Mesa Selimovic

First topic message reminder :

Mesa Selimovic - Biografija




[You must be registered and logged in to see this image.]






Mehmedalija
Mesa Selimovic je rodjen u Tuzli 1910. Nakon zavrsenih studija na
Filozofskom fakultetu u Beogradu, do pocetka Drugog svijetskog rata,
radio je kao profesor gimnazije u rodnom gradu. Zatvoren 1942, a 1943.
g. nasao se na slobodnoj teritoriji. Ucestvovao je do kraja rata u
borbi protiv okupatora.


Poslije rata je jedno vrijeme radio kao univerzietski nastavnik u
Sarajevu. Potom obavlja niz visokih duznosti u kulturi (bio je direktor
Bosna-filma, direktor Narodnog pozorista i, konacno, glavni i odgovorni
urednik u izdavackom preduzecu "Svjetlost" u Sarajevu).


Zbog prigusenog sukoba s tadasjim politickim rukovodstvom u
Bih-manifestovanog pojedinacnim gestovima, izjavama i natpisima-napusta
Sarajevo i prelazi u Beograd. Nastavlja sa objavljivanjem svojih djela.


Bio je prozaist raznovrsne tematske i zanrovske orijentacije.
Poceo je sa knjizevnim radom relativo kasno, prozom sa ratnom
tematikom, da bi potom svoj literarni rad usredsredio na refleksiju i
univerzalne teme: covijek, njegova egzistencija i sudbina.


Njegov knjizevni opus obuhvata pripovijetke: "Prva ceta" (1950),
"Tudja zemlja" (1957); romane: "Tisine" (1961), "Magla i mjesecina"
(1965), "Dervis i smrt" (1966), "Tvrdjava" (1970), "Ostrvo" (1974);
studije i eseje: "Za i protiv Vuka" (1967), "Eseji i ogledi" (1966).
Njegov autobiografski spis "Sjecanja" (1957) govori o piscevom zivotu,
knjizevnom radu i nekim knjizevnim i kulturnim dogadjajima i
licnostima.


Puni uspjeh postigao je romanom "Dervis i smrt" (1966). Ovaj roman
je osvojio sve znacajnije domace knjizevne nagrade. Sljedi, takodje,
znacajan roman "Tvrdjava" (1970). Ova djela prevode se i objavljuju i u
drugim zemljama.


Selimovic je umro u Beogradu, 1982. g.

A o njoj nista nisam znao, ni o cemu bi mogla da govori sa mnom, ni za sto bih mogao da joj posluzim. Nikakvu vezu izmedju sebe i nje nisam uspio da sagledam.

Stajali smo jedno prema drugome kao dva ratnika sa skrivenim oruzjem iza ledja, kao dva protivnika sa skrivenim namjerama u sebi, pokazacemo se kad krenemo u napad, cekao sam da vidim sta hoce da zauzme, sta hoce da oduzme, nada je jos zivjela u meni ali nije bila cvrsta kao maloprije, ova zena je suvise mlada, i lijepa, da bi mislila na andjele sto biljeze nasa djela. Za nju je postojao samo ovaj svijet.


Nije dugo oklijevala, nije dugo trazila rijeci, bila je zaista ratnik sto polazi u bitku ne zadrzavajuci korak, ne osvrcuci se. To je od njenog soja, ali i zbog mog. Preda mnom se ne ustrucava, ako se ikad ustrucava. U pocetku sam s paznjom pratio njen namjerno tihi glas, boje zurne, i slusao govor sto je licio na vez, na nizanje bisera, rijecima i sklopom sasvim drukcijim od carsijskog, pomalo uveo ali kicen, s mirisom ovih starih odaja i dugog trajanja.

