Duhovne pouke

ŠTO JE STARČESTVO?



Držite se ljubavi i starajte se za duhovne darove, a osobito da
prorokujete. A koji prorokuje govori ljudima za nazidavanje i bodrenje
i utešenje. (1. Kor. 14: 1, 3)

Apostol Pavle, nezavisno od jerarhije, navodi tri službe u crkvi: apostolsku, proročku i učiteljsku.
Neposredno iza apostola stoje proroci. Njihova služba se sastoji
najviše u nazidavanju, bodrenju i utešenju. Upravo sa tim ciljem, kao i
radi pouke ili upozorenja, proroci predskazuju buduće događaje.
Preko proroka se neposredno otkriva volja Božija, i zbog toga je njihov autoritet bezgraničan.
Proročko služenje je poseban blagodatni dar, dar Duha Svetoga
(harizma). Prorok poseduje naročiti duhovni vid - prozorljivost. Za
njegakao da se pomeraju granice prostora i vremena, duhovnim vidom on
vidi ne samo događaje koji su se zbili, već i predstojeće, vidi njihov
duhovni smisao, vidi dušu čoveka, njegovu prošlost i budućnost.
Tako uzvišen poziv ne može da ne bude povezan sa uzvišenim moralnim
životom, čistotom srca i ličnom svetošću. Svetost života se i zahtevala
od proroka prvih godina hrišćanstva: "On treba da ima `narav Gospoda.`
Po tome se poznaje da li je prorok lažan ili istinit, govori najstariji
pisani spomenik iz 2. veka - Učenje dvanaest apostola (Didahi).
Službe koje je nabrojao postol Pavle sačuvane su u Crkvi za sva
vremena. Apostolsko, proročko i učiteljsko služenje kao samostalne
službe mogu se podudarati sa činom episkopa ili prezvitera.
Proročko služenje, povezano sa ličnom svetošću, uzdizalo se sa
procvatom života Crkve i opadalo u nepovoljnim periodima. Ono se
prevashodno pojavljuje u manastirskom starčestvu.
Uticaj starčestva se proširio daleko preko manastirskih zidina. Starci
su duhovno podizali ne samo monahe već i mirjane. Posedujući dar
prozorljivosti, oni su sve nazidavali, bodrili, tešili, lečili od
duhovnih i telesnih bolesti, upozoravali na opasnosti, pokazivali put
života, otkrivajući volju Božiju.
Predstavljajući direktan produžetak proročkog služenja, starčestvo se
pod tim imenom i u tom obliku javlja tek u četvrtom veku zajedno sa
pojavom monaštva, kao njegovo rukovodeće načelo.

+++

Blagodatno starčestvo pripada najvišim dometima duhovnog života Crkve,
ono je njen cvet, ono je venac duhovnih podviga, plod molitvenog
tihovanja i bogopoznanja.
Ono je organski vezano sa unutrašnjim monaškim podvigom koji teži da
dostigne bestrašće, pa se zato i javlja istovremeno sa monaštvom u
osvitu hrišćanstva. Neko vreme starčestvo cveta, dostižući vrhunac svog
razvoja, zatim slabi, opada, pa čak i potpuno pada u zaborav, da bi se
ponovo preporodilo nalik talasastoj krivi koja se podiže, pada i ponovo
podiže.
Tako je u Rusiji, u vreme Pajsija Veličkovskog (18 - ti vek) starčestvo
bilo zaboravljeno. On ga je ponovo uspostavio te je počelo da cveta u
mnogim mestima.
I mada je to bio povratak drevnoj tradiciji Rusije, za većinu je to
bila teško shvatljiva novotarija. Protojerej Sergije Četverikov pišući
o starcima, govori da je u našoj prošlosti, pre revolucije, rusko
manastirsko starčestvo bilo nedovoljno poštovano od strane ruskog
društva.
Rusko društvo je imalo nejasnu predstavu o starčestvu. Čak ni naša
mlada bogoslovska nauka nije uspela ozbiljnije da razmotri ovo pitanje.
Tako: "Pitanje stračestva u drevnim ruskim manastirima uopšte nije
doticano u naučnoj literaturi. Sudeći po žitijima, ono je bilo široko
rasprostranjeno", govori profesor Serebrjanski.

