ŠTA JE SVE VOJVODINA

First topic message reminder :

Годишњица присаједињења Војводине Србији
НОВИ САД -

У Новом Саду данас ће свечаном академијом бити обележено 95. годишњица Дана присаједињења војвођанских области - Срема, Баната, Бачке и Барање - Краљевини Србији 1918. године.

Осим министра правде Николе Селаковића, присутнима ће се обратити и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, као и бројни представници политичког, верског, културног и научног живота Новог Сада и Војводине.


muzejvojvodine.org.rs


Очекује се и присуство амбасадора и представника земаља савезника Србије у Првом светском рату, саопштено је јуче из Министарства правде.

"Подсетимо да је 25. новембар најзначајнији датум у модерној историји Српске Војводине, који има свој културно-историјски и политички значај. То је дан када су сви словенски народи који живе на овим просторима преко својих народних представника и првака на Великој скупштини заједнички прогласили отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији", пише у саопштењу.

Челници Новог Сада данас ће положити цвеће на месту где је одржана Велика народна скупштина, а где је сада седиште Војвођанске банке, као и на гробове српских лидера из тих времена, Светозара Милетића и Јаше Томића, на Успенском гробљу у Новом Саду.

Након тога, на великој сцени "Јован Ђорђевић" Српског народног позоришта, биће уприличена Свечана академија, на којој ће се, како је најављено, поред градоначелника присутнима обратити и Селаковић.

"Đeram" 



Još uvek ih ima ,po pašnjacima (iako postoje jeftine "vodne pumpe" )

"Šnajderaj" (nemačka reč koja je i danas ukorenjena u Vojvodini )
Umetnost "šivenja" (ako ništa -za kućne potrebe )
Svaka "bolja" kuća je imala "Singer" mašinu -a ženski svet (devojke ,čak i devojčice ) se od majki i baka "obučavao" u ovoj veštini .


"Singerica" je bila statusni simbol ,i nosila se u "miraz" .

ps . i sam imam dve na tavanu. Verovatno su i "ispravne" .

U vezi sa temom.
He, he, kad pominješ singerice, jadan istinit podatak.
U vreme industrijalizacije u Engleskoj i pojavom šivaćih mašina, masovne proizvodnje trikotaže
i drugih proizvoda od tkanina-štofova.
Masovno su šivale žene. Poslodavci su ustanovili nagli pad proizvodnje i podbačaj normi.
Primjećeno je da su žene doživljavale orgazam od ljuljkanja i trenja butinama pogoneći šivaće mašine.
Naređeno je da se obavezno uvedu kratke pauze.
Vidi čuda, pokazalo se da su se nagoni gasili i žene su opet postizale normu.

Đole ::

U vezi sa temom.
He, he, kad pominješ singerice, jadan istinit podatak.
U vreme industrijalizacije u Engleskoj i pojavom šivaćih mašina, masovne proizvodnje trikotaže
i drugih proizvoda od tkanina-štofova.
Masovno su šivale žene. Poslodavci su ustanovili nagli pad proizvodnje i podbačaj normi.
Primjećeno je da su žene doživljavale orgazam od ljuljkanja i trenja butinama pogoneći šivaće mašine.
Naređeno je da se obavezno uvedu kratke pauze.
Vidi čuda, pokazalo se da su se nagoni gasili i žene su opet postizale normu.

Ahaha Ovo nisam znao ?
Zato su verovatno uveli i "električne" šivaće mašine ? .

Po temi :pojam "atar" (koji nije merna jedinica -nego uopšten pojam )
Ovo je "atar"

Danubius ::

"Šnajderaj" (nemačka reč koja je i danas ukorenjena u Vojvodini )
Umetnost "šivenja" (ako ništa -za kućne potrebe )
Svaka "bolja" kuća je imala "Singer" mašinu -a ženski svet (devojke ,čak i devojčice ) se od majki i baka "obučavao" u ovoj veštini .


"Singerica" je bila statusni simbol ,i nosila se u "miraz" .

ps . i sam imam dve na tavanu. Verovatno su i "ispravne" .

Sam sebi "odgovaram" ???

Сингерице у нашим крајевима некад
"Прве шиваће машине код нас су се појавиле почетком 20. века. Европски начин одевања постајао је све прихваћенији, тако да су у исто време ишчезавали и траиционални занати ручне израде народне ношње, градских костима и других делова одеће.
Током 1930-их шиваћа машина је постала готово обавезан апарат у кући. Најчешће је то била „Сингерица“, која се могла набавити и из мањих места. Сингер, као најпопуларнији произвођач у то време, имао је своја представнишва у свим већим градовима широм наше землје, организовао је бесплатне курсеве шивења и кројења, а у мањим местима обезбеђивао је и бесплатан превоз. Машине су се достављале по кућама и њихово одржавање такође је било бесплатно.
Цена „Сингерице“ у то време била је у висини три радничке плате. Како је на селу било мање пара, куповина шиваће машине се убрајала у трошкове венчања, и долазила као мираз."



...
Srbi su se oblačili kao Turci.
Pogledajte Vuka Karadžića -uvek sa "fesom" .
Obrenovića - uvek sa "turbanom" ili "čalmom"
Kad su stigle "singerice" -onda je počelo "evropsko oblačenje "
Pre svih -u Vojvodini.
Uvek smo bili "avangarda