Dervis i smrt

У години обележавања стогодишњице рођења великог књижевника, по страни остаје спомињање његовог дугогодишњег бављења филмом, тачније учествовање у писању сценарија за чак дванаест филмова, од којих је десет снимљено за време његовог „босанског периода”.
Стогодишњица рођења Меше Селимовића обележава се у Србији на начин који доликује значају овог познатог књижевника. Појавили су се нови стручни радови о његовом јавном и приватном животу, организују се изложбе и семинари о његовом књижевном раду, откривају се до сада непознати детаљи о његовој позоришној делатности и активностима у многим удружењима и организацијама. Међутим, једино по страни остаје спомињање његовог дугогодишњег бављења филмом, тачније учествовање у писању сценарија за чак дванаест филмова, од којих је десет снимљено за време његовог „босанског периода”.
Одмах по завршетку Другог светског рата, Меша је као партизан и проверени агитпроповац (Обласног комитета за источну Босну) прешао у Београд, где је добио посао у Комисији за утврђивање злочина окупатора, а затим у тек формираном Комитету за културу Владе ФНРЈ. Ипак, у новој средини очито се није најбоље снашао, што показује податак да је августа 1947. отпуштен са посла и при том био искључен из Партије. Излаз из новонастале ситуације пронашао је тако што се вратио у завичај, где му је првих дана гостопримство у свом сарајевском стану пружио познати сликар Исмет Мујезиновић. Меша је убрзо прихватио место професора теорије књижевности на Педагошкој академији у Сарајеву и почео да објављује своје радове у појединим књижевним часописима.
На његову срећу, у том тренутку се на месту директора издавачког предузећа „Свјетлост” налазио Марко Марковић, човек вансеријског познавања књижевног стварања, који је поред осталог прочитао и све дотада објављене Мешине приповетке, што му је помогло да лакше преброди замке нове средине. Како сам Меша истиче у својим „Сјећањима”, чика Марко га је прихватио старински присно, с невероватном топлином и срдачношћу, што му је омогућило да постане сарадник у издавачкој делатности ове куће и да у њој објави своју прву књигу „Увријеђени човек”.
Како је даље писао Меша, „директорска канцеларија Марка Марковића је у то време била стециште књижевника, сликара, глумаца, и уопште људи од духа”, па су тако и први кораци босанске кинематографије добрим делом били испланирани у просторијама „Свјетлости”. И Марковић и Мујезиновић су поред осталог били чланови Комитета за кинематографију при Влади БиХ, па није чудно што се и Меша Селимовић од самог почетка укључио у пројекте првог босанског предузећа за производњу филмова („Босна филм”), формираног јула 1947. Тако је, на пример, већ трећи босански документарни филм („Нови темељи”), са темом изградње задружних домова на селу, снимљен по сценарију Меше Селимовића. Непосредно после тога, исти аутор добија за то време и изузетно привлачну понуду да напише сценарио за први играни филм ове куће.
У сарадњи са тадашњим функционерима босанског филма (Мони Финци, Сида Марјановић, Слободан Јовичић), искусним позоришним редитељем Људевитом Црноборијем и квалитетним сниматељем из Загреба Бранком Блажином, Меша је, сходно правилима тадашње соцреалистичке реалности и под утицајем огромне популарности ударника Алије Сиротановића, написао сценарио и активно учествовао у припремама снимања филма из рударског живота.
(POLITIKA)