Crkvena jerarhija se pred tom pojavom uglavnom držala po strani. Otuda
su neki straci često proganjani. To je bio slučaj sa prepodobnim
Serafimom Sarovskim, ocem Varnavom Getsimanskim; a među optinskim
starcima sa ocem Leonidom, ocem Amvrosijem i ocem Varsanufijem.
Priča o progonu vidovitog starca Varsanufija toliko je karakteristična
da ćemo se podrobnije zadržati na njoj. Zbog kleveta dostavljenih
jednom religiozno - političkom salonu, koji je u Peterburgu imao veliki
uticaj, a po dostavi nekoliko monaha koje su otac Varsanufije i otac
Ksenofont, optinski nastojatelj, prognali iz manastira zbog bunta,
Sveti Sinod je 1911. godine odlučio da pokrene postupak protiv njega.
Poslan je Serafim Čičagov - autor znamenitog "Divjejevskog letopisa" -
i za njim arhiepiskop tverski i mitropolit peterburgski. Poslednji je,
bez ikakvog razmišljanja odmah stao na stranu buntovnika, vratio ih u
Optinu, smenio oca Varsanufija i premestio ga u Staro - Golutvenski
manastir. Postavilo se čak i pitanje zatvaranja skita i uništenja
starčestva. Potresen tim porazom, nastojatelj Optine, otac Ksenofont,
ubrzo je skončao, a kroz godinu dana, 4. aprila 1912. godine, i otac
Varsanufije.

Naravno, daleko od toga da su svi jerarsi proganjali starčestvo. Tako
su, na primer, u svoje vreme ugledni svetitelji, kao što su mitropolit
Gavril (1801) ili oba Filareta, moskovski i kijevski, koji su i samo
bili askete štitili starčestvo.
Nerazumevanje stračestva izazivalo je njegovo proganjanje, ali je
takođe bilo uzrok još jedne negativne pojave - da se sa poverenjem
prihvataju svakakvi samozvanci, ljudi u prelesti, koji su se izdavali
za starce, ali ničega zajedničkog sa njima nisu imali.

Uočimo još jednu pojavu, lažno starčestvo, koju možemo primetiti i u
savremenom dobu... Savremeno dihovništvo razvilo se iz drevnog
manastirskog starčestva i predstavlja njegov drugi oblik. Zahvaljujući
srodnosti duhovništva i starčestva, neiskusni sveštenici, koji samo
teoretski poznaju asketsku literaturu, uvek mogu pasti u iskušenje
"prekoračenja vlasti" - preći granicu duhovništva i da starčestvujući,
nemaju ni pojma u čemu je suština istinskog starčestva. To "maldo
starčestvo" (kako su ga jednom nazvali) unosi raspad u život koji ga
okružuje. U njemu se krije opasnost da se pričini nenadoknadiva šteta
duši onoga ko se u to upusti. Poznati su čak i slučajevi samoubistva,
kao rezultat takve povrede duše.

KAKO ODGAJITI SVECA?


Većina nas bila bi presrećna da odgaji dete koje će biti i ostati pravi
vernik. To nije uvek lak posao i svaki roditelj koji uspe u tome,
trebalo bi da se mnogo raduje. Ne postoji metod koji bi nam pomogao da
to ostvarimo, jer je to dato po Božijoj promisli i milosti.

Međutim, čitajući spise Svetog Siluana i priče o njegovom ocu ostao sam
zadivljen. Čini se da najosnovnije duhovne lekcije on nije sticao od
Starca nego od jednostavnog seljaka koji je posedovao veru
sveca-seljaka koji je bio njegov otac.

Evo primera:
"Nemojmo biti tužni zbog gubitka zemaljskih dobara, takvi gubici su
nevažni. Moj otac naučio me je ovome u najranijem detinjstvu. Kada bi
se neka šteta dogodila u kući, on je uvek ostajao smiren. Kada je našu
kuću zahvatio požar i kada su komšije povikale:
"Ivane Petoviču, gori ti kuća!" on je odgovorio: "Uz Božju pomoć ponovo ću je sagraditi."
Jednom smo šetali pored našeg kukuruznog polja i ja sam povikao:"
Pogledaj, lopovi nam odnose snopove!"
"Da sine," odgovorio je " Gospod nam je dao kukuruza na pretek. Ako neko krade, znači da oskudeva."
Sledećeg dana sam mu rekao: " Oče, daješ veliku milostinju, a oni koji si bogatiji od nas daju mnogo manje."
Odogovorio je: "Da sine, ali daće Bog!" i Gospod nikad nije izneverio njegove nade.