Ugrejalo Sunce pa prži i žeže ko da se nešto rasrdilo na ljude i ovaj svet. Nebo vedro bez oblačka, kiše ni na vidiku. A sve žedno i zemlja i polja ravnice i po baštama sve vene i žuti, velika vrućina nas snašla i uzima svoj danak Utihnule ptice,lisće opada ko s jeseni,šorovi opusteli ,svi beže u ladovinu i sklanjaju se od žege koja ne popušta I šarov se zavuko u ladovinu pod dudom avlijskim, dahće i drema Narod za jutra malo zalada posedi na gonku pod čardaklijom, popije kaficu i rakijicu sa komšilukom, podivane o vrućini što ih snašla, narane stoku i živinu, naliju im ladne vode, žene spreme neki djuveč lagani za ručak a onda se svi zavuku u debelu ladovinu svojih starih kuća .Ako je još kuca nabijača tu je ona praaaava ladovina u kojoj se slatko dremka i študira koješta do ručka. Nekada za ovakvih velikih vrućina i suša u selu je bio običaj da ide dodola koja je sa pesmom i ritualnoim igrom prizivala oblake i kišu.Sećam se, to je obično bila mlada cigančica, raspuštene kose ko vila Ravijojla obučena u dugu belu košulju, pokrivena lišcem i granjem, nju su pratile devojciče takodje u dugim belim košuljama. One su išle selom od avlije do avlije pevajući "Nasa Doda Boga moli da Bog dadne kišu rosnu OJ dodole oj dodole........Kako udju u koju avliju domaćin ih polije kablom ladne vode a dobiju i darove u hrani ,novcu. Mi deca smo trčali za dodolama po celom selu i pogledali u nebo oćel kiša.Sećam se jednom nismo stigli ni do kraj sela kad se nebo namrči .poče sevati i prosu se onaj topli letnji pljusak.Svi se razbežali a mi deca onako bosi u špilhoznama, pokisli, sredom šorom po debeloj prašini i baricama gazimo, brljamo se i radujemo i kiši i svojoj blatnjavoj igri. Posle pljuska sve oživi i zamiriše, patke i guske po avlijama srećne gaču i kupaju se po baricama,opadnu jabuke po baštama i u crkvenoj porti a mi deca trk u portu da ih pokupimo pa sednemo u ona vrata sa šora ,jedemo jabuke ,radujemo se i stvaramo uspomene na kojima ćemo se jednog dana grejati .Kada dodjemo kući onako pokisli,kaljavi i musavi bude i ćuski ali onih od miljaKo sad da čujem ono "Nasa Doda Boga moli da nam padne sitna kiša ........OJ DODOLE OJ DODOLE.....ko sad da udišem onaj miris pokislih polja pomešan sa mirisom baštenskog cveća ,ko sad da osećam onaj ukus petrovači jabuka iz crkvene porte ,ko sad da gazim one tople letnjie barice .ko sad da čujem majku kako me sa brigom i ljubavlju grdi i kaze "E fala Bogu a fala i dodolama, da nije njih ne bi nas kiša blagoslovila....ni orosila a ti si prava nevaljalica ,samo šorom........

Kad ti Lala objasni 🤣😂🤣😂

''Gosn Drot! Gosn Drot! Hirtelem! Brzo!''
''Nisam ti ja nikakav drot - ja sam policajac''
''U redu. Gosn cajac...jao...znate (Lala baldiso, nema vazduha - sipće),
''Brzo...jao, lopurda, vandrokaš jedan...kroz lebrnjak mi ušo, udvorištu; i rajber je razvalio, otacganjegov''
''Čekajte malo...Šta kažete? Ne razumem?''
''Ta drotoš nijedan...ušo mi kroz dvorište, pa razvalio lebrnjak; furt mi ušo u kujnu, a ja na astalu imo šarajtov...''
''I opet..O čemu vi govorite?''
''Ta lepo vam kažem, gosn cajac...Vancaga, vaščurina ona jedna, razvalio mi rajber na lebrnjaku u dvorištu i uzo mi šarajtov...''
''Aha...(policajac pokušava da zapisuje)...kako ste ovo poslednje rekli?''
''Šarajtov...''
''A šarajtov je...''
''Pa malo veći šlajpik...Evo ovoliki (pokazuje)''
''Šlajpik?!?''
''Da - buđelar; samo debo i velik''.
''Hm...da. I šta je bilo sa ...hm...istim?''
''Ta sve mi unutri u šarajtovu. I veksla, i bilet, bumaška, novci...''
''Aha...pare - lopov! Tako kaži''
''Pa tako sam i kazo, gosn cajac''
''I još mi cajger oborio, cukerpikslu, dumst od dgunja...I' otacganjegov...''
''A kako biste ga opisali, mislim - lopova''
''Ta drlov, meljov jedan - ovolike mu šljapurde (pokazuje na šake); čapajzle''
''? Znaaači - visok? Krupan?''
''Da, pa to sam i kazo''
''I šta još?''
''Pa malko je ćibav, poprilično šućmurst, a oke su mu kanda čakaraste''
''?!?''
''Dabome, uglavnom''
''Imo je ducin. Debo. A sav se uduncovo; pa viš po njemu da se upurnjo. Saga ona nijedna!''
''I ko kanda da mi se ušmiko u kujni, brezobraznik onaj jedan. Samo što se nisam onesvestio, gosn cajac''
Policajac konačno uzima voki/toki u ruke.
''Gosn cajac? Zovete pojačanje?''
''Ne. Prevodioca''
''Tolmača? A čerez čega?!?''

Dođoš, nemam pojma, ćekajte da se udomaćim. A kako stvari stoje sa huliganima i džabalebarošima izgleda da ću sve napustiti, rasprodati. Ili će se uključim bre da peglam...  

Masti ,*leba ...soli ,paprike ...i paradajz ili krastavac .




Vojvođanska "sirotinska klopa" Ali mi "vojvođani" ,rođeni...i danas ,radije od nekih školjki i rakova .

Danubius ::

Masti ,*leba ...soli ,paprike ...i paradajz ili krastavac .




Vojvođanska "sirotinska klopa" Ali mi "vojvođani" ,rođeni...i danas ,radije od nekih školjki i rakova .

Veća sirotinja bili, ali kao od brda odvaljeni, ha.

Pomuzu se krave, mlijeko (vareniku) u šerpu, kozicu promjera skoro metar stavi se kuvati.
Kad se ohladi uhvati se debeli skorup, vrhnja, pardon, pavlaka da mačak može hodati a da ne upadne.  

Skorup po kukuroznoj puri, kačamak, žganjci, mmm, mmm.
Sirište u mlijeko, procijedi i uzivaj u siru.