Продукција првог играног филма нове босанске кинематографије под насловом „Рудари” је заиста реализована крајем 1949, али је по прегледу снимљеног материјала посебна комисија установила да је урађени посао незадовољавајући, те су све активности на овом пројекту прекинуте, а филм никада није јавно приказан. То, међутим, није сметало Меши Селимовићу да настави сарадњу са „Босна филмом”, па је са својим пријатељем (и сарадником у редакцији часописа „Живот”) Исаком Самоковлијом учествовао у припремама готово трогодишње реализације филма „Ханка”, који је почео да снима загребачки редитељ Крешо Голик, а затим преузео Славко Воркапић, Сремац који је у Холивуду постао изузетно цењени стручњак за монтажу специјалних ефеката. Упоредо са „Ханком” вођене су са угледним аустријским продуцентом Карлом Соколом, а затим и његовим земљаком Ернстом Робертсом, озбиљне припреме за реализацију међународног спектакла о сарајевском атентату, те су тим поводом написане чак три верзије драматуршке обраде овог догађаја, при чему је последњу од ових – у сарадњи са реномираним швајцарским редитељем Леополдом Линдтбергом – писао сам Селимовић, који је у међувремену постао шеф Уметничког одељења у „Босна филму”.
Иако је овај посао дуго и интензивно припреман (уз велику количину потрошених девиза), због озбиљних размимоилажења у начину приступа овој теми између аустријског и босанског копродуцента, пројекат је напуштен и нешто касније остварен у Аустрији, без босанског копродуцента, али са коришћењем доброг дела Линдтберговог (и Селимовићевог) сценарија.
Упоредо са преговорима око копродукционог филма о сарајевском атентату, продуцент Робертс је босанским партнерима понудио и реализацију акционо-психолошке драме из међуратног периода, смештене у амбијент једног приморског места на Јадрану. Прву верзију сценарија написао је Аустријанац Норберт Кунце, али је коначан текст направљен тек по пристанку „Босна филма” да учествује у овој копродукцији и именовању косценаристе Меше Селимовића, који је затим унео знатне промене у драматуршкој линији филма, нарочито у психолошким односима међу главним ликовима.
Тако је у лето 1953. у околини Дубровника снимљена „Кућа на обали”, филм који је био један од најкомерцијалнијих филмова у Немачкој следеће године, добрим делом и због учешћа познате немачке глумице Сибиле Шмиц и у том тренутку не мање популарног глумца Ренеа Делтгена. После бројних вести о великом успеху овог филма у европским биоскопима, очекивао се сличан пријем и код гледалаца у Југославији, али је после премијере на завршетку првог филмског фестивала у Пули (1954) и потоњих приказивања у биоскопским дворанама филм наишао на подељене критике. Тако је део новинара похвалио ову успешну акционо-психолошку драму која успева да до краја задржи темпо, као и откриће талентованог редитеља Бошка Косановића (у тренутку када је недостатак квалитетних аутора постао један од основних проблема наше кинематографије), али је било и доста мишљења да у филму има пуно недореченог, неубедљивог и наивног, почев од драматуршки недовољно разрађеног сукоба између мајке и ћерке око истог човека, до прилично неуспеле карактеризације главних ликова и њихових међусобних односа. Део конзервативне штампе је такође оштро напао неукусно сладуњави хепиенд филма, а такође и повлађивање ниским страстима кроз приказивање „еротских” сцена главне глумице Нађе Подерегин и њеног партнера Берта Сотлара.
После овог филма, Меша Селимовић је прилично амбициозно радио на сценарију „Палме у Снијегу”, коју је требао да режира тада најугледнији филмски редитељ у земљи Радош Новаковић, али због огромног прекорачења буџета при реализацији „Ханке”, „Босна филм” није била у могућности да комплетира финансијску конструкцију овог филма. Имајући у виду искуство са скупим пројектима Селимовић се окренуо проверено успешним темама из народноослободилачке борбе и за „Босна филм” написао још три сценарија.
„Туђа земља” у режији словеначког редитеља Јоже Галеа (1956) имала је за циљ да прикаже и непријатеље (италијанске војнике) као људе са посебним проблемима и надањима, „Ноћи и јутра”, у режији једног од пионира босанске кинематографије Пјера Мајхровског (1959), такође говори о психолошким односима бораца и грађана у опкољеном Мостару, док је „Коњух планином” у режији Фадила Хаџића (1966) прича о легендарној партизанској чети хусинских рудара, испричана такође кроз психолошку обраду појединих бораца ове чете.
После огромног успеха, који је и код критике и код читалачке публике постигао „Дервиш и смрт” (1966), Селимовић успева да новоствореној сарајевској продукцијској кући „Студио филм” и њеном директору Сејфудину Тановићу прода сва три своја нереализована сценарија, те тако током 1968. настају савремена драма „Уђи ако хоћеш” Раденка Остојића, али и два филма са провереном ратном тематиком: „Опатица и комесар” Гојка Шиповца, те копродукциони филм „Пламен над Јадраном” у режији реномираног француског редитеља Александра Аструка, са добро познатом темом саможртвовања официра Спасића и Машере, који су априла 1941. у Боки потопили свој ратни брод, да не би пао у руке немачкој војсци. Нажалост, сва три филма имала су проблема да дођу до биоскопских гледалаца, пре свега због нерешених односа које је продуцент имао са дистрибутерима и страним партнером из Француске.
После добро познатих догађаја Меша Селимовић се 1970. поново преселио у Београд, али се више није бавио писањем сценарија. На захтев редитеља Здравка Велимировића пристао је само да својим саветима помогне да се на филмском платну реализује судбина Ахмеда Нурудина из његовог најпознатијег романа „Дервиш и смрт” (1974), који је као и књига, такође постигао огроман успех у биоскопима широм земље, али и ван ње. Дилема дервиша Нурудина у питању: да ли изабрати људски лик или веру?, инспирисала је познатог књижевника још од краја 1944. када је по наређењу свог претпостављеног стрељан његов брат Шефкија, официр Команде тузланског војног подручја, зато што је без одобрења из војног магацина узео кревет и ормар.
Човек који је (као командант III корпуса НОВ и ПОЈ) наредио стрељање Шефкије Селимовића је за живота доживео највеће почасти. Постао је народни херој, члан ЦК СКЈ, амбасадор у више земаља, укључујући СССР, САД и Кину. Сахрањен је у Алеји великана. Да ли је ту и крај? Меша Селимовић је пробао да нађе одговор на то питање, између осталог и у својим сценаријима.
Срђан Кнежевић - POLITIKA

Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom? Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.
Tvrđava, Meša Selimović

...A sad je on sjedio pod žiškom, i kosa mu je od zlata, i glas mu je od mekih šapata, i lice mu je čisto i mršavo,
i oči drsko djetinje, i više nije važno šta je pričao ni šta mu se dogadjalo,
već što se ona otima iz sebe i potire godine i život za koji je mislila da je prihvatila kao svoj jedini,
i sa strahom diže brane koje je sa muk...om podigla u sebi,
sa strahom, da bujica ne odnese sve što je gradjeno,
a opet sa slašću,
da se oživi trenutak prošlosti.
Svejedno šta će poslije biti, jer neće biti ništa,
avaj, ništa biti neće, sve će ostati kako jeste,
ali je bar otvorila prozor u ono što je bilo.
..........................................................
I sluša samo njegov glas, tih je i muški nježan, strast drhti u njemu skrivena,
otvara je svu do korijena, ne može više da se sakupi i vrati,
vraćanje bi bila muka gora od smrti,
on ne priča ono što ostali čuju već ono što ona zna,
i samo je to... lijepo, i samo je to važno, ni zašto ga više ne bi dala,
ni s čim ga sad ne bi zamijenila,
i sve ih ona izdvaja i briše, samo on je s njom, i samo njoj govori,
i nije sitan, krupniji je, muškiji, i nije dječak,
oči su mu modre ali ljepše, govori isto ovako, šašavo,
miriše na grad i na elektriku,
samo draže, jer govori o njoj i o sebi,
i niko ne sluša pa možeš da kažeš šta ti padne na pamet,
možeš da luduješ i da se smiješ, možeš i da plačeš,
sluša daleki glas što žubori blizu nje,pretače se i vri kao izvorsko klokotanje...
tad je prvi put osjetila slast tudjeg govorenja i milost tudjeg pogleda,
davno je bilo a sve je u njoj živo i svježe,
odakle ta svježina?
kako se u njoj sve sačuvalo, bez njene volje, samo od sebe?

''Zavideo sam svima jutros, jer je njihovo jutro svakidasnje.''

1982. - Umro je srpski pisac Mehmed - Meša Selimović, član Srpske
akademije nauka i umetnosti, jedan od najvećih srpskih književnika 20.
veka. Kako je sam otkrio, potomak je srpske porodice Vujovića. Završio
je Filozofski fakultet u Beogradu i do Drugog svetskog rata bio je
profesor u gimnaziji u rodnoj Tuzli. Po izlasku iz ustaškog logora 1943,
otišao je u partizane, a posle rata bio je direktor drame Narodnog
pozorišta u Sarajevu, umetnički direktor "Bosna-filma" i glavni urednik
"Svjetlosti". Zbog progona kojem su ga podvrgli bosanski političari,
prešao je u Beograd i u njemu ostao do smrti. Roman "Derviš i smrt"
jedan od najznačajnijih u srpskoj literaturi, odlikuje se osobenošću
tretiranja teme, gustinom opservacije čovekovog života u tragičnim
okolnostima, refleksijama o ljudskoj egzistenciji i - kao i druga
Selimovićeva dela - unutrašnjim čarom pripovedanja. Ostala dela: romani
"Tišina", "Tvrđava", "Magla i mjesečina", "Krug" (nedovršen), zbirke
pripovedaka "Prva četa", "Tuđa zemlja", "Đevojka zlatne kose", studija
"Za i protiv Vuka", eseji "Pisci, mišljenja, razgovori", memoarska proza
"Sjećanja", nekoliko filmskih scenarija.