Nema boljeg načina da se dete uči Hrišćanstvu, do kroz životni primer,
ali iskren i iz srca. Ne možeš učiti ono što u svom životu ne
primenjuješ.

Sveti Siluan Svetogorac

NE SUDITE



Dragi
moji, neka ove reči Gospoda našega Isusa Hrista budu zakon u našem
životu... " Ne sudite!" izgleda laka zapovest. Laka, jer kada bismo je
analizirali sa pažnjom, moguće je zakljuciti da je lako izbeći osude.
Lako je zaštiti dušu našu i naša usta od nje. Osuda nije u nama začeta
od rođenja i nije deo naše duše. To je nešto spoljašnje, posebno kada
se ne začinje iz mržnje i netrpeljivosti, nego iz naše uobičajene
navike da uvek pričamo o nekom drugome.

U stvarnosti, osuda je težak greh. Na žalost, lako se širi. Osudu
susrećemo svuda. To je kao zagađeni vazduh koji mi svakodnevno
udišemo. To je toliko uobičajena pojava da se može reći da je postala
normalna za čoveka. "Ništa ne pričinjava čoveku veće zadovoljstvo, nego
da osuđuje druge", kaže Sveti Gregorije Bogoslov. Upravo zbog lakog
širenja osude, teško je boriti se protiv nje. Teško je boriti se protiv
ovog greha, a još je teže ispunjavati Božju zapovest koja glasi: "Ne
sudite!"

Niko ne može osporiti ovo tužno stanje u nama, ali ni jedna osoba
zdravih razmišlja ne može tvrditi da je osuda opravdavajića. Teško nama
ako, kao etičko merilo za vodjenje ipravnog zivota, mi uzimamo za
primer neuredan život drugih. Naša savest, bez obzira koliko
zaslepljena zbunjujućim i neurednim stanjem društva, pobuniće se i
osudiće osudu. Zavapiće naša savest da našim životima ne treba da
vladaju glas i navike sveta, već ona-savest, koja u konačnoj analizi
jeste glas Božiji. Zbog toga svaki čovek, bez obzira koliko daleko
otišao u osudu, smatra "Ne sudite!" važnom i ispravnom Božijom
zapovešcu.

"Ne sudite!"...Zaista, zašto bismo druge osuđivali? Zašto bismo se mi
bavili onim šta drugi govore i čine? Ko je nas učinio ispitivačima,
inspektorima i sudijama drugih i njihovog ponašanja? Niko. Pored toga,
zar mi ne grešimo? Naprotiv, Gospod nam više puta nedvosmisleno
zabranjuje osudu i cenzurisnje drugih rečima: "Ne sudite!"

Jer...jedino On ima pravo da sudi. Jedino On je Zakonodavac i Sudija. U
njegovom prisustvu mi smo svi podjednako odgovorni - bilo da smo sudije
ili da smo osuđeni. Dakle, tendencija i navika osude i prekoravanja
drugih je uklanjanje i oduzimanje vlasti i prava Gospodu. Zato u
Sabornoj poslanici Sveti Apostol Jakov kaže: "Ne ogovarajte jedan
drugoga, braćo, jer ko ogovara brata ili osuđuje brata svojega, osuđuje
zakon i ogovara zakon,a ako zakon osuđuješ, nisi vršilac zakona nego
sudija. Jedan je Zakonodavac i Sudija, koji može spasiti i pogubiti. A
ko si ti što drugoga osuđuješ?" (Jakov 4:11-12). A i za nas, Bog je
rekao da volimo i ljubimo bližnjeg svog. Međutim, kada osuđujemo brata
svoga, mi gazimo, zanemarujemo i poništavamo zakon Božiji. Mi više
nismo branioci, već kršioci tog zakona. Osudom mi činimo greh, možda
veći nego onaj greh koji je naš brat počinio, greh zbog koga smo ga mi
osudili.