"Plači, Vojvodino" - Razočarenje u Srbiju

Već godinu dana posle ujedinjenja, u glasilu novosadskih radikala, stranke koja je najviše doprinela prisajedinjenju Vojvodine Srbiji, listu "Zastava", broj 235 od 18. XI 1919. - izašao je članak pod nazivom, "Plači Vojvodino", u kojem se, između ostalog, navodi i ovo:
"...Mi, Vojvođani, smo bili prvi koji smo bez ikakvih prethodnih pogodaba na Velikoj Narodnoj Skupštini, 25. novembra prošle godine, rešili da kidamo veze s Ugarskom i tražimo da budemo sa Srbijom jedno telo, jedna duša. Odrekosmo se i svoje privremene Vlade, da i na taj nacin dokažemo svoju lojalnost prema novoj, zajedničkoj, nam domovini...Posle smo išli još dalje. Dali smo, i davali smo, i kapom i šakom, svima i svakome...Međutim, šta se dogodilo? U naše pitome krajeve, slegoše se čete pljačkaša, razbojnika i zelenaša, te nemilice počeše isisavati srž i sokove zaprepasćene, i pod utiskom velikih događaja, opijene i bunovne Vojvodine..."
Početkom 20-tih godina u Vojvodini su masovno otpuštani činovnici Nemci i Mađari, ali i nepouzdane Lale. Zamenjuju ih Srbijanci, kao poverljiv, "državotvorni", elemenat.
"...Dolazili su bez ljubavi za Vojvodinu, revoltovani etnickim sarenilom njenog drustva, uvereni da cine patriotsko delo, pljackajuci je i degradirajuci je...remeteci narodnosni mir nas" (Vasa Stajic, 1922).
Prelazak sa srednoevropskog na balkanski nacin upravljanja, bio je kulturni sok, narocito za Vojvodinu, jer je bila predmet posebnog izrabljivanja. Evo sta je zabelezio knjizevnik Milos Crnjanski 1925 ("O Banatu i Banacanima"):
"Taj svet o Srbiji ima jedan zastareo, lep, plav, pojam...Ono sto ce izmeniti sliku Banata, i rashladiti ga, bice sistem poreza. Poreze, ogromne poreze. Ne se ko, ni koliko placa. Ne pise nigde. Iste se iznenada i odoka. Konjanik dolazi u selo, i kao Turcin, trazi harac. Nema cedulja, tacnih knjizica, upisanih imena, svako na svom mestu, npr: "Laza Gagic platio 34 forinte i pet filera", pa pecat, pa potpis, pa opet pecat, pa opet potpis, i mir do iduceg kukuruza. Sad Laza Gagic odlazi cesce na opstinu, a jednog dana istu 2000 dinara, drugog 3000, treceg 4, kad kako. I to odmah, nema tu sta...I bez pecata i potpisa...Posle dve nedelje, opet zovu. Zaboravili da zapisu porez na Begej. Posle 3 nedelje opet zovu. Zaboravili da racunaju porez na bolnicu. Posle nedelju dana, opet zovu, nije 200 dinara prirez, nego 230, i neka dokaze da je platio za Begej...Da, on neka dokaze da je platio, jer ne mogu da nadju gde je zapisan...I tako do novog kukuruza."
____________

ZoxZoja ::

"Plači, Vojvodino" - Razočarenje u Srbiju

Već godinu dana posle ujedinjenja, u glasilu novosadskih radikala, stranke koja je najviše doprinela prisajedinjenju Vojvodine Srbiji, listu "Zastava", broj 235 od 18. XI 1919. - izašao je članak pod nazivom, "Plači Vojvodino", u kojem se, između ostalog, navodi i ovo:
"...Mi, Vojvođani, smo bili prvi koji smo bez ikakvih prethodnih pogodaba na Velikoj Narodnoj Skupštini, 25. novembra prošle godine, rešili da kidamo veze s Ugarskom i tražimo da budemo sa Srbijom jedno telo, jedna duša. Odrekosmo se i svoje privremene Vlade, da i na taj nacin dokažemo svoju lojalnost prema novoj, zajedničkoj, nam domovini...Posle smo išli još dalje. Dali smo, i davali smo, i kapom i šakom, svima i svakome...Međutim, šta se dogodilo? U naše pitome krajeve, slegoše se čete pljačkaša, razbojnika i zelenaša, te nemilice počeše isisavati srž i sokove zaprepasćene, i pod utiskom velikih događaja, opijene i bunovne Vojvodine..."
Početkom 20-tih godina u Vojvodini su masovno otpuštani činovnici Nemci i Mađari, ali i nepouzdane Lale. Zamenjuju ih Srbijanci, kao poverljiv, "državotvorni", elemenat.
"...Dolazili su bez ljubavi za Vojvodinu, revoltovani etnickim sarenilom njenog drustva, uvereni da cine patriotsko delo, pljackajuci je i degradirajuci je...remeteci narodnosni mir nas" (Vasa Stajic, 1922).
Prelazak sa srednoevropskog na balkanski nacin upravljanja, bio je kulturni sok, narocito za Vojvodinu, jer je bila predmet posebnog izrabljivanja. Evo sta je zabelezio knjizevnik Milos Crnjanski 1925 ("O Banatu i Banacanima"):
"Taj svet o Srbiji ima jedan zastareo, lep, plav, pojam...Ono sto ce izmeniti sliku Banata, i rashladiti ga, bice sistem poreza. Poreze, ogromne poreze. Ne se ko, ni koliko placa. Ne pise nigde. Iste se iznenada i odoka. Konjanik dolazi u selo, i kao Turcin, trazi harac. Nema cedulja, tacnih knjizica, upisanih imena, svako na svom mestu, npr: "Laza Gagic platio 34 forinte i pet filera", pa pecat, pa potpis, pa opet pecat, pa opet potpis, i mir do iduceg kukuruza. Sad Laza Gagic odlazi cesce na opstinu, a jednog dana istu 2000 dinara, drugog 3000, treceg 4, kad kako. I to odmah, nema tu sta...I bez pecata i potpisa...Posle dve nedelje, opet zovu. Zaboravili da zapisu porez na Begej. Posle 3 nedelje opet zovu. Zaboravili da racunaju porez na bolnicu. Posle nedelju dana, opet zovu, nije 200 dinara prirez, nego 230, i neka dokaze da je platio za Begej...Da, on neka dokaze da je platio, jer ne mogu da nadju gde je zapisan...I tako do novog kukuruza."
____________

Dragomir Jankov
Vojvodina - propadanje jednog regiona (strana 64)

Da.da ...velika "narodna Skupština " koja je odlučila o "prisajadinjenju" jer imala par Mađara ,Slovaka ...po kafanama pokupljenih .
Nijednog Nemca (iako su činili skoro 60 % domicilnog stanovništa ) 
Ali ..šta je naša Vojvodina .
Veliki Bečkerek (Zrenjanin) ,"srpsko zabavište " .