“Eto mu rodni grad, eto mu zavičaj.
Povazdan gledao sokake veliš?
Gledao smrad, gledao svoju i našu nevolju. Rodio se ovdje, e pa čudna mi čuda.
To je nesreća a ne ponos.
To je razlog da čovjek plače a ne da se raznježava.
Za čime je čeznuo 20 godina, pobogu brate?
Za ovom siromašnom zemljom,za pakošću što u nama živi duže i jače od materinske ljubavi, za neodoljivom potrebom da činimo zlo kad god možemo,za našom divljom turobnošću?

"Tvrđava"

"Postalo mi je jasno kako čovjek umire, i vidio sam da nije teško. Ni lako. Nije ništa. Samo se sve manje živi, sve manje se jest, sve manje se misli, i osjeća, i zna, bogato žvotno korenje presušuje, i ostaje tanki končic nesigurne savjesti, sve siromašniji, sve beznačajniji. I onda se ne desi ništa, ne bude ništa, bude ništa. I ništa, svejedno"

"Derviš i smrt"

... ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjeæanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna taèna rijeè, zato je i tražiš, osjeæaš da je negde u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuðem licu, u tuðem pogledu, kad poène da shvata.

M.Selimovic-Tvrdjava

moj omiljen citat"Volim ljude i ne znam sta cu s'njima...."

M. Selimovic-Tvrdjava

"Odlucio sam se za ljubav. Manje je istinito i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepse. Tako sve ima vise smisla. I smrt. I zivot."

za moje Bosanke:

"Bosna je moja velika stalna ljubav i moja povremena bolna mržnja. Bezbroj puta sam pokušavao da pobjegnem od nje i uvijek ostajao, iako nije važno gdje covjek fizicki živi: Bosna je u meni, kao krvotok. Nije to samo neobjašnjiva veza izmedju nas i zavicaja, vec i koloplet naslijedja, istorije, cjelokupnog životnog iskustva vezanog za ovaj kraj, iskustva mog i tudjeg, dalekog, koje je postalo moje."

"Kad mi je tesko, bjezim u samocu.Kad mi je jos teze,trazim dobre ljude."


"Tvrdjava" Mesa Selimovic

"Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehe i podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje."

Dervis i smrt

Meša Selimović
‎"Nekome, doduše, nije potrebno znanje da bi postigao mnogo. Tebi je potrebno. Nema u tebi lukavstva.
- Zar lukavstvo može zamijeniti znanje?
- Iskusan čovjek bi upitao: zar znanje može zamijeniti lukavstvo?
- Lukavstvo je nepošteno.
- Nije uvijek ni nepošteno. Zato što je neophodno. Kao kaput zimi. Neko to zove mudrošću."

Mehmed Meša Selimović:

"Mahmut ih je naučio i kako treba da sviraju, tiho, gospodski, da se čuje samo do kućnih vrata, da ulazi u srce, da te davi u grlu a ne znaš zašto."

"Volim da porazgovaram, od razgovora sve postane svjetlije i svježije, kao da se prozori na kući otvore. O čemu volim da govorim? O svemu što ljude i mene zanima. O životu, o prirodi, o radu, o smrti (i o smrti, zašto ne, smrt je važna koliko i život), zaista o svemu, jer teško da ima stvari o kojoj čovjek nikad nije pomislio."

[You must be registered and logged in to see this image.]

Krupljanin Faruk Šehić dobitnik nagrade "Meša Selimović" za roman "Knjiga o Uni"

Faruk Šehić dobitnik je nagrade "Meša Selimović" za roman "Knjiga o Uni" (BiH) koja se dodjeljuje autorima sa područja Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine za djela objavljena u 2011. godini. Šehiću je pripala statua "Mastionica i pero" rad akademskog vajara Pere Jelisića i novčana nagrada u iznosu od 7.000 KM.