Zato Sveti Apostol Pavle dodaje: " Zato nemaš izgovora, o čoveče, koji
god sudiš, jer u čemu sudiš drugome, sebe osuđuješ, jer ti koji sudiš
činiš to isto".(Rim 2:1) Svi smo mi odgovorni pred Gospodom. Njemu ćemo
položiti račune za dela naša. Kada god sudimo i ogovaramo druge,
pomislimo samo koje bismo opravdanje dali Bogu i kako bismo imali
smelosti da pitamo za blagost i milost? Takodje, osoba koju osuđujemo
može da se pokaje ili se već pokajala i može da nađe milost pred
Gospodom, može da bude spašena i pomilovana, dok mi možemo ostati sa
svojim teškim osećanjem krivice zbog osude koju smo počinili. Dakle,
kada god osuđujemo druge, mi osuđujemo sebe same.

Ozbiljne su krivice koje osuđivanje sobom nosi. I trebamo znati da te
krivice nisu male. U mnogim slučajevima Sveto Pismo osuđuje okrutnost
osude i smatra je grehom protiv Boga i nedostatkom ljubavi prema
bližnjem. To je ono što je Sveti Hrizostom imao u vidu kada je rekao:
"Braćo, nemojmo biti gorke sudije i tužioci drugih da ne bismo bili
odgovorni za ozbiljno suprotstavljanje Bogu. Nemojmo zaboraviti da smo
i mi počinili teške grehe, koji traže veći oproštaj. Neka, dakle,
budemo blagi prema drugima,bez obzira koliko su teško sagrešili, da
bismo i mi bili sigurni u blagost i milosrđe Božije".

ZBOG ČEGA TREBA DA OPRAŠTAMO UVREDE



Mi ne učimo iz jakih
propovedi. Ponekad i najkrasnorečivija propoved ne proizvodi nikakav
utisak, a ponekad samo mala reč sve preokrene u nama, izmeni ceo naš
život, jer naučna rasudjivanja ne dopiru do srca, već samo teše razum.
Prepodobni Jovan Lestvičnik priča kako je jedan velmoža tražio oproštaj
od svakoga ko je ulazio u manastir, govoreći: «Oprosti mi brate u meni
je nečisti duh».

I tom rečju «oprosti» dostigao je najveće smirenje, koje mu je dalo
bezmetežni mir i pokoj. I mi ćemo danas uzeti reči Spasitelja, Koji
kaže: «Jer ako opraštate ljudima grijehe njihove, oprostiće i vama Otac
vaš Nebeski; ako li ne opraštate ljudima grijeha njihovijeh, ni otac
vaš neće oprostiti vama grijeha vašijeh» (Mt. 6, 14-15).

Apostol Petar je pitao Gospoda Isusa Hrista: «Gospode! Koliko puta ako
mi sagriješi brat moj da mu oprostim? Do sedam puta?». A Gospod
odgovara: «Ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta sedamdeset»
(Mt. 18, 21), to jest beskonačan broj puta do samog groba. Pokrenimo
tri razmišljanja: zbog čega treba da opraštamo jedni drugima, kako se
opraštalo u drevno vreme a kako u naše i kako mi treba da opraštamo. Mi
treba da opraštamo uvrede iz tri razloga pre svega zato što ako ne
oprostimo onda ni Gospod nama neće oprostiti; potom ako budemo surova
srca Gospod neće primiti naše molitve; i na kraju uzajamno opraštanje
je potrebno jer donosi neizrecivu duhovnu radost.

Treba opraštati, jer nam Gospod neće oprostiti. Ako budemo surova srca
onda Gospod neće primiti naše molitve, jer On ne može da oprosti surova
srca. A i kakva će biti naša molitva ukoliko nekoga rastužujemo,
ukoliko nosimo uvredu u srcu? Takvo srce ne može u potpunosti da se
prepusti molitvi. Ne možemo da zadobijemo umiljenje i duhovni mir.

A ukoliko oprostimo, kako lako postaje na srcu i kako slobodno i
radosno dišu grudi! Setite se kako nam je teško ako nas uvredi neki
čovek, kako ne želimo da se sretnemo s njim, i kako nam je neprijatno
da vidimo njegovo lice. Ali treba reći: «Oprosti», kako ta reč u trenu
preporadja dušu, kako postaje lako i svetlo na srcu; neprijatelj sada
postaje voljeni čovek, i mi smo spremni na sve za tog nekadašnjeg
neprijatelja.