MA šta se izdešavalo (progonjeni ,ubijeni ,oteta imovina ,svašta ) -pravi Vojvođani se ni danas ne "dele" .
Ni nacionalno ni verski-bez obzira koliko otrova se medijski "ubrizgava" decenijama . 

Srpski svatovi .



Szerb lakodalom, 1909...
Szerző: ismeretlen
/Forrás: https://commons.wikimedia.org/.../Category:Digitization...

I stoka fašistička i nacionalistička može da "prefarba" dvojezične ,ili trojezične "table gradova" 
Možete da nam" duvate" Etničkom Vojvođaninu je "komšija pa Bog" -zvao se on Janoš,Jovo Mihal.,Hans ..briga nas .
Nećete nas nikada "zatući" -ma koliko  se trudili da zatrujete.

Imao sam priliku da se družim sa volksdeutsche - rima iz Vojvodine i iz Mađarske. Za razliku od Mađara
Qito je napravio veliku grešku, proterao elitu, tako da niko nije mogao da upravlja fabrikama i resursima.
Dok, Mađari su to brzo shvatili i stopirali progon i ostavili pametne "glave".

Pogledajte ovo ? Slika iz Melenaca (neko selo u Vojvodini ) 



I sad pogledajte apatinski restoran "Šaran" ??? 





Skoro pa identično ?
Naravno...to su bile nečije "švapske kuće " .
Ista arhitektura..
I posle toliko decenija -polovina "građevinskog fonda" Vojvodine  su još uvek "švapske kuće" 
Zaključno sa mojom(106 godina starom) 
Ali mi je nismo "dobili" niti ikoga "proterali" Kupili...1963.

Danubius ::

Pogledajte ovo ? Slika iz Melenaca (neko selo u Vojvodini ) 



I sad pogledajte apatinski restoran "Šaran" ??? 





Skoro pa identično ?
Naravno...to su bile nečije "švapske kuće " .
Ista arhitektura..
I posle toliko decenija -polovina "građevinskog fonda" Vojvodine  su još uvek "švapske kuće" 
Zaključno sa mojom(106 godina starom) 
Ali mi je nismo "dobili" niti ikoga "proterali" Kupili...1963.

Melenci su selo u Banatu. Poznato po banji Rusandi (blato).

Inače ovo nije privatna kuća već "službena". Većina sela ih ima. Ovako zasečene su građene su na izlasku sa proširenja (trga) gde su obično bile "opština", ambulanta, crkva i druge javne ustanove i gde su bar dva puta nedeljno bile pijace. U istoj ovakvoj zgradi je kod mene u selu bila pošta a u dvorištu stan za poštanskog činovnika. Kad je izgrađena nova zgrada pošte u toj zgradi je do penzije radio naš fotograf čika-Jani.

Inače pod pojmom "švapska kuća" se ne podrazumeva vlasništvo već tip gradnje. Većina "švapskih kuća" po vlasništvu su one sa ajnfort kapijom. I jednih i drugih je zavidan broj još uvek. To je građeno da traje. Čak i kad su nabijače ili zidane čerpićem.

Seoska "furuna"




Peć od "zemlje" koja se loži spolja (svim i svačim ,glavni energent je "kukurozovina" -dakle ,sve što bi se inače bacilo..) Na toj "peći" se i kuva ,suši veš i greje se (direktno -ima klupica okolo)
Ekološki -100 % .

Danubius ::

Seoska "furuna"




Peć od "zemlje" koja se loži spolja (svim i svačim ,glavni energent je "kukurozovina" -dakle ,sve što bi se inače bacilo..) Na toj "peći" se i kuva ,suši veš i greje se (direktno -ima klupica okolo)
Ekološki -100 % .

Paorska peć u moj kraj. A ima i fensi, dobro udatu sestru zvanu još i Kaljeva peć. Kaljeve peći su oblepljene glaziranim pločicama i ima ih i "običnih" kockastih pa do umetničkih. Ali zajedničko im je da kad ogrev izgori žar se dogura do zidova i peć se zatvara. Žar tinja i greje zidove još satima.

U paorskoj peći se zimi spremala večera tipa "u pleK krompira" "u čakšire krompira" ... pekle ludaje pa i gibanica tj štrudle. Posebna "umetnost" je bila višednevno kuvanje sarme u ovim pećima. Iskusne domaćice su znale gde treba staviti šerpu da sarma ne zagori ali i da se ne prekuva već da "šapuće" dok ne bude vreme da se iznese na sto.

Ono pre nekoliko godina kad su Rusi zavrnuli gas za Badnje veče ja idem po kući i nabrajam šest imena i nadimaka i vajkam se da mi fali još jedno. Mojima ništa jasno nije pa su morali da zadovolje radoznalost pitanjem - Šta to baješ? (u smislu šta to nerazumljivo govoriš). Nabrajala sam kuće gde ima paorska peć i iznela im genijalnu ideju da ću svako po podne/veče kod jednih u vizitu. Na grejanje a da niko ne ukapira šta radim jer im se neću prečesto pojavljivati Srećom imali smo gasa pa je moj genijalni plan ostao samo plan.

Kod nas su bile slične peći. Bogatiji su ugrađivali keramičke pločice
Švabe ih zovu (kacheln) kaheln a mi smo ih zvali petnjaci, zašto, nemam
pojma. Možda zbog konkavno-konveksnog oblika, korijen riječi (peta)
dakle bile su poluokruglo udubljene, da bi se dobilo na površini.
Što veća povrčina veće zračenje topline i akumuliranje iste.

