Stevan Raičković

Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik.

Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda.

Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.

Objavio više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen.

Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i "Deset ljubavnih soneta" Frančeska Petrarke.

Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

U snu te nema

U snu te nema, al čim zene
Odškrinem ja namesto zrake
Otkrivam kako već u mene
Ulazi obris tvoje rake.

Onda bez glasa i bez ruha
(Nevidljiva i sasvim nema)
Lutaš po jami moga duha
Ko bespomoćna, strašna tema.

Iako znam da tamo ležiš
Rasuta sve do zadnje truni
Osećam kako amo bežiš.

To tražiš ležaj u mom telu.
Na dva si mesta: onde truni,
Da bih te ovde imao celu!


Niti

Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.

Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz šupljine između nas vetar duva
Što vremena po dva spaja.

Leže ispod mračne sene
Mrtvi, a još nerođene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.

Mi se kobno lelujamo
i slušamo vetar samo
i nit po nit kako puca...

''Ti si moj zivot videla iz bliza''

Ti si moj zivot videla iz bliza:
primiso, pokret, rec sto nisam reko.
Znala si grc moj i kad stojis iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si mome oku dok jos gasne
videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
znala svu pricu samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
u tvome oku bila mi je slika.

Vec pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit ce znati:
iz mene zjapi rana mesto nule.

DALEKO

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dodje odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zasumi, meko:
Da postoji nesto od nas sasvim daleko.

RUKE BOLA

Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.

Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo

Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.

Stevan Raičković

RUKE BOLA

Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.

Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo

Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.

Stevan Raičković

U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skaceš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskaceš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da placeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

NOVEMBAR

Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda
I gde je trava i stablo. Tamo postoji i klupa
Sa koje su ljubavnici otisli.
Za ljubav vise krova nema.
To su jednostavne stvari i one se ponavljaju.
Postale su sasvim obicne u nasoj navici,
Kao kad skidamo sesir
Ili kao "Dobro jutro, kako ste"
Ili "Dajte mi novine"
Ili tako nesto, samo tuznije.

Kad jesen ulaci u grad, ona zakuca i na vrata
Moje pesme,
Prodje kroz pusti hodnik i nastani se u srcu.
Prvo tiho po odajama razmesta stvari koje je
Donela
(Ona se stroga i savesna na poslu).
Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oci.
Posle se vec ucini da to i nije tako jednostavno
Kao "Dajte mi novine"
Ili tako nesto, samo tuznije.

Obucar stoji u vratima male radnje i misli na
Promaseni zivot.
Iza poslednih zidova, na ledini,
Vojnici kopaju manevarski rov
I prevrnuta zemlja se crni od vlage. Neprimetno
Udaljen
I sasvim primetno zamisljen
Oficir malog cina, a vec sed: seca se legende o
Vojskovodji.

Zena u dvospratnici preko puta gleda u
Crvenkasti list kako plovi
I pokusava da se seti detalja:
Tako se peo uz stepenice
I slicno odlazio u ponoc.

(Inace: ceo namestaj tone u maglu
Klimakterijuma).

Pesnik koji nije hteo vise da bude nezan
Ponovo je prekrsio zakletvu
I radi na ciklusu o liscu.

Inace je sasvim obicno.
Ljudi skidaju sesir i govore "Dobro jutro".
Pijaca se seli u korpice od tankog pruca koje
Krstare.

Niko nije primetio kad se to zavesa odskrinula
Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda.
Po trotoarima cistaci vuku kamen za uvenulu
Zlatnu piramidu

I deca pale kadionicu od lisca.

Budan san


Ako pomaknes usne umirice se more.
Rasklopice se skoljke
I zauvek pevati ribama.
Sidji u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nesto kao secanje.
Trazio sam u srpskom govoru rec koja lici na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti,bio sam smesan kao pre sto godina.
Rec je u pocetku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okrenes:
U jedne prazne grudi uselice se zvono.
(Da li si cula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kisu?)
Malo sam slab.
Ucini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesecine.
Ako pomaknes usne:
Skoljke ce zauvek pevati.
Ribe ce tihim klizanjem obeleziti srce
U dubini.
Ako zatvoris oci ugasice se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)

Odlazak

Prvo su prsti
prvo su ruke iscezle
i pojednostavile se s vazduhom
koji je postao plav gde si ostala.
Daljina te je zatim pretvorila u tacku
u malu crnu tacku bez ociju bez kose bez nogu.
Na kraju; ko kamen si pretegla u vodu razdaljine.
Najzad si celovitija no ikad na dnu ovog secanja

Na dva smo gluva mesta, a noc ide
Polako preko ugasenog neba
I sve se kao u Semiramide
Odvaja od tla i malo koleba.

Moje bi oci neki znak da vide!

Niceg, ni pisma makar malog, niti
Glasa od onih sto zrakom il vozom
Stizu iz kraja gde bi mogla biti.

Pred mrak ja gledam skoro sa hipnozom
U tamno nebo koje vidis i ti.

S prozora nekog, sa ulice ili
Iz sna u koji pade mozda rano:
Misao moju misli (koja cili
Iz mene u to nebo isarano
Da bi do tebe dosla slicno vili)!

Ja nemam vise misli koja nije
Slika zivota (onog s kraja leta)
U kojoj tvoj lik ne moze da skrije
Ni senka sabla, ni zid, boja cveta
Il oblik kakve tvari, bilo cije.

Na dva smo gluva kraja, noc je ista:
Ogromna crna kocka koju buse
Truncice sto se kao s ametista
S ljudi i zvezda naokolo ruse.

Trazi i moju trun sto tamo blista!

Oprosti kamenu sto cuti

Oprosti kamenu sto cuti
Oprosti sto tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoca i teku minuti

Kap po kap u prazan krug
Sto se siri ko' vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoce da ti postane drug.

Oprosti senci sto te prati
I vetru sto te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci necem malom: hodi
Sumno kao sto ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, nevini,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

O KAKO DUGO

Odavno nisam strigo-seko
Kose i nokte, bradu strugo.
O, kako dugo, kako dugo,
Ni sa kim nisam ni re reko.
Ogrnut, sav u starom ruvu,
Obrastao u dlaku golu:
Mrmljao sam samo svome stolu
I aptao samo svome uvu.
I tek ponekad, u as tmine,
Kad i poslednji korak mine
Kreto sam ka svom trgu-getu:
I vrteo se svu no dugu
Kao robija po svom krugu
Ili kuglica u ruletu.

BALADA O UCVETALOM BADEMU

Iz blizine sam hteo da vidim ucvetali
badem.
Bio je lep i lilav u golom brdu, i
neobian.
Bio je kao okrugla kap pene. Kap
daljine.
(Inae: bio je to itav krug od lia
Sa razbacanim takama tek
probuenim za oko.)
Daljina je ostala daljina od bogzna
kojeg prolea,
Postala je moda jo samo seanje:
Kao pruga selica kad se slomije i
neprimetno udvoji.
Na polovini blizine podigle su se oi
Ba kad je u vazduhu umirala ptica od
starosti:
Ta mala smrt i ja i ucvetali badem
Zato smo zaklopili trougao crn tako
usred svetlosti?
Ruke su od toga bile nesreene.
Kosa se uinila da poinje da tamni.
I uzalud su oi traile petu stranu.
Stopala su se tiho ukopavala.