Eto zbog čega treba da opraštamo jedni drugima. Jovan Lestvičnik priča
da je u jednom manastiru bio monah po imenu Kir, koji je neverovatno
mnogo trpeo od bratije. Svaki dan bi ga terali od stola viukali na
njega a on je sve trpeo i ćutao. I kada su ga pitali kako može da
podnese toliko uvreda, on je odgovorio: «Monah treba da trpi trideset
godina, a ja ću podneti još petnaest». I zbog velikog opraštanja Gospod
ga je ubrojao u svete. Verovatno se sećate žitija Alekseja, čoveka
Božijeg, koji je na očevom pragu bio i vredjan i bijen, i poliven
pomijama, a on je sve trpeo jer je imao svepraštanje. Iz žitija
prepodobnog Doroteja se zna da je on ispunjavajući poslušanje u
bolnici, ako bi nekog slučajno uvredio, taj bi odlazio negde i gorko
plakao. I kada bi ga starac Dorotej našao i pitao: «Šta se desilo
čedo?», - ovaj bi gorko ridajući govorio: «Oče uvredio sam brata
svoga».

Dorotej mu je odgovarao: «Čedo seti se da vredjaš ne bližnjega svoga,
već Samog Gospoda». I kada bi video da je taj čovek već dovoljno
otplakao rekao bi: «Gospod će ti oprostiti čedo, sada ćemo započeti
novi život i trudićemo se da ne činimo zla bližnjima». Kako mi treba da
opraštamo? Bližnjima treba da opraštamo u rečima, delima i osećanjima.
Ako nam se neko sveti, čini zlo, otima od nas nešto, progoni nas iz
jednog mesta u drugo, mi sve treba da podnosimo sa trpljenjem, sećajući
se zaveta svepraštanja. Ako nas neko uvredi rečju, i osudjuje treba
ćutati.

Ali ako srce ne izdrži, ako ispliva na površinu gorčina uvrede, onda
treba sebe ukoravati, govoreći za onoga koji nas je uvredio: «Možda sam
ja vredjao još više i radio gore stvari». I ako budemo opraštali od
sveg srca, od srca čistog i koje ljubi, i ukoravali sebe za svoje
grehe, onda će i nama milosrdni

Gospod oprostiti u Budućem Životu. Amin.

ZBOG ČEGA TREBA IĆI U CRKVU?


U
stara vremena su svi putevi pravljeni tako da su vodili ka hramu
Božijem. Ljudi su shvatali da put koji ne vodi ka crkvi, ne vodi nikuda.

Crkve su bile glavne arhitektonske dominante i najveći ukras svih
ruskih gradova i sela. U bezbožna sovjetska vremena crkve su rušene ili
skrivane iza mnogospratnica, kako se ne bi videle sa glavnih ulica i
važnih automagistrala.

U našoj sekularnoj epohi arhitektonski dominanti gradova i sela postaju
banke, kancelarije, telekomunikacioni tornjevi i trgovački centri.
Crkve se uglavnom nalaze negde na periferiji, u predrgradjima, gde
obični parohijani teško mogu da dodju. Ali bez obzira na sve
neprijatnosti, nedeljom i prazničnim danima sve gradske crkve su pune
naroda. Za mnoge ljude su crkve postale druga kuća. Oni prosto ne mogu
da zamisle svoj život bez posete crkvi gde se kroz Tajnu Pokajanja
čiste od grehova, pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama, zadobijaju
blagodatne s nage za svakodnevne poslove, posredstvom molitve opšte sa
Bogom. Ali ne mali deo naroda prolazi pored hrama Božijeg, smatrajući
posetu njemu izlišnim, uzaludnim gubitkom dragocenog vremena. Neki
ljudi čak smelo govore da im je “Bog u duši” i oni nemaju obavezu da
odlaze u crkvu i prestoje tamo duge službe tim pre što ništa ne
razumeju crkvenoslovenski.