U najužoj konkurenciji za ovogodišnju nagradu "Meša Selimović" prema odluci petočlanog žirija kojim je predsjedavao akademik Zdenko Lešić našli su se osim nagrađenog romana “Knjiga o Uni” Faruka Šehića (BiH) i romani “Sanjao sam slonove” Ivice Đikića (Hrvatska), “Kalendar Maja” Zorana Ferića (Hrvatska), “Mein Kampf” Svetislava Basare (Srbija) i “Bernardijeva soba” Slobodana Tišme (Srbija).

Svečanost povodom dodjele ove prestižne nagrade održana je u Tuzli (8.9.2012.) u okviru 12. Međunarodnih književnih susreta "Cum grano salis".

-------------
Faruk Šehić, je rođen 1970. godine u Bihaću. Bio je pripadnik 5. korpusa Armije BiH od 1992-1995. Jedanput je teško ranjen. Rat završava u činu poručnika. Srednju školu završio je u Bosanskoj Krupi, a studirao na Veterinarskom fakultetu u Zagrebu i Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Poeziju, prozu, eseje, likovne i književne kritike objavljuje od 1998. godine.

Književna kritika ga smatra jednim od najdarovitijih mlađih pisaca na području bivše Jugoslavije, i predvodnikom tzv. pregažene generacije. Njegove knjige Hit depo (poezija), Pod pritiskom (kratke priče) i Transsarajevo (poezija) uživaju kultni status kod čitalačke publike, i objavljivane su u više tiraža. Član je Društva pisaca BiH i P.E.N. centra u BiH. Radi kao novinar i kolumnista u sarajevskom magazinu BH Dani. Živi u Sarajevu.

..Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim
prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi,
nalazeci olakšanje. Kad osjetim radost,trazim da je podijelim s
njom,zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je covjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Cak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez cega ne mogu. Cak se i
umanjujem pred njom, da bi ona bila veca, i ja pomocu nje. Bogato je
darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujedjen, ona je ostvarena, i
tako sam obeštecen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što
sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su
sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte.
Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odricuci se.
Nemocan pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom
tvorevinom, vrednijom od njih.Nespokojan pred nesigurnošcu svega,
siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba,
pretvorena u osjecanje.
Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio
moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju
moc. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske
vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da
traži od njega obicne stvari ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca
oduševljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek
svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški,nade bez korijena,
radosti bez trajanja..."


M.Selimovic

..Znam te oduvijek, i vidio sam te ne jedanput,
ako ne cijelu a ono u dijelovima što sam ih sastavljao
sastavljajući sebe, želeći da te vidim cijelu ,a ne očekujući
da je to moguće, iako sam znao da postojiš.

Stvarale su te moje želje, mnoge želje, kako da te ne stvore?

Nastala od želja, nisi ni zlo ni dobro, već ljepota za sve koji
smo te željeli, zato ničija.

Svi smo ti jednaki, jer smo te svi rodili, i ne možeš biti ničija,
jer nećeš biti san.

Smij se, rođena u noćima bez snova, u noćima snova, nastala u
pustoši bez tebe i u čežnji da budeš, satkana iz mrakova i straha
da dan neće svanuti, spasavana iz mnogih potopa žudnjom
da postojimo, smij se i budi, ne nestaj iz našeg oka, kao što
ne nestaješ iz naše želje.

Nesreću
su nas izdjelile, živimo svako za sebe. Zid naših nevolja je između
nas. I sjećanje na ono što je bilo, i što bi moglo biti da nije ovako
bilo, jer, začudo, najviše mislimo o prošlosti. Samo kad naiđe bol, ne
mislimo ni na šta, nesrećni smo i ogorčeni, i znamo samo za taj trenutak
muke. Svako otpati svoje sam."

(Tišine)

"Sudbina
me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok u
meni ima snage. Treba tako, to je moj zadatak i moja životna svrha. Ne
pitam da li je pravedna, moja je."

