece Pet Feb 01, 2013 4:44 am

Upala grla kod dece

Upala grla je najčešće povezana s prehladom. Kao poseban entitet, u
detinjstvu je obično virus uzročnik, dok u školskom uzrastu predominira
streptokokna infekcija grupe A, da bi u starijih uzročnici postajali sve
raznorodniji:herpes, mikoplazma, infektivna mononukleoza, streptokok,
kandida itd. Karakteriše se bolom u grlu sa otežanim gutanjem ili bez
njega.

Antibiotici se usmeravaju na streptokoknu infekciju, obično se daju penicilinski preparati
Eritromycin
je lek izbora za preosetljive na penicilin i za one kod kojih se
posumnja na infektivnu mononukleozu. Kod hroničnih infekcija krajnika
daje se clindamycin zato što se u tim slučajevima izoluju aerobne i
anaerobne bakterije koje u 85% slučajeva produkuju P-laktamazu. Jedan od
dominantnih simptoma upale grla je promuklost. U tom slučaju je
zahvaćen grkljan, pa kažemo i da se radi o akutnom laringitisu. Simptomi
su najizraženiji kada je zahvaćen epiglotis.

Stanje je obično vezivano za decu; danas se sve češće dijagnostikuje i u odraslih
Hemophilus
influenzae tip b i Strptococcus pneumonie, dovode do zadebljanja
epiglotisa; kod dece to kompromituje disanje, što zahteva intubaciju,
koja je bolja od ranije često primenjivane traheotomije. U odraslih je
bolest blaža i može da prođe pod dijagnozom običnog faringitisa, mada i u
ovoj populaciji u otprilike pola obolelih dolazi u obzir intubacija.
Opserviranje uz adekvatnu antibiotsku terapiju obavezno je za sve
bolesnike kod kojih se posumnja na epiglotitis. Kod nas nije redak ni
tuberkulozni laringitis, koji se manifestuje promuklošću, kašljem i
iskašljavanjem sputuma u kome se vide tragovi krvi. Nadražajni kašalj uz
grebanje ili bol iza grudne kosti u toku kijavice ili gripa govore da
su pneumokoke, hemofilus influence i piogeni stafilokok, doveli do
piogenih komplikacija u traheji. Osim adekvatne antibiotske terapije,
blagi antitusici i izbegavanje promena temperature u okolini obično brzo
smiruju oboljenje.

Naslov: Re: Pedijatrija Pet Feb 01, 2013 4:45 am

Najcesce zarazne bolesti kod dece

Ovčije boginje, male boginje, zauške i rubeole su virusne bolesti koje
mogu da se pojave u detinjstvu. Simptomi mogu uključivati temperaturu,
osip i otekle limfne čvorove, a zahvaljujući vakcinaciji, danas su mnogo
ređe nego nekad
Simptomi dečjih zaraznih bolesti su specifični, ali
lečenje kod kuće uglavnom je slično. Ako posumnjate na ovakvo oboljenje,
odvedite dete kod lekara da ne bi došlo do nekih komplikacija. Prirodne
terapije nude niz tretmana koji pomažu kod ublažavanja simptoma.

Ovčije boginje

Većina nevakcinisane dece dobija ovčije boginje, najčešću dečju zaraznu
bolest. Dve do tri nedelje po izloženosti infekciji pojavi se osip koji
svrbi, najpre na trupu, a zatim i na ostalim delovima tela. Osip se
sastoji od ružičastih tačkica koje se brzo pretvore u plikove ispunjene
tečnošću. Posle oko pet dana nastaju krastice koje nestanu najčešće u
roku od dve nedelje. Prvih dana dete obično ima temperaturu. Vrlo je
bitno sprečiti dete da češe plikove jer time može da ošteti kožu, uz
mogućnost bakterijskih infekcija i nastanaka ožiljaka. Neka detetu nokti
budu kratki i glatki, a ako je moguće, neka noću nosi pamučne rukavice
kako bi se ublažilo češanje u snu. Koloidna ječmena kaša dodata u vodu
za kupanje može da ublaži svrab. Blago osušite kožu čistim peškirom.
Nanesite kalaminski losion ili aloju da biste ublažili svrab.