Mogu li se ti ljudi nekako ubediti u neophodnost da posećuju hram Božiji? “Jer, u bezzakonju sam začet i u grehu rodi me mati moja” (Ps. 50, 7)
Nema čoveka koji bi proživeo svoj život i ne sagrešio. Svaki čovek
dolazi na ovaj svet s grehom. Greh već kod dece može da se projavi
veoma snažno. Blaženi Avgustin u svojoj knjizi “Ispovest” piše: “Deca
su nevina po svojoj telesnoj slabosti a ne po svojoj duši. Video sam i
posmatrao revnosnog mališu: on još nije govorio, ali je s tugom gledao
na svog brata bebu…”. Ko kroz Tajnu Krštenja i hrišćansko vaspitanje ne
poseče koren greha koji živi u njemu, kod njega onda greh zadobija u
odraslom dobu veliku rušilačku silu. Strasti koje proističu iz
prvorodnog greha najpre duševno a zatim fizički ubijaju svog posednika,
stvarajući pravi ad za ljude koji ga okružuju. Zar se tako ne formiraju
ljudi za koje u životu nema ničeg svetog – lopovi, diktatori,
nasilnici, ubice? Veliki broj ljudi je sposoban da oseti da su grešni.
Svoju grešnost najteže spoznaju ljudi koji spolja napreduju u životu i
koji kako se njima čini nemaju posebnih problema u životu. Takodje
teško da sebe mogu da vide kao grešnike oni koji zbog nekih životnih
problema kao slabog zdravlja ili siromaštva smatraju sebe pogodjenim
sudbinom.

Mali broj njih su sposobni da slično jevandjelskom bludnom sinu udju u
sebe i uvide u čemu je istinska tragedija njihovog života. “Srce čisto mi sazdaj Bože i duh prav obnovi u meni” (Psalm 50:12)
Svaki greh s kojim se čovek ne bori već mu popušta, razdvaja ljudsku
ličnost na delove. Čovek gubi celovitost duše i tela i lišava se
celomudrenosti. To jest on nije sposoban da primi okolni svet u
njegovoj sveukupnosti i ne može da pronikne u suštinu stvari. On
rasudjuje samo površinski. Čak i predivno sistematsko kako ga ne s
pravom nazivaju “više obrazovanje” nije sposobno da daruje čoveku tu
celomudrenost. Nije li to uzrok što čovek mnoge pojave iz okolne
realnosti prima jednostrano, često prelazeći iz jedne krajnosti u
drugu. Za njega je belo – crno, i obrnuto. Kako kaže narodna poslovica:
“Svako sudi po meri svoje izopačenosti”. U Crkvi se kroz učešće u
Tajnama čovek privija Telu Hristovom i postepeno zadobija celomudrenost
koja je prema mišljenju prepodobnog Jovana Lestvičnika sveukupnost svih
vrlina. Kroz borbu sa svojim strastima čovek ponovo zadobija izgubljenu
sposobnost da proniče u suštinu stvari, a ne samo da površinski
rasudjuje.

On očišćuje u sebi grehom pomračen lik Božiji. O tome predivno svedoče
mnoge generacije pravoslavnih svetitelja, medju kojima je bilo poznatih
i siromašnih, zdravih i bolesnih, učenih i običnih ljudi, ali koji su
očistivši pokajanjem lik Božiji u sebi, silom blagodati Duha Svetoga
isceljivali bolesne, vaskrsavali mrtve, zaustavljali prirodne stihije,
prosvećivali jevandjelskom propovedi čitave zemlje i narode. “Uklanjaj se od zla i čini dobro; traži mir i sledi za njim” (Psalm 33:15). Svi ljudi čak i oni najsuroviji ponekad se u životu trude da drugima učine neko dobro delo.

To je klica založena u čovekovoj prirodi. Dobro znaju da čine i Judeji
i muslimani, i mnogobošci, i otvoreni bezbožnici. Pred hrišćaninom
stoji zadatak ne samo da ne greši i ne samo da čini odredjena dobra
dela, već da se u potpunosti unutrašnje preobrazi. On je pozvan da
nauči da čini dobro ne samo ljudima koji mogu da mu uzvrate dobrom, već
i onima koji mu ne žele dobro pa čak i otvorenim neprijateljima. Na to
priziva hrišćane Sam Gospod: “Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjega
svojega, i mrzi na neprijatelja svojega. A ja vam kažem: ljubite
neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima
koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; da budete
sinovi Oca svojega Koji je na nebesima; jer On zapovijeda svome suncu,
te obasjava i zle i dobre, I daje dažd pravednima i nepravednima. Jer
ako ljubite one koji vas ljube, kakovu platu imate? Ne čine li to i
carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braći šta odviše činite? Ne
čine li tako i neznabošci? Budite vi dakle savršeni kao što je savršen
Otac vaš Nebeski” (Mt. 5, 43-48). Kako da zavolimo svoje neprijatelje?
Neće li pritom postradati naši interesi i interesi ljudi koji nas
okružuju?