Eugen Grafvajer ::

Ono što sam video i doživeo, Vojvodina se gasi i nestaje.

Realno -da .Došli su "neki drugi ljudi"
Salaši se pretvaraju u "ugostiteljske objekte".
Jednu od naših kuća (familija Egyed ,bivši vlasnici rečnog brodogradilišta ,drveni brodovi ,tkzv "šoperplac" ) je neko kupio ...
I odlučio da zadrži prvobitni "trščani krov" .


Sve su renovirali ,čak su i "novu trsku" stavili -ali su zadržali .
Ne znam ima li danas više od 5 takvih kuća u mom gradu .

Срби и Немци из Парабућа једни друге чували у ратном вихору
11.09.2022 • 09:08
09:12
Извор: Dnevnik.rs
   
На улазу у село још из времена када су у тадашњем Парабућу живели Немци, остао је дрворед који бициклистима прави хлад а зими спречава снежне сметове. Кроз крошње види се неколико лепо одржаваних фарми са малим ветрењачама.
1
Фото: Роберт Чобан
На запуштеном немачком гробљу на улазу у село налази се такође запуштена капела Јозефа Драха, богатог мештанина села. Капела је потпуно окружена вегетацијом као некакав бачки Ангор Ват и не можете је видети са пута ако се добро не помучите и пробијете кроз трње и шипражје.

Возећи бицикл кроз село примећујем да су на фасадама већине кућа остала имена њихових некадашњих власника, Немаца који су их и сазидали, што није случај у осталим колонистичким местима у Војводини. Георг Марџ, Себастиан Боy, Беренз Адам, Кониг Јохан, Јацоб Хаидт, Драћ Јозеф само су нека од имена на фасадама која подсећају на старе власнике. „Мислим да је разлог томе што су овде досељени људи из околине Топлице и Лесковца који према Немцима нису имали посебне негативне емоције попут оних из Босне или Лике, па и није било разлога да ‘брусе’ имена првих власника!”, каже ми мештанин испред продавнице преко пута православне цркве.


2
Фото: Роберт Чобан
Српска православна црква у Раткову подигнута је 1775. Посвећена Светом ратнику Георгију (Ђурђиц). Висока олтарска преграда представља једно од последњих сликарских остварења Јакова Орфелина. Иконостас са 38 икона завршен је 1792. у маниру „уздржаног барока”. Када сам посетио цркву у току је била вечерња служба којој је присуствовала једна верница.

Железничка станица у Раткову је за нијансу у бољем стању од осталих на прузи Нови Сад - Сомбор. Како сам касније прочитао инфраструктура железнице Србије расписала је тендер за израду техничке документације и надзор над радовима реконструкције и санације 55 железничких станица у 33 локалне самоуправе. Међу њима је и Железничка станица Ратково као и станице Футог и Бачки Петровац (Гложан).

Преко пута Железничке станице у Раткову налазе се објекти некадашње циглане која је у вихорима транзиције банкротирала као и већина осталих у Војводини.

Ако је и остало неке користи од ње то је „Багер бара”, настала на месту где је некада копана земља за циглану. Данас је то веома уређено језеро, омиљено место за пецароше из Раткова и околине.

У близини је и Православно гробље на којем сам запазио необично велики број споменика посвећен људима млађим од 30 година. Саобраћајним несрећама и опаким болестима придружила се и пандемија коронавируса па на пуно гробова пише 2020. и 2021.

Ратково се први пут помиње у турском опису места 1543. За време отоманске владавине становници насеља су били Срби. Након отоманске владавине број Срба се знатно смањио, тако да су 1715. свега четири српске породице живеле у Раткову.


2
Фото: Роберт Чобан
Насеље у садашњем облику основали су  1700. Срби. Број српских породица је порастао до 1748. и тада је износио 113 породица. Прва школа у Раткову основана је 1745. Српска православна црква у Раткову подигнута је 1775. и посвећена је Светом ратнику Георгију.

Крајем 17. века село је припало Хабзбуршкој монархији и започета је колонизација насеља Немцима која се одиграла у три етапе. Године 1748. планирана је прва колонизација насеља са 200 немачких породица из Баварске, Виртемберга, Палатината и Бадена, као и француске Лорене. Прва колонизација је завршена 1772. Од тада је почео заједнички живот Срба и Немаца. Други пут су колонисти долазили из Пруске у периоду од 1780. до 1786. Идуће године је уследила и последња колонизација, то су били Немци који су првобитно били насељени у Руми.

Епидемија колере погодила је насеље 1873. и у њој је умрло више од 800 становника. То значи да је скоро сваки четврти становник преминуо од ове болести. Гробље на коме су сахрањени оболели од колере и данас постоји у Раткову и подсећа на ову ужасну епидемију.

Током овог периода дошло је и до индустријског развоја насеља. Иако су становници Раткова имали мање земљишне поседе него становници других места у Бачкој, они нису били сиромашни. Углавном су се бавили пољопривредом, али су у Раткову постојале и фабрике за обраду кудеље и свиле, као и млин. Такође је доста људи производило вино или су имали своје воћњаке. Трговина је била базирана углавном на околна места: Селенчу, Пивнице, Товаришево, Параге, Дероње и Филипово.

Број становника 1880. је био 4209, а 1910. број становника је опао на 4073. Већинско становништво Раткова су чинили Немци, којих је према попису из 1910. године било 3283. Након 1918, насеље је припало Краљевини СХС. Први огранак Културбунда, организације која делује на подручју целе Краљевине Југославије, а имао за циљ да чува и развија немачки језик и културу, основан је у овом селу већ 1920.

Током Другог светског рата Бачка је припала мађарској окупационој зони. Млади људи рођени између 1912. и 1922. године су регрутовани у немачку војску у периоду од 1942. до 1944. године. Укупно је регрутовано 700 људи од којих је 175 погинуло за време рата.