Male boginje

Danas su male boginje retke. Počinju temperaturom, curenjem iz nosa,
kašljem i upaljenim očima. Posle tri-četiri dana iza ušiju se pojavi
tamnoružičasti osip. Potom se širi na ostale delove tela i obično traje
pet do sedam dana. Dete se može loše osećati i imati male bele tačkice
sa unutrašnje strane obraza. Kad osip prestane da se širi, temperatura
opada i dete počinje da se oseća bolje. Moguće komplikacije kod malih
boginja su infekcija uha i pluća, a daleko najozbiljnija je upala mozga.
Pobrinite se da uzima dovoljno tečnosti.

Zauške
Ova
bolest izaziva naticanje i bolnu osetljivost jedne ili obeju pljuvačnih
žlezda ispod ušiju. Često je prate temperatura, bolovi u ušima i
glavobolja. Žvakanje može biti bolno i u tim situacijama dajte detetu
blagu supicu ili drugu mekanu hranu, a izbegavajte hranu jakog ukusa ili
kiselu, kao što su sok od pomorandže, ananas ili paradajz. Bolest
obično traje nedelju dana. Kod adolescenata i muškaraca može se javiti
otok i bol u testisima, a zauške ponekad mogu da izazovu i neplodnost.

Rubeole

Obično je u pitanju blago oboljenje praćeno svetlocrvenim osipom, a
ponekad ga prate blaga temperatura i otečeni limfni čvorovi. Osip traje
od jednog do pet dana, a kad prođe, mogu se pojaviti bolovi u
zglobovima, koji traju do 14 dana. Dete obolelo od rubeola može biti
razdražljivo i patiti od glavobolje. Vaše dete će verovatno želeti malo
više društva, zabave ili odmora, ali inače će se verovatno osećati
dovoljno dobro za svakodnevne aktivnosti kod kuće.

Prevencija i lečenje

Virusi se prenose kapljicama koje putuju vazduhom. Bolesnici su veoma
zarazni tokom inkubacije, koja obično traje dve-tri nedelje, što znači
da mogu preneti bolest pre nego što im se pojave simptomi. Najbolji
način prevencije je vakcinacija, jer ona ograničava i širenje infekcije.
Osobe koje jednom prebole neku od ovih bolesti obično ostaju imune do
kraja života. Lečenje svih zaraznih bolesti obuhvata mirovanje,
snižavanje temperature, ako je ima, i opštu negu. Zaraženo dete izolujte
od male dece i drugih za koje bi to bio veliki rizik - trudnica,
starijih i hronično bolesnih ljudi. Ove bolesti su retke kod odraslih
osoba, ali kada se pojave, često ih prate jači simptomi nego kod dece.
Čak i ako je prebolela dečje bolesti, trudnica mora da izbegava dodir sa
ovčijim boginjama, malim boginjama i rubeolama. Zauške će kod odraslih
osoba češće izazvati upalu testisa ili jajnika.

Zdravi sokovi i supice

Ako dete ima temperaturu, dajte mu mnogo tečnosti da ne bi dehidriralo.
Prvih nekoliko dana dajte mu samo onoliko čvrste hrane koliko može da
podnese. Pokušajte sa pilećom supom i ugljenim hidratima, na primer,
krompirom. Sokovi od voća i povrća pružaju, pored tečnosti, i hranljive
materije koje pomažu u borbi protiv infekcije. Dobre kombinacije su sok
od pomorandže sa malo limuna ili sok od šargarepe i cvekle. Da biste
ojačali imuni sistem, dajte detetu beli luk u tabletama ili kapsulama
ili sirov u hrani. Ako dete ima dijareju, izbegavajte mlečne proizvode i
slatku hranu. Čorba od povrća ili pirinač na vodi verovatno neće
izazvati smetnje u varenju.

Vakcinacija
Deca se rutinski
vakcinišu protiv malih boginja, zauški i rubeola. Stručnjaci kažu da su
rizici od nuspojava vakcinacije kod prosečnog deteta mnogo manji nego
rizik od komplikacija koje mogu da donesu ove bolesti.

Kako prepoznati simptome
Ovčije boginje: osip sa plikovima obično se prvo pojavi na trupu, a potom se širi na druge delove tela.
Male boginje: taman, tamnocrveni osip, obično počinje iza ušiju, a potom se širi na trbuh i trup.
Zauške: znak prepoznavanja ovih bolesti je oticanje pljuvačnih žlezda.
Rubeole: svetlocrveni osip obično počinje na licu i grudima. Kasnije može da se raširi na udove.

Naslov: Re: Pedijatrija Pet Feb 01, 2013 4:55 am

Bradavice

Bradavice su dobroćudni izraštaji, neravne površine. To
je veoma često oboljenje, posebno kod dece i mladih. Izaziva ih Humani
papiloma virus. Postoji veliki broj tipovavirusa, koji izazivaju
različite vrste bradavica na različitim mestima (koža ruku i nogu,
genitalni predeo, sluzokoža usta i glasne žice). Neki tipovi papiloma
virusa izazivaju maligne bolesti. Najrasprostranjenije su obične
bradavice (veruke).

Obične bradavice (verrucae vulgares) izaziva
tip virusa 2, 4, 27 i 28. Izvor virusa su obično deca od 10 do 14
godina. Virus dospeva u organizam preko oštećene, ispucale kože i nakon 6
do 8 mesci dolazi do pojave bradavica. Javljaju se najviše na šakama,
prstima, često oko nokata, nekada i ispod njih, kada su jako bolne. To
su tvrda, orožala poluloptasta izbočenja boje kože ili žućkasto mrka,
netavne, nekada trošne površine. Veličina bradavica je od 1 do 10cm.
Nekada su pojedinačne, nekada ih ima viče, pa čak i desetak. Obično su
manje grupisane oko veće ili se slivaju.

Drugi oblici bradavica

Bradavice
mogu imati i drugačiji izgled. Kada se jave na licu, oko usana, nosa,
na bradi, obrvama i na kosmatom delu glave, onda su nekoliko milimetara
dugačke, tanke, končastog oblika. Te bradavice (verrucae filiformes i
digitate) se često javljaju na rukama zajedno sa običnim bradavicama .
Kod muškaraca se ovakve bradavice lakše rasejavaju brijanjem.

Ravne
bradavice (verucae plane juveniles) se naročito javljaju kod dece. Te
zaravnjene bradavice su boje kože ili sivkaste do smeđe. Uglavnom se
javljaju na šakama, prstima, nadlakticama i kolenima. Mogu da se spajaju
u široke ploče ili da imaju trakast raspored. Prisutne su mesecima i
godinama. Retko svrbe ili bivaju upaljene. Kod deficita imuniteta mogu
da zahvate znatnu površinu tela.

Bradavice mogu da se jave i na
tabanima (verrucae plantares), obično na mestima koja trpe jači
pritisak. To su pojedinačne, bradavice duboko utisnute u kožu, neravne,
rožnate, zadebljane površine, sa crnim tačkama (zbog tromboze kapilara).
Bolne su i otežavaju kretanje. Liče na žuljeve. Nekada su bradavice
površne, u vidu mozaika, mnogobrojne i često se slivaju u ploču. Za
razliku od duboko utisnutih, ove površne ne bole.

Lečenje

Sa
jačanjem otpornosti organizma, bradavice se povlače i bez ikakvog
lečenja. Za to spontano izlečenje je potrebno do dve godine. Organizam
stiče otpornost na taj tip virusa i bradavice tog oblika se više ne
javljaju. U izvesnim slučajevima na taj proces može da utiče sugestija i
autosugestija, što se u našem narodu koristi za lečenje vračanjem.

Obične
bradavice na rukama se leče krioterapijom tečnim azotom i
keratoliticima (salicilna i laktična kiselina). Može i kiretaža, koja je
malo bolna, pa se nekada radi u lokalnoj anesteziji. Obično ne ostavlja
ožiljke ili su oni minimalni. Ako su bradavice veće ili ne reaguju na
ovu terapiju može se koristiti elektrokauterizacija, destrukcija
laserom, radio talasima i hirurško uklanjanje.

Bradavice na
tabanima se najčešće leče salicilnom kiselinom (10 – 20%) i podofilinom
(25%). Moguće su i agresivinije metode kao i kod bradavica na rukama.

Mnoge
biljke sadrže supstance koje deluju keratolitički pa se u narodnoj
medicini koriste za lečenje bradavica. Isceđeni sok od crnog luka ili
mleko koje se dobije kidanjem lista ili ploda smokve se više puta dnevno
maže na bradavicu. Isto se koristi i sok od listova i cvetova maslačka.
Bradavice počnu da tamne i na kraju otpadaju ne ostavljajući ožiljke.
Sok ovih keratolitičkih biljaka se maže samo po bradavicama, nikako po
zdravoj koži. U narodnoj medicini se koristi i ricinusovo ulje, koje se
maže dva puta dnevno.