To može da se desi samo u tom slučaju kada po svojoj malodušnosti,
pristrasnosti ili koristi pokrijemo bezzakonje koje može da našteti
našim bližnjima. U svim ostalim slučajevima kada opraštamo našim ličnim
neprijateljima, mi samim tim ne dozvoljavamo da se razvijaju strasti
gneva i neprijateljstva oko nas. Čovek ne može da zavoli svoje
neprijatelje bez pomoći Božije blagodati. Ona se iz preizobilnih izvora
u prvom redu može crpeti u crkvi. Glavni cilj hrišćanskog života se
prema rečima prepodobnog Serafima Sarovskog sastoji u sticanju Božije
blagodati. Čovek koji zadobija silu blagodati Božije, oko njega se
spasavaju i zadobijaju duševni mir hiljade ljudi. Takav čovek čini
dobro ne od slučaja do slučaja ili kada mu je to ugodno, već
dobrodetelj (činjenje dobra) postaje suština njegovog života.

Takav čovek u kakvoj god teškoj životnoj situaciji da se nadje, ponaša
se tako da ne samo da ne želi da zbog njega niko drugi ne postrada, već
i da ti drugi dobiju što je moguće više dobra. Hrišćanin u svakom
čoveku, čak i u najvećem grešniku i poslednjem nevaljalcu, trudi se da
vidi lik Božiji, i zbog toga on druge ljude više hvali, nego što
osudjuje i negira. On često smatra da je bolje da sam umre, nego da
zbog njega postradaju drugi ljudi. Na osnovu ovoga postaje jasan podvig
mučenika i ispovednika, koji su bez obzira na strašna mučenja sačuvali
vernost prema Hristu, kao i svoje vrline. Jer kako piše sveti mučenik
Justin Filozof, oni “nisu hteli da žive obmanom”. Tada postaje
razumljiv i podvig prepodobnih otaca, koji su radi sticanja blagodati i
duhovnog preobražaja, uzimali na sebe izuzetne podvige molitve i posta.
Razumljiva je i revnost tih ljudi, koji bez obzira na sve svoje obaveze
i značajnu udaljenost crkve od njhovih kuća, vredno nalaze put ka njoj
svake nedelje i praznika.

Dakle, ljudska priroda je zaražena otrovom prvorodnog praroditeljskog
greha, a to znači da je više skolna zlu negoli dobru. Čovekov zadatak
je da se kroz Tajne Krštenja, Pokajanja, Evharistije i druge ne samo
isceli od te bolesti, već i da uz pomoć Božije blagodati preobrazi
svoju ljudsku prirodu, učini je dobrom po suštini, nesklonoj prema zlu
i samim tim da se upodobi svedobrom Bogu. Neko to dostigne u detinjem
uzrastu, neko u – zrelom, a neko tek u dubokoj starosti. Hrišćani jedni
drugima praznikom i na jubileje govore “Mnogaja ljeta” ne zato da bi se
što je moguće duže nasladjivali dobrima ovoga sveta, već da bi bilo
više vremena za pokajanje, isceljenje i duhovni preobražaj truležne
ljudske prirode. S tim ciljem, bez obzira na veliku zauzetost kod kuće
i na poslu, bez obzira na to što su se crkve u našem sekularnom svetu
našle na periferiji gradova i sela i značajno su udaljene od naših
kuća, treba da se trudimo da nalazimo put ka njima. Komentari: 1. Slika
je manje srećna u većini seoskih crkava, gde se nedeljom i praznicima
okuplja svega 20-30 starijih vernika. Nažalost ni danas još uvek nije
prekinut proces izumiranja sela koji je počeo još u sovjetsko vreme.
Većina mladih ljudi koji se radjaju na selu, zbog nedostatka posla ili
neumeća i neželje da rade teške fizičke poslove organizuju svoj život u
gradu. 2. Avgustin, episkop Iponski.