Мађарска војска је желела да пошаље Србе из Раткова у логор Шарвар у Мађарској где су већ били смештени и Срби из Риђице, али су Немци из насеља спречили депортацију. Када је немачка војска почела да се повлачи из Румуније 1944. део немачког становништва је био евакуисан. Вест о евакуацији је стигла 6. октобра 1944. а први становници су кренули на пут већ 7. октобра. Евакуација се вршила у четири групе. Немци су били пресељени у Судетску област, али и у Шлеску и Мекленбург. Укупно је расељено 2.450 људи од којих 62 није преживело пут. У насељу је остало око 650 Немаца.

Совјетска војска је у Ратково стигла 20. октобра. Током децембра је на простору целе Бачке дошло до убијања између шест до осам хиљада Немаца од стране Црвене армије и партизана. Једино место у коме нису убијани Немци је било Ратково. Не заборављајући да су их Немци заштитили од депортовања у логор, Срби су довели и своје животе у опасност у покушају да одбране своје суседе.

Чувши за ову причу о међусобном чувању Срба и Немаца током рата у Парабућу било ми је јасније и зашто су на већини кућа сачувани натписи са именима њихових првих, немачких власника. Иначе, случај Парабућа као редак пример „колективне солидарности” из Другог светског рата помиње се и у Музеју Подунавских Шваба у Сомбору.



Међутим, након одлуке АВНОЈ-а све подунавске Швабе су осуђене као ратни злочинци и кажњени су протеривањем, које становници Раткова нису могли да спрече, а 28. децембра 1944. укупно 58 мушкараца и жена је депортовано у Русију, од којих је 12 умрло. Први логор за цивиле је отворен у фебруару 1945. године, а њихова целокупна имовина је конфискована. Укупно 500 људи из Раткова је било послато у цивилне логоре од чега је 273 преминуло. Поштеђено је било 130 људи који су били у мешовитим браковима као и локални свештеници. Ипак, укупан број жртава у Раткову је био велики. Живот је изгубило 522 људи.

Након Другог светког рата и расељавања Немаца уследила је нова колонизација. У Ратково су дошли колонисти из Топлице и околине Лесковца и већинско становништво у селу је постало српско. Дошло је до обнова школа и других јавних установа. Формиране су сељачке радне задруге од земље која је била додељена колонистима. Такође је дошло и до промене у називу места које је добило име по народном хероју и шпанском борцу Ратку Павловићу Ћићку. Једна од централних улица у селу и даље носи име Маршала Тита што је реткост у војвођанским селима са већински српским становништвом.

Дугачка улица која води ка Оyацима задржала је име Владимира Илича Лењина. Једно од најважнијих културних дешавања у селу свакако је гитаријада која се одржава од 1974. Налетео сам на обележје поред пута, на жалост тако често у војвођанским селима. Ово је посвећено 15-годишњем Луки Јововићу, дечаку из села који је погинуо возећи мотор. Три године раније победио је као најмлађи учесник у пливању за Часни крст у Оyацима.

Испред једне велике и лепо одржаване швапске куће угледао сам жену која кречи. Каже, деца из школе преко пута су гађала јајима фасаду. У кући у којој је некад живело 12 људи, данас не станује нико, сви су у Београду, Новом Саду... Повремено је обилазе и одржавају. Каже да повремено долазе и Немци, први власници куће и њихови потомци.

Римокатоличка црква Св. Ивана Непомука у Раткову подигнута је 1811. и под заштитом је као споменик културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја. Црква је подигнута на месту некадашње школе и старе католичке цркве која је била саграђена 1784. али је већ 1805. била срушена када је усвојен предлог да се подигне нова католичка црква. У цркви се налази богата ризница књига.

У двориште цркве пренети су неки сачувани надгробни споменици са католичког гробља а ту је и лепо очуван споменик Светом Тројству.

Роберт Чобан

Nazivi ulica Novog Sada kroz istoriju


Istorijske prekretnice i turbulentna dešavanja, posebno su bila izražena na našim prostorima. Vekovima su se menjali nazivi država, a o promeni naziva ulica na Balkanu i da ne govorimo. Verujemo da veliki broj Novosađana ne zna stare nazive ulica Novog Sada kojima i danas hodaju.


Na ovim prostorima često su menjani nazivi država a o promenama naziva ulica i da ne govorimo!

Jedan od pokretača istraživanja promena gradskih Toponimija, bio je Maoz Azarjahu. Toponimi opisuju brojne promene naziva gradova, reka, jezera, dok Odonimi predstavljaju imenovanje kao i promene naziva ulica.

Svaki grad sa svojim nazivima ulica, jezera, parkova i drugih arhitektonskih objekata, zapravo čini prostor istorijskih sećanja. Imena ulica u suštini dokumentuju procese transformacije i izgradnje svakog grada kroz istoriju.

Najstariji dokument koji svedoči o nazivima ulica Novog Sada, datira iz daleke 1745. godine. U tom dokumentu je ispisano 9 odonima i to 2 na srpskom, 1 na mađarskom i 6 na nemaćkom jeziku. Na ovom dokumentu prvi put je ispisan naziv ulice „Zlatna greda“, zajedno sa odonimom „Velika čaršija“. Pretpostavlja se da je u ovoj ulici u onom vremenu živelo pretežno stanovništo srpske nacionalnosti, ali je jasno i da je zbog stanovništva mađarske nacionalnosti nastao naziv Rakocijeva ulica.


Najstariji dokument sa nazivima ulica Novog Sada datira iz 1745. godine!


Novi Sad se izuzetno brzo razvijao nakon 1748. godine pa je zbog toga veliki broj starih ulica iz tog vremena bio proširivan. Veliki uticaj na formiranje i proširivanje ulica, zavisilo je od brojnih rukavaca, plavljenja Dunava, kao i sve ozbiljnije zaštite Novog Sada od poplava.





U brojnim spisima često se spominje ulica „Zemljane ćuprije“, ali se i navodi da je Dunavska ulica početkom 19. veka izuzetno kvalitetno i lepo uređena. Velika prekretnica u uređenju Novog Sada, kao i o formiranju i davanju naziva novih ulica, započinje 1850. godine, kada je po prvi put u našem gradu osnovana komisija koja je nadzirala formiranje ulica, uređenje javnih površina, kao i izgradnju objekata.