(Ostrvo)

Poznavao sam ovakve žene, dolazile su mojoj
majci, uvijek vedre zanimljive sigurne, najuravnoteženija stvorenja na
svijetu. Te obične mahalske žene su pronašle tajnu spokojstva, ne
tražeći je. Sve ih raduje ništa ne iznenadjuje, ne žele nemoguće,
dobre su dok im nestaneš na zulj, zubate ako ih povrijediš, ogovaraju
ali ne zavide suviše, jezičave su ali će pomoći svakome u nevolji, znaju
da je život težak ali ne plaču zbog toga, i uvijek ce isčeprkati
ponešto što je u njemu lijepo, a lijepo im je jednostavno, behar u
basti, kafa na brdu, svadbeno veselje u mahali, razgovori, dugi
razgovori...
Meša Selimović (Tvrđava)

Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji

prsti, njeno tijelo i njegov ujednačen

damar. Uhvaćeni nezaustavnim kolanjem krvotoka.

Nije važno šta se dešava u svijetu,

nije važno šta će biti sutra, važan je ovaj čas

blaženstva bez misli...

Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj,

ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi

biće kao ova, ali ova nikada više. Nikada:

jedina konačnost.

Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim,

mirišem.

Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog

drugog osim nas nema.

I ima sreća. Da li je mogu zadržati? .....



Mesa Selimovic

"Ne treba čovjek da se pretvori u svoju suprotnost. Sve što u njemu vrijedi, to je ranjivo. Možda nije lako živjeti na svijetu, ali ako mislimo da nam ovdje nije mjesto, biće još gore. A željeti snagu i bezosjećajnost, znači svetiti se sebi zbog razočarenja. I onda, to nije izlaz, to je dizanje ruku od svega što čovjek može da bude. Odricanje svih obzira je prastari strah, davna suština ljudskog bića koje želi moć, jer se boji."

(Derviš i smrt)

Kako je nastao roman "Derviš i smrt"

[You must be registered and logged in to see this link.]

I zauvijek sam ostao gladan ljubavi i pažnje: niko me u životu nije
mogao iznenaditi grubošću i uvjek sam je očekivao, a svako me mogao
pridobiti pa i prevariti pitomošću, nježnošću, prijateljstvom, pa i kad
bih se prevario, opet sam uvijek bio spreman da naletim na isti mamac.


Meša Selimović

Da nisam našao tebe,
bio bih ljut na život, pa ne bih imao ništa, kao ni sada, ali ne bih
znao šta je sreca... Ne bi ti bilo lakše, ali bi meni bilo teže, i to je
pravo. Nikad te više necu ostaviti samu, sve što se desi, desice nam se
zajedno."

Opet sam sam.
Mozda je i najbolje tako, ne ocekujes pomoc i ne bojis se izdaje. Sam.
Ucinicu sve sto mogu, ne uzdajuci se u podrsku koje nema,
i onda je sve moje sto postignem, i zlo i dobro....

"Svijet mi je odjednom postao tajna,
i ja svijetu,stali smo jedan prema drugome,
začuđeno se gledamo,
ne raspoznajemo se,ne razumijemo se više." Meša Selimović

Odlučio sam se za
ljubav. Manje je istinito i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I
ljepše. Tako sve ima više smisla. I smrt. I život.

.''Hodaćemo bez razloga, radovaćemo se, bez razloga, smijaćemo se, bez
razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A kud
ćes veći razlog.

Sve su mi oduzeli,a ti si mi sve namirila.Da nisam upoznao tebe,bio bih
ljut na život,pa ne bih imao ništa,kao ni sada,ali ne bih znao šta je
sreća.Zbog tebe se ne osećam poražen,niti mislim na osvetu.Mislim samo
na tebe.Nikada te više neću ostaviti samu,sve što se desi,desiće nam se
zajedno..."M.S Tvrdjava

Kasno je, sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne
utjehe i podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo,
nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije
ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i
ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje."
("Dervis i smrt")

''Da ostanemo ovo što smo.
Sutra. I uvijek. Djeca.
Ne veliki, ne odrasli.
Da se ne zavlačimo svako u svoju ljusku,
da jedno drugom ne dopustimo
da budemo ono što nismo,
da ne gledamo vučijim očima
i da se uvijek prepoznamo kada se sretnemo.''