Ispovest. Knjiga 1, glava 7, stih 11. M., 2003. 3. Nije slučajno da u
svim jeretičkim sektaškim i nehrišćanskim religioznim društvima Tajna
Ispovesti ne postoji ili je svedena na primitivan nivo. U katoličnastvu
naprimer Ispovest se praktikuje, ali se akcenat ne stavlja na
skrušenosti srca, već na zadovoljenju Božije pravde. Na taj način se u
odnosu čoveka sa Bogom ne uspostavljaju sinovski, već pravni odnosi,
koji malo doprinose unutrašnjoj duhovnoj promeni čoveka koji se kaje.
4. S tačke gledišta asketske koristi, u periodu sticanja obrazovanja
kod mladih ljudi se na neko vreme zaustavlja razvijanje poroka. Prema
tome, kako piše sveti Grigorije Palama, posebno je opravdano sticati
obrazovanje u periodu mladosti, kada su mladalačke strasti veoma
prisutne. Ali s druge strane stičući bogata znanja treba se uvek sećati
reči svetog apostola Pavla da znanje nadima.

Ponekad neki ljudi pod velom mnogih znanja, slično starozavetnim
književnicima, vešto kriju svoje strasti s kojima ne žele da se bore.
5. U manastirima Kijevo-Pečerke Lavre se čuvaju svete mošti
najrazličitijih ljudi: vojnika, lekara, episkopa, ikonopisaca, knezova,
letopisaca, prosfornika. Istog dana naprimer 9.novembra Crkva praznuje
prepodobnog Nestora Letopisca, čije mošti se nalaze u Bližnjem
manastiru i prepodobnog Nestora Neknižnog, čije su mošti u Daljem
manastiru Kijevo-Pečerske Lavre. Samim tim Crkva podvlači da su pismeni
i nepismeni, bogati i siromašni, poznati i obični ljudi, isti pred
Bogom. Ono najvažnije što Gospod ceni kod ljudi je čistota i
celomudrenost duše i tela, i to koliko su se oni upodobili Njemu u
ljubavi, milosrdju, krotosti, smirenju, sastradanju. 6. Sveti ruski
kneževi Boris i Gleb u XI veku, sveti Carski Mučenici u XX veku su se
predali na mučeničku smrt da spreče zalivanje cele Ruske zemlje
bratoubilačkom krvlju. Iako se bratoubilaštvo nije moglo u potpunosti
izbeći, ipak su njegove razmere značajno umanjene.

Da nije bilo žrtvenog podviga mnogih generacija svetih ruskih
podvižnika, Rusija odavno već ne bi postojala. 7. Varaju se ljudi koji
kažu da nije važno u koju crkvu idu: pravoslavnu ili katoličku,
kanonsku ili nekanonsku, jer je Bog jedan. Narodna poslovica kaže:
“Crkvu ne čine brvna, već rebra”. To znači da sve što se dešava u hramu
Božijem biva delotvorno i spasonosno samo uz istinsko živo čovekovo
saučešće. Ukoliko je čoveku svejedno u koju crkvu ide, onda on prima
samo jednu lepu spoljašnju formu crkvenih obreda i Tajni, bez
unutrašnjeg živog učešća u njima. 8. Uzalud današnji komunisti
pripisuju sebi velike pobede u ekonomiji, politici, astronomiji,
socijalnoj politici XX veka. Te pobede bi u periodu državnog terora
bile nemoguće ukoliko u pozadini ne bi bilo hiljadugodišnje istorije
Hrišćanstva. 9. Kako se vidi iz žitija svetih, što duže čovek greši u
svom životu, to treba da bude dublje pokajanje radi isceljenja grehom
iskvarene prirode. Prepodobna Marija Egipćanka je naprimer 17 godina
živela u strašnom razvratu, a potom je ceo svoj preostali život provela
u pustinji, omivajući svoje grehe suzama pokajanja. Što ranije čovek
stane na put pokajanja, to se brže opraštaju njegovi gresi i on donosi
izobilnije duhovne plodove.