Na ovaj način je pokrenuto sistematsko planiranje u okviru gradske toponimije i to po uzoru na najpoznatije gradove u tadašnjoj Habsburškoj monarhiji. Veliki župan Novog Sada u neko prošlo vreme je naredio da se u sklopu najnovijeg urbanističkog plana, nov gradski trg nazove Franc Jozef plac.

Godine 1850. u Novom Sadu formirana je komisija koja je bila zadužena za odobravanje naziva ulica!

Izuzetno su zanimljivi nekadašnji nazivi ulica pa da navedemo kako su u prošlosti Novosađani šetali sledećim ulicama: Rodina, Paradajzova, Lisičija, Ruzmarinova, Orlova, Žablja, Kopriva, Rotkva i Zmijska ulica, a potpuno je jasno da je ulica kojom su šetale patke imala naziv Pačija ulica.





Veliki broj ulica nekadašnjeg Novog Sada, nosio je naziv po delatnosti koju su obavljale zanatlije pa je tako jedna ulica našeg grada nosila naziv Kazandžijska. Da navedemo još nekoliko starih naziva ulica nekadašnjeg Novog Sada: Bagremova, Ševina, Orahova, Graškova, Kajsijina, Sokolska, Studenička, Banijska, Cara Nikolaja II, Stepe Stepanovića, Kamberova, Petlova...


Veliki broj ulica Novog Sada nekada je nosio naziv po delatnosti zanatlija!

Komisija koja je imala 3 člana, negde sredinom 19. Veka, bila je poznata po tome jer su članovi kumovali brojnim nazivima ulica nekadašnjeg Novog Sada. Jedan od članova tada poznate komisije, bio je i Dimitrije Savić tadašnji vlasnik kafane Bela Lađa.

Sadašnja Pašićeva ulica je u ono vreme nosila naziv Carski drum, a nešto kasnije naziv Ćurčijska ulica zbog toga jer su u njoj bile radnje mnogih ćurčija. Ugledni građani nekadašnjeg Novog Sada, bili su braća Nenad i Jakov Bogdan pa se tako sadašnja Skerlićeva ulica nekada zvala Bogdanova ulica. Mnoge ulice našeg grada su kroz bogatu istoriju često menjale svoj naziv, ali je naziv ulice Zlatna greda i do danas opstao.


Sredinom 19. veka formirana je komisija koja je odobravala nazive ulica Novog Sada!

Onako kako se i vlast menjala kroz istoriju tako su se menjali i nazivi ulica, a najčešće promene doživljavale su ulice u centru Novog Sada. Tako su ulice Danila Kiša i Futoška čak 19 puta menjale svoj naziv, ulica Kralja Aleksandra je naziv u prošlosti menjala 14 puta, naziv Pašićeve ulice menjan je 10 puta, a zmaj Jovina je naziv menjala 9 puta.




I da ne nabrajamo sve nekadašnje nazive ulica jer bi spisak bio poduži, jasno je da su nazivi menjani onako kako je tekla istorija grada. Verujemo da će mnogim Novosađanima sigurno biti zanimljiva informacija o Vojislavu Puškaru, koji je izdao knjigu pod nazivom „Novi Sad: Priče varoških ulica“.

Često su poznate kafane Novog Sada bile glavni orijentir pa su čak i ulice dobijale naziv po njima. Tako su neke od ulica u prošlosti našeg grada nosile sledeće nazive: Kod tri violine, Fazanova, a ulica Bara četiri krajcare, dobila je naziv zbog toga što je odlukom austrijskog dvora svaki vlasnik čamca koji je ulazio svojim čamcem u grad preko bare, morao platiti četiri krajcare.


Kafane su nekada bile glavni orijentir za snalaženje u gradu!

Još jedna ulica našeg grada uspela je da zadrži svoj naziv sve do danas, a to je ulica Zemljane ćuprije. Do polovine 18. veka u Novom Sadu je postojao izuzetno dugačak dunavski rukavac koji se protezao sve do današnjih ulica Matice srpske, Nikolajevske, Skerlićeve, Natoševićeve ulice i današnjeg Trifkovićevog trga.

Na ovom dugačkom rukavcu postavljena su tada dva prelaza, koja su bila nasuta zemljom i kukuruzovinom. Ovi prelazi su mnogim Novosađanima u ono vreme znatno skraćivali put, a poznato je da su u ulici Zemljane ćuprije živeli siromašni ljudi i to su najčešće bile zanatlije kao i nadničari.

U današnje vreme samo nekoliko ulica Novog Sada nosi nekadašnje nazive od pre čak 200 godina. Tu spada Pećka ulica, kao i Lađarska izuzetno uska i kratka ulica, koja spada u tih nekoliko i u njoj ima samo četiri kuće. I da još navedemo da je Novi Sad imao i svoj Šećer Sokak.





I danas dobro pamtim šetnju prelepim gradom Prag u neko prošlo vreme, a ono što me tada posebno fasciniralo, bile su postavljene table sa nazivima ulica Praga, ali ne tako obične. U to vreme na uglu svake ulice, bila je postavljena tabla sa trenutnim nazivom ulice, ali je iznad najnovijeg naziva bio ispisan stari naziv ulice preko koga je postavljen veliki crveni znak X (precrtan stari naziv ulice).

Bilo bi izuzetno interesantno da se pokrene projekat ispisa starih naziva ulica Novog Sada iznad postojećih naziva ulica ili da se formiraju posebne table sa starim nazivima. Sve je to deo istorije koju ne možemo promeniti, a izvesno je da bi ovakav projekat bio prepoznat i prihvaćen kako kod građana Novog Sada, tako i turista koji u naš grad dolaze.

A ako tražite ulicu koja vam se sviđa i u kojoj želite kupiti neku nekretninu, a ulicu ne možete pronaći, preporučujemo vam da odmah pozovete Solis Nekretnine, jer će vam iskusni agenti pomoći u pronalaženju ulice koju tražite. I ne samo to odmah će vam preporučiti nekretninu koju u toj ulici imaju u ponudi na prodaju.

fotografije: www.facebook.com/stare.ns/
tekst www.solis-nekretnine.com/

Enterijer ....

Berba kukuruza (i ja sam to "okusio" -tip "ručno" )

Odvojite 20 minuta za emisiju moga kuma ,o apatinskom svešteniku Adamu Berentzu .
Istinita priča .
Jedini čovek koji je pisao protiv Hitlera sve do 1944 -kada je Gebels lično naredio njegovo hapšenje .
"Die Donau" je bio jedino slobodno glasilo u Evropi .
Usput se priča o statui "Crne Bogorodice " (koja je sačuvana do danas od 17 veka )
Sa ponosom mogu reći da su moji deda i baba bili veliki donatori crkvi ,časopisu ,i lični prijatelji sveštenika Berentza -nažalost ,anonimnom heroju borbe protiv nacizma .

Danubius ::

Ove godine teško. Obrala ga suša još u avgustu. Da izvuku štetu neki su ga tako suvog i sa jedva vidljivim zametcima preradili u silažu.

Radovi na nasipu




Kad su na obalama Begeja i Tise u drugoj polovini 19. veka izgrađeni visoki nasipi, u Banatu ih zovu dolme, na njima su podignute kuće čuvarnice i uvedeno je novo zanimanje – dolmar. Dolmari su ovde živeli s porodicama i danonoćno vodili računa da se ne ošteti nasip. U porodici Sarvak iz Mužlje pored Zrenjanina tri generacije su čitav život provele na dolmi uz reku.
Ferenc, odnosno Franjo Sarvak iz Mužlje u čuvarnicu na dolmi između Ečke i Lukinog Sela dospeo je kad je imao svega godinu dana, a njegovi preci bili su na obali od podizanja nasipa. Pradeda Janoš Sarvak učestvovao je u izgradnji nasipa koja je počela 1856, a njegovi sinovi, unuci i praunuci stražarili su duž Begeja i Tise. Kad je na vlast sredinom 18. veka došao Franjo Josif, nameravao je da uredi reke, da ih učini plovnim i spreči njihovo često izlivanje. Plovni Begej, na primer, trebalo je da omogući prevoz drvene građe iz Erdelja i karpatskih gustih šuma. Da se ne govori o žitu, kudelji, kukuruzu...
– Moj pradeda Janoš u Bečkereku je video poziv upućen građanima da se jave na rad na izgradnji nasipa, i to u vodnu zajednicu čije je sedište bilo u Segedinu – priča Ferenc, odnosno Franja Sarvak. – Pradeda je bio pismen i odmah je primljen, i to sa zadatkom da angažuje druge radnike. Posao na izgradnji nasipa bio je težak, ali i jedini način da sirotinja u to vreme zaradi novac. Navlačenje zemlje plaćalo se šest forinti i 30 krajcara dnevno, a ako je kubikaš (naziv je uveden baš u tim velikim radovima i zadržao se do danas) dovodio i konja, onda bi tog dana zaradio još 12 forinti. Dok nasip nije izgrađen, dnevno se duž reke okupljalo na hiljade radnika, i to je trajalo skoro pola veka.
Nasipi su bili visoki osam metara, u osnovi široki 24, a u gornjem delu šest metara. Novom obalom kretale su se dereglije koje su teglile brodove na dugačkom kanapu. Često su u toj ulozi bile i zaprege – konji i goveda. Neke srpske porodice, na primer u selu Taraš pored Tise, i danas imaju nadimke koje su dobile dok su se uređivale obale Begeja i Tise.
Jedno je bilo izgraditi nasip, a ništa manje pažnje nije bilo posvećeno ni njegovom održavanju. Zbog toga su bile izgrađene kuće čuvarnice u kojima su boravili dolmari, čuvari, s porodicama. Pošto su ta mesta bila udaljena od naselja, dolmarske porodice imale su sve na raspolaganju. Dobijale su drva, zalihe petroleja za osvetljenje dok nije bilo struje... Postojale su i posebno opremljene prostorije za odlaganje lopata, kolica, vreća za zemlju i druge opreme za slučaj nadolaska velikih voda i eventualnog probijanja nasipa. Čuvarnice su bile među retkim institucijama koje su imale telefonsku vezu.



Dolmarska kuća i familija Sarvakov između dva rata (slika iz komentara na FB)

Ovo svakako .
Jedan vojvođanski "šor" -jesen .

НА ДАНАШЊИ ДАН У ПЕШТИ JE ОСНОВАНА МАТИЦА СРПСКА

На данашњи дан, 16. фебруара 1826. године у Пешти је основана Матица српска, на иницијативу Јована Хаџића (Милош Светић) и српских пештанских и будимских трговаца. Била је то група предузимљивих ентузијаста пореклом из различитих средина, који су своје богатство стицали у мађарској престоници и један његов део даровали за добробит свог народа: Гаврил Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук, Петар Рајић, Андрија Розмировић и Ђорђе Станковић. Највећи прилог приликом оснивања даровао је кнез Милош Обреновић.
То књижевно и културно друштво, које је одиграло огромну улогу у процвату науке и културе Срба уопште, убрзо је прерасло у најважнију културну инститицију српског народа - уз много касније основану Српску краљевску академију. "Летопис Матице српске", најстарији је српски часопис који је успео да се одржи до наших дана и који је основан такође у Пешти. Почео је да излази на самом крају 1824. (за годину 1825. "перва частица") и тада је био једини српски часопис, пошто су они покренути раније били краткотрајни. Први уредник био је Георгије Магарашевић. Управо из круга људи који су водили тадашњи "Сербски летопис" израсла је Матица српска, а по узору на њу настаће касније и све друге словенске матице. Највећи добротвор Матице у њеној историји био је гроф Сава Текелија, затим кнез Милош Обреновић, па гроф Јован Нако. Матица је 1864. пресељена у Нови Сад, где се налази и сада. Прикажи мање

Takozvana "letnja kujna" .

Iste pesme -koje su i Srpske i Mađarske .
A ima ih na stotine u Vojvodini .

1000 din kg .Ali